Zdravstvena nega u hirurgiji

NEGANEGA HIRURŠKIHHIRURŠKIH BOLESNIKABOLESNIKASASA OSNOVAMAOSNOVAMA HIRURGIJEHIRURGIJE

Prof. dr sci. med.

Stamenko S. ŠUŠAKkardiohirurg

Άπειρον, το = α + πέρας (τέλος)

Anaksimander (Αναξίμανδρος, ο)610-546 g. p.H.

Άπειρον, τοΆπειρον, το – bezgranično, neograničeno, beskrajno, beskonačno, neizmerno.

Predstavlja prapočetak (άρχη, ηάρχη, η) svega postojećeg. Iz njega sve izvire i u njega se sve vraća.

NEGA HIRURŠKIH BOLESNIKA

UVODUVOD

„Zdravlje je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nemoći”.

Svetska zdravstvena orgtanizacija (SZO)World Health Organisation (WHO)

Na zdravlje ljudi deluju brojni faktori:

Nasleđe,Čovekova životna i radna sredina,Uticaji patogenih mikroorganizama i parazita iIshrana i brojni drugi činioci.

UVODUVOD

Zdravlje jedne osobe obezbeđuje se zadovoljavanjem njenih osnovnih dnevnih i trajnih potreba:

Lična nega i higijena,Spavanje i odmor,Unošenje hrane i vode,Eliminacija štetnih produkata iz organizma,Pravilno držanje tela i fizička aktivnost,Uticaj okoline u kojoj čovek živi i radi,Zadovoljavanje emocionalnih i psihičkih potreba,Potreba za razonodom i rekreacijom iMentalna higijena

UVODUVOD

Osnovni zadaci medicinske sestre su:

Stručna nega i briga o bolesnim, iznemoglim i onim licima kojima je potrebna pomoć shodno njihovim fizičkim emocionalnim i socijalnim potrebama, bez obzira na to da li se nega sprovodi u bolnici, kod kuće ili na nekom drugom mestuZdravstveno vaspitanje, savetovanje bolesnika i njegove okolinePosmatranje i pronalaženje subjektivnih i objektivnih činilaca koji utiču na zdravlje ljudiOdabiranje, osposobljavanje i usmeravanje drugih zdravstvenih radnika, koji rade na neziSaradnja sa ostalim članovima zdravstvene ustanove u planiranju programa zdravstvene zaštiteSaradnja pri planiranju izgradnje zdravstvenih ustanova, njihovog opremanja potrebnim inventarom i pomagalima

UVODUVOD

Medicinska sestra može da radi u:

Ambulantno-polikliničkim ustanovama (domovi zdravlja),Opštim i specijalizovanim bolnicama,Dečijim i školskim dispanzerima,Ustanovama za zdravu decu,Ustanovama za bolesnu decu (dečje bolnice i odeljenja),Stručno-pedagoškim i socijalno-zdravstvenim i vaspitnim ustanovama,Zavodu za zdravstvenu zaštitu itd.

UVODUVOD

U sestrinstvu postoje četiri osnovna principa:Prvi princip – niko ne bi smeo da gubi samopoštovanje i osećanje prava zato što je bolestan ili star ili siromašan, crnac ili belac.Drugi princip – profesionalno sestrinstvo zahteva obim znanja, koji se sastoji od činjenica, teorije, principa i koncepcija.Treći princip – profesionalno sestrinstvo treba stvarno da doprinosi unapređenju zdravlja, omogući prevenciju bolesti, obezbedi negu i lečenje onih koji su bolesni bez obzira na to da li je prognoza bolesti dobroa ili loša.Četvrti princip – u medicinskom timu svako ima svoje odgovornosti, zakonom definisane. Medicinska sestra je odgovorna za donošenje blagovremenih odluka i odgovara za posledice svojih odluka.

PRINCIPIPRINCIPI NEGENEGE II SESTRINSTVASESTRINSTVA

UVODUVOD

ήθος, το – lik ili osobina koju imamo u sebi; etika; običajηθοποιός, ο – glumac (ήτος + ποιώ – starogrč. „pravim lik”)

ETIKAETIKA II LIKLIK MEDICINSKEMEDICINSKE SESTRESESTRE

Deontologija – nauka koja se bavi proučavanjem i određivanjem prava i dužnosti lekara.

Etika je estetika ljudskih odnosa, dakle našeg odnosa prema samom sebi i prema ljudima koji nas okružuju.

αίσθηση, η - osećaj

UVODUVOD

Savest


συνείδηση, η – svest o pogrešnom ponašanju (Demokrit)

Conscientia, -ae, f. – unutrašnji glas koji govori s većim autoritetom nego bilo koji oblik javne potvrde (Ciceron).

Načelo dostojanstva Načelo celovitosti Načelo ljubavi i solidarnosti

UVODUVOD


Nastojanje da se spreči pojava bolesti i učestvuje u lečenju bolesnika, ako do bolesti dođe

Najveća vrednost je ljudski život, pa je najvažniji zadatak sačuvati zdravlje i otkloniti sve faktore i procese koji štetno utiču na dravlje

Sestra aktivno učestvuje u zdravstvenom vaspitanju naroda i širi zdravstvenu kulturu i higijenske navike

Povređenom i obolelom mora pružiti pomoć i otkloniti životnu opasnost

Obaveza čuvanja „medicinske tajne”

Principi medicinske etike:

UVODUVOD


Sestra mora da neguje bolesnika savesno i požrtvovano, čuvajući lično dostojanstvo bolesnika, bez obzira na narodnost, njegov ekonomski i društveni položaj, političku i versku pripadnost

Princip u radu treba da bude – primum non nocere (najpre ne naškoditi)

Medicinska sestra treba da bude nesebična, uzdržana, sromna; mora se odlikovati logičnim rasuđivanjem, razmišljanjem i čvrstinom prilikom opštenja sa ljudima

Zdravstveni radnici u obavljanju svojih dužnosti nikada ne smeju potcenjivati i vređati svoje kolege i saradnike


UVODUVOD



Sve medicinsko-tehničke radnje koje se sprovode u nezi i lečenju bolesnika moraju da budu u skladu sa medicinskom naukom; improvizacije u radu nisu dozvoljene

Pre izvođenja svake radnje i psihičke pripreme bolesnika, nužna je njegova saglasnost, a za primenu pojedinih metoda čak i pismena saglasnost

Sestra ne sme samovoljno da napusti službu ili da izostane s posla Sestra uvek mora da vodi računa o sebi i o ugledu svoje profesije i

svoje ličnosti Medicinska sestra mora imati sve kvalitete kojima se odlikuje

zdravstveni radnik

UVODUVOD


Principi medicinske etike: Medicinska sestra mora pažljivo da sluša bolesnika, da ga ne prekida

bez potrebe, da ga podstiče na razgovor, da ga bespotrebno ne kritikuje i ne donosi brzoplete i preuranjene zaključke.

Potrebno je da medicinska sestra, pored osnovne komunikologije, poznaje i druge nauke (pedagogija, andragogija, psihologija ličnosti, mentalna higijena, dijetetika, zdravstveno vaspitanje, sociologija i dr.).

UVODUVODETIKAETIKA II LIKLIK MEDICINSKEMEDICINSKE SESTRESESTRE

NEVERBALNI ZNACI NEASERTIVNOST ASERTIVNOST AGRESIVNOST

IZRAZ LICA

Uznemirenost Prestrašenost Oboren pogled Nervozan izgled

Opuštenost Primeren kontakt očima

napetost Preteći pogled Izraz besa

STAV I DRŽANJE TELA

Poguren Oslanja se Odaje utisak

nelagodnosti i spremnosti da se povuče

Opušten Uspravan stav

Ruke na bokovima Dominantnan stav

TON Tih Kolebljivost u govoru Nesigurnost

Jasan, ljubazan Uliva poverenje Odaje poštovanje

sagovornika

Glasan, zahtevajući Preteći, nadmoćan

GESTOVI Odaje nervozu i

strepnju Primereno naglašavanje

onoga što je važno Oštri, nagli pokreti Šake stegnute

VERBALNE PORUKE Nemogućnost da kaže

ono što želi reći, izvinjavanje, popuštanje

Iskreno izražavanje osećanja i jasnost poruke

Napadanje Ponižavanje Želja za pobedom po

svaku cenu

Vrste komunikacija u profesionalnoj praksi zdravstvenih radnika (Kekuš D.)

UVODUVOD


Profesionalnost u radu medicinskih sestara – preduslov dobre nege:

Pri uspostavljanju i održavanju profesionalnih odnosa u zdravstvenoj nezi od začaja su:Stavovi oboleloga u odnosu na profesiju medicinskih sestaraReakcije bolesnika na bolestStav bolesnika u odnosu na bolestOdnos sestre prema bolesnikuOdnos sestre prema članovima porodice obolelogOdnosi i ponašanje sestre prema drugim članovima tima

UVODUVOD

Zdravstvena nega je važan stručni predmet u školovanju medicinskih sestara – tehničara, jer povezuje sadržaj nege sa svim drugim medicinskim predmetima.

Predmet se izučava teorijski i praktično.

Teorijski deo zdravstvene nege objašnjava način izvođenja medicinsko-tehničkih radnji u lečenju bolesnika, njihovu suštinu, značaj i greške koje pri radu mogu da se načina.

Praktični deo nege bolesnika objašnjava način izvođenja medicinsko-tehničkih radnji u nezi i lečenju. Nastava se obavlja u bolnici, domu zdravlja, na terenu i uz postelju bolesnika. Razvija se manuelna spretnost, sigurnost u radu i sistematičnost u izvođenju medicinsko-tehničkih postupaka.

Deliti zdravstvenu negu bolesnika na opštu i specijalnu danas je praktično nemoguće. Savremene metode dijagnostike i lečenja čine nerazdvojnu celinu u jedinstvenom procesu nege i lečenja.

UVODUVOD

Ispit se polaže nakon odslušane teorijske nastave Ispit se polaže putem testa sa mogućnošću usmenog odgovaranja Završna ocena se formira na osnovu:

1. Broja bodova osvojenih na testua) Ocena „5“ – 0-69 poenab) Ocena „6“ – 70-79 poenac) Ocena „7“ – 80-89 poenad) Ocena „8“ – 90-100 poena

2. Prisustva i aktivnosti na predavanjimaStudent ne sme da izostane sa više od 70% nastave.3. Ocene na usmenom ispituStudent koji na testu dobije prolaznu ocenu, a ne bude s njom

zadovoljan, može da odgovara za veću ocenu usmenim putem.

UVODUVOD

Polaganje ispita i način ocenjivanja

ISTORIJATISTORIJAT

Osnivač savremene medicinske nauke je Hipokrat.

Medicina se izučavala u Asklepijevim hramovima kraj obale mora i nosili su naziv jatreloni (γιατρός, ο – onaj koji leči).

Otvarane su i posebne bolnice za stare i nemoćne, koje su nosile naziv ksenodohiji (ξένος, ο – stranac, gost; ξενοδοχείο, το – hotel).

Hipokrat (‘Ιπποκράτης, ο)460 – 370 g. p. H.

U 4. veku u Rimu žene organizuju negu bolesnika i siromašnih. To obavlja red matrona (Fabiola, Marcela i dr.).

U 6. veku nastaju vizantijski hospitali (hostis, -is, m. – gost, stranac; hospital – svratište za strance/goste).

Najpoznatiji carigradski hospital, u kome su radile žene – bolničarke, bio je smešten u manastiru Pantokrator; imao je azile za stare, umobolne i epileptičare.

U Damasku (Sirija) je 707. godine osnovan prvi muslimanski hospital (Ale Valid).

U Bagdadu (Irak) je Harun al Rašid 797. godine osnovao bolnicu za lečenje zaraznih bolesti, psihički poremećenih osoba i gubavaca.

ISTORIJATISTORIJAT

Manastir Pantokrator (Παντοκράτορος, ο)Danas Mula Zejrek Džamija

ISTORIJATISTORIJAT

Bolnica Al Valid, Džamija Omajada, Damask, Sirija الملك عبد بن الوليد

Al Valid, damaški kalif, rođen je 668. godine kao sin Abd-al-Malika. Jedan je od najvećih islamskih osvajača, koji je izvršio većinsku islamizaciju arapskog sveta. Osnovao je prvu muslimansku bolnicu.

ISTORIJATISTORIJAT

Harun-al-Rašid الرشيد هارون

Harun-al-Rašid, peti i najpoznatiji abasidski kalif, vladao je od 786-809. godine i njegovo vreme je ostalo zabeleženo po naučnom, kulturnom i verskom napretku. Osnovao je bolnicu za lečenje zaraznih bolesti, psihički poremećenih osoba i gubavaca.

ISTORIJATISTORIJAT

Tokom krstaških pohoda od vojskovođa se zahtevalo da sprovedu preventivnu zaštitu od zaraznih bolesti i da organizuju lečenje bolesnih i povređenih u borbama ili tokom puta kroz zemlje kuda su prolazili.

Stvara se novi red Vitezova hospitalaca Sv. Ivana, koji u Jerusalimu osnivaju veliku bolnicu.

Red Templara leči bolesnike od lepre, dok red Lazarista leči gubavce. Red Tevtonskih vitezova leči zarazne bolesti, a ujedno prihvata u svojim bolnicama, svratištima i nahodištima i sve tzv. socijalne slučajeve.

ISTORIJATISTORIJAT

Vinko Pavelski uvodi novi red sestara za nehgu i socijalnu pomoć – „Dames de charite”, koje su bile plaćene za svoj rad. Sestre su imale plavo-sivu uniformu, ukrućeni beli okovratnik i belu kapu u obliku trouglog šešira.

Teodor Fidner osniva red školovanih sestara „đakonista”, koje rade dobrovoljno kao pripadnice evangelističke crkve.

Doba feudalizma karakterišu sujeverje, nadrilekarstvo i vradžbine. Negu i lečenje bolesnika karakterišu isterivanje đavola iz organizma, vračanje, bacanje žara, što se sve održalo i do današnjih danâ

ISTORIJATISTORIJAT

Vinko Pavelski(1576-1669)

Teodor Fidner(1800-1864)

ISTORIJATISTORIJAT

Florence Nightingale1820 – 1910.

„Često se kaže da svaka žena može biti dobra medicinska sestra. Ja, naprotiv, smatram da i osnovni elementi zdravstvene nege zahtevaju znanje.”

„Nega znači nešto više od davanja lekova i stavljanja obloga.”

Tokom rusko-turskog rata (Krimski rat, 1854-1856) učestvuje kao sestra u redovima turske vojske. Dovodi iz Engleske 38 žena i u bolnici organizuje češćenje prostorija, nameštaja i stavljanje čistog posteljnog rublja za bolesnike. Uvodi posebnu dijetalnu hranu za bolesnike i posebnu hranu za ranjenike.

ISTORIJATISTORIJAT

Florence Nightingale1820 – 1910.

Obilazi noću bolesnike („the lady with the lamp”).

Učestvuje u reformi ratne sanitetske službe Velike Britanije i piše knjige o nezi bolensika, nezi deteta i druge knjige i članke o socijalno-zdravstvenim problemima.

ISTORIJATISTORIJAT

Promovisala je sestrinstvo u profesiju, navodeći da sestra treba negovati bolesnika, a ne čistiti okolinu, prati rublje; da mora biti inteligentna i kontinuirano educirana.

„Potrebno je voditi beleške o bolesnicima, jer je sestra stalno uz bolesnika; potrebno je slušati lekara vezano za lečenje bolestnika, ali nadzor nad radom sestara mora imati sestra, a ne lekar ili član uprave.”

Royal Red Cross MedalMedal of Honor

ISTORIJATISTORIJAT

Virginia A. Henderson1897 – 1996.

Najpoznatija medicinska sestra 20. veka Pokrenula je sestrinstvo iz uloge „lekarskog pomoćnika” ka poštovanoj

profesiji baziranoj na naučnim principima i umešnosti negovanja Zaslužna je za razvoj „Nursing Studies Index” (prvi i glavni klasifikacioni

sistem za naučnu sestrinsku literaturu) Počasni saradnik Kraljevskog fakulteta za sestre Počasni član Japanske i Irske sestrinske organizacije

ISTORIJATISTORIJAT

Virdžinija HendersonPRIRODA NEGE

„Jedinstvena funkcija nege je da pomaže osobama, bolesnim ili zdravim, u obavljanju onih aktivnosti koje doprinose zdravlju ili ozdravljenju ili okakšanju smrtnog ishoda. Ta pomoć se ukazuje bespomoćnim osobama koje nemaju snagu, želju ili znanje koje sestra ima. Cilj ove pomoći je da ove osobe, što je moguće pre, dođu u stanje da ne zavise od tuđe pomoći.”

Christianne Reimann Prize (1985)Fellow of the UK’s Royal College of Nursing (FRCN)

ISTORIJATISTORIJAT

Tokom 12. veka su u našim manastirima kaluđerice negovale zdravstvenu kulturu i vaspitanje, što je u to vreme bilo nepoznato na dvorovima Engleske i drugih zemalja zapadne Evrope.

Prva srpska bolnica osnovana je u manastiru Studenica.

Tokom svih ratova na našim teritorijama (Prvi i Drugi srpski ustanak, Prvi i Drugi svetski rat, ratovi tokom poslednje dve decenije) naše majke i sestre negovale su ranjene i bolesne.

Po završetku Prvog svetskog rata, šk. 1920/1921. godine osniva se Škola za sestre nudilje pri Crvenom krstu u Beogradu.

Šk. 1929/1930. godine osniva se Škola za medicinske sestre, koja je dala brojne zdravstvene kadrove do 1941. godine.

Viša medicinska škola u Beogradu osnovana je šk. 1952/1953. godine kao produžena škola u obrazovanju medicinskih kadrova – viših tehničara.

ISTORIJATISTORIJAT

Manastir Studenica12. vek

ISTORIJATISTORIJAT

FAZEFAZE RAZVOJARAZVOJA ZDRAVSTVENEZDRAVSTVENE NEGENEGE

PRVA FAZA – „self care”Period u kome su se ljudi sami starali o sebi – samopomoć.Članovi porodice starali su se jedni o drugima i negovali se međusobno – uzajamna pomoć („cover care”)

DRUGA FAZAZapočinje u hrišćanstvu, kada Crkva (kaluđeri i kaluđerice) neguje bolesnike u specijalnim ustanovama („home care”)U Srbiji je osnovana prva bolnica u manastiru Studenica u 13. veku

ISTORIJATISTORIJAT

TREĆA FAZA Započinje u doba romantizma, pa se nastavlja u 19. i 20. veku. Sestra-nudilja nije više orijentisana samo na fizičku negu

bolesnika; ona je aktivan saradnik lekaru u dijagnostici i lečenju.

Vidna je i sestrinska uloga u patronažnoj službi, zdravstvenom prosvećivanju i kućnoj nezi bolesnika.

Uža specijalizacija ostvaruje se kroz rad, stručne seminare, simpozijume i kongrese.

FAZEFAZE RAZVOJARAZVOJA ZDRAVSTVENEZDRAVSTVENE NEGENEGE

ISTORIJATISTORIJAT

TEORIJETEORIJE II DEFINICIJEDEFINICIJE

Zdravstvena nega je nauka i umetnost koja se bavi praksom, istraživanjem i teorijom.

„Jedinstvena funkcija nege je da pomaže osobama, bolesnim ili zdravim, u obavljanju onih aktivnosti koje doprinose zdravlju ili ozdravljenju ili okakšanju smrtnog ishoda. Ta pomoć se ukazuje bespomoćnim osobama koje nemaju snagu, želju ili znanje koje sestra ima. Cilj ove pomoći je da ove osobe, što je moguće pre, dođu u stanje da ne zavise od tuđe pomoći.”

V. Henderson, Priroda nege, 1966

Pomoću ove definicije Virdžinija Henderson odgovara na 7 pitanja:

1.Ko pomaže – medicinska sestra2.Kome pomaže – zdravom ili bolesnom pojedincu3.Pri čemu pomaže – pri zadovoljavanju osnovnih ljudskih potreba4.Kada pomaže – kada osoba nema potrebnu snagu, volju ili znanje5.Kako pomaže – pruža nekoliko vrsta pomoći (fizičku, psihološku, duhovnu i edukativnu)6.Koja je svrha pomoći – očuvanje zdravlja, oporavak ili mirna smrt7.Koje je načelo pomoći – što brže osamostaljivanje


„Zdravstvena nega predstavlja jednu od zdravstvenih disciplina, te se kao celovita delatnost bavi pojedincem, porodicom ili društvenom zajednicom u toku njihovih razgranatih funkcija za vreme zdravlja i bolesti, odnosno kreće se iz jedne faze u drugu.”

Svetska zdravstvena organizacija – Regionalni biro za Evropu

„Zdravstvena nega je disciplina i praksa medicinske sestre u pružanju profesionalne pomoći pojedincu, porodici i zajednici, kad njima nedostaje snaga, volja ili znanje, na svim nivoima zdravlja, od začeća do kraja života, s ciljem da zaštiti i unapredi zdravlje, razvije sposobnost za samonegu, ili da im pomogne da prihvate svoja ograničenja, tuđu pomoć, da dostojanstveno žive i dočekaju mirno kraj.”

Milena Tijanić, viša medicinska sestra i psiholog


VRSTEVRSTE ZDRAVSTVENEZDRAVSTVENE NEGENEGE

Zdravstvena nega je kontinuirani proces lečenja bolesnika, koja podrazumeva višeetapnu negu i lečenje bolesnika, koju čine:

1.Intenzivna nega,2.Poluintenzivna nega,3.Obična nega (samonega),4.Kućna nega i5.Terminalna nega.

Intenzivna nega Medicinska sestra maksimalno prilagođava rad teškom bolesniku

kako bi se očuvale i oporavile ugrožene vitalne funkcije njegovog organizma.

Svaka bolnica ima posebnu službu intenzivne nege, zajedničku za sva odeljenja. Veći centri imaju izdvojena odeljenja nege po službama.

Prostorije za intenzivnu negu smeštene su u najmanje prometnom delu klinike/bolnice, kako bi se obezbedio mir bolesnicima.

U sastavu ovog odeljenja postoji više soba (doktori, sestre, bolesnici, blateks, izolacije i sl.)

Danas se najčešće primenjuje sistem jedinstvene prostorije za intenzivnu negu


Intenzivna nega Prostorije službe intenzivne nege su neprekidno osvetljene, a po

potrebi se mogu zamračiti. Neophodno jeda postoje uređaji sa jačom svetlošću (reflektori).

Prostorije raspolažu klima-uređajima. Prostorija se zagreva centralnim grejanjem (22-240C)

U prostorijama se nalazi samo neophodan nameštaj za pravilno obavljanje službe.

Kreveti su tako postavljeni da im se može lako prići sa svih strana, a pomoću mehanizama svaki krevet može da se stavi u položaj koji je za bolesnika najpovoljniji.

Dušeci su pokriveni mušemom, preko koje se postavljaju dva zastirača (čaršava), i to jedan uzdužni, a drugi poprečni.


Intenzivna nega Pored svakog kreveta postoji priključak za električnu energiju sa više

vodova („šinski sistem”). Zabranjena je svaka poseta i šetnja osoblja, bolesnika i članova

njihovih porodica. Danas postoje izuzeci kada se radi o teškim bolesnicima. Poseta traje najviše 10 minuta.

Poseta se oblači u strogo propisanu odeću i obuću. Zabranjeno je unošenje „ponuda” (hrane, pića i voća) i stvaranje

buke. Vodi se kontinuirana nega pacijenta (frikcije, masaže, aktivne i

pasivne vežbe, antidekubitalni program). Medicinska sestra posebno bodi računa o prohodnosti disajnih

puteva. Kiseonik se daje u tačno određenoj količini.


Intenzivna nega Medicisnka sestra mora stalno da posmatra poverene joj bolesnike

(gastrična funkcija, aspiraciona drenaža, diureza, osnovni hemodinamski parametri, svest i sl.)

O svim uočenim promenama odmah obaveštava lekara U tačno određeno vreme sestra uzima krv i mokraću i šalje u

laboratoriju radi analize. Medicinska sestra kontroliše brzinu isticanja intravenske

infuzije/transfuzije i na vreme zamenjuje boce sa tečnošću. Medicinska sestra uredno i savesno vodi medicinsku dokumentaciju

o datoj terapiji i nađenim vrednostima vitalnih funkcija.


Intenzivna nega

U jedinicu intenzivne nege smeštaju se bolesnici:

kojima je neophodan stalan intenzivni medicinski tretman zbog ugroženih vitalnih funkcija,kad su bez svesti (koma),kad je u pitanju krvarenje – spoljašnje i unutrašnje,radi stalne kontrole temperature, pulsa, disanja i krvnog pritiska,radi intenzivne terapijezbog politrauma.


Poluintenzivna nega Primenjuje se u lečenju bolesnika čije su vitalne funkcije fiziološke

(bez aparata za disanje i očuvane svesti), ali koji nisu sposobni da samostalno obavljaju fiziološke potrebe.

Kontrola vitalnih funkcija vrši se uz pomoć monitora i drugih aparata i uređaja.

Prostorija je opremljena svim aparatima, uređajima i instrumentima kao i jedinica intenzivne nege

U odeljenju postoje elektronski monitori koji automatski registruju puls, krvni pritisak i disanje.

Bolesnici su pod stalnom kontrolom medicinske sestre


Poluintenzivna nega

U jedinicu poluintenzivne nege smeštaju se bolesnici:

kad su nepokretni,kad su dezorijentisani,sa poremećajima vitalnih funkcija,kojima treba postaviti hemostatičku povesku zbog spoljašnjeg krvarenja,radi povremene terapije kiseonikom,radi ispitivanja funkcije nazogastrične sukcije,koji se hrane u postelji,kad je nužno održavanje lične higijene u postelji ikad obavljaju fiziološke potrebe u postelji, uz pomoć drugih osoba


Obična nega (samonega) Zavisi od prirode oboljenja i vrste povrede. Sestra učestvuje ne samo u nezi bolesnika već i u svim postupcima

dijagnostike i medicinsko-tehničkim radnjama, što doprinosi uspešnom lečenju b olesnika.

Vitalne funkcije, puls i krvni pritisak sestra obavezno kontroliše na svakih 6 časova.

Bolesnici su aktivno ili pasivno pokretni. Pasivno pokretni bolesnici uz pomoć sestre ili fizioterapeuta ustaju iz

postelje, odlaze u kupatilo. Aktivni bolesnici sami i bez ičije pomoći obavljaju svoje higijenske i

fiziološke potrebe, hrane se u zajedničkoj trpezariji, slobodno vreme provode u sobi za dnevni boravak.


Kućna nega Posle završenog lečenja u bolnici, bolesnici se otpuštaju svojim

kućama, gde nastavljaju produženo bolničko lečenje. Nisu potrebni skupoceni uređaji, oprema i brojno medicinsko

osoblje. Potrebna je saradnja cele porodice. Medicinska sestra svakodnevno, u određeno vreme, obilazi

bolesnika, daje mu potrebnu terapiju i o stanju pacijenta redovno izveštava nadležnog lekara.

Socijalna služba svake opštine pomaže negu bolesnika van bolnice i to nabavkom opreme, finansijskim sredstvima i moralnom podrškom.

Medicinska sestra ima posebno odgovorno mesto u organizaciji kućne nege.


Terminalna nega Pogrešna je praksa da se neizlečivi bolesnici izdvajaju u posebne

sobe umirućih bolesnika, ili se u bolesničkoj sobi odvajaju specijalnim paravanima od drugih bolesnika.

Svaki bolesnik, bez obzira na stanje njegove svesti, uočava postupke koji nagoveštavaju „kraj života”.

Stvaraju se pogodni uslovi za smeštaj i sprovode potrebne medicinsko-tehničke radnje, koje kod ovih bolesnika stvaraju osećanje nade i sigurnosti u uspešno lečenje.

Neizbežno je konstantno prisustvo medicinske sestre, koja posmatra bolesnika, uočava nastale promene, preduzima odgovarajuće mere nege i izveštava lekara o svemu što je zapazila.


ORGANIZACIJAORGANIZACIJA ZDRAVSTVENEZDRAVSTVENE NEGENEGE

Glavne faze procesa organizacije zdravstvene nege su:

1.Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negoma. Prikupljanje podatakab. Sestrinska anamnezac. Procena podatakad. Dokumentovanje

2.Stvaranje sestrinske dijagnoze (dijagnoza nege)a. Stvaranje sestrinske dijagnozeb. Klasifikacija dijagnozac. Dokumentovanje

3. Planiranje zdravstvene negea. Utvrđivanje prioritetab. Postavljanje ciljevac. Preuzimanje lekarskih nalogad. Izbor i formulisanje odgovarajućih sestrinskih nalogae. Dokumentovanje planiranih aktivnosti službe zdravstvene

nege

4. Realizacija zdravstvene negea. Priprema za intervencijub. Izvođenje intervencijec. Nadzor nad radom učesnika u nezid. Komunikacija sa drugim učesnicima u nezi i tretmanue. Dokumentovanje obavljenog poslaf. Vođenje liste realizacije nege i praćenje bolesnikag. Primopredaja dužnosti


5. Evaluacijaa. Praćenje procesab. Korekcija i revizija planac. Završna evaluacijad. Dokumentovacija zdravstvene nege


Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negom

Inicijalni je korak u procesu zdravstvene nege Utvrđivanje potreba je organizovano i sistematsko prikupljanje

podataka o reagovanju bolesnika na bolest/zdravstveni problem u formi sestrinske anamneze.

Sestrinska anamneza je skup podataka o bolesniku/korisniku, koje medicinska sestra prikuplja razgovorom i fizikalnim pregledom (posmatranjem i merenjima), u cilju postavljanja sestrinske dijagnoze i utvrđivanja potreba za negom.

Anamneza se opisuje kao podaci koje bolesnik daje lekaru o ranijem stanju svog zdravlja pre sadašnje bolesti.

Kod nas ne postoji specifičan naziv za podatke, koje bolesnik daje medicinskoj sestri. U anglo-saksonskoj literaturi za to postoji naziv „nursing history”.

ανάμνηση, αναμνήσεις, η - sećanje


Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negomSve potrebe se dele na:

1.Primarne biološke:a) Potreba za materijama (O2, H20, hrana),b) Potreba za eliminacijom (stolica, urin i sl.),c) Potreba za snom i odmorom,d) Potreba za psihofizičkim integritetom ie) Potreba za seksualnim zadovoljavanjem i produženjem vrste.

2.Primarne socijalne:a) Potreba za druženjem,b) Potreba za ljubavlju,c) Potreba za autorespetkom , prestižom, dobrim glasom,d) Potreba za prijatnim doživljajima i promenama ie) Potreba za sigurnošću



Osnovne dnevne potrebe svakog bolesnika su:

Lična nega i higijenaSpavanje i odmorHranjenje i pojenjeObezbeđivanje izlučevinaDržanje tela i aktivnost organizmaOkolinaMirovanjeLečenje i davanje lekovaEmocionalna i duhovna podrškaUsklađivanje mentalnog i fizičkog statusa bolesnikaAktivnost na razonodi bolesnika i rehabilitaciji



Najpoznatiji modeli koji se koriste za utvrđivanje potreba za negom su:

1.Model Virdžinije Henderson – navodi 14 osnovnih potreba2.Model Dženifer Kreger – navodi 22 potrebe za negom3.Model Abrahama Maslova – najčešće se koristi. Potrebe su predstavljene u vidu piramide i postavljene su u hijerarhijski odnos. Najvažnije su fiziološke potrebe i zato se one nalaze u bazi piramide.4.Model R. Kališa – ovaj model sve podele deli na potrebe opstanka i potrebe stimulacije.



Dokumentovanje se vrši na dva načina:a. Kratkim i sažetim opisom utvrđenog stanja ib. Zaokruživanjem broja ispred podatka koji odgovara stanju

bolesnika

Opisuju se dve faze uzimanja sestrinske anamneze:Prva faza – uzimanje podataka neposredno po prijemu u bolnicu pod uslovom da nije vitalno ugroženDruga faza – uzimanje podataka unutar 24-48 časova od prijema i osigurava većinu potrebnih podataka za izradu dugoročnog plana zdravstvene nege i prema potrebi dopunjava se tokom cele hospitalizacije



Izvori podataka: Primarni izvori – najsigurniji su i najbolji. Podaci se dobijaju

direktno od bolesnika/korisnika nege. Sekundarni izvori – podaci se dobijaju od članova porodice ili

nekog trećeg lica (svedok događaja u hitnim slučajevima, patronažna i terenska sestra, ekipa hitne pomoći, socijalni radnik, psiholog i sl.)

Tercijarni izvori – podaci se dobijaju iz dotadašnje medicinske dokumentacije (ranije istorije bolesti, zdravstveni kartoni, rezultati dijagnostičkih pretraga i sl.)



Tehnike prikupljanja podataka:

1. Razgovor/intervju2. Fizikalni pregled/posmatranje3. Merenje 4. Analiza dokumentacije



Tehnike prikupljanja podataka:1. Razgovor/intervju – proces međusobne razmene informacija

između medicinske sestre i korisnika, odnosno drugih lica zainteresovanih za njegovo stanje, kao i između medicinske sestre i drugih članova zdravstvenog tima koji učestvuju u tretmanu tog bolesnika. Opisuju se:• Informativni intervju – prikupljanje podataka od

bolesnika/korisnika• Terapijski intervju - kod bolesnika želimo postići neku

promenu u znanju, stavovima ili ponašanju


Struktuiran intervju – medicinska sestra priprema unapred sva pitanja i utvrđuje njihov redosled. Tokom razgovora ne sme odstupati od sastavljenog plana i mora dobiti odgovore na sva pitanja.

Nestruktuiran intervju – medicinska sestra ima unapred pripremljen orijentacioni plan s relativno jasno postavljenim ciljem, ali i slobodu da u slučaju potrebe od njega odustane.


„Malo je onih koji mogu sa pet ili šest tačno usmerenih pitanja da rasvetle slučaj i da razumeju i mogu da daju izvestaj o tome – kako je pacijent?”

Florence Nightingale



Faze intervjua:a. Početak intervjua – najvažniji je i ujedno najteži deo razgovora.

Treba obezbediti ili eliminisati sve faktore koji mogu uticati na (ne)uspešnost istog.

„Sedi uvek u pacijentovom vidnom polju tako da on ne mora neprijatno da izvija glavu, da bi te video dok govoriš.”

Florence Nightingale

b. Tok intervjua – podrazumeva prikupljanje verbalnih informacija, ali i neverbalnih, jer medicinska sestra posmatra korisnikovo neverbalno ponašanje i ta dva povezuje. Verbalne tehnike podrazumevaju postavljanje otvorenih i zatvorenih, informacionih, refleksivnih, sugestivnih i provokativnih pitanja.


Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negomb. Tok intervjua – Zatvorena pitanja su pitanja na koja se

odgovara sa nekoliko reči (da/ne). Otvorena pitanja zahtevaju od korisnika relativno opširan odgovor. Ona stimulišu pacijenta da otvoreno priča. Informaciona pitanja podrazumevaju ona, kojima se dobijaju konkretne informacije o pacijentovoj bolesti i činjenični podaci o njegovom identitetu. Obično se postavljaju na početku razgovora. Refleksivna pitanja ili „pitanja-kako” su pitanja čija je svrha da navedu pacijenta da razmisli o sopstvenoj situaciji (kako ste se osećali....?). Sugestivna pitanja podstiču korisnika na poželjan odgovor (Danas se osećate bolje, zar ne?). Provokativna pitanja postavljaju se kada želimo izazvati emocionalnu reakciju u vezi s nekom temom (da li zbog pića...?)


Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negomc. Kraj intervjua – sastoji se iz najave kraja, sažimanja do tada

rečenog i dogovorenog u vezi sa planom zdravstvene nege, davanja mogućnosti korisniku da još nešto doda (ako želi), dogovora za sledeći susret, kao i obaveštavanja korisnika, gde i kako nas u međuvremenu može naći, odnosno kome se u našem odsustvu može obratiti.


Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negomTehnike prikupljanja podataka:

2. Fizikalni pregled/posmatranje – vrsta posmatranja koja podrazumeva inspekciju, auskultaciju, palpaciju i perkusiju. Opisuju se tri moguća pristupa posmatranja:• Posmatranje „od glave do pete“ – najčešći je i najprirodniji

je put prikupljanja podataka• Posmatranje „po sistemima/organima“• Posmatranje psihofizičkog funkcionisanja pojedinca –

posmatra se percepcija zdravstvenog stanja, ishrana-metabolizam, spavanje-odmor, kognitivno-perceptivne funkcije, percepcija samo sebe, uloga i odnosi sa drugima, seksualna aktivnost i reprodukcija, suočavanje i tolerancija na stres, sistem vrednosti i stavovi...


Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negomTehnike prikupljanja podataka:

2. Fizikalni pregled/posmatranje – kada se zahteva detaljnija procena i trajno praćenje, preporučuje se upotreba za tu svrhu izrađenih upitnika i skala, kao npr.:• Skale za procenu sklonosti dekubitusu – Knoll, Norton,

Braden, Waterlow skale• Skale za procenu neurološkog stanja/stanja svesti –

Glasgow, AVPU skale • Upitnik za procenu boli• Skala za procenu i praćenje inkontinencije• Barthel indeks i Rankin skala• Morzeova skala za procenu rizika za pad


Norton scale

Glasgow coma scale

Subjektivna procenaVizuelna skala za procenu bola

Verbalna skala za procenu bola

Lista za inicijalnu procenu bola

Barthel-ov indeks o aktivnosti dnevnog života

Ovaj skor treba da evidentira služba zdravstvene nege kod svakog bolesnika o kom se brine, jer on daje sliku koliko je „rizičan“ bolesnik.

Stvaranje sestrinske dijagnoze/dijagnoza nege

U anglosaksonskoj literaturi ovaj termin je poznat pod nazivom „nursing problem“ i „nursing diagnosis“

Reč dijagnoza podrazumeva prepoznavanje i utvrđivanje nekog problema, odnosno donošenje zaključka o nečemu, što obavezuje i nosi visok stepen odgovornosti.

διά (kroz) + γνώση, η (znanje, poznavanje, iskustvo, mudrost)

Sestrinska dijagnoza predstavlja specifičan zaključak o reagovanju pojedinca, porodice ili zajednice na aktuelni ili potencijalni zdravstveni problem ili druge probleme vezane za zdravlje, koje služba zdravstvene nege može samostalno da spreči, ublaži ili rešava.



Opisuju se: Aktuelna sestrinska dijagnoza – zaključak da je kod bolesnika

prisutan aktuelni zdravstveni problem ili problem u vezi sa zdravljem (npr. bolesnik sa prisutnim faktorima rizika za nastanak dekubitusa ima na glutealnoj regiji dekubitalni ulkus)

Visoko rizična/potencijalna sestrinska dijagnoza – zaključak koji pokazuje da postoje evidentni faktori rizika za pojedinca, porodicu ili zajednicu ili da je bolesnik predisponiran za razvoj određenog problema – opasnost/rizik od/po... (npr. kod bolesnika su prisutni brojni faktori rizika za nastanak dekubitusa, ali još uvek nema oštećenja kože)



Moguća sestrinska dijagnoza – odnosi se na mogući problem, kada medicinska sestra na osnovu nepotpunih znakova i simptoma intuitivno oseća, da problem postoji, ali nema dovoljno činjenica da ga definiše (npr. ako se bolesnik žali na bol u sakralnom području, medicinska sestra će pretpostaviti da bolesnik ima dekubitus, ali tek pregledom tog dela tela će prihvatiti ili odbaciti prvobitnu hipotezu)

Aktuelna s. dg.: Oštećenje kožeVisoko rizična s. dg.: Visok rizik za nastanak oštećenja kožeMoguća s. dg.: Moguće oštećenje kože



Sestrinska dijagnoza orijentisana prema zdravlju – zaključak o određenom nivou zdravlja pojedinca, porodice ili zajednice

Skupine sestrinskih dijagnoza/sindromi – utvrđuju se kada je prisutno više aktuelnih ili visoko rizičnih problema, koji su prisutni zbog određenog stanja ili događaja.



Komponente sestrinske dijagnoze su: Naziv – pokazuje reagovanje bolesnika na zdravstveni problem,

koje treba menjati sestrinskim intervencijama. Definicija – sažet opis sestrinske dijagnoze Etiološki i pomažući faktori – patološki, fiziološki, psihološki,

socioekonomski, kulturološki ili drugi činioci iz čoveka ili njegovog neposrednog okruženja. Pokazuje šta medicinska sestra opaža kao mogući uzročni faktor.

Karakteristike – grupa znakova i simptoma na osnovu kojih se procenjuje prisustvo određenog problema.


Стварање сестринске дијагнозе/дијагноза неге

Primer: Naziv – poremećen ritam sna... Etiološki faktori – ... u vezi sa predstojećom operacijom... Karakteristike – ... što se ispoljava čestim buđenjem, nemirom i

izjavom da se boji ishoda operacija.

Dijagnoza bi u celosti glasila ovako:„Poremećen ritam sna u vezi sa predstojećom operacijom, što se ispoljava čestim buđenjem nemirom i izjavom da strahuje od ishoda operacije.“



Medicinska sestra nije kvalifikovana da utvrđuje prirodu patofiziološkog procesa, ali jeste i od nje se očekuje da prepozna nenormalne i neočekivane pojave – promene u znacima i simptomima, laboratorijskim i drugim nalazima, da ih blagovremeno prenese lekaru i potom obavi deo svog posla prema njegovom nalogu


Planiranje zdravstvene nege

Utvrđivanje prioriteta – na utvrđivanje prioriteta najčešće utiču mišljenje i opšte stanje bolesnika, ali i: kadrovski, vremenski, materijalni i drugi uslovi u kojima se sprovodi zdravstvena nega. Davanje prioriteta jednom problemu ne znači da on mora da bude potpuno rešen pre nego se drugi problemi uzmu u postupak.

Postavljanje ciljeva – jedan je od najvažnijih zadataka u planiranju zdravstvene nege. To su kratki i sažeti iskazi, koji definišu očekivane promene u reagovanjima korisnika na zdravstveni problem, ili drugu životnu situaciju. Oni predstavljaju željeni i/ili mogući kraj (ishod) zasnovan na odabranoj strategiji i planu nege (npr. „Bolesnik će šetati koristeći štap, 30 minuta dnevno, u roku od 10 dana“).



Postavljanje ciljeva – u odnosu na vreme, koje je potrebno za postizanje ciljeva, ciljevi mogu biti:a) Kratkoročni (do nedelju dana),b) Srednjoročni (do dve nedelje) ic) Dugoročni (do mesec dana, nedaka i više).

U smislu obuhvatnosti ciljevi mogu biti: Opšti (bolesnik će biti oporavljen za mesec dana) i Specifični (odnose se na specifične probleme: normalno će

disati, hodati i sl.).



Lekarski nalozi – najčešće se odnose na medikamentoznu terapiju, druge terapijske i dijagnostičke intervencije, na učestalost kontrole vitalnih funkcija i drugih parametara, na pitanja određivanja dijete, pokretljivosti bolesnika, kao i na preduzimanje pojedinih mera u cilju sprečavanja potencijalnih ili korigovanja nastalih komplikacija. Način inkorporiranja lekarskih naloga u plan nege reguliše se unutar institucije – „Lista nalogâ lekara“ (dokument kroz koji lekar pisanim putem saopštava medicinskoj sestri uputstva za sprovođenje određenih dijagnostičkih ili terapijskih intervencija u bolesnika). Ova lista se otvara na prijemu, istovremeno sa ostalim listama bolesnika.



Sestrinski nalozi – pišu se, po pravilu, nakon preuzimanja liste nalogâ lekara. Najčešće ih piše glavna/odgovorna sestra smene. Ovi nalozi treba da su: primereni željenim ciljevima, individualizovani i primereni pojedincu, precizni i koncizni, realistični (u skladu sa kadrovskim, vremenskim i drugim materijalnim mogućnostima) i treba da se odnose na aktuelnu situaciju bolesnika.

Dokumentovanje planirane nege – predstavlja unošenje u obrazac plana na jasan i specifičan način sledećih podataka:

a) Osnovni podaci o bolesniku,b) Sestrinske dijagnoze i kolaborativni problemi,c) Postavljeni ciljevi id) Sestrinske intervencije namenjene određenom bolesniku.


Realizacija plana zdravstvene nege

Najdinamičnija je i najznačajnija etapa procesa zdravstvene nege. Podrazumeva neposredno izvođenje svih planiranih intervencija i

drugih aktivnosti zdravstvene nege, usmerenih ka postizanju određenih specifičnih ciljeva u bolesnika.

Podrazumeva „stavljanje plana nege u akciju“. Može da se sprovodi u svim oblicima organizacije zdravstvene službe

– kliničko-bolničkim ustanovama, domovima zdravlja, ambulantama, patronažnoj službi, kućnoj nezi, domovima za stare i sl.

U kliničko-bolničkim uslovima zdravstvena nega se najčešće izvodi po sistemu progresivne nege.


Realizacija plana zdravstvene nege

Koraci u fazi realizacije zdravstvene nege su:Priprema za intervenciju,Izvođenje intervencije,Nadzor nad radom učesnika u nezi,Komunikacija sa drugim učesnicima u nezi i tretmanu,Dokumentovanje obavljenog posla,Vođenje liste realizacije nege i praćenje bolesnika iPrimopredaja dužnosti.


Evaluacija u procesu zdravstvene nege

Poslednja je faza u organizaciji zdravstvene nege, iako se neprestano izmenjuje s ostalim fazama od početka nege bolesnika pa do njenog kraja.

Evaluacija je planirano i sistematizovano poređenje aktuelnog bolesnikovog stanja i ponašanja po završenoj nezi sa željenim i unapred opisanim definisanim ciljevima.

Njome se utvrđuje, jesu li i do koje mere ciljevi postignuti. Postoje:

a) Kontinuirane evaluacije ib) Završne evaluacije.


Evaluacija u procesu zdravstvene nege


U odnosu na to šta procenjujemo, evaluacija može biti: Kvalitativna – procenjujemo kvalitet rada. Kvalitet rada nije lako proceniti, jer su za procenu potrebni validni kriterijumi. U našoj praksi se kvalitet rada još uvek procenjuje subjektivno (od strane sestara, lekara, javnosti i sl.). U proceni imamo dve krajnosti: da neko dobro ili loše radi. Kvantitativna – objektivna je, jer je merljiva. Predstavlja kritičku procenu kvatiteta rada. Kvantitet u nezi podrazumeva količinu nege, odnosno obim rada medicinskih sestara, kao i obim rada svake sestre. Postoje razni indikatori za evaluaciju npr. efekta celokupnog tretmana bolesnikâ (ECTB):

Dokumentacija zdravstvene nege

Podrazumeva skup sačuvanih podataka o pojedincu, porodici i zajednici, koji se odnose na dijagnostiku, lečenje, negu i rehabilitaciju, ili na prevenciju bolesti, očuvanje i unapređenje njihovog zdravlja.

Ne postoji savršena, univerzalna dokumentacija za sve prilike i za sva vremena.

Opisuju se:a) Zajednička dokumentacija („problem oriented medical record“)b) Izdvojena sestrinska dokumentacija („source oriented medical

record“)



ZAŠTO DOKUMENTOVATI?Obezbeđuje se protok informacija i bolja komunikacijaEfikasnija koordinacija i bolja saradnja među članovima zdravstvenog timaDokaz o obavljenom radu (zakonska regulativa?!?)Služi u sudsko-medicinske svrheDoprinosi individualizaciji negeUnapređuje kvalitet sestrinskog radaOmogućuje utvrđivanje efikasnih intervencijaSluži i u obrazovne svrhePredstavlja osnovu za sestrinska istraživanjaOmogućava se kontinuitet zdravstvene nege



Dokumentacija se može podeliti na:Literaturu (udžbenici, priručnici, zbornici, časopisi i sl.),Arhivsku građu (nastavni planovi i programi, podaci o kadrovima, analize o radu škola i zdravstvenih ustanova i sl.),Razna štampana i pisana dokumentacija (planovi razvoje, izveštaji o radu i sl.),Vizuelna, auditivna, vizuelno-auditivna i druga sredstva iLičnu dokumentaciju štićenika (patronažni karton, zdravstveni karton, istorija bolesti, dokumentacija zdravstvene nege, biografija i sl.).


MODELIMODELI ZDRAVSTVENEZDRAVSTVENE NEGENEGE

Opisuju se tri osnovna modela:

1.Funkcionalni model,2.Timski model i3.Model „prema bolesniku“

Funkcionalni model

Dominirao je sredinom 19. veka, a kod nas je i danas veoma čest model u stacionarnim zdravstvenim ustanovama. Prihvatljiv je u situaciji, kada u obrazovnoj strukturi osoblja za zdravstvenu negu dominira relativno nizak stepen obrazovanja (negovateljice, bolničarke, medicinske sestre sa srednjom stručnom spremom i sl.).

Zadaci različitog stepena složenosti dodeljuju se pojedincima sa obzirom na stepen njihove osposobljenosti, iskustvo i u skladu s njihovim preferencijama.

Kod ovog modela zdravstvena nega je diskontinuirana, pošto nijedan učesnik u nezi nema potpunu sliku o stanju pacijenta.

Saradnja lekara i medicinskih sestara je zbog toga otežana, pošto lekar mora da komunicira sa više sestara.


Timski model

Razvijen je nakon Drugog svetskog rata. Često se primenjuje u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i na

nivou primarne zdravstvene zaštite. Tim medicinskih sestara zbrinjava određeni broj poverenih im

bolesnika, pri čemu se članovima tima poveravaju bolesnici, a ne zadaci.

Hijerarhijska struktura u ovom modelu složenija je od one u funkcionalnom. Osobljem rukovodi glavna sestra. Postoje i vođe timova.


Model nege prema bolesniku

Medicinska sestra sama ili uz pomoć drugog lica obavlja celokupnu negu jednog ili grupe bolesnika.

Postoji više varijanti ovog modela:1. Model primarne nege (Primary nursing) – primenljiv je na svim

nivoima zdravstvene zaštite uz uslov da medicinske sestre imaju višu ili visoku stručnu spremu.

2. Model vođenja slučaja (Case managment) – medicinska sestra je specijalizovana za određenu oblast.

3. Model nege fokusirane na bolesnika (Patient-focused care).


Progresivna nega

Sistem organizacije bolnica u kojem se struktura bolesničkih jedinica bazira na stepenu težine stanja i rizika po život bolesnika i na intenzitetu njegovih potreba za lečenjem i negom.

Predstavlja fleksibilni organizacioni sistem medicinskog tretmana i nege bolesnika, u kojem se arhitektonskim i tehnološkim rešenjima stvaraju mogućnosti za obezbeđenje osnovnih nivoa nege.

Opisuju se:1. Opšta nega,2. Poluintenzivna nega,3. Intenzivna nega, 4. Specijalna intenzivna nega i5. Posebna nega.


Progresivna nega

Opšta nega – predstavlja prvi stepen progresivne nege i sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika koji:Ima očuvanu svest,Orijentisan je u vremenu i prostoru,Kontolišu mu se naznačeni vitalni znaci na 12 časova,Ne krvari,Pokretan je,Hrani se sam,Ne povraća,Vrši fiziološke potrebe bez pomoći drugih lica,Sam obavlja ličnu higijenu,Ne zavisi od tuđe pomoći u većoj meri iOdređen mu je odgovarajući medicinski tretman.

Za opštu negu dovoljna su 6 od navedenih pokazatelja.


Progresivna nega

Poluintenzivna nega – predstavlja drugi stepen progresivne nege i sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika:Koji nemaju jasno očuvanu svest,Koji ispoljavaju dezorijentisanost, agresivno ponašanje i halucinacije,Kod kojih se kontrolišu vitalni znaci na 3-6 časova,Kod kohjih je krvarenje pod kontrolom, ali je neophodan povećan nadzor,Koji je ograničeno pokretan,Koji zahteva pomoć pri hranjenju,Kod kojeg postoji poremećaj funkcije disanja,Kome je potrebna pomoć drugih lica,Koji zavisi od tuđe pomoći iKojem je određen odgovarajući medicinski tretman.

Za poluintenzivnu negu dovoljna su 6 od navedenih pokazatelja.


Progresivna nega

Intenzivna nega – predstavlja treći stepen progresivne nege i sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika:Sa kvantitativnim/kvalitativnim poremećajima svesti,Vez svesti (komatozna stanja),Kod kojih se kontrolišu vitalni znaci svaka 2 sata,Kod kojih postoji akutno krvarenje ili znaci pretećeg krvarenja,Koji je nepokretan,Koji zahteva hranjenje prirodnim/veštačkim putem,Kod kojeg je uključena parenteralna terapija,Koji zahteva pomoć drugih lica,Koji zahteva intenzivni medicinski tretman u bolesničkim jedinicama iKome je određen odgovarajući medicinski tretman.

Za intenzivnu negu dovoljna su 6 od navedenih pokazatelja.


Progresivna nega

Specijalna intenzivna nega – predstavlja četvrti stepen progresivne nege i sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika:Koji je duže od 48 časova bez svesti,Kod kojeg postoji akutno krvarenje,Kod kojeg se kontrolišu vitalni znaci svakih sat vremena,Kod kojeg se kontinuirano daju: kiseonik, transfuzije krvi, infuzije kristaloida i/ili medikamentozna terapija,Kod kojeg je neophodan specijalni medicinski tretman u prostorijama sa posebnom nemenom.

Za specijalnu intenzivnu negu dovoljna su 3 od navedenih pokazatelja.


Progresivna nega

Posebna nega – predstavlja peti stepen progresivne nege i sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika:U periodu buđenja posle hirurškog zahvata,Nakon kardio-pulmonalno-cerebralne reanimacije,Na samrti,Sa posebnim potrebama i uslovima smeštaja iKod kojih je potrebno permanentno prisustvo medicinske sestre.

Za posebnu negu dovoljan je 1 od navedenih pokazatelja.


VITALNIVITALNI ZNACIZNACI

Osnovni vitalni znaci su:

1.Temperatura, 2.Puls, 3.Disanje,4.Krvni pritisak i 5.Saturacija krvi kiseonikom.

Merimo ih:Odmah nakon prijema u zdravstvenu ustanovu,U hospitalnim uslovima ili ustanovama za negu prema rutinskom rasporedu, koji je ordiniran od strane lekara, ili prema važećim standardima prakse institucije,Pre i posle hirurških ili invazivnih dijagnostičkih procedura,Pre i posle aplikacije lekova ili primene terapijskih procedura, koje utiču na kardiovaskularnu, respiratornu ili temperaturnu kontrolnu funkciju,Kada se opšte fizičko stanje bolesnika promeni (gubitak svesti, povećanje jačine bola),Pre, tokom i posle sestrinskih intervenicja, koje deluju na vitalne znake,Kada bolesnik izveštava o prisutnosti specifičnih simptoma fizičkog distresa („osećam se čudno“, „osećam se drugačije“)


Temperatura Telesna temperatura prestavlja razliku između vrednosti stvorene

toplote u organizmu i vrednosti toplote, koja se gubi/odaje u okolinu. Opisujemo temperaturu telesne mase (pod kontrolom je

hipotalamusa) i temperaturu kože. Raspon normalne telesne temperature kreće se od:

a) 36,0-37,20C (aksilarno),b) 36,5-37,80C (rektalno) ic) 36,5-37,50C (oralno).

Ne postoje normalne vrednosti temperature za sve ljude. Ona ima dnevne fluktuacije, zavisi od starosti pacijenta, od fizičke

aktivnosti, hormonskih fluktuacija, emocija, od temperature spoljašnje sredine i sl.


TemperaturaPostoji nekoliko metoda merenja telesne temperature:

1.Aksilarno merenje,2.Oralno merenje,3.Rektalno merenje,4.Merenje na timpaničnoj membrani i5.Direktno krvno merenje.


Puls Predstavlja odraz rada srca nad perifernim arterijskim krvnim

sudovima, a oseti se kao periodično podizanje i spuštanje arterije. Rezultat je promene pritiska krvi uzrokovani kontrakcijom i

relaksacijom leve komore. Procenjujemo ga palpacijom površinskih arterija ispod kojih se nalazi

čvrsta podloga ili direktnom auskultacijom srca. Palpiramo ga u svrhu procene stanja bolesnika pri prijemu u bolnicu. Tokom palpacije registrujemo:

a) Frekvenciju – broj srčanih otkucaja u minuti,b) Ritam – odnosi se na vremenske razmake između pojedinih pulzacija,c) Punoća – odražava snagu srčanih kontrakcija (tvrd, filiforman, slab...)d) Veličina amplituda – odražava pritisak pulsa ie) Elastičnost krvnih sudova.


Disanje Predstavlja vitalnu funkciju, koja obezbeđuje razmenu gasova

između organizma i spoljašnje sredine. Regulišu ga centar za disanje (moždano stablo) i homoreceptori

(centralni hemoreceptori smešteni u mezencefalnu i periferni hemoreceptori u luku aorte i karotidnoj račvi).

Prilikom procene disanja voditi računa o faktorima koji mogu uticati na karakter respiracija (fizička aktivnost, anksioznost, bol, opioidni lekovi i opšti analgetici, sedativi, položaj tela, neurološke povrede, nizak nivo hemoglobina i sl.)


Disanje - terminologija Hiperventilacija – frekvencija i dubina disanja su povećani Hipoventilacija – frekvencija i dubina disanja su abnormalno

smanjeni Ortopneja – dispneja prisutna u ležećem položaju, a smanjuje se ili

nestaje uspravljanjem tela Astmatsko disanje – izrazito otežan i produžen ekspirijum Cheyne/Stockes-ovo disanje – periodično disanje, koje je

karakteristično za nedonoščad i obolele od kardiovaskularnih oboljenja.

Kussmaul-ovo disanje – karakteristična je za obolele od šećerne bolesti u stanju ketoacidoze. To je duboko, čujno, otežano i ubrzano disanje, bez pauze između inspirijuma i ekspirijuma.

Biot-ovo disanje – potpuno nepravilno disanje kod pacijenata sa meningealnim nadražajem.


Krvni pritisak


Predstavlja silu kojom krv deluje na jedinicu površine krvnog suda. Izražava se u mmHg ili kPa. Opisuju se sledeće vrste krvnih pritisaka: centralni i periferni, arterijski i venski, sistolni i dijastolni, normalni i patološki. Predstavlja direktan odnos minutnog volumena srca (MV, CO) i perifernog vaskularnog otpora (R).

BP = CO x R

Minutni volumen (cardiac output) predstavlja proizvod udarnog volumena (stroke volume) i srčane frekvence. Kardijalni indeks (cardiac index) predstavlja odnos minutnog volumena i telesne površine.

Krvni pritisak – metode merenja Direktno merenje elektronskim putem uvođenjem kanule u arteriju Indirektno merenje automatskom manžetnom (24-časovni holter

krvnog pritiska) Indirektno merenje tenzimetrom i auskultacijom periferne arterije Indirektno merenje elektronskim tenzimetrom bez auskultacije Indirektno merenje tenzimetrom i palpacijom pulsa Indirektno ultrazvučnim putem


Saturacija krvi kiseonikom – pulsna oksimetrija Predstavlja neinvazivno merenje saturacije hemoglobina kiseonikom

u arterijskoj krvi i frekvencije pulsa. Obično se radi o sondi sa svetlećim diodama, koja je preko kabela

povezana sa oksimetrom. Princip rada se zasniva na Beer-Lambert-ovom zakonu, koji glasi:

„Intenzitet propuštene svetlosti kroz medijum eksponencijalno opada sa porastom gustine i distance koju prolazi svetlost“.

Indikovana je kod svih pacijenata sa nestabilnim kiseoničkim statusom i poremećajem u razmeni gasova.


OPŠTAOPŠTA NEGANEGA HIRURŠKIHHIRURŠKIH BOLESNIKABOLESNIKA

Osnovni problemi zdravstvene nege hirurških bolesnika su:Smanjena sposobnost samozbrinjavanja – obavljanje lične higijene, aktivnosti oblačenja i hranjenjaSmanjena/ograničena (ne)pokretljivost bolesnika – oštećenje integriteta kože, poremećaj cirulacije, opstipacija, oštećenje telesne pokretljivosti i sl.Bol Poremećaji orijentisanosti u vremenu, prostoru i drugim licimaSmanjena otpornost organizmaPovišena telesna temperatura

Smanjena sposobnost samozbrinjavanja Odnosi se na: kupanje/ličnu higijenu, oblačenje/doterivanje,

hranjenje i obavljanje nužde/eliminacijskih potreba. Diplomirana medicinska sestra verifikuje smanjenu sposobnost

samozbrinjavanja na sakli od 0-4: 0 = potpuno samostalan 1 = potrebna su mu pomagala, poseban pribor 2 = potrebna mu je pomoć druge osobe, nadzor i upućivanje 3 = potrebna mu je pomoć i druge osobe i pomagala 4 = nesamostalan (ne može sudelovati u aktivnostima)


Ograničena pokretljivost bolesnika Može da bude posledica: organiskih oštećenja tkiva, bola,

medicinskih intervencija, zabrane kretanja i sl. Može da bude: privremena i trajna. Odnos bolesnika prema smanjenoj pokretljivosti, odnosno

nepokretljivosti može biti: Aktivan sarađujući, Izbegavajući i Kapitulirajući (prihvata situaciju, ali se ne predaje, nema energije

i nije spreman da sarađuje, što produžava period smanjene pokretljivosti)


Ograničena pokretljivost bolesnika Dijagnozu smanjena pokretljivost diplomirana medicinska sestra

koristi kada je zdravstvena nega usmerena na pomoć: pri kretanju, edukaciji bolesnika za upotrebu pomagala i obezbeđivanju većeg nivoa pokretljivosti.

Dijagnozu visok rizik za komplikacije smanjene pokretljivosti diplomirana medicinska sestra koristi kada je zdravstvena nega usmerena na: sprečavanje komplikacija neaktivnosti (dekubitusi, kontrakture, pneumonije, opstipacija i sl.)

Sestrinske intervencije kod smanjene pokretljivosti bolesnika sastoje se u održavanju: normalne funkcije lokomotornog, respiratornog i kardiovaskularnog sistema; inegriteta i funkcije kože i dubljih tkiva; normalne eliminacije stolice i urina; ishrane i normalnog psihičkog stanja bolesnika.


Položaj bolesnika u postelji Osnovno je da se bolesnik udobno oseća u postelji. Položaj treba da otkloni subjektivne tegobe bolesnika i da mu

omogući odmor i san. Položaj bolesnika u postelji može biti:

1. AktivanZauzimaju ga bolesnici, koji mogu sami da se pokreću u postelji i prema svojoj želji da menjaju položaj, jer im priroda oboljenja to dozvoljava. To su pokretni bolesnici

2. PasivanZauzimaju ga bolesnici, koji ne mogu da se pokrenu i promene zauzeti položaj, te na taj način zavise od druge osobe. Medicinska sestra je dužna da vodi brigu i kontrolu o bolesniku. Može biti: horizontalan, polusedeći i „na bok“.

3. PrinudanMogu biti: privremeni (bočni, horizontalni, Fovlerov polusedeći, Trendelenburgov horizontalni, Kolemanov drenažni, Kvinkeov drenažni, koleno-lakatni i sl.) i stalni (horizontalni, ekstenzioni, položaj „opistotonus“ i sl.).


Dekubitusi Reč dekubitus dolazi iz latinskog jezika

decumbere – leći, pasti u krevet

Veoma je važna procena stepena opasnosti od nastanka oštećenja integriteta kože (dekubitusa).

Najčešće se koristi Norton-ova skala iz 1979. godine. Teoretski raspon bodova iznosi od 4-20, pri čemu manji broj bodova

ukazuje na veću mogućnost pojave dekubitusa. Interpretacija rezultata je sledeća:

a)18-20 bodova: minimalni rizikb)15-17 bodova: srednji rizikc)4-14 bodova: veliki rizik


Norton scale


Dekubitusi Postoji i modifikovana Nortonova skala iz 1985. godine, u kojoj su

dodate još četiri kategorije: starost, dodatna oboljenja, stanje kože i spremnost za kooperaciju/motivacija.

Interpretacija rezultata je sledeća:

a)24-25 bodova: minimalni rizikb)19-23 bodova: srednji rizikc)14-18 bodova: visok rizikd)9-13 bodova: veoma visok rizik U Švedskoj je 1987. i 1999. godine ispitivana senzitivnost modifikovane Nortonove skale i kao rezultat toga nastala je remodifikovana Nortonova skala, koja uz originalnu skalu priključuje još dve varijable: unos tečnosti i hrane. Maksimalni skor je 28, a totalni skor ≤ 21 smatra se kao rizičan za razvoj dekubitusa.


Dekubitusi Druga često upotrebljavana skala za procenu sklonosti dekubitusu je

Knoll-ova skala, koja obuhvata osam pojedinačnih ili gurpnih faktora u njegovom nastanku.

Teoretski raspon bodova iznosi od 0-33, pri čemu veći broj bodova upućuje na veću verovatnoću nastanka dekubitusa.

Kritična vrednost je 12 bodova, odnosno onaj bolesnik koji na skali ima manje od 12 bodova najverovatnije neće dobiti dekubitus.

U SAD se sve više koristi Braden-ova skala, koja se sastoji od šest kategorija: sposobnost senzornog čula, vlažnost, aktivnost, mobilnost, ishrana, snage pritiska i trenja.


FAKTORISKALA

BODOVI0 1 2 3

Opšte stanje Dobro Osrednje Loše Jako loše

Stanje svesti Pri svesti Stupor Predkoma Koma

Boduj dvostruko

Aktivnost Aktivan Treba pomoć Sedi Leži

Pokretljivost Pokretan Ograničena Jako ograničena Nepokretan

Inkontinencija Ne Povremeno Urina Urina i stolice

Peroralna ishrana Dobra Osrednja Slaba Ništa

Peroralni unos tečnosti Dobro Osrednje Slabo Ništa

Predisponirajuće bolesti (šećerna bolest, anemija...)

Ne Blaga Osrednja Ozbiljna

Knoll-ova skala


Dekubitusi Smanjenje pritiska na površinu tela najvažniji je faktor u prevenciji

dekubitusa. Promenama položaja postiže se promena u raspodeli kapilarnog pritiska, što omogućava oporavak ishemičnih područja.

Za utvrđivanje intervala okretanja u postelji odlučujuća je inspekcija stanja kože. Ako je koža na zahvaćenom području nakon dva sata i dalje crvena, interval se mora skratiti.

Nekada je neophodna primena „specijalnih madraca“. Sva pomoćna sredstva za smanjenje pritiska na površinu tela

bolesnika se dele na:a) Statička – proizvedena su od plastike, a ispunjena su vazduhom ili

vodom. Njihove osobine ostaju konstantne, ne menjaju svoju veličinu i volumen.

b) Dinamička – menjaju svoje karakteristike ciklično (pumpe).


Dekubitusi

Mehanizmi nastanka:

pritisak

smicanje

trenje

Faktori rizika:spoljašnjiunutrašnji

Okluzija mikrocirkulacije

Ishemija

Inflamacija i anoksija

ULCERACIJA

Smrt ćelija

NEKROZA

Mehanizmi nastanka dekubitusa


Antidekubitalni dušeci


DekubitusiOsnova prevencije dekubitusa sastoji se i u sledećim radnjama:Izbegavanju trenja i razvlačenja kože – povlačenje u krevetu tokom nege i sl.Održavanju higijene i integriteta kožeČišćenju kože – kupanjePonovnom uspostavljanju normalne vlažnosti kože – upotreba tečnih (alkoholni rastvori), čvrstih (puderi) i polučvrstih sredstava (masti, paste, kreme i emulzije).Poboljšanju perfuzije kože – utrljavanje raznih alkoholnih rastvora u kožu, masaža koštanih delova...Osiguranje adekvatne ishrane – visoko proteinska ishrana, preparati gvožđa, C-vitamin.


Dekubitalni ulkus – pressure sores Predstavlja defekt kože i potkoćnog tkiva, nastao kao posledica

pritiska na meko tkivo tvrde podloge sa jedne strane, i koštane prominencije sa druge strane.

Razvija se nepravilnom razmenom hranljivih materija i kiseonika, te krajnjih produkata metabolizma pojedinih delova kože zbog pritiska koji izaziva okluziju kapilara krvnih i limfnih sudova, a samim tim dovodi do ishemije i tromboze.

Normalan kapilarni pritisak je 32 mmHg. Spoljašnji pritisak, koji prelazi navedenu vrednost, uzrokuje

opstrukciju kapilara i to se gotovo uvek događa u zdravih osoba kada sede ili leže.

Ako pritisak dugo traje javljaju se histološke promene kao što su venska tromboza, mišićna degeneracija i nekroza tkiva.


Dekubitalni ulkus – pressure sores Obim oštećenja direktno je proporcionalan visini pritiska na tkivo,

kao i vremenu u kome je pritisak delovao. Kod zdravih osoba se to ne događa, jer oni često menjaju položaj. Dekubitusi nastaju kao rezultat delovanja endogenih (paraplegija,

stupor, koma, anemija, uremija, dijabetes, edemi, vitaminske deficijencije, Alchajmerova bolest, dugotrajne operacije i sl.) i egzogenih faktora (veliki spoljašnji pritisak, povećana vlažnost zbog kontakta sa urinom, znojem, krvlju, gnojem, crevnim sadržajem i sl.).

Rizična mesta za nastanak dekubitusa su uglavnom koštane prominencije na kojima ima vrlo malo potkožnog tkiva.


Predilekciona mesta za nastanak dekubitusâ


Dekubitalni ulkus – stadijumi1. Prvi stadijum – eritem sa kapilarnim reverzibilnim refilingom2. Drugi stadijum – eritem bez kapilarnog reverzibilnog refilinga;

pojava mehurića i epidermolize3. Treći stadijum – defekt kože (čak i do periosta) bez nekroze4. Četvrti stadijum – nekrotična eshara sa fenomenom „ledenog

brega“; propadanje tkiva, zahvaćenost kosti; u džepovima se razmnožavaju mikroorganizmi (izvor sepse); opšte teško stanje bolesnika


Tromboza venaKrv se u venama kreće sporo, a glavni faktori cirkulacije venske krvi su:Razlika u pritiscima,Usisavajuće dejstvo srca i grudnog koša,Kontrakcije skeletne muskulature iVenski zalisci, koji onemogućavaju cirkulaciju u suprotnom smeru.

Značajnu ulogu u nastanku flebotromboze ima:Usporena cirkulacija,Povećana koagulabilnost krvi iOštećenje endotela vene.


Tromboza vena Tromboza može nastati na bilo kojoj veni, ali najčešće su zahvaćene

vene donjih ekstemiteta (v. poplitea, v. saphena magna, v. femoralis) i vene karlice (v. iliaca interna, v. iliaca externa).

Predilekciona mesta za nastanak tromba su venski zalisci, gde najčešće i dolazi do oštećenja endotela.

Opstrukcija vene trombom rezultira zastojem krvi i otokom, pa je obolela noga deblja od one zdrave.

Zbog toga svakodnevno treba meriti obim donjih ekstremiteta. Obično je prisutna blaga do umerena bol, naročito na palpaciju duž

zahvaćene vene. Karakterističan je Homan-ov znak (bol zbog nagle dorzalne fleksije

stopala). Glavne komplikacije venskih tromboza su embolije pluća i

postflebitički sindrom.


Tromboza vena - prevencija Česte promene položaja Rana mobilizacija Vežbe dubokog disanja Elastična bandaža donjih ekstremiteta Elevacija donjih ekstremiteta Obustavljanje hormonske oralne kontracepcije Rehidratacija Regulacija telesne težine kod gojaznih osoba Preventivna upotreba antikoagulantne terapije Rano otkrivanje i lečenje malignih tumora (paraneoplastični sindrom)


Prevencija plućne embolije Obezbediti mirovanje bolesnika u postelji sve dok ne dođe do

adhezije tromba za zid krvnog suda i smanjenja edema Izvršiti imobilizaciju bolesnog ekstremiteta Ne sprovoditi masažu, aktivne i pasivne vežbe bolesnog ekstremiteta Savetovati izbegavanje naprezanja pri defekaciji Ublažiti kašalj Obezbediti povoljne uslove za mirovanje bolesnika u postelji (zvonce

i potreban pribor nadohvat ruke, stolčić za hranjenje, guska i sl.)


Kontrakture Predstavljaju ograničenu pokretljivost zgloba us vim ili samo u nekim

smerovima. Nastaju skraćenjem mekih periartikularnih tkiva, ligamenata i tetiva. Mogu biti posledica dugotrajnog ležanja ili promena u području

samog zgloba, mada uzrok mogu biti i razni psihički poremećaji (histerija).

Kod nepokretnih bolesnika posledica su delovanja:a) Sile zemljine težeb) Dodatnih opterećenjac) Tonusa mišića


Kontrakture - prevencija Kontrakture se preveniraju pravilnim pozicioniranjem (položaj

„suprotan od patološkog“) i ranim pokretanjem zglobova kroz puni obim pokreta bar dva puta dnevno.

Korektivni položaji su:a) Za kuk – laka fleksija i abdukcijab) Za koleno – laka fleksijac) Za stopala – laka dorzalna fleksijad) Za rame – abdukcija sa srednjom antefleksijome) Za lakat – fleksija pod pravim uglom sa srednjom pronacijom i supinacijomf) Za šaku – srednja dorzalna fleksijag) Za prste – laka fleksija


Groznica i hipertermija Predstavlja porast telesne temperature iznad normalnog opsega, koji

može biti ili groznica ili hipertermija. Groznica je fiziološki odgovor u kome se telesna temperatura

povećava barem za 0,8-1,10C iznad individualne normalne temperature. Ova elevacija je reakcija na hemijske signale oslobođene kao deo inflamatornog procesa. Smatra se adaptivnom do 400C.

Hipertermija je abnormalno povećanje telesne temperature obično iznad 400C, koje se dešava kao posledica bolesti temperaturne kontrole (traume mozga, toplotni udar, lekovi i sl.).


Groznica i hipertermija – mere opreza Bez odlaganja pozvati lekara, kada je povišena temperatura praćena

sledećim znacima/simptomima:a) Osipb) Jaka glavoboljac) Ukočen vratd) Konfuzija ili emiocionalna razdražljivoste) Bol u abdomenuf) Jaki bolovi u leđimag) Iskašljavanje braon ili zelenog ispljuvkah) Bolno mokrenje


Groznica i hipertermija – sestrinske intervencijeIntervencije diplomirane medicinske sestre usmerene su na:Smanjenje proizvodnje telesne toplote – smanjivanjem telesne aktivnosti (mirovanje)Povećano odavanje toplote – provetravanje, skidanje viška odeće, tuširanje, primena specijalnih prekrivačaPosmatranje bolesnika – redovno merenje i procena vitalnih znakovaObezbeđivanje odgovarajuće ishrane i hidracijeOdržavanje optimalnog komfora – lična higijena i higijena posteljnog rubljaPrimena ordinirane terapije – antipiretici, analgeticiPriprema bolesnika za dijagnostička ispitivanja i izvođenje istih


BolBol je sve što osoba koja ga doživljava kaže da jeste i postoji kadgod ona kaže da postoji.

Margo McCaffery, 1968.

Opisuje se akutna i hronična bol.Akutna bol je stanje u kojem osoba doživljava/saopštava prisustvo jake neprijatnosti, koja potiče od aktuelnog ili potencijalnog oštećenja tkiva sa naglim ili sporim početkom, različitog intenziteta od umerenog do jakog, sa anticipiranim i prediktabilnim ishodom i trajanjem manjim od šest meseci.

Hronična bol je stanje u kojem osoba doživljava/saopštava prisustvo jake neprijatnosti, koja potiče od aktuelnog ili potencijalnog oštećenja tkiva sa naglim ili sporima početkom, različitog inenziteta od umerenog do jakog, stalna ili povremena, bez anticipiranog i prediktabilnog ishoda i trajanja dužim od šest meseci. To je stanje u kojem pojedinac doživljava bol, koja perzistira duži vremenski period od uobičajenog za akutno oboljenje ili bol, koja je očekivanog trajanja za izlečenje povrede, udružena sa hroničnim patološkim procesom ili se ponavlja u vremenskim razmacima od nekoliko meseci do godinu dana.


BolOpisuje se takođe i sledeće vrste bola:Fantomska bol je jedan od najtežih bolnih sindroma (npr. Amputirana noga – bolesnik ima osećaj bola nepostojeće noge).

Kauzalgija predstavlja jake bolove u vidu žarenja ili pečenja, koji nastaju kao posledica brzog oštećenja nerva (npr. ishijadikusa).

Neuralgija predstavlja jak i uporan bol izazvan virusima, infekcijama ili degeneracijom nerva (npr. dijabetes).

Bol kože – usled oštećenja može se kvalitativno i kvantitativno veoma dobro opisati zbog bogatstva inervacije kože.

Visceralna bol – nastaje usled hemijskog stimulansa, ishemije i spazma šupljeg organa, kao i stezanja ligamenata.

Glavobolja je bol u glavi, akutan, rekurentan ili hroničan sa pratećim znacima i simptomima. To je najčešći bol koja pogađa čoveka.


Bol – etiološki faktori Bolesti lokomotornog sistema (prelomi, kontrakture, artritisi...) Bolesti unutrašnjih organa (srce, pluća, bubrega...) Maligne bolesti Medicinski postupci Situacioni faktori (nepravilan položaj tela, pritisak i sl.) Osobine ličnosti (anksioznost, depresivnost i ciklotimičnost,

histeričnost, hipohondrijalnost, opsesivnost)


Bol – etiološki faktori Anksiozne osobe - burno reaguju na svakodnevne, neizbežne stresne

životne situacije. Depresivne osobe – preovladava osećaj potištenosti i bezvoljnosti, ali

u određenom periodu se mogu ponašati naglašeno bezbrižno, u stilu „lako ćemo“, te se mogu onda svrstati u ciklotimične ličnosti, tojest ličnosti promenljivog raspoloženja.

Histerične osobe – burno reaguju posebno ako imaju pogodnu publiku. Sklone su preuveličavanju problema, pa i bola.

Hipohondrične osobe – preokupirane su funkcijama sopstvenog organizma, preterano su brižne za svoje zdravlje uz česte posete lekaru.

Opsesivne osobe – tačne su, pouzdane, visoko moralne i sklone preteranoj kritičnosti.


Bol – evaluacija

Najčešće se koriste:Brojčana skala intenziteta bola (Numeric pain intensity scale)Wong-Baker-ova izrazom lica skala intenziteta bola (Wong-Baker faces pain intensity scale)Verbalna skala bola (Verbal Rating Scales, VRS)Skala za ocenu ponašanja bolesnika (Behavioral rating pain scale)Kratak zapis bola (The Brief Pain Inventory)


Verbalna skala za procenu bola

Bol – evaluacija

Wong-Baker faces pain intensity scale

Numeric pain intensity scale


Bol – terapija

U mnogim zemljama uobičajeni način primene analgetika jeste preko PCA (patient-controlled analgesia) pumpe.

Radi se o interaktivnom metodu upravljanja bolom, koji dozvoljava bolesniku kontrolu nad bolom kroz samo-administraciju analgetika.

Diplomirana medicinska sestra mora znati neželjene efekte pojedinih lekova i upozoriti bolesnika na mogućnost nastanka istih.

Diplomirana medicinska sestra treba da edukuje bolesnika po pitanju bola.


Poremećaji svesti

Svest predstavlja sposobnost prepoznavanja poznatih lica, davanja tačnih informacija o sebi i drugima, prostoru, vremenu i sredini, koja okružuje čoveka i predstavlja najvišu psihičku funkciju.

Izmena stanja svesti može biti kvalitativna (konfuzija, delirijum, sumračno stanje, somnambulizam, fuga, hipnoza) i kvantitativna (somnolencija, sopor, stupor, koma).

Somnolencija – fizička i mentalna usporenost/uspavanost; na verbalnu komandu se sa njim uspostavlja kontakt.

Sopor/stupor – teško oštećenje stanja budnosti i mentalnog funkcionisanja („patološki san“); verbalni kontakt se uspostavlja samo snažnim auditivnim dražima ili primenom bolnih nadražaja; naloge izvršava sa zakašnjenjem, nepotpuno ili netačno.

Koma – kliničko stanje u kome bolesnik ispoljava oslabljene reakcije, ili uopšte ne reaguje na aplikovani nadražaj iz spoljnog sveta; život je ugrožen i predstavlja urgentan medicinski problem.


Koma - etiologija1. Intrakranijalna oboljenja

a) Infekcijeb) Povrede glavec) Cerebrovaskularne lezijed) Intrakranijalni tumorie) Epilepsije

2. Trovanjaa) Lekovib) Hemikalijec) Alkohold) Ujedi otrovnica

3. Metabolički poremećajia) Poremećaji acido-bazne ravnotežeb) Poremećaji hidro-mineralnog metabolizmac) Renalna insuficijencija (uremija)d) Insuficijencija jetre (hepatična koma)e) Urođeni poremećaj metabolizma aminokiselina

4. Fizički agensi1. Temperatura (hipotermija, hipertermija)2. Električni šok

5. Ostalo (infekcije, traume, anafilaksije, terminalni stadijumi oboljenja)


Koma - evaluacija

Za procenu kvantitativnog poremećaja svesti preporučuje se:AVPU-skala – A (Alert – budan), V (responds to Voice – odgovara na glas), P (responds to Pain – odgovara na bolni nadražaj) i U (Unresponsive – ne odgovara).Glasgow Coma Scale – konstruisana je od strane Jenett-a i Teasdale-a 1974. godine, a primenjuje se u svrhu procene svesti na osnovu otvaranja očiju, verbalnih i motornih reakcija. Raspon bodova iznosi od 3-15 bodova, pri čemu veći broj bodova ukazuje na viši nivo svesti. Ako je ukupni skor ≤ 7, ukazuje na komu.


Glasgow coma scale

Koma - evaluacija


Palijativna nega Reč je o nezi bolesnika u terminalnoj fazi bolesti. Palijativna nega je pristup koji unapređuje kvalitet života bolesnika i

njihovih porodica, koji su suočeni sa neizlečivim oboljenjem i to kroz prevenciju i oslobađanje od patnje posredstvom rane identifikacije i besprekorne procene i lečenja bola i drugih problema (fizičkih, psiho-socijalnih i duhovnih).

Naziv „umirući bolesnik“ koristi se za bolesnika kojem je smrt sigurna, ne previše udaljena i za kojeg se celokupna nega menja od kurativne prema palijativnoj.

Veoma važno je proceniti stanje bolesnika i utvrditi njegove potrebe.


Palijativna negaPotrebe „umirućih bolesnika“ su:Potreba za ublažavanjem bolaPotreba za pažnjom i pripadanjemPotreba za očuvanjem samopoštovanjaPotreba za saosećanjemPotreba za komunikacijom


Palijativna negaNajčešći problemi koji se mogu javiti kod „umirućih bolesnika“ su:Anoreksija i kaheksijaAnksioznostOpšta slabost i gubitak energijeOpstipacija i prolivKašaljDelirijum i demencijaDepresijaDispnejaŠtucavicaPromene sluzokože usne šupljineMučnina i povraćanjeKožne promene i problemi u vez sa mokrenjemBolNesanica


Palijativna nega - ciljevi Bolesnik i porodica će verbalizirati svoje potrebe i osećanja Bolesnik će izraziti svoje želje u vezi smrti/umiranja Bolesnik će umreti mirno i dostojanstveno (dugoročni cilj)

Palijativna nega – dužnosti medicinske sestre Pružiti emocionalnu podršku bolesniku i njegovoj porodici Objasniti stanje bolesniku i porodici Biti spreman za i uspostaviti dobru komunikaciju sa bolesnikom i njegovom porodicom Zadovoljiti fizičke potrebe Pružiti podršku u žalosti Omogućiti i podsticati bolesnika i njegovu porodicu da učestvuju u planiranju i sprovođenju

zdravstvene nege Organizovati posetu sveštenika, ako i kada bolesnik želi Podsticati porodicu bolesnika da i ona iskaže svoje potrebe Pomoći porodici bolesnika da prihvati i razume emocije i potrebe bolesnika U trenutku smrti zapisati tačan trenutak smrti Pripremiti telo za prevoz do mrtvačnice Pružiti saučešće i podršku porodici umrlog bolesnika Dati uputstva kako da organizuju pogreb


Palijativna nega – postupak nakon smrti Medicinska sestra odmah treba da obavesti lekara i evidentira vreme

smrti u terapijsku listu velikim crvenim slovima. Smrt utvrđuje lekar, koji popunjava smrtovnicu! Opisuju se: sigurni, verovatni i nesigurni znaci smrti. Za svaki sat telo se hladi za 10C. Ako bolesnik umre u sobi gde ima drugih bolesnika, oko kreveta

treba postaviti paravan, izvući jastuke, skinuti pokrivač, skinuti umrlog (nakit se skida pred svedocima i stavlja se u obeležene kutije ili kese).

Preminuli se opere. Odstranjuju se tubusi, kateteri, sonde, kanile... Karticu sa imenom i prezimenom i osnovnim podacima stavlja se na

palac desne noge, druga na grudi umrlog.


Palijativna nega – postupak nakon smrti Umrli ostaje na odeljenju 2 časa, a transport se obavlja najkraćim

putem kroz odeljenje do mrtvačnice. Obazrivo obavestiti porodicu umrlog (telefonski ili putem telegrama). Ako se porodica obaveštava putem telegrama, obično se piše: „Umro

je N.N. Primite naše saučešće. Naziv ustanove“. Medicinska sestra, koja je vodila administraciju oko umrlog pacijenta,

mora u primopredaji službe ili u nekoj drugoj dokumentaciji upisati da li je poslala telegram.


OSNOVE HIRURGIJE

OSNOVEOSNOVE HIRURGIJEHIRURGIJE

Hirurška profilaksa, asepsa i antisepsa Egzaktna saznanja o suštini same infekcije stečena su tek 70-ih

godina 19. veka, nakon otkrića na polju bakteriologije. Semelvajs je 1847. godine došao do genijalne koncepcije o

prenošenju agenasa, koji izazivaju bolest, rukama lekara. Tek pošto su Robert Koh i Luj Paster otkrili čitav niz uzročnika

infekcije rane, hirurgija je pronašla put za njihovo uspešno suzbijanje i profilaksu.

Objavljeni su Listerovi uspesi u sprečavanju bolničke infekcije karbolnom kiselinom.

Sredinom 80-ih godina 19. veka prešlo se od antisepse na asepsu, koju je osnovao Bergman, i to nakon zapažanja, koja je imao kao ratni hirurg u rusko-turskom ratu (1877-1878).

Ignaz Semmelweis Robert Koch Louis Pasteur

Joseph Lister Ernst von Bergman


Asepsa Asepsa je postupak kojim se služimo u profilaktičkom uništavanju

klica i kojim sprečavamo njihov prodor u organizam. Cilj asepse jeste potpuno uništenje klica i u tom smislu se služimo

fizičkim metodama (toplota). Time se asepsa razlikuje od antisepse, koja se služi hemijskim metodama.

Asepsa je metoda profilakse (prevencije), a antisepsa je metoda profilakse i terapije.

Postupak kojim se služimo u asepsi zove se sterilizacija. Predmet koji je podvrgnut pravilnoj sterilizaciji postaje sterilan i ne sme da sadrži nikakve klice (mikroorganizme).

Pojam aseptičan (sterilan) je apsolutan pojam – ne sme postojati nikakva klica na sterilnom predmetu.


Asepsa – metode sterilizacije Sterilizacija ključalom vodom (15-30 minuta), Sterilizacija vodenom parom pod pritiskom (autoklavi; pritisak 1,5-2

atmosfere; 13-30 minuta), Sterilizacija toplim vazduhom (160-1900C; 45 minuta – 2 časa), Sterilizacija plamenom (5500C) , Sterilizacija potapanjem u antiseptike (glutaraldehid 10 minuta –

baktericidno dejstvo – do 3 sata – sporocidno dejstvo), Sterilizacija gasom (tečni/gasoviti etilen-oksid; gasni autoklavi; 12%

etilen-oksid i 88% dihlorodifluorometan; 550C; 410 mmHg; 105 minuta) i

Sterilizacija gama-zracima (aparati za jonizujuće zračenje; sterilizacija materijala za jednokratnu upotrebu; materijal se ne kvari ovom vrstom sterilizacije).


Autoklav

Centralna sterilizacija – autoklav

Asepsa – kontrola sterilizacije


Fizičke metode Maksimalni termometar i barometar Termometar i barometar autoklava

Hemijske metode Mikulićev papir – specijalna traka, koja je premazana određenim hemijskim rastvorom, tako

da je pre sterilizacije tamno mrke boje, a posle sterilizacije gubi boju i postaje belo-krem boje. Stavlja se u sredinu materijala koji se steriliše.

Spoljašnji hemijski indikatori – specijalne trake, koje se pre sterilizacije stavljaju spolja na paket ili doboš. Najvažniji deo je indikator-tinta, koja je nanešena u obliku kosih crta sa gornje strane lepljive trake.

Cevčice-svedoci – sa sumporom su i u čvrstom su stanju pre sterilizacije. Na 1170C sumpor prelazi u tečno stanje i meša se sa bojom. Nije pouzdana metoda sterilizacije!

Biološke kontrole Vrši se postavljanjem bioloških indikatora u sterilizacionu komoru na kritična mesta. Koristi se

Bacillus subtilis za hemijsku sterlizaciju etilen-oksidom, a Bacillus stearothermophilus spore za sterilizaciju vodenom parom pod pritiskom.

Asepsa – kontrola sterilnosti


Predstavlja postupak kojim se utvrđuje odsutnost ili dokazuje prisutnost mikrobnog onečišćenja ispitivanog materijala.

Sprovodi se samo kada postoji opravdana indikacija. Uzimaju se uzorci sterilnog materijala, zasejavaju na hranljivu

podlogu, očitavaju nakon 10 dana s jedne i 14 dana s druge podloge. Materijal je sterilan, ako su oba uzorka sterilna, odnosno ako se nije

pojavio porast kolonija niti na jednoj podlozi.

Asepsa – greške pri sterilizaciji


Moguće greške nastaju kao posledica ne poznavanja teorije sterilizacije, prenatrpanosti sterilizatora, nepravilne pripreme setova, neodržavanja uređaja, prekratkog trajanja sterilizacije i sl.

Uvek treba voditi računa i o materijalu za pakovanje! Sterilizator ima kritične tačke na kojima je moguće očekivati da se

eventualno ne postignu uslovi sterilizacije, te je važno da osobe koje rade sa sterilizatorom budu upoznate s tim mestima i da se tamo ne stavljaju predmeti za sterilizaciju.

Asepsa – pakovanje materijala za sterilizaciju


Svi predmeti koji će se sterilisati moraju biti umotani i zapakovani, kako bi se sprečila rekontaminacija nakon procesa sterilizacije.

Materijali za pakovanje moraju biti bez rupica, treba da su dovoljno čvrsti da izdrže deranje i probadanje, ne smeju se raspadati prilikom otvaranja, moraju omogućiti da se piše po njima i treba da su jeftini, nepropusni za bakterije i dovoljno savitljivi, da dopuštaju brzo umotavanje i odmotavanje.

Od materijala za pakovanje najčešće se koriste: muslin, kraft-papir, netkani i papirno-plastični omotač.


Asepsa – hirurška profilaksa

Praktična primena asepse u hirurgiji obuhvata sledeće:

1.Priprema operativnog pribora Sterilizacija instrumenata, odela, zavojnog materijala, šavnog materijala.

2.Priprema operativnog osoblja Operatora, asistenata, instrumentarke Pranje ruku

Klasična priprema po Fubringeru, Spasokukotskom uvek traje 10 minuta; a kada se menjaju rukavice ili mantili između čistih slučajeva, onda traje 5 minuta;

Pažljivo oprati ruke i podlaktice sapunom, povidon-jodidom ili nekim drugim rastvorom;

Očistiti nokte; Trljati ruke i podlaktice sterilnom četkom i sunđerom uz upotrebu sapuna, povidon-

jodida u toku 5 minuta; Sledećih 5 minuta trljati celu površinu ruku i podlaktica drugom sterilnom četkom ili

sapunom do ukupno 10 minuta.


Asepsa – hirurška profilaksa Oblačenje sterilnog odela

Rukavice, maske, ogrtači

3. Priprema bolesnika na operacionom stolu Čišćenje i brijanje operativnog polja Mazanje operativnog područja (alkoholni rastvori joda), Pokrivanje bolesnika i operacionog stola sterilnim rubljem, Lepljenje adhezivnih folija

4. Strogo poštovanje zakona asepse od strane svih učesnika dok traje operativni rad

5. Kontrola bolničke sredine Intrahospitalne infekcije – bakteriološke kulture, izolacije Bolnička administracija


Asepsa – hirurška profilaksa

6. Aseptična tehnika Operaciona sala

Treba je shvatiti kao izolacionu zonu u koju može ući personal, koji je propisno obučen u odeću koja se ne sme nositi na drugom mestu.

Procedure na odeljenjuSve otvorene rane treba aseptično prebvijati, da bi se zaštitile od intrahospitalne infekcije i da bi se sprečila teža kontaminacija bolničke sredine. Eliminisati kolica za previjanje, koja sadrže opremu i materijal za multipno previjanje pored brojnih bolničkih kreveta.

Pranje rukuPre i posle svakog kontakta sa bolesnikom jednostavna je, ali veoma važna rutinska mera za kontrolu infekcije.


Asepsa – hirurška profilaksa Vođenje kućanstva

Posle otpusta bolesnika treba oprati i zameniti posteljinu, a madrace i nameštaj, koji je u sklopu kreveta, treba očistiti antisepticima. Brisanje vlažnom krpom i čišćenje sprečava nakupljanje prašine.

AntibioticiProfilaktičnu upotrebu antibiotika treba svesti na najmanju meru kad god je to moguće. Antibiotska terapija treba da se bazira na antibiogramu.

EpidemiologijaPersonal sa aktivnom stafilokoknom infekcijom treba da se odstrani od bolesnika sve do potpunog oporavka. Osoblje koje ima stafilokok u brisu nosa ili u gastrointestinalnom traktu mora sprovoditi ličnu higijenu, ali ne mora da bude odstranjeno s posla.


Antisepsa Antisepsa je skup postupaka kojim uništavamo klice, uzročnike

infekcija na predmetima ili u tkivima, odnosno na koži. Antisepsa ima za cilj da uništi delimično ili potpuno klice, odnosno da

ih toliko ošteti da se onemogući razvoj infekcije. U tom cilju služimo se hemijskim sredstvima, za razliku od asepse

koja se služi fizičkim metodama. Materijal koji je pripremljen antiseptičnim metodama je

dezinfikovan. On ili ne sadrži klice uopšte, ili ih sadrži u tako maloj količini i tako umanjene virulencije, da ne može izazvati nikakvu infekciju.

Ovim se ističe razlika između materijala, koji je sterilan i koji ne sme da sadrži nikakve klice uopšte (apsolutni pojam), od materijala koji je dezinfikovan, tojest pripremljen po metodama dezinfekcije, odnosno antisepse (relativan pojam).


Antisepsa

Sredstva koja služe u antisepsi dele se na:

a.Dezinficijentna (germicidna) sredstva (hemijska sredstva koja potpuno ubijaju klice i njih primenjujemo obično na materijalu, jer je neophodno da budu u jakoj koncentraciji, koja bi oštetila tkiva, ako bismo ih primenili na sih) ib.Antiseptična sredstva (njihovo delovanje je zasnovano na hemijskim principima, ali ona ne smeju biti toliko jaka, da izazovu oštećenje tkiva, jer ih stavljamo na ranu, unosimo u tkiva ili u čitav organizam).Jedno isto sredstvo može delovati dezinficijentno u jakoj koncentraciji na materijalu i antiseptično u organizmu, ako je ono primenjeno u slaboj koncentraciji.

Dezinficijentna sredstva su obično hemijski rastvori, a antiseptična sredstva su: hemijski rastvori, sulfonamidi i antibiotici (hemioterapeutici).

OSNOVEOSNOVE HIRURGIJEHIRURGIJEAntisepsa – principi primeneAntiseptici se mogu primeniti za:

a.Dezinfekciju operativnog polja ,b.Dezinfekciju rana koje su zagađene (ovaj princip je bio primenjivan odvajkada, a da se još nije znalo za postojanje klica – posipanje rana vrelim uljem) ic.Lečenje rana u slučaju već izraženog zapaljenja (rivanol, hipermangan, Dakinov rastvor).Vodonik-peroksid u 3% rastvoru deluje oslobađanjem kiseonika (oksidacijom), a penušanjem mehanički ispira rane. Kalijum-permanganat u koncentraciji 0,2-1% služi za dezinfekciju ruku ili raznih ekskreta, a u rastvoru od 0,1% za ispiranje rana i creva. U rastvoru od 0,02% služi za ispiranje vagine. 3-4% rastvor borne kiseline služi za ispiranje rana ili mokraćne bešike, u otorinolaringologiji i oftalmologiji. 5-10% rastvor jodne tinkture se upotrebljava za dezinfekciju kože u okolini rane. Preparati hlora (Dakinov rastvor) deluju proteolizom. Preparati žive upotrebljavaju se prvenstveno za dezinfekciju ruku i katetera. Preparati srebra imaju dejstvo koje počiva na tome što srebro sa proteinima pravi čvrste precipitate (opekotine). Formalaldehid je gas, koji se rastvara u vodi i taj rastvor se zove formalin. U koncentraciji od 1-3% se upotrebljava za dezinfekciju rana ili instrumenata. Tu su i: preparati akridinskih boja (rivanol), kvaternerne amonijumske baze (asepsol), hlorheksidin i sintetički fenoli (betadin).


Infekcije – prevencija i kontrola

1. Izvor infekcije2. Putevi širenja infekcije3. Ulazno mesto infekcije4. Patogena klica5. Dispoziciji domaćina

Vogralikov lanac


Infekcije – prevencija i kontrola1. Rezervoar/izvor infekcije

Može biti svako živo biće, u kome infektivni agens živi i razmnožava se.2. Putevi širenja infekcije

Direktni dodir – rukovanje, poljubac, polni odnos, ujed, ubod Indirektni dodir – predmeti iz bolesnikove sredine, pribor za higijenu i hranjenje,

daske sa WC-šolje i sl.) Zagađenom vodom, hranom, vazduhom i zemljištem Posredstvom vektora/insekata

3. Ulazno mesto infekcije Povređena koža i vidljiva sluzokoža Respiratorni sistem Digestivni sistem Polni organi

4. Patogena klica Virulencija (sposobnost klice da se aktivno razmnožava) Toksičnost (sposobnost klice da luči toksine)

5. Dispozicija domaćina Uzrast, pol, rasa, meteorološki uslovi, traume, ishrana, stanovanje...


Intrahospitalne infekcije

Sinonimi su: unutarbolničke ili nozokomijalne infekcije.

Νοςοκομείο, το – bolnica νόσος, η (bolest, epidemija, zaraza) + κομώ (starati se, negovati biti pažljiv, brinuti se)

Infekcije koje nastaju kao rezultat boravka ili pregleda u zdravstvenoj ustanovi, pod uslovom da u trenutku prijema infekcija nije postojala, niti je bila u fazi inkubacije, već se javila tokom same hospitalizacije ili neposredno (48 časova) posle nje, u minifestnom ili latentnom obliku.

Faktori rizika za nastanak bolničkih infekcija su:Povećanje broja osoblja koje radi sa pacijentima,Povećano kretanje pacijenta unutar bolnice,Bolničko osoblje neadekvatno obučeno i nedovoljno kontrolisano u prevenciji nastanka infekcija,Primena invazivnih procedura iNekontrolisana upotreba intibiotika.


Intrahospitalne infekcijeMere za sprečavanje nastanka bolničkih infekcija su:

a.Pravilno i redovno pranje i dezinfekcija ruku osobljab.Sterilizacija svih instrumenata koji dolaze u kontakt sa pacijentomc.Aseptični postupci pri venepunkciji i ostalim intervencijamad.Dezinfekcija radnih površina, postelja, podova...e.Nošenje i česta promena radne odećef.Nadzor nad proizvodnjom, čuvanjem i raspodelom hrane u bolnicamag.Kontrola vodosnabdevanjah.Izolacija pacijenatai.Imunoprofilaksaj.KME svih zaposlenihk.Prijava i sprovođenje odgovarajućih mera kod „incidenata“ (npr. ubod iglom)l.Redovne zdravstvene kontrole zaposlenihm.Kontrola i nadzor nad primenom mera prevencije


Intrahospitalne infekcijeMere prevencije bolničkih infekcija su:

a.Naučiti i pridržavati se pravila o održavanju čistoćeb.Pravilno i redovno prati rukec.Biti korektno obučen (čista odeća, kratka ili skupljena kosa, nikakav nakit, zaštitna uniforma u skladu sa konkretnim radnim zadacima, radna obuća)d.Održavati radno mesto čistim i urednime.Planirati rad (držati instrumente uredno)f.Pridržavati se protokola u aseptičnom radu

ZAPAMTITE:Ne nosite iste rukavice za različite pacijente!!!

Ne prati ruke sa rukavicama između dva pacijenta!!!Rukavice nisu zamena za pranje ruku!!!


Intrahospitalne infekcijePranje ruku može biti:

1.Higijensko Po dolasku i odlasku sa odeljenja Posle korišćenja toaleta Pre i posle kontakta sa pacijentom Pre i posle jela

2.Higijenska dezinfekcija (antiseptično pranje) Pre ulaska u boks Pre i posle kontakta sa pacijentom Pre invazivnih metoda bez obzira da li se nose rukavice ili ne Plasiranje svih katetera Punkcija Plasiranje intravenskih kanula Pre i posle kontakta sa ranama Pre i posle nege drenova, pražnjenja drenažnih kesa Dodiri sa aspiracionom i respiracionom opremom Endoskopije

3.Hirurško


Acido-bazni i hidro-mineralni (dis)balans Voda je glavni sastojak svih telesnih tečnosti i tkiva; predstavlja

„rastvarač“ elektrolita i neelektrolita, učestvuje u transportu gasova, hranljivih materija i raspadnih produkata normalnog metabolizma, kao i u procesima termoregulacije.

Voda čini 60% ukupne telesne mase čoveka. Telesna voda je ćelijskom membranom podeljena u:

Intracelularni (ICT 40%) i Ekstracelularni prostor (ECT 20%).

ECT se deli na plazmu (intravaskularna tečnost – 5%) i intersticijalnu tečnost (15%).

Samo mali procenat, između 1-3% telesne mase, u obliku je tzv. „transcelularne vode“ (gastrointestinalna sekrecija, cerebrospinalni likvor, intraokularna, pleuralna, perikardijalna, peritonealna i sinovijalna tečnost).


Acido-bazni i hidro-mineralni (dis)balans Distribucija vode u organizmu ostvaruje se učešćem mnogobrojnih

mehanizama (osmoza, aktivni transport kroz ćelijsku membranu, antidiurezni hormon, aldosteron itd.).

Voda se unosi hranom (800-1000 ml) i pijenjem (50-1200 ml). Stvara se i tzv. „endogena/metabolička voda“ u količini od 200-300

ml, kao posledica oksidacije masti, glicida i proteina. Eliminacija vode se najvećim delom obavlja preko bubrega (600-1600

ml), kože, pluća (850-1200 ml) i stolice (100-200 ml). Eliminacija vode kroz pluća i kožu (perspiratio insensibilis) pretežno

služi termoregulaciji i zavisi od spoljne sredine i telesne temperature. Od minerala najzastupljeniji su: natrijum, kalijum, kalcijum, hlor i

magnezijum.

OSNOVEOSNOVE HIRURGIJEHIRURGIJEAcido-bazni i hidro-mineralni (dis)balans

HIDRO-MINERALNI DISBALANS

Hipotonična Izotonična Hipertonična

Hiperhidracija Razni stepeni bubrežne insuficijencije

Primena antidiureznog hormona

Razni stepeni bubrežne insuficijencije


Razni stepeni bubrežne insuficijencije


Dehidracija Vomitus Dijareje Opekotine Pankreatitis Velike povrede Osmotske diureze Primena diuretika

Ekscesivni gubiciGastrointestinalni (vomitus, dijareja, sukcije, fistule)PerspiracijaPojačano znojenjeRenalni (dijabetes, tubulopatije)Nedovoljan unos:komaOgraničenje unosa (hirurgija)

Dijareje Opekotine Hiperpireksije Profuzna znojenja Povrede CNS-a Kome


Acido-bazni i hidro-mineralni (dis)balans

pH označava negativni logaritam koncentracije jona vodonika

pH = - log [H+]

Regulacija acidobaznog statusa predstavlja regulaciju koncentracije vodonikovih katjona (H+) i bikarbonatnih anjona (HCO3

-) u telesnim tečnostima.

Puferi su sistemi parova, koji otpuštanjem ili vezivanjem vodonikovih jona sprečavaju promene u njihovoj koncentraciji.

Najznačajniji je bikarbonatni puferski sistem.

Proteinski puferski sistem u ćelijama ili plućima ima veliki puferski kapacitet i najefikasniji je u organizmu. Najzastupljenija je tzv. „amonijumova baza“ .

Opisuju se i hemoglobinski puferi, koji se zasnivaju na osobini hemoglobina da transportuje kiseonik i ugljenu kiselinu.


Acido-bazni i hidro-mineralni (dis)balans

VRSTAACIDO-BAZNI DISBALANS

ACIDOZA ALKALOZA

METABOLIČKA KORIGOVANANEKORIGOVANA

KORIGOVANANEKORIGOVANA

RESPIRATORNA KORIGOVANANEKORIGOVANA

KORIGOVANANEKORIGOVANA


Rane

Prekid kontinuiteta zaštitnog sloja kože ili sluzokože pod dejstvom mehaničke sile, sa otvaranjem puta infekciji iz spoljašnje sredine u prostor rane, koju čine strukture dubljih tkiva.

Opisuju se:Penetrantne rane – kanal rane prodire u dubinu tkiva i neki od međutkivnih telesnih prostora (pleuralna, peritonealna šupljina)Perforantne rane – postoji ulazni i izlazni otvor kroz neko tkivo ili organ.


Rane – oblik i vrsta

Vulnus punctum (ubodna rana) Vulnus scissum (posekotina) Vulnus contusum (nagnječena rana) Vulnus laceratum (razderotina) Vulnus conquassatum (razmrskotina) Vulnus morsum (ujedina) Vulnus sclopetarium (projektilna rana) Amputatio (amputacije)

ZATVORENE RANE OTVORENE RANE



Prema čistoći rane se dele na:Čiste raneČiste-kontaminirane raneKontaminirane raneInficirane rane

Prema boji rane se dele na:Crvene rane (čiste, čiste-kontaminirane i kontaminirane)Žute rane (inficirane rane)Crne rane (nekrotične i gangrenozne rane)



Prema broju rana i broju faktora koji su je izazvali rane mogu biti:Izolovane (jedna rana – jedan uzrok)Multiple (više rana – jedan uzrok)Kombinovane(jedna rana – više uzroka)Udružene (više rana – više uzroka)

Prema lojalnosti rane se dele na:Hirurški lojalne rane (rane malog energetskog transfera kod kojih nema velikih oštećenja okoline rane, blasta i kavitacije)Hirurški nelojalne rane (rane velikog energetskog transfera, kod kojih postoji sve gore navedeno)


Rane – faze zarastanja

Opisuju se tri faze zarastanja rane:1.Prva faza – inflamatorna faza

Inflamatorna reakcija je prva reakcija na oštećeno tkivo. Postoji pozitivna hemotaksa i migracija uobličenih elemenata uz reaktivnu vazodilataciju. Traje oko 3 dana.

2.Druga faza – fibroblastična fazaNastavlja se na prethodnu, mada većim delom teče uporedo s njom. Fibroblasti produkuju kolagena vlakna i tako prelaze u fibrocite.

3.Treća faza – cikatricijelna/ožiljna fazaPredstavlja fazu stvaranja ožiljka. Traje oko 6 nedelja, a u postpunosti se, nakon 6 meseci, završava kontrakcijom ožiljka.


Rane – vrste zarastanja

Per primam intentionem Per secundam intentionem Per tertiam intentionem


Rane – hirurška obrada

Ima za cilj da osigura rano zarastanje rane, bez estetskog ili funkcionalnog oštećenja:1.Dezinfekcija i izolacija rane i njene okoline2.Ispiranje rane3.Incizija kože u cilju proširenja prostora rane4.Ekscizija (debridman)5.Ekstrakcija stranih telâ6.Hirurški šav7.Previjanje8.Antibiotska zaštita9.Antitetanusna zaštita


Rane – hirurški šav

Opisuju se sledeće vrste hirurških šavova:1.Primarni hirurški šav

Primenjuje se kod svežih rana u roku od 6-8 časova od povređivanja. Hirurg prethodno mora proceniti kontaminaciju rane.

2.Primarni odloženi hirurški šavPrimenjuje se kod rana starijih od 8-12 časova od zadobijanja ili ako postoji znatno zagađenje rane. Zatvaranje se vrši unutar 7 dana od povređivanja. Cilj je, da se rana zatvori u toku fibroblastične faze njenog zarastanja.

3.Sekundarni hirurški šavPredstavlja postupak zatvaranja inficirane rane posle izlečenja infekcije.


Rane – sindrom zgnječenja („Crush syndrome“)Specijalni vid zatvorene povrede, koji se sreće kod ljudi posle pretrpljene nesreće, uzrokovane zatrpavanjem ili silom dugog pritiska na meka tkiva, najčešće mišiće donjih ekstremiteta ili karlice.


Rane – eksplozivne povrede („Blast syndrome“)Nastaju talasnim udarnim pritiskom, koji se prenosi vazduhom, vodom i preko čvrstih podloga (eksplozivni udar kroz čvrstu sredinu – platforme).

Vazdušni/eksplozivni blastVodeni blastSolidni blast


Kritična i urgentna stanja u hirurgijiSistem zbrinjavanja u ovim stanjima se deli na tri perioda:1.Prehospitalni period

Važna je procena stanja povređenog/povrećenih.2.Transport

Za transport je najvažnija trijaža i određivanje prioriteta za transport pacijenata. Koristi se „trauma skor“ i „revidirani trauma skor“. Imedijatno hirurško lečenje zahtevaju samo asfiksija i krvarenje.

3.Hospitalni periodInicijalno zbrinjavanje – sačuvati život pacijenta. Radi se rapidna intubacija, kateterizacija mokražne bešike, torakostomija, resuscitacija tečnosti, dijagnostička peritonealna lavaža, imobilizacija, antišok terapija i sl. Kod stabilnih pacijenata urgencija je odložena.Definitivno zbrinjavanje – ide u smislu: imedijatne hirurgije, urgentne hirurgije, odložene urgencije i elektivne/planirane hirurgije.


Drenaže u hirurgijiU hirurgiji se koristi nekoliko tipova drenova:1.Gravitacioni drenovi

Deluju silom gravitacije i silom kapilariteta (rebrasti drenovi bez lumena, cigaret-drenovi, silikonski abdominalni i torakalni drenovi, T-drenovi).

2.Sukcioni drenoviDrenovi koji se mogu montirati na blagu aspiraciju; mogu se irigirati (jednokanalni dren sa multiplim bočnim mini-otvorima, dvokanalni dren, trokanalni dren)

3.Hirurški evakuatoriPredstavljaju drenove zajedno sa sistemom i kontejnerom za skupljanje dreniranog sadržaja.

4.Drenažni sistemi – implantatiSluže za dekompresiju jednog sadržaja, time što se odvode posebnims istemima u druge telesne šupljine (Pudencov šant, Levinov šant i sl.)

5.Drenažni stoma sistemi


Drenaže u hirurgijiOpisuje se nekoliko vrsta drenaža:1.Profilaktička drenaža2.Terapeutska drenaža3.Aktivna drenaža4.Pasivna drenaža5.Spoljašnja drenaža6.Unutrašnja drenaža7.Privremena drenaža8.Trajna drenaža


Monitoring hirurškog bolesnikaCilj monitoringa jeste pravovremeno sticanje uvida u aktuelno stanje pacijenta.

1.Monitoring hemodinamskih parametaraArterijska kateterizacija, centralni venski pritisak, vedž-pritisak, EKG, izvedeni hemodinamski parametri (udarni i minutni volumen, kardijalni indeks, sistemska vaskularna rezistenca i sl.)

2.Monitoring respiratornog sistemaMonitoring disanja i razmene gasova

3.Monitoring urinarnog sistemaGlomerularna i tubularna funkcija

4.Monitoring nervnog sistemaGlasgov koma skala, intrakranijalni pritisak, EEG, bispektralni indeks

5.Monitoring metaboličkih funkcijaOdređivanje kalorijskog utroška i potrošnje kiseonika

6.Monitoring gastrointestinalnog sistema7.Monitoring telesne temperature


Dijagnostičke procedure u hirurgiji

Sve dijagnostičke procedure mogu da se podele u tri grupe:

1.NeinvazivneAnamneza, klinički pregled, EKG, EEG, ultrazvuk, RTG, CT, magnetna rezonanca, EGD i sl.

2.SemiinvazivneOsnovne laboratorijske analize, kolonografija, scintigrafija, kontrastni CT, kontrastna magnetna rezonanca i sl.

3.InvazivneEndoskopske procedure, kateterizacione procedure itd.


Terapeutske procedure u hirurgiji

Sve hirurške terapeutske procedure dele se na:

1.Kurativne2.Palijativne3.Resekcione/amputacione4.Rekonstruktivne5.Imedijatne6.Urgentne7.Odložene urgentne8.Elektivne/planirane


Šok

Šok je sindrom, koji nastaje kao posledica poremećene cirkulacije i smanjenja krvne perfuzije tkiva, koja sekundarno dovodi do funkcionalnih i morfoloških oštećenja organskih sistema.

Najčešće nastaje kao posledica insuficijencije jedne ili više od tri glavne komponente cirkulatornog sistema: volumena krvi, srca i perifernog vaskularnog kapaciteta i otpora.


Šok – klasifikacija1. Kardiogeni šok

a) Insuficijencija srčane pumpe – infarkt miokarda, srčane mane, poremećaji ritma, miokarditisi, kardiomiopatije, hipotermija

b) Insuficijencija punjenja desnog srca – tamponada srca, pneumokardijum, tenzioni pneumotoraks, plućna embolija, opstrukcija vene kave, intrakardijalne valvularne tromboze, disekantna aneurizma aorte

2. Cirkulatorni šokHipovolemijski – krvavljenja (unutrašnja i spoljašnja), gubitak plazme (opekotine, sepsa, nefrotski sindrom, intestinalna obstrukcija, hipoproteinemije), gubitak tečnosti i elektrolita (gastroenteritisi, prekomerno znojenje – cistična fibroza, bolesti bubrega), endokrina oboljenja (adrenalna insuficijencija, dijabetes melitus, dijabetes insipidus)Distributivni – anafilaktički šok, neurološke povrede (povrede glave, spinalni šok, rana faza septičnog šoka), lekovi (barbiturati, fenotiazini, trankvilizeri, antihipertenzivi)

3. Celularni/septični šok


Ishrana hirurškog bolesnikaOpisuje se:

1.Parenteralna ishranaPredstavlja potpunu ishranu bolesnika intravenskim putem za kraće ili duže vreme, usled sprečenog peroralnog unosa hrane ili zbog nemogućnosti varenja i apsorpcije u gastrointestinalnom traktu. Može da bude: parcijalna i kompletna. Indikovana je kod: pacijenata sa velikim afunkcionalnim delom crevne površine, kod sindroma kratkog creva, nekrotizirajućeg enterokolitisa, preoperativne pripreme pacijenta, kod pankreatičnih i enterokutanih fistula. Postoje i mnogobrojne tzv. relativne indikacije.Daju se rastvori ugljenih hidrata, amino-kiselina i lipida.

2.Enteralna ishranasprovodi se u cilju održavanja pozitivnog energetskog i azotnog bilansa kod osoba koje nisu u stanju da unose dovoljne količine hranljivih materija prirodnim putem. Obično se sprovodi putem nazo-gastrične sonde.

Hvala na pažnji!

Zdravstvena nega u hirurgiji

Documents

Transcript of Zdravstvena nega u hirurgiji