J•€†‚ƒ„...

JОХАНЕС КОДЕР

ВИЗАНТИЈСКИ СВЕТ

Јоханес Кодер

ВИЗАНТИЈСКИ СВЕТУвод у историјску географију источног Медитерана

током византијске епохе

превод

Влада Станковић

УТОПИЈА

Београд, 2011.

Наслов оригинала

TO BYZANTIO ΩΣ XΩROΣ

ΕΙΣΑΓΩΓΗ ΣΤΗΝ ΙΣΤΟΡΙΚΗ ΓΕΩΓΡΑΦΙΑ ΤΗΣ

ΑΝΑΤΟΛΙΚΗΣ ΜΕΣΟΓΕΙΟΥ ΣΤΗ ΒΥΖΑΝΤΙΝΗ ΕΠΟΧΗ

ΘEΣΣAΛONIKΗ, BANIAΣ 2004.

Copyright © Johannes Koder

Поговор

Радивој Радић

ОБЈАВЉИВАЊЕ КЊИГЕ ПОМОГАО ЈЕ

ГРАД БЕОГРАД - СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА КУЛТУРУ

Copyright © 2011.Утопија - Београд

Сва права задржана

Предговор аутора српском издању

Историји су неопходни простор и време у оквиру којих се до-гађаји одигравају да би људи који, желели то или не, живе у историји и са историјом, могли да је схвате и тумаче. Проучавање историје по традицији се заснива на хронологији као основном, најчешће и есхатолошки схваћеном елементу. Историја је, дакле, одређена временом. Као проширење оваквог схватања историје, ова књига има циљ да на концизан и прегледан начин учини јасним значај и улогу простора и његов однос са различитим чиниоцима који проузрокују нераскидиву међусобну условљеност између времена и простора, између историје и географије.

Књига која је пред вама потекла је од моје књиге ‚‚Der Lebens-raum der Byzantiner. Historisch-geographischer Abriß ihres mittel-alterlichen Staates im östlichen Mittelmeerraum“ (Животни прос-тор Византинаца. Историјско-географски преглед средњовековне византиjске државе у источном Медитерану), која је првобитно била објављена 1984. године као прва у обновљеној едицији Ви-зантијски историјски текстови, да би у другом издању 2001. го-дине била допуњена новим библиографским подацима.

Приликом превода на грчки језик који је 2004. године са-чинио Дионисиос Х. Статакопулос, текст је на бројним местима допуњен, прерађен и актуализован. Значајно су допуњена поглав-ља 5 (Коришћење природних ресурса током средњег века), 9.3 (Манастири) и 10 (Становништво). Поглавља 2.12 (Синај и Еги-пат), 3.2 (Размишљања о клими током византијске епохе) и 11 (Извори за историјску географију Византије) написана су за ту прилику и увршћена у књигу. За српскo издање књиге у преводу

6 Византијски свет

Изјава захвалности

Значајан допринос првом издању књиге из 1984. године дали су: Хајнц Егерс (географски савети), Марија Сипси-Ешбах и Норберт Еш-бах (припрема за штампу великог броја илустрација), Ернст Кирстен (историјско-географски савети), Алис Кодер (помоћ при изради регистра географских појмова и карте), Атанасиос Маркопулос (библиографска помоћ), Марсел Рестле (савети из области историје уметности и библио-графије), Клаус-Петер Тот (библиографска помоћ) и Ханс-Јирген Вандл (припрема за штампу карте византијског света).

Бројне допуне библиографије за друго издање из 2001. године, гр-чко издање из 2004. и садашње српско издање сачинили су сарадници на пројекту Tabula Imperii Byzantini Клаус Белке, Фридрих Хилд, Андреас Килцер и Петер Сустал. Ернст Бечвар из издавачке куће Fassbaender из Беча дозволио је превођење и штампање књиге на српском језику, за шта је финансијску подршку пружиo Град Београд. Превод је сачинио Влада Станковић, који се, такође, бринуо и о изласку књиге на српском језику.

Свима њима искрено захваљујем.

Јоханес Кодер

Владе Станковића начињене су мање измене у тексту и допуњени библиографски подаци.

Књига Византијски свет. Увод у историјску географију ис-точног Медитерана током византијске епохе има за циљ да на појединачним примерима покаже и документује историјско-гео-графске феномене – не претендујући да пружи потпуни преглед и анализу карактеристика географског простора Византијског царства. У ту сврху упућујемо на едицију Tabula Imperii Byzantini Аустријске aкадемије наука (досад су изашли томови од 1 до 12), као и на дела наведена у библиографском делу ове књиге (посебно за поглавља 1 ‚‚Прегледи и методологија“ и 11.4 ‚‚Картографија“.

Библиографски подаци су у поређењу са издањима из 1984. и 2001. године значајно допуњени, са намером да, колико год је то могуће, обухвате сва нова дела изашла закључно са 2009. годином, али и старију литературу која је била изостављена из претходних издања. Библиографија је тематски подељена по угледу на поделу поглавља у самој књизи, како би могла да послужи, с једне стра-не, као потврда података текста и, с друге стране, као полазиште за даље читање и продубљивање знања о појединим темама. Како библиографски део не би постао преопширан, свако дело је наво-ђено само једанпут, чак и у случајевима када се тематски може повезати са више поглавља у књизи. Уз помоћ регистра аутора јед-ноставно је, међутим, пронаћи потпуне податке о сваком делу на које се у тексту у скраћеној форми упућује.

Карта на крају књиге пружа хронолошки неиздиференциран приказ Средишњих области Византијског царства и даје, заједно са регистром географских појмова, информације о положају насеља која се често срећу у делима византијских историчара и хроничара, од 7. до 15. века.

1. ШИРИ ВИЗАНТИЈСКИ ПРОСТОР

Византијско царство, познато најчешће само под називом Византија, била је држава која је саму себе сматрала државом Рим-љана (на грчком Ромеја), пошто се развила непосредно из позно-античког Римског царства, без историјског прекида. По прави-лу, постојање Византијског царства је одређено хронолошким границама у оквиру којих је град Византион (Константинопољ, Цариград, Истанбул), као Нови или Други Рим, био престоница и седиште цара (те је и називан на грчком: Царујући град) позног римског, односно Византијског царства, дакле између 330. и 1453. године.

Иако је Византија своје историјско постојање завршила кра-јем средњег века, њено простирање у различитим епохама није једноставно утврдити и одредити. Разлог томе, с једне стране, лежи у више од хиљадугодишњем постојању царства, током кога је Византија била принуђена да се бори са различитим политич-ким, привредним и културним снагама и утицајима, различитих квалитета и снаге. С друге стране, али повезано са претходним феноменом, у Византијском царству је постојала дискрепанција – зависно од епохе у различитим облицима – између политичке стварности и идеолошких претензија у односу на територије и простирање државе. Врло ретко се дешавало, колико се то може утврдити на основу нашег знања о појединим деловима Визан-тијског царства, да су се политичке границе Византије поклапале са природним карактеристикама простора (са рељефом, одликама тла, рекама). Поклапање географских и политичких граница оби-чно је било присутно само на малом подручју и током кратких

10 Византијски свет Шири византијски простор 11

Рачунајући Цариград као политичко средиште Византије, могу се одредити три веће интересне зоне Византије. Њихове спо-љашње – од престонице свагда прилично удаљене – границе биле су у одређеној мери променљиве, али је власт Цариграда, макар и делимична, над основним деловима ових области – којe ће се у даљем тексту називати Средишњe области Византијског царства – била неопходна за његов опстанак (види слику 1).

Територијално груписане, три географске интересне зоне Ви-зантије су:

1. Источни Медитеран (традиционална граница на запа-ду водени пут око Сицилије) и Црно море, укључујући обале, залеђе, приморје и острва. Средишњу област ове географске зоне Византијског царства чини Егејско море са око 60 стал-но насељених острва и Мраморно море заједно са морским теснацима и Босфорским мореузом који га спаја са Црним морем.

2. Мала Азија и на истоку њој суседни делови Арменије, Грузије, Месопотамије и Леванта. Средишњу област чини за-

временских периода, у највећој мери још у рано време Царства, до око 600. године.

Византијско царство није се развило ‚‚ни из чега“. Оно није створено, на пример, из потребе експанзије неке у почетку мале заједнице (рецимо неког племена), која је желела да се прошири из своје првобитне природне постојбине са ограниченим природним условима. Уместо тога, радило се о постепеном – само делимично свесно вођеном или планираном – преображају највећег дела на-сељене васељене Старог света, који је припадао Римском царству (Imperium Romanum) и који се простирао на читавом простору Медитерана, у средњовековно, хришћанско царство на Истоку.

Ова држава налазила се од самог свог настанка у непрестаној политичкој и војној борби на два фронта: према нападачима са северозапада и севера у европским и према завојевачима са истока и југоистока у азијским областима. Трагичност таквог положаја била је појачана чињеницом да је потенцијално сигурно залеђе Царства, онај његов део који је некада чинио западни део Империје, постепено све више постајао додатни непријатељ ове нове државе, који ће на крају њеној пропасти значајно и допринети.

Сталну идеолошку и географску средишњу тачку током чи-таве једанаестовековне историје Византије представљало је сре-диште Царства, Константинопољ – Цариград. Константин Велики је почетком 4. века на темељима античког Византиона свесно и плански изградио своју царску престоницу. Његовом одлуком и по његовој наредби Константинов град је проглашен ‚‚Новим“ или ‚‚Другим“ Римом. Од самог почетка, Константинопољ се уз стални антагонизам према ‚‚Старом Риму“ учврстио као политичко, привредно и културно средиште Царства без обзира на његово тренутно простирање. Овакав развој био је додатно оснажен ме-ђусобним све јаснијим одвајањем Запада (тј. западне половине Царства после смрти цара Теодосија I 395. г.) и Истока (односно, само Византијско царство које се од јединственог Римског царства све јаче одвајало и задобијало своју особеност). Константинопољ-Цариград је заправо око хиљаду и петсто година био једина права престоница на ширем подручју Егеја.

1. Периферне и средишње интересне зоне Византије

(границе Царства из доба Јустинијана (527-565), односно Ираклија (610-641)).


пример, царство Сасанида, арапски калифат). Повезаност Визан-тије са морем (‚маритимитет“ Царства), није била ограниченa на пасивно, вредносно неутрално прихватање датих географских прилика и карактеристика тла на коме се Византијско царство простирало, као што је то био случај са Османском империјом, државом која је у територијалном смислу била директни наслед-ник Царства. Иако се налазила у сличним територијалним при-ликама као Византија, османска држава је била у читавом свом политичком деловању окренута и усмерена ка копну. Византијски однос према мору се огледао у активном коришћењу свих могућ-ности и повољности које пружају море, обале и острва за стварање животног и културног простора.

Уз поменуте Средишње области, које су за Византију биле најважније, одређен значај, различитог обима у различитим пери-одима, имале су и Италија (посебно Јужна Италија) и Сицилија, дакле такозвана ‚‚Византијска Италија“, као и земље на јужној сре-доземној обали, посебно Египат а затим јужни делови Шпаније. Оне су, ипак, углавном представљале споредну или додатну сферу византијског интереса. Највећи део ових простора потпадао је под власт Византијског царства само у рановизантијско време, а оне ни у ком случају у касније време нису биле значајне за опстанак Царства.

Између 6. века и крсташких ратова, дакле у време у коме је настала Византија као права средњовековна држава и када њена егзистенција није била угрожена, интересна зона Царства простирала се на територијама следећих модерних држава: бивше Југославије (Македонија, Црна Гора, Србија, Далмација са острви-ма), Албанија, Бугарска, Румунија (Добруџа), Крим и приобални појас Украјине, Турска, Грчка и Кипар. Овај простор лежи от-прилике између 35° и 45° степена северне географске ширине и 17° и 43° источне географске дужине и чини област од око 1.200.000 км2.

Нема сумње да током наведеног периода (6-11. век) Визан-тијско царство није увек обухватало све ове регионе (на пример, поједине делове Мале Азије, Бугарску) док је опет друге, који нису горепоменути, понекад имало под својом влашћу (попут Сици-

падни део Мале Азије са приобалним појасом на северу и на југу који се њу надовезује.

3. Балканско полуострво, отприлике до граница коју чине токови река Саве и Дунава. Средишњу област Балкана за Ви-зантију је чинила Тракија, делови копнене Грчке који грави-тирају ка Егејском мору и Пелопонез.

Од ове три области, слободно се може рећи да је прво под-ручје, и то посебно Егеј, несумњиво значајније у односу на друге две географске зоне византијског утицаја. Такав однос и такво схватање добило је сликовит израз у једном опису из византиј-ског историјског дела из 10. века познатог под именом ‚‚Теофанов Настављач“, који је преузео и познији (11. век) историчар Јован Скилица у својој Историји. Приповедајући о арабљанском освајању Крита (око 825. године. Арабљани су у византијском духу названи Сараценима), аутор означава копнени део Византијског царства – Малу Азију и Европу – као главу (грчки, кефали = κεφαλή) и реп (грчки, ура = ουρά), а острва као средиште, средину (грчки, меси = μέση) читавог тела (грчки, олосомос = ολόσομος) симболично замишљене византијске државе.

(...) а ова два континента, Азија рекох и Европа, јесу попут главе и репа, (...) а уз то са страдалним острвима, која су у средини, чине облик читавог тела (...).

(Ioannis Scylitzae Synopsis historiоn, ed. I. K urn, 41)

Овако истакнут значај Егеја правилно одражава посебно јаку повезаност Византијског царства са морем. Византијско осла-њање на море и зависност од њега били су јасно изражени, чак и ако нису достигли екстремни случај Венеције јер је Византија владала и великим областима у унутрашњости копна. Византијска повезаност са морем постаје посебно јасна ако се Византијско царство упореди са већином претежно копнених држава Европе (попут држава Бугара и Авара, царства Каролинга) или Азије (на


простирао на уже схваћеним римским, односно византијским об-ластима Мале Азије.

Разумевање политичке неопходности византијског владања овим Средишњим областима огледа се такође и у каснијем тери-торијалном развоју Османског царства и врло вероватно је имало утицаја на формулисање османске владарске титуле ‚‚Султан два континента (Rumeli / Европа и Anadolu / Мала Азија) и два мора“ (на турском Akdeniz = Бело, односно Егејско море и читав Meдитеран и Karadeniz, Црно море), чак и ако је османска титула била великим делом ослоњена на селџучке и мамелучке узоре.

лије, Јужне Италије, средоземне Сирије, односно њеног западног, приобалног дела). Ипак, успостављање једног широког простора под византијским влашћу, површине око милион до 1,2 милиона квадратних километара, пружа реалистичну слику величине Ви-зантијског царства у време његове пуне снаге.

Значај Средишњих области Византијског царства за стабил-ност државе и њено ослањање на управо ове географске целине, огледају се у томе што повремено или делимично смањивање или чак губљење делова ових области није озбиљно угрожавало Цар-ство ни политички ни привредно – потпуни пак губитак једне од ове три Средишње области Византија није могла надокнадити, успевајући, можда, да само краткотрајно не осети снажне последице нестанка важних територија. Усмереност читаве државе на Кон-стантинопољ, на Цариград као једини политички, привредни, вер-ски, духовни и културни центар, седиште цара, патријарха, свих канцеларија и свих привредно важних и релевантних институција (до 12. века), чинило је у исто време и снагу и слабост Царства.

Поред непосредне византијске власти, политичких и прив-редних аспеката који су доприносили ‚‚византинитету“ – визан-тијском карактеру – ових области, посебно велики значај у овом смислу имало је самоодређење Византинаца као Ромеја (Римљана), које је у Средишњим областима током читавог византијског ми-ленијума било врло живо и присутно. Такво схватање политичке припадности Византијском царству на простору Егеја видљиво је све до савременог доба у називању Грка термином Ромиόс (Ρωμιός), који је означавао припадника старог, одавно несталог царства. Чак и из угла гледања других народа, ознака римски била је ограничена током векова управо на ове Средишње области: док термин ‚‚Rum“ у арапским изворима још увек означава и ‚‚римску“ област у опш-тем смислу, тако да се њим уз Цариград и ужи византијски простор могу, на пример, означити и обале Италије, дотле се у италијан-ским изворима од 12. века надаље под ‚‚Романијом“ подразумевају само наведене Средишње области (и то чак и ако у време настанка текстова нису заиста припадале византијској држави). Слично томе и турски селџучки султанат ‚‚Rum“ био је тако назван јер се

2. ОБЛАСТИ

На странама које следе покушаће се приказати географски распоред, природне карактеристике и површинска морфологија предела који су представљали интересне зоне Византије. Њихове карактеристике ће бити дате у оној мери у којој је то неопходно како би се осветлио њихов значај за насељавање, саобраћај и ко-муникације, привреду, управу и политички развој византијског простора. Опис географских карактеристика ширег византијског простора полази од рановизантијске линије разграничења између источног и западног дела Царства и наставља се кружно према ис-точном Медитерану све до Египта.

2.1. Западни Балкан

Северно од линије Саве и Дунава, Балканско полуострво ле-жи потпуно незаштићено према угарској/мађарској и румунској равници. Ове простране низије се простиру у одређеној мери и јужно од ових река, док јужне притоке Дунава из Далматинског карста и Балкана, посебно Морава и Искар (Дрина), чине значајну основу за повезаност у правцу север–jуг. Географски карактер за-падног Балкана одређен је низом више паралелних планинских ве-наца, које се нижу као наставак Алпа. Они се простиру у правцу ка југоистоку, односно југу почевши од Динарских планина (Карста) и настављају се јужно у мањем обиму и са смањеном ширином Мирдитским планинама и у епирском планинском венцу (Пин-дос), прелазећи и на суседна Јонска острва. Предео западног Бал-

18 Византијски свет Области 19

интереса за Царство. Таква оцена је тачна упркос томе што су се под политичком влашћу Византије налазили Сицилија и Јужна Италија, као и Равена до 751. године, а Венеција још и дуже. Док је западна обала Јадрана практично потпуно без острва, ређају се дуж источне обале далматинска карстна острва, од полуострва Истре до Дубровника/Раусиона/Рагусе. Ова острва су посебно добила на значају након словенског насељавања и словенских освајања на копну, служећи као упоришта византијској а касније млетачкој, венецијанској флоти. Крајњи јужни део Јадрана образује око 70 километара широк Отрантски пролаз (мореуз), који се ка југу, попут левка, наставља у Јонско море. На простору Јонског мора паралел-но са обалом – као врхови потопљеног планинског венца – нижу се јонска острва, понекад са врло плодним земљиштем. То су: Керкира/Крф, Лефкада, Кефалонија, Закинтос/Zante), док западну границу ове области чини неразуђена обала античке ‚‚Велике Грчке“ (Magna Graecia) – Сицилија, Калабрија и Апулија са Тарентским заливом.

2.3. Источни Балкан

Источни део Балканског полуострва је одређен јужним нас-тавцима Карпатског венца, кога пресеца Гвоздена капија, кланцем који образује Дунав код Багрдана. Тако се јужно од Дунава ниже планински венац Балкана (Балканске планине), која се пружа у правцу истока паралелно са током ове реке и достиже до 2.370 ме-тара у висину, настављајући се на Родопске планине (Родопи) ка југоистоку. Планина Балкан је испресецана бројним пролазима. Ка југу се спушта и стрмо обрушава, док се ка северу благо заравњује и прелази у плодну равницу, која, постепено се ширећи између Видина и Црног мора, одваја овај планински венац од Дунава, ка коме се планине, у западном делу, стрмо спуштају. Уз обале Дунава, који је овде одувек био плован, леже значајна погранична утврђе-ња као што су Видин, Никопољ и Силистрија, а у унутрашњости копна центри бугарске државе Плиска, Преслав и Трново. Својим скретањем ка северу Дунав одваја Добруџу од румунске равнице.

кана је на истоку омеђен токовима река Морава/Маргос и Вардар/Аксиос. У великој мери неплодан и посебно у новије време огољени Карст без шуме, био је због свог паралелног простирања са обалом непогодан за саобраћај и насељавање. Тек у близини мора венац Динарских планина се спушта и преображава у плодно јадранско приморје, које је у Далмацији и у појединим деловима албанске обале (северно од акрокеравнијског брдског појаса) било погодно за насељавање. У епирској области (јужна Албанија, северна Гр-чка) обала је у одређеним деловима толико стрма да је готово у потпуности непогодна за насељавање, као што је то случај са под-ручјем западне обале јонских острва.

Водена мрежа западног балканског Карста пружа се – барем својим деловима изнад површине тла – кривудавим, дубоко про-сеченим долинама, и својим највећим делом тече ка северу, ка Сави и Дунаву (изузетак чини Неретва). Тек у албанско-грчкој об-ласти више река, углавном мањих, улива се у Јадранско и Јонско море (најважније су Дрим, Шкумби/Skopmos/Shkumbini, Вијоша/Aoos, Каламас, Ахерон, Арахтос). На северној и североисточној страни динарског Карста до границе коју чине Сава и Морава, простире се плодно побрежје, брежуљкасто подручје различитог обима и ширине. Врло су плодне, такође, долине ових река (Саве и Мораве), као и долина Вардара/Аксиоса, одвојеног од Мораве једним благо уздигнутим развођем, који се улива у Егејско море. Централне насеобине на овом простору смештене су на јадранској обали, у залеђу лука и у наведеним долинама главних река, често чинећи централне тачке ових басена.

2.2. Јадранско и Јонско море

Непроходност балканског Карста, некада готово потпуна од-војеност обале од унутрашњости копна и приморског залеђа, али такође и велика удаљеност од Цариграда, значиле су да се Јадран, и јужно од њега суседна обала Јонског мора, са византијског гле-дишта могу означити као зоне споредног, некада и маргиналног


Полуострво Халкидики, са своја три прстолика огранка који се пружају у Егеј (Касандра, Лонгос/Ситонија и Атос/Агион Орос (‚‚Света гора“)) одвојено је од Македоније пространом долином, која садржи бројна мања језера, попут језера Коронис и Волвијско.

2.4. Шири простор Цариграда и Мраморно море

Ако западни обронци Родопских планина – област између Стримона и ушћа Месте/Нестоса, укључујући и оближње острво Тасос које представља одвојени део копнене масе – чине гранично подручје између Македоније и Тракије (Филипи припадају Маке-донији), онда подручје источно од Нестоса спада несумњиво у Тракију. Средишња област Тракије, простор између реке Марице и планина Истранџа/Странџа и Кору/Курудаг чини – са изузет-ком речних долина саме Марице и Ергене – суву и веома плодну долину, погодну за саобраћај и прелазак преко Босфора у Малу Азију, отежавајући тиме истовремено одбрану Цариграда на про-стору његовог ширег копненог залеђа. Одавде се ка југозападу пружа Трачки Херсонесос, образујући са северном обалом Мале Азије на простору Троје мореуз Хелеспонт (Дарданеле). Још упад-љивију целину чине полуострва, која се са обе стране наслањају на Босфорски мореуз, Румели са европске и Кочаели са азијске стране. Кочаели је одвојен од остатка Мале Азије Никомедијским заливом, језером Сапанџа и током (негде и подземним током) реке Сангариоса/Сакарја. За подземни ток Сангариоса се претпоставља да представља правац простирања ‚‚Пра-Босфора“, првобитног мо-реуза у време када је данашњи Босфор био само речно корито, што све упућује на могућност континенталне границе Мраморног мора, које би се на тај начин спуштањем нивоа мора (из леденог доба) смањило за 50 метара, и постало унутрашње, копнено језеро.

Мраморно море заузима површину од готово 11.500 квадрат-них километара, простирући се у правцу исток–запад пуних 280 километара између Калипоља и Никомедије, са највећом ширином у правцу север–југ од 80 километара. Насупрот слабо разуђеној

Јужно од планине Балкан простире се долина Софије/Сер-дике, која представља средиште и место укрштања трговачких путева, окружена планином Витошом (2.300 метара) и Осоговским планинама. На истоку се Софијска долина наслања на плодну до-лину реке Марице, која код Адријанопоља/Једрена пробија Трачки масив и улива се у североисточну обалу Егејског мора. Између Марице и јужних обронака планине Балкан усечена је таласаста висораван, испресецана брежуљцима (старо средиште ове облас-ти је био Сливен/Стилпнон). Рила (2.900 м), Пиринске и Родопске планине, које се на југу спуштају ка северној обали Егеја, чине те-шко приступачне и стрме планинске масиве, који се спуштају на југу ка северној обали Егеја. Долине око ушћа Струме/Стримона и Месте/Нестоса укљештене су између обале Егејског мора и ових планинских венаца, раздвајајући их и стварајући плодну територију.

Рељеф Македоније, посебно у западном делу ове области, нај-већим делом одређен је Динарским планинским венцем, односно завршним делом овог планинског масива. На овом простору, ипак, у већим количинама јављају се кречњак, гранит и глина у односу на пешчаник, док је у односу на средишњи динарски Карст укуп-ни пејзаж осетно питомији, а читав простор богатији шумама са плоднијим тлом. Планински појасеви, набори Динарских планина, завршавају се ка југу усамљеним планинама или долинама, које у неким случајевима задржавају стајаћу воду (Охридско, Преспанско, Касторијско и Бегоритијско језеро). Водени токови из ове области усмерени су ка Тракијском (Стримон, Нестос), односно Термајском заливу, у чијем залеђу Халиакмон и Аксиос/Вардар стварају стално нове наносе плодног, наплављеног земљишта. Солун представља центар ове области чији је значај много већи од регионалног, док обласне центре чине одређена средишта у појединачним долинама. Најважнији центри ове области су Стоби, Пелагонија/Хераклеја/Битола и Едеса, док је на доњем Стримону најважније место Сер. Мочварно ушће реке Стримона онемогућило је стварање неке зна-чајне луке на егејској обали источне Македоније. Због тога треба истаћи да најважније луке ове области Солун и Христупољ/Кавала леже даље од ушћа великих река.


карактеришу широке зоне плитке воде, широке делте река, као и полуострво Крим/Херсон, на чијем се источном крају Кимеријски Босфор улива у Азовско море (Меотида).

Крим (византијски Χερσών (Херсон) или Κλίματα (Климата)) је полуострво ромбоидног облика које је равним и уским зем-љоузом на северу повезано са копном. У географском смислу у свом већем северном делу Крим представља наставак јужноруске континенталне масе састављене од равница типа степе. Насупрот томе, југоисточна трећина територије Крима представља једну прелазну зону са планинским венцем који се пружа паралелно југоисточној обали у праву истока и који се, преко Кимеријског Босфора, продужава у Кавказ. Само последња споменута зона, јужни и југоисточни део Крима, због плодности земљишта, свог привредно-политичког и стратешког значаја у односу према Ру-сији и положаја који је био повољан за одбрану, чинио је део ви-зантијске територије, односно налазио се под влашћу Византије.

Као простор непосредног византијског утицаја у области Црног мора, уз Крим и Малу Азију, могао би се означити простор западне обале овог мора до ушћа Дунава на северу. Велики инте-рес за Византију представљали су такође јужни делови данашње Украјине, због својих пловних, великих река, равномерно богатих водом током читаве године, и које се уливају у Црно море између Дунава и Кавказа (види поглавље 6.4).

Ове реке биле су од великог значаја за трговину и саобраћај: пловне, макар и само у својим доњим токовима, оне се уливају у Црно море, отварајући тиме византијској (у времену позне Визан-тије пре свега ђеновљанској, али такође и венецијанској) ‚‚далекој“ трговини богате могућности деловања ка централној и северној Европи и Скандинавији. То су: (редом од запада ка истоку) Дунав (грчки Данувиос, Истрос; Дњестр (грчки Данастрис, Тирас); Буг (грчки Богу, Хипанис); Дњепр (Данаприс, Боистенес); Дон (Танаис) и Кубан (Куфис, Хипанис).

Велика количина воде коју ове реке доносе у Црно море и во-дени вишак који настаје великим приливом слатке воде не може бити компензован само испаравањем воде. Водена неравнотежа се

европској обали, налази се разуђена азијска обала са полуострвом Кизик, усецима и заливима (Никомедијски залив, Залив Киоса), близу које се ређају и две групе острва: девет Принчевских ост-рва јужно од Халкедона (четири већа и важнија: Принкипо, Халке, Антигони, Проти); и острва архипелага Мраморног мора севе-розападно од полуострва Кизика (Проконезос, Алони, Афисиа, Куталис).

Везу са Егејом чини на југозападу мореуз Дарданели, дугачак 65 и око 4 километара широк (код Абидоса/Чанаккалеа шири-не свега 1, 27 км), док водени спој са Црним морем омогућава 26 километара дугачак и до око 2 километра (код Кандили само 600 метара) широк мореуз Босфор. На његовом почетку, на јужном делу налази се Константинопољ/Цариград. (О струјама у морским теснацима, види поглавље 2. 5.)

Византијска престоница Цариград налази се на једном брдови-том полуострву, троугластог облика, које својим источним кра-ем урања у почетак Босфора. Цариградско полуострво је ограниче-но на југу Мраморним морем а на северу такозваним ‚‚Златним“ Рогом (грчки Керас – рог, турски Халич) – преко 6 километара дугачким заливом, који се наставља на ток речица Кидарос/Алибеј и Варвиси/Кајитхане, које се у њега уливају. Сходно томе, копнена одбрана Цариграда била је потребна само на западној страни, док је са три остале стране био ограничен морем.

2.5. Црно море и водени сливови који се у њега уливају

Црно море (грчки Μαύρη Θάλασσα (Маври таласа), или Εύξει-νος Πόντος (Евксинос Понтос) = еуфемистички назив ‚‚гостољуби-во море“, турски Kara Deniz), богато је рибом само у својим горњим слојевима и има највећу дубину од 2.240 метара. Црно море заузи-ма површину од око 520.000 квадратних километара и практич-но је без иједног острва. На свом источном крају, оно образује слабо разуђену, понегде веома стрму обалу, која је на само малом броју места погодна за стварање лука. Северну и западну обалу


– први део пролази између Еубеје и Андроса а одатле иде уз источну обалу Пелопонеза и дели се у западни огранак, који код Рта Малеје улази у отворено Средоземно море, и ис-точни крак који у Критском мору скреће на исток и прелази у ‚‚малоазијску струју“;

– други део се већ јужно од Еубеје, на североисточној стра-ни Киклада, окреће према југоистоку и на тај начин се сусти-же са ‚‚малоазијском струјом“.

Ова малоазијска струја настаје првенствено због снажног кретања воде у Средоземљу (које се делом наставља на Атлантски океан) правцем запад–исток, па је стога топлија и богатија сољу. Она се протеже практично дуж читаве малоазијске обале ка се-веру. Једним својим делом малоазијска струја улази у Тракијско море, док други део тече као слабија контраструја уз обале Дар-данела у Мраморно море, а одатле делимично као водена струја у нижим слојевима воде даље у Црно море. У морским теснацима-мореузима, али такође и на отвореном Егејском мору, ове струје су биле од великог значаја за пловидбу због свог сталног тока и снаге (у теснацима максимално 9 km/h, код Рта Малеје 4 km/h).

2.6. Егејска Грчка

Планински масиви Асије и Олимпа чине прелаз од Македоније ка југоисточној Грчкој. На њих се надовезују две велике тесалијске долине, које од мора одвајају са истока планине Оса и Пелион а са југа Отрис. Ове области већ припадају простору централне Грчке. ‚‚Читава околина Егејског мора, речју: Грчка, Западна Мала Азија, тракијско-македонска обала, и мореузи, чине како по сво-јој природи, тако и по историјском развоју, један јединствени коп-нени простор, чији је центар само Егејско море. Стога бих ја (scil. Alfred Philippson) све ове области назвао једноставно Егеј. Овај простор се пре свега одликује својом снажном разноликошћу, која проузрокује богату и разноврсну хоризонталну и вертикалну

јасно примећује већ уз западну обалу Црног мора, где се ствара снажна морска струја која иде ка југу, и одлази као стална струја у горњем воденом слоју преко Босфора у Мраморно море и даље кроз Дарданеле до Егеја. Ова слабо слана и хладна ‚‚понтска струја“ (в. сл. 2) улази у Егеј и наставља даље правцем ка западу, појача-на доминантним северо-североисточним ветром. Један део ове хладне ‚‚понтске струје“ иде уз Халкидики до Термајског залива код Солуна, а затим улази у источни део Егеја према југу где се дели на два дела:

2. Морске струје у Егејском и Мраморном мору.


које кроз њега протичу. У Егеј се уливају Пенеј и Сперхеј, у Патра-ски залив се уливају Ахелоос и Морнос, а Ребеникос (данашња Платанорема) и беотска река Кифисос се уливају у Воивидско и Ко-паидско језеро. Од река које теку Пелопонезом треба споменути и следеће три: Пенеј и Алфиос се уливају у Јонско море, а Евротас у Лаконијски залив.

2.7. Егејско море

Егеј представља право, стварно унутрашње море (mare inter-num) Византинаца. Егеј се простире правцем север–југ преко 600 километара, од истока ка западу између готово 200 до преко 500 километара. Басен Егејског мора је најдубљи код острва Карпатос (2.520 метара), док је његова укупна површина отприлике 179.000 квадратних километара. На западу и северу, Егеј је ограничен средњегрчким копном и Пелопонезом, а на истоку малоазијском копненом масом. Јужну границу Егеја према Леванту у источном Медитерану представљају јужноегејска острва. Обале Егеја су врло разуђене, са пуно увала, ртова и полуострва, обилују острвима и морским пролазима, који сви заједно омогућавају врло благ прелаз између мора и копна, појачавајући њихову међусобну повезаност. Овај утисак о блиској вези копна и мора додатно је појачан функцијом ‚‚моста“ између источне и западне обале Егеја коју имају бројне групе острва, које су посебно у јужном Егеју равномерно распоређене по морској површини (са највећом максималном раздаљином између два острва у Егеју од само 40 километара). Најмање 60 eгејских острва су у средњем веку била стално настањена, док су највећа острва (попут Крита 8.259 км2, Еубеје 3.654 км2, Лезбоса 1.633 км2, Родоса 1.398 км2, Хиоса 842 км2), делом због своје велике површине а делом због близине копну, имала посебан значај за историју насе-љавања ове области.

Егејска острва се по правилу деле на неколико група, првен-ствено на основу њихове географске повезаности и близине. У северном Егеју се налазе следеће групе острва:

подељеност, као и потпуно прожимање планинске земље, приоба-ља и мора.“ (Philippson 1939, 124).

Централну и јужну Грчку пресецају кречњачки планински венци, који се пружају правцем југа и југоистока, међу којима се издвајају два основна, готово паралелна висинска масива:

1. На западу Пинд и његов јужни наставак образују пла-нински појас северног и централног Пелопонеза са своја три јужна полуострва, који преко острва јужноегејског архи-пелага воде до јужног дела западне обале Мале Азије (острва Китира, Крит, Касос, Карпатос, Родос).

2. Брдски и планински предели Фокиде, Беотије, Атике и Еубеје (Евије), који се настављају у западне и јужне Кикладе, јужни део Спорадских острва све до планинских венаца за-падне Мале Азије, јужно од реке Меандер.

Стеновите масе Тесалије и јужне Македоније настављају се с друге стране Егеја планинским масивима западне Мале Азије. Ова уочљива подељеност (планине с једне и море с друге стране) наглашена је у Грчкој још више и снажније усеклинама које се пружају правцем југоистока: 1) Коринтским и Саронским заливом; 2) котлином реке Сперхеја, и 3) северним и јужним Еубејским за-ливом, као и великом разуђеношћу обале. Релативно скорашњи, у геолошком смислу, настанак Егеја и бројна одвајања копна при-метна су и данас у честим земљотресима, чији епицентри леже на линији раздвајања копнених маса (линија земљотреса Јонска острва–Месенија–Китира–Крит–Родос–залив Мармарис у Малој Азији). На овој линији леже такође и три, још у историјско време активна вулкана овог простора: полуострво Метана на Пелопонезу, острво Тера/Саноторини (земљотрес из 726. који је био повод за почетак борбе против икона – иконоклазам) и острво Нисирос.

Планине јужне Грчке и Пелопонеза су још више испресецане бројним, прилично плодним долинама, висоравнима и насељивим областима. Географској подељености и уситњености овог терена додатно доприносе и најчешће кратке, често само сезонске реке


2.8. Егејска Мала Азија

Западни део Мале Азије, који припада подручју Егеја, пред-ставља – посматрајући малоазијско полуострво у целини – само рубно подручје Мале Азије, које је географски слично источном делу Грчке. У средишту лидијско-каријског масива распоређени су планински венци, који се пружају као наставци Динарског система, који се на истоку завршавају појасом Тауруса, док се у северним областима западни огранци Понтијских планина завршавају у Мизији. И на овом простору је такође, попут Грчке, каснија промена земљишта и терена и његово раслојавање довело до појаве већег броја висоравни, котлина и долина и, најчешће правцем исток–запад, плодних равница, које су омогућиле отварање и повезаност терена погодног за насељавање са морем. Ови геолошки процеси довели су и до тога да највећи број малоазијских река тече ка Егеј-ском мору овим долинама и равницама. Од севера ка југу то су: Каикос/Бакирџај, Хермос/Gediz, Кајстрос/Küçük Menderes (Ма-ли Меандер), Меандер/Büyük Menderes (Велики Меандер) и Индос/Dalaman. Само реке које извиру у брдовитим пределима Мизи-је (Енвилос/Коџа, Макестос/Simav и Риндакос/Kirmasti), као и мале речице из подручја Троје теку ка Мармари/Мраморном мору. Ово подручје Мале Азије, њен западни део, спада у најплоднија и најгушће насељена подручја Византијског царства због својих плодних равница и речних долина, своје врло разуђене обале и острва која се налазе у близини обале.

2.9. Централна Мала Азија

Прелазак ка срцу, средишту Мале Азије, које се налази на ви-шој надморској висини, одиграва се постепено. Приближну гра-ницу чине водени токови претходно наведених река у односу на оне које се уливају било у Црно море, било на јужној обали Мале Азије или теку ка унутрашњости. Гранична зона између Византије

– Тракијска острва која по својим карактеристикама при-падају балканском копну (највећа острва Тасос и Самотраки), за-тим Хелеспонтска острва која својим пореклом припадају западној малоазијској копненој маси (Тенедос/Bozcaada, Имброс, Лемнос, Агиос Евстратиос), Магнезијска острва (Скиатос, Скопелос, Хало-несос) и Скирос, као и острва уз малоазијску обалу (Лезбос, Хиос, Псара) и Еубеја уз грчку обалу.

У јужном Егеју треба најпре издвојити три низа Кикладских острва:

1) као наставак југоисточног краја Атике простире се први, северни низ Киклада који чине у његовом западном делу Кеа, Кит-нос, Серифос, Сифнос. Средишњи ред ових острва се наставља на Еубеју (Гиарос, Сирос), а на истоку су Андрос, Тенос, Миконос и Делос.

2) централни Киклади (Антипарос, Парос, Наксос; Мелос, Кимолос, Фолегандрос, Сикинос, Иос, Аморгос).

3) јужни Киклади (Санторини/Тера, Анафи, Астипалеа).

У западном делу Егеја налазе се острва у заливу Сароникос (Сароничка острва) (Саламина, Егина) и Пелопонеска острва (Порос, Идра, Спецес), док се у близини обале Мале Азије налазе Споради, међу које треба убројати и Додеканиса (што значи Два-наест острва) (Икариа, Самос, Патмос, Липсос, Лерос, Калимнос, Кос, Нисирос, Телос, Сими, Родос, Карпатос, Касос). Последња три острва заједно са Критом одвајају Егеј са југа и истока од Ле-вантског басена и источног Медитерана. Раздаљине од Крита: до Кипра и Александрије око 600 км, до Антиохије, Бејрута, Акона и Јопе/Јафе, око 900 км).


но море. Централна Мала Азија је ка северу ограничена снажним и готово непрекидним, отприлике 1.100 километара дугачким вен-цем Понтских планина, које на истоку достижу висину од скоро 4.000 метара док се на северу спуштају у танак појас слабо разу-ђене црноморске обале. Северни крајеви Понтских планина су испресецани токовима и долинама многобројних малих река, али ипак само мали број река пробија овај Понтски планински масив из централне Малоазијске висоравни, допирући до црноморске обале: уз споменуте Сангариос и Халис, такав је случај још са Ирисом /Yeşilirmak, односно Ликосом/Келкит и реком Акампсис/Çoruh ко-ја се улива у Црно море у близини Ватиса/Батума.

Јужну границу централне области и унутрашње Мале Азије чини венац планине Таурус, која се на западном крају уздиже до преко 3.000 метара, а на истоку и до преко 4.000 метара. На свом јужном делу Таурус се нагло обрушава ка Медитерану, па тиме не омогућава стварање приобалног појаса – посебно на предњем делу Ликије и оштрој, негостољубивој киликијској обали. Ипак, река Кестрос/Аксу образује у близини Аталије плодну алувијал-ну равницу, као што једну мању удолину ствара и Каликаднос/Göksu код Селеукије. На истоку се на унутрашњу Малу Азију надовезује пространи и плодни Киликијски плато (Çukurova), затим алувијална равница и област ушћа река Киднос/Tarsusçayi, Сарос/Seyhan, Пирамос/Ceyhan. Врло уски пролази које кроз ма-сив Тауруса стварају речни токови, оцртавају све до данас правац пружања путева кроз овај простор у читавој овој области: нај-познатији је пример ‚‚Киликијских врата“ (грчки Πύλες Κιλικίας, арапски Darb es salama, ‚‚Врата спаса“, турски Gülek Boğazi), клан-ца који је кроз Таурус издубила река Киднос на висини од 1.050 метара, и који је у почетку био само неколико метара широк.

Стари центри ове области Тарс, Адана, и Мопсуестија/Мисис, налазе се на Киликијској висоравни близу планинских обронака, док је лука Еге/Lajazzo/Yumurtalık задобила већи значај тек у доба крсташа. Киликијски плато, који још увек спада у Малу Азију, али је од ове јасно одвојен, заправо ограничен Таурусом, представља (тамо где се данас налази област Хатај која припада Турској) пре-

и Селџука ишла је у 12. и 13. веку дуж западномалоазијског – ана-толијског – планинског појаса (у висини Дорилеон/Ескишехир – језеро Бурдур). Унутрашњу Малу Азију, простор висоравни која се налази на висини између 800 и 1.300 метара, планине деле на различите долине (турски, ова), које су често сушне, без водених токова и чије су мале речице често понорнице или се уливају у оближња језера (велико слано језеро Тата, турски Tüz gölü (Слано језеро) у Кападокији, Бејшехир и друга језера у Писидији и Ли-каонији). Централна сушна област без река Мале Азије, заузима површину од око 70.000 км2 (в. слику 3). Долине на западу поста-jу мање, а на истоку се пружају у широке степе са спорадичним кречњачким областима (Göreme долина) и вулканима (на пример Аргеос/ Ерџиес – Erciyes dağ 3.916 метара или Аргеос/Хасан (Наsan dağ 3.258 метара).

Северни део Мале Азије напаја се водом из воденог система река Сангариоса/Сакарја и Халиса/Kızılrımak које се уливају у Цр-

3. Развођа, правци тока река, области без водених токова.


могла у правом смислу рачунати као област византијског интереса. Услед сусретања понтских, тауриских и иранских планинских венаца, Јерменија представља висораван (просечно преко 800 м), која је подељена на свом северу и североистоку планинама од северозапада паралелним са Кавказом, на југу и западу планинама које се простиру са запада. Средиште Јерменије је ‚‚разбијено“, ис-пресецано појасевима долина лаве и вулканима (Арарат 5.165 м, Араказ 4.100 м и други), док остале зоне Јерменије деле на једној страни широке висоравни, а на другој простране усеклине и басе-ни у којима се једним делом налазе велика језера (Тоспитис/Ван 3.700 км2, Матианос/, око 5.000 км2 Лихнитис/Севан, око 1.400 км2).

Плодно тло у Јерменији представљају површине равница, од којих су неке настале од некадашњих језера, као и земљиште око речних токова и речних долина. Најзначајније реке су: на западу и југозападу Еуфрат и његове притоке богате водом (пре свих Ар-саниас/Мурат и Qubaqib/ Tohma); на југу Тигар; на северозападу Акампсис/Çoruh која тече ка Црном мору, али на првом месту Ки-рос/Kura и њена притока Араксис/Aras, која данас чини границу Јерменије са Ираном и Турском и улива се у Каспијско море јужно од Бакуа.

Као последицу подељености и свеукупних лоших предусло-ва за саобраћај, Јерменија нема ниједан природни надрегионални центар. Уместо тога, моглa су се развити само поједина средишта у гушће насељеним подручјима, која су због саобраћајних погод-ности чинила територијалне целине, одсликавајући подељеност Јерменије кроз историју, у којој су се нација и држава ретко када преклапале тако да сачињавају једну јединствену територијално-демографску целину. Најважнији регионални центри историјске Јерменије су: Теодосиуполис/Ерзурум, Карс, Ани, Еџмиадзин бли-зу Јеревана и Ибан/Ван.

лаз према сиријско-арапском простору. Као што је у црквеном погледу ова област потпадала под власт Антиохијске патријарши-је а политички у римско и рановизантијско доба припадала Пре-фектури Исток, тако је и од времена оснивања калифата готово увек представљала спорну пограничну зону око које се ратовало, док је Хатај, као и Сирија и читава источна обала Медитерана, неоспорно припадао од 7. до 10. века а потом поново од пропасти крсташких држава у 13. веку, областима под арапском влашћу. Овде се ка југу простире танак, али плодан обалски појас око залива Искендерум, који чини продужетак Киликијског платоа (центар Александрета/Искендерум), који је од северномесопотамијског простора на северу (Верија/Алепо) и од Антиохије на југу одвојен планинским венцем Аманоса.

2.10. Источна Мала Азија и Јерменија

Источни део Мале Азије, који представља прелазну зону према азијском копненом масиву јасно је одвојен у односу на цен-трални део Мале Азије значајним повећањем надморске висине. Највиши делови источних планина из масива Тауруса пружају се од Киликије ка североистоку спајајући се са Понтским планинама и достижући у Јерменији висину од преко 4.000 метара. Источну границу Мале Азије чини развође између река које се уливају у Црно и Средоземно море, с једне стране, и речног слива Еуфрата, с друге, који се простире западно од Таранта/Даренде и Тефрике/Divriği све до Кападокије. Источна граница Мале Азије би тако могла бити обележена кривудавом линијом која би ишла од Ис-кендерског залива (Iskenderun) у правцу североистока до ушћа Акампсиса/Çoruh код Ватиса/Batumа.

У овој прелазној зони налази се Јерменија, која је током своје историје стално била политички објекат у рукама суседних великих сила на истоку и на западу. Уз данашњу јерменску државу, територија историјске Јерменије данас је подељена између Азербејџана, Турске и њених источних суседа. Међутим, само би се западна Јерменија


највећа висина око 1.000 метара. Овај појас се на свом јужном делу шири у полуострво Синај (врх 2.637 метар). Овај регион је плодан у оним његовим деловима који у потпуности не оскудевају у падавинама, а посебно на западним обронцима планина, изузимајући Синајско полуострво.

3. Такозвани ‚‚Сиријски јарак“, усечена долина која се простире од језера Амик на северу до Црвеног мора, са про-менљивом надморском висином која прати висину и распоред планина. Кроз њу тече река Оронт/Nahr al-Assi, продужава се кроз ток река Литани (извор западно од Балбека, ушће у близини Тироса), и Јордана, а затим се наставља од долине Јордана спуштајући се испод нивоа мора код Мртвог мора, области Wadi Araba и коначно код Акадског залива.

4. Источни појас висоравни, који је у свом северном делу нижи него западни појас (претходна област), али достиже скоро 3.000 м на Антилибану (Хермон 2.814 м) и уздиже се поново на свом јужном крају – насупрот Синаја – преко 2.500 м. Овај појас прелази – делом стрмо, делом постепено се спуштајући – на истоку у Арапску пустињу. Чак и овај по-јас је делимично кишан и плодан, као и поједине усамљене области у пустињским зонама: оаза око Дамаска/Dimašq која се наслања на источну висораван Антилибана и која добија воду од реке Амана/Барада; или вулканска област Авранитис/Hauran (Ğebel Druze, скоро 1.800 м), са старим центром који чини Востра/Bosra eski Šam, отприлике око 100 км источно од Тиберијског језера.

2.11. Левант и Кипар

Левантски басен, односно источни део Медитерана, пред-ставља у мањој мери област доминантног византијског утицаја у односу на северозападни део Медитерана и Егеј, стога што је у овом делу Византија још од 7. века изгубила своју предност на мору, од времена стварања арабљанске флоте под Муавијом. Овај део Медитерана окружују слабо разуђене обале и он је, уз изузетак Кипра, практично без острва.

Са површином од 9.251 км2 Кипар представља треће по вели-чини острво у Средоземном мору, након Сицилије и Сардиније. Кипар деле у географском смислу два планинска венца, који чине наставак северносиријских планина: обалски планински венац Пентадактилос (грчки, Пет прстију) који се пружа правцем ис-ток–запад и достиже висину од преко 1.000 метара и угљем богате планине Троодос на југозападу, које се уздижу до око 2.100 метара. Између њих се простире плодна равница, једним делом састављена од плавног земљишта, по имену Месаориа (буквално: ‚‚између пла-нина“). Захваљујући својој близини источној обали Медитерана (просечна раздаљина око 200 км, али рт Андреас/Рас ибн Хани на североистоку само 100 км) и јужној обали Мале Азије (око 80 км), Кипар је био за Византију значајно упориште према исламским државама све до коначног отпадања од Царства крајем 12. века, а касније је у подједнакој мери у том смислу био значајан за крсташе.

Између источне обале Медитерана и скоро равне сиријске степе сиромашне водом, простире се ка југу, почевши од Антиохије на северу, делимично врло плодна зона ширине између 100 и 150 километара, која се може поделити на четири појаса различите ширине:

1. Слабо разуђена обала сиромашна заливима, која је де-лом стрма и стеновита, а делом плавна.

2. Западни појас висоравни, који на северу достиже 1.500 метара, у Либану се пење на преко 3.000 метара, док је на југу


север, све до обала Медитерана. На западном ободу ове области налази се Александрија, која је била стварни, суштински центар Египта у римско и византијско време. Годишње летње изливање Нила је заједно са наводњавањем и ђубрило земљу и било још од античких времена обилно и одлично искоришћавано кроз систем канала. На тај начин, чак и много пре регулисања тока Нила у 20. веку, у египатском делу долине Нила било је могуће остварити две жетве годишње.

Мало више од 30 километара западно од долине Нила (и око 80 км јужно од Александрије) налази се долина Нитрије (Wadi al-Natrun), дугачка преко 30 км. Слана језера која се налазе у овој долини, спојена подземним каналима са Нилом, била су врло значајна за привреду читаве области захваљујући раширеној упо-треби натријум хлорида – соли. Још од ранохришћанског време-на долина Нитрије је постала центар испосница и манастира, од којих су неки преживели и остали активни и до данас, насељени коптским монасима (манастир Макарија, манастир Псои, манастир Сирон/Deir el-Surijan, манастир Барамус).

Долина Нила је ограничена двема пустињама. Арапска (Исто-чна) пустиња се пружа источно до Суецког залива и Црвеног мора: реч је о једном уздигнутом платоу са дубоко усеченим долинама, чије је земљиште на северу сачињено од азбестних стена и марга, а на југу од пешчаника. На појединим од ретких места које имају довољно воде, у хришћанском периоду су основани манастири (до данас су преостала два манастира – Свети Антоније, који се налази око 30 км западно од Црвеног мора, и Свети Павле, нешто јужније од њега; у оба манастира обитавају монаси Копти). На истоку је Арапска пустиња одвојена од мора планинским венцем који се простире паралелно са обалом, дакле од севера ка југу, и чији врхови достижу 2.000 метара надморске висине. Ове планине су начињене од вулканских и кристалних стена, од којих су се порфиритис (назван по истоименој планини) и гранит (са планине Клаудианон) употребљавали и копали још од антике.

На западу се Нил додирује са Либијском (Западном) пусти-њом, безводном и бесплодном равницом, која у свом највећем

2.12. Синај и Египат

Јужни завршетак Левантског басена образује у суштини и тлоцрту копнени мост који спаја Палестину са Египтом на северу полуострва Синај (са ширином простирања од истока ка западу од око 150 км), затим плодна област делте Нила (која се простире у правцу исток–запад дужином од око 300 км) и, на крају, узак обалски појас на западу, који спаја Средоземље са Либијском пус-тињом.

Полуострво Синај (са укупном површином од 49.000 км2, ра-чунајући и северни рт) састоји се у свом највећем делу од планинске пустиње оскудне водом а на северном крају од једног такође го-тово бесплодног платоа од пешчаника са бројним подручјима од кречњака. Као што је већ напоменуто, Синај представља завршетак једне висоравни која следи обалу Леванта, почевши од северне Сирије, затим се значајно шири ка свом јужном крају, и на крају се уздиже достижући скоро 2.640 метара на самом Синајском полу-острву. Синај добија воду од два рукавца Црвеног мора, Акабског (као најјужнијег крака Сиријске долине) и Суецког залива. Брдски део полуострва Синај развио се још од ранохришћанских вре-мена у област са бројним пустиножитељницама, испосницама и манастирима, чији се центар налазио у Фарану. У центру ове ре-гије налази се манастир Вату (манастир свете Катарине), утврђен бедемима још од 6. века, у коме и данас обитавају монаси грчко-православне вере.

Укупна дужина Нила је око 6. 700 км, али је од његовог укуп-ног тока пловно само око 1.500 км, и то од његовог ушћа до првог катаракта, који је представљао јужну ‚‚границу“ Египта. Ова река наводњава долину, која се пружа бар 300 метара на нижој над-морској висини од области које је окружују с обе стране и чија је просечна ширина између 10 и 20 километара јужно од Делте, док се на појединим деловима значајно сужава не прелазећи километар у ширину. Северно од Каира долина се грана на седам делова, чинећи плодну област Делте и ушћа реке, простирући се преко 170 км на


3. КЛИМА

3.1 Климатске прилике у 20. веку

Климатске прилике на византијском простору значајно се раз-ликују у различитим подручјима и прате географску подељеност и разноврсност територије Царства.

У оним областима Византијског царства које су у средњем веку биле најгушће насељене, преовлађују приморски климатски услови, и то пре свега црноморска и медитеранска клима. Меди-теранску климу карактеришу врло топла, жарка и сува лета и такође топле зиме, готово у потпуности без мраза, са различитом количином падавина. Овај тип климе, који се још назива и клима маслиновог дрвета пошто средња температура током најхладнијег месеца не пада испод О° С па је тиме омогућено гајење маслина, био је карактеристичан за највећи део приморских области ви-зантијског света (в. сл. 4).

Следећи примери из важнијих византијских градова и области показују вредности средњих температура у степенима целзијуса за најхладнији и најтоплији месец током године, као и просечну количину падавина: Солун 6,1°; 26,9°, 477мм, Атина 9,2°; 27,2°; 402 мм, Наксос, 12,3°; 24,7°; 391 мм, Смирна, 8,6°; 27,6°; 693 мм, Ханиа (Крит), 11,5°; 24,9°; 701 мм, Родос, 12,6°; 26,6°; 651 мм, Аталија, 10°; 28,2°; 1030 мм – због обилних зимских падавина, Адана 9,1°; 28°; 611 мм, Лаодикеја/Latakya 10,7°; 26,8°; 775 мм. Утицај медитеранске климе у унутрашњости копна није свуда подједнак и у великој мери зависи од морфологије тла. У општим цртама, приморске планине служе као климатске бране, док, с друге стране, равне долине река

делу прелази 300 метара надморске висине. Шест великих оаза у Либијској пустињи чиниле су још од античких времена најважније насеобине ове области изван долине Нила. На северу пустиње, отприлике 500 км југозападно од Александрије, налази се Сива (што значи поље са дрвећем) у једном удубљењу у земљи, дубине 20 метара, са храмом, пророчиштем Амона у свом средишту. Само 80 км југозападно од Каира налази се највећа оаза у Египту: Фајум (al-Fayum), у једној удолини у тлу дубине 45 метара. Овде, у близини језера Kaрун или Мирис, које је у антици имало површину од око 2.000 км2, налазио се град Арсинои, центар истоимене регије (пагархије). Око 200 км западно од оазе Фајум налази се плодна Мала оаза (данас: al-Bahriya, што значи северна), а још 170 км на југозапад и оаза al-FaraM ra (Место бикова). Отприлике 200 км југоисточно од ње ситуиарана је Велика унутрашња оаза (данас ad-Dachila), која је до данашњих дана остала изузетно плодна и богата водом. На крају, још 150 км источно од оазе ad-Dachila и 200 км западно од Нила пружа се Велика оаза (данас: al-Chariğa), на раскршћу важног караванског пута, која је била врло плодна и богата водом све до средњег века. Последње две оазе означавале су прелаз ка Нубијској пустињи на југу, која се налази на нижој надморској висини.

40 Византијски свет Клима 41

климатске разлике условљене географским положајем, надморском висином, удаљеношћу од мора и од тога колико планине служе као брана од карактеристика морске климе. У сваком случају, може се приметити повећање копнености од запада према истоку (Балкан – Централна Мала Азија – Источна Мала Азија). Унутрашњост Балканског полуострва карактерише блажа копнена клима, са зимама са честим мразевима и падавинама током читаве године, док се у прелазним зонама на југу и југоистоку постепено повећава тенденција летњих жега. Оваква клима се простире на југ до мо-реуза и северне Грчке, а на исток до приобалног појаса Црног мора. Најкарактеристичнији примери: Видин, -1,6°; 23°; 563 мм, Софи-ја -1,4°; 21, 5°, 650 мм, Адријанупољ, 2°; 24,6°; 609 мм, Јањина, 6, 1°; 25,5°; 1140 мм. И у областима мореуза, као и око Босфора, преовлађује утицај црноморске климе са повећаном влажношћу ваздуха, већом облачношћу и могућношћу обилнијих падавина, али са мањим осцилацијама у температури. Наjбољи пример је Ца-риград/Istanbul, 5°; 24°; 667 mm.

Због планинских масива који је одвајају од мора, унутраш-њост Мале Азије карактерише континентална степска клима, са врелим и сувим летима и хладним зимама уз оскудне падавине. Континенталност се чак и повећава у источном делу Мале Азије и у Јерменији (са екстремним температурним дневним и годиш-њим разликама, као што је, на пример, случај са Карсом са нај-вишом температуром од 34,6° и најнижом од -39,2°). Просечна температура у овој области показује осетан пад због постепеног повећања надморске висине. По правилу, степску континенталну климу која преовлађује у унутрашњости Мале Азије, обележавају дугачке и оштре зиме. Најважнији примери: Анкира/Анкара -0, 2°; 23,3°; 360 мм, Севастеја -4,2°; 19,7°; 413 mm, Теодосиупољ/Er-zurum -8,6°; 19,6°; 430 мм.

У горњој Месопотамији, која се на југоистоку наставља на Малу Азију, постоји јасна разлика између њеног северног и јужног дела, али и нешто слабије изражена различитост између запад-них и јужних области. Горња Месопотамија се ка југу и југоистоку пружа ка унутрашњости Леванта и Арабије. Док су падавине у се-

(на пример у западној Малој Азији) преносе утицај медитеранске климе дубље у унутрашњост, проузрокујући мешање климатских прилика.

Такозвана етисијанска клима представља специфичност источног Медитерана. Овај назив је добила због етисија, сувих ветрова који дувају током дана у летњим месецима, од маја до септембра, а најснажније од половине јула до половине августа, првенствено са северозапада. Ову климу карактерише нижи ни-во падавина од просека за медитеранску климу. Ови етисијски ветрови чине посебност пре свега, али не и искључиво, простора Егеја. Њихов утицај је највећи на мору, острвима и обалском појасу, док се смањује у унутрашњости копна. Још једну карактеристику медитеранске климе представља троструки годишњи ритам: цве-тање и зрење од марта до јуна, сушни период од јуна до октобра и период падавина од октобра до марта са, подразумева се, локал-ним различитостима. Изузетке у овом климатском систему чине обале Јадранског и Јонског мора у којима се среће сразмерно висок ниво падавина због близине приобалних планина, који је у тој мери редак у осталом Медитерану (уз изузетак који представља Аталија), као што то сведоче и следећи примери: Закинтос 11, 2°; 26,5°; 1.152 мм и Керкира (Крф) 9, 9°; 25,6°; 1.137 мм.

Благу црноморску климу карактерише висок ниво падавина који је распоређен током читавог тока године, са благим опадањем у пролеће и лето. Такође, уобичајене су и мале температурне разлике, уз стално високу влажност ваздуха која проузрокује благе зиме (са честим снегом, али врло ретким мразом) и умерено топла лета. На тај начин, на уским обалским појасевима Мале Азије, Кавказа и Крима био је омогућен развој интензивне земљорадње, сличне оној у плодним медитеранским зонама. Примери просечних тем-пература и падавина у областима црноморске климе: Бургас 2,3°; 23,4°; 578 мм, Zonguldak, 6°; 21,7°; 1.245 мм, Rize, 6,9°; 22,6°; 2.241 мм.

Унутрашње делове Византијског царства карактерише коп-нена клима са значајним, понегде и екстремним температурним разликама и са обично ниском влажношћу ваздуха и количином падавина која се разликује од области до области. И овде се срећу


3.2.1 Палеогеографски подаци

У вези са развојем водених карактеристика Медитерана, по-једини стручњаци сматрају да се промене могу приписати колебању климатских услова, али такође и бројним другим чиниоцима, тако да се ови подаци морају користи врло обазриво. Како било, добро је познато да ниво воде у Медитерану константно расте од 2. века н. е. (повећавши се до данас за најмање 2 метра, мада неке скорије процене говоре чак и о 4,5 метара). Независно од ових догађања, западна обала Мале Азије је ‚‚потонула“ отприлике 1 метар у пос-ледњих 3.000 година, док се њена јужна обала лагано уздигла.

Слично се може закључити и у вези са нивоом воде у појединим језерима. Подаци које имамо за пет грчких језера (Вегоритида, Хи-мадитида, Касторијско, Јањинско и језеро Ксиниада), као и за два на територији бивше Југославије (Палу, Мало језеро) показују да су највиши ниво достизала око 4.000 година пре нове ере, док се од тада земљиште постепено исушује. Упркос томе, недостатак по-датака онемогућује прецизније одређивање да ли би главне разлоге за промену нивоа воде требало тражити у сунчевом зрачењу, или у промени облика атмосферских кретања, као што није могуће ни тачније одредити када су се ове промене одиграле.

Истраживања речних система и околине (еволуција морфо-логије тла попут седиментације или алувијалности) врло су значајна за разумевање дуготрајних промена. Међутим, диференцирање између различитих типова речних појава, као што су, на пример, жестоке поплаве које трају врло кратко или дуготрајне фазе плав-љења са мањом јачином, није нимало једноставно.

верном делу простора Горње Месопотамије, које обично падају у пролеће, по правилу довољне за потребе земљорадње, оне постају све оскудније ка југу. Поред тога, зиме на северу су топлије него у Јерменији, али и даље прилично хладне. Насупрот томе, лета су изразито врела и сува. На југу и на истоку зиме су много блаже, док су летње дневне температуре прилично стабилне, те се на тај начин ублажавају разлике у средњим вредностима најниже и највише температуре у Месопотамији. Најзначајнији примери су: Едеса/Urfa, 5°; 31,7°; 452 мм, Алеп, 5,9°; 28,8°; 360 мм, Дамаск, 7,1°, 26,9°; 208 мм, Палмира, 7,2°; 26,9°; 122 мм.

Закључујући преглед климатских карактеристика византиј-ског света, треба поновити да су обалске и приобалне области, велика острва и долине река – оне области, дакле, на које је кон-тинентална клима слабо или нимало утицала – биле и најгушће насељене. Тиме је сасвим јасно да су приморске климатске карак-теристике највише утицале на живот и начин живота Византинаца. Снажна повезаност Византијског царства са морем потврђује се на тај начин и у овом сегменту.

3.2. Размишљања о клими током византијске епохе

Током временског периода у коме је постојало Византијско царство (4-15. век), али и у вековима који су претходили, или ко-ји су уследили након пропасти царства у 15. веку, са приличном сигурношћу могле би се препознати бар две значајне климатске промене.

Подаци на основу којих можемо да утврдимо климатске проме-не потичу с једне стране из писаних извора и археолошких налаза, док су, са друге стране, резултат истраживања природних наука, палеоботанике (наука о развоју и промени биљака) и палеогео-графије (о промени структуре копна) и то нарочито у вези са воде-ним условима и режимом вода који се кроз историју мењао.


3.2.2.2. Палинолошки подаци

Хронологија на основу полена која се заснива на подацима ра-диоктивне изотопије, по свему судећи пружа најпоузданије подат-ке за сагледавање некадашњих климатских прилика. Археолошка ископавања или различита истраживања обично пружају прве материјале за палеопалинолошку анализу. На основу њих сазнате количине полена у прошлости могу да се упореде са данашњим вредностима полена, чији се однос према данашњој клими може утврдити врло једноставно. У вези са овим, хтео бих да укратко наведем два примера коришћења палинолошких података које је објавио Палеобиолошки институт Холандије.

Први пример се односи на пропорцију између полена са др-венастих биљака и полена са осталих (зељасте) биљака (arboreal pollen, AP, према non arboreal pollen, NAP). Пропорција у односу између AP и NAP може да се користи као показатељ веће влаге земљишта у источном Медитерану, пошто повећање количине по-лена са дрвенастих биљака у великој мери потиче од повећаних падавина. Дијаграми односа AP и NAP-а показују управо такве промене у различитим областима у савременој Грчкој и Турској, са хронологијом која није свуда подједнако прецизна, али нам омо-гућава прилично сигурне закључке. Пре свега, најважнији закључак је да се количина падавина значајно повећава од 9. миленијума пре нове ере, уз значајан људски утицај на тај однос (AP и NAP-а) у касном периоду холоцена све до данас.

Други пример се односи на расподелу полена са маслиновог дрвета (Olea europea), који може да се утврди са великом пре-цизношћу, пошто тада, дакле у античком периоду и током средњег века, није постојала ниједна друга врста Oleaceae у источном Медитерану. Граница узгајања маслине поклапа се – готово у пот-пуности – са областима са просечном температуром од најмање од 3°С током најхладнијег месеца, најуобичајеније током јануара (види сл. 4). Сходно томе, модел расподеле полена од маслиновог дрвета може да послужи као показатељ температуре, па самим тим

3.2.2 Палеоботанички подаци

3.2.2.1. Дендрохронолшки подаци

Дендрохронолошки подаци се сазнају помоћу дебљине годова дрвећа (на тај начин што шири годови значе влажнију климу, а ужи годови сувљу), и они се разврставају у две групе: једноставне ‚‚ло-зе“ дрвећа (само живо дрвеће) или сложене ‚‚врсте“ (живо дрвеће упоређено са старијим остацима исте врсте). Најзаступљеније врсте у источном Медитерану су тренутно различите врсте ела-тија (spruce) (Abies cephalonica, Abies borisii regis, Abies cilicica, Picea abies), кедар (Cedrus libani, Cedrus brevifolia), бор (Pinus bru-tia, Pinus leucodermis, Pinus silvestris, Pinus nigra) и храст (Que-cus). Иако располажемо са дендрохронолошким подацима за читаву исоклиматску (област истих климатских прилика) регију Медитерана, они ипак потичу готово искључиво из влажних или полувлажних планинских области (са надморске висине између 800 и 2.300 м) и на тај начин нам омогућавају да израчунамо нека-дашње температуре без обзира на ниво падавина, који на тим надморским висинама нема већег значаја у општој рачуници. Од 1995. године доспупни су подаци за медитерански басен током византијског периода од 362. године, који потичу од остатака дрвећа из тврђаве Аморион (у срцу Мале Азије). У сваком случају, за сагледавање некадашњих климатских прилика не можемо да се ослонимо само на дендрохронологију, већ се морају узети у об-зир сви укупни подаци, који се уз дендрохронологију, добијају и палинолошком анализом (поленском анализом), као и на основу историјских сведочанства и метеоролошких посматрања, која, на-равно, не постоје за позноантички и византијски период.


и климе на великом делу географског простора који се у овој књизи обрађује пошто би већа количина годишњих падавина утицала на повећање броја маслинових дрвета. Наравно, раширеност ма-слиновог дрвета може да зависи и од других фактора осим кли-матских, као што су правац и снага ветрова који дувају у време цветања, или утицај човека. Значајну чињеницу представља по-датак о повећању количине полена са маслиновог дрвета око 1200 године п. н. е, када он изненада достиже свој максимум, који се одржао до око 500. године н. е. Овакви подаци, који се у појединим областима значајно разликују од данашње ситуације, хронолошки се поклапају са такозваним периодом насељавања језера Пусгуса (Beyşehir Occupation Phase), временом које је карактеристично по великој густини насељености југоисточне Мале Азије и Грчке. У том периоду је такође дошло до великог пораста полена, односно до пада вредности АР полена природних шума и растиња, као што су, на пример, жбуње и остале дивље биљке. Са друге стране, значајно је да се највећа вредност полена који потиче од флоре коју узгаја човек, не односи само на маслиново дрво, већ и на дру-ге врсте дрвећа и биљки, као што су орах, платан, кестен, жир и винова лоза. Последично томе, зимске температуре у периоду из-међу отприлике 1200. године пре н. е и 500. године нове ере морале су бити значајно више у односу на претходни период, али више такође и у поређењу са данашњим стањем. Просечна температура од 3° С током тада најхладнијег месеца без сумње је била много више раширена у унутрашњости Грчке и Мале Азије него што је то случај данас.

4. И

сотер

ми

ја (и

ста вр

едно

ст тем

пе

ратур

е) то

ком

јануа

ра

и гр

ани

це

узгаја

ња

ма

сли

на

.

48 Византијски свет Византијски свет 49

ка европском делу Медитерана, чак су и релативно безначајне кли-матске осцилације могле имати значајне, дубоке и далекосежне историјске и демографске последице по Европу, Средњи Исток и басен Медитерана.

Као тренутно најисправнији, али ипак привремени закључак, можемо да прихватимо да је на основу онога што можемо да утврди-мо запажено опште захлађење у овој климатској зони од краја 5. века до 9-10. века. Ово захлађење су пратили стабилизација развоја природног окружења и растиња између 6. и 9. века. У наведеним вековима обрадиве површине су смањене на рачун ширења шума, жбуња и жбуноликог растиња, чиме се површина необрадивих области повећала у односу на ранији период, довевши на пример и до смањења површине пашњака. Најкасније у 10. веку започео је нови период економског и демографског процвата доприносећи бољој економској и популационој искоришћености ресурса, која се завршила са великим таласом епидемија, који је започео 1347. године изазивајући негативне демографске последице – а оне су, опет, узроковале повећање површина под разним растињем. Ове промене биле су омогућене великом климатском променом која се у облику осетног захлађења одиграла у 14. и 15. веку, и која је у ослабљеној форми потрајала бар до 16. века.

3.2.3. Историјски извори

Сумирајући податке природних наука који указују на промене климе у позној антици и рановизантијском периоду, можемо рећи да постоји довољно јасних сведочанстава о значајном и далеко-сежном захлађењу, које је у првом реду повезано са повећањем падавина. Ове чињенице се слажу са подацима које нам пружају тадашњи писани извори који посведочују значајан пораст кли-матских и климом изазваних феномена у 6. веку и касније, у 11. и 12. веку (Τελέλης 2004). Посебно у првој половини 6. века, из-међу 515. и 545. године, појава великих оскудица хране и глади изазваних климатским непогодама у изворима се посебно истиче. Један одличан пример налази се код комеса Марцелина (стр. 105): Године 536. после Христа, 15 хиљада ‚‚сараценских номада“ се преселило из Персије у долину Еуфрата ob nimiam siccitatem (због огромне суше) како би спасили своју стоку.

На крају, треба истаћи још једну чињеницу: врло је тешко одредити да ли се подаци о клими и климатским приликама које налазимо у историјским изворима односе на велику климатску промену или на уобичајене варијације и осцилације. Ова дилема је на неки начин сасвим теоретска, пошто разлика која је данас нама важна између ових дугорочних или краткотрајних појава није била посебно значајна за људе у антици или у средњем веку. Њихова прва и најважнија брига није био одговор на теоријско питање да ли се ради о краткотрајним или о далекосежним климатским променама, већ животна потреба непосредне реакције на изазове које су постављали климатски феномени и климатске промене. Тако су, на пример, номадска племена у централној Азији која су узгајала овце, коње и говеда, суочена са изненадном сушом која је довела до несташице воде и хране, морала брже реаговати од земљорадника који су узгајали жито. Морали су одмах да одлуче да ли ће се и у ком правцу селити са својим стадима, јер су могућно-сти њиховог деловања биле прилично скучене. И пошто су у најве-ћем броју случајева одлучивали да се селе ка западу и југозападу,

4. ПРОМЕНЕ ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ НАКОН ПОЗНЕ АНТИКЕ

4.1. Ерозије, водени режим, померање обала

Као што смо већ утврдили (види поглавље 3) врло је вероватно да су се током византијског периода одиграле две велике климатске промене на простору Медитерана. У исто време, међутим, као што је то случај и данас, долазило је до мањих или већих осцилација климатских и временских прилика, које су условљавале количину падавина, што је у великом делу полусушних зона на којима се простирало Византијско царство имало утицаја на површински рељеф тла и на растиње. Примера ради, опасност од повећања салинитета тла је по правилу већа у областима где је испаравање веће од количине падавина (као што је случај са областима без отицања воде у Малој Азији, као на пример Tüz Gölü – што и значи Слана гора). Детаљна анализа разлика између данашње при-родне средине на географском простору Византијског царства и њеног стања у византијско доба, превазилази обим и сврху ове књиге, као што је на овом месту немогуће и приказати све про-мене природне околине које су се одиграле током византијског миленијума. Ограничићемо се, стога, на испитивање појединих карактеристичних појава које су имале значајног утицаја на из-глед природне средине Византијског царства.

На првом месту треба споменути и објаснити појаву ерозије. Ерозије од ветра у степама (појава када ветрови својом снагом скидају површински копнени слој тла), по свему судећи, представ-ља савремени, феномен 20. века у Малој Азији. Еолске ерозије на

52 Византијски свет Промене природне средине након позне антике 53

нинским падинама, наводећи као сликовит пример оваквог прo-цеса Binbirkilise (највероватније се ради о византијском градићу Варата у Ликаонији) где су се током римске и протовизантијске епохе на старијем слоју јаруга на падинама образовале терасе – можда и као последица култивисања земљишта током неке про-тоанатолијске фазе насељавања на том простору. Ове терасе на падинама су напуштене и нестале вероватно паралелно са сел-џучким насељавањем ове области, од краја 11. века надаље. Оп-ште гледајући, појава развоја природних јаруга на планинским падинама указује на важно и јасно смањење обрадивих површи-на земље и области под шумом, пошто је ритам обнављања тла значајно спорији од брзине његовог уништавања, посебно у слу-чајевима када се не предузимају никакве мере за спречавање про-падања земљишта, попут прављења и одржавања тераса и пот-порних зидова, или спровођења тока воде која спира земљиште.

За многе делове Мале Азије селџучко освајање које је уследи-ло након 1071. године означило је напуштање земљорадничких традиција позне антике и Византије, и обраде земље на начин посведочен, на пример, Земљорадничким законом или Кекавмено-вим Стратегиконом. Може се према томе тврдити да је проценат земљишта који је био обрађиван и погодан за земљорадњу у визан-тијско време био значајно већи него што је то случај са периодом од турског освајања све до најновијег доба.

У случајевима када се површински слојеви тла, које спере киша и падавине, не нагомилају у подножју планина, они се пре-носе речним токовима или до мора, или постају алувиј (наслаге) у равницама и долинама. У другом случају, слично сезонским по-плавама, ови наноси покривају значајне површине равница. На тај начин у долинама река из подручја Егеја и Мале Азије налази се врло често један ранији слој у њиховој основи (који одговара периоду пре насељавања ових области) на који се надовезује слој дебљине једног или више метара који садржи различите остатке у себи, као што су делови поломљених цигли и осталог сличног материјала који указују да потичу из времена када су постојале људске насеобине. Ови слојеви могу да изазову значајне последице

овом подручју се повезују са повећањем обрадивих површина тла у новије доба, које је – заједно са интензивним пошумњавањем – уклонило са тла пређашњи заштитни слој растиња. Насупрот томе, у Сирији у којој се велико ширење обрадивих површина одиграло још током позне антике, појава ерозије од ветра може се посматрати и као последица честих ратова са Персијом током 6. в. н.е, а затим и исламског арабљанског освајања у 7. веку, када су многе, некада обрадиве површине запустеле и биле напуштене. Ове некада кул-тивисане површине које више нису биле обрађиване, нису могле ни на који начин да задрже и иначе малу природну влажност тла јер земља није имала довољну моћ пропустљивости воде, нити је могла да задржи влагу од ретке слане и оскудних падавина, док је тло, с друге стране, било изложено ерозији од ветра, и спирању површинског слоја од повремених, некада и снажних падавина. Тако се у данашњој источној зони плодне зоне Леванта, али чак и у пределима степске пустиње, налазе археолошки трагови провин-цијских имања – вила – и села из времена позне антике као сведо-чанства некада врло развијене земљорадње у овим областима (на пример Auranitis/Hauran).

Још једна врста ерозије која је честа посебно у областима са израженим разликама у рељефу, у Малој Азији али и на Балка-ну, јесте спирање планинских падина на великим површинама у случајевима кратких али веома снажних падавина. Ова појава се среће тамо где је површински слој растиња већ нестао било због земљорадње или снажног пошумњавања, или због наглог раста шумa. На пример, у зони уласка у превлаку Çubuk, близу Анкаре, спирање земље ерозијом не износи мање од 5,7 милиметара годиш-ње. На странама ове планине образују се природне јаруге низ које површински слој тла одлази и скупља се у подножју брда, одакле се даље део наноса скупља или постаје алувијални слој који се затим поново враћа на стране планине у виду седимента (наслаге). На тај начин се на површинама насталим од ових наноса ствара нови слој тла способан поново да веже и задржи воду.

Истраживања из 20. века (Hütteroth 1982, стр. 86 и даље) на-глашавају кружни карактер образовања оваквих јаруга на пла-


језеро Хераклејас/Bafa, залива који је у византијско време још увек био непосредно повезан са морем, као што се сазнаје из једне повеље манастира светог Јована Богослова са острва Патмос из 1214. године. Од времена турског освајања, како некадашње језеро тако и град Милет били су одсечени од мора. Данашња удаљеност језера Bafa од мора, чија вода постепено постаје све слађа, односно све мање слана, износи сада већ око 10 км.

по начин обраде земље и типове насеља у долинама и равницама у којима настају, а могу чак и да изазову промене тока река у од-ређеној географској области.

Годишње количине земљаног наноса коју преносе различите велике реке (нпр. Марица, Меандар, Алис, Ирис) до мора достиже 15.000.000 кубних метара, а када се томе додају значајне количине земљаног наноса који доносе мање реке, ова појава доприноси трајном преобликовању линије копна као и постепеном смањива-њу залива. Велики природни залив Цариграда, Златни Рог, не чини изузетак у овом процесу: протовизантијски слој овог залива се налази испод слоја муља дебљине 15-20 метара.

Ова појава се најјасније уочава на великим рекама чијa сe корита у западном делу Мале Азије спајају са Егејем, пре свега следећих река: Каика, Ермоса, Кавстра, Меандра и Инда. У овим случајевима, где је део мора у почетку залазио дубоко у копно, због појаве наноса створене су праве делте. Одатле се ка мору пружају алувијалне долине, једним делом у облику делте, на исти начин као што се то дешава и у другим византијским областима богатим водом. Осим европских река које се уливају у Црно море, треба још споменути ушћа река Али и Ликоса у Црно море, затим Макестоса у Мраморно море, Несте, Аксиоса/Вардара, Халијакмона и Сперхеја у Егеј, Евроте, Пинеја, Ахелоја, Арахтоса и Калама у Јонско море, Аоса, Скомпа и Дрима у Јадран, као и Кестоса, Каликадноса, Са-роса, Пирамоса и Оронта у Медитеран у области Леванта.

Појава наноса и ширења алувијалних равни, посебно у запад-ној Малој Азији, представљала је један од значајних проблема за насеља у старом веку и у рановизантијском добу, пошто се на тај начин постепено губио непосредни додир са морем, које је у великој мери чинило основу и самог постојања појединих насеља и градова (попут Милета, Пријене, Ефеса и Адрамитија). Као пример споменућемо промену тока реке Меандер (в. слику 5). ‚‚Првобитна“ путања тока ове реке налазила се 30 километара у унутрашњости копна, у близини данашњег града Söke. У 5. веку п.н.е. ова река је стизала до града Миуса а у првом веку хришћанске ере до Пријене. Око 300. г.н.е. почело је претварање Латмијског залива у данашње

5. Промене обале у области ушћа реке Меандер у историјско доба.

подножје планине

наноси

обалски појас

лагуне

данашњи ток реке

некадашњи ток реке

вероватна линија обале током:

5. в. п. н. е.

1. в. н. е.

3. в. н. е.

14. в. н. е.

17. в. н. е.


4.2. Шуме и жбунолико растиње

У овом поглављу посветићемо пажњу проблему шума и њихо-вој распрострањености у области Медитерана током византијског периода. На самом почетку треба истаћи да је опште мишљење о заступљености области под шумом током византијске епохе на подручју данашње Грчке и Турске много повољнијe у односу на 19. и прву половину 20. века. Дуж свих обала и у областима у зале-ђу Средоземног мора где влада медитеранска клима, преовлађују медитеранско дрвеће и растиње (различите врсте храста, мирта, дивље маслине, пистаћи), нарочито у жбунастом облику који су настали првенствено смањивањем висине обичних шума до које је дошло људским деловањем (сечење дрвећа и његово коришћење за огрев или као материјал за градњу). У овом смислу је занимљиво приметити да садашња грчка реч за шуму дасос (δάσος), која је у старогрчком означавала управо жбун или грмље, као и турска реч орман, означавају без разлике и праву (тј. високу) шуму као и жбуње, грмље, којe се на данашњем грчком назива лонгос/λόγγος, речју словенског порекла које се често среће у топонимима. У овим обалским и приобалним зонама срећемо такође зимзелене шуме од дрвећа (обичан бор, дивљи бор, кедар), које се у последње вре-ме шире, слично грмљу и жбуноликом растињу. Узроци оваквог развоја леже с једне стране у снажном, масовном пошумљавању великих површина и, са друге стране, у смањивању значаја дрвета у сточарству и као материјала за огрев. Ова два последња чиниоца, значај шуме за узгој стоке и за огрев, основни су узроци смањивања шума и грмља у историјској епохи, пошто су као последицу имали сечење шуме свих квалитета, чиме су драстично и дугорочно смањене шумске површине. Насупрот томе, за изградњу бродова и разних направа дрвеће се користило селективно и у зависности од потребе. Овоме треба додати да су се велике климатске промене које су припремиле смањење пошумљености и растиња уопште, као заштитног површинског слоја земље, по правилу одиграле још у праисторијско доба.

Слична судбина би задесила и унутрашњи део залива Смирне да се крајем 19. века ток реке Ерма није преко једног канала преместио на север и сада протиче близу византијске луке Фокеје. Слична је ситуација, иако мање акутна, са делтом на ушћу Аксија/Вардара и Халијакмона (Бистрице), која заједно са мањим речицама Лидијом и Галиком у будућности може довести до одвајања Солунског залива од остатка Термајског залива (најужи део њиховог споја на крају Вардара износи 6 км). Мало су мање упадљиви примери Сперхеја у Фтиотиди (централна Грчка, север Тесалије), чије се ушће помера постепено ка северу, отежавајући све више пловидбу Малијским заливом и повећавајући истовремено ширину Термопилских кла-наца (која је достигла 7,5 км), или примери река Луру и Арахте, која је у византијској епохи била пловна све до Арте.

Подизање нивоа копна у областима око ушћа река у одређеној мери бива надокнађено захваљујући појави осетног пораста нивоа мора током историјског периода, појави о којој смо већ укратко говорили (упореди, Van Andel и други, 1980). Независно од ових појава, треба нагласити да западна обала Мале Азије последњих 3.000 година непрестано тоне и да је данас нижа за око 1 метар, док се, с друге стране, обала Ликије помало уздиже.

На крају овог прегледа, осврнућемо се на неке вештачки изаз-ване утицаје на животну околину током 19. и 20. века, пошто су они значајно утицали на услове за насељавање и земљорадњу по-јединих области, чиме је у потпуности – гледано из историјске пер-спективе – у односу на средњи век промењен њихов географски изглед. Као најбољи примери могу, с једне стране, послужити веш-тачка исушавања језера (Копаида, Озеру/Ezero, Воивидас/Карлас у Грчкој) и мочвара (Тесалијска равница, приобални појасеви Ал-баније, долина реке По у Италији), док, наспрот томе стоји изградња вештачких језера која су у неким случајевима огромних размера, поплављујући простране насељене области, као што је случај са језером Ахелој у Грчкој, брани Кебан у горњем току Еуфрата у Тур-ској са површином од 675 квадратних километара, или вештачким језером Ататурк које има површину од 800 квадратних километара.


Процене размера смањивања површина под шумама, жбуњем и грмљем у историјској епохи зависи од чинилаца који се разлику-ју од области до области: од густине насељености, покретљивости становништва и различитог начина обрађивања земље стално на-сељене популације, покретљивости и карактеристика номадског дела становништва, као и обима и врсте сточарства којима се становништво бавило, пошто је оно неретко у медитеранским климатским условима доводило до претеране испаше у степским пределима. Треба подсетити да су козе опасније за растиње од ова-ца, пошто – посебно у сушним областима – могу да се прехрањују и корењем биљака. На крају, успостављање заната који су почивали на обради дрвета (види поглавље 5.2), а посебно бродоградње, имало је као снажну последицу смањивање количине планинских шума у приобалним појасевима Далмације, ширег залеђа Цариграда, као и приобалних области Мале Азије и Кипра (слика 6). Нагло уништавање шума у овим областима било је посебно драстично у временима интензивне изградње бродова, попут периода стварања арабљанске флоте у 7. веку, или успостављања трговачке и ратне морнарице, које се повезује са крсташким ратовима, почевши од 11. века.

Општа слика природне околине, међутим, по свему судећи највише се променила као последица великих, дубинских и ду-горочних последица промена становништва у другој половини 6. века (огромно смањење популације због куге и ратова са Персијом), током 7. века (наставак ратовања са Персијом, арабљанска освајања на Леванту, насељавање Словена на Балкан), али и у позном 11. веку (селџучко освајање Мале Азије), пошто су ове појаве доносиле корените промене у начину насељавања и обради земље. На тај начин је дошло до напуштања старих обрадивих области (најпре у Сирији и централној Малој Азији али и уопште других плодних равница византијског света), у неким случајевима до запоседања нових површина за обрађивање (као што је био случај на Балкану, где су због словенског насељавања почеле да се у значајној мери обрађују планинске падине и планине средње висине), или до увођења и већег ширења номадског сточарства.

6. Шумско и рудно богатство (тачкасто су обележене најзначајније шумске области).


5. КОРИШЋЕЊЕ ПРИРОДНИХ РЕСУРСА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

5.1. Обрађивање земље

С обзиром на околност да се велики део Византијског царства налазио у полуконтиненталној, полусувој климатској зони, земљо-радничка производња је била нестална. Такође, карактеристике ре-љефа и морфологије тла могле су да утичу позитивно или негативно на приносе различитих области, с обзиром на то да су могућности људског утицаја у византијском периоду биле мање него у позној антици и значајно слабије него данас (чак и данас, обрадиво је само око 30% површине Грчке и око 20% површине Турске). Подједнако у јужној Европи и у азијским поседима Царства, дошло је до значај-ног опадања вештачког наводњавања земљишта, али и одржавања и стварања канала за наводњавање у времену након владавине Јусти-нијана (527-567), када је Византија изгубила простране територије и власт на Леванту и на Балкану. Новонасељени народи најчешће нису настављали употребу традиционалних метода обраде земље и на-водњавања, проузрокујући тиме постепено претварање одређених области поново у пределе са особинама степе (у Сирији, Палестини, централној Малој Азији). Друге области су, пак, попут плодних долина на Балкану, постајале све више мочварне и неупотребљиве. Иако су на Балкану многе области остале обрадиве, како оне које је обрађивало старо становништво које је побегло у планинске пределе како би се спасило, тако и територије које су обрађивали нови насељеници, углавном Словени, које раније нису имале улогу у земљорадњи (као што је случај са планинским падинама и висоравнима), ипак је –

Постепеном али незаустављивом ширењу турске власти у Ма-лој Азији (која је око 1300. године практично у потпуности била у турским рукама) допринео је у сваком случају и рељеф ове области, погодан за номадски начин живота Турака номада, који су посебно зависили од сточарства. У поређењу са Малом Азијом, балканске области су у много мањој мери у овом смислу биле ‚‚потурчене“, насупрот значају који је насељавање Словена земљорадника имало за начин и сталност обраде земље почевши 6. века.

62 Византијски свет Коришћење природних ресурса у средњем веку 63

али је посебно била изражена у током одређених дана у недељи, имајући на уму пре свега постове који су били обавезни и којих је било више: постови средом и петком, безмало током читаве го-дине, затим велики вишедневни постови, божићни и ускршњи, петропавловски и богородични. Укупно су хришћани постили, бар у теорији – око 180 дана током године, дакле скоро 50% времена.

Значај поврћа за исхрану Византинаца одлично се одслика-ва у новели 64 цара Јустинијана под називом De hortulanis con-stantinopolitanis (О баштованима у Цариграду). Ради се о новели издатој 538. године којом се утврђују наднице баштована-на-јамника који су обрађивали повртњаке у престоници и који су припадали посебном ‚‚систему баштована“. Њих су власници парцела у Цариграду и околини престонице плаћали да обрађују повртњаке. Овај закон истовремено потврђује и велики значај обраде земљишта за области које су се налазиле у непосредној близини Цариграда. Њихова близина престоници имала је велики утицај на значај ових региона, пошто је на тај начин био омогућен пренос брзо кварљивих свежих намирница до централних пијаца у престоници (на форумима: латински fora) и Цариграђани су тако могли свакодневно користити свеже поврће из околине града, само неколико сати од њиховог брања. Потврду значаја повртњака у околини града, и посебно оних у самом Цариграду, пружају два текста из приближно исте ове епохе, из 6. века. Први је приручник о архитектури и градњи који је написао Јулијан Аскалонит, док је други, Геопоника, много познатији и значајнији.

Геопоника је збирка античких знања о земљорадњи и баш-тованству, која је остала сачувана захваљујући деловању цара Константина VII Порфирогенита (10. век, 913-959), чиме су многа античка дела преписана и остала сачувана до данас. Корени ове збирке сежу далеко у антику, али је за нас најважнија 12. глава која насловљена ‚‚О томе шта у ком месецу треба сејати и садити у цариградској клими (Цариграду)“. По свему судећи, ово поглавље потиче управо из времена о коме смо говорили, с почетка 6. века. Ово кратко поглавље сачињава каталог који почиње јануаром и

упркос томе – продуктивност земљишта била значајно мања него раније. Ова неповољна околност (смањење продуктивности земље) је још од рановизантијске епохе била надокнађивана побољшаним методама обраде земље, коришћењем одређене врсте семена које је било прилагођено условима на Балкану, праксом ротације култура на две или три године, а такође и остављањем земљишта на угар (види Henning 1984).

Врло је вероватно да су у централној Малој Азији (Кападокија) – као што потврђују покушаји обраде земљишта системом тераса у 20. веку – биле обрађиване бројне области које су се једним делом налазиле прилично удаљене од путева, највише у брдским пре-делима. Ову чињеницу треба пре свега приписати потреби заштите и сигурности, која је постала неопходна због арабљанских освајања током друге половине 7. века, а много мање демографској промени и повећању становништва. Као што је већ споменуто, напуштање обрадивих површина и њихово претварање у пашњаке у Малој Азији одиграло се касније, као последица насељавања Турака Селџука од последње четвртине 11. века надаље (са изузетком, на пример, емирата Медесе и Ајдина који су житом снабдевали Ве-нецију, упореди Захариаду 1983, 163. и даље).

Упркос томе, земљорадничка привреда је остала увек основа моћи државе, као и надалеко најснажнија област производње. У периодима мира у Царству чини се вероватним да се преко 90% становништва бавило земљорадњом – чињеница која објашњава и зашто су градски центри (посебно после 6. века) имали снажан ру-рални карактер). Византија је извозила земљорадничке производе и током позновизантијске епохе (Schreiner 1982). Из тога можемо да закључимо да су разноврсни земљораднички производи, иако је њихов највећи број био намењен задовољавању приватних потреба, локалним пијацама и потребама Цариграда, стизали и до пијаца изван граница Царства, бар када је реч о појединим про-изводима.

Осим хлеба и житарица, велики значај и огромну улогу у исхрани Византинаца имало је поврће. Наравно, потреба за снабдевањем поврћем је била присутна током читаве године,


(10) У октобру, дакле у новој години,1 сади се зелена сала-та, горка и широка, и друге врсте зелене салате. Пресађују се репица и радић, као и кардамон.

(11) У новембру се сеје раж (некад и зоб). Пресађују се ‚‚дивље“ репице и позни радић (и сличне врсте). Још се сади и коријандер.

(12) У децембру се сади зелена салата, ‚‚широка“, као и дру-га врста зелене салате.

Према студији Шрајнера (Schreiner 1982), у позновизантијском периоду сељаци у областима јужног Балкана и приобалног појаса Црног мора и Егеја су од житарица највише производили жито, јечам и у много мањој мери зоб. Маслине, подједнако у смислу мас-линки за исхрану као и сировине за маслиново уље, као и вино (али и грожђе које се извозило, највише са Пелопонеза) били су врло значајни, и то не само за исхрану. Најважније воћни производи су били: јабуке, крушке, трешње и вишње, ораси, лешник и смокве, ређе дуња, шљиве, нар, кестен, и бадем. Узгајање јужног воћа је, како се чини, било увежено из Италије тек у 14. или 15. веку (када се срећу лимун, лимет и поморанџе), док исто важи и за пиринач који су Византинци преузели од Османлија. Од махунарки често се срећу сочиво и одређене врсте пасуља. Једна повеља из 1404. године помиње следеће поврће које се узгајало у једној башти у Солуну: купус, цвекла, шаргарепа, бели лук, црни лук, зелена са-лата, краставчићи, тиквице и диње.

На крају, у одређеним областима као што су, на пример, Пе-лопонез или Јужна Италија, Средња Грчка и области око Цари-града, од великог значаја је било узгајање дуда, као основне хране свилене бубе, па према томе и за производњу свиле. Производња свиле је била под строгом државном контролом (осим у самом Цариграду, такође и у Теби или, на пример, у Коринту), као што

1 У Византији је нова година почињала 1. септембра, као и у другим земљама које су припадале византијском културном кругу, попут средњовековне Србије. Први септембар као почетак нове године је до данас задржан у Православној цркви (прим. В. С.).

завршава децембром. За сваки месец у овом каталогу набраја се поврће које се узгаја у том периоду, када треба сејати семе или садити или пресађивати саднице. Каталог садржи више од три-десет врста поврћа, од којих за више од три четвртине можемо да утврдимо о којим се врстама ради, или бар да будемо прилично сигурни о ком поврћу се ради. Због великог значаја овог текста он ће бити дат у целини у преводу:

(1)У јануару се сеје бела репа, левудија и раж.(2) У фебруару се сеје першун са зеленом салатом и пра-

зилуком, такође црни лук, бела ротква, шаргарепа, и друге врсте репе, различите врсте зелене салате, разне врсте купуса (бели и црвени), коријандер, мирођија. Пресађују се зелене салате, јестиве врсте маслачка и рукола и још неке врсте по-врћa које се не могу са сигурношћу идентификовати.

(3)У марту се саде неке врсте зелене салате и кеља. Преса-ђују се (неке врсте) зелена салата, маслачак.

(4)Крајем априла се сади бели и црвени слез, левудија, као и друге врсте репе и зељастих биљки, које се у марту и априлу и пресађују (само поједине врсте зелене салате).

(5)У мају се сеје нана и оригано. Пресађује се зелена салата.(6)У јуну се репа и власац пресађују обмотани у земљу на

влажно место. Исто се ради и са репицама и зеленом салатом.(7)У јулу се сади водопија или цикорија, а ако се цвекла

засади на сувом месту треба је одмах залити како јој не би увенуо корен, зато што се лако осуши. А зелену салату треба у сваком случају пресадити, као и радић. Треба пазити да се σέσκλο и μολόχα пресаде одвојено једно од другог.

(8)У августу се сеје радић и μολόχα του σεύτλου, као и разне врсте репе. Такође се пресађују цвекла, радић. А ротквице се сеју ‚‚у ширину“, док се сеје и кардамон.

(9)У септембру се сеје позни радић (и сличне врсте), као и ‚‚дивља“ репица. Пресађују се бела ротква и репица која слу-жи уместо аспарагуса, као и зимски радић, а такође и кори-јандер и ротквице.


године. Његов текст, који описује један начин обраде дрвета који је очигледно представљао искључиви домен и право султана, говори сам за себе (II 111 и даље):

Огромна количина дрвета се доноси са планина тамо, онда га секу на мале комаде, повезују у ‚‚пакете“, затим их мере на једној специјалној ваги и продају их у зависности од њихове тежине и све то доноси огроман приход турском цару (султану) и све се то догађа у Константинопољу и у целој Турској. Због свега тога дешава се да многе хиљаде ку-ћа у Константинопољу немају дрва за огрев током године, нити за кување, већ им због велике скупоће дрвета преостаје само да узимају из јавних кухиња. И ове кухиње имају лонце и тигање уграђене у зидове кухиње јер знају како да најбоље уштеде дрва за потпалу.

Близу Никомедије расте огроман број високих и предив-них кипариса, који се сви секу и преносе у Константинопољ, и њих је толико да су сви путеви пуни радионица у којима се предивно дрво кипариса прерађује да би се направило много лепих ствари, дивних кутија и дрвореза, који су великим делом предвиђени за извоз.

Дрво највишег квалитета користило се у великим количинама за бродоградњу, за изградњу кућа, прављење врата и прозора, но-сећих греда, опсадних справа, различитих радова на утврђивању, али и за занате у којима се користило и прерађивало дрво.

Имајући на уму климатске околности и стање природне средине које смо описали, сеча дрвета било ког квалитета зна-чила је неповратно смањење шума и њиховог распростирања (види поглавље 4.2). Коришћење дрвета је значајно порасло до половине 7. века: долазак Арабљана као нове поморске силе на Срдоземље имао је за последицу значајан пораст изградње бро-дова подједнако са арабљанске и са византијске стране. Између Арабљана и Византинаца тада је избило непрекидно супарништво које је, заједно са прикључивањем италијанских градова држава

потврђују одредбе Књиге Епарха, збирке прописа Цариградског епарха (заповедника града) с почетка 10. века, којом се детаљно уређују делатности различитих заната и прописују казне за непри-државање прецизних одредби. Такође, потребно је споменути и узгајање лана, памука и шећерне репе, које су Византинци научили од Арапа.

5.2. Производња дрвета

Дрво различитог квалитета било је у зависности од располо-живости готово искључиви извор енергије у басену Средоземља, подједнако за индивидуалне потребе становништва и за различите гране индустрије, као што су били производња керамике, стакла, металургија и производња шећера; и који су користили дрво на два начина – необрађено и у виду угља.

Чињеницу да је дрво – без обзира на квалитет – у позновизан-тијској епохи постало ретко и врло скупо посведочује историчар Нићифор Григора. Описујући византијску опсаду Цариграда који се тада, 1260. године, још увек налазио у рукама Латина (ос-војен у 4. крсташком рату 1204. године; Византинци су вратили престоницу под своју власт 1261. године), Григора истиче да су Латини у Цариграду били у толикој оскудици дрвета да су многе раскошне куће у престоници уништаване како би се дошло до дрвета (за продају и огрев). Цариградски патријарх Атанасије такође спомиње исти проблем у једном свом писму написаном у зиму 1306-1307. године. Желећи да направи ‚‚народне кухиње“ – прихватилишта за сиромашне –патријарх истиче да му недостаје чак и дрва за ватру. Дрвени угаљ је био чак и скупљи од дрва за огрев, а кад је чак и дрва за огрев понестало, постојали су други начини за грејање, као што је онај који спомиње Лав, митрополит Синаде, почетком 11. века: уместо дрвета користимо зарзако који се прави од ђубрета и измета, ствар и недостојна и лошег мириса. На крају, из отоманског периода преносимо сведочанство лекара Рајнхолда Лубенауа који је био у Турској од 1587. до 1589.


1962, Bryer 1982, види такође Jireček 1879. и Lilie 1976). На основу ове карте рудног богатства постаје јасан значај Јерменије за Византију и њено богатство, који је пре свега заснован на јерменским златним рудницима, околности која у одређеној мери објашњава због чега је ова земља у толикој мери представљала предмет борби између њених моћних суседа, Византије и Персије.

Босна је било друго по значају подручје рудника на ширем византијском простору, као што јасно произлази из писаних из-вора још из времена позне антике и касније на почетку периода отоманске владавине. На крају, рудници на Халкидикију и руд-ници бакра на малоазијским обалама Црног мора добили су над-регионални значај.

Осим руда, копање и коришћење стипсе, који су готово у потпуности прешли у руке Ђеновљана у позновизантијско време, било је врло развијено јер је овај материјал коришћен највише за производњу и бојење тканина, али и као фиксир за боје, ма-теријал за потамњивање, састојак у справљању лекова. Ђенова је покушавала, у одређеним периодима и успевала, да обезбеди себи монопол на производњу стипсе и преносила је ову супстанцу већ од 1278. године од места производње (пре свега из Фокиде) непосредно до великих средишта производње тканина у Енглеској и Фландрији (упореди Balard 1978, пре свега 769. и даље).

На крају, треба споменути и коришћење нафтнобитуменских руда – наравно, у византијско време прилично ограничено. Међу њих спадају сирова нафта/петролеј, асфалт, који су Византинци називали ‚‚афта“ (άφθα)), и које су, како је утврђено (Haldon-Byrne 1977, Korres 2003) чинили основни састојак такозване ‚‚грчке ватре“, запаљиве смесе која се испаљивала из сифона (и коју су Византинци најчешће користили у поморским биткама да би запалили непријатељску флоту). Постојање грчке ватре је посве-дочено од 678. године и она је била снажно оружје које је донело победу Византинцима у читавом низу поморских битака. Такође, Византинци су користили ову супстанцу као средство против инсеката, на пример у виноградарству (Стравон 7,5,8, упореди Schumacher 1982). Константин Порфирогенит (DAI, крај 53. главе),

од времена крсташких ратова (од краја 11. века), а касније и дру-гих медитеранских суседних држава (Француза, Каталанаца) у породицу народа који су били поморске силе, довело до сталног повећања изградње бродова и, као последицу тога, до повећања потражње за дрветом високог квалитета.

Византинци су неопходне количине дрвета узимали првен-ствено из приобалних појасева Црног мора, јужне Мале Азије, Далмације, Крита и Кипра (слика 6). Лоше стање копнених путева је условило да се најпре секу шуме из подручја близу обале (која су прва опустела), како би се што је више могуће избегао његов копнени превоз. Све до средњевизантијске епохе (око 8. до 12. века) Византија је могла да се ослони на сопствени дрвени материјал, док су њихови суседи Арабљани, због повећане потражње за дрветом, били принуђени да се све више и више ослањају на увоз дрвета из Алжира, Туниса и Венеције (која је под својим влашћу држала полуострво Истру и Далмацију), што је имало за последицу додатну напетост и сукобе између Млечана и Византинаца.

5.3. Рудно богатство

Коришћење рудног богатства и начини експлоатације руда у Византији још увек нису систематски истраживани. За детаљно сагледавање овог питања неопходна су пре свега археолошка ис-траживања, пошто се из писаних извора не могу сазнати нови подаци. У византијско доба коришћење рудног богатства – у ск-ладу са традицијом у Римском царству – налазило се готово под потпуном контролом државе, али начин на који је контрола вр-шена није потпуно јасан. У законима и законодавству у којима се срећу чести спомени у вези са приватним коришћењем руда (нпр. Василике 28.8.30) не стиче се утисак о постојању сталног и строгог државног монопола.

На слици број 6 налазе се најзначајнија налазишта метала, стипсе нафтног битумена током византијске епохе о којима знамо нешто више након две студије посвећене овим питањима (Врионис


6. МРЕЖА КОМУНИКАЦИЈА

6.1. Уводнa промишљања

Предуслови дати спољашњим природним структурама, реље-фом природе и техничким могућностима, остали су у суштини не-промењени током позне антике и византијске епохе. Из тога може да се закључи да су морски путеви (дакле, морска пловидба) имали највећи значај, подједнако за трговину као и за индивидуална пу-товања и кретања, и то упркос опасностима са којима су путовања у средњем веку била повезана, као што је пиратство, које је постало врло раширено након 7. века, задобивши огромне размере у пе-риоду од 14. до 16. века. Бродовима се могла прећи много већа раздаљина и пренети неупоредиво већи терет него што је то било могуће копненим путевима.

Опште говорећи, квалитет копнених путева током ранови-зантијске епохе био је много бољи него што је то био случај након 6. века, пошто је византијски систем путева непосредно наследио римски, који је био посебно раширен и изразито квалитетан у времену после Августа (27. п.н.е. – 14. н.е.). Идеални копнени пут позне антике био је изграђен на чврстим темељима, поплочан каме-ним плочама и широк као двоја кола – да би се кола на путу могла несметано мимоићи. (Ширина сачуваних остатака путева јужно од Анкире/Анкаре и западно од Алепа, на пример, износи 6,5 метра). Изван Италије, међутим, није лако утврдити који су путеви били у потпуности а који делимично поплочани, но у сваком случају се може сматрати да су у Малој Азији само поједини регионални путеви били читавом својом дужином поплочани, и да такви путеви у највећем броју случајева потичу из епохе Флавијеваца.

помиње уобичајене области из којих се добијао нафтни битумен: Таматарха (Матрага, Тмуторакан) преко пута Керча на улазу у Азовско море, више области у Зихији (североисточна обала Црног мора и њено шире залеђе), у Дерценеу на североистоку Мале Азије (данашњи Терџан западно од Теодосиупоља) и око места Tzil-iapert, чији се локалитет не може прецизно утврдити (вероватно у Грузији).

72 Византијски свет Мрежа комуникација 73

посета значајним местима, који се као феномен може поредити са туризмом савременог доба. Као примери могу послужити Ћиријако из Анконе и Христофор Буонделмонти – обојица су имали слична не само практична интересовања већ и посебну заинтересованост за старине – специфичан ренесансни антикваријанизам. Овај об-лик путовања – чији је покретач интересовање за старине – често се поклапа са поклоничким путовањем (као, на пример, у случају Николе де Мартонија с краја 14. века).

Брзина путовања и кретања копненим путевима није зависила само од облика тла на коме је пут био изграђен, већ и од дужине пута, његове сврхе, пратећих околности и начина или средства превоза. Током рановизантијске историје још увек се путовало најчешће колима-кочијама, док је касније најуобичајенији начин путовања било јахање, затим ходање пешке, или – врло ретко – у носиљци коју су носиле слуге, као што нам је посведочено у причи о богатој удовици Даниелиди која је са Пелопонеза ишла у Цариград да посети цара Василија I. Просечни пут који се током једног да-на могао прећи кретао се у размаку од 15 до 40 километара. Ова чињеница била је законом уређена у Риму, где се сматрало да је просечан пут који се може прећи током једног дана – раздаљина за коју се рачунало, дакле, да је за један дан може прећи човек који је позван као сведок да сведочи на суду – износила 20 римских миља, око 30 км. Када је путовање трајало дуже, сразмерно се смањивао просечни пут који се може прећи током једног дана, као последица неопходних задржавања и ноћења. Наведена просечна раздаљина која се током дана могла прећи од 15 до 40 км налази своју потврду и у размаку путних станица у појединим слабо насељеним деловима Мале Азије (упореди Hild 1977).

Терминологија која се употребљавала за путовања и све про-пратне околности које су имале везе са путовањем, посебно у рановизантијском периоду, у потпуности је одговарала римској терминологији: αλλαγή (грчки: замена, промена) = mutatio на ла-тинском, у истом значењу станица промене, замене коња, магара-ца и мазги. Овај термин је често био праћен речју σταθμός (грчки: станица) или πανδοχείο (грчки: ‚‚гостионица“), на латинском

Такође, треба нагласити да у византијско време практично више не постоји разлика између via militaris (војног друма) и via publica (јавног пута).

Правци простирања путева се у великој мери могу утврдити на основу писаних, географских (имајући на уму рељеф или места са водом), археолошких извора (трагови и остаци путева у тлу, обележивачи миља или праваца путева нађени in situ, остаци преноћишта), као и помоћу назива места, односно топонимских података: на пример имена попут Хебдомон/Евдомон (грчки сед-ми, на седмој миљи) или Декатон (грчки десети, на десетој миљи) на путу Цариград–Ригиј/Регион (од византијске престонице на запад, као део чувене via Egnatiae), затим Превеза или Перама (обе речи означавају прелазак, превоз – прва потиче из словенског, друга из грчког језика), или Клисура (што на грчком језију значи узак пролаз) и сличне, показатељи су праваца простирања мреже путева (види поглавље 11.3).

Тешкоће са којима су се Византинци сусретали на путова-њима биле су такве да можемо да претпоставимо да се путовало првенствено онда када је то било неопходно, пре свега из трго-вачких разлога. Војни походи и трговачке активности били су основни покретачи путовања и уопште кретања из места у место, док је то у много мањој мери случај са посланствима упућеним страним владарима и сличним активностима. Ретка приватна пу-товања била су обављана уз помоћ трговачких бродова (превоз на млетачким бродовима наводи Георгије Сфранцес у 15. веку), док су се за прелазак малих раздаљина у Егеју користиле и рибарске барке (као што то показује, на пример, случај одласка Теодора Студита у прогонство у 9. веку). Поклоничка путовања из верских разло-га, као што је одлазак у Свету земљу и Палестину, али и у Египат, одигравала су се непрестано, али су се и за њих у највећем броју случајева користили трговачки бродови. Поклоничка путовања на исток, међутим, задобила су толико велике размере у време пре крсташких ратова (који су започели крајем 11. века) да се могу сматрати посебном врстом путовања у византијском простору. Тек се у позновизантијско време развија један вид путовања чији је циљ


Након оснивања тема (види поглавље 7.2.3), неки градови и утврђења која су се налазила дуж војног пута у Малој Азији ка Сирији и Јерменији служили су и као центри за окупљање тематске војске (познати под грчим називом άπληκτον, од латинског applicatus, ap-plicare што између осталог значи и скупљати, прикупљати), независ-но од постојећих путних станица. Константин Порфирогенит у 10. веку набраја следећа места (у додатку спису О церемонијама): Малагина, Дорилеум, Каворкин, Колонија, Цезареја, Дазимон и Ватириакс (Haldon 1990).

6.2. Копнени путеви

Ако занемаримо околност да је у областима крајње неповољ-ног рељефа близу обала (на пример, дуж планинских приобалних венаца, посебно, рецимо, у планинским обалама Северног Епирa, Далмације, али и Киликије) превоз морем био неопходност, са великом сигурношћу можемо претпоставити постојање локалне мреже копнених путева на ширем византијском простору, која је задовољавалa регионалне потребе комуникације. Овде посебно треба истаћи оне путеве и стазе који су у појединим периодима преузимали на себе значај важних регионалних саобраћајница које је требало одржавати и поправљати, дуж њих зидати станице и мостове, ојачавати делове пута или организовати војску за њихово чување.

Ове основне артерије копнених путева у Византији (слика 7) у највећем броју случајева пратиле су традиционалне линије дуж којих је кретање било олакшано због рељефа тла и насеља која су на њима управо из тих разлога и настала. Путеви су се у византијско време одвајали од уобичајених рута само онда када је то било неопходно због тренутних политичких догађаја или промене трговачких потреба. Треба додати да се основна мрежа путева чија је траса изграђена као последица природних услова, рељефа тла и традиционалног положаја централних насеобина простирала сличним правцима све до савременог доба. Велика

mansio или statio, у значењу место за ноћење и прехрану људи и стоке. Овакав систем снабдевања током пута постојао је сигурно још у 6. веку дуж царских друмова (грчки: δημόσια στράτα, латин-ски: via publica), као што то сведочи историчар Прокопије, који је писао половином овог столећа и највероватније је био уништен или потпуно пропао током аварословенских ратова на Балкану (друга половина 6. – прве деценије 7. века), као и због ратова са Персијанцима и касније Арабљанима у Малој Азији. У време Јус-тинијанових ратовања са Персијанцима, од посебног је значаја околност да су сами Византинци намерно уништавали постојећи систем путева и станица да би отежали непријатељске походе.

Врло је тешко одредити да ли су се овакве станице поново изградиле током средњевизантијске епохе. Првенствено рано-византијске сполије (остаци претходних грађевина које су уграђе-не у позније објекте), која се налазе узидане у малоaзијским кара-вансерајима (турски: hāne) из селџучке епохе показују, бар у неким случајевима, да турски комплекси ове врсте нису били непосредно изграђени на средњевизантијским грађевинама истих намена, већ су настали на рушевинама рановизантисјких грађевина раз-них врста (међу њима се срећу, осим цркава и манастира, у истој мери и насеља и станице на путу). Током средњевизантијског времена очигледно није постојао систем мреже путних станица. Упркос томе, делује вероватно да селџучки ханови настављају традицију оваквих мешовитих грађевинских комплекса, које су чинили преноћишта, магацини за робу и тржнице у њиховом првобитном облику, познате у писаним изворима под називом митати (латински: metatum), које су се користиле и за смештај страних трговаца (у Књизи Епарха са почетка 10. века помињу се митати у Цариграду). У областима под муслиманском влаш-ћу, посебно у Сирији и Палестини, остале су сачуване сличне грађевине из рановизантијске и епохе Омајада (почетак 7. века – 9. век), које су се на арапском звале qaisāriya. Овај термин потиче из рановизантијско-римске речи καισάρεια (грчки: царска пијаца – највероватније тумачење), што потврђује континуитет њиховог коришћења у исте сврхе.


одступања у правцима простирања мреже путева у односу на путеве византијског света наступила су тек у другој половини 20. века, када је морфологија тла и иначе изгубила свој раније кључни значај за правац простирања великих путева.

6.2.1. Важни регионални путеви у југоисточној Европи

Путеви који су следили речне токове (дуж Дунава и Саве, али и дуж других, делом широких долина, попут долине Вардара), настајали су често на одговарајућој раздаљини од речних долина да би се избегле мочварне наслаге и мочварне удолине уз реке, опасне због сезонских поплава и изливања река. Дуж западне обале Црног мора пружао се један пут од Цариграда до ушћа Дунава, док, насупрот томе, нису постојали целовити путеви нити дуж грчке нити дуж далматинске обале. Од мреже путева у копненом делу Царства најважнији су били војни пут (латински: via militaris) и Егнатија (via Egnatia).

Војни пут се протезао од Цариграда преко Хераклеје, Адри-јанопоља/Једрена, Филипопоља/Пловдива долином реке Марице, Сардике/Софије, Ниша долином Мораве до Виминација и Син-гидунума, и у наставку преко Дунава све до централноисточне Европе или уз реку Саву (Сирмиум, Емона, Трст) до Италије. Од Ниша се један пут одвајао ка југу и водио преко Скопља и долине Вардара/Аксиоса до Солуна. Од Сердике/Софије се пак одвајао други пут ка југозападу преко Јустинијане Секунде/Iustiniana Secunda/ Ћустендила и Стобија до Хераклеје/Пелагоније/Битоле до пута Егнатија. На крају, трећи пут је водио од Филипопоља на север преко планинског венца планине Балкан (кроз Трајанову ка-пију) до долине Дунава и на истоку до Анхијала, значајне луке на Црном мору.

Пут Егнатија (via Egnatia) се простирао од Цариграда преко Хераклеје, Кипселе, Христопоља/Кавале, Филипа, Солуна, Едесе (Водена), Хераклеје, Лихне/Охрида, и у наставку дуж долине Шкум-бија до Драча или јужније до Авлоне/Валоне/Аполоније. Ове две

7.

На

јва

жни

ји п

утни

пр

авц

и.


југ дуж првих обронака планинског венца Тауроса (турски: Kara Dağ), према Хераклеји, Подандосу, Киликијским Вратима, Тарсу, дакле преко равнице Киликије до Антиохије, где је постојала веза са трговачким путевима за Алеп и Багдад. У византијско време овај пут је носио карактеристичан назив брзи пут (грчки: οξύς δρόμος). Многи градови који су се налазили на траси овог друма представљали су саобраћајна чворишта, јер су се у њима укрштали путеви који су с једне стране спајали луке на Мраморном мору са западном малоазијском обалом и, на другој страни, централном Анатолијом. Реч је о путевима који су великим делом следили про-стирање великих долина:

а) Кизик – Пруса/Бруса – Дорилеум – Анкира/Анкара,б) Смирна – Сард – (Ефес – Лаодикеја) – Акроинон – Анкира/ Анкарав) Икониј – Колонеја – Цезареја.Два последња града (Колонеја и Цезареја) била су комуника-

цијска чворишта јер су се налазила на укрштању путева који су водили из Цариграда у Анатолију (и даље ка Јерменији, Персији и Леванту) и североисточно-југозападних веза која су у поjеди-ним периодима имали великог значаја као путеви каравана до Средоземља. У Цезареји су се завршавали путеви из Анкире/Ан-каре, Иконија и Колонеје, Киликије и Тијане, Алепа и Германике-је, Мелитине, Севастеје и Амиса и Тавије (близу данашњег места Yozgat). Како из Мелитине, тако су и из Севастеје започињали врло прометни путеви за Јерменију, који су се укрштали са персијским путевима каравана (близу Тавриде) на чворишту код Теодосиупоља. Трговачки каравани су могли из Солуна да дођу или до Трапезунта, луке на Црном мору, или преко путева у унутрашњости Мале Азије које смо споменули до лука у Киликији или у Сирији на Медитерану.

Првенство које су у одређеним временима задобијали поједи-ни путеви било је пре свега условљено тренутним политичким приликама на мореузима у Малој Азији, али и на Блиском Истоку. Осим тога, средишта трговине преместила су се већ од краја 11. века (са трговачким привилегијама која је Венеција добила од византијских царева), а посебно од 13. века на запад. Од тада,

луке су биле повезане са источном обалом Италије, најпре са Бриндизијем и Отрантом (као места завршетка пута Апија/via Ap-pia-e), затим са Баријем (Трајанов пут/ via Traiana) и Анконом (via Flaminia). Пут Егнатија (via Egnatia) је био најкраћа и најбржа веза између Рима и Цариграда.

Од пута Егнатија (via Egnatia) су постојала одвајања код Солуна и Едесе ка грчком копну, али су ови крајеви поново задобили свој стратешки значај тек у средњевизантијско време, јер се након на-сељавања Словена највећи број регионалног саобраћаја одвијао морским путем. Крајем византијске епохе путеви северно од Ег-натије који су повезивали исток и запад, од обала Црног мора до Јадранског мора, задобили су већи значај због њихове повезаности са рудницима у Босни и бугарском трговачком активношћу која је омогућавала пренос руда од Дубровника до Софије, преко Ниша (позната Strada ordinaria di Toplizza из дубровачких докумената). Ови путеви, ипак, спадају првенствено у период турске власти на Балкану (Spisarevska 1979).

6.2.2. Важни регионални путеви у Малој Азији

Старији римски путеви у Малој Азији имали су као свој циљ Ефес, док су се каснији простирали до Тарса и Анкире/Анкаре као унутаркопнених центара. Од краја 3. века Никомедија је пред-стављала ново одредиште путева, а касније, наравно, и Цариград.

У византијско време најзначајнији правац комуникација све до 13. века био је од северозападног до југоисточног дела Мале Азије, који је заобилазио слану степу језера Tüz gölü (Слано језеро) од севера ка југу. Војни пут ка источним суседима Царства је остао такође подједнако значајан током периода позне антике и читавог средњег века. Као и многи значајни малоазијски путеви и он је почињао од Босфора (заправо од Халкедона) и спуштао се дуж јужне обале полуострва Коџаели до Никомедије и Никеје. Одатле се настављао до Дорилеума, Аморија (или до Котиеона/Акроинона), Филомила и до Иконија. Од Иконија пут се настављао даље на


још у 6. веку су посведочени теретни бродови које је користио Велизар носивости 50.000 медимни (854 кубна метра, 300 тона носивости), а из 12. века постоје подаци о бродовима носивости 16.000 медимни (273 кубна метра, 96 тона носивости) и 30.000 медимни (512 кубна метра, 181 тона носивости, види Αντωνιάδη-Μπιμπίκου 1966, Parker 1992, Koder 2002). Ђеновљански бродови су у 14. и 15. веку достигли много већу носивост (1.585 кубна метра, 560 тона носивости), приближавајући се на тај начин величини бродова Ханзе (типа ‚‚Kogge“, упореди Balard 1978).

У складу са обичајима пловидбе из позне антике и средњег века, морска путовања су се одвијала колико је то било могуће уз копнене обале и острва, уз честа застајкивања као што показују сачувани описи морских путева и портолани. Уз то, правци којим су ишли бродови зависили су и од локалних климатских и обалско-пловних опасности (као што је био случај, рецимо, са каналом Доро између Евије/Еубеје и Андроса, или ртови на јужним крајевима Пелопонеза), али и од – посебно током дугачких путовања – могућности снабдевања пијаћом водом (одакле је проистицао посебан значај Метоне на Пелопонезу, Крита и Кипра), као и од морских струја (види поглавље 2.5). Значај морских струја је био посебно велики за пловидбу Босфором и Дарданелима, где су бродови морали да користе наизменичне струје које су текле близу обалe. Ова околност је највероватније условила и популарност појединих морских праваца у Егеју (византијски називи острва, попут Διάδρομοι – Пролаз, за ‚‚острва близанце“ Алонисо и Пери-стера се могу повезати са оваквом праксом).

Док је по данашњим мерилима дно многих лука исувише плитко, овај критеријум је у суштини био неважан за византијску морску пловидбу, тако да је у то време постојало више располо-живих природних лука него данас. У наставку ћемо набројати најважније луке (византијски називи су били лимнин (λίμνην), епинеион (επίνειον) и катаволос (κατάβολος), као и позајмљенице емпорион (εμπόριον) и скала (σκάλα), иако су се мање луке и њихове грађевине, посебно на Светој гори, називале арсанаде (αρσανάδες)). У општим цртама, треба имати на уму да су у византијско време

византијска трговина има у суштини само мали домет. Цариград остаје један важан (посебно за Ђеновљане) центар за трговину и претовар добара, али трговци као своје крајње одредиште имају све чешће Италију и Западну Европу, околност која објашњава значај и раширеност ђеновљанских, али и млетачких трговачких насеобина (латински: emporia) у лукама Црног мора и Леванта. На тај начин било је могуће правовремено товарење робе на бродове, који су у позном средњем веку грађени са много већом носивошћу него раније, узрокујући на тај начин велико повећање зараде приликом превоза робе.

6.3. Морски путеви

Путовање морем је било брже и практичније од кретања копненим путевима и то упркос пиратству или природним опас-ностима које су вребале. Брзина бродова у подједнакој мери за-висила је од начина изградње и величине пловила, колико и од ве-трова и од способности бродске посаде. Ипак, у време крсташких ратова било је могуће прећи просечне дневне раздаљине у размери од 75 наутичких миља (на пример 1.500 наутичких миља од Ђенове до Акона на Леванту прелазило се за 3 недеље, упореди Ludwig 1897, нарочито страна 163).

Безбедност морске пловидбе разликовала се наравно у разним епохама. Постојање циклона током зимских месеци изазивало је толико невоља приликом пловидбе да је она током овог периода најчешће била потпуно обустављана, што је имало за последицу да су острва била отсечена како од могућности снабдевања нами-рницама, тако и од додира са престоницом Царства, или у позно-византијској епохи са италијанским метрополама чију су власт признавала.

Носивост византијских бродова је пре 13. века у највећем броју случајева износила мање од 100 кубних метара (35 тона носивости). Три брода манастира свете Богородице са острва Патмос су имала носивост од 4, 10 и 13 тона носивости (Γούδας 1909). Упркос томе,


на ушћима великих река, у којима се одвијала трговина са источном и северном Европом, на ушћу Дунава Ликостомион или Хилија, на ушћу Дњестра Акерман/Аспрокастро/Монкастро/Белгород, на Дњепру Херсон и на Дону Тана, као и утврђење Саркел на доњем току ове реке (види, такође, поглавље 6.4).

6.4. Средњевизантијски трговачки путеви Варјага

У 9. и 10. веку дуж реке Дњепра у кијевској држави пружао се чувени ‚‚пут који је водио од Варјага до Грка“ (пут из варјаги в греки), дугачак отприлике 1.500 км који описује Константин Порфирогенит у деветој глави списа познатог, између осталог, и под насловима О народима, или О управљању царством (De ad-ministrando imperio) (види слику 8). Овај трговачки пут Варјага и Нормана, који је имао већи значај још у античко време као што то сведочи и Херодот (Историја 4, 17), простирао се користећи водене путеве Дњепра, Ловата, језера Илмен, Волхова и језера Латока, одакле је преко Неве стизао до финских залива. Један његов огранак који се одвајао у висини Витебска водио је преко Дуне у близини Риге право до Балтика.

Водени пут који је водио преко Дњестра, Буга и Вистуле у Гдањски залив је имао сличан значај за трговину Скандинавији и балтичким земљама. Пут Варјага је представљао део речне тр-говачке мреже путева која се ослањала на токове река које су текле са севера према југу (осим већ наведених треба пре свега споменути и Волгу), док су за ‚‚хоризонтална“ путовања правцем запад–исток коришћене притоке ових река. На тај начин су копнена путовања била смањена на најмању меру и за њих су се једним делом корис-тиле дрвене ‚‚саонице“ и ‚‚колица“ за бродове.

Други значајан пут за Византију започињао је такође на Црном мору, на ушћу Дона (где се налазила тврђава Саркел) и простирао се дуж Волге преко Месте и језера Белоозеро и поново до језера Латога. Осим споменутих, постојали су и други значајни трговачки путеви ка централној и северној Европи, као што је био,

квалитет одређене луке (заштићеност од ветра, снабдевеност пијаћом водом), као и њена удаљеност од градских тржница или могућност препакивања терета (контакт са правцима унутрашње и међународне трговине, види мапу на крају књиге) имали великог утицаја на њен значај у широј области којој су припадале.

Најважније луке у Мраморном мору и мореузима:Цариград (Златни Рог и луке на Мраморном мору), Селимври-

ја, Редестос, Калипољ, Кизик, Киос, Никомедија, Посебно су били важни морски царински пунктови – заливи Цариграда, Абидоса (на Дарданелима) и Хијереје/Јерона на Босфору, који су од Мра-морног мора стварали одвојену економску зону шире области Ца-риграда.

Најважније луке у Егејском мору:Христопољ/Кавала, Лимнос, Солун, залив Волоса, Еврипос,

Коринт, Навплио, Ираклион на Криту, Родос, Ефес, Смирна, Фо-кида, Хиос, Лезбос, Адрамитион.

Најважније луке у појасу Леванта:Аталија, Селевкија, Еге/Agiya/Lajazzo, Александрета, Антио-

хија, Лаодикеја, Амохостос/Фамагуста и Лемесос/Лимасол на Ки-пру, Триполис, Бејрут, Јофа, Дамиета, Пилусион и Александрија.

Најважније луке у Јадранском и Јонском мору:Раусион/Рагуза/Дубровник, Декатера/Котор, Драч и Аполони-

ја/Авлона/Валона (као завршеци пута Егнатија), Вутротос, Крф, Залив Арте, Навпакт, Патра, увале Коринтског залива, Закинтос, Метони и Корони, Гитио.

Најважније лукe на Црном мору:Ризунта, Трапезунт, Керасунта, Инеон, Амисос, Синопа, на

западној обали пре свих Мидија, Анхијал, Месемврија, и Одеса/Варна, заливи Крима (Босфор Кримски/Керч, Теодосиа/Кафа, Сол-деја/Судак, Балаклава/Cembalo, Херсон), као и претоварни центри


на пример, правац Саркел, Кијев, Краков, Праг, Регенсбург, који је посведочен 860. године.

Овај систем трговачких путева је користећи реке спојио трго-вачке центре северне Европе (првенствено Бирку у Шведској, острво Готланд и Хаитабу у Данској) и Балтика са византијским областима, са Русијом, државом Хазара, територијама под мусли-манском влашћу све до Кине, као што показују бројна археолошка сведочанства, између осталог и налази остава арабљанског новца (Ellis Davidson 1976, Lebedev 1980).

8. Пут Варјага и други важни трговачки путеви ка северу у средњевизантијској епохи.

7. ГРАНИЦЕ И АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА

7.1. Рановизантијски период и епоха Јустинијана (4-7. век)

Византијско царство се непосредно развило из Римског цар-ства позне антике чији је административни систем био обележен кључним реформама које су се одиграле за време владавине Дио-клецијана (284-305) и Константина Великог (324-337). Реформе администрације царства ове двојице владара, али и коначно пре-овладавање хришћанства у време Константина Великог, у прво време само као једне од дозвољених вера у Римском царству, а за-тим (у другој половини 4. века) и као званичне државне вере, чине основне чиниоце који су одређивали карактеристике Византије као државе и укупних схватања Византинаца.

Као последица ових коренитих реформи, Римско царство је у 4. веку било подељено на 117 провинција средње величине (не-зависно од претходне поделе на царске и сенаторске провинци-је), које су настале од 45 провинција колико их је било у 3. веку. Њима су управљали државни чиновници correctores, consulares, praesides или proconsulares. Ових 117 провинција су чиниле 12 дијецеза различите величине, којима су владали викари као нај-виши световни чиниоци. Број дијецеза се у 5. веку попео на 15 као последица додатних дељења већих области. Четири највеће ад-министративне јединице – префектуре (Исток, Илирик, Италија (са северном Африком) и Галија) којима су управљали префекти преторија и које су се налазиле хијерархијски изнад дијецеза, представљале су највиши политички административни степеник. Само су Рим и Цариград (као Нови Рим) остали изван овог новог

88 Византијски свет Границе и административна подела 89

Спис Јероклов ‚‚Синекдимос“ (‚‚водич за путовање“), дело написано отприлике 527/528. године описује административну поделу источног дела Царства половином 5. века (уз неколико до-датака из каснијег времена) (слика 9): спомињу се 923 града у 64 провинције, док се Царство на читавој својој површини дели на 6 области – епархија или дијецеза – Трачка (коју чини шире залеђе Цариграда и западна обала Црног мора са залеђем до ушћа Дунава), Илирска (са дијецезама Македонија, Дакија, Панонија Друга, дакле део Балканског полуострва западно од Трачке дијецезе који је улазио у састав источног дела Царства, уз Средњу Грчку, Пелопонез и Крит), Азијска (југозападни део Мале Азије са егејским острвима), Понтска (северна и централна Мала Азија), Источна (источни део јужне малоазијске обале, Кипар и источна обала Медитерана) и Египатска (Египат и Либија до некадашње границе у Африци са западним делом Царства).

Освајања Јустунијана I (527-565) донела су Византији значајна, иако краткотрајна територијална проширења, тако да је у време његове смрти Царство обухватало читав басен Средоземља заједно са јужном Шпанијом, Гибралтарским теснацем, северноафричком обалом (осим једног дела Мауританије). Највећи део ових освајања је изгубљен за врло кратко време, док су одређене области изван уско схваћеног централног византијског географског простора остале, барем по имену, током различитих временских периода области које су се сматрале византијским.

Источни део Царства је на тај начин потврдио – за разлику од западног – способност да преживи, околност која је постала посебно јасна у време Јустинијана и наставила се бар до средње-византијског времена. Такве области, изван најужег византијског простора које су успевале да опстану у границама Царства биле су далматинска обала, Картагина – џеп византијске власти у Северној Африци, острва Корзика, Сардинија, Сицилија и Малта и, најпре, византијска Италија. Провинције такозване византијске Италије које су издржале нападе Лангобардског краљевства биле су: ег-зархат који је добио своје име по Равени и који је био повезан са Римом једним ‚‚пролазом“ дуж долине Тибра, венецијанске увале, Напуљ, Сипонто, Апулија и Калабрија.

административног уређења и овим градовима су управљали пре-фекти града (praefectus urbi) – који су се на грчком, у Цариграду, називали епарси – и који су се налазили на истом хијерархијском нивоу као префекти преторија.

7.1.1. ‚‚Подела“ Царства и европске границе

Подела Царства на источни и западни део коју је мало пре своје смрти 395. године извршио Теодосије Велики (после неколико ранијих покушаја административне поделе Царства), показала се касније као пресудна за даљи развој Царства.

– Префектура Исток која је обухватала дијецезе Египат, Исток, Понт, Азија и Тракија, као и нова дијецеза Илирик (са дијецезама Македонија и Дакија, којима је 511. године прикључена и Панонија Друга – област северозападно од Сир-мијума, између Драве и Саве), чинила је источну половину Царства.

– Преостали део некадашње провинције Илирик, као и префектуре Италије и Африке (дијецезе Illyricum Pannoniae, Italia annonaria, Italia suburbicaria и Африка) и Галије (дијецезе Британија, Галатија, Седам провинција и Шпаније), чиниле су западни део Царства (упореди Notitiae Dignitatum, написане око 410. године).

Недовољно јасна копнена линија раграничења између исто-чног и западног дела Царства пружала се од Сирмија дуж доњег тока Дрине ка југу до далматинске обале југоисточно од Котора. Након пада западног дела Царства 476. године, и још важније након продора Лангобарда у Италију 568. године, ова гранична линија није била само једна врста политичке границе која је делила сфере политичког утицаја, већ је представљала и представља све до данас још и верску, културну, друштвену и економску линију раздвајања.


Северна граница Царства у Европи у време позног Римског царства је у свом источном делу у највећој мери пратила ток Дунава, чији доњи ток пружа одличне природне предуслове за одбрамбена утврђења, омогућавајући тиме одбијање напада, или барем контролу насељавања бројних народа од 3. до 6. века (у вре-ме Сеобе народа, Визигота, Хуна, Гепида, Вандала, Острогота, и касније Лангобарда). На тај начин је присилно прихватање неми-новности насељавања варвара (најчешће као савезника, федерата) погодило првенствено западни део Царства.

Притисак на дунавску границу је појачан одмах након епохе Јустинијана честим и све снажнијим упадима Авара пљачкашког карактера (као политички и војно водећег народа) и Словена (као већински најбројнијег народа). Ови напади су у време вла-давине царева Маврикија, Фоке и Ираклија, најкасније од 582. године (аварско заузимање Сирмија) па до 640. године, довели до словенског насељавања на Балкану. Авари, чији се политички центар налазио у Панонији, стигли су до средишта Царства, са врхунцем њихове моћи током опсаде Цариграда 626. године. Присуство Авара на овим просторима ограничило је византијску власт на Балканском полуострву у 7. веку на приобални појас и територије различитог обима у залеђу. Копнене области, посебно брдске појасеве, населили су све до јужног Пелопонеза Словени, који осим племенске организације – за коју се у византијским из-ворима среће термин Склавиније са значењем области Словена – нису, по свему судећи, развили било какав чвршћи систем поли-тичког организовања. Та околност је олакшала каснију интеграцију ових области под словенском влашћу у Византијско царство и у византијски административни систем.

7.1.2. Источна граница

Насупрот граници између два дела Царства – источног и западног – остале границе су у рановизантијско доба најчешће представљале прелаз ка ‚‚ненасељеном свету“. Иако су трговачки путеви водили ка овим областима и прелазили преко њих чак

9. Провинције источног дела Царства према Јерокловом ‚‚Синекдимосу”:I Европа, II Родопи, III Тракија, IV Хемимонт, V Мизија Друга, VI Скитија, VII Македонија Прва, VIII Македонија Друга, IX Тесалија, X Хелада, XI Крит, XII Епир Стари, XIII Епир Нови, XIV Дакија Средоземна, XV Дакија Парапотамија, XVI Дарданија, XVII Превалис, XVIII Мизија Прва, XIX Панонија, XX Азија, XXI Хелеспонт, XXII Фригија Пакатијане, XXIII Лидија, XXIV Писидија, XXV Ликаонија, XXVI Фригија Салутарија, XXVII Памфилија, XXVIII Ликија, XXIX Несои, XXX Карија, XXXI Витинија, XXXII Хонорија, XXXIII Пафлагонија, XXXIV Галатија Прва, XXXV Галатија Салутарија, XXXVI Кападокија Прва, XXXVII Кападокија Друга, XXXVIII Хеленопонт, XXXIX Понт Полемонијакос, XL Арменија Прва, XLI Арменија Друга, XLII Киликија Прва, XLIII Киликија Друга, XLIV Кипар, XLV Исаврија, XLVI Сирија Прва, XLVII Сирија Друга, XL-VIII Еуфрастија, XLIX Осроене, L Месопотамија, LI Финика, LII Финика Либанесија, LIII Палестина Прва, LIV Палестина Друга, LV Палестина Трећа, LVI Арабија, LVII Египат, LVIII Августамнике Прва, LIX Августамнике Друга, LX Аркадија, LXI Тебаида Ближа, LXII Тебаида Горња, LXIII Либија Горња, LXIV Либија Доња (провинције LXI и LXII се налазе у долини Нила, која није обухваћена мапом).


и даље до Централне Азије, Индије и Етиопије, само у случају персијског царства Сасанида Византинци су били суочени са равноправним супарником или савезником, подједнако у смислу организације државе и на политичком нивоу. Иако су арабљанске државе наследиле скоро непосредно државу Сасанида, ипак није дошло до прихватања једнакости у односу Византије са овим др-жавама. У време постојања државе Сасанида, политичка граница на истоку је била нестабилна само на оним њеним деловима око којих су се водиле борбе у пограничним подручјима. Персијанци никад нису успели да створе чврсто упориште на Медитерану, упркос освајању Антиохије 540. године. Ипак, ове зоне сукоба су представљале предмет сталних војних сукоба, посебно током царевања Јулијана (361-363), Анастасија I (486-518), Јустинијана I (527-565) и Ираклија (610-641).

Источна граница се током 6. века протезала од севера ка југу отприлике од Лазике и Црног мора, преко Теодосиупоља, Даре и Нисиве до Еуфрата (укључујући град Киркис). Одатле је почињала делимично утврђена гранична линија која је служила као заштита од арабљанских племена која су се једним делом налазила на персијској а другим на византијској територији (Лахмиди на територији Персије и хришћани Гасаниди под влашћу Византије): од истока код Палмире, до Дамаска, Востра и Ела до Црвеног мора. Лазика, Јерменија, која се поделила 387. године, Месопотамија ис-точно од Еуфрата, Хосроини и Еуфратисија са тврђавама Амида/Дијарбакир, Дарас/Анастасиупољ и Нисива била су подручја која су се налазила под влашћу час једне, час друге државе (слика 10).

10. Источна граница Византијског царства од 6. до 11. века,


угрожавали и сам опстанак Византијског царства (посебно опсаде Цариграда, прва између 674. и 678. године током које су Арабљани улазили у Мраморно море из Кизика, од кога су направили своју сталну базу, као и следећа опсада из 717/718. године).

Иако није било могуће створити непрелазну одбрамбену границу по принципу лимеса, која би успела да задржи макар слабије нападе, ипак је коришћен систем обавештавања и сигнала, сличан оном који се током антике користио дуж граничне линије Римског царства. Обична обавештења, упозорења и узбуне могле су бити брзо преношене преко оптичких димних сигнала од једног места обавештавања до следећег (најчешће куле или сличне грађевине које су се налазиле на заштићеним местима – гледано топографски, које су могле служити као осматрачнице). Има довољно византијских писаних извора који, попут Теофановог Настављача, Константи-на Порфирогенита, Псеудо-Симеона и Јована Скилице, наводе да је током средњевизантијске епохе постојао овакав оптички телег-раф између источне границе и Цариграда, како би обавештавао заповеднике у Малој Азији али и саму престоницу Царства о из-ненадним арабљанским упадима преко границе. Комуникација између два пункта у овом систему, остваривана путем сигнала димом на највишим видљивим местима, требало би да је трајала само око једног сата од источне границе до Цариграда, док је час у дану (или ноћи) у коме је сигнал започет носио и прецизнију поруку о догађајима (ово последње поједини истраживачи сматрају немогућим, Ascho5 1980).

Наведени писани извори спомињу следећих девет станица овог телеграфа од источне границе до Цариграда: Лулон – Аргеос – Иса-мос – Егилон – Мамас (Олимп) – Киризос – Мокилос – Авксентиос (Скопос) – Фарос (слика 11). Осим прве и последње станице, ра-дило се о врховима брда или планина. Од ових девет пунктова са сигурношћу можемо да убицирамо два прва и последњи. Лулон је била значајна погранична тврђава на северној падини Тауруса, отприлике око 30 км северо-северозападно од Киликијских врата. Аргеос, који је од Лулона удаљен само 80 км правом ваздушном линијом ка северозападу, данашњи је Hasan Dag, где се налазе и

7.2. Нове границе и административне реформе (7-10. век)

7.2.1. Источна граница

Само неколико година након завршетка персијских ратова, Арабљани су напали Византију и Персијско царство, уједињени новом религијом – исламом. Док је новонастали калифат у пот-пуности уништио Персијско царство и освојио његове некадашње територије, Византија је изгубила Сирију (633-636), Палестину (635-640), Египат (639-642, са Александријом која је коначно осво-јена 645. године), затим крајем 7. века преостале делове Јерменије и Киликије (692. године), као и Картагински егзархат (698. године), који је већ дуже време био изолован од остатка Византијског царства. Тиме је завршена политичка исламизација Северне Африке (Ifriqiya) и припремљено арабљанско освајање Сицилије (827-902).

Због ових дуготрајних ратовања, од половине 7. века прилично јасна гранична линија на истоку током рановизантијског периода била је замењена широком пограничном зоном, која је једним делом била стално пустошена и у суштини ненасељена. У области Тауруса, Антитауруса и горњег Еуфрата, гранична линија између Византије и Арабљана је уз благе промене у својој суштини остала иста све до друге половине 10. века (слика 10). Ову граничну зону, звану thugur на арапском и άκρα на грчком језику, а пре свега значајне клисуре (грчки: κλεισούρες, уски пролази), чували су граничари, ακρίτες на грчкој страни и gazi на арабљанској страни (од арапског gazwa, што значи упад, пљачкање), који су сејали страх на противничкој страни својим сталним нападима.

Заједно са овим честим, обично сезонским, свакогодишњим упадима који су Арабљане доводили у срце Кападокије (чак и ако нису била планирана дуготрајна освајања византијске територије), од почетка 8. века почињу већи војни окршаји који су једним делом


остаци једног византијског утврђења (Keçikalesi). Скопос (за који не знамо где се тачно налазио), био је по свој прилици на планини Авксентиос, која се данас назива Kayiş Dag) и налази се 12 км ју-гоисточно од Халкедона. Последња станица је био престонички светионик – Фарос, који се налазио источно од палате Вуколеон у Цариграду, удаљен отприлике 33 км од планине Авксентиос.

Према горенаведеним подацима можемо ипак да са сигур-ношћу реконструишемо само 140 км од укупне раздаљине од 670 км праве ваздушне линије између Цариграда и Киликијских врата. У вези са пет средишњих пунктова који су се налазили на врховима брда, можемо само да претпоставимо њихову вероватну позицију (Ramsay 1890): Исамос се можда налазио близу данашњег Беjриделика (Böğrüdelik), западно од великог сланог језера Ари-аратија (или Каратија, турски Tuz gölü, Слано језеро); Егилон југо-западно од Дорилеума (близу данашњег Кајмаза/Kaymaz); Мамас на једној од југоисточних падина Витинијског Олимпа (близу данашњег Бозејика/Bozöyük); Киризос на планини/брду Katırlı dağ, југозападно од језера Асканија; Мокилос на брду Samanlı dağ, изнад језера Пиге у Никомедијском заливу. Овакав систем обавештавања задржали су и Арабљани и Руси, први дуж обале Палестине, други дуж Дњепра (Pattenden 1983).

Уколико прихватимо као прилично поуздане податке о систему димних сигнала овог оптичког телеграфа, требало би ис-тражити могућност визуелног контакта између претпостављених пунктова, посебно у оним деловима његовог простирања у којима је раздаљина између станица прелазила 100 км (Аргеос–Исамос–Егилон), где је још Бреје (Bréhier 1970, 269) претпоставио постојање непознатих међупунктова, пошто највећа видљивост дима износи негде око 120 до 140 км само током идеалних услова током ноћи (Ascho+ 1980).

Стварање арабљанске флоте почевши од пете деценије 7. ве-ка био је значајан чинилац у укупном арабљанском притиску на источне границе Византије и на византијску власт на мору, довев-ши већ током 7. века до привременог освајања Кипра и појединих острва у Егеју (Родос, Кос, Хиос). Од тада, византијска поморска

11.

Си

сте

м о

ба

веш

тава

ња

по

мо

ћу

ди

мни

х си

гна

ла

од

Таур

оса

до

Ца

ри

гра

да

то

ком

ср

едњ

еви

занти

јске

епохе

.

I Л

улон

II А

рге

ос

III И

сам

ос

IV Е

гил

он

V М

ам

ас

VI К

ири

зос

VII М

оки

лос

VIII С

копос

IX Ц

ари

град

/ Ф

арос


пело од краја 7. века до почетка 9. века (важна је у овом смислу експедиција Ставрикија на Пелопонез 783. године) да заузме и припоји територијама Царства Склавиније на југу Балканског по-луострва, посебно оне у Средњој Грчкој и на Пелопонезу.

7.2.3. Административне реформе и повратак територија: теме

Настанак и развој тема треба најпре схватати као реакцију Царства на упаде на византијску територију који су се одиграли после владавине цара Јустинијана (527-565). Теме су представљале нови систем административне организације који је постепено преузимао овлашћења политичке власти и на крају у потпуности заменио провинцијалну власт, изгубивши на тај начин, свакако, један део првобитног војног карактера. Реч ‚‚тема“ (од грчке речи ‚‚τίθεται“, стављати, насељавати) у почетку значи област у којој се насељавају војници или нека војна јединица премештена из друге провинције (упореди Koder, 1990), а затим саму ту војну јединицу и њену област (као оближње место деловања и насељавања војника). Касније ће реч тема заменити реч провинција, слично промени значења латинске речи лимес = граница, која је након 3. века, по-себно у Египту и Северној Африци, осим граничне области могла да значи и било коју другу војну област (упореди Notitia Dignita-tum, 58, 174 и даље, 184-187, Seeck).

Поједини истраживачи сматрају да су привремена спајања војне и цивилне власти у одређеним провинцијама у време Ју-стинијана I, као и стварање егзархата у доба цара Маврикија, области којима је управљао царев егзарх (‚‚гувернер“) у покушају овог цара да обједини византијске територије које су преостале у Италији и Северној Африци (Ревенски егзархат до 751. године и Картагински до 698), биле мере које су отвориле пут за касније стварање тема.

Прве теме су се развиле у Малој Азији, отприлике средином 7. века када су цареви Ираклије (610-641) и Констанс II (641-668)

премоћ у источном Медитерану престаје, док је у Егејском мору била повремено уздрмавана – посебно у време сараценског (Араб-љани из Шпаније) освајања Крита, којим су владали од 825. до 961. године – што је за последицу имало бројне пиратске нападе који су достигли врхунац освајањем и пљачкањем Солуна 904. године.

7.2.2. Европска граница Византијског царства

Током раног средњег века Византијско царство је остало готово нетакнуто развојем догађаја у Централној и Западној Ев-ропи, на првом месту захваљујући пространим областима које су сачињавале ‚‚Склавиније“, служећи посредно и као заштитне зоне. Изузетак представља пропаст Равенског егзаргхата у Италији, који је пао под нападима Лангобарда 751. године. Ипак, после 640. године Хазари су протерали турско племе Бугара са простора доње Волге који су ови насељавали, преместивши се дуж северне обале Црног мора све до Дунава, који су и прешли крајем 70-их година 7. века. Након једне неуспешне византијске војне акције против њих, цар Константин IV је 681. године потписао мир са Бугарима, што је догађај који је означио признавање постојања њихове др-жаве на територији Царства (између Дунава и планине Балкан). Престоница Бугарске је била Плиска, а од 893. године Преслав. Бугарска држава се у почетку простирала у једној зони ширине отприлике 250 километара, ограниченом обалама доњег Дунава, са последицом да је византијска граница тада ишла од Одесе/Варне на Црном мору отприлике линијом до Сердике/Софије. Међутим, почетком 9. века, после победе хана Крума над Византинцима 811. године, када је погинуо и цар Нићифор I, Царство је било принуђено да прихвати губитак територија у Тракији, а у другој половини 9. века и у Македонији. Под Симеоном (893-927) бугарска држава се простирала и у Епиру и излазила на Јадранско море између Драча и Химараса.

Иако је Бугарска обухватала и Склавиније у Македонији простирући се на северу и ка Србији, Византијско царство је ус-


теме преузимају постепено и политичку, односно цивилну власт. Упоредо с тим можемо да приметимо да иако су теме као своју основну функцију имале освајање или задржавање одређене об-ласти под византијском влашћу (на пример тема Хелада, чија је сврха била довођење Склавинија под непосредну власт Цариграда), касније теме су често настајале поделом старијих, великих тема (у којима је концентрисање војне власти у рукама заповедника могло представљати опасност за царску власт), или уздизањем нижих војних или пограничних области (турме, клисуре) у теме након њиховог враћања под власт Царства. На тај начин, док је стварање једне теме у 7. или 8. веку значило често само одређене ограничене последице једног војног похода, дотле од тог времена развој тема одсликава ширење и пораст византијске моћи.

Временом се променио и карактер назива тема: прве, мало-азијске теме, добиле су своја имена по војним јединицама које су насељене на њиховој територији, док су прве европске теме понеле традиционална географска имена (Тракија, Хелада, Македонија), што се среће и касније, иако ређе, у Малој Азији (на пример Пафлагонија, Кападокија). Нове теме, обично мање по величини већ у време настанка, добијале су имена готово искључиво по својим престоницама (Никопољ, Солун, Селевкија, Севастеја и слично). Овај тип именовања тема преовлађује у време династије Комнина. У одређеним случајевима теме су добијале имена по рекама (Паристрион/Парадунавон, Стримон, Месопотамија) или народима (Лангобардија, Бугарска, Иверија).

У 9. веку, ратовањима Василија I у области Тефрике, Мелитине и Самосате, и у првој половини 10. века војевањима Јована Кур-куаса на Еуфрату, Византија је била усмерена на учвршћивање својих поседа на Еуфрату, а не на нападе на арабљанску територију. За време владавине царева Константина VII Порфирогенита (945-959), Нићифора II Фоке (963-969) и Јована Цимискија (969-976), Царство је успело да се прошири на Киликију и северну Сирију (освајање Антиохије 969). Овај продор ка истоку се наставио и почетком 11. века, делом војним, а делом дипломатским средстви-ма: 1031. године заузета је Едеса у области Алепа, ивирски Карс

преместили трупе које су се налазиле у Јерменији, дијецези Истока (Ориенс) и Египта, са простора који су заузели Арабљани и на-селили их у Малој Азији. Поврх тога, војска из европског дела Византијског царства је пресељена преко мореуза да би се ојачале нове одбрамбене зоне. Тако су у почетку настале теме Анатолика (некадашња војска Истока (exercitus Orientalis) под заповедништвом магистра милитум за Исток (magister militum per Orientem) који је имао своју базу у Сирији у јужном делу Мале Азије, Арменијака (некадашња војска Јерменије (exercitus Armeniacus) под командом магистра милитум Јерменије (magister militum per Armeniam)) у северној Малој Азији, Опсикија (од латинског obsequium, трупе под командом тројице заповедника magistri militum praesentalis) у северозападном делу Мале Азије и тема Тракисион (војска Тракија (exercitus ! racianus) под командом magister militum per ! raciam) на југозападу Мале Азије. Требало би да је тема Тракија настала недуго после 680. године и да је створена ради заштите европског залеђа престонице од Словена, као и од тек установљене бугарске државе након одласка exercitus ! racianus у тему Тракесион. Око (или мало пре) 695. године створена је тема Хелада, која је у почетку обухватала читаву источну обалу Грчке заједно са широким појасем залеђа, као и поједина острва у Егеју. Тема ‚‚Македонија“, која је настала из истоимене турме, посведочена је тек од времена царице Ирине (797-802) као самостална административна јединица. Нала-зила се источно од историјске Македоније, источно од Стримона и простирала се до теме Тракије (упореди Koder 2000).

Потреба ефикасног суочавања са арабљанском флотом, ко-ја је постајала све снажнија и израженија, постала је јасна током арабљанске опсаде Цариграда и довела је до уједињења визан-тијских поморских снага у тему Карависијанаца (од грчке речи καράβι, брод). Спајање флоте са тематским системом је по свему судећи остварено тек у 8. веку када је настала прва поморска те-ма Кивиреота (од града Кивира на јужној обали Мале Азије) од-вајањем од теме Анатолика (упореди Γρηγορίου – Ιωαννίδου 1982).

Све до средине 8. века административна подела на провинције и теме среће се паралелно у изворима. Од овог времена надаље


Након ових освајања, Византијско царство је у првој трећини 11. века било на врхунцу своје територијалне распрострањености после Јустинијана, захваљујући срећном споју спољашње политике и војне тактике, али и управном систему који је још увек одлично функционисао. Пошто нам није остао сачуван ниједан савремени опис административног уређења Царства, морамо да се ослонимо на четири ‚‚тактикона“ (у буквалном смислу ‚‚реда седења“ у при-суству цара), који су настали 842/843. године, 899, 934/944 и 971/975. године, на дела савремених византијских и арабљанских историчара, као и на списе цара Константина VII Порфирогенита, како би сагледали теме 10. и почетка 11. века. Дела настала под над-зором цара Константина VII Порфирогенита су: Спис о народима (De administrando imperio), написан око 948/952 и садржи изузет-но важне вести о догађајима и развоју Jугоисточне Европе, О церемонијама (De cerimoniis), где се као додатак налази, између осталог, и један каталог места у којима се скупљају трупе у Малој Азији, и О темама (De thematibus), дело које је вероватно настало око 944. године. У овом последњем делу набрајају се 17 источних, дакле азијских, и 12 западних, односно европских тема, објашњавају се њихова имена, историја и стварање неких од њих (у вези са темама и њиховом распореду у 10. и 11. веку види слику 12, на којој нису обележене несигурно утврђене теме или оне које су постојале само кратко време).

Теме које наводи Константин Порфирогенит у Спису о те-мама, по реду и именима које сам наводи, су следеће:

А. Теме Истока: 1. Анатоликон, 2. Арменијака, 3. Тра-кисион, 4. Опсикион, 5. Оптимата, 6. Вукелариос, 7. Паф-лагонија, 8. Халдија, 9. Месопотамија, 10. Колонеја, 11. Севастеја 12. Ликандос, 13. Селевкија, 14. Кивиреота, 15. Кипар, 16. Самос, 17. Егеј.

Б. Теме Запада: 1. Тракија, 2. Македонија, 3. Стримон, 4. Солун, 5. Хелада, 6. Пелопонез, 7. Кефалонија, 8. Никопољ, 9. Драч, 10. Сицилија, 11. Лангобардија, 12. Херсон.

након 1000. године, Васпуракан 1021. године, а Ани 1045, значајно проширујући планинску источну границу Византије.

Догађаји на Балканском полуострву били су током 9. и 10. века одређени сукобима Царства са Бугарском и уништавањем Склавинија. Ове последње су или припојене једној од две државе, Византији или Бугарској, или су постепено развиле квазидржавне савезе и на крају прерасле у државице, чије је политичко уређење почивало искључиво на племенској или родовској подели.

На тај начин, на почетку владавине Василија I (867-886), настала је тема Далмација на далматинској обали пошто су Сло-вени који су насељавали брдско залеђе ове области (Дукљани, Травуњани, Конављани, Захумљани, Срби и Неретљани) признали византијску врховну власт. Похришћањена бугарска држава (крш-тење кана Бориса коме је кум био цар Михаило III одиграло се 865/866. године), налазила се под влашћу његовог сина кана, а затим и цара Симеона (893-913-927), образованом на царском двору у Цариграду. Од 913. године Византија је била принуђе-на да води безнадежни рат са Симеоном, који је, покушавајући да освоји царску круну, стигао до Солуна, Драча и Коринта, у два наврата опседајући и саму престоницу (913. и 924. године). Након периода мира који је уследио после Симеонове смрти (927. године), Византија је под царем Нићифором Фоком, уз одлучујуће савезништво са Русима под Свјатославом, решила да уништи тзв. Прво бугарско царство. Свјатослав, који је успео да освоји бу-гарску територију, био је принуђен да се код Силистрије покори цару Јовану Цимискију 971. године. Мало касније, 976. године, створена је нова држава на традицијама Првог бугарског царства (са престоницом Преспом и касније Охридом), након побуне ко-митопула, синова комеса Николе. Ова држава се у време њеног највећег успона под Самуилом пружала поново од Јадранског мора до Дунава и на југ до централне Грчке. Њу је уништио Василије II тек након дуготрајних ратовања (1018. године). На некадашњим бугарским територијама створен је катепанат (административна област попут теме) Бугарска, као и теме Паристрион (или Пара-дунавон) и Сирмиј. Потчињеност балканских Словена (све до Хр-ватске) Византији изгледала је тада потпуно остварена.


Тенденција смањивања тема почевши од 10. века довела је до спајања појединих нових тема, посебно у пограничним областима, и стварања виших војних јединица под заповедништвом дукса или катепана (такозвани дукати и катепанати). Тако су, на пример, у последњој трећини 10. века теме на источној граници дошле под власт дукса Антиохије, Месопотамије и Халдије. По аналогији, на Балкану је постајао дукс Солуна и дукс Адријанопоља и области ушћа Дунава (зване западна или Месопотамија запада).

7.3. Доба Комнина и крсташа

Док Византија није претрпела велике територијалне губитке на Балкану пре краја 12. века (чак и упркос привременом осло-бађању Хрватске и Зете од византијске врховне власти), у Малој Азији је стање било потпуно другачије. Надирање турског племена Селџука, које је 1055. године освојило Багдад оснивајући у њему свој султанат, означило је крај византијске власти за највећи део Мале Азије. Као последица победе Алп-Арслана над царем Романом IV Диогеном код Манцикерта (данашњи Malazgird, северозападно од језера Ван) 1071. године, Селџуци су успели да униште одбрамбени систем на Истоку и да освоје Малу Азију у време када је Цариград био потресан унутрашњим кризама.

Почетком царевања Алексија I Комнина (1018-1118), оснивача династије Комнина, цела Мала Азија се налазила у рукама Селџука, или се, у најмању руку, није налазила под византијском непосредном влашћу. Наравно, изузетке су представљала приобална подручја на обали Црног мора између Синопе и Трапезунта, као и тзв. ‚‚Мала Јерменија“, држава која је настала после 1071. године са обе стране планине Таурус, обухватајући како делове Кападокије (западно од Таура), тако и делове Киликије (источно од њега).

Војска Првог крсташког рата, након првобитних византијских освајања области на малоазијској обали Мраморног мора, највише око града Абидоса почетком 90-их година 11. века, заузела је Никеју у име Византијског царства 1097. године. У наставку Првог

12

. П

од

ела

Ца

рст

ва н

а т

ем

е у

10

. и

11

. ве

ку.


усмереност грчких и балканских области Јонског и Јадранског мо-ра ка италијанском полуострву.

Од краја 11. и током 12. века у администрацији се задржава термин тема, али се он, такође, користи и као синоним за термин провинција. Ову промену прати околност да је војска током епохе Комнина и Палеолога била све више сачињена од најамника и више се није заснивала на средњевизантијском систему тема. Нове теме, тада осниване поделом постојећих или новим освајањима, биле су најчешће мале по обиму, обухватајући често само један утврђе-ни градски центар и његово непосредно шире окружење (могу се упоредити са данашњим градским областима). Као последицу тога, много чешће него раније, добијале су називе по именима градова. Наше знање о административној подели Византијског царства у другој половини 12. века, пре свега почива на два врло слична документа: једној опширној повељи цара Алексија III Анђела (1195-1203) која детаљно набраја области која је даровао Венецији 1198. године; и такозваној Partitio terrarum imperii Ro-maniae (Подела земље царства Романије), крсташком договору о подели Византијског царства у тренуцима док су се спремали да заузму Цариград почетком априла 1204. године. Ови документи садрже термин тема/θέμα = провинција/provincia, али и друге, делимично новије термине као што су епискепсис/ επίσκεψις = perti-nentia (углавном велики поседи царске породице или цркве), орион/ όριον = orium (у значењу једне ниже административне потподеле у одређеним темама), катепаникиј/κατεπανίκιον (подручје које се некада налазило под влашћу једног катепана, али такође и у смислу уже поделе одређених провинција, посебно у северној Гр-чкој), и хартуларатон/χαρτουλαράτον (с почетка области којима је управљао хартулариос/хартуларије, тематски чиновник, и које су биле, као што сведоче њихова имена, простори на којима су се населили Словени).

Државни поседи су од 10. и посебно од 11. века постепено све више угрожавани и на крају заузимани, мањим делом освајањима или упадима пирата, већ пре свега од стране оних који су у су-штини вршили власт, дакле од богатих великопоседника. Ово

крсташког похода Алексије I Комнин је успео да освоји западну обалу Мале Азије између река Ерма и Меандра. Овај цар и његови наследници (Јован II Комнин 1118-1143; Манојло I Комнин 1143-1180) су до половине 12. века заузели читаву плодну западну Малу Азију, приобаље Црног мора, као и велики део јужне обале Мале Азије (овде се неће наводити краткотрајно византијско ширење на области Сиријске Киликије). Централна Мала Азија је остала у турским рукама: на овом простору су се развиле две велике државе са слабом административном поделом, султанат Рум (Римски) са престоницом у граду Икониј/Konya, и Данишмендски емират (Данишмед) са центром у граду Севастеја/Siwas. Околност да је Византија око 1150. године држала плодне долине западне Мале Азије заједно са обалом, иако је центар Мале Азије – средишње висоравни које су биле непосредно повезане са целином области под муслиманском влашћу – остао у турским рукама, отворила је, с једне стране, Византинцима (и ‚‚Латинима“) приступ географски и економски врло значајним и богатим областима, али је, с друге стране, стална војна опасност од муслиманских земаља остала не-смањена. Само би потпуно запоседање Мале Азије и исправљање граничне линије на источној граници Царства могли да пруже приличну сигурност Византији.

Византијски проблеми са Норманима на западној граници Царства такође су повезани са периодом владавине династије Комнина. Oсвајањем Барија 1071. године Нормани су завршили освајање Јужне Италије и тиме свих византијских поседа на том простору. Освајања Крфа, Драча и других војних утврђења на обалама Епира која је извршио Роберт Гвискард, створила су ‚‚мост“ преко Отрантског мореуза који је омогућио норманске пљачкашке походе све до Тесалије и Македоније, упркос озбиљним одбрамбеним напорима Византије и њених савезника Млечана. Иако ратови са Норманима који су уследили касније (1107. године, 1147/1149 и 1185/1186) нису донели веће територијалне губитке Царству, Византија је ипак већ 1185. године заувек изгубила острва у Јонском мору, Кефалонију, Итаку и Закинт. Осим поменутог губљења власти на овим просторима, ови догађаји су потврдили


7.4. Време латинске власти и доба Палеолога (13-15. век)

Војници Четвртог крсташког рата су први пут ушли у Цариград 17. јула 1203. године, а други пут када су га коначно освојили 13. априла 1204. године. Уследило је оснивање ‚‚Латинског“ царства, које је постојало до поновног византијског заузимања престонице 1261. године. Након сукоба у првој деценији после освајања Цариграда, структура власти на некадашњим византијским просторима била је следећа (слика 13):

1. Никејско царство у западној Малој Азији, које је добило име по својој првој престоници Никеји, била је држава која је практично наследила византијску традицију као седиште цара и патријарха. Обухватало је појас између Црног мора (отприлике од ушћа Сангариоса до града Јонопоља) и Егеја (од Адрамитија до Милета), на западу до Никомедије и Прусе/Брусе, а на истоку скоро до Анкаре и Филомилиона. До средине 13. века Никејско царство је успело да се прошири на читаву обалу Мраморног мора (осим области некадашње провинције Оптимата), Тракију до Адријанопоља/Једрена (изузимајући непосредно залеђе Цариграда), као и на читаву северну Грчку у приобаљу Егеја (подручје Солуна), Тесалију (до Термопила) и на острва у близини западне малоазијске обале.

2. Грчка држава у Епиру (која је позната под погрешним називом ‚‚деспотат“), са престоницом у Арти, коју византиј-ски извори карактеристично често називају само Запад. У почетку је Епир полагао наде и истицао претензије да об-нови Византијско царство, али је превласт касније прешла на страну Никеје. Ова држава је обухватала грчко-албанску западну обалу Балкана од ушћа Дрима, северно од Драча, до Коринтског залива.

3. Латинско царство, које је владало областима са обе стране Мраморног мора, острвима у северном Егеју, као и

стање постаје јасно у побунама и покретима за самосталност ло-калних архоната-великаша, који су често у исто време били и ве-ликопоседници и државни порески чиновници, и које почињу од краја 12. века и постају врло бројне после 1204. године. Поједини примери оваквих покрета су: Исак Комнин на Кипру, Псеудо-Алексије у Пафлагонији и Киликији, Добромир Хрс у Македонији, Иванко у Бугарској, Лав Згур у јужној Грчкој, Манојло Маврозо-мис и Сава Асидинос у долини реке Меандра, Теодор Магафас у Филаделфији и ‚‚Велики Комнини“ (Давид и Алексије, унуци цара Андроника I Комнина (1183-5) у Трапезунту, оснивачи тзв. Трапезунтског царства 1203. године, уништеног тек 1461. године (упореди, HoF mann 1974, Σαββίδης 1987).

Латентна војна слабост Византијског царства постала је очи-гледна после пораза од Селџука код Мириокефалона 1176. године и још више након смрти цара Манојла Комнина 1180. године. Угарска је већ 1181. године завладала не само Хрватском, већ и облашћу око Сирмијума и Далмацијом. Српска држава, која се тада пуном снагом појављује на сцени под вођством Стефана Немање, угарског савезника, проширила се 1183. године на западу до далматинске обале Јадрана, а на југу до Ниша и Софије. Године 1185. против Византије устају Бугари, оснивајући Друго бугарско царство са центром у Трнову. Византија је била принуђена да после борби и битака које су биле подједнако успешне и неуспешне, призна одређену независност Србије и Бугарске, и прихвати губитак дела своје територије, отприлике северно од линије Месемврија–Филипопољ (Пловдив)–Скопље, чак и пре 1204. године.


острвима у близини западне обале Мале Азије, која су нај-већим делом већ до 1254. године дошла под власт Никејског царства. Под врховном влашћу Латинског царства се 1204. године налазило Солунско краљевство, Атинско војводство, Ахајска кнежевина на Пелопонезу – државе којима су вла-дали западњаци вазали латинског цара, њиховог сениора, у Цариграду. Већина од ових државних творевина су након кратког времена или биле прикључене Никејском царству или су постале у суштини независне области.

4. Области под влашћу или утицајем Венеције: Кефалонија, Закинтос, Китира, Крит, Еубеја, Лемнос и дукат Архипелага (са центром на острву Наксос), као и копнени војни центри значајни за пловидбу, пре свега Модон и Корон на самом југу Пелопонеза. Венеција је изградила своју државу и надмоћ на овим просторима захваљујући свом дугогодишњем искуству у пословима са Византијом, заснованом на дозволама о слободној трговини и слободним трговачким зонама које је добијала од византијских царева, почевши од 1082. године. На тај начин Венеција је успела да оствари монопол на трговину и пловидбу на византијском простору који је потрајао све до 1261. године, када је њено место, једним делом, почела да заузима супарничка Ђенова.

5. Бугарска, која је непосредно након 1204. године а затим поново под Јованом II Асеном (1218-1241), знатно проширила своју територију. У време његове смрти Бугарска је накратко владала огромним простором између Дунава, обала Црног мора и Србије, протежући се све до Јадрана (између Драча и Бутринта) и Егеја (између Стримона и Марице).

6. Кипар, који је 1192. године заузео Ричард Лавље Срце, налазио се под влашћу породице Лузињан све до 1489. го-дине, када је острво прешло у руке Венеције, а од 1570/71. под власт Османског царства.

Цариград је поново постао византијски под царем Михаилом VIII Палеологом (1259-1282), првим царем из последње византијске

13

. П

од

ела

Ви

занти

је н

ако

н 4

. кр

ста

шко

г р

ата

– г

ра

ни

це

око

12

14

. го

ди

не

.


Цариградом (са ђеновљанским квартом у Галати/Пери) и Црним морем, а посебно полуострвом Кримом.

Продор Монгола крајем 14. и почетком 15. века (са својим врхунцем 1402. године, који је оставио катастрофалне последице на сада већ турску Малу Азију), само је одложио крај Византије за још око две генерације, али је освајање Цариграда Мехмеда Освајача 1453. године довело до успостављања османске власти и Османског царства као наследника византијског царства на Босфору. До 1500. године Османско царство је достигло или већ надмашило некадашње византијске границе у југоисточној Европи. Око 1566. године Егејско море је било сматрано у потпуности турским, са малобројним изузецима оних области које су припадале Венецији, попут Кипра (до 1571) и, најпре, Крита, које су нарушавале у то доба већ сасвим затворен географски простор османске државе.

династије. Њему Царствo дугује последњи, краткотрајни узлет као територијално простране државе, која се простирала у Малој Азији на истом простору као Никејско царство, на Балкану од Црног мора до Јадрана, док се на северу Царство пружало дуж линије јужно од Созопоља (на Црном мору) и језера Скутари и северно од Филипопоља и Адријанопоља. И Епир је признао власт Михаила VIII, док је цар успео да освоји југоисточне делове Пелопонеза са центром у Мистри, где је и настао каснији истоимени ‚‚деспотат“. ‚‚Деспотат“ Мистра се територијално значајно проширио као део Византијског царства, обухватајући 1432. године читав Пелопонез, са изузетком млетачких поседа Модона, Корона и Навплиона. Османлије су коначно заузеле Мистру 1460. године, тек седам го-дина после пада Цариграда 1453.

Развој Византијског царства почевиши од краја 13. века карак-теришу сталне територијалне промене и осетно смањење површине Царства, што је било у истој мери последица непрекидних спољ-них напада и притисака са више страна, како од Турака, балкан-ских држава и са запада, тако и унутрашњих сукоба и грађанских ратова и економског слабљења, за шта су највећи кривци биле Венеција и Ђенова. Сви ови чиниоци нису омогућавали стварање дуготрајне, сталне снажне спољашње политике, нити делотворне административне реформе. У 14. веку се покушало да појединим, одвојеним деловима Царства – који најчешће нису били копном међу собом повезани – владају чланови царске породице или цару верне и блиске личности. Ове области су биле: Цариград са тракијским залеђем и појединим градовима на Црном и Мраморном мору, затим Солун са деловима северне егејске обале и Пелопонез.

Уз Бугарску, током 14. века знатно је ојачала српска држава, доживљавајући врхунац за време владавине Стефана Душана (1331-1355), али су је после пораза на Косову 1389. године готово истовремено са Бугарском потчиниле Османлије. Млетачки посе-ди или зоне утицаја и контроле, попут Јадрана, Крита, Кипра, западни и делимично (због присуства јовановаца) југоисточни Егеј, били су издржљивији и отпорнији на турске нападе. Ђенова је у то време господарила североисточним Егејом, доминирајући

8. ЦРКВА

8.1. Црквена организација Византијског царства

Константиново дозвољавање слободног испољавања хриш-ћанске вере и његово касније прихватање хришћанства, као и прелазак бројних форми друштвених делатности са државе на цркву који се одиграо у време овог цара и његових наследника, узроковали су да је црквена организација од самих својих почетака била тесно непосредно повезана са државном административном структуром.

На челу црквене организације налази се епископ као управ-ник једне епископије. Епископу су потчињени сви световњаци, клирици (свештеници и монаси), као и задужбине у његовој про-винцији (парохије, манастири, приватне цркве). Развој цркве у државно признату снажну и бројну организацију увео је уместо некадашњег начина организације заснованог на традицији и по-часном првенству појединих градских епископа један нови систем, прилагођен тадашњој државној администрацији. Тако се на челу црквене хијерархије налазио патријарх Цариграда као поглавар митрополита из сваке провинције. Епископи из провинције од-ређеног митрополита били су овоме подређени – јер су митро-полити заправо били епископи средишта провинција – иако хијерархија митрополита какву преносе тзв. Notitiae Episcopatum (хијерхијски спискови владика Цариградске цркве, види Dar-rouzès 1981) понекад задржава и преноси традиционална права епископа заснована на старини њихових дијецеза. Истовремено са митрополијама у Источној цркви су се развиле и аутокефалне архиепископије, које нису биле потчињене митрополијама, али

116 Византијски свет Црква 117

Следеће митрополије су припадале Цариградској патри-јаршији у рановизантијском периоду (по редоследу на-вођења у најстаријем списку епископа – у заградама се налазе седишта митрополија, види Darrouzès 1981, 204 и даље):

1. Кападокија Прва (Цезареја); 2. Азија (Ефес); 3. Европа (Хераклеја Понтска); 4. Галатија Прва (Анкара/ Анкира); 5. Хелеспонт (Кизик); 6. Лидија (Сард); 7. Витинија (Халкедон); 10. Памфилија (Сида); 11. Јерменија Друга (Севастеја); 12. Понт (Амасија); 13. Јерменија Прва (Мелитина); 14. Кападокија Друга (Тијана); 15. Пафлагонија (Гангра); 16. Хонорија (Клавдиопољ); 17. Понт Полемонијакос (Неоцезареја); 18. Галатија (Писинус); 19. Ликија (Мира); 20. Карија (Ставропољ); 21. Фригија Капатијанска (Лао-дикеја); 22. Фригија Салутарија (Синада); 23. Ликаонија (Икониј); 24. Писидија (Антиохија Писидијска); 25. Памфилија (Перги или Силаон); 26. Кападокија Друга (Мокисос); 27. Лазика (Фасис); 28. Тракија (Филипопољ); 29. Родопи (Трајанупољ); 30. Киклади (Родос); 31. Хе-мимонт (Адријанупољ); 32. Хемимонт (Маркијанупољ); 33. Фригија Капатијанска (Јерапољ).

Са све већим политичким и верским удаљавањем Истока и Запада појачали су се и сукоби око Илирика који су се појавили већ у време Јустинијана I. Овај цар је изразио снажну заинтересованост Цариграда за Балкан и показао важност ове области за Царство са гледишта црквене политике својим уздизањем града који је основао – Прве Јустинијане (Јустинијане Приме, данашњи Цари-чин Град) – непосредно у ранг првопрестолног града Илирика, уместо Сирмијума који је до тада заузимао тај положај.

Гледано из угла каснијег развоја догађаја, одлучујући је био поступак цара Лава III, или пре његовог сина Константина V, када је Илирик – најкасније у време пада Равене 751. године – заједно са ‚‚грчким“ јужноиталијанским областима (Калабрија и Сицилија)

нису имали ни потчињене епископе као сопствене суфрагане. На њиховом челу се налазио аутокефални архиепископ.

Крајем 4. и почетком 5. века искристалисао се систем пентархи-је (петовлашће, петоглава црква), на основу којег би пет патријарши-ја – Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим (тим редоследом) – управљало читавом хришћанском црквом. Цариград је први пут званично заузео високо друго место као ‚‚Нови“ Рим, одмах иза ‚‚Старог“ Рима, на Другом васељенском сабору хришћанске цркве 381. године у Цариграду (што је потврђено и у Новели 123 цара Јустинјана I). Већ од тог времена биле су одређене источне границе Цариградске патријаршије – и почевши од 7. века оне су се поклапале са источном границом Царства према Арабљанима: Цариграду су припадале све области око Црног мора, Мала Азија до планинског венца Антитауруса и горњег тока Еуфрата. Црква Кипра је била аутокефална архиепископија. Антиохијској патријаршији су припадали Киликија, Сирија и Либан, Јерусалимској патријаршији Палестина и највећи део полуострва Синај, на које је, наравно, права полагала и Александријска патријаршија под чијом влашћу су се налазили Египат и Либија, док је преостали део северне Африке припадао Риму. Према томе, разграничење између власти појединих патријаршија било је првенствено прилагођено административној структури Византијског царства и његовој подели на провинције и дијецезе из 4. и 5. века.

Упркос томе, ситуација је била нешто другачија у Европи где је, с једне стране, Тракија потпадала под власт Цариграда, док је Илирик припао Риму, пошто црква на овом простору није следила административну поделу Царства из 395. године на источни и западни део, по којој је провинција Илирик припала у управном погледу Истоку. Илирик се у рановизантијском периоду налазио под црквеном влашћу Рима, коју је представљао папски викар у Солуну (у појединим периодима у Коринту, односно Јустинијани Прими – Царичином Граду). Најстарији списак јереја из Notitiae Episcopatum, састављен око 650. године, наводи положај у хијерархији и број рановизантијских црквених провинција које су се налазиле под влашћу Цариградске патријаршије, која је имала 33 митрополије (са укупно 349 епископа) и 34 аутокефалне архиепископије:


у којима се и говорио грчки језик, потчињен Цариградској патри-јаршији. Иако су се италијанске епископије вратиле под власт Рима у 11. веку, што је било условљено како географским разлозима тако и политичким и црквеним приликама, ова линија раздвајања на Балкану имала је одлучујући значај за правац мисионарске делатности према Словенима и стварање православних цркава словенских народа у којима се богослужење одвијало на словенском језику. Након завршетка иконоборства, снажења Царства одби-јањем арабљанске опасности на истоку и укључивањем територија на којима су се населили Словени у административну организацију Византије, настао је један нови списак хијерархије епископа (Noti-tia VII), који садржи 51 митрополију (са укупно 536 епископије) и 51 аутокефалном архиепископијом. Овај хијерхијски списак јереја Цариградске цркве је задржао своју вредност за централне византијске области, чак и иако су бурни политички догађаји, а посебно велики прекид након рушења Царства 1204. године, има-ли значајних последица. На слици 14 приказане су митрополије Цариградске патријаршије током средњевизантијског периода (Notitia VII, упореди Darrouzès 1981, 272-4).

Црквена структура престоничке патријаршије која се јавља у овом епископском списку надживеће пад Византијског царства, играјући важну улогу у преживљавању православља и хеленизма за време османске владавине. Један сачувани списак епископа из првог периода турске доминације (Notitia XXI, вероватно настао крајем 16. века) набраја 72 митрополије и 8 аутокефалних архи-епископија Цариградске патријаршије.

Губитак појединих традиционалних византијских територи-ја – макар био и привремен – заједно са једним делом и политички мотивисаном византијском мисионарском политиком према су-седним паганским народима, условили су промене у структури црквених провинција, али такође и у територијалном обиму визан-тијског црквеног утицаја. Ово пре свега важи за Бугарску, где су Византинци основали аутокефалну архиепископију у Преславу (која се може упоредити са црквом Кипра) упоредо са снажном ми-сионарском делатношћу и покрштавањем северног суседа 865/866,

14

. Ми

тро

пол

ије

Ца

ри

гра

дске

патр

ија

рш

ије

у 10

. веку.


Пошто је читава обала Црног мора од раног времена припадала Византијском царству, тако је и Крим још од позне антике био не-посредно укључен у епископски систем цариградске патријаршије (са архиепископијама или митрополијама Херсон, Готија, Сугдеја и Босфор). Србија је готово истовремено дошла до црквене и државне аутономије: 1218/1219. године Саву је цариградски патријарх у Ни-кеји рукоположио за архиепископа аутокефалне српске цркве (са 10 епископија). Ширење српске државе довело је 1346. године до оснивања патријаршије са седиштем у Пећи, која је постојала до 1459. године.

Године 1319. био је посвећен један епископ Румунима за област Влахије (са седиштем у граду Аргес), а 1401. још један за Молдавију (са седиштем у Суцеави).

Додатак: Црквени развој у доба латинске владавине

Након латинског освајања Цариграда 1204. године, Млечанин Тома Морозини је постављен за латинског цариградског патри-јарха. Због уније са Римом, овај патријарх и његови наследници (са седиштем до 1261. у Цариграду, од 1314. на Еубеји/Негропон-ту и од 1453. у Венецији) теоретски су имали власт над читавом црквеном организацијом Византијског царства. У стварности, међутим, постављање латинских јереја било је могуће само на оним просторима који су се налазили под непосредном влашћу Франака или Млечана, па и у тим случајевима је то било могуће првенствено у митрополитским седиштима, те је тиме њихов ути-цај био ограничен готово искључиво на Латине. Византинци су остали верни православљу и свом клиру. Млечани и Ђеновљани су прихватили овакво стање, показујући трпељивост према грч-ком клиру и дозвољавајући православну црквену организацију, али забрањујући рукоположење грчких епископа на територијама којима су владали (За постављање свештеника, упореди Richard 1989; Λεονταρίτου 1996). Наметнути западни клир, као и бројни

коју је Симеон (893-927) током своје владавине, по свему судећи, уздигао у бугарску патријаршију. Седиште ове цркве је 971. године премештено у Охрид а 1018. расформирао ју је цар Василије II када је уништио Самуилово бугарско царство, замењујући истовремено бугарског патријарха аутокефалним архиепископом читаве Бугар-ске (са седиштем у Охриду – Охридска архиепископија). Охридски архиепископ није био потчињен Цариградској патријаршији, већ (као што је раније био случај са архиепископом Прве Јустинијане), непосредно самом цару. Његова власт се није простирала само на бугарску и македонску територију (23 епископа према Notitia XIII из 11/ 12. века), већ и на просторе и епископије суседних митрополија, као што су биле: Сервија (град), Верија, Стаги, Јањина, Адријанопољ и Вутротос, али и на просторе дубоко у унутрашњости Балкана, на којима ће касније настати средњовековна српска држава Немањића. У време Другог бугарског царства 1235. године поново је основана патријаршија са седиштем у Трнову, која је престала да постоји 1393. године након турског освајања Бугарске.

Христијанизација и других народа у југоисточној и источној Европи одиграла се током средњевизантијског периода, па су тако Срби, на пример, христијанизовани за време Василија I. Ипак, тежње ових народа да остваре црквену самосталност од Цариграда започеле су у суштини тек након 1204. године. Тако, на пример, иако је митрополитска провинција Кијева (Кијев или Русија, са укупно 19 епископа) постојала од око 990. године, још у доба Палеолога на челу црквене организације су се готово без изузетка налазили Византинци митрополити. Када су током 14. века и неке друге епископије огромне руске црквене области биле уздигнуте у ранг митрополија (као Галиција и Литванија), првенство Кијева било је изражавано кроз титулу ‚‚митрополија Кијева и целе Русије“. Упркос томе, потчињеност руске цркве Цариградској патријаршији није никад било оспоравано током византијске епохе. Тек 1461. године седиште поглавара кијевске цркве премештено је у митрополију Москве, и он је имао титулу патријарха од 1589. до 1700. године.

Изузетак описаном стању представљало је полуострво Крим, које никада није потпадало под власт митрополије Кијева/Русије.


Прво уређење монаштва из перспективе канонског права оди-грало се на Четвртом васељенском сабору у Халкедону 451. године (Канони 3-8, 16, 24), што је нашло свој одјек и у Јустинијановом законодавству (посебно у Новелама 5 и 133). Велики значај је има-ло потчињавање манастира локалном епископу, који је морао да да свој пристанак за свако оснивање новог манастира, имајући и право додељивања ставропигија (уздизање крста и благосиљање темеља), које је касније делом прешло на цариградског патријарха или на цара. Такође, значајно је било и правило stabilitas loci – правило о насељавању и боравку монаха у само једном манастиру, чији је циљ био да ограничи и смањи појаву лутајућих монаха.

Монашки живот је увек описиван као идеал, па је тешко по-вући поделу између периода процвата или опадања монаштва у Византији, посебно у погледу броја монаха. Ипак, у 4. и 5. веку, у 10. веку и на почетку следећег столећа, али и у 14. веку, стално повећање монаштва повезује се са израженом изградњом манастира, што је, опет, у вези са бројним поклонима цркви и манастирима у средњевизантијском периоду, на истеку првог хришћанског миле-нијума. Као места за изградњу манастира, највише су се бирале планине, простори који су у време оснивања манастира били ретко насељени или потпуно ненасељени, сматрани, дакле, за ‚‚пустињу“. Због тога су се острвски манастири (попут Неа Мони=Новог Ма-настира на острву Хиос) често користили као места прогонства политичких противника. Са друге стране, удаљеност од насеља у којима су често живели дародавци и доброчинитељи, није морала увек да буде претерано велика. Тако су бројни манастири оснивани у и око великих градских центара попут Цариграда, Прусе, Смирне, Солуна.

У средњем и позном периоду византијске историје број и густина манастирских задужбина у самом Цариграду и његовој непосредној околини били су изразито велики (већ у 6. веку било је 60 манастира у престоници): на обалама Босфора, острвима у Мраморном мору, као и у Витинији (посебно у области Кизика и на Витинијском Олимпу). У Малој Азији треба још истаћи ма-настирске заједнице на горама Галисиос (северно од Ефеса) и

католички монашки редови (цистерцити, доминиканци, фра-њевци и витешки редови) – и то посебно у 13. веку – остали су до краја изван Православне цркве и њене организације, упркос њи-ховом дуготрајном присуству на византијским просторима. Из тог разлога овде се нећемо детаљније њима бавити.

На подручју источне границе Царства (Кападокија, При-еуфратске области, Киликија) Православну цркву су угрожавале сиријска јаковитска и јерменска црква, које су основале и своје патријаршије или католикате (у манастиру Варсими сиријска, у Севастеји јерменска црква).

8.2. Византијско монаштво

Пустиња је простор који припада монаштву, место тишине, промишљања, одвајања од света, али и подручје борбе са ђаволом и бројних искушавања. Ово најраније схватање које се развило у колевкама хришћанског монаштва, остало је много снажније присутно у источном него у западном делу Царства. На тај на-чин је физичка удаљеност од градских или сеоских насеља била стална идеја присутна у различитим врстама монаштва на истоку (пустиножитељство, лавре, киновије општежиће) са циљем под-сећања на усамљеност пустиње. Пустиња може да се ‚‚створи“ или замени острвима усред мора или раскрченим простором усред дивље (‚‚девичанске“) шуме. У крајњим случајевима градских манастира исту улогу су имали зидови и манастирска капија (за типологију манастира види поглавље 9.3). Пре муслиманско-араб-љанских освајања праве пустиње су на византијском простору постојале пре свега у Египту и на Леванту. Ранохришћанско мо-наштво је настало, обликовало се и стигло до свог првог врхунца у египатској пустињи, на Синајском полуострву, у Сирији и на светим местима у Палестини. Иако први манастири у Малој Азији и у Цариграду потичу такође из 3. и 4. века (упореди манастире Евстатија Севастејског, Василија Великог и Светог Далмата у Цариграду), ипак је, гледајући шире, развој монаштва у средишњим областима-језгрима Византијског царства био нешто каснији.


Латрос (Латмос) на језеру Хераклеје (Дубоко језеро Византинаца, турски Ba$ a gölü), близу Милета, али и у планинским областима око Трапезунта и Кападокије (упореди Janin 1975). Манастири су били оснивани и на готово свим већим острвима, а посебно треба издвојити острво Патмос, које је у време оснивања манастира светог Јована Теолога 1088. године било потпуно ненасељено, и тако је било у почетку у потпуности острво-манастир. У европ-ским деловима Царства манастирски центри су посебно били сконцентрисани у следећим областима: околини Атине (више од 10 манастира), Арти, Солуну и данашњој Бившој Југословенској Републици Македонији, такође на тзв. манастирским горама попут Китерона, Пилиона, Преспанског језера, Касторије и Охрида. Уз то, на Сицилији, Калабрији и Апулији и околини Рима постојало је више од 300 грчких манастира, који су се често називали васи-лијана, пошто су следили манастирска правила кападокијског оца Василија Великог.

Полуострво Атос представља специфичан случај. После почет-не фазе насељавања монаха-пустињака, Атос се у потпуности развио као монашки простор од 10. века са границама које су одређене 943. године. На тај начин је Света гора Атонска у потпуности постала неприступачна лаицима за насељавање и коришћење (земљорадњу и испашу), док је у исто време била изузета из власти локалног епископа у граду Јерисос. Од 963. године насељена је североисточна страна полуострва, окренута ка Цариграду, а касније и мање го-стољубива југозападна обала. Основано је 20 великих манастира (међу којима један бугарски, један српски и један руски), који управљају полуострвом и бројним другим видовима монашких установа (види слику 15): (еримитирије) испоснице/скитови, иси-хастирија – млчалнице, скитови, колибе и велики скитови, међу којима постоји и један румунски. ‚‚Западни“ манастири основани на Атосу, били су кратког века (између осталих један сицилијански и један калаврезијски). Изузетак представља манастир бенедикти-наца из Амалфија у близини Велике Лавре у области Морфону (ова реч потиче од назива Амалфитанског манастира) који је постојао до четврте деценије 13. века. Манастири су имали велики број 15. Манастири и скитови полуострва Атос/Свете горе.


9. НАСЕЉА

9.1. Престоница: Константинопољ / Цариград

Цариград заузима централни положај у Средишњим облас-тима Византијског царства, налазећи се на раскршћу важних трговачких и војних путева, који су још током антике били од великог значаја, да би након стварања Цариграда као нове пре-стонице њихова важност додатно порасла. Цариград није постао престоница Царства захваљујући историјском развитку града и његове области, као што су се неретко државе развијале постепено из једног првобитног политичког и економског средишта. Упра-во супротно, Цариград/Константинопољ је изабран као царско седиште и самим тим као престоница једне већ ‚‚постојеће“ др-жаве. Доминантни положај Цариграда се огледао и у томе што је византијска престоница била схватана као јединствено градско средиште у поређењу са свим осталим насељима на византијском простору, представљајући Град par exсellance, у односу на који су сви остали градови далеко заостајали. Овакво стање се задр-жало вековима све до позновизантијске епохе када су се због распарчавања Византијског царства отвориле могућности да се развију и други провинцијални градски центри. Ипак, мит о царском граду, политичком и духовном центру православног хришћанства, надокнадио је опадање снаге Цариграда које се оди-гравало у стварности.

Одлучујући чинилац у избору места за нову престоницу на пр-вом месту била је политичка и војна неопходност (која је извирала из искуства 3. века) да се створи један чврст центар и једно стално царско седиште у источном делу Царства. Није случајно да је ова

обрадивих њива и земљишних поседа (такозвани метох/метоси) изван атонског полуострва на читавом Халкидикију (посебно на су-седним полуострвима, ‚‚прстима“ Халкидикија Лонгосу/Ситонији и Касандрији), на острвима у северном Егеју, северној Грчкој али и на читавом простору Балкана и Русије.

128 Византијски свет Насеља 129

остаци постоје и данас) дужина копнених бедема града износила је око 5,7 км, зидина дуж Златног Рога око 5,4 км, а утврђења на обали Мраморног мора око 8,5 км. Улаз у Златни Рог је затваран ланцем који је спајао кулу Евгенија са једним утврђеним пиргом на супротној страни залива, у Галати/Пери. Постојање овог ланца је забележено од почетка 8. века у историјским изворима.

Одбрану Града на европском, копненом делу, осигуравали су тзв. ‚‚Дугачки бедеми“ који су посведочени од времена цара Анастасија I (491-518). Ови бедеми су се налазили на удаљености од око 2-3 дана пута од Цариграда (око 80 км), били су дугачки око 45 км и штитили су трачко залеђе престонице спајајући Мраморно и Црно море. (Crow/Ricci 1997).

Цариград је без сумње све до 1204. године био прави мегало-полис. Када је Константин Велики 324. године донео историјску од-

нужност постала посебно снажна након снажног земљотреса који је разрушио Ефес 262. године. Константин Велики је тако тражио центар који би као наследник Ефеса господарио Малом Азијом и који не би био оптерећен својом претходном историјом, као што је био случај са осталим великим источним градским центрима, попут Антиохије и Александрије. Избор који је пао на градић Ви-зантион најпре је био условљен његовим географским положајем између два континента и два ‚‚затворена“ мора, на месту где су се сусретали морски путеви између Црног мора и Егеја, и копнени путеви између Европе и Азије.

Идеја да Цариград заузима кључно место у држави у сваком погледу остала је присутна у свести Византинаца све до самог краја Византијског царства. Ова свест је, сасвим природно, била јасна и турским освајачима Цариграда у 15. веку, што посведочује и грчки историчар Критовул са острва Имброс у свом детаљном опису планова и дипломатских припрема који су претходили зи-дању тврђаве Румели Хисар и освајању града (Критовул, 1, 6-8).

Положај Цариграда и његове шире околине заједно са његовим природним лукама (упореди Müller-Wiener 1994) обезбеђивали су несметано снабдевање града преко мора великим количинама жита и намирницама неопходним за један мегалополис. У почетку су се житарице увозиле највише из Египта и са Леванта, постепено, међутим, све више из западне Мале Азије и црноморских обала. Осим тога, Град се снабдевао и из суседних области увозећи ма-слиново уље, вино и месо из западне Мале Азије, са Егејских обала и острва и рибу из оближњих мора. Значајан чинилац за разумевање географије нове престонице је био њен положај на полуострву између Мраморног мора и залива Златни Рог (турски Халич), дугачког 7 км и широког до 800 метара који се простире са југа од Босфора ка северозападу, чинећи у основи наставак долине малих речица Кидароса/Алибеј и Варвисија/Kağithane (види слику 16). На тај начин су преко две трећине одбрамбених утврђења Града чинили морски бедеми – чија је одбрана била лакша – и само једну трећину копнени бедеми. Од 5. века (када су саграђени тзв. Теодосијеви бедеми у време цара Теодосија II чији

16. Цариград – региони и зидине града.


наводи да је Цариград највећи град Царства. Према Јовану Зла-тоустом, око 400. године Цариград је бројао око 100 хиљада хриш-ћана (дакле вероватно више од 200 хиљада становника укупно). У време Јустинијана I предвиђена количина бесплатног хлеба (panes publici) за поделу Цариграђанима одговарала је потребама града са 600 хиљада становника (у овај број треба укључити и непознату количину ‚‚резервног“ хлеба). У општим цртама не би било прете-рано претпоставити да је популација Цариграда у 6. веку – пре смр-тоносног таласа куге из 542. године – достигла 400 хиљада људи.

Цариград се није никад опоравио, ни у грађевинском ни у демографском аспекту од освајања 1204. године и латинске вла-давине у 13. веку (до 1261). Покушаји обнове и градње у време првих Палеолога били су слаби и недовољни, спровођени уз велико напрезање. У првој половини 15. века, мало пре турског осваја-ња, Цариград је имао између 40 и 50 хиљада становника. Према подацима Георгија Сфранцеса, само 7.000 мушкараца било је на располагању за одбрану града 1453. против турских трупа које су бројале преко 58.000 људи на копну и флоту од укупно 420 бродова. (У вези са Цариградом види посебно Jacoby 1961, Janin 1964, Dagron 1974, 2000, Müller-Wiener 1977, Restle 1990, Constantinople and its hinterlands 1995, Magdalino 1996, Berger 2000, Crow 2001).

9.2. Развој насеља

Упркос огромном значају који је Цариград имао, 90% Визан-тинаца није живело у престоници Царства и њеној широј околини. Већина Византинаца никад и није видела Цариград из близине. Међутим, пошто су византијски историчари усмеравали највећи део своје пажње на повести о царевима, приче о царском двору и догађањима у центру Царства, као и због њиховог посебног див-љења према престоници, наше знање о развоју насеља и популације изван ширих граница Цариграда је изузетно оскудно.

Као што смо навели раније, Цариград је обухватао површину од 12 квадратних километара унутар зидина, са популацијом од

луку да прогласи своју нову престоницу за ‚‚Нови Рим“ – према при-чи цар је размишљао и о Халкедону, Никомедији (Диоклецијано-во седиште) и Илиону/Троји – он је повећао територијални опсег града са 2 на 6 квадратних километара (‚‚Константинови“ бедеми који су тада сазидани, нису остали сачувани и њихово простирање се може само делимично реконструисати). Почетком владавине цара Теодосија II (408-450) територија града се удвостручила, достижући 12 квадратних километара, а сама престоница је утвр-ђена новим зидинама, које су завршене 413. године и које се по овом цару и називају Теодосијеве зидине.

Пошто је снабдевање водом града унутар зидина било од самог почетка проблематично, током прва два века живота нове престонице било је неопходно изградити бројне аквадукте и ве-лике цистерне како би се надокнадио овај природни недостатак који је мучио житеље Цариграда.

Тиме је Цариград добио свој коначни изглед. Градска област се делила на 14 региона (квартова) и даље на 322 суседства (гитонија). На овој великој површини града постојали су, наравно, крајеви који никад нису били густо насељени, попут брдовитог дела који је пресецала мала речица Ликос. Посебно су рубна подручја града била карактеристична по манастирским задужбинама, најчешће ограђеним високим зидовима, мањим кућама и поседима са баш-тама, виноградима и малим ливадама. Све до 20. века у крају Са-матија (средњовековна Псаматија/Υψωμαθεία) задржани су стари повртњаци и баштице (упореди Koder 1993, 69-73).

Цариград је од рановизантијске епохе и времена када је по-стао престоница Царства доживљавао велики прилив станов-ништва, посебно због царских мера о функционисању града, али и инфраструктуре града који је од почетка замишљен као ме-галополис. Ова чињеница налази своју потврду како у повећању обима града у 5. веку, тако и у мерама које је Јустинијан I морао да предузме у првој половини 6. века да би се ограничио долазак нових становника. Крајем 4. века Авсоније убраја Цариград у 20 мегалополиса Римског царства, постављајући га на друго место, одмах иза Рима. Већ 430. године црквени историчар Созомен


Пелопонезу из 13. века, као и на примерима обновљених градских средишта, већ током Јустинијановог времена, која су у одређеним случајевима прерасла у права утврђења (примери: Евријау Епиру, Арикадна у Ликији, Мокисос у Кападокији). Сличне су биле намере царева из династије Комнина у 12. веку да обнове и утврде многе од градова који су уништени селџучким освајањем после 1071. године, а који су у византијске руке дошли током и након Првог крсташког рата. Византијски историчари поименично наводе 18 градова обновљених пре 1180. године (додајући коментар ‚‚и многи други“). Ипак, површине бедемима утврђених градова често су биле значајно смањене и сами градови су премештани на места по-годнија за њихову одбрану од напада непријатеља.

Арабљанско освајање византијског истока које је уследило не-посредно након персијских ратова и насељавање Словена у европским деловима Царства, повезано са аварским нападима, довели су до сличних последица по византијске градове и насеља и на истоку и на западу, упркос неким разликама у развоју ових делова Царства још од 6. века. У областима где је дошло до смањења становништва због епидемија куге (од 541. године) и из других разлога, држава више није могла да обезбеди сигурност становницима градова који нису били снажно утврђени. Због тога су насеља на незаштићеном простору (долине, равнице) постала знатно малобројнија и једним делом била замењена малим, утврђеним градовима, који су подизани на узвисинама (или на врховима брда, на пример град Ovacik Hisar на планини Bey Dag, упореди Harrison 1980).

Села која није било могуће утврдити су или нестајала или су премештана далеко од путних артерија у долинама и равницама, најчешће према обронцима планина. Значајан чинилац за избор новог места за насеље из практичних разлога представљало је по-стојање воде у близини. Величина насеља се смањила, посебно оних која се нису налазила у посебно плодним географским областима, али се тиме укупни број насеља повећао чак и иако је укупно становништво било у опадању или остајало на истом нивоу (мисли се на становништво у провинцијама). Ово се најпре дешавало у областима у којима је пад броја становника био надокнађен на-

најмање 100 хиљада становника. По средњовековним мерилима Константинопољ је био не само велеград, већ је имао посебно место међу великим градским центрима средњег века. У рановизантијском периоду значај угледања византијских градова на Цариград очит је, између осталог, и у структури црквене организације. У складу са једним законом из 5. века, сваки град је био и седиште епископа, са последицом да је црквена хијерархија у почетку пресликавала ‚‚хијерархију“ градова. Положај сваког града у овој хијерархији био је одређен на основу његовог статуса у световном административном уређењу и, уопште, био је повезан са угледом града.

Од 7. века надаље, сви градови Византијског царства далеко заостају за Цариградом по броју становника и по величини. На-меће се логично питање: да ли је осим Цариграда постојао још неки мегалополис на територији Византијског царства? Чини се да се о Солуну може говорити у овом смислу ако судимо на ос-нову површине града унутар зидина (око 400 хектара). Солун је био значајни економски центар (нпр. и као место одржавања великог трговачког сајма) на раскршћу великих путних праваца. Солун је представљао значајно трговинско средиште и био центар у црквеној и административној организацији са међурегионалним значајем. На свом врхунцу у византијско време, вероватно је имао и 100.000 становника. Многи византијски писци, попут Јована Каменијата, Евстатија Солунског, именом непознатог аутора Ти-мариона, Јована Анагноста и других, посведочују у својим делима динамичност Солуна. (Καλτσογίαννη/Κοτζάμπαση/Παρασκευοπού-λου 2002).

Остали градови током средњег и позног византијског периода били су неупоредиво мањи од Цариграда и Солуна. Почевши од 6. века основни елемент живота византијских градова, како у ретким случајевима оснивања нових градова, тако и приликом обнављања античких и рановизантијских центара, био је обез-беђивање сигурности његових становника. Стога је утврђена те-риторија једног града морала да буде мала и густо насељена. То се подједнако види на случајевима нових градова, попут Мопсуестије у источној Малој Азији, основане у 6. веку, или франачке Мистре на


сељавањем новог становништва (посебно Словена). Супротно арабљанским упадима у унутрашњост Мале Азије, чији је први циљ био пљачка а други пустошење земље, чиме је Византија политички и економски слабљена, аварословенски ратни походи на Балкану довели су до масовног словенског насељавања. Као пример узеће-мо долину реке Дрим (Дропули) у северном Епиру (слика 17). На овом простору су три провинцијска града из позне антике, који су се налазили у долини, били замењени са отприлике педесет села на планинским обронцима са обе стране реке. Напуштање долине Дрима након уништења или премештања некадашњег ста-новништва, довело је до замочварења терена, због чега је ова област све до 20. века била непогодна за насељавање. Пораст броја насеља, која су већином насељавали Словени као што сведоче топоними, није самим тим и показатељ повећања популације.

Византијско село (које се у рановизантијском периоду још увек називало античким називом коми – κώμη, који је од позног 6. века замењен термином хорион – χωρίον, чинила је група домаћинстава повезана са већим баштама које су се наслањале непосредно на кућу. Мала насеља се у пореским списковима (које су Византинци називали практикон – πρακτικόν, Турци касније дефтер) јављају под називом агридион – αγρίδιον. У документима се прави разлика између башти (окућница) и њива како би раздвојили земљу унутар и изван села. Баште су се тако називале ‚‚есотира – εσόθυρα“ (буквално унутар), а њиве ‚‚ексотира – εξώθυρα“ (буквално изван), чиме је практична разлика између ових поседа бивала потпуно јасно дефинисана и забележена. Интензивна земљорадња је задобила велике размере, подједнако у плодним равницама на ушћима ре-ка, посебно у западној Малој Азији, и у залеђу Цариграда, као и на ненасељеним деловима саме престонице унутар Теодосијевих зидина. Упоредо са мање или више затвореним сеоским типом насеља, срећу се и усамљене, издвојене мање насеобине (ктисис – κτήσεις) које су сачињавала појединачна имања (προάστεια, на латинском villae) и њиве (κτησίδια, στάσεις). И села и појединачна имања су постојала – независно од њихове величине и врсте влас-ништва над земљом; постојали су, дакле, истовремено и слободни

17. Развој насеља у долини Дрима /Дропули (Стари Епир).

Подвучени називи означавају насеља до 6. века, а називи

писани у курзиву насеља забележена након 6. века.


смањењу разлике у карактеру између града и тврђаве допринела је и у више наврата вршена милитаризација Царства, посебно у погледу административне поделе на теме, у чијим се центрима концентрисала занатска и уопште ‚‚градска“ производња.

Сигурност становништва представља најважнији чинилац једног насеља. Сигурност малих села је могла бити постигнута само делимично, и то пре свега захваљујући њиховом географском по-ложају: удаљености од главних путева, тешком приступу насељу, добрих могућности за повлачење приликом напада и слично. Ипак, што је већи био прилив становништва, то су се насеља све снажније утврђивала. Утврђивање почиње од обичне утврђене куле на једном узвишењу изнад насељене области села (бројни овакви примери се срећу у позновизантијској епохи у средњој Грчкој, на Еубеји и на Егејским острвима). Осим оваквих примера, већ током средње-византијске епохе срећемо релативно велике тврђаве-прибежишта, које су најчешће чинила појединачна утврђења, прилагођена ка-рактеристикама терена и које су користиле природне географске по-годности појединих брда. Оваква утврђења су се налазила у близини и изнад великих села. У одређеним случајевима, оваква утврђења су штитила својим бедемима и системе за снабдевање села водом, попут, на пример, насеља Цибискос/Гризанон у Тесалији, али се у оваквим случајевима чешће радило о цистернама за воду које су се налазиле у оквиру заштитних бедема. Оваква утврђења нису била стално насељена. Становништво се у њих склањало са животињама и својом покретном имовином само приликом непријатељских напада.

У случајевима када је неко насеље било седиште војне јединице или провинцијске администрације, имамо разлога да верујемо да су утврђена места била стално насељена. Када је неко место постајало стално насеље, у њега су неминовно долазиле поједине врсте градске производње и занатства, па су овакве тврђаве све више добијале једним својим делом карактер насељеног центра, што никако не значи да су истовремено нужно задобијале и изглед града.

Касновизантијски период, укључујући и доба латинске власти, донео је са собом коришћење тврђава на византијској територији као седишта феудалних барона по угледу на Западну

сељаци и парици на великим царским поседима, али и на поседима-метосима манастира (упореди Kaplan 1980, Armstrong 2002).

Од рановизантијског времена градови не губе само своју ау-тономију, већ све више и више, а посебно од краја 6. века, и свој градски карактер. Изузетке оваквом развоју представљају ве-лике луке због свог трговачког значаја и тесне повезаности Ви-зантијског царства са морем и његове ослоњености на трговину морским путем која је била бржа и једноставнија. Упркос томе, и многи приобални градови су знатно опали или сасвим пропали као последица географских промена тла или делимичног губљења византијске превласти на мору током 7. века, као и арабљанске (али и византијске и западне) пиратерије. Међутим, луке попут Солуна или Трапезунта, у којима су се често одржавали трговачки сајмови, задржале су без прекида свој градски карактер. У општим цртама, густа мрежа градских насеља из времена позне антике, нестаје од краја 6. века. Само мали број нових градова је основан за време тзв. ‚‚мрачних столећа“ (7-8. век) и у каснијем времену, а већина њих се развила из једног утврђеног центра – тврђаве, као што је био случај са Монемвасијом и Мистром на Пелопонезу, Сервијом у Македонији западно од Солуна или Палеохором на Егини), од којих се у највећем броју случајева радило о поновном насељавању античких насеља. (упореди, између осталих, Kirsten 1958, Μπούρας 1981).

У поређењу са периодом позне антике али и рановизантиј-ском епохом, градским пејзажом, изузимајући војна утврђења, од јавних зграда доминирају цркве. С једне стране, смањују се и ублажавају разлике између села и града, пошто су и становници градова обрађивали земљу у околним областима, док се само мали део градске популације бавио градским занимањима и занатством, делатностима које су постојале само у малом броју градских цента-ра. Са друге стране, градови се по свом типу све више приближа-вају тврђавама због све снажније израженог карактера утврђења ограниченог зидинама. Тако је и термин тврђава (грчки κάστρον) почео све више да се употребљава за ознаку града, задржавајући и даље своје основно значење утврђеног насеља. Оваквом развоју и


тврђаве као уточишта за целокупно становништво једног острва. Карактеристичан пример овог типа насеља јесте троспратна тврђа-ва Кастро на острву Антипарос, сазидана после 1439. године (слика 19). Реч је четвороугаоној грађевини сазиданој око унутрашњег дворишта, са странама дужине око 40 метара у чијем се центру на-лазила кула (пиргос), више пута дозидавана и ојачавана. У тврђави је постојало отприлике 50 кућа и велики број складишта за намирнице.

Нема сумње да су осим оваквих утврђених насеља током читавог византијског миленијума постојала и неутврђена насе-ља, најчешће села чије се становништво првенствено бавило земљорадњом. Овакав тип насеља је био посебно чест у области Медитерана, где су се налазили велики земљишни поседи и где је обрада земље била од великог значаја за развој читаве регије.

Европу, али такође и развијенију технику за изградњу таквих ут-врђења. Моћници су зидали своја утврђења изван насеља, што је важило не само за западне освајаче већ и за локалне византијске великаше. На тај начин је удаљеност између оних који су имали власт у својим рукама на одређеној територији и локалног ста-новништва постајала све већа, чак и у оним областима у којима је византијска власт поново успостављена након неког времена од пропасти Царства у Четвртом крсташком рату 1204. Оваква све већа удаљеност између моћника и локалне популације, заједно са околношћу да централни државни механизам више није постојао (барем не у некадашњој мери), рушили су поверење поданика од-ређеног локалног господара у његову способност да их заштити, с једне стране, али је, с друге стране, снажило свест о политичкој снази малих заједница. Најкасније почетком касновизантијског периода, политичка несигурност и пиратство довели су до стварања – посебно у приобалним подручјима и на егејским ос-трвима – стално насељених утврђених села (попут Мастихохора на Хиосу). Многа насеља на егејским острвима носе име Пиргос (Кула) или Кастрос (Тврђава), истовремено као ознаку врсте и карактера насеља и као топонима, насупрот неутврђеним местима које се називају Хора (Село, Поље). Нарочито често се среће један посебан тип таквих утврђених села која представљају централно насеље неког острва (упореди пример Пирга на Санторинију, сли-ка 18): рубне куће у селу су зидане једна уз другу, без остављања и најмањег слободног простора између њих, а њихови ојачани зидови без икаквих отвора (врата или прозора) служили су као спољашњи одбрамбени зид села. У оваквом специфичном зиду на-лазила се и једина капија за улазак у град, која се закључавала. Уз то, ‚‚унутрашње“ капије које су постојале у самом селу штитиле су од непријатељских напада поједине делове и централни део насе-ља, који се налазио на узвишеном месту у односу на остатак села.

Истовремено са овим типом насеља, нарочито у позновизан-тијској епохи среће се тип тврђаве-уточишта, у којој читав цен-тар једног насеља служи као прибежиште приликом напада. Феудални и локални господари су зидали или користили такве

18. Утврђено село Пиргос на острву Санторини /Тера: а) Главна капија;

b) остале капије; c) средишњи трг; d) заједничко складиште жита; e) цркве.


9.3. Манастири

Монаштво је имало велики значај за византијску цивили-зацију и њену специфичност, како у општем смислу (види испред поглавље 8.2), тако и због сразмерно врло великог броја монаха у односу на укупну популацију Византијског царства. Тако је, на при-мер, титуларни патријарх Антиохије Јован Оксит (крај 11. века) у једном свом говору о неотуђивости манастирске имовине (PG 132, 1128) устврдио да је почетком 8. века читаво становништво васељене било подељено на две готово подједнаке половине: на ожењене и на оне који су се држали завета чедности, дакле на све-товњаке с једне стране, и монахе и монахиње с друге. Свакако би било претерано претпоставити да су монаси чинили половину укупне византијске популације, али овај навод свакако указује на значај монаштва и његову бројност у односу на остале категорије становништва Царства. Стога није изненађујуће што су манастири који су се налазили изван градова по својој структури често за-добијали карактер јединственог и независног насеља. У складу са подацима који су обрађени у склопу пројекта на изради историјско-географских лексикона Византије под називом Tabula Imperii Byzan-tini Универзитета у Бечу, манастири и уопште манастирска насеља чинили су око 17% у односу на све остале врсте насеобина (Koder 1995, са детаљнијим подацима). Иако су многи манастири настајали у ненасељеним или пустим областима, није био редак случај да су током времена око њих настајала мања села (која су насељавали сељаци и лаици у служби манастира), која су се у појединим слу-чајевима – карактеристичан је пример Патмоса – значајно проши-ривала и развијала.

Манастирске зидине, како у градским центрима тако и у про-винцијама, које су у почетку имале углавном симболичку функцију раздвајања небеског од земаљског света, почеле су прилично рано да се употребљавају и као одбрамбене зидине. Већ неки од најстаријих манастира у Египту и Палестини имају спољашња обележја утврђеног насеља или тврђаве, која постају још упадљивија током средњег и,

Постојање ових неутврђених сеоских насеља је често посведочено обликом и старином одређених топонима, али од њих готово ни-када није остало материјалних остатака, те се због тога о струк-тури таквих села ништа поузданије не може рећи.

19. Антипарос, троспратна ,,тврђава” (кастрон) из 15. века: улаз са јужне стране,

у центру остаци округлог торња, на северозападној страни остаци позније капеле.


ерозијом. Осим једне врсте примитивних лифтова са мрежама и система мердевина од канапа, није било другог начина да се до ових манастира допре све до 19. века (види цртеж манастира Варлама из 1745. на слици 21).

У позновизантијском периоду манастирски метоси (поседи манастира у провинцијама) су често били окупљени – слично као што је то био случај и са самим манастирима којима су припадали –

посебно, позновизантијског периода (Ορλάνδος 1958). Прерастању манастира у права мала утврђења доприносили су не само спољаш-њи манастирски зидови, већ и сложен систем капија и заштитна ку-ла. У сваком случају, средишњи положај манастирске цркве – католикона у унутрашњем дворишту као центра читавог комплек-са – остаје карактеристичан за све манастире (види представу атон-ског манастира Ксиропотама из 1744. на слици 20). Манастири нису имали зидине једино у случајевима када то због географског положаја није било неопходно. Такав је био случај, на пример. са Метеорима, манастирима осованим у Тесалији половином 14. века, који су свој процват доживели у периоду турске власти (упореди Nicol 1975). Метеори (буквално они који лебде између неба и земље) се налазе на врховима усамљених, готово неприступачних стена, образованих од периода кенозоика раслојавањем тла и еолском

20. Манастир Ксиропотам на Атосу (цртеж Барског, 1744. године): на унутрашњим странама готово

окомитих заштитних бедема манастира направљене су монашке ћелије, чије се аркаде препознају у

позадини; на левој страни бедема види се заштитни торањ, у средишту дворишта католикон (уписаног

крста са куполом), на десној страни манастирска капија; изван манастира препознаје се осматрачница

у манастирској луци, спремиште за бродове (арсана) са пристаништем.

21. Манастир Варлаам, Метеори (цртеж Барског, 1745. године).


9.4. Додатак: зидање утврђења

Систематска изградња утврђења од стране државе престаје у највећем броју случајева крајем 6. века са падом византијске гра-нице на Балкану, изузимајући Хексамилион (бедеме на Коринтској превлаци) који је обнављан још почетком 15. века под претњом очекиваног напада Турака. Током рановизантијске епохе радило се најпре о утврђењима на границама Царства или на просторима који су наследили традицију позноримских тврђава на граничној линији – лимесу. Заштита и обнова ових утврђења била је пот-врђивана царским законима све до времена Јустинијана (527-565) (Теодосијев Кодекс 7.15.1; Јустинијанов Кодекс 1.27.2). На граници дуж Дунава поједина утврђења лимеса из римског времена су још увек била у употреби и у рановизантијско време. Насупрот томе, на источној граници у Малој Азији, Месопотамији, Сирији и Палестини задржана је само мање-више густа мрежа легионарских логора, тврђава и кула који су заједно са појединим делимично утврђеним насељима имале улогу да контролишу непријатељске упаде. Ова гранична мрежа се простирала од Трапезунта на се-веру до Еуфрата на југу пратећи приближно некадашњу границу Царства са Персијанцима, а одатле је допирала до Акабског залива, у граничној зони између насељених области и пустиње. Јужно од Еуфрата, у Сирији и Палестини срећу се тврђаве на појединим местима које су померале граничну линију све до оаза.

Прокопијеви описи (посебно у делу О грађевинама) и налази приликом археолошких ископавања сведоче о интензивном гра-ђењу утврђења не само на границама већ и у унутрашњости Царства у време владавине Јустинијана I и његових претходника Јустина I и Анастасија I. Њихова градитељска делатност превазилази својим обимом мере просте заштите граница Царства обновом постојећих тврђава и представља реакцију на тешко политичко стање у Царству у 5. веку. ‚‚Дугачки бедеми“, на пример, које је сазидао Анастасије I у залеђу Цариграда између Селимврије и Црног мора, били су обновљени и побољшани у време Јустинијана I. Међутим,

око једног малог, утврђеног поседа, који је у одређеним случајевима потицао још из средњевизантијске епохе. Осим ‚‚манастира-твр-ђава“ постојали су и други типови манастира који су потпуно подсећали на градска насеља или војне логоре, као што је био случај са манастиром Abu Fano у централног Египту (у близини Minya), који је основао Apa Bane. О овом манастиру постоје пода-ци у времену од 4. до 6. века и у време свог процвата у њему се налазило више од хиљаду монаха (Buschhausen 1993, 1999). Слични су примери Велике Лавре и Ватопеда на Светој гори. Истовремено, постојали су и манастири-села (‚‚лавре“), попут рановизантијског ‚‚Келије“ (отприлике 50 км северно од Wadi Natrun у долини Нила), сачињеног од преко 150 испосница (Kellia 1990), али и Карија или манастир свете Ане на Атосу. На крају, постојала је и врста манастира сличних усамљеним вилама. Најбољи примери ове врсте су прве испоснице на полуострву Синај, на брду Sufsafeh, изнад манастира свете Катарине (Finkelstein 1985) или манастир Сакудион, изграђен на великом имању породице Теодора Студита на Витинијском Олимпу (Janin 1975, 177-183).

Mанастири су чешће подсећали на мале провинцијске градове него на села упућена искључиво на обраду земље, захваљујући својој економској независности и самодовољности, која је укључивала и земљорадничку и занатску производњу за потребе манастира. Заокружујући овај преглед различитих врста византијских ма-настира, сложићемо се са мишљењем Орландоса (Ορλάνδος 1958, 7) да су ‚‚византијски манастири у потпуности личили на градо-ве у малом“, одлазећи још један корак даље наглашавањем да су ранохришћански и византијски типови манастирских насеља (манастири, лавре, испоснице и друге) одсликавале световни раз-вој и промене карактера насеља. Ова чињеница не представља само једноставан феномен у истраживању историје насеља, већ има и шири политички, друштвени и економски значај пошто је сваки манастир захваљујући свом утицају и често повлашћеном приступу иначе прилично ограниченим природним ресурсима могао да постане супарник, препрека или да чак представља опасност за настанак и развој насеља у сопственој околини, како у провинцијама тако и у самом Цариграду (Koder 1995).


10. СТАНОВНИШТВО

10.1. Језици у Византијском царству

На питању језика у Византијском царству огледају се и многи друштвени феномени карактеристични за Византију: разноликост популације, велика кретања становништва и осцилирање његовог броја или различите могућности апсорпције страног становништва у организам Царства у одређеном тренутку, упоређени са великом асимилаторском снагом моћног државног организма.

Чак и ако би се сиријско-арамејски (и са одређеном задршком коптски језик) могли сматрати ‚‚светским“ језицима позноантичког доба, ипак су једино латински и грчки били званични, ‚‚државни“ језици Римског царства. Почетком византијске епохе, грчки језик је преовладавао у источном делу Царства. Од 2 века п. н. е. ови крајеви су у различитом обиму примали утицаје из латинског је-зика и латинске речи су доминирале у многим сферама живота, додуше најмање у свакодневном животу, већ најпре у војсци (где су све наредбе биле на латинском), у законодавству и судству, об-ластима у којима је употреба латинског била неопходна а његово присуство дуготрајно. Јустинијаново законодавство и Маврикијев ‚‚Стратегикон“ (почетак 7. века) сведоче о употреби латинског језика у овим двема областима, законодавству и војсци. Језичка граница између грчког и латинског пружала се у Африци дуж западне границе Киренаике, а у Европи на Балкану. У општим цртама, ова граница је од преласка са 2. на 3. век била стабилна и оквирно је пратила правац административне северне границе Македоније и Тракије, иако су постојали ‚‚џепови“ језика и на различитим странама ове границе (слика 22), која је почињала

због њихове дужине (око 45 км) на њима није било могуће држати сталну војну посаду која би могла да заштити престоницу.

Други системи одбране од напада непријатеља су били ефи-каснији. Један од њих се налазио у Термопилима, удаљеним око 20 км од обала Малијског залива у унутрашњости Фтиотиде. Овај одбрамбени систем, сазидан у 6. а обновљен у 10. веку, успео је да задржи бројне варварске упаде током 6. века, као и бугарске нападе у 10. веку. Нови бедеми које је Јустинијан сазидао на Ко-ринтској превлаци били су, показаће се, на неки начин фатални по Царство: пошто су Византинци веровали да ће ове моћне зидине заштитити цео Пелопонез од копнених напада, запоставили су остале бедеме и њихову обнову на овом полуострву. Уместо то-га, Словени су продрли на Пелопонез прешавши чамцима преко Истмоса/Коринтске превлаке, између залива Итеас и Навпакта. Пошто су зидине градова на Пелопонезу биле пропале и њихова одбрана није била могућа, Словени су приликом свог доласка на полуострво наишли на слаб отпор и затекли заправо повољне услове за насељавање. Још и у 15. веку деспоти Мистре су као господари Пелопонеза више пута обнављали бедеме на Истму, желећи да се заштите од упада турске војске. Упркос томе, Турци су сваки пут изнова рушили ове бедеме и готово неузнемиравани настављали своја пустошења по унутрашњости Пелопонеза.

Нису нам познати слични примери овако дуготрајне градње и одржавања одбрамбених бедема и утврђења у Византијском цар-ству, као што је био случај са зидинама на Коринтској превлаци. Чак је и источна граница која је била поприште толиких сукоба и битака са Арабљанима у суштини била сачињена од појединачних тврђава и малих утврђених градова, који су у најбољем случају могли да пруже неку врсту узајамне помоћи суседним утврђењи-ма. Одржавање градских утврђења и тврђава је током средњег и позног периода византијске историје била обавеза локалног ста-новништва, попримајући облик принудних работа – ангарија (за обавезу кастроктисије – градозидања, види Τρωιάνος 1969).

148 Византијски свет Становништво 149

од јадранске обале између Драча и Аполоније, негде у висини око ушћа Шкумбе, и настављала се (онолико колико се језичка граница у овим областима може утвр-дити на основу натписа) до северног дела Охридског језера, северно од горњег тока Вардара, јужно од Скопља, југозападно од Ниша и даље јужним делом територије Пр-вог бугарског царства према Црном мору. Обале Црног мора биле су области са традиционалном превлашћу грчког језика, док је у Далмацији преовладавао латински језик из кога се у 7. веку развио специфичан ‚‚далматински“ дијалекат (Schramm 1981; B. Gerov у Die Sprache im römischen Reich der Kaiserzeit 1980).

Грчки језик је био писани и званични језик у Малој Азији (и све до стварања јерменског писма почетком 5. века и у Јерменији), као и у римској Месопотамији, Сирији, Арабији, Палестини и Египту, где је коптски био доминантан језик обичног народа. На Блиском Истоку грчки језик је био раширен у различитим сте-пенима у свим друштвеним слојевима, паралелно уз сиријско--арамејски који је био преовлађујући говорни народни језик. У Бејруту је латински језик био присутан међу образованом елитом захваљујући тамошњој чувеној правној школи. Пошто је говорни грчки – κοινή/коине (значи буквално ‚‚заједнички (језик)“, изговор: кини, са нагласком на друго и) – постао већ преовлађујући у де-ловима Мале Азије током 1. века нове ере, до 4. века остаци прегр-чких дијалеката остали су присутни само у областима у којима је живело становништво које их је и даље користило. На натписима и у патролошким списима срећу се углавном сведочанства која се доводе у везу са каснофригијским и галатским (келтским) ди-јалектом у централној Анатолији.

Почевши од рановизантијске епохе, грчки језик је установљен као званични језик државе, културе и вере унутар променљивих граница Византијског царства, чак и у оним областима где је пре-овладавало новодосељено становништво које је задржало свој ма-терњи језик у свакодневној употреби. Ипак, језичка асимилација Словена била је потпуно успешна само у областима јужно од пута Егнатија, пошто је рано стварање бугарске државе, мисионарска делатност у словенским областима (која није доносила и присилно

22

. Гр

ани

ца

изм

еђ

у л

ати

нск

ог

и г

рчко

г је

зика

на

пр

ост

ору

југо

ист

очне

Евр

опе

у р

ано

виза

нти

јско

до

ба

.


Коначно османско освајање Византијског царства које се у његовом европском делу завршило око 1500. године имало је за последицу – и то далекосежну последицу – неочекивано слабо језичко ‚‚потурчивање“, пошто је паралелно са турским и грчки језик, као језик хришћана у турском царству (милет/millet), имао посебан, полузваничан карактер.

10.2. Народи и кретања становништва

Кључни елементи рановизантијске епохе, царска чиновничка администрација, грчка култура и грчки језик имали су већ дугачку традицију у источној половини Римског царства. Почевши од 4. века они су били ојачани хришћанством, што је било очигледно како на идеолошком тако и на административном нивоу. Основна последица споја свих ових елемената налазила се у томе да је језичка и културна хомогеност византијске популације у општим цртама била остварена већ у времену између 4. и позног 6. века.

Иако много мање него западни део Царства, и источни је био погођен дуготрајним ратовима са царством Сасанида (са главним фазама између 337-363 и 540-628), али и Сеобом народа и њеним последицама. У време Сеобе народа, већ од треће четвртине 4. ве-ка, дошло је значајног и по Царство опасног пада броја становни-ка у областима јужно од доњег тока Дунава, чиме је насељавање Визигота на северу провинције Тракије и Острогота у Панонији као федерата (савезника) након битке код Адријанопоља 378. године, било не само могуће, већ је постало готово неопходно за даљи опстанак границе и византијске власти на овим простори-ма. Истовремено је текао процес германизације византијске вој-ске, који је свакако имаo и велике демографске последице, што је постало очигледно у укупној германизацији византијског станов-ништва, која је свој врхунац достигла крајем 4. века.

Један од најутицајнијих фактора на кретање популације биле су епидемије, које су погађале углавном градске центре и при-обалне, густо насељене области, пошто су њихове последице биле

прихватање грчког језика, већ само културну ‚‚византинизацију“) и стварање словенских држава унутар византијске интересне сфере од 12. века поставило темеље за даљи развитак словенских језика. Само су два пре-словенска језика, уз грчки, преживела у југоисточној Европи – албански и латински (у влашком, арумунском и осталим првобитним варијантама румунског језика).

У азијском делу Византијског царства стање је било другачије. Овде је арабљанско освајање источних области поставило јасну и снажну језичку границу, која се простирала дуж линије Еуфрат–Таурус, која је делила и у административном и у црквеном смислу области са преовлађујућим грчким елементом од оних у којима су доминирали сиријски или арапски. Упркос томе, обале Леванта су дуго остале повезане са грчким језиком и грчком културом – и на нивоу писмености и књижевне продукције, упркос постепеној арабизацији.

Са крсташким ратовима и ширењем италијанске трговине на Леванту, порастао је и утицај италијанског језика од краја 11. века у одређеним језичким доменима, посебно у трговини и терминима везаним за трговачке делатности. Ширење италијанског језика довело је до стварања једног заједничког поморског наречја, који је у себи спајао одређене заједничке термине земаља Средоземља са јасним првенством италијанског. Чак су и Турци од краја 14. века усвојили овај специфични ‚‚заједнички језик“ – lingua franca (Ka-hane/Tietze 1958). Крсташко освајање Цариграда и време латинске власти над византијском територијом ојачали су овакав развој од 13. века и довели до богаћења грчког језика бројним француским и италијанским речима (околност која је повезана са општијим тенденцијама упрошћавања грчког језика), посебно у областима које су се дужи временски период налазиле под страном влаш-ћу и тиме биле и географски одвојене од језичког средишта и у којима је истовремено током дужег периода постојала језичка разноврсност (попут франачког Пелопонеза, Кипра, Крита и осталих острва под влашћу Венеције или Ђенове). Упркос томе, и у овим областима је надмоћ и доминација грчког језика била несумњива.


начин повезује за привлачном снагом престонице Византијског царства током читавог византијског периода. На крају, треба споменути и премештања становништва која је организовала и спроводила држава и која су најчешће била коришћена да би се оживеле запустеле области, али су, такође, често била спровођена из политичких, војних или верских разлога.

Прво персијско заузимање а затим и коначно арабљанско освајање Сирије, Палестине и Египта, у почетку је довело до при-временог смањивања становништва, посебно због губитка зна-чајних обрадивих области и трговачких центара, што је био случај како у густо насељеним ширим областима (у Египту), тако и у два велика градска средишта, Александрији и Антиохији. Такође, уз нову византијско-арабљанску границу настао је један широк опустели пусти појас земље, који је само на одређеним местима био прекидан војним утврђењима насељеним готово искључиво војним посадама. Уз то, велики делови централне Анатолије били су доживели велико смањење броја становника као знак опадања читаве ове области, у почетку због великих арабљанских похода (од којих су два стигла све до Цариграда, 674. и 717. године), а касније као последица честих пљачкашких упада пограничних, најчешће малобројних арабљанских трупа. Њихови напади и упади на ви-зантијску територију су трајали дуго, представљајући константу односа на источној граници Царства, и имали су значајне економске последице, чак и ако су са становишта војног односа снага две др-жаве били безначајни.

Овај пад у броју становника био је делимично надокнађен приливом избеглица са оних територија које су Арабљани освојили током 7. века, пошто су се у Малој Азији населили становници целих градова и читави родови хришћанске популације из Сирије и Палестине, а не само појединачне избеглице. Насупрот томе, арабљанско муслиманско становништво се није насељавало на територији под византијском влашћу, уз ретке изузетке, као што је био случај са племеном Бану Хабиб, које је око 935. године прих-ватило хришћанство и населило се на истоку Византије. У општим цртама, ипак би се морало рећи да је централни део Мале Азије

драматичне, док је становништво било немоћно да се одбрани од њиховог погубног деловања. Посебно су тешке биле последице дуготрајне епидемије бубонске куге која се 541. године раширила из централне Азије стижући преко Египта до Средоземља, дос-тигнувши највеће размере 542. године. Прокопије (О ратовима, 2.22 и даље) преноси да је број жртава само у Цариграду био ви-ше десетина хиљада људи. У следећим деценијама све до краја 6. века забележена су бројна слабија јављања епидемије, која су проузроковала огромно смањење становништва на Балкану, што је имало још теже последице по Византију због аварских упада у позном 6. веку, чиме је, на неки начин, било припремљено јужно-словенско насељавање на овим просторима, на којима ће они за-увек и остати.

Осим великих епидемија куге током 6. века, читаво Византиј-ско царство су погађале и друге епидемије, које су такође значајно утицале на смањење популације. Теофан, на пример, сведочи о једној епидемији бубонске куге која се појавила 747. године на Си-цилији и Калабрији, да би прешла у Грчку и егејска острва и стигла на крају све до Цариграда, буквално десеткујући становништво града у толикој мери да је било неопходно спровести присилно насељавање популације из других области Царства (из Средње Грчке, са Пелопонеза и егејских острва) и њихово насељавање у престоници. Ипак, велике епидемије из 6. века остају изузетак по својим далекосежним последицама.

Сходно томе, демографски развој и, заправо, смањење ста-новништва током средњевизантијског периода, постају јасни већ током Јустинијановог времена, добијајући свој коначни облик крајем 6. и почетком 7. века. Прегледно, демографска ситуација у овом времену се може описати изразима ‚‚словенско насељавање на Балкану“ и ‚‚арабљанско муслиманско освајање Истока“. Кретање броја популације у овој епохи имало је различите, често не сасвим јасно раздвојене узроке: премештање и присилно насељавање ста-новништва као последица политичких неопходности, али и због климатских прилика и животних услова. Ови последњи су често били узрок унутрашњих миграција, околности која се на неки


под византијску власт, али је, с друге стране, дуготрајно отежало успостављање и учвршћивање државних и црквених институција због непостојања претходних традиција.

Број словенских насељеника на Балкану се не може одредити, као ни прецизан обим простора њиховог првобитног насељaва-ња, а посебно граница њиховог насељавања ка југу, пошто су пи-сaни извори недовољно јасни и не доносе прецизна сведочанства о томе. Ипак, статистичком анализом сачуваних словенских топонима могу се извући неки прилично поуздани закључци о простору и снази словенског насељавања у овом периоду. По броју сачуваних словенских топонима јасно је да су били густо насељени све до, условно речено, граничне линије која се простирала од Каламе у Епиру до Халиакмона у Македонији, док је јужно од ове линије слика била прилично другачија (слика 23). Овде свакако треба истаћи да су се природне одлике земљишта и могућности за насељавање разликовале од области до области. Словенска насеља се у близини ове граничне линије срећу првенствено у копненим областима и њихов је број био већи на западу него на истоку. Насупрот томе, на обалама није било словенских насеља, па се чак и у приобалном појасу, а посебно на источној, егејској обали, среће изузетно мали број словенских топонима. Словени су, дакле, избегавали обале Јонског и Егејског мора, насељавајући се у брдским пределима копнене Грчке и Пелопонеза, посебно у њиховим јужним деловима. У овим пределима су поједина племена успела да одрже своју аутономију чак и након поновног потпадања под власт Цариграда, понекад чак до позновизантијске епохе.

Супротно томе, српска држава која је добила једну врсту самосталности крајем 12. века и која је у доба свог највећег ширења половином 14. века допирала до Патраског залива, није оставила дубљег и дуготрајнијег трага у топонимији грчких области. И Власи, који су по важећем мишљењу били латинизирани Трачани, преселили су се у време словенског досељавања, или нешто кас-није приликом ширења Првог бугарског царства (а свакако пре 10. века), из својих првобитних постојбина у брдске пределе Ма-кедоније, јужне Албаније, као и северне и централне Грчке, где су

био знатно ређе насељен од 7. века надаље, него што је то био случај у рановизантијском периоду. Ова околност је након победе Селџука код Манцикерта 1071. године олакшала турско освајање и насељавање у Малој Азији током позног 11. века.

Насељавање Јужних Словена на Балканском полуострву те-сно је повезано са арапским нападима на истоку и ратовањима Византије против Арабљана. Након аварског уништавања државе Гепида 567. године, одласка Лангобарда у северну Италију и аварског освајања Сирмијума 582. године, које је означило почетак пада византијске границе на Балкану, Јужни Словени су често упадали на територију Византијског царства, све до 626. године и неуспешне аварско-словенске опсаде Цариграда. Након тог догађаја, један део Словена ослободио се дотадашње потчињености Аварима. Срби и Хрвати су се уз пристанак цара Ираклија доселили у област Или-рика са простора Карпата.

Словени су упадали већ од средине 6. века у северне делове Балканског полуострва, да би од времена царевања цара Мав-рикија почели да се спуштају ка југу и насељавају на читавом простору југоисточне Европе, стижући на југу све до Пелопонеза. Византијска држава није више контролисала копнене области на Балкану, већ се власт Цариграда простирала само на обалски појас и његово непосредно залеђе. Словенско насељавање, које је олакшано због малог броја постојећег становништва изузимајући градове, добило је велике размере без великих сукоба и ратних операција. Насупрот томе, касније укључивање ових области под словенском влашћу – ‚‚склавинија“ – у организам Византијског цар-ства био је мукотрпан процес који је потрајао до дубоко у 9. век, чак и ако изузмемо ратове Царства са Бугарском, што се очитује и у спором и постепеном стварању и ширењу тема и тематског уређења на Балкану. Околност да насељеници Словени нису има-ли политичку организацију чвршћу од племенске повезаности, утицала је и на начин византијског поновног овладавања овим областима које су некада биле под царском влашћу. С једне стране, слаба државна организација територија под словенском влашћу олакшала је успех војних похода приликом враћања ових простора


већ од средњевизантијског периода живели као полуномадска по-пулација која се бавила сточарством, мигрирајући редовно између својих летњих станишта и зимских насеобина. Области које су Власи населили, посебно у брдском подручју Тесалије и Фтиотиде, али и у Епиру и у Етолији, називале су се Влахије по њиховом ет-ничком називу.

Бугари су представљали специфичан, али за Византију изузет-но значајан случај, у контексту насељавања Балкана током 7. века. Њихово стварање државе – прве државе на Балкану на не-кадашњем византијском простору крајем 7. века – приморало је Царство да прихвати постојање још једне државе на простору између Дунава и планине Балкан, иако се Бугарска често ширила и изван ових граница, ка југу и западу. У време највећег ширења бугарске државе под царевима Симеоном (893-927), Самуилом (976-1014) и затим поново у доба цара Јована II Асена (1218-1241), она је сезала до Јадранског и Егејског мора, док су велики делови Македоније дуго времена били под бугарском влашћу.

Једна од непосредних последица словенског насељавања на Пелопонезу било је пресељење домаћег грчког становништва у Калабрију и на Сицилију. Овај догађај је оснажио тесну повезаност између Грчке и Јужне Италије, две области које је Јонско море више спајало него што их је раздвајало, и која ће потрајати током читаве византијске епохе. Сличан миграциони покрет, овога пу-та иконофилске популације (поштоваоца икона), посведочен је у изворима у периоду иконоборства. У оба ова случаја кретања ста-новништва су добро посведочена и несумњива, али се бројност ових миграција не може одредити.

Више појединости имамо о једној од последица истовременог словенског досељавања на Балкан и смањивања броја становника у Малој Азији. Реч је о принудном пресељавању Словена у слабо насељене малоазијске области (упореди Lilie 1976, 227 и даље). Прва нама позната оваква мера догодила се за време цара Констанса II, око 658. године. Овај покушај се завршио неуспехом, пошто су ови Словени прешли на страну Арабљана током једне битке 665. године, а ови су их нешто касније преселили у Сирију. Јустинијан

23. Густина словенских топонима на простору средње Грчке и Пелопонеза.


побуне, док су они који су остали били постепено асимиловани. Јован Цимискије је 970. године из политичких и верских разлога силом преселио павликијанце, припаднике дуалистичке јереси забележене још од средине 7. века, која је била непријатељски настројена према институцијама цркве и државе, да би се супротставио њиховом утицају. Цимискије их је из области које су насељавали на источној граници (са политичким центрима у градовима Мелитини, Тефрики, Созопетра и Самосата) преселио у Тракију и Македонију. На овим просторима се под њиховим утицајем развила нова бугарска јерес богумила која се значајно проширила по Балкану, где је забележена све до 15. века (упореди Lemerle 1973).

Јермени и становништво Јерменије представљају посебан и случај за себе у оквиру ширег византијског простора. У 7. веку Јер-мени су потпали под власт Арабљана, а од краја 7. века и током следећег столећа у изворима се налазе чести помени Јермена који прелазе византијску границу и насељавају се у Царству, посебно у Кападокији и осталим источним областима. Од краја 9. века образују се нове државе у Јерменији, које су се почетком 10. века осамосталиле од Арабљана, док су за Византију биле повезане признавањем врховне власти Царства. Овакво стање ће потрајати до 966. године, када ће почети постепено укључивање јерменских краљевина у Византијско царство и њихово претварање у адми-нистративне области Царства – теме (Тарон, Ани, Васпуракан). Упади Селџука током друге половине 11. века узроковали су престанак јерменског признавања византијске врховне власти и изазвали масовно пресељење Јермена у јужну Кападокију и Кили-кију, где је пре 1100. године настало краљевство ‚‚Малa Јерменијa“. Ова држава је све до 14. века успела да преживи између великих политичких сила у региону, између Византије, крсташких држава (Антиохија, Едеса, Кипар) и исламских држава, да би је коначно уништили египатски Мамелуци 1375. године (пад града Сис, пре-стонице ‚‚Мале Јерменије“). Осим области које су насељавали и у којима су чинили већинско становништво, Јермени су представ-љали и значајну мањину у свим деловима Византијског царства, а посебно у Цариграду.

II је преселио велики број словенских породица у тему Опсикија, како би их, такође, оспособио и употребио за ратовање против Арабљана. Један део војника Словена – процене о њиховом броју се крећу између 7.000 и 20.000 од укупно 30.000 словенских трупа – поново се предао Арабљанима 692. године, који су и њих населили у Сирију. Супротно томе, група од отприлике 12.000 хришћана Мардаита, преселила се из Сирије и са западних обала Мале Азије у Грчку, где су посведочени као посебне поморске трупе све до 10. века. Још један велики талас пресељења популације забележен је 763. године, када је више од 20.000 Словена пребегло из бугарског царства у Византију, а цар Константин V им је доделио земљу за насељавање у Витинији.

На супротним, европским деловима Царства, од половине 8. века цареви спроводе политику насељавања територија, заједно са повратком неких области на Балкану под власт Византије и оживљавањем Тракије, провинције која је доживела велика ра-зарања током трајања бугарских ратова. Најзначајније мере су предузели цар Константин V и његов син и наследник цар Лав IV. Око 745/746. године, након успешних ратовања у Малој Азији око Германикеје, цар Константин V је преселио велики број хришћана у Тракију, док је слично учинио и у годинама око 751/754. са ста-новницима из северних пограничних крајева на источној граници, из региона градова Мелитине, Камаха и Теодосиупоља. На крају, 778. године за време цара Лава IV, око 150.000 становника је из пограничних делова Сирије и Киликије пресељено у Тракију.

Ова пресељења становништва у рановизантијско време представљала су најзначајнија и најбројнија кретања популације у византијској историји – са изузетком, наравно, ‚‚потурчења“, односно турског освајања Мале Азије почевши од краја 11. века. Ипак, важно је споменути и нека друга такође важна кретања ста-новништва на византијском простору. Уништење Првог бугарског царства крајем 10. века и касније Самуиловог царства почетком следећег столећа, изазвали су значајне миграције популације: Буга-ри из Тесалије су одатле протерани и насељени у теме Волерон (у Тракији) и Васпуракан (у Јерменији), да би се спречиле могуће


великом броју прво у Тесалији а касније и у Атици. Албанци су представљали значајан етнички елемент у периоду позне Византије и раних векова турске владавине. Почевши од краја 14. века и током следећег столећа, Млечани и Византинци су ангажовали Албанце као војнике у јужном делу Еубеје и на појединим егејским острвима, али истовремено и да би зауставили смањење броја становника у овим областима. Турци су наставили ову политику све до покоравања егејских острва које је, уз изузетак Крита, потпуно остварено у последњој трећини 16. века.

У анонимном делу под називом ‚‚Мазарисово путовање у Хад“ на сатиричан начин се описује непостојана мешавина раз-них народа на Пелопонезу почетком 15. века, са нагласком на ‚‚баксузном“ броју седам: Лакедемонци, Италијани, Пелопонежани, Словени, Илири (Албанци), Египћани (Роми) и Јевреји.

На крају, неопходно је споменути насељавање турских племена, посебно имајући на уму да је ова чињеница у суштини означила крај византијске епохе, и од краја 13. века свакако и коначни нестанак византијске власти на просторима које су заузели Турци. Иако византијски пораз код Манцикерта 1071. године и стварање селџучких држава у Малој Азији нису нужно значили и потпуно етничко потурчење изгубљених провинција, ипак се локално, највећим делом грчко становништво, осетно бројчано смањило, посебно у унутрашњости Мале Азије. Разлози за то се с једне стране морају тражити у њиховом поробљавању, убијању или бекству у области под византијском влашћу, али и у, с друге стране, напуштању отворених, незаштићених простора и тражењу уточишта и сигурности у планинским појасевима или унутар зидина утврђених градова.

Како после Првог крсташког рата тако и током постојања такозваног Никејског царства (након 1204. године до поновног византијског заузимања Цариграда 1261. године), пространи де-лови Мале Азије поново су дошли под византијску власт. Посебно у случају Никејског царства, дошло је до снажног миграционог пoкрета Византинаца из Цариграда и Тракије према Малој Азији. Ипак, и у једном и у другом случају на повраћеним територијама

Западњаци, а посебно Италијани и Французи, долазили су у Византију првенствено захваљујући поморској трговини и крс-ташким ратовима. Трговачке везе италијанских градова-држава са областима у источном Медитерану имале су за последицу стварање италијанских трговачких база у најважнијим лукама ове области још пре крсташких ратова. Као пример може да послужи град Амалфи који је у 11. веку поседовао трговачке базе у Цариграду, на Кипру, Малој Азији, Сирији и Александрији. Од времена Првог крсташког рата и касније, Венеција је постала најмоћнија трговачка сила унутар граница Византијског царства, а њу су следиле Пиза и Ђенова, која је након 1261. године постала снажан противник Млечанима и њиховој премоћи (захваљујући уговору у Нимфеону са Византи-јом и тада добијеним привилегијама). Чак и ако су трговачке базе саме по себи биле у демографском погледу безначајне, латинско рушење Византијског царства 1204. године имало је као последицу насељавање значајног броја западњака – посебно у областима где је власт крсташа потрајала дуго – довевши понегде и до етничког мешања. Ово се пре свега односи на франачке поседе на Пелопонезу и Кипру, као и на млетачке поседе на Криту, Еубеји и острвима у јужном Егеју. Сличне појаве се примећују и у деловима Византијског царства који су се налазили под влашћу Ђенове, посебно у Пери (делу Цариграда) и на егејским острвима Тасосу, Самотракију, Им-вросу, Тенедосу, Лезвосу и Хиосу. Насупрот томе, чини се да је број ‚‚Франака“ био мали у Атинском војводству, којим су у почетку након 1204. године владали Франци, затим Каталанци и на крају фирентинска породица Ачајуоли, пре него што су га Турци коначно освојили 1456. године. Заједнички живот Грка и Латина у областима које су дуго времена налазиле под влашћу западњака (Пелопонез, Еубеја, јонска острва, Крит, Кипар) довео је до стварања многих заједничких особина и делимичног стапања различитих народа, чије су се последице виделе и на стварању заједничке културе и књижевности, без обзира на то што су, уз поједине изузетке, етничке и верске разлике и даље остале непремостиве.

Албанци, који су се већ од почетка 14. века раширили из планинских предела Епира према југу, населили су се затим у


Најбољи начин да се приближно процени број становника јесте анализа и коришћење византијских пореских спискова (практикона). Остао је сачуван врло мали број ових документа из средњевизантијског времена и прилично већи број из доба Палеолога на основу којих се могу дати процене броја становника за одређене, мале области. Рани турски спискови (дефтери) из 15. и 16. века допуњују податке које имамо из византијског времена, пошто су се у неким случајевима и ослањали на ранија одговарајућа византијска документа, а у сваком случају нам предочавају стање које умногоме подсећа на прилике током позновизантијске епохе. Упоредо са овим изворима можемо да користимо и описе путовања западњака и географске текстове настале између 14. и 16. века.

Као основа за поређење или релативно поуздане процене густине насељености могу да послуже демографски статистички подаци из новијег времена, нарочито када они одсликавају стање у одређеној области пре периода индустријализације и свих промена које су са њом дошле. Свакако, и овом случају суочени смо са по-дацима који садрже много непрецизности. На пример, иако су се у Османском царству вршили пописи становништва од 1831. године, све до 1881. године пописивани су само одрасли мушкарци, док је преостало, укупно становништво почело да се рачуна тек у периоду између 1881. и 1893. године. Уз то, огромне бројчане раз-лике у овим пописима наводе на закључак да су ови ‚‚пописи“ вршени на потпуно неодговарајући начин, барем у одређеним деловима османске државе. Чак се и највероватније најпрецизнији попис 19. века, спроведен 1893. године и у коме су по први пут пописани сви становници државе, морао у одређеним областима ограничити само на процену броја становника. По подацима овог пописа, популација европских и малоазијских области Османског царства (заједно са егејским острвима) износила је 18,8 милиона (Karpat 1985, 122-151).

Према једној карти која приказује густину насељености овог некада централног византијског простора (Birken 1976) распо-дељену по провинцијама и представља стање из 1890. године (слика 24), тадашња густина насељености европског дела овог простора и

је остао један део турског становништва, што је несумњиво олак-шало потпуно и брзо потурчење Мале Азије од краја 13. века. Већ смо истакли да нестанак Византијског царства као политичког организма није представљао и крај постојања хеленизма на овим просторима. Верски, културни и језички идентитет Грка који је – осим у појединим случајевима – остао снажан, нетакнут и не-прекинут и у оквиру Османске империје, био је пресудан за пре-живљавање хеленизма и након пада Византије.

10.3. Размишљања о проблему броја становника у Византијском царству

Због недостатка података историјских извора није могуће са сигурношћу прецизније одредити број становника у одређеном временском тренутку или периоду у оквирима византијског културног круга, или у границама византијске државе. Немогуће је чак изрећи и претпоставке о броју популације, пошто постоји велики број непознатих параметара, попут просечне старости популације, однос између рађања и умирања, али и стварне по-следице епидемија, земљотреса, глади након лоших жетви услед временских непогода. Као илустрација за последњи пример може да послужи катастрофална зима 927/928. године у опису Јована Скилице (О Роману Лакапину, 22 (стр. 225)): ‚‚Тог месеца је настала зима неподношљива, тако снажна да је читава зем-ља била залеђена 120 дана. Због тога је настала велика глад, већа од свих ранијих, и велико умирање због ње, тако да живи нису стизали да покопају мртве“. Иако су изрази са краја овог на-вода добро познати стереотип – опште место – тиме се ипак не доводи у сумњу поузданост Скилициних података. Византијски историчари пишу о оваквим феноменима само онда када су њи-хове последице и значај биле изузетно велике и озбиљне, или када су погађале и престоницу Царства. Према томе, број непознатих и незабележених случајева глади и сличних непогода је изузетно велики (Stathakopoulos 2004. за период од 284. до 750. године).


западне малоазијске обале се кретала између 20 и 40 становника по квадратном километру, док је у највећем делу Мале Азије она била знатно нижа и износила је између 5 и 20 становника по квадратном километру. Области Мале Азије са највећом густином насељености биле су уски приобални појас Црног мора (Трапезунт) и Витинија, која се практично наслањала на престоницу. У Европи, поново су најгушће биле области суседне Цариграду, долина Дунава, Атика и северозападни Пелопонез. Острва у Јонском и у Егејском мору нису укључена у овај приказ података, пошто би због посебне историјске улоге коју су имала крајем 18. и у 19. веку неминовно ис-кривила закључке. Уколико изузмемо ова острва и Атику, као су-седну област савремене грчке престонице Атине, слика коју имамо о разлици у густини насељености одсликава разлике у природном рељефу које проистичу из географских различитости византијског простора. Према томе, ови подаци се могу употребити као основа за процену густине насељености и у византијско време. Исто важи и за Цариград и његову околину, град за који можемо да прет-поставимо велику густину становништва због централне улоге коју је имао у државној организацији, како у византијско тако и у османско време.

Прорачуни о густини насељености у различитим малим об-ластима у 15. и у 16. веку израчунати су на основу података о становништву, пореских спискова и посредних сведочанстава (изражени у броју становника по квадратном километру):

– долина Дрима у јужној Албанији између 8,5 и 12 (средња вредност 10,2)

– Еубеја између 11,2 и 16,3 – једанаест карактеристичних егејских острва између 8,2 и

16,5 (средња вредност 12,1)– Крит 21,2– Кипар између 11,5 и 16 (упореди податке и бројеве на

слици 24).

24

. Гу

сти

на

на

сељ

ено

сти

ви

занти

јско

г пр

ост

ор

а о

ко 1

89

0.

год

ине

(пр

ика

зана

по

схе

ми

) и

у в

иза

нти

јско

до

ба

(на

ме

сти

ма

об

ележ

ени

м к

руг

ови

ма

са

дат

им

вр

едно

сти

ма

).


Велика разлика у другој процени броја становника (у 6. веку) об-јашњава се великим променама територије Царства током влада-вине Јустинијана I (Beloch 1886, 1900; Vryonis 1971, 25-30; Charanis 1872, nr. I; Issawi 1981; Stathakopoulos 2004, 167-170, са додатном библиографијом).

Вредности које смо предложили као вероватне за густину насељености у Византијском царству, између 9 и 15 становника по квадратном километру, са највећом вредношћу 20 становника по квадратном километру, далеко заостају за претпостављеном густином насељености делова Западне Европе и Италије током 14. и 15. века (становника по квадратном километру):

– Брабант 35;– Галија између 30 и 40 (поједини делови у јужној Галији,

посебно у области Béziers око 1344. године имали су густину насељености до 110 ст/км2!);

– Емилија Романија 30;– Тоскана 85 (!);– Напуљ 20 (упореди за све, Braudel 1979, Usher 1930).

Број становника и густина насељености у Византији су, ипак, били много већи него што је то предложио P. Chaunu (1969), по коме је број свих хришћана на Истоку (дакле, Византинаца, Сиријица, Словена и Руса) достизао 15 милиона. Вредност између 9 и 15 ста-новника по квадратном километру најбоље одсликава у већини провинција густину сталне и непрекидне насељености, која је од-говарала природним карактеристикама и продуктивности земље током средњег века.

Поређење са стањем из 1890. године показује да је у оним областима у којима се густина насељености у 15. веку кретала између 8 и 16 становника по квадратном километру, на крају 19. века дошло до значајног пораста вредности густине насељености која је износила између 20 и 30 становника по квадратном километ-ру. На Криту је густина насељености 1534. године износила 21,2 становника по квадратном километру, док 1890. године она до-стиже вредности између 30 и 40 становника по квадратном ки-лометру. Број и географска распоређеност података које имамо на располагању из позновизантијске епохе су исувише мали и недовољно конкретни да би се могле начинити прецизније про-цене о популацији и густини насељености, али ипак сматрамо да се са приличном сигурношћу може претпоставити да је густина насељености византијског простора у позновизантијско време износила између 9 и 15 становника по квадратном километру, до-стижући у појединим развијенијим областима и 20 становника по квадратном километру.

Површина територије Византијског царства око 1280. године (крајем царевања Михаила VIII Палеолога), укључујући и делове Грчке и Егеј који су се тада налазили под влашћу Латина, износила је око 350.000 км2, што је једнако површини Грчке и Балкана јужно од линије од Свете Четрдесеторице до Месемврије и Мале Азије западно од линије која је ишла на северу од Хераклеје Понтске до Милета на југу. За ову територију са одређеном сигурношћу можемо да претпоставимо популацију између 3 и 5,5 милиона. Византијско царство је у доба свог највећег територијалног простирања у средњевизантијском периоду (крајем владавине цара Василија II (976-1025)), заузимало површину од 1.200.000 км2, па би према томе тадашњи број становника Царства износио између 10 и 18 милиона. Овде треба истаћи да је унутрашњост Анатолије била током читаве византијске епохе врло ретко насељена.

У научној литератури се срећу вредности које се односе на укуп-ну популацију Царства у рановизантијској епохи. Процењује се да је источни део Царства имао између 20 и 24 милиона становника половином 4. века и између 19 и 30 милиона становника у 6. веку.

11. ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈСКУ ГЕОГРАФИЈУ ВИЗАНТИЈЕ

Извори за историјску географију могу се поделити на следеће категорије:

1) писани извори;2) материјални остаци;3) топоними;4) природни услови и њихове карактеристике.

Последња категорија обухвата све потенцијално значајне податке о једном месту или области који могу бити значајни за разумевање и објашњење природних предуслова за људску де-латност и насељавање (географија, геологија, клима). Изучавање природних услова је неопходно у сваком историјском разматра-њу једне области или појединог места. Пошто су се најважније карактеристике и значај природних услова за историјску географи-ју детаљно разматрале од 2. до 5. поглавља, овде ћемо обрадити само прве три категорије извора.

11.1. Писани извори

У писане изворе спадају историјско-књижевна дела византиј-ских писаца, некњижевна писана сведочанства (записници синода, црквени каталози (notitiae episcopatum), повеље, економски, закон-ски и специјализовани текстови о појединим темама и слично) и натписи који у писаној форми преносе чињенице или сведочанства

170 Византијски свет Извори за историјску географију Византије 171

емунда, у покушају да разбије опсаду града Ларисе у Тесалији. Због тога је царска војска, која је долазила копненим путем из Солуна, желела да избегне долину Темпе из које би дошли до Ларисе са североистока, и ишла источно од планине Осе, преко долине Агиаса јужно од језера Воивидас, да би изненадила Нормане и до града дошла неочекивано из правца југоистока. Овај одломак посредно потврђује да је главни копнени правац између Македоније и централне Грчке била, баш као што је то остала и до данас, долина Темпе, али, такође, и да је још један путни правац дуж обале (подобан у сваком случају за пролазак трупа) био у употреби. Данашњи приобални аутопут је изграђен тек у последњим годинама 20. века.

2. Георгије Сфранцес (Хроника 4.2) описује обнову од-брамбених зидина на Истму, коју је предузео цар Манојло II Палеолог 1414. године. Тим поводом Сфранцес спомиње један натпис цара Јустинијана I и тамошњег великаша Викторина који је нађен приликом радова. Овај натпис је сачуван и налази се у музеју града Коринта. Захваљујући овом наводу византијског историчара из 15. века знамо не само тачно место налаза овог натписа и његову врло вероватну везу са бедемима на Истму, већ се њиме потврђује и истинитост исказа Про-копија који у свом делу О грађевинама (4.4.27. и даље) каже да је Јустинијан на Пелопонезу обновио само бедеме на превлаци Истму, а не и зидине тамошњих градова.

3. Житије Евтимија Новог (поглавља 24-26) сведочи да се Евтимије заједно са другим светогорским монасима настанио од 865. године (или непосредно пре тога) на северноегејском острву Неи, које су, међутим, морали да напусте 866. године због арабљанских пиратских напада и да побегну на полу-острво Атос и друге области на Халкидикију. Из Житија Ата-насија Атонског (верзија ‚‚А“ – поглавље 207 и даље; верзија ‚‚В“ – поглавља 57 и 81) сазнајемо да су се монаси из Велике Лавре Светог Атанасија налазили на овом острву и да је Свети

(упореди Karayanopoulos/ Weiss 1982, као и приручник о византијској књижевности, посебно Hunger 1978, и одговарајуће одреднице у Оксфордском речнику Византије – Oxford Dictionary of Byzantium). У писане изворе, наравно, рачунају се и текстови писани на другим језицима уз, на византијском простору преовлађујући, грчки језик.

Сви писани извори у суштини могу садржавати податке ко-ји помажу да се утврде географске или топографске чињенице и географске околности током византијског времена. У овом смислу треба истаћи да писани извори не служе само да би се ут-врдили топоними, већ често пружају и значајне податке у вези са терминологијом насеља (у њима се, на пример, срећу различити значајни термини αγρίδιον (агридион), κάστρον (кастрон), κώ-μη (коми), κωμόπολις (комополис), πόλις (полис), πρόαστειον (про-астион), στάσις (стасис), χώρα (хора), χωρίον (хорион)), као и са развојем и променама значења ових термина. Како би се правилно схватио и анализирао смисао ових термина, потребно је у сваком појединачном случају обратити пажњу на време и околину у којима су настали, на ниво језика и на стил којим су дела била писана.

Византијска књижевна дела – у која се убрајају и историје – пружају обиље података о најважнијим називима свог доба (топоними и имена народа). Захваљујући тесној повезаности сред-њовековног, византијског грчког језика и византијске учености са античким грчким наслеђем, византијски литерарни извори често чувају изузетно важне податке о некадашњим именима или о развоју имена старих места, градова, понекад и народа, све до времена када је одговарајуће дело настало (упореди Rhoby 2003. са додатном библиографијом).

У оквиру разних врста византијске књижевности највише по-датака, као што се то могло и очекивати, среће се у историографи-ји и хагиографији. Следе поједини примери података из византиј-ских извора значајних за историјску географију Царства и начина на који се они преносе:

1. Ана Комнин описује у својој Алексијади (5,5) норманске упаде у Грчку и противнапад Алексија I Комнина против Бо-


administrando imperio), Евстатије Солунски, Јован Цецес, Максим Плануд и споменути Плитон.

Од сачуваних каталога – спискова градова статистичку вред-ност имају само спискови из рановизантијске епохе, Јероклејев ‚‚Синекдимос“ (Путни пратилац) из средине 5. века са одређеним додацима с почетка 6. века, и његова прерађена верзија коју је начинио Георгије Кипранин почетком 7. века, не рачунајући епи-скопске каталоге Цариградске и Антиохијске патријаршије, који су врло значајни али другачији по свом карактеру и сврси. Јероклејев ‚‚Синекдимос“ и његова прерада су значајни не само због списка градова који доносе, већ и због развоја и промене административне и терминологије насеља коју доносе (нпр. промена πόλις (град) – κάστρον (тврђава)).

Значајан извор такође представљају и путописни описи (упо-реди Geyer 1898, Yerasimos 1991, са додатном библиографијом). Као пример овде ћемо навести посебно информативан спис ‚‚Οδοι-πορικό“ (Путопис) шпанског рабина Венијамина из Туделе, који је проучавао стање јеврејских насеобина у Византији и на Блиском Истоку половином 12. века, испуњавајући задатак који му је по-верила његова заједница. Подједнако су значајни Коментари (Com-mentaria) Ћиријака из Анконе (Ciriaco de' Pizzicolli, умро око 1455. године), који су данас нажалост највећим делом изгубљени, пошто су представљали записе једног образованог трговца са огромним антикварским и хуманистичким интересовањима. Ћиријако из Анконе је путовао широм византијског света између 1412. и 1454. године, записујући и скицирајући у својим описима и различите споменике и натписе. Истој категорији извора припадају и описи градова или појединих споменика, посебно Описи (Εκφράσεις), текстови високог и захтевног стила који су настављали традицију античких прототипа узора (види о томе Hohlweg 1971; Hunger 1991, 191-194 и 263-286; 1994, 512-514 и одговарајућу одредницу у Оксфордском речнику Византије (ODB)).

У оквиру путописног жанра у византијској књижевности постоји поткатегорија текстова поклоничких путописа (Tobler 1867; Röhricht 1900; Seemann 1976; Wilkinson 1977, 1988; Zrenner

Атанасије извршио разна чуда на овом острву, међу којима и чудотворно исцељење монаха Евстратија, у чију је част касније ово острво тако и названо. Из ових хагиографских текстова можемо да закључимо да су већ половином 9. века острвом управљали монаси светогорци и да је оно, након једног кратког периода арабљанске владавине, прешло у посед Велике Лавре.

4. Житије светог Николе Сионског описује оснивање ма-настира Сион у Ликији са толико много топографских и архи-тектонских детаља да је на основу овог текста без потешкоћа могућа идентификација овог манастира са остацима Alaca-hisar (Алаџахисар, северно од Мире) (Hild 2003).

Географски текстови из византијског времена (укључујући и теоретска дела о географији) нису били посебно бројни нити популарни у Византији, што се по свој прилици може објаснити постојањем великог броја античких и позноантичких географских дела, посебно Страбоновог дела (умро после 21. године н.е.) и списа Дионисија Периигита (буквално: онај који описује) (почетак 2. века). Најкасније од времена и дела Максима Плануда (крај 13. века) међу познате и цитиране старе географе увршћен је и Птоломеј. Ниво географског знања ових писаца је по свој прилици задовољавао потребе за познавањем географије у Византији го-тово до самог краја Царства (упореди Koder 1991a). Тек се у 15. веку, у делима Георгија Гемиста Плитона примећује проширење географског хоризонта византијских писаца у односу на позно-античке претходнике – и то посебно према северу (упореди Koder 1991б). Следеће писце треба споменути као значајне за географско знање Византинаца пошто њихова дела садрже и теоретске али и практичне податке и аспекте везане за географију Царства (за више података види приручнике који се наводе у библиографији на почетку овог поглавља): Козма Индикоплевст (Индикопловац), Прокопије из Цезареје, Стефан Византинац, Арета Патраски –митрополит Цезареје, Суда, Константин VII Порфирогенит (по-себно дела О темама, војни приручници и спис О народима (De


пелага (Descrizzione del Arcipelago). Први такав текст је Књига ос-трва Архипелага (Liber insularum Archipelagi) фирентинског свеш-теника Христофора Буонделмонтија. Овај писац, који је један кратак временски период провео на Родосу почетком 15. века, написао је један опис Крита (око 1420. године) пре него што је завршио ком-плексну и учену Књигу Острва, коју су пратиле и географске карте. Ово дело је послужило као узор за многе сличне списе и описе Егеја почетком новог века (попут дела Коронелија или Дапера). Оваква дела садрже мешавину информација које се односе на савремене политичке догађаје, географију, економију и етнологију, али такође и митолошке и историјске податке, као и различите занимљивости и необичне приче (упореди Koder 1973, 28-34).

11.2. Материјални остаци

Историјски извори који спадају у категорију материјалних остатака су сви споменици и предмети који потичу из византијског времена. Најважнији материјални извори су пре свега сви сачува-ни споменици, или грађевинске целине и појединачни споменици и археолошке ископине, без обзира на стања у коме су сачуване. Уз остатке грађевина подједнако су значајни и сви материјални остаци и предмети (керамика, метали, обрађено дрво, стакло, платно, разни материјали, кожа, новац, печати) пронађени у иско-павањима или скенирањима терена. (Deichmann 1983; Sanders 2000; Sodini 2000; Vroom 2000, 2003; Waelkens 2002, сви са додатном библиографијом). Значај ових малих налаза постаје потпуно јасан у случајевима статистичких прорачуна развоја насеља приликом систематских и детаљних површинских истраживања терена (упо-реди на пример BintliT 1999, 2000; Armstrong 2002).

У вези са споменицима и материјалним остацима који се ана-лизирају, треба нагласити да нисмо хронолошки ограничени само на византијску епоху, пошто се верује да су сви превизантијски споменици, посебно они из позне антике, били поново коришћени у Византији, било у њиховом првобитном облику и намени, или

1981; Majeska 1984; Külzer 1994 са додатном библиографијом), која настају крајем 4. века са текстом Αιθηρία (Egeria). Посебно богати подацима јесу поклонички путописи у којима се описују путовања у Свету земљу или боравак у поклоничким центрима у Сирији, Палестини, на Синају или у Египту. Путописи су писани на матерњем језику сваког писца-поклоника, те је према томе само мали број њих на грчком језику. Посебно су значајни и богати подацима следећи текстови:

– Προσκυνητάριον (Поклонштво) Епифанија Агиополита, који описује Кипар, Света Места (Јерусалим, Галилеју, Јор-дан), Синај и Александрију;

– трговац и поклоник Saewulf који у својим утисцима са поклоничких путовања написаним око 1102/1103. године, спаја реалистичке опсервације и описе са ранохришћанским и античким традицијама;

– Јован Фока, који је копном путовао до Светих Места крајем 12. века, оставивши нам изузетно прецизне описе;

– Андреј Ливадинос, који је у првој трећини 14. века пу-товао из Цариграда у Египат и у Света Места;

– и на крају италијански нотар Никола из Мартоне (de Martoni), чије се детаљно и у неком смислу календарско дело Liber peregrinationis ad loca sancta – Путописна књига по Светим Местима – односи на једно ауторово путовање из 1394/1395. године.

Врло практичну примену имају и портолани (описи мор-ских путева и лука). Ове поморске књиге-водичи се срећу на ита-лијанском језику већ од око 1200. године (издање Gautier Dalché 1995, Motzo 1947), док су на грчком језику сачувани рукописи тек из 16. века и касније (издање Delatte 1947, 1958). Ови текстови садрже податке о најважнијм ветровима, опасним обалама, мор-ским путевима (понекад са датом раздаљином између лука), ква-литет лука и могућностима снабдевања пијаћом водом.

На крају, морамо да споменемо једну врсту врло популарних описа који се јављају у поствизантијској епохи – тзв. Описи Архи-


које су настале у послевизантијском времену да би разумели и осетили карактер византијског насељеног предела. У овом смислу навешћемо три примера (упореди Koder-Hild TIB 1):

1. Имајући на уму средњовековне услове превоза и путо-вања, логично је претпоставити да већина поклоника који су ишли у манастир светог Луке у Фокиди нису до њега стизали копном као данас, већ морем, бродовима, преко манастирског метоха у заливу Антикирон, те су тако први пут угледали манастир из доње перспективе, из визуре одоздо на горе, уп-раво супротно него што је случај данас.

2. На истоку провинцијског центра средишње Грчке – твр-ђаве Левадије – на месту равнице која се данас једним делом обрађује, налазило се велико Копаидско језеро богато рибом, са бројним селима на његовим обалама (Кардица, Алиартос, Коронија и друга), манастирима (Скрипу, Свети Никола у Кампију), тврђавама (Херонија) и кулама. Слична је била си-туација и у близини Тесалијског језера Воивида, источно од Ларисе. Оба језера су исушена тек након стварања модерне грчке државе, изазивајући тако корените промене природне околине предела. Овде треба нагласити да су како водени ниво и количина воде, тако и површине ових језера осетно варирале током њиховог постојања.

3. Као екстремни пример промене околине у односу на византијску епоху може да нам послужи случај данашњег града Атине, која сада обухвата и луку Пиреј и њене огромне површине. Уместо данашње Атине, треба замислити мало насеље са одликама трговачког центра, које се налази у сенци једне тврђаве (Акропоља, који је истовремено био и седиште архиепископа), у близини две речице, Илисоса, која је обра-зовала и мало острво на коме се налазила и једна црква, и Кифисоса, у коју се уливала Илисос. Атина се налазила у плодној долини у близини појединих села (Перистери, Ме-ниди, Декелија) и манастира који су се налазили на падинама оближњих брда (Кесаријани, Дафни и други), на удаљености

након каснијих додатака, поправки или преправки. Са друге стране, верујемо да су послевизантијске цркве и уопште верске задужбине у Османском царству све до 19. века по правилу зидане на претход-ним средњовековним, односно византијским грађевинама, те тиме потврђују постојање неког насеља или барем људско присуство на одређеном простору у византијско време. Овај став се заснива на чињеници да је пре наредбе (хатишерифа) из Гилхане (Gülhane) из 1839. године било по правилу забрањено зидање нових цркава. Насупрот томе, до тог времена је било дозвољено само обнављање или поправљање цркава и верских задужбина ‚‚из темеља“ (тако стоји на натписима), само на оним местима на којима је претходно већ постојала нека слична грађевина, док нова грађевина својом величином није смела да пређе величину првобитне. Чак и ако мо-жемо да претпоставимо да се у одређеним случајевима ове забране нису у потпуности поштовале, или бар не у пуној мери, а посебно од споразума у Кичик Кајнарџи (Küçük Kaynarca) из 1774. године не сасвим доследно, ипак је тек са наредбом Хатихуманјун из 1856. године градња цркава постала дозвољена. (упореди Koder, TIB 10, 9 и даље).

Покушај да се колико год је то могуће утврди претходни иден-титет или идентитети послевизантијских грађевина је изузетно важан и у сваком случају неопходан за наше разумевање значаја и сврхе одређеног географског простора. Исто важи и за споменике који нису остали сачувани до данас, а за које постоје ранији описи или сликане представе (на пример, црква Успенија Богородице у Никеји, првобитно саграђена у позном 8. веку, обновљена 1065. године и коначно уништена 1922. године).

И више од тога, неопходно је да се византијска насеља свих врста и категорија, чак и тврђаве, манастири и појединачне гра-ђевине прецизно анализирају, разврстају и да се уклопе у сваком поједином случају у топографију своје околине, у некадашњи предео око њих, са некадашњим могућностима за снабдевање хра-ном и пијаћом водом и за земљорадничку производњу, као и у не-кадашње саобраћајне услове. На тај начин је потребно приликом анализе свих историјских података и услова одредити промене


1. Топографске, геолошке и хидролошке карактеристике

Примери: – Валтос и Валтоливади (Βάλτος, Βαλτολίβαδι, мочвара,

мочварно поље) код Пирама/Џејхана у Малој Азији. – Клисура (Κλεισούρα) више пута у значењу ‚‚прелаз, про-

лаз, узана долина“, а касније и у пренесеном значењу као у византијском лексикону Суда К 1761: ‚‚тако се називају ут-врђења на језику којим говоре Ромеји“.

– Перистрема (Περίστρεμμα) у Кападокији, са значењем ‚‚кривудаво, кривудава долина“.

– Пори (Πόροι) – прелаз, пролаз, код Порто Лага, спој луке са отвореним морем.

– Студеница, од словенског студено, хладна (подразумева се вода).

– Топлица, од словенског топло – врућа (подразумева се вода).

2. Фитогеографија

Примери:– Каламици, Кисавос (Καλαμίτσι, Κίσσαβος), упореди бу-

гарски киса = влажна клима, време).– Лонгос (Λόγγος) (Полуострво Ситонија на Халкидики-

ју, али и многи други примери), од словенског *лонг/longъ ‚‚густа шума, влажно грмље. Ово име нам на конкретном примеру Ситоније пружа информације о некадашњим кли-матским условима, пошто на основу оваквог назива можемо да претпоставимо да је клима у византијско време била мно-го влажнија него данас.

од отприлике два сата хода од своје мале утврђене луке, Пи-реја. Читава Атинска долина заједно са обронцима планина које су је окруживале, имала је у византијско време око 10.000 становника.

11.3. Топоними и хидроними

Топоними и хидроними по правилу сведоче о једном не-прекинутом развоју одређеног предела који превазилази културне, етничке, политичке и војне промене (упореди Vasmer 1941; Zgusta 1984; Schramm 1981, 1997, 2001; Ditten 1990; Μαλιγκούδης 1991; Soustal 1999, сви са додатном библиографијом). Топоними и хи-дроними сведоче о језику оних који су први дали називе местима и водама, и – заједно са променама назива – о језику каснијих становника. Чак и у оним случајевима када су у периоду од 18. века до данас традиционална, стара имена свесно мењана, не узимајући у обзир разлоге ових промена, и ти нови називи могу да нам пруже податке о историјском и етничком – антропогеографском развоју одређених области.

Топоними и хидроними нису забележени само у писаним из-ворима или у различитим врстама географских карата од почетка модерног доба, већ и у области микротопонимије, у подацима који се могу добити од локалног становништва. Пре свега, овакви подаци могу послужити за убикацију одређених места и за прецизније од-ређење положаја насеља, географских области и водених токова, чија су нам имена остала сачувана у писаним изворима, укључују-ћи и натписе. И више од тога, имена места и вода и врста имена, интересантна су за истраживање и са становишта значења речи. На овом месту ћемо типолошки разврстати неколико категорија топонима и хидронима:


Топоними својим значењем сведоче о бројним природним и историјским приликама, догађајима и променама: промене природ-не околине, промене климе, режима вода, нових насеља, освајања, напуштања или пропадања насеља, поновно заузимање напуштених места и области, понекад и освајања другојезичних народа, проме-не у типу насеља и много других. Још неки примери потврђују раз-новрсност података које топоними могу да вам пруже:

– Александрија (али и бројни други слични облици на другим језицима, на пример ал-Искендерун): назив који по правилу потиче од Александра Великог потврђује трајност топонима насталих од личних имена, чак и онда када се по-пулација у потпуности политички и културно промени.

– Диадроми (‚‚Пролаз“), уобичајени назив за острва Ало-нисос и Евонимос у северном Егеју (Евонимос значи бук-вално ‚‚доброг имена“, пренесено ‚‚леви“ – још од антике Грци су сматрали леву страну баксузном, несрећном и из-бегавали да је називају правим именом, употребљавајући овај еуфемизам): византијско име ова два острва је значило ‚‚пролаз“, пошто је морски пут из Цариграда ка источним обалама Грчке пролазио управо туда.

– Дропули/Dropulli у јужној Албанији: албански назив долине истоименог насеља. Претпостављамо да првобитни назив потиче од илирског назива за реку Дрим, а затим се повезао са именом Адријанупољ у позној антици (а не од грчког назива Дринупољ, што би значило ‚‚Храстовград“).

– Гардики (Γαρδίκι): врло раширен топоним у централној и северној Грчкој, такође коришћен и за стварање сложених назива (на пример Παλαιογαρδίκι – Старигардики). Корен ове речи сведочи о словенском насељу на том простору, пре него што је у називу дошло до метатезеликвида р (*гард < *град), док завршетак речи –ики говори о каснијој грецизацији термина, односно поновном грчком освајању ове области. Очигледно је да словенски насељеници на том простору нису затекли неки топоним који би могли искористити за своје

3. Карактеристике предела везане за људско коришћење простора

Примери:– al-Matamir/ал-Матамир (арапски ‚‚складиште жита“),

назив једне подземне насеобине у Кападокији.– Ayvali (од турског дуња).– Bereketli Maden (у Кападокији, од турског ‚‚велике ос-

таве новца/ метала“).– (του) Βου (грчки у значењу за вола, за говеда), у граду

Ксанти.– Калиандру (Καλιαντρού), од грчког коријандер – κορίαν-

δρος/κόλιαντρος.– Мастлиник (Μασθλίνικον), οд словенског маслина, ма-

слињак.– Сидерокавсија (Σιδεροκαύσια) на Халкидикију, византиј-

ски грчки у значењу ‚‚ковница гвожђа“, као показатељ кориш-ћења метала у средњем веку и у рано модерно доба.

4. Карактеристике насеља

Примери:– Капсохора (Καψοχώρα), данас Πευκοχώρι на Халкидикију,

у значењу ‚‚спаљена земља“.– Qaisariye (у области Šaqqa у јужној Сирији, али и многи

други примери. Име потиче од латинског епитета caesarea и у средњовековном арапском има значење ‚‚царске“, односно ‚‚државне“ оставе.

– Пешкепија/Peshkepija у Албанији – овај назив потиче од албанског облика грчке речи епископи (επισκοπή – епископија, дијецеза), који је настао губљењем почетног вокала.

– Сатикеј/Satiköy у Кападокији, који потиче од турске ре-чи која значи ‚‚трг, пијаца“.


БИБЛИОГРАФИЈА

Скраћенице коришћене у библиографији су навођене по правилима која важе за часопис Jahrbuch der Österreuchischen Byzantinistik.

За поделу библиографије упућујем читаоца на уводне напомене.

1. ПРЕГЛЕДИ И МЕТОДОЛОГИЈА

Ahrweiler, Η. (ур.), Activité byzantine. Enquête sur la Géographie Historique du Monde byzantin, Fondation Européenne de la Science. Paris 1983.

Ahrweiler, H. (ур.), Geographica Byzantina (Byzantina Sorbonensia). Paris 1981.Ahrweiler, H., Byzance: les pays et les territoires (Collected Studies). London

1976.Ahrweiler, H., ' e Geography of the Iconoclast World, у: Iconoclasm. Papers

given at the Ninth Spring Symposium of Byzantine Studies (University of Birmingham, March 1975), ур. Bryer, Α., Herrin, J. Birmingham 1977, 21-27.

Balard, M., La Romanie Génoise (XIIe - début du XVe siècle), I-II. (Bibl. Éc. Franç. d'Athènes et Rome, 235) Genua-Rom 1978.

Belke, Kl., Tabula Imperii Byzantini. Un progetto di topogra4 a sto rica e le sue prospettive per la Sicilia, Byzantino-Sicula 4 (2002) 73-87.

Billinge, M., ' e City, Urbanism and the Study of Historical Geo graphy у: Αρχαιολογία και Τέχνες, септембар 1997, 8-18.

Bintli ̀, J., Reconstructing the Byzantine Countryside: New approa ches from Landscape Archaeology, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 37-63.

Brogiolo, G. P., Ward-Perkins, Β. (ур.), ' e Idea and Ideal of the Town between Late Antiquity and the Early Middle Ages. Leiden /Boston/Köln 1999.

Η Βυζαντινή Μικρά Ασία (6ος-12ος αι.), ур. Λαμπάκης, Στ. (Εθνικό Ίδρυμα Ερευνών. Ινστιτούτο Βυζαντινών Ερευνών. Διεθνή Συμπόσια 6). Атина 1998.

насеље настало на напуштеном месту (можда рушевине неког војног логора или тврђаве), те су му зато дали такво име због остатака који су се налазили тамо (град у средњовековном смислу ‚‚тврђаве“, ‚‚утврђења“ или ‚‚утврђеног насеља“).

– Гастуни/Γαστούνι у северозападном делу Пелопонеза: словенски топоним (упореди старословенски Гостун или пољски Гостињ/ Gostyń) уз додатак карактеристичног грч-ког завршетка. У сваком случају, овај топоним не потиче из француског, од Gaston или од *gâtine.

– Ђирокастро/Gjirokastra у Албанији: име несумњиво по-тиче из времена византијског освајања ове области почет-ком 11. века (Αργυρόκαστρο/Сребрнград). Албански облик је настао испуштањем почетног слога.

– Изник/Iznik (византијска Никеја у западној Малој Ази-ји): овај назив је вероватно настао спајањем првог слога из фразе на грчком у Никеју/εις Νίκαιαν, док почетно -и- служи као препозиција (упореди слично Истанбул – εις την Πόλην (у Град), Измир од εις Σμύρνην (у Смирну) и друге сличне при-мере.

– Никопољ/Νικόπολις у Амвракијском заливу на западу Грчке: овај назив потиче од поморске победе Октавијана Ав-густа у овој области 31. године старе ере.

– Ксилофагос/Ξυλόφαγος (буквално: батине, место где се добијају батине), рт на југу Еубеје: традиционално име у вези са опасностима у теснацу Каво Доро приликом пловидбе још од античких времена.

– Превеза /Πρέβεζα: у Амвракијском заливу на западу Грч-ке: словенски бугарски назив ‚‚превоз, прелазак“ добио је грчки спољашњи облик, као што то потврђује завршетак ове речи, преко албанског Preveze.

– Фискардо у северном делу острва Кефалонија: овај назив вероватно потиче од места на коме је по традицији умро нормански вођа Роберт Гвискард 1085. године – још један пример дуготрајности топонима насталих од личних имена.

184 Византијски свет Библиогрфија 185

Geyer, Β., Physical Factors in the Evolution of the Landscape and Land Use, у: Laiou, Economic History I 31-45.

Griechenland. Lexikon der historischen Stätten von den Anfängen bis zur Gegenwart, ур. Lau� er, S. München 1989.

Guillou Α., La frontière pour les Byzantins. Le barbare et le voisin, στο: Iden-tité et Droit de l'Autre, ур. Mayali, L. (Studies in Comparative Legal History). Berkeley, CA 1994, 57-67.

Heinritz, G., Zentralität und zentrale Orte. Eine Einführung. Stuttgart 1979.Ιστορικογεωγραφικά. Περιοδική έκδοση για την ιστορία, γεωγρα φία και

τοπογραφία του Ελλαδικού χώρου κατά τους μέσους χρόνους, ур. Κορδώσης, Μ. Σ., 1 κ.ε., Јањина/ Солун 1986 и даље.

Horden, Ρ. / Purcell, Ν., à e Corrupting Sea. A Study of Mediterra nean His-tory. Oxford 2000.

Jacoby, D., Byzantium, Latin Romania and the Mediterranean (Collected Studies 703). Aldershot 2001.

Jacoby, D., Recherches sur la Méditerrannée Orientale du XIIe au XVe s. Col-lected Studies. London 1979.

Koder, J., Byzantinisches Reich. Geographische Grundlagen. Le xikon d. Mit-telalters 2 (1983) 1227-1238.

Koder, J., Die räumlichen Vorstellungen der Byzantiner von der Ökumene (4. bis 12. Jahrhundert), у: Anzeiger d. philos.-hist. Klasse der Österr. Akad. d. Wiss. 137/2. Wien 2002, 15-34.

Koder, J., Europa und Euromediterraneum. Zur mittelalterlichen Europa-Vor-stellung im kosmographischen und geopolitischen Kontext, у: à e Idea of European Community in History. Conference Proceedings, vol. Ι, ур. E. Chrysos / P. M. Kitromilides / C. Svolopoulos, Athen 2003,53-62.

Koder, J., Historical Geography, у: XXe Congrès International des Etudes Byz-antines, Pré-Actes I. Séances Plénières, Paris 2001, 345-350.

Koder, J., Land-use and settlement: theoretical approaches, у: General issues in the study of medieval logistics: sources, problems and methodologies, ур. J. Haldon. Aldershot 2005.

Koder, J., Perspektiven der Tabula Imperii Byzantini. Zu Planung, Inhalt und Methode (Mit zwei Kartenskizzen). Geographia Antiqua 5 (1996) 75-86.

Koder, J., Sopravvivenza e trasformazione delle concezioni geo graä che antiche in età bizantina, у: Geograä a storica della Grecia antica. Tradizioni e Problemi, ур. Prontera, F. (Bibl. di Cultura Moderna 1011). Bari 1991, 46-66.

Koder, J., à e Urban Character of the Early Byzantine Empire: Some Reæ ec-tions on a Settlement Geographical Approach to the Topic, у: à e 17th

Byzanz als Raum. Zu Methoden und Inhalten der historischen Geographie des östlichen Mittelmeerraumes, ур. Belke, K., Hild, F., Köder, J. u. Soustal, P. (VTIB, 7 / Österr. Akademie der Wissenschaì en, Phil.-hist. Kl., Denkschriì en 283). Wien 2000, цитирано као : Byzanz als Raum.

Cahen, C, La Turquie pré-ottomane (Varia Turcica 7). Istanbul / Paris 1988.Carter, F. W. (ур.), An Historical Geography of the Balkans. Lon don / New

York / San Francisco 1977.Cary, M., à e Geographic Background of Greek and Roman Histo ry. Oxford

1949.Ciocan-Ivănescu, R., Géopolitique et culturologie dans l'espace de la thalas-

socratie byzantine. BSl 54 (1993) 202-210.Clarke, Κ., Between Geography and History. Hellenistic Constru ctions of the

Roman World. Oxford 1999.Cuinet, V., La Turquie d'Asie. Géographie administrative, statisti que, descrip-

tive et raisonnée de chaque province de l'Asie-Mineure, I-IV. Paris 1890-1895. Table alphabétique. Paris 1900.

Dauphin C, à e birth of a new discipline: archaeological demogra phy. Bulletin of the Anglo-Israel. Archaeological Society 17 (1999)77-91.

Denecke, D., Der geographische Stadtbegri� und die räumlich funktionale Betrachtungsweise bei Siedlungstypen mit zentraler Bedeutung in Anwendung auf historische Siedlungsepochen (Abh. Ak. Wiss. in Göt-tingen, Phil.-hist. Kl. 83). Göttingen 1973.

Ditten, H., Zu den Aufgaben, Desiderata und bisher erbrachten Leistungen der historischen Geographie der frühbyzantinischen Welt (bis 900 u. Z.). Klio 68 (1986) 552-574.

Engels, J., Augusteische Universalhistorie und Oikumenegeographie im Werk Strabons von Amaseia. Stuttgart 1999.

Foss, C, History and Archaeology of Byzantine Asia Minor (Col lected Studies 315). Aldershot 1990.

Freeman, P. / Vennett, J. / Fiema, Z. T. / Ho� mann, Β. (ур.), Limes XVIII (BAR, Int. Ser. 1084), I-III. Oxford 2002.

French, D. R., Mapping Sacred Centers: Pilgrimage and the Creation of Chris-tian Topographies in Roman Palestine, у: Akten des XII. Internationa-len Kongresses für Christliche Archäologie. Bonn, 22-28. September 1991 (JbAC, Ergänzungsband 20/2). Città del Vaticano - Münster 1995, 792-797.

Galatariotou, C, Travel and Perception in Byzantium. DOP 47 (1993) 221-241.Géographie historique du monde méditerranéen, ур. Ahrweiler, H. (Byzantina

Sorbonensia 7). Paris 1988.


Mitchell, S., Anatolia. Land, Men, and Gods in Asia Minor, I. � e Celts in Anatolia and the Impact of Roman Rule, II. � e Rise of the Church. Oxford 1993.

Muta� an, Cl. / Van Lauwe, E., Atlas historique de l'Arménie: Proche Orient et Sud-Caucase du VIIIe s. avant J.-C. au XXIe s. Paris 2001.

Olshausen, E., Einführung in die historische Geographie der Alten Welt. Darmstadt 1991.

Orselli, Α. Μ., Santi e città. Santi e demoni urbani tra tardoantico e alto medioevo,у: Santi e demoni nell'alto medioevo occiden tale (sec. V-XI), ур. Capitani, O. (Sett. di studio del Centro it. di studi sull'alto medioevo 36/2). Spoleto 1989, 783-835.

Philippson, Α., Das byzantinische Reich als geographische Er scheinung. Lei-den 1939.

Pitcher, D. E., An Historical Geography of the Ottoman Empire. Leiden 1972.Pitz, E., Die griechisch-römische Ökumene und die drei Kulturen des Mittelal-

ters. Geschichte des Weltteils zwischen Atlantik und In dischem Ozean, 270-812 (Europa im Mittelalter, Abh. und Beiträ ge zur historischen Komparatistik 3). Berlin 2001.

Planhol, X. de, Les fondements géographiques de l'histoire de l'Islam. Paris 1968.

Planhol, X. de, Principes d'une géographie urbaine de l'Asie Mi neure. Revue géogr. de l'Est 9 (1969) 249-268.

Pounds, Ν. J. G., An Historical Geography of Europe 450 B.C.-A.D. 1330. Cambridge 1973.

Prontera, F., Il Mediterraneo come quadro della storia greca, у: Ι Greci: storia, cultura, arte, società, 2/1, ур. Settis, S. Turin 1996, 25-45.

Prontera, F., Insel. RAC 18 (1998) 312-328.Reichert, F., Erfahrung der Welt. Reisen und Kulturbegegnungen im späten

Mittelalter. Stuttgart 2001.Rosen Kl. (ур.), Das Mittelmeer - die Wiege der europäischen Kultur (Cicero-

Schri� enreihe 3). Bonn 1998.Saradi, H., � e Dissolution of the Urban Space in the Early Byzan tine Centuries:

the Evidence of the Imperial Legislation. Symmeikta 9/2 (1994) 295-308.Schmieder, Ο., Die Alte Welt, I. Der Orient. Die Steppen und Wüsten der

Nordhemisphäre mit ihren Randgebieten. Wiesbaden 1965. - II. Ana-tolien und die Mittelmeerländer Europas. Kiel 1969.

Schreiner, P., Die Byzantiner und ihre Sicht der Natur. Ein Überblick, у: Ρ. Dilg (ур.), Natur im Mittelalter. Konzeptionen - Erfahrungen - Wirkungen. Akten 9. Symp. Mediävistenverb. Marburg 2001. Berlin 2003, 136-150.

Int. Byz. Congress, Major Papers (Washington, D.C. 1986). New Ro-chelle, NY 1986, 155-187.

Koder, J., Παρατηρήσεις στην οικιστική διάρθρωση της κεντρικής Μικράς Ασίας μετά τον 6ο αιώνα. Μια προσέγγιση από την οπτική γωνιά της «θεωρίας των κεντρικών τόπων», στο: Η Βυζαντινή Μικρά Ασία (6ος-12ος αι.), επιμ. Λαμπάκης, Στ. (Ε θνικό Ίδρυμα Ερευνών. Ινστιτούτο Βυζαντινών Ερευνών. Διε θνή Συμπόσια 6). Атина 1998, 245-265.

Κύλιας, Γ. T., Ιστορική γεωγραφία του Ελληνικού χώρου. Εποι κισμός, πολιτική γεωγραφία, οικονομική γεωγραφία. Атина 1969.

Κορδώσης Μ. Σ., Ιστορική γεωγρφία και συγγενείς επιστήμες: Πε ριορισμένος και ευρύτερος χώρος, στο: Διαστάσεις της σύγ χρονης γεωγραφίας. Митилини 2000, 1-10.

Κορδώσης Μ. Σ., Ιστορικογεωγραφικά πρωτοβυζαντινών και εν γένει παλαι-οχριστιανικών χρόνων. Атина 1996.

Kordosis M., � e limits of the known land (Ecumene) in the East according to Cosmas Indicopleustes. Tzinista (China) and the Ocean. Byz 69 (1999) 99-106.

Kreiser, K., Über den Kernraum des Osmanischen Reiches, у: Die Türkei in Europa. Göttingen 1979, 53-63.

Krüger, R., Eine Welt ohne Amerika: Das Überleben des Erdkugel modells in der Spätantike (ca. 60 v.u.Z. - ca. 550), Berlin 2000.

Λάββας, Γ. Π., Η έννοια του χώρου και η πολεοδόμηση του στο Βυ ζάντιο. Βυζ. Μελέται 5 (1994) 25-34.

Laiou, A.E. (ур.), � e Economic History of Byzantium from the Seventh through the Fi� eenth Century (DOS 39), I-III. Washington, D. C. 2002. (навођено као «Laiou, Economic History»).

Maier, F. G. (ур.), Die Verwandlung der Mittelmeerwelt (Fischer Weltge-schichte 9). Frankfurt a.M. 1968.

Matschke, Kl.-P., Der Übergang vom byzantinischen Jahrtausend zur Turko-kratie und die Entwicklung der südosteuropäischen Region. Jahrbücher für Geschichte und Kultur Südosteuropas 1 (1999) 11-38.

Maull, O., Der Ein¦ uß geographischer Faktoren auf die Geschichte des byzan-tinischen Reiches. Südostforschungen 21 (1962) 1-21.

McCormick, M., Byzantium on the move: imagining a communications his-tory, у: Travel in the Byzantine world. Aldershot 2002, 3-29.

Mediterranean Historical Review, ур. Ben-Ami, Shi. 1 и даље, Tel Aviv / Lon-don 1986 сл.

Mégapoles méditerranéennes. Géographie urbaine rétrospective, ур. Nicolet, Cl., Ilbert, R., Depaule, J.-Ch. (École fr. de Rome 261). Paris 2000.


Ferjančić, B., Далмација у спису De Administrando Imperio, ZRVI 29/30 (1991) 9-21.

Guillou, Α., Culture et Société en Italie Byzantine (VIe-XIe s.). (Collected Studies). London 1978.

Guillou, Α., Studies on Byzantine Italy (Collected Studies) London 1970. Μεσαιωνική Ήπειρος, Πρακτικά επιστημονικού συμποσίου, ур. Κωνσταντινί-

δης, Κ. Ν. Јањина 2001. Kislinger, Ε., u.a., Conventazzo (Anzeiger ÖAW), Wien 2004.Kirsten, E., Troia - ein byzantinisches Stadtgebiet in Süditalien. Römische Hi-

storische Mitteilungen 23 (1981) 245-270.Koder, J., Sardinien in byzantinischen Quellen, у: Ai conØ ni dell'impero, ур.

Corrias, P. / Cosentino, S. Cagliari2002,69-78.Κορδώσης, Μ. Σ., Ιστορικογεωγραφικά Γραμμενοχωρίων: Πα λιούρια Αγ. Νι-

κολάου Περάτης, στο: Μεσαιωνική Ήπειρος, Πρακτικά επιστημονικού συμποσίου, Κωνσταντινίδης, Κ. Ν. (ур.). Јањина 2001, 305-320.

Mastino Α. / Sotgui G. / Spaccapelo Ν. (a cura di), La Sardegna paleocristiana tra Eu-sebio e Gregorio Magno. Atti del Convegno Nazionale di studi. Cagliari 1999.

Maurici, F., Byzantinische Archäologie in Westsizilien. Stand der Forschung und Perspektiven, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 123-137.

Maurici, F., Castelli medievali in Sicilia. Dai Bizantini ai Normanni (La pietra vissuta 5). Palermo 1992.

Maurici, F., L'insediamento medievale in Sicilia: problemi e prospettive di ricerca. Archeol. medievale 22 (1995) 487-500.

Maurici, F., Sicilia bizantina. Gli insediamenti del Palermitano. Archivio Stori-co Siciliano, ser. IV, 20 (1994) 27-93.

Menestò E. (a cura di), Il corridoio Bizantino e la Via Amerina in Umbria nell'alto medioevo. Spoleto, Regione dell'Umbria, Giunta regionale, Area operativa: assetto del territorio/Centro italiano di studi sull'alto medioevo 1999.

Molinari, Α., Il popolamento rurale in Sicilia tra V e XIII secolo: alcuni spunti di riå essione, у: La storia dell'Alto Medioevo italiano (VI-X secolo) alla luce dell'archeologia. Florenz 1994, 361-377.

Origone, S., Liguria bizantina 538-643, у: Πολύπλευρος Νους. Miscellanea für Peter Schreiner (Byz. Archiv 19). München / Leipzig 2000, 272-289.

Prontera, F., Sulla geograØ a nautica e sulla rappresentazione lito ranea della Magna Grecia, у: La Magna Grecia e il mare. Studi di storia marittima, ур. Prontera, F. Taranto 1996, 281-298.

Rapanić, Z., Contribution à la poléographie du littoral est de l'Adriatique. Bal-canoslavica 8 (1979) 93-100.

Σταματελάτος Μ. / Βάμβα-Σταματελάτου, Φ., Επίτομο γεωγραφι κό λεξικό της Ελλάδος. Атина 2001.

Von den Brincken, A.-D., Finis Terrae. Die Enden der Erde und der vierte Kontinent auf mittelalterlichen Weltkarten (Schrió en / MGH 36). Han-nover 1992.

Wagner H.-G., Mittelmeerraum. Darmstadt 2001.Wright, J. K., ô e geographical lore of the time of the Crusades - a study in

the history of medieval science and tradition in Western Europe. New York 1965.

2. ОБЛАСТИ

2.1. Западни Балкан

Dagron, J., Les villes dans l'Illyricum protobyzantin, у: Villes et peuplement dans l'Illyricum protobyzantin, Actes du Colloque organisé par l'École française de Rome (Coll. de l'Éc. franç, de Rome 77). Rom 1984, 1-20.

Mano-Zisi, D., Pitanje kontinuiteta iz aspekta antičkog urbanizma u našim zemljama (Die Kontinuitätsfrage im antiken Urbanismus des Illy-rikums), у: Actes VIe Congrès Archéol. Yougosl., I (Ljubljana 1963). Beograd 1964, 95-100.

Mirković, M., Villas et domaines dans l'Illyricum central (IVe-VIe siècle). ZRVI 35 (1996) 57-75.

Mrgić-Radojčić, J., Donji Kraji. Beograd 2002.

2.2. Јадранско и Јонско море и Византијска Италија

Babić Ι., Il destino dei centri abitati antichi sul suolo della Dalmazia nel corso dell'alto Medioevo. Journal of Ancient Topography/Rivista TopograØ a Antica VII (1997)199-208.

Carile, Α., L'Istria tra Bisanzio e Venezia, у: Istria e Dalmazia. Un viaggio nella memoria. Bologna 1996, 37-52.

Carile, Α., La presenza bizantina nell'alto Adriatico fra VII e IX secolo. Byz. Forschungen 12 (1987) 7-35.

Ducellier, Α., La façade maritime de l'Albanie au moyen âge. Durazzo et Valo-na du 11e au 15e siècle. Солун 1981.

Eck, W., Galsterer, Η. (ур.), Die Stadt in Oberitalien und in den nordwestli-chen Provinzen des Römischen Reiches (Kölner Forschungen 4). Mainz 1991.


Choliolčev, Chr. u. a. (ур.), Von der Scythia zur Dobrudža (Miscel lanea Bul-garica 11). Wien 1997.

Dintchev V., Classi� cation of the late antique cities in the dioceses of � racia and Dacia. Archaeologia Bulgarica 3 (1999) 39-73.

Dochev, K., Turnovo, Sixth-Fourteenth Centuries, у: Laiou, Eco nomic History II 673-678.

Gagova, Kr., Trakija prez bălgarskoto srednovekovie (istoričeska geogra� ja). So� a 1993.

Gjuzelev, V., Medieval Bulgaria, Byzantine Empire, Black Sea, Veni ce, Genoa (Centre Culturel du Monde Byzantin 1). Villach 1988.

Gjuzelev, V. / Koder, J., Das Prodromos-Kloster von Sozopol und die dort aufgefundene spätbyzantinische Grabinschri� , у: Lithostroton, Studien zur byzantinischen Kunst und Geschichte. Festschri� Marceli Restie, ур. Borkopp, Β. / Steppan, � . Stuttgart 2000, 93-105.

Jordanov, L, Preslav, у: Laiou, Economiс History II 667-671.Koledarov, P., Političeska geogra� ja na srednovekovnata Bălgarska Dărzăva, 1.

681-1018. So� a 1979.Kostova R., Topography of three early medieval monasteries in Bulgaria and

the reasons for their foundation: a case of study. Archaeologia Bulgarica 2 (1998) 3, 108-125.

Maksimović, Lј., Vizantijska provincijska uprava u doba Paleologa. Belgrad 1972. = � e Byzantine Provincial Administration under the Palaeologi. Amsterdam 1983.

Mikulčić, I., From the Topography of Scupi. Archaeologia Jugoslavica 14 (1973) 29-35.

Panova, R., Gavrilova, R., Bulgarian Urban Historiography. Urban History 19/2 (1992) 257-268.

Panova, R., Srednovekovnijat bălgarski grad - văzmošnijat analiz i nevzmošnijat sintez (� e Medieval Bulgarian City - Possible Analysis and Impossible Synthesis). So� a 2001.

Panova, R., Typologie des capitales médiévales bulgares. Bulg. Hist. Review (1992/3) 3-9.

Scha� er, F. X., Landeskunde von � rakien. Eine Physiographie der europä-ischen Türkei. Sarajevo 1918.

Soustal, P., Tabula Imperii Byzantini 6: � rakien (� rake, Rodope und Haimimontos) (Österr. Akademie der Wissenscha� en, Phil.-hist. Kl., Denkschri� en 221). Wien 1991.

Stephenson, P., � e Byzantine Frontier at the Lower Danube in the late tenth and eleventh centuries, у: Frontiers in Question: Eurasian Borderlands c. 700-1700, (ур.) D. Power /N. Standen. London 1999, 80-14.

Soustal, P., unter Mitwirkung von J. Koder, Nikopolis und Kephallenia = TIB 3 (Österr. Akademie der Wissenscha� en, Phil.-hist. KL, Denkschri� en 150). Wien 1981.

Triantaphyllopulos, D. D., Kerkyra und die Ionischen Inseln. RbK 4 (1990) 1-64.

Τριανταφυλλόπουλος, Δ. Δ., Ένα πρόβλημα ιστορικής γεωγρα φίας της με-σαιωνικής Ηπείρου: Ιωάννινα - Εύροια - Νέα Εύ-ροια. Σύμμεικτα 9/2 (1994) 309-328.

Τριανταφυλλόπουλος, Δ. Δ., Μεσαιωνική Ήπειρος. Η μαρτυρία των μνημεί-ων. Απολογισμός για τον απερχόμενο αιώνα και προοπτικές για τον ανατέλοντα, στο:. Μεσαιωνική Ήπειρος, Πρακτικά επιστημονικού συμποσίου, Κωνσταντινίδης, Κ. Ν. (ур.). Јањина 2001, 63-69.

Τριανταφυλλόπουλος, Δ. Δ., Μνημεία του «δεσποτάτου της Ηπεί ρου» στην Αρτα: Η μέχρι σήμερα ερευνά τους - Προβλήματα για το παρόν και το μέλλον τους, στο: Πρακτικά Διεθνούς Συ-μποσίου για το Δεσποτάτο της Ηπείρου 1990, ур. Χρυσός, Ε. Арта 1992,505-515.

Von Falkenhausen, V., La dominazione bizantina nell'Italia meri dionale, Bari 1978.

Ward-Perkins, B., From Classical Antiquity to the Middle Ages. Urban Public Building in Northern and Central Italy A.D. 300-850 (Oxford Histori-cal Monographs). Oxford 1984.

Zanini, E., Le Italie bizantine. Territorio, insediamenti ed economia nella pro-vincia bizantina d'Italia (VI-VIII secolo). Bari 1998.

2.3. Источни Балкан

Alexander, E. M., Early Slavic Invasions and Settlements in the Area of the Lower Danube in the Sixth through the Eighth Centuries (Ph.D. diss. in history, New York University). New York 1994.

Asdracha, C, La région des Rhodopes aux XIIIe et XIVe s. Étude de géographie historique. Athen 1976.

Asdracha, C, La � race orientale et la Mer Noire: Géographie ecclésiastique et Prosopographie (VIIIe-XIIe s.), у: Géogra phie historique du monde méditerranéen, ур. Ahrweiler, H. (Byzantina Sorbonensia 7). Paris 1988, 221-309.

Belke, K., Roads and travel in Macedonia and � race in the middle and late By-zantine period, у: Travel in the Byzantine world, Aldershot 2002, 73-90.

Blilow, G. von / Milceva, Α. (ур.), Der Limes an der unteren Donau von Dio-kletian bis Herakleios. Vorträge der Int. Kon ferenz Svistov. So� a 1999.


Mango, C. / Dagron, G. (ур.), Constantinople and its Hinterland. Papers from the Twenty-seventh Spring Symposium of Byzantine Studies, Oxford, April 1993 (Society for the Promotion of Byzan tine Studies 3). Aldershot 1995.

Mango, C, Le mystère de la XIVe région de Constantinople, у: Mélanges Gil-bert Dagron (TM 14). Paris 2002, 449-455.

Mango, C. / Ševčenko, I., Some Churches and Monasteries on the Southern Shore of the Sea of Marmara. DOP 27 (1973) 235-277.

Sahin, S., Wasserbauten Justinians am unteren Sangarios in Bithynien, у: XI Congresso Int. Epigra� a Greca e Latina, Atti. Rom 1999, 643-658.

Stanimirov, S., Underwater archeological sites from ancient and middle ages along the Bulgarian Black Sea Coast. Archaeologia Bulgarica 7 (2003) 1-34.

2.5. Црно море

Auzépy, M.-F., Gothie et Crimée de 750 à 830 dans les sources ecllésiastiques et monastiques grecques, у: Materiali po Archeologij, Istorij i Ethnogra� j Tavrij 7 (2000) 324-331.

Balard, M., La Mer Noire et la Romanie génoise (XIIIe-XVe siècles) (Collected Studies 294). London 1989.

Baumann V.H. À propos des premières basiliques chrétiennes découvertes aux embouchures du Danube. Istro-Pontica. Muzeul tulcean la a 50-a aniversare. Tulcea 2000,242-256.

Belke, K., Untersuchungen an der paphlagonischen Schwarzmeerküste, у: Die Schwarzmeerküste in der Spätantike und im frühen Mittelalter, ур. Pil-linger, R. / Pülz, A. / Vetters, H. (Österr. Akademie der Wissenscha& en, Sehr. d. Balkankomm., Antiquar. Abt. XVIII). Wien 1992, 145-154.

Biernacki A.B. / Pawlak Ρ. (ур.), Late Roman and early Byzantine cities on the lower Danube from the 4th to the 6th century A.D. International Conference. Poznan, Poland 15-17 November 1995. Poznan 1997.

Bortoli, A. / Kazanski, M., Kherson and Its Region, у: Laiou, Economic History II 659-665.

Brătianu, G. I., La mer Noire. Des origines à la conquête ottomane (Societas Academica Dacoromana, Acta Historica IX). München 1969.

Gjuzelev, V., Černo more i Černomorieto v bălgarskata srednovekovna istorija XIII-XIV v. Dobrudžansko despotstvo (La Mer Noire et la région pon-tique dans l'histoire médiévale bulgare des XIIIe et XlVe s. Le despotat de Dobrudža). Varna 1981.

Goehrke, C. Die geographischen Gegebenheiten Rußlands in ihrem histori-schen Beziehungs-ge= echt. Handbuch der Geschichte Rußlands, 1: Von

2.4. Шири простор Цариграда и Мраморно море

Avraméa, Α., Karanastassi, P., Tabula Imperii Romani Κ 35, I: Philippi d'après la carte internationale du monde au 1:1.000.000, Κ 35 Istambul. Athen 1993.

Booth, I., Michael VIII Palaeologos and the Sangarios Frontier 1280 to 1282. Archeion Pontou 49 (2002) 317-343.

Brandes, W., Philippos - στρατηλάτης του βασιλικού Όψικίου. Anmerkungen zur Frühgeschichte des � ema Opsikion, у: Νοvum Millenium. Studies on Byzantine history and culture de dicated to Paul Speck, ур. Sode, Cl./ Takács, S. Aldershot 2001, 21-39.

Croke, B., � e Date of the «Anastasian Long Wall» in � race, у: Christian Chronicles and Byzantine History, 5th-6th Centuries (Collected Studies 386). Aldershot 1992, 59-78.

Crow, J. / Ricci, Α., Investigating the hinterland of Constantinople: in-terim report on the Anastasian Long Wall. Journal Roman Archaeol. 10(1997)235-262.

Crow, J., � e Long Walls of � race, у: Constantinople and its Hin terland, ур. Mango, C. / Dagron, G. Aldershot 1995, 109-124.

Durliat, J. / Guillou, Α., Le tarif d'Abydos. BCH 108 (1984) 581-598.Foss, C, Malagina and the Lower Sangarius. Anat. Stud. 40 (1990) 161-182.Foss, C, Nicomedia (Survey of Medieval Castles of Anatolia II, British Institute

of Archaeology at Ankara, Monograph 21). Lon don 1996.Foss, C, Nicomedia and Constantinople, у: Constantinople and its Hinterland,

ур. Mango, C./ Dagron, G. Aldershot 1995,181-190.Hasluck, F. W., Cyzicus, Being Some Account of the History and Antiquities

of that City, and of the District Adjacent to it, with the Towns of Apol-lonia ad Rhyndacum, Miletupolis, Hadrianutherae, Priapus, Zeleia etc. Cambridge 1910.

Kahrstedt, U., Beiträge zur Geschichte der thrakischen Chersones (Deutsche Beiträge zur Altertumswissenscha& , 6). Baden Baden 1954.

Külzer, Α., Neue Forschungen in Ostthrakien, in: Wiener Byzantinistik und Neogräzistik. Beiträge zum Symposion Vierzig Jahre Institut für By-zantinistik und Neogräzistik der Universität Wien im Gedenken an Herbert Hunger (Byzantina et Neograeca Vindobonensia 24). Wien 2004, 264-271.

Lefort, J., Les communications entre Constantinople et la Bithynie, у: Con-stantinople and its Hinterland, ур. Mango, C. / Da gron, G. Aldershot 1995, 207-218.


Gregory, Τ. Ε., � e Corinthia in the Roman Period (Journal of Roman Archae-ology, Suppl.- Series 8). Ann Arbor, MI 1993.

Gregory, T. E., � e Forti� ed Cities of Byzantine Greece. Archaeo logy 35 (1982) 14-21.

Gregory, T. E., � e Hexamilion and the Fortress (Isthmia, Excavations by the University of California at Los Angeles and the Ohio State University under the auspices of the American School of Classical Studies at Ath-ens, Vol. 5). Princeton, NJ 1993.

Hild, F. / Koder, J. / Σπανός, Κ. / Αγραφιώτης, Δ., Η βυζαντινή Θεσσαλία. Οικισμοί - τοπωνυμία - μοναστήρια - ναοί. Θεσσαλι κό Ημερολόγιο 12 (1987) 11-112.

Kalamara, P. / Mexia, Α. (ур.) � e City of Mystras. Athens 2001.Kalcyk, H., Zur Besiedlung des Süd- und Westrandes der Kopais und die

Ausdehnung des Sees in historischer Zeit, у: Boiotika, Vor träge vom 5. Int. Böotien-Kolloquium, Institut für Alte Geschichte der Universität München 1986, ур. Beister, H. / Buckler, J. (Münchener Arbeiten zur Alten Geschichte 2). München 1989, 277-283.

Kalligas, H., Monemvasia, Seventh-FiÑ eenth Centuries, у: Laiou, Economie History II 879-897.

Karagiorgou, Ο., Demetrias and � ebes: the fortunes and mis-fortunes of two � essalian port cities in late antiquity, у: L. Lavan (ур.), Recent Research in late-antique urbanism (JRA, Suppl. 42). Portsmouth 2001, 182-215.

Kazanaki-Lappa, M., Medieval Athens, у: Laiou, Economic History II 639-646.Klaus, R. W. / Steinmüller, U., Monemvasia. Geschichte und Stadt beschreibung.

Unter Mitarbeit von Schöning, D. / Buller, K.-H. Athen 1994. Koder, J. / Hild, F., Hellas und � essalia = TIB 1 (Österr. Akademie der Wis-

senschaÑ en, Phil.-hist. Kl., DenkschriÑ en 125). Wien 1976. Koder, J., Embolos-Ekbolos, у: Eupsychia. Mélanges oÔ erts à Hélène Ahrwei-

ler, t. II. (Byzantina Sorbonensia 16). Paris 1998, 379-385. Koder, J., Macedonians and Macedonia in Byzantine spatial thinking, у:

Byzantine Macedonia. Identity, image and history. Papers from the Melbourne Conference July 1995, ур. Burke, J. / Scott, R. (Byzantina Australiensia 13). Melbourne 2000, 12-28.

Koder, J., Mazedonien in Quellen der Mazedonischen Dynastie, у: Synodia. Studia humanitatis Antonio Garzya septuagenario ab amicis atque diseipulis dicata, ур. Criscuolo, U. / Maisano, R. Neapel 1997, 541-549.

Koder, J., Negroponte. Untersuchungen zur Topographie und Siedlungsge-schichte der Insel Euboia während der Zeit der VenezianerherrschaÑ (VTIB 1). Wien 1973.

der Kiever Reichsbildung bis zum Moskauer Zartum, ур. Hellmann, M. Stuttgart 1981, 8-72.

Jakobson, A. L., Krim. RbK 5 (1995) 375-439.Karagiorgou, O., LR2: a Container for the Military annona on the Danubian

Border?, у: Kingsley, S. / Decker, Μ. (ур.), Eco nomy and Exchange in the East Mediterranean during Late Antiquity. Oxford 2001, 129-166.

Kazanski M. / Nercessian A. / Zuckermann C. (ур.), Les centres proto-urbains russes entre Scandinavie, Byzance et Orient (Réa lités Byzantines 7). Paris 2000.

Romančuk, A. L, Cherson im Mittelalter: Städtische Funktionen und ihre Wie-derspiegelung in den Quellen. BS1 53 (1992) 202-212.

Soustal, P., Mesembria. RbK 6 (1997) 218-244.

2.6. Егејска Грчка

Αβραμέα, Α. Η βυζαντινή Θεσσαλία μέχρι του 1204. Атина 1974.Armstrong, P., � e Survey Area in the Byzantine and Ottoman Periods,

у: Continuity and Change in a Greek Rural Landscape. � e Laconia Survey, I. Methodology and Interpretation (ABSA, Suppl. 26), London 2002, 339-402.

Avraméa, Α., Le Magne Byzantin: Problèmes d'histoire et de topo graphie, у: Eupsychia. Mélanges oÔ erts à Hélène Ahrweiler, t. I. (Byzantina Sorbo-nensia 16). Paris 1998,49-62.

Avraméa, Α., Le Péloponnèse du IVe au VIIIe siècle: changements et persis-tances (Byzantina Sorbonensia 15). Paris 1997.

BintliÔ J., Pattern and process in the city landscape of Boeotia from Geometric to late Roman times. Brunet M. (éd.), Territoires des cités grecques (Actes de la table ronde int. organisée par l'École Fr. d'Ath. = BCH, Suppl. 34). Paris 1999, 15-33.

Bon, Α., La Morée Franque. Recherches historiques, topographiques et archéo-logiques sur la principauté d'Achaie (1205-1430). Paris 1969.

Bursian, C, Geographie von Griechenland, I-III. Leipzig 1862-1872.Ciotta, G., Lo sviluppo urbano e le architetture di Mistrà (1249-1460), у: Bes-

sarione e l'Umanesimo, Catalogo della mostra, ур. Fiaccadori, G., u. a. Напуљ 1994, 325-339.

Ciotta, G., Mistrà, capitale della Morea bizantina. Forma urbana e architet-ture. Quad, dell'ist. di storia dell'arch., rest. e conserv. dei beni archit. dell'Univ. degli studi di Roma «La Sapienza» n.s. 15-20 (1992) 249-284.

Gilliland Wright D., � e wooden towns of the Stato Mar: medieval construc-tion in Nauplion. Studi Veneziani 40 (2000) 169-177.


Louvi-Kizi, Α., � ebes, у: Laiou, Economic History II 631-638. Mylonas P. M., Bildlexikon des Heiligen Berges Athos, He� 1: Topographie

und Historische Architektur, He� 2: Photographi sche Dokumentation der Landscha� en und Klöster. Tübingen 2000.

Pallas, D. I., Korinth. RbK 4 (1990) 746-811.Philippson, Α., Die griechischen Landscha� en I: Der Nordosten der griechi-

schen Halbinsel, II: Der Nordwesten der griechischen Halbinsel, III: Der Peloponnes Mit Beiträgen zur historischen Landeskunde von E. Kirsten. Frankfurt/Main 1950-1959.

Riedl, Η. (ур.), Beiträge zur Landeskunde von Griechenland (Arbeiten aus dem In-stitut für Geographie der Universität Salzburg, 1 и даље.). Salzburg 1976 и сл.

Sanders, G. D. R., Corinth, у: Laiou, Economic History II 647-654. Savvides A. G. C, Peloponnesus Mediaevalis. A review essay a propos of a new

collective manual on the medieval Morea. Byz 70 (2000) 309-330.Sinos, St., Mistras. RbK 6 (1999) 380-518. Soulis, G., � e � essalian Vlachia. ZRVI 8/1 (Mélanges Ostrogorsky 1 (1963)

271-273. Soustal, P. / Schellewald, Β. / � eis, L., Makedonien. RbK 5 (1995) 982-1220.Steppan, T., Meteora. RbK 6 (1997) 245-345. Trombley, F. R., Boeotia in Late Antiquity: Epigraphic Evidence on Society,

Economy and Christianization, у: Boiotika, Vorträge vom 5. Int. Böo-tien-Kolloquium 1986, ур. Beister, Η., Buckler,J. (Münchener Arbeiten zur Alten Geschichte 2). München 1989, 215-228.

Vroom, J., Piecing together the past. Survey Pottery and Deserted Settlements in Medieval Boeotia (Greece), у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 245-259.

2.7. Егејско море

Bissinger, Μ., Kreta. RbK 4 (1990) 811-1174.Eggeling, W. J., Rhodos, Naxos, Syros. Die heutige Kulturlandscha� der süd-

lichen Ägäis als Resultat anthropogeographischer Wand lungen unter besonderer Berücksichtigung ethnischer Gegensätze (Wuppertaler Geographische Studien 4). Wuppertal 1984.

Georgopoulou, Maria, Venice's Mediterranean Colonies. Archite cture and Urbanism. Cambridge 2001.

Ιστορία - τέχνη - αρχαιολογία της Κω. Α ' Διεθνές Επιστ. Συνέδριο, Αρχαιο-γνωσία 1. Атина 2001.

Kaldellis, Α., Notes on the Byzantine Topography and History of Lesbos. JÖB 51 (2001) 61-72.

Koder, J., Για μια εκ νέου τοποθέτηση της εφαρμογής της «θεωρίαςτων κε-ντρικών τόπων»: Το παράδειγμα της μεσοβυζαντινής Μακεδονίας, у: Historical Geography. Roads and Crossroads of the Balkans from Antiquity to the European Union, ур. Δη μητριάδης, Ε. Π. и др., Солун 1998, 33-49.

Κωνσταντακοπούλου, Α., Βυζαντινή Θεσσαλονίκη. Χώρος και ιδεολογία. Ιωάννινα 1996.

Κωνσταντακοπούλου, Α., Ιστορική γεωγραφία της Μακεδονίας (4ος-6ος αιώ-νας). Διδακτορική διατριβή. Јањина1984.

Κορδώσης, Μ. Σ., Η σλαβική εποίκηση στην Πελοπόννησο με βάση τα σλαβι-κά τοπωνύμια. Δωδώνη 1 (1981) 381-444.

Κορδώσης, Μ. Σ., Συμβολή στην ιστορία και τοπογραφία της πε ριοχής Κορίν-θου στους Μέσους χρόνους. Атина 1981.

Kordossis, M., Southern Greece under the Franks (1204-1262). A Study of the Greek Population and the Orthodox Church under the Frankish Dominion. Ioannina 1987.

Kostić, Z., Osvrt na administrativne podele Makedonije krajem Antike (Sur les divisions administratives de la Macédoine vers la ̈n de l'antiquité). ZRVI 35 (1996) 77-93.

Kravari, V., L'habitat rural en Macédoine occidentale (XIIIe-XIVe s.), у: By-zanz als Raum. Wien 2000, 83-94.

Kravari, V., Villes et villages de Macédoine occidentale (Réalités Byzantines). Paris 1989.

Λαμπροπούλου, Α. / Αναγνωστάκης, Ε. / Κόντη, Β. / Πανοπούλου, Α., Συμβο-λή στην ερμηνεία των αρχαιολογικών τεκμηρίων της Πελοποννήσου κατά τους σκοτεινούς αιώνες, у: Οι σκοτεινοί αιώνες του Βυζαντίου (7ος-9ος αι.). Атина 2001, 189-229.

Lampropoulou, Α., Le Péloponnèse occidental à l'époque proto byzantine (IVe-VIIe siècles), у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 95-113.

Lefort, J. (ур.), Paysages de Macédoine, leurs caractères, leur évolution à tra-vers les documents et les récits des voyageurs (TM, Monographie 3). Paris 1986.

Lefort, J., Villages de Macédoine. Notices historiques et topographiques sur la Macédoine orientale au Moyen Âge. 1. La Chalcidique occidentale. Paris 1982.

Leiwo, M., Aspects of the Geographical and Sociopolitical History of Macedo-nia (300 BCE-900 BCE). Acta Byz. Fennica 10 (1999-2000) 70-82.

Lock, P. (ур.), � e Archaeology of Medieval Greece (Oxbow Monograph 59). Oxford 1996.


2.8. Егејска Мала Азија

Beldiceanu-Steinherr, Ι., La conquête de la Bithynie maritime, étape décisive dans la fondation de l'État ottoman, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 21-35.

Beldiceanu-Steinherr, I., La population non-musulmane de Bithynie (deu-xième moitié du XIVe s.-première moitié du XV s.), у: ' e Ottoman Emirate (1300-1389), Halcyon Days in Crete I, A Symposium Held in Rethymnon 1991, ур. Zachariadou, E. Rethymnon 1993, 7-22.

Belke, Kl., Gavur Hisan, eine byzantinische Burg in der Troas, in: Wiener Byzantinistik und Neogräzistik. Beiträge zum Symposion Vierzig Jahre Institut für Byzantinistik und Neogräzistik der Universität Wien im Gedenken an Herbert Hunger (Byzantina et Neograeca Vindobonensia 24). Wien 2004, 74-82.

Belke, Kl., Mysien und Hellespont. RbK 6/46 (2002) 839-868.Cheynet, J.-C. / Flusin, B., Du monastère ta Kathara à ' essalonique: ' éodore

Stoudite sur la route de l'exil. REB 48 (1990) 193-211. Cook, J. M., ' e Troad. An Archaeological and Topographical Study. Oxford

1973.Dörner, F. K., Inschri> en und Denkmäler aus Bithynien (Istanbuler Forschun-

gen 14). Berlin 1941.Foss, C, Archaeology and the «Twenty Cities» of Byzantine Asia. AJA 81 (1977)

469-486.Foss, Cl. / Scott, J. Α., Sardis, у: Laiou, Economic History II 615-622.Friesinger, H. / Krinzinger, F. (ур.), 100 Jahre österreichische Forschungen

in Ephesos. Akten des Symposions 1995, Band I-III (Archäologische Forschungen, 1 / Österr. Akademie der Wissen scha> en, Phil.-hist. Kl., Denkschri> en 260). Wien 1999.

Klinkott, M., Die Stadtmauer, Teil 1: Die byzantinische Befesti gungsanlage von Pergamon mit ihrer Wehr- und Baugeschichte (DAI, Altertümer von Pergamon, 16/1). Berlin / New York 2001.

Kra> , J. C. / Kayan, I. / Brückner, Η. / Rapp, G., A geologic analysis of ancient landscapes and the harbors of Ephesus and the Artemision in Anatolia. Jahreshe> e des Österreichischen Archäo logischen Institutes 69 (2000) 157-233.

Lefort, J., Tableau de la Bithynie au XIIIe siècle, у: ' e Ottoman Emirate (1300-1389), Halcyon Days in Crete I, A Symp. Held in Rethymnon 1991, ур. Zachariadou, E. Rethymnon 1993, 101-117.

Mülller-Wiener, W., Milet. RbK 6 (1999) 362-377.Peschlow, U., Latmos. RbK 5 (1995) 651-716.

Kardulias, P. Ν. (ур.), Beyond the site: regional studies in the Aegean area. Lanham, MD 1994.

Koder, J., Ο Reinhold Lubenau στη βενετοκρατούμενη Κρήτη - Πλη ροφορίες από το ημερολόγιο του Γερμανού περιηγητή. Κρητικά Χρονικά 28/29 (1988/89, εκδ. 1991) 358-378.

Koder, J., Topographie und Bevölkerung der Ägäis-lnseln in spät byzantinischer Zeit. Probleme der Quellen, BF 5 (1977) 217-234.

Koder, J., unter Mitarbeit von Soustal, P. u. Koder, A. Tabula Imperii Byzantini 10: Aigaion Pelagos (Die nördliche Ägäis) (Österr. Akademie der Wis-senscha> en, Phil.-hist. Kl., Denk schri> en 259). Wien 1998.

Malamut, E., Les îles de l'Empire byzantin, VIIIe-XIIe siècles, I-II (Byzantina Sorbonensia 8). Paris 1988.

Malamut, E., Les îles de la mer Egée de la � n du XIe siècle à 1204. Byz 52 (1982) 310-350.

Maltezou, C. Α., De la Mer Egée à l'Archipel: quelques remarques sur l'histoire insulaire égéenne, у: Eupsychia. Mélanges o� erts à Hélène Ahrweiler, t. II. (Byzantina Sorbonensia 16). Paris 1998, 459-467.

Philippson, Α., Die griechischen Landscha> en, IV: Das Aegaeische Meer und seine Inseln. Mit Beiträgen zur historischen Landeskunde von E. Kir-sten. Frankfurt/Main 1959.

Saint-Guillain G., Amorgos au XIIe siècle. Une seigneurie insulaire entre Cy-clades féodales et Crete venitienne. BZ 94 (2001) 62-181.

Schabel C, Frankish Pyrgos and the Cistercians. Report of the Department of Antiquities. Nicosia 2000, 349-360.

Stefanidou Α., ' e medieval town of Rhodes based on Johannes Hedeborg's Manuscript (1854). Mediterran. Archaeology & Archaeometry. Inter-nat. Journal 1/1 (2001) 69-77.

Στιφανίδου, Α. Στ., Η μεσαιωνική Ρόδος με βάση το χειρόγραφο και την εικο-νογράφηση του Johannes Hedenborg (1854). Солун 2004.

Тριανταφυλλόπουλος, Δ. Δ., Οι Ευβοϊκές μεσαιωνικές οχυρώσεις και η ανοχύρωτη επιστήμη - μετά είκοσι έτη. Αρχείο Ευβ. Με λετών 30 (1992/93) 163-168.

Тριανταφυλλόπουλος, Δ. Δ., Χριστιανική και Μεσαιωνική Χαλκί δα: Ανασκό-πηση της νεώτερης αρχαιολογικής έρευνας, у: Διεθνές επιστημονικό Συνέδριο «Η Πόλη της Χαλκίδας» (Χαλ κίδα 1987, Εταιρεία Ευβοϊκών Μελετών). Атина 1990,163-22».

Γσιρπανλής, Ζ., Στη Ρόδο του 16ου-17ου αιώνα. Από τους Ιωαννίτες στους Οθωμανούς Τούρκους. Родос 2002.

Τσουγκαράκης, Δ., Βυζαντινά μοναστήρια της Κρήτης. ' esaurismata 26 (1996) 7-24.


Drew-Bear, � . /Taşhalan, M. / � omas, Ch. M. (ур.), Actes du 1er congrès international sur Antioche de Pisidie. Lyon / Paris 2002.

Edwards, R. W., � e Forti� cations of Armenian Cilicia (DOS 23). Washington D.C. 1987.

Eichner, I., Frühbyzantinische Wohnhäuser in Kilikien. Arbeitsbe richt über die Kampagne 1998. 17. Araştirma Sonuçlari Toplantisi, 1, Ankara 2000, 275-282.

Eichner, I., Frühbyzantinische Wohnhäuser in Kilikien: Berichte über die Kampagne 1999. 18. Araştirma Sonuçlari Toplantisi, 1+2. Ankara 2001, 221-230.

Eyice, S., Recherches archéologiques à Karadag (Binbirkilise) et dans la région de Karaman. Istanbul 1971.

Flemming, B., Landscha� sgeschichte von Pamphylien, Pisidien und Lykien im Spätmittelalter (Abhandlungen für die Kunde des Morgenlandes 35.1). Wiesbaden 1964.

Foss, C, Late Antique and Byzantine Ankara. DOP 31 (1977) 27-87. Foss, C, Survey of Medieval Castles of Anatolia, I: Kütahya (British Institute of

Archaeology at Ankara, Monograph 7 / BAR International Series 261). Oxford 1985.

Foss, C, � e Defenses of Asia Minor against the Turks. � e Greek Orthodox � eological Review 27/2-3 (1982) 145-205.

Grossmann, P. / Severin, H.-G., Frühchristliche und byzantinische Bauten im südöstlichen Lykien (Istanbuler Forschungen 46). Tübingen 2003.

Harrison M., Mountain and plain: from the Lycian coast to the Phrygian plateau in the late Roman and early Byzantine period. Ann Arbor, MI 2001.

Harrison, R. M. / Lawson, G. R. J., An Early Byzantine Town at Ari� n Lycia. Yayia 2 (1979) 13-17.

Harrison, R. M., Upland Settlements in Early Medieval Lycia. Actes du Col-loque sur la Lycie antique, Istanbul 1977 (Bibliothèque de l'institut français d'études anatoliennes d'Istanbul 27). Paris 1980, 109-118.

Haspels, C. H. E., � e Highlands of Phrygia. Sites and Monuments, I-II. Prin-ceton, NJ 1971.

Hellenkemper H., Kommagene im Mittelalter, у: Wagner J. (ур.), Gottkönige am Euphrat. Neue Ausgrabungen und For schungen um Kommagene. Mainz 2000, 115-121.

Hellenkemper, H., Frühe christliche Wallfahrtsstätten in Kleinasien, у: Akten des XII. Internationalen Kongresses für Christliche Archäologie. Bonn, 22.-28. September 1991 (JbAC, Ergänzungs band 20/1). Città del Vati-cano/Münster 1995, 259-271.

Radt, W., Pergamon. Geschichte und Bauten einer antiken Metro pole. Darm-stadt 1999.

Rheidt, K., Die Stadtgrabung, Teil 2: Die byzantinische Wohnstadt (Altertümer von Pergamon 15/2). Berlin / New York 1991.

Rheidt, Kl., � e Urban Economy of Pergamon, у: Laiou, Econo mic History II 623-629.

Ruggieri, V., La chiesa di Küçük Tavşan Adasi nella Caria bizantina. JÖB 40 (1990) 383-403.

2.9. Централна Мала Азија

Baird D., Konya Plain Survey. Anatolian Archaeology 6 (2000) 15.Belke, Κ., Mersich, Ν., TIB 7: Phrygien und Pisidien (Österr. Aka demie der

Wissenscha� en, Phil.-hist. Kl., Denkschri� en 211). Wien 1990.Belke, K., Galatien in der Spätantike, у: Forschungen in Galatien, ур. Schwert-

heim, E. (Asia Minor Studien 12). Bonn 1994, 171-188.Belke, K., Lykaonien. RbK 5 (1995) 814-856.Belke, K., mit Beiträgen von M. Restle, TIB 4: Galatien und Lykao nien (Österr.

Akademie der Wissenscha� en, Phil.-bist. Kl., Denk schri� en, 172), Wien 1984.

Belke, K., TIB 9: Paphlagonien und Honorias (Österr. Akademie der Wissen-scha� en, Phil.-hist. Kl., Denkschri� en 249). Wien 1996.

Belke, K., Von Isaura zu Leontopolis, у: Lithostroton. Studien zur byzantini-schen Kunst und Geschichte. Festschri� für Marcell Restle, ур. Bor-kopp, Β. / Steppan, � . Stuttgart 2000, 5-16.

Blanton R. E., Hellenistic, Roman and Byzantine settlement patterns of the coast lands of western Rough Cilicia. (BAR, Intern. Series 879.) Oxford 2000.

Blum, H., Demographie und Kirchenorganisation in Zentrallykien: Bemer-kungen zur Vita Nicolai Sionitae. Lykia 1 (1994) 52-67.

Bryer, Α., Peoples and Settlement in Anatolia and the Caucasus, 800-1900 (Collected Studies 274). Aldershot 1988.

Bryer, A. / Win� eld, D. / Ballance, S. / Isaac, J. (ур.), � e post-Byzantine monu-ments of the Pontos. A source book (Collected Studies 707), Aldershot 2002.

Cahen, C, Pre-Ottoman Turkey. A General Survey of the Material and Spiritual Culture and History c. 1071-1330. London 1968.

Cheynet J-Cl., La Pisidie entre Byzance et les Turcs seljoukides, у: Drew-Bear � . / Tahialan M. / � omas Chr. Μ. (ур.), Actes du Ier Congrès Interna-tional sur Antioche de Pisidie. Lyon-Paris 2001, 448-457.


Ötüken, Y., Forschungen im nordwestlichen Kleinasien. Antike und byzanti-nische Denkmäler in der Provinz Bursa (IstMitt, Beihe� 41). Tübingen 1996.

Ousterhout, R., � e 1995 / 1996 / 1997 Survey at Akhisar-canli Kilise. XIV / XV / XVI Arastirma Sonuclar Toplantisi I. Ankara 1996 / 1998 / 1999, 435-452 / 45-57 / 49-59.

Peschlow, U., Myra. RbK 6 (2002) 806-839.Ramsay, W. Α., � e Historical Geography of Asia Minor (Royal Geographical

Society, Suppl. IV). London 1890.Restle, M., Studien zur frühbyzantinischen Architektur Kappadokiens (VTIB

3 = Österr. Ak. d. Wiss., Phil.-hist. Kl., Denk schri� en 138). Wien 1979.Ruggieri, V. / Za� anella, C, La valle degli eremiti nel canyon del Koca Cay a

Kizilbel in Licia. OCP 66 (2000) 69-88.Russell, J., Anemourion, у: Laiou, Economie History I 221-228.Russell, J., � e Military Garrison of Anemurium during the Reign of Arcadius,

XI Congresso Internazionale di Epigra� a Greca e Latina, Roma 1997, Atti, II, Rom 1999, 721-728.

Şahin, S., Studien über die Probleme der historischen Geographie des nord-westlichen Kleinasien I. Strabon XII 3,7 ρ 543. Der Fluß Gallos, die Stadt Modrene in Phrygia Epiktetos und die Schi� arkeit des Sangarios. EA 7 (1986) 153-167.

Tomaschek, W., Zur historischen Topographie von Kleinasien im Mittelalter (Kaiserl. Akademie der Wissenscha� en in Wien, Phil.-hist. Kl., Sit-zungsberichte 124/8). Wien 1891.

Waelkens, M., u.a., Sagalassos und sein Territorium. Eine inter disziplinäre Methodologie zur historischen Geographie einer kleinsasiatischen Metropole, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 261-288.

2.10. Источна Мала Азија и Јерменија

Adontz, Ν., Armenia in the period of Justinian. � e political con ditions based on the Nacarar system. Translated with partial revisions, a bibliographi-cal note and appendices by Garsoian, N. G. (Armenian Library 24). Lissabon 1970.

Baumgartner, B., Mittelalterliche Baudenkmäler im Tal des Çoruh bei ispir (Mit acht Tafeln). JÖB 40 (1990) 365-381.

Baumgartner, B., Neue Forschungen in Tao-Klardzeti, у: Wiener Byzantinistik und Neogräzistik. Beiträge zum Symposion vierzig Jahre Institut für Byzantinistik und Neogräzistik der Universität Wien im Gedenken an

Hellenkemper, H. / Hild, F., TIB 8: Lykien und Pamphylien (Österr. Akademie der Wissenscha� en, Phil.-hist. Kl., Denkschri� en 320). Wien 2004.

Hellenkemper, H. / Hild, F., Neue Forschungen in Kilikien (VTIB, 4 = Österr. Akademie der Wissenscha� en, Phil.-hist. Kl., Denk schri� en 186). Wien 1986.

Hild, F., Klöster in Lykien, у: Eukosmia. Studi miscellanei per il 75o di Vincen-zo Poggi S.J. Catanzaro 2003, 313-334.

Hild, Fr., Die lykische Ostküste in den Portulanen und Seekarten, in: Wiener Byzantinistik und Neogräzistik. Beiträge zum Symposion Vierzig Jahre Institut für Byzantinistik und Neogräzistik der Universität Wien im Gedenken an Herbert Hunger (Byzantina et Neograeca Vindobonensia 24). Wien 2004, 190-202.

Hild, F. / Hellenkemper, H. / Hellenkemper-Salies, G., Kommagene - Kilikien - Isaurien. RbK 4 (1990) 182-356.

Hild, F. / Hellenkemper, H., TIB 5: Kilikien und Isaurien (Kilikia I, Kilikia II, Isauria) (Österr. Akademie der Wissenscha� en, Phil.-hist. Kl., Denk-schri� en 215). Wien 1990.

Hild, F. /Restie, M., TIB 2: Kappadokien (Kappadokia, Charsianon, Sebasteia und Lykandos) (Österr. Akademie der Wissenscha� en, Phil.-hist. KL, Denkschri� en 149). Wien 1981.

Hütteroth, W.-D., Türkei, Wissenscha� liche Länderkunden 21. Darmstadt 1982.Jacobek, R., Lykien. RbK 5 (1995) 856-902. Kolb, F. / Kupke, B. / Miller, M. / Zimmermann, M., Spätantike und byzanti-

nische Besiedlung auf dem Gebiet der lykischen Polis Kyaneai. Klio 73 (1991) 563-585.

Lenski, N., Assimilation and Revolt in the Territory of Isauria, from the 1st century BC to the 6th century AD. Journal of the Economic and Social History of the Orient 42 (1999) 415-465.

Lightfoot, C. S. / Ivison, E. A. et al., Fieldwork Report: � e Amorium Project: � e 1998 Excavation Season. DOP 55 (2001) 371-399.

Marek, C, Stadt, Ära und Territorium in Pontus-Bithynia und Nord-Galatia (Istanbuler Forschungen 39). Tübingen 1993.

Öner, E., Demre Cayi Deltasinin Jeomorfolojik Gelişimi ve Myra Antik Kenti, Limani ve St. Nicholaus Kilisesi (Geomorphological development of Demre Alluvial delta and ancient site Myra, its harbor and St. Nicholas church). 16. Arkeometri Sonuçlari Toplantisi, 22-26 Mayis 2000. An-kara 2001, 1-18.

Ötüken, Y. / Durakan, A. / Acun, H. / Pekak, S., Türkiyede Vakif Abideler ve Eski Eserler IV. Ankara 1986.


Dauphin, Cl., «Plenty or just enough? � e diet of the rural and urban masses of Byzantine Palestine», Bulletin of the Anglo-Israel Archaeological Society 17 (1999) 40-76.

Dentzer, J.-M., Orthmann, W., (ур.), Archéologie et histoire de la Syrie II. La Sy-rie de l'époque achéménide à l'avènement de l'Islam. Saarbrücken 1989.

Di Segni L., New Epigraphical Discoveries at Scythopolis and in other Sites of Late Antique Palestine, XI Congresso Int. di Epi gra� a Greca e Latina, Roma 1997, Atti, II. Rom 1999, 625-642.

Dillemann, L., Haute Mésopotamie Orientale et pays adjacents. Contribution à la geographie historique de la région, du Ve S. avant l'ére chrétienne au VIe S. de cette ére (Institut Français d'Archéologie de Beyrouth, Biblio-thèque archéologique et histo rique 72). Paris 1962.

Doukelis, P. N., Vivre et survivre dans la campagne syrienne en marge d'un livre récent sur les campagnes de la Syrie du Nord du IIe au VIIe siècles. Journ. of the economic and soc. hist, of the Orient 39/2 (1996) 170-179.

Dussaud, R., Topographie historique de la Syrie antique et médiévale (Biblio-thèque archéologique et historique 4). Paris 1927.

Foss C, Urban and rural housing in Syria. Journal of Roman Archaeology 13 (2000) 796-800.

Gatier, P.-L., «Grande» ou «Petit Syrie Seconde»? Pour une géo graphie histo-rique de la Syrie intérieure protobyzantine, in : B. Geyer (ур.), Conquête de la steppe et appropriation des terres sur les marges arides du Crois-sant fertile. Lyon 2001, 91-109.

Gibson, S. / Kingsley, S. / Clarke, J. with append, by Rowan, Y. M. / Finkiel-sztejn, G. / Hawari, M. / Auld, S., Town and country in the Southern Carmel. Report on the landscape archaeology project at Dor (LAPD). Levant 31 (1999) 71-121.

Graf D. F., Town and countryside in Roman Arabia during late antiquity. Ur-ban centers and rural contexts in late antiquity. Papers from the 3rd Conference on Shi� ing Frontiers in Late Antiquity. Emory University/Atlanta, 1999. East Lansing, MI 2001, 219-240.

Grivaud, G., Villages désertés à Chypre (� n XIIe-� n XIXe siècle). Nikosia 1998.Guillou, Α., La geographie historique de l'île de Chypre pendant la période

byzantine, у: Matériaux pour une histoire de Chypre (IVe-XXe s.). Paris 1998, 9-32.

Gutwein, K. C, � ird Palestine - A Regional Study in Byzantine Urbanization. Washington 1981.

Honigmann, E., Historische Topographie von Nordsyrien im Altertum. ZDPV 46 (1923) 149-193 (Nr. 1-205); 47 (1924) 1-64 (Nr. 206-500).

Herbert Hunger, Hörandner, W. / Koder, J. / Stassinopoulou, Μ. (ур.) (BNV 24). Wien 2004, 61-73.

Bryer, A. / Win� eld, D., � e Byzantine Monuments and Topography of the Pontos (DOS 20). Washington D.C. 1985.

Cowe Ρ. (ур.), Ani. World architectural heritage of a medieval Armenian capi-tal (Armenian Texts and Studies 16). Leuven / Ster ling (Virginia) 2001.

Djobadze, W., Early medieval Georgian monasteries in historic Tao, Klarjet’i and Šavšet’i (Forsch, z. Kunstgesch. u. christl. Arch. 17). Stuttgart 1992.

Hewsen, R. H., Introduction to Armenian Historical Geography. Revue des Études Arméniennes 13 (1979) 77-97.

Hovannisian, R. G. (ур.), UCLA Armenian History and Culture Series: His-torical Armenian Cities and Provinces, 1-3, Costa Mesa, CA 2000-2002.

Markwart, J., Südarmenien und die Tigrisquellen nach griechischen und ara-bischen Geographen. Wien 1930. – Упореди, Ε. Honigmann у BZ 31 (1931) 392-400.

Olshausen, E. / Biller, J., Historisch-geographische Aspekte der Geschichte des Pontischen und Armenischen Reiches I. Unter suchungen zur histori-schen Geographie von Pontos unter den Mithradatiden. Wiesbaden 1984.

Seibt, W., Die Eingliederung von Vaspurakan in das Byzantinische Reich (etwa Anfang 1019 bzw. Anfang 1022). Handes Amsorya 92(1978) 49-66.

� ierry, J.-M., Topographie et état actuel des monuments Géorgiens en Tur-quie orientale. Rev. Et. Georg, Ét Caucas. 5 (1989) 129-167.

2.11. Левант и Кипар

Abel, F. Μ., Géographie de la Palestine, I-II. Paris 1933-1938.Amit, D. / Patrich, J. / Hirschfeld, Y., � e aqueducts of Israel (Journal Roman

Archaeol., Suppl. 46). Portsmouth/RI 2002.Avi-Yonah, M., � e Holy Land from the Persian to the Arab Conquest (536

B.C. to 640 A.D.). A Historical Geography. Ann Arbor, ΜΙ 1966.Bavant, B., Habitat rural en Syrie du Nord (IIe-IIIe siècles), у: L’apport des

fouilles. Cahiers Pierre Belon 2 (1995) 195-203.Butler, H. C. / Smith, Ε. Β., Early Churches in Syria, Fourth to Seventh Centu-

ries, I. Princeton 1929 (репринт Amsterdam 1969).Dar, Sh (ур.), Sumaqa. A Roman and Byzantine village on Mount Carmel,

Israel (BAR, International Series 815). Oxford 1999.Dauphin, C, La Palestine byzantine. Peuplement et populations, I-II (BAR

International Series 726). Oxford 1998.


Restle, M., Les monuments chrétiens de la Syrie du Sud, у: Archeologie et histoire de la Syrie, II, ур. Dentzer, J.-M. / Orthmann, W. Saarbrücken 1989, 273-284.

Röhricht, R., Bibliotheca geographica Palaestinae. Chronologisches Ver-zeichnis der auf die Geographie des Heiligen Landes bezügli chen Li-teratur von 333 bis 1878 und Versuch einer Kartographie. Berlin 1890 (репринт London 1963).

Röhricht, R., Deutsche Pilgerreisen nach dem Heiligen Lande. Inns bruck 1900 (репринт Aalen 1967).

Rubin, R., Urbanization, Settlement and Agriculture in the Negev Desert - � e Impact of the Roman-Byzantine Empire on the Frontier. ZDPV 112/1 (1996) 49-60.

Sauerwein, F., Spannungsfeld Ägäis. Informationen, Hintergründe, Ursachen des griechisch-türkischen Kon� iktes um Cypern und die Ägäis (Studi-enbücher Geographie). Aarau / Berlin / Frankfurt a. M. / München / Salzburg 1980.

Shahid, I., Byzantium in South Arabia. DOP 33 (1979) 23-94. Talbot, A.-M., Byzantine pilgrimage in the Holy Land from the eighth to the � f-

teenth century, у: � e Sabaite heritage in the orthodox church from the � � h century to the present (Orientalia Lovanensia 98). Leuven 2001, 97-110.

Talbot, A.-M., Female Pilgrimage in late antiquity and the Byzantine era. Acta Byzantina Fennica N. S. 1 (2002) 73-88.

Tate, G., Les campagnes de la Syrie du Nord du IIe au VIIe siècle. Un exemple d'expansion démographique et économique à la � n de l'Antiquité (Bi-bliothèque archéologique et historique 133). Paris 1992.

Tobler, T., Bibliographia geographica Palaestinae. Kritische Übersicht ge-druckter und ungedruckter Beschreibungen der Reisen ins Heilige Land. Leipzig 1867.

Todt, Κ.-P., Region und griechisch-orthodoxes Patriarchat von Antiocheia in mittelbyzantinischer Zeit (969-1084). BZ 94 (2001) 239-267.

Tsafrir, Y. / Foerster, G., � e dating of the «Earthquake of the Sabbatical Year» of 749 C.E. in Palestine. Bulletin of the School of Oriental and African St. 55/2 (1992) 231-235.

Valbell, D. / Bounet, Ch. (ур.), Le Sinaï durant l'Antiquité et le Moyen Âge: 4000 ans d'histoire pour un désert. Paris 1998.

Villeneuve, F., Recherches sur les villages antiques du Hauran: Ier siècle av. J.-C. - VIIème siècle après J.-C. Paris 1983.

Wartburg, M.-L. von, Cane sugar production sites in Cyprus. Real and imag-ined. Report of the Department of Antiquities. Nicosia 2000, 321-401.

Humphrey, J. H., � e Roman and Byzantine Near East, II-III (Journal of Ro-man Archaeol., Suppl.), Portsmouth, RI 1999-2002.

Kennedy, H., Arab Settlement on the Byzantine Frontier in the eight and ninth Centuries. Yayla 2 (1979) 22-24.

Kennedy, H., � e Last Century of Byzantine Syria, a Reinterpretation. BF 10(1985) 141-183.

Koder, J., Η Κύπρος στο 1588 - Από το ημερολόγιο του Γερμανού περιηγητή Reinhold Lubenau. Επετ. Κέντρου Επιστ. Ερευνών Κύπρου 13-16/1 (1988) 195-234.

Kolb, B., Die spätantiken Wohnbauten von Ez Zantur in Petra und der Woh-nungsbau in Palästina vom 4.-6. Jh. n. Chr., у: Petra Ez Zantur II. Ergebnisse der schweizerisch-liechtensteinerischen Ausgrabungen, II [Monogr. der schweiz.-liechtenstein. Sti� ung für archäol. Forschungen im Ausland (SLSA/ FSLA. Terra Archaeol. 4). Mainz 2000.

Külzer, Α., Byzantine and early post-Byzantine pilgrimage to the holy land and to mount Sinai, у: Travel in the Byzantine world. Aldershot 2002, 149-161.

Lev, Υ. (ур.), Towns and material culture in the Middle East (� e Medieval Mediterranean 39). Leiden 2002.

Liebeschuetz, W., � e Defences of Syria in the Sixth Century, у: Studien zu den Militärgrenzen Roms, II = Beih. Bonner Jahrb. 38. Köln-Bonn 1977, 487-499.

MacAdam, H. I., Epigraphy and Village Life in Southern Syria during the Ro-man and Early Byzantine Periods. Berytus 31 (1983) 103-115.

MacDonald, B. / Adams, R. / Bienkowski, P. (ур.), � e archaeo logy of Jordan (Levantine Archaeology 1). SheØ eld 2001.

Michel Α., Les églises d'époque byzantine et umayyade de Jordanie (provinces d'Arabie et de Palestine), Ve-VIIIe siècle. Typologie architecturale et aménagements lituriques (avec catalogue des monuments) (Bibl. de l'Antiquité Tardive 2). Turnhout 2001.

Μοσχονάς, Ν. Γ., Κύπρος, σταυροδρόμι της Μεσογείου. Атина 2001.Ovadiah, Α., Corpus of the Byzantine Churches in the Holy Land. Bonn 1970.Papanikola-Bakirtzis, D. / Iacovou, Μ. (ур.), Byzantine Medieval Cyprus.

Nikosia 1998.Παράλιος Κυπριακός Χώρος. Αποδελτίωση πηγών και καταγραφή μνημείων

(μέσα 11ου - τέλη 13ου αι.), επιμ. του Κέντρου Βυ ζαντινών Ερευνών, Ε.Ι.Ε. Атина 1982.

Piccirillo, M., Madaba. RbK 5 (1995) 902-982. Pringle, D., Forti� cation and Settlement in Crusader Palestine (Variorum col-

lected studies series, CS 675). Aldershot 2000.


in Berlin 1997 veranst. vom Architektur-Referat des DAI (Diskussionen zur archäol. Bauforschung 7). Mainz 1999, 287-293.

Grossmann P., Firan: Stadt oder Kloster? Erwiderung auf eine Frage von Chri-stian Décobert zur «Identi� cation of Firan in southern Sinai». Gött. Misz. 173 (1999) 205-213.

Grossmann, P., Christliche Architektur in Ägypten (Handbuch der Orientali-stik 1.26). Leiden / Boston / Köln 2002.

Grossmann, P., Neue baugeschichtliche Untersuchungen im Kathari-nenklo-ster im Sinai. Archäologischer Anzeiger 4 (1988) 543-558.

Grossmann, P., Zur Datierung der ersten Kirchenbauten in der Sketis. BZ 90 (1997) 367-395.

Haas C., Alexandria and the Mareotis region. Urban centers and rural contexts in late antiquity. Papers from the � ird Biennial Confe rence on Shi� ing Frontiers in Late Antiquity, Emory University/Atlanta, 1999. East Lans-ing, MI 2001, 47-62.

Hirschfeld, Y., � e Judean Desert Monasteries in the Byzantine period. New Haven 1992.

Iwaskiewicz Wronikowska, B. / Próchniak, D. (ур.), Topography of the early Christian world between antiquity and the middle ages (Kazimierz symposia). Lublin 2001.

Jakobielski, St. / Scholz P. Ο. (ур.), Dongola-Studien (Bibliotheca nubica et aethiopica 7). Warschau 2001..

Κaper, Ο. Ε. (ур.), Life on the fringe. Living in the southern Egy ptian deserts during the Roman and Early-Byzantine periods. Proceedings Collo-quium Netherlands Institute for Archaelogy and Arabic Studies, Cairo 1996. [CNWS Pubi., 71.]. Leiden, 1998.

Kasser, R. (ур.), Explorations aux Qouçour El-Izeila lors des campagnes 1981, 1982, 1984, 1985, 1986, 1989 et 1990. Mission Suisse d'archéologie Copte de l'université de Genève (EK, 8184. Tome III.). Louvain 1999.

Kellia, Les. Ermitages Coptes en Basse-Egypte (Ausstellungs katalog), ур. Mot-tier, Y., Bosson, Ν. Genf 1990.

Κnudstand, J. E. / Frey R. A, Kellis: the architechtural survey of the Romano-Byzantine town at Ismant el-Kharab. Churcher C. S. / Milles A. J. (ур.), Reports from the survey of the Dakhleh Oasis, western desert of Egypt, 1997-1987 (Dakhleh Oasis Project: Monograph, 2 = Oxbow Mono-graph 99). Oxford 1999, 189-214.

Krause, Μ. (ур.), Ägypten in spätantik-christlicher Zeit. Ein führung in die koptische Kultur (Sprachen und Kulturen des christlichen Orients 4). Wiesbaden 1998.

Weber, � ., Gadara in byzantinischer Zeit, у: Akten des XII. Internationalen Kon-gresses für Christliche Archäologie. Bonn, 22.-28. September 1991 (JbAC, Ergänzungsband 20/2). Città del Vaticano - Münster 1995, 1273-1281.

Weyl Carr, Α., Images of Medieval Cyprus, у: Visitors, im migrants, and invad-ers in Cyprus, ур. Wallace, P. W. New York 1995, 87-103.

Wilkinson, J., Jerusalem Pilgrimage 1099-1185. London 1988. Wilkinson, J., Jerusalem Pilgrims before the Crusades. Warminster 1977. Wirth, E., Syrien (Wissenscha� liche Länderkunden 4/5). Darmstadt 1971.Zrenner, C, Die Berichte der europäischen Jerusalempilger (1475-1500). Ein

literarischer Vergleich im historischen Kontext. Bern 1981.

2.12. Синај и Египат

Alston, R., � e city in Roman and Byzantine Egypt. London/New York 2002.Amélineau, E., La géographie de l'Égypte copte. Paris 1893. Barker, G. W. et al., Environment and land use in the Wadi Faynan, Southern

Jordan. � e third season of geoarchaeology and landscape archaeology. Levant 31 (1999) 255-292.

Bingen, J., L'épigraphie grecque de l'Égypte post-constantinienne, XI Congres-so Internazionale di Epigra� a Greca e Latina, Roma 1997, Atti, II Rom 1999, 613-624.

Buschhausen, H. / Albani, J., u.a., Die Ausgrabungen von Dair Abu Fana in Ägypten im Jahr 1990. Ägypten und Levante 4 (1993) 95-127.

Buschhausen, H. / Albani, J., u.a., Die Ausgrabungen von Dair Abu Fana in Ägypten in den Jahren 1991, 1992 und 1993. Ägypten und Levante 6 (1996) 13-73.

Christides, V., Byzantine Libya and the March of the Arabs towards the West of Africa (BAR International Series 851). Oxford 2000.

Elders J., � e lost churches of the Arabian Gulf: recent discoveries on the is-lands of Sir Bani Yas and Marawah, Abu Dhabi Emirate, United Arab Emirats. Seminar for Arabian Studies 31 (2001) 47-57.

Finkelstein, I., Byzantine Monastic Remains in the Southern Sinai. DOP 39 (1985) 39-75.

Forsyth, G. H., � e Monastery of St. Catherine at Mount Sinai: � e Church and Fortress of Justinian. DOP 22 (1968) 1-19.

Froschauer, H., Bibliographia Coptica. BZ 96 (2003) 955-963.Grossmann P., Abu Mina, eine der letzten Städtegründungen der Antike, у:

Schwandner E. L. / Rheidt Κ. (ур.), Stadt und Umland. Neue Ergebnisse der archäologischen Bau- und Siedlungsforschung. Bauforschungskoll.


time of migrating Germanic tribes based on regional pollen diagrams [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 12 (1994)] 119-134.

Arjava, Α., � e Mystery Cloud of A.D. 536 and the Papyri, у: Abstracts 23. Int. Kongress für Papyrologie. Wien 2001, 1.

Bottema, S., Pollen proxy data from Southeastern Europe and the Near East, у: Evaluation of climate proxy data in relation to the European Holocene [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 6 (1991)] 63-79.

Brooks, C. E. P., Climate through the Ages. A Study of the Climatic Factors and their Variations. London 19502.

Delano Smith, C. / Parry, M. L. (ур.), Consequences of Climatic Change. Not-tingham 1981.

Geωργιάδου-Δικαιούλια, Ε. / Δερμιτζάκης, Μ. Δ., Συμβολή στη γνώση του πα-λαιοκλίματος της νήσου Κρήτης κατά το ανώτε ρο καινοζωικό, στο: Πρα-κτικά του 6ου Διεθν. Κρητολογικού Συνεδρίου, Ι. Ханиа 1990, 163-170.

Grove, J. Μ. / Conterio, Α., Climate in the eastern and central Mediterranean, 1675 to 1715, у: Climatic trends and anomalies in Europe 1675-1715 [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Re search 13 (1994)] 275-285.

Grove, J. M. / Grove, A. T., Little Ice Age climates in the Eastern Mediter-ranean, у: European climate reconstructed from documentary data: Methods and results [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 7 (1992)] 45-50.

Guiot, J., Structural characteristics of proxy data and methods for quantitative climate reconstruction, у: Evaluation of climate proxy data in relation to the European Holocene [Paläoklima forschung / Palaeoclimate Re-search 6 (1991)] 271-284.

Guiot, J., � e combination of historical documents and biological data in the reconstructions on the basis of dendrological data, у: European climate reconstructed from documentary data: Methods and results [Paläokli-maforschung / Palaeoclimate Research 7 (1992)] 93-104.

Harrison, S. P. / Colin Prentice, I. / Bartlein, P. J., What climate models can tell us about the Holocene palaeoclimates of Europe, у: Evaluation of climate proxy data in relation to the European Holocene [Paläoklima-forschung / Palaeoclimate Research 6 (1991)] 285-299.

Harrison, S. P. / Saarse, L. / Digerfeldt, G., Holocene changes in lake levels as climate proxy data in Europe, у: Evaluation of climate proxy data in re-lation to the European Holocene [Paläoklima forschung / Palaeoclimate Research 6 (1991)] 159-169.

Hempel, L., Der Südwind «Notos» der Griechen - auf Kreta ein «Feuersturm» und «Schneefresser» zugleich. Hellenika (1996) 155-167.

Krause, M. / Schaten, S. (ур.), Spätantike und koptologische Studien, Peter Grossmann zum 65. Geburtstag (� emelia 3). Wiesbaden 1998.

Leclant, J. / Minault-Gout, Α., Fouilles et travaux en Égypte et au Soudan, 1999-2000. Orientalia 70 (2001) 349-476.

Lepelley, Cl., Les cites de l'Afrique Romaine au Bas-Empire, 1. La permanence d'une civilisation municipale, II. Notices d'histoire municipale. Paris 1979-1981.

Λέτσιος, Δ. Γ., Βυζάντιο και Ερυθρά Θάλασσα. Σχέσεις με τη Νου-βία, Αιθιο-πία και Νότια Αραβία ως την Αραβική κατάκτηση. Атина 1988.

Maiberger, P., Topographische und historische Untersuchungen zum Sinai-problem: Worauf beruht die Identi< zierung des Gabal Musa mit dem Sinai? (Orbis biblicus et Orientalis 54). Freiburg 1984.

Morizot, P., À propos des limites méridionales de la Numidie byzantine. Anti-quités Africaines 35 (1999) 151-167.

Παναγιωτίδη, Μ. / Καλοπίσση-Βέρτη, Σ. / Φύσσα, Ν. / Μαγκίνη, Γ. / Φουκα-νέλη, Γ., Ανασκαφή στην Αγία Κορυφή του Όρους Σι-νά (Gebel Musa). Προκαταρκτικά πορίσματα, у: Σιναϊτικά Ανάλεκτα 1 (2002) 69-90.

Restie, M., Nubien. Rbk 6 (2004) 1046 сл.Roques D., Alexandrie tardive et protobyzantine (IVe-VIe s.): té moignages

d'auteurs. Alexandrie: une mégapole cosmopolite (Actes du 9e colloque de la Villa Kérylos à Beaulieu-sur-Mer, 1998 (Cahiers de la Villa «Ké-rylos» 9). Paris 1999, 203-235.

Solzbacher, R., Mönche, Pilger und Sarazenen. Studien zum Früh christentum auf der südlichen Sinaihalbinsel - von den Anfängen bis zum Beginn islamischer Herrscha ̀ (Münsteraner theologische Abhandlungen 3). Altenberge 1989.

Tkaczow, B., � e Topography of Ancient Alexandria (An archaeo logical map) (Travaux du Centre d'Archéologie Méditerr. de l'Acad. Polonaise des Sciences 32). Warschau 1993.

3. КЛИМА

Alexandre, P., Le climat en Europe au Moyen Âge: contribution à l'histoire des variations climatiques de 1000 à 1425, d'après les sources narratives de l'Europe occidentale (Recherches d'histoire et de sciences sociales 24). Paris 1987.

Andersen, S. T. / Berglund, Β. Ε., Maps for terrestrial non-tree pollen (NAP) percentages in north and central Europe 1800 and 1450 K.P., у: Evalua-tion of land surfaces cleared from forests in the Roman Iron Age and the


4. ПРОМЕНЕ ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ

Bender, H., Historical environmental research from the viewpoint of provin-cial Roman archaeology у: Evaluation of land surfaces cleared from forests in the Mediterranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 10(1994)] 145-155.

Ευαγγελάτου-Νοταρά, Φ., Σεισμοί στο Βυζάντιο από τον 13ο μέ χρι και τον 15ο αιώνα. Ιστορική εξέταση (Παρουσία, Παράρ τημα 24). Атина 1993.

Γαλανόπουλος, Α., Σεισμική γεωγραφία της Ελλάδος. Атина 1955.Geyer, Β., Esquisse pour une histoire des paysages depuis l'An Mil, I. Les

phases constitutives du paysage, у: Paysages de Macé doine, ур. Lefort, J. Paris 1986, 99-106.

Guidoboni, E. / Comastri, A. / Traina, G., Catalogue of ancient earth quakes in the Mediterranean area up to the 10th century. Rom 1994.

Koder, J., Historical aspects of a recession of cultivated land at the end of the late antiquity in the east Mediterranean, у: Eva luation of land surfaces cleared from forests in the Mediterranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklima forschung / Palaeoclimate Research 10 (1994)] 157-167.

Liebeschuetz, W., Unsustainable development: the origin of ruined landscapes in the Roman Empire, у: de Blois, L. / Rich, J. (ур.), � e transformation of economic life under the Roman Empire. Amsterdam 2002, 232-243.

Luttrell, Α., Earthquakes in the Dodecanese: 1303-1513, у: Natural Disasters in the Ottoman Empire, ур. E. Zachariadou. Rethymnon 1999, 145-151.

ΜcNcill, J. R., � e Mountains of the Mediterranean World. An En vironmental History. Cambridge 1992.

Naturkatastrophen in der antiken Welt, у: Stuttgarter Kolloquium zur Histo-rischen Geographie des Altertums 6,1996, ур. Olshausen, E. / Sonn-abend, H. (Geographica historica 10). Stuttgart 1998.

Eινάκος, Α. Κ., Άνθρωπος και περιβάλλον στην πρωτοβυζαντινή εποχή (4ος-6ος αι.) (Βιβλιοθήκη Ιστορικών Μελετών 3). Солун 2003.

Wagner, H.-G., Wissenscha� liche Länderkunden: Mittelmeerraum. Darm-stadt 2000.

4.1. Ерозије, водени режим, померање обала

Brice, W. C. (ур.), � e Environmental History of the Near and Middle East since the last Ice Age. London / New York / San Francisco 1978.

Hempel, L., Mensch oder Klima? «Reparaturen» am Lebensbild vom medi-terranen Menschen mit Hilfe geowissenscha� licher Metho den. Gesell-scha� zur Förderung der Westfälischen Wilhelms-Universität 1980/81. Münster 1981, 30-36.

History and Climate (= Special Issue of � e Journal of interdis ciplinary His-tory 10 [1980] 583-861).

Κoder, J., Climatic Change in the Fi� h and Sixth Centuries?, у: � e Sixth Century - End or Beginning, ур. Allen, P. / Je reys, E. ( Вyzantina Aus-traliensia 10). Brisbane 1996, 270-285.

Le Roy Ladurie, E., Histoire du climat depuis l'an mil (Nouvelle bibliothèque scienti£ que) Paris 1967.

Salvesen, H., � e climate as a factor of historical causation, у: European climate reconstructed from documentary data: Methods and results [Paläokli-maforschung / Palaeoclimate Research 7 (1992)] 219-233.

Serre-Bachet, F., Tree-rings in the Mediterranean area, у: Evaluation of climate proxy data in relation to the European Holocene [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 6 (1991)] 133-147.

Σ'εττας, Ν., Η Ελλάς και το κλίμα της. Атина 1975.Starkel, L., Fluvial environments as a source of information on climatic changes

and human impact in Europe, у: Evaluation of climate proxy data in re-lation to the European Holocene [Pa läoklimaforschung / Palaeoclimate Research 6 (1991)] 241-254.

Stathakopoulos, D., Reconstructing the Climate of the Byzantine World: State of the Problem and Case Studies, у: J. Laszlovszky / P. Szabo (ур.), Peo-ple and Nature in Historical Perspective. Budapest 2003, 247-261.

Telelis, I., Medieval Warm period and the Beginning of the Little Ice Age in the Eastern Mediterranean. An approach of Physical and Anthropogenic Evidence, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 223-243.

Τελέλης, Ι. F., Μετεωρολογικά φαινόμενα και κλίμα στο Βυζάντιο. (Πονήματα της Ακαδημίας Αθηνών 5, 1-2). Атина 2004.

Telelis, Ι. G. / Chrysos, Ε., � e Byzantine sources as a documentary evidence for the reconstruction of historical climate, у: Euro pean climate recon-structed from documentary data: Methods and results [Paläoklima-forschung / Palaeoclimate Research 7 (1992)] 17-31.

Waldherr, G., Die Geburt der «kosmischen Katastrophe». Das seismische Großereignis am 21. Juli 365 n. Chr. Orbis terrarum 3 (1997) 169-201.

Wigley, T. M. L. / Ingram, M. J. / Farmer, G. (ур.), Climate and History. Studies in Past Climates and � eir Impact on Man. Cambridge 1981.


Bottema, S., Forest, forest clearance and open land at the time of the Roman empire in Greece: the palynological record, у: Evaluation of land sur-faces cleared from forests in the Mediter ranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklimaforschung/ Palaeoclimate Research 10 (1994)] 59-72.

Bozilova, E. D. / Tonkov, S. B. / Popova, T. N., Forest clearance, land use and human occupation during the Roman colonization in Bulgaria, у: Evaluation of land surfaces cleared from forests in the Mediterranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 10 (1994)] 37-44.

Drescher-Schneider, R., Forest, forest clearance and open land during the time of the Roman Empire in northern Italy (the botanical record), у: Evaluation of land surfaces cleared from forests in the Mediterranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 10 (1994)] 45-58.

Kuniholm, P. I., Dendrochronology, у: Science in Archaeology. A Review. American Journal of Archaeology 99 (1995) 79-142.

Kuniholm, P. I. / Striker, C. L., Dendrochronological Investigations in the Aegean and Neighbouring Regions 1983-1986. Journal of Field Archae-ology 14 (1987) 385-398.

Kuniholm, P. I., Dendrochronology and Other Applications of Treering Stud-ies in Archaeology, у: � e Handbook of Archaeo logical Sciences, ур. Brothwell, D. R. / Pollard, A. M. London.

Lombard, M., Arsénaux et bois de marine dans le Méditerranée musulmane (VIIe-VIIIe s.). Le navire et l'économie maritime du moyen âge, ур. M. Mollai. Paris 1958, 53-106.

Lombard, M., Un problème cartographie: le bois dans la méditerranée Musul-mane (VIIe-XIe siècles). Annales E. S. C. 14 (1959) 234-254.

Meiggs, R., Trees and Timber in the Ancient Mediterranean World. Oxford 1982.

� irgood, J. V., Man and the Mediterranean Forest. London 1981.Willcox, G. H., A History of Deforestation as indicated by Charcoal Analysis

of four Sites in Eastern Anatolia. Anatolian Studies 24 (1974)117-133.

Ducellier, Α., Les seismes dans le bassin oriental de la Méditerranée du XIe au XIIIe siècles. Actes du XVe Congrès international des études byzan-tines, Athènes, Septembre 1976, IV. Athen 1980, 103-113.

Hempel, L., Karge Böden in Griechenland als Erbe der Eiszeit? Neue Erkennt-nisse zum Ökohaushalt des Mittelmeerraumes. Forschungsmitteilun-gen der DFG 4 (1988) 7-10.

Huntington, E., Klimaänderung und Bodenerschöpfung als Elemente im Niedergang Roms. Der Untergang des römischen Reiches (Wege der Forschung 269), επιμ. Κ. Christ. Darmstadt 1970,166-200.

Lambeck, K., Sea-Level Change and Shore-Line Evolution: Aegean Greece Since Upper Palaeolithic Time. Antiquity 70 (1996) 588-611.

Φουρτούνη, T., κ.ά. Περί υδάτων, Το νερό στο Βυζάντιο. Атина 2000.Popova, Tz., Paleoethnobotanical and anthropological analysis from Roman

town Nicopolis ad Istrum and a late antique hillfort by village of Dichin (Northern Bulgaria). Archaeologia Bulgarica 3 (1999) 2, 69-75.

Popova Tz. / Marinova El., Archaeobotanical and anthropological analysis of the Roman and early Byzantine castle abritus in north eastern Bulgaria: some palaeoethnobotanical and environmental aspects. Archaeologia Bulgarica 4 (2000) 2,49-58.

Riedl, H., � e Human Impact on Soil Erosion in Greece, у: Proceedings 7th Congress, Bulletin Geological Society of Greece 30/4 (1994). 15-27.

Van Andel, T. H. / Jacobsen, � . W. / Jolly, J. B. / Lianos, N., Late Quarternary History of the Coastal Zone near Franchthi Cave, Southern Argolid, Greece. Journal of Field Archaeol. 7 (1980) 389-402.

Wagsta� , J. M., � e Evolution of the Middle Eastern Landscapes. Beckenham (Kent) 1984.

Wartburg, M.-L. von, Earthquakes and archaeology: Paphos a� er 1222, у: Παπαγεωργίου, Α. (ур.), Πρακτικά του Γ' διε θνούς Κυπρολογικού συ-νεδρίου. Τομ. Β ' : Μεσαιωνικό τμήμα. Никозија 2001, 127-145.

4.2. Шуме и жбунолико растиње

Akman, Υ. / Barbero, Μ. / Quezel, P., Contribution à l'étude de la végétation forestière d'Anatolie méditerranéenne. Phytocoenologia5 (1978/79).

Bintli� , J., Forest Cover, agricultural intensity and population density in Ro-man imperial Boeotia, central Greece, у: Evalua tion of land surfaces cleared from forests in the Mediterranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 10 (1994)] 133-143.


Kaplan, M., Réponse à A. P. Kazhdan (Onсe more agrarian history of Byzan-tium). BS1 55 (1994) 89-95.

Καραγιαννόπουλος, Ι., Η εξέλιξη των αγροτικών σχέσεων στο Βυ ζάντιο (Ελληνική Επιτροπή Σπουδών Νοτιοανατολικής Ευρώ πης 35). Атина 1995.

Karayannopoulos, J., Ein Problem der spätbyzantinischen Agrargeschichte. JÖB 30 (1981) 207-237.

Kazhdan, Α., Onсe more agrarian history of Byzantium. BSI55 (1994) 66-88.Koder, J., Bauern und LandwirtschaÔ , у: Historicum, пролеће 2002,9-13. Koder, J., Fresh vegetables for the capital, στο: Constantinople and its Hinter-

land, ур. Mango, C, / Dagron, G. Aldershot 1995,49-56.Koder, J., Gemüse in Byzanz. Die Versorgung Konstantinopels mit Frischge-

müse im Lichte der Geoponika (Byzantinische Ge schichtsschreiber, Erg.band 3). Wien 1993.

Koder, J., Ο κηπουρός και η καθημερινή κουζίνα στο Βυζάντιο (Όψεις της βυζαντινής κοινωνίας 2). Атина 1992.

Kondov, Ν. Κ., Über den wahrscheinlichen Weizenertrag auf der Balkanhalb-insel im Mittelalter. Études Balkaniques 10/1 (1974) 97-109.

Laiou, Α. Ε., ì e Agrarian Economy, ì irteenth-FiÔ eenth Centu ries, у: Laiou, Economic History I 311-375.

Λαΐου, Α. Ε., Η διαμόρφωση της τιμής της γης στο Βυζάντιο, στο: Byzantium State and Society. In Memory of Nikos Oikonomides, ур. Αβραμέα, Α. / Λαΐου, Α. Ε. / Χρυσός, Ε., Атина 2003, 339-348.

Lefort, J., En Macédoine Orientale au Xe siècle: Habitat rural, communes et domaines. Occident et Orient au Xe siècle. Paris 1979, 251-272.

Lefort, J., Rural Economy and Social Relations in the Countryside. DOP 47 (1993) 101-113.

Lefort, J., ì e Rural Economy, Seventh-TwelÔ h Centuries, у: Laiou, Economic History I 231-310.

Lemerle, P., ì e Agrarian History of Byzantium from the Origins to the 12th Century. Galway 1979.

Λιβέρη, Α., Βυζαντινά γεωργικά εργαλεία και μηχανές. DChAE 21 (2000) 275-286.

Littlewood, A. / Maguire, H. / Wolschke-Bulmahn, J., (ур.), By zantine garden culture. Washington, D.C., 2002.

Littlewood, A. R., Byzantium, у: Encyclopedia of Gardens, History and De-sign, I. Chicago 2001, 223-225.

Lopez, R. S., ì e Evolution of Land Transport in the Middle Ages. Past and Present 9 (1957/58) 17-29.

5. КОРИШЋЕЊЕ ПРИРОДНИХ РЕСУРСА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

5.1. Обрађивање земље

Bagnall, R. S., Vegetable seed oil is sesame oil. Christ. Egypte 75 (2000) 133-135.

Bryer, Α., ì e Means of Agricultural Production: Muscle and Tools, у: Laiou, Economic History I 101-113.

Constantinides, C. N., Byzantine Gardens and Horticulture in the Late Byz-antine Period, 1204-1453: ì e Secular Sources, у: Byzantine Garden Culture, ур. A. Littlewoodet al. Washington, DC 2002, 87-103.

Forbes, H., Ethnoarchaeology and the Place of the Olive in the Economy of the Southern Argolid, Greece, στο: La production du vin et de l'huile en Méditerranée, Actes du symposium inter national 1991, ур. Amouretti, M.-C. / Brun, J.-P. / Eitam, D. Athens / Paris 1993,213-226.

Frankel, R., Wine and Oil Production in Antiquity in Israel and Other Medi-terranean Countries. She! eld 1999.

Γάσπαρης, Χ., Η γη και οι αγρότες στη μεσαιωνική Κρήτη 13ος-14ος αι. (Εθνικό Ίδρυμα Ερευνών. Ινστιτούτο Βυζαντινών Ερευνών, Μονογρ. 4). Атина 1997.

Górecki, D. Μ., ì e State and the Rural Community from Ptolemaic Egypt to Medieval Byzantium. A Historical Study in Light of the Papyri. Byzan-tiaka 6 (1986) 95-120.

Günsenin N., Living wine culture of the middle ages in Anatolia, у: Günsenin N. / Yarcan S. (ур.), Seminar on urban, rural, culture tourism, Med Campus. Istanbul 1997, 121-125.

Henning, J., Frühgesehichtliche LandwirtschaÔ Südosteuropas: Vom Groß-grundbesitz zur GroßgrundwirtschaÔ , у: ProduktivkräÔ e und Pro-duktionsverhältnisse in ur- und frühgeschichtlicher Zeit, ур. Horst, F. Berlin 1985, 303-310.

Henning, J., Untersuchungen zur Entwicklung der LandwirtschaÔ in Süd-osteuropa i, Übergang von der Spätantike zum frühen Mitte lalter. Ethnographisch-Archäolog. ZeitschriÔ 25 (1984) 123-130.

Hirschfeld, Y., Farms and Villages in Byzantine Palestine. DOP 51 (1997)33-71.Kaplan, M., Quelques remarques sur la vie rurale à Byzance au IXe siècle

d'après la correspondance d'Ignace le Diacre', у: Chrysos, E. / Vryonis, S., ур., ì e Dark Ages of Byzantium (7th-9th). Athens, 2001, 35-76.

Kaplan, M., Quelques remarques sur les paysages agraires Byzan tines (VIe s. - Millieu XIe s.). Revue du Nord 62 (1980) 155-170.


tion of land surfaces cleared from forests in the Mediterranean region during the time of the Roman Empire [Paläoklimaforschung / Palaeo-climate Research 10(1994)] 1-14.

5.3. Рудно богатство

Bryer, Α., " e Question of Byzantine Mines in the Pontos. Ana tolian Studies 32 (1982) 133-150.

Grozdanova, E., Salt production along the West Coast of the Black Sea in the Ottoman Period. Archiv orientalni 69 (2001) 165-172.

Jirecek, C. J., Handelsstraßen und Bergwerke von Serbien und Bosnien während des Mittelalters. Historisch-geographische Studien (Ab-handlungen der Königl. Böhrn. Gesellschaft der Wissenschaften, VI 10, Classe für Philosophie, Geschichte und Philologie, Nr. 2). Prag 1870.

Κορρές, Θ. Κ, «Ύγρον πυρ». Ένα όπλο της βυζαντινής ναυτικής τακτικής. Солун 42003.

Κουμανούοη, Μ., «Circa conventionem alluminam sive allumeriam»: Μια επι-χείρηση εκμετάλλευσης στυπτηρίας στο δουκάτο του Αιγαίου Πελά-γους (15ος αι.), у: Porphyrogenita. Essays on the History and Literature of Byzantium and the Latin East in Honour of Julian Chrysostomides. Aldershot 2003, 265-274.

Matschke, K.-P., Mining, у: Laiou, Economic History I 115-120.Meyer C, Bir Umm Fawakhir survey project 1993: a Byzantine goldmining

town in Egypt (Oriental Institute Communications 28). Chicago 2000.Pitarakis, B., Mines anatoliennes exploitées par les Byzantins: recherches ré-

centes. Revue Numismatique 153 (1998) 141-185.Savvides A. G. C, Observations on mines and quarries in the By zantine Em-

pire. Ekkles. Pharos 82 = N.S. 11 (2000) 130-155.Shaw I., Bunbury J., Jameson R., Emerald mining in Roman and Byzantine

Egypt. Journ. Roman Archeology 12 (1999) 203-215.Sodini, J.-P., Marble and Stoneworking in Byzantium, Seventh-Fi� eenth Cen-

turies, у: Laiou, Economic History I 129-146.Sprandel, R., Das Eisengewerbe im Mittelalter. Stuttgart 1968.Sprandel, R., Le commerce du fer en Méditerranée Orientale au moyen âge.

VHP Congrès Intern. Hist. Maritime. Beirut 1966.Tardieu, M., Les gisements de l`Azerbayjan méridional (région Taxt-e So-

leyman) et la localisation de Gazaka. Bulletin of the Asia Institute 12 (1998) 249-268.

Olshausen, E. / Sonnabend, Η. (ур.), Gebirgsland als Lebensraum (Stuttgarter Kol-loquium zur Historischen Geographie des Alter tums 5). Amsterdam 1996.

Ostrogorsky, G., Quelques problèmes d'histoire de la paysannerie byzantine. Brüssel 1956.

Rouillard, G., La vie rurale dans l'empire byzantin. Paris 1953. Schreiner, P., Die Produkte der byzantinischen Landwirtscha� nach den

Quellen des 13-15. Jahrhunderts. Bulgarian Historical Review 2 (1982) 88-95.

Schumacher, L., Zur Verbreitung der Reblaus. Prolegomena einer antiken Ökologie. Abwege der Forschung. Mainz 1983.

Svoronos, N. G., Recherches sur le cadastre byzantin et la � scalité aux XIe et XIIe siècles: Le cadastre de " èbes. BCH 83 (1959) 1-145.

Sweeney, D. (ур.), Agriculture in the Middle Ages. Philadelphia 1995. Teall, J. L., " e Grain Supply of Byzantine Empire, 330-1025. DOP 13 (1959)

87-139. " iriet, F., La Romanie Vénitienne au moyen âge. Le développement et l'ex-

ploitation du domaine colonial vénitien (XIIe-Xve siècles). Paris 1959. Vryonis, Sp., " e Decline of Medieval Hellenism in Asia Minor and the Proc-

ess of Islamisation from the eleventh through the � � eenth Century. Berkeley 1971.

Wartburg M.-L. von, Cane sugar production sites in Cyprus. Real and imag-ined. Report of the Department of Antiquities. Nicosia 2000, 321-401.

Živojinović, M., L'irrigation des terres de Serbie médiévale. ZRVI 39 (2001/2) 183-196.

5.2. Производња дрвета

Dunn, Α., " e Control and Exploitation of the Arboreal Resources of the Late Byzantine and Frankish Aegean Region, у: L'uomo e la foresta, sec. XIII-XVIIL, у: XXVII. Settimana di Studi (Fondazione Francesco Datini). Prato 1996, 479-497.

Dunn, Α., " e exploitation and control of woodland and scrubland in the Byzantine world. BMGS 16 (1992) 235-298.

Dunn, Α., Was there a militarization of the southern Balkans during late antiq-uity? in: Proceedings of the XVIIIth International Congress of Roman Frontier Studies, Vol. II (BAR International Series 1084). Oxford 2002, 705-712.

Hughes, J. D., Forestry and forest economy in the Mediterranean region in the time of the Roman Empire in the light of historical sources, у: Evalua-


Schreiner, P., Viaggiatori a Bisanzio: Il diplomatico, il monaco, il mercante. Columbeis 5 (1993) 29-39.

Zhi-qiang, Chen, Η μελέτη της επικοινωνίας μεταξύ της Κίνας και του Βυζα-ντίου - Εμπορικοί δρόμοι από ξηρά και θάλασσα. Βυζαντιακά 15 (1995) 263-291.

6.1. Уводна промишљања

Ahrweiler, H., Encore à propos du funduq, у: Itinéraires d'Orient, Hommage à Cl. Cahen, ур. Curiel, R. / Gyselen, R. (Res Orien tales 6). Bures-sur-Yvette 1994, 195-196.

Ashtor, E., Levant Trade in the Later Middle Ages. Princeton, NJ 1983.Brand, Ch. M., Did Byzantium have a free market? BF 26 (2000) 63-72.Claude, D., Der Handel im westlichen Mittelmeer während des Frühmittelal-

ters (Unters, zu Handel und Verkehr der vor- und frühgeschichtlichen Zeit in Mittel- und Nordeuropa, II; Abh. Ak. Wiss. in Göttingen, Phil.-hist. KL, 3. Folge, 144). Göttingen 1985.

Constable, O. R., Funduq, Fondaco and Khan in the wake of Chri stian com-merce and crusade, у: * e crusades from the per spective of Byzantium and the Muslim world. Washington 2001, 145-156.

Constable, Ο. R., Housing the Stranger in the Mediterranean World. Cam-bridge 2003.

Daim, F. (ур.), * e Avars on the Border of the Byzantine World. Diplomacy, Trade and the Transfer of Technology in the Early Middle Ages (Monographien zur Frühgeschichte und Mittelalterarchäologie 7). Innsbruck 2000.

Day, .1., * e Levant Trade in the Middle Ages, у: Laiou, Economic History II 807-814.

Désy, J., Alaun. Macht und Monopol im Mittelalter. Wien / Leipzig 1999.Durliat, J., De la ville antique à la ville byzantine. Le problème des subsistances

(Coll. de l'Éc. franç, de Rome 136). Rom 1990.Durliat, J., L'approvisionnement de Constantinople, у: Constanti nople and its

Hinterland, ур. Mango, C. / Dagron, G. Aldershot 1995, 9-33.Foxhall, L. / Forbes, Η. Α., Sitometreia. * e Role of Grain as a Staple Food in

Late Antiquity. Chiron 12 (1982) 41-90.Frankel, R., Presses for Oil and Wine in the Southern Levant in the Byzantine

Period. DOP 51 (1997) 73-84.Frankel, R., Wine and Oil Production in Antiquity in Israel and Other Medi-

terranean Countries. SheQ eld 1999.Guillou, Α., La soie du Katépanat d'Italie. TM 6 (1976) 69-84.

* ür, G., Gedanken zu «Bergregal» und «Bergfreiheit» in der griechisch-römischen Antike, у: FestschriX f. G. Kocher. Graz 2002, 317-329.

Vryonis, Sp., * e Question of the Byzantine Mines. Speculum 37 (l962) 1-17.Wagner, G. A. / Pemicka, E. / Gentner, W., Nachweis antiken Gold bergbaues

auf * asos: Bestätigung Herodots. Naturwissen schaX en 66 (1979) 613 f.Wagner, G. A. / Pemicka, E., Ancient Gold Mines on * asos. Naturwissen-

schaX en 68 (1981) 263f.Wagner, G. A. / Pemicka, E., Blei und Silber im Altertum: ein Bei trag der Ar-

chäometrie. Chemie in unserer Zeit 16 (1982) 47-56.Yener Α., * e domestications of metals. * e rise of complex metal industries in

Anatolia. Leiden / Boston / Köln 2000.

6. МРЕЖА КОМУНИКАЦИЈА

Dimitroukas, Ι. Ch., Reisen und Verkehr im Byzantinischen Reich vom Anfang des 6. Jahrhunderts bis zur Mitte des 11. Jahrhun derts, I-II (Historical Monographs 18). Athen 1997.

Felkenhausen, V. von, Réseaux routiers et ports dans l'Italie mé ridionale byzantine (VIe-XIe s.), у: Η καθημερινή ζωή στο Βυ ζάντιο, Πρακτικά του Α' διεθνούς συμποσίου 1988, επιμ. Αγγιλίδη, Χ. Γ. Атина 1989, 711-731.

Karpov, S., Le vie del Mar Nero, secoli XIII-XV: dall'Oriente dall'Occidente per mare e per terra, in: Le vie del medioevo. Atti del convegno int. di studi, Parma 1998. Milano 2000, 55-60.

Kislinger, E., Reisen und Verkehrswege zwischen Byzanz und dem Abendland vom neunten bis in die Mitte des elX en Jahrhunderts, у: Byzanz und das Abendland im 10. und 11. Jahrhundert, ур. Konstantinou, E. Köln / Weimar / Wien 1997, 231-257.

Malamut, E., Sur la route des saints byzantins. Paris 1993.Menache, S., * e Crusades and their Impact on the Development of Medieval

Communication, у: Kommunikation zwischen Orient und Okzident. Alltag und Sachkultur. Int. Kongreß Krems / Donau 1992 (Verö� . Inst. für Realienk. Mittelalt, und früh. Neuz. 16 / Österr. Akademie der Wiss., phil.-hist. KI., Sb. 619). Wien 1994, 69-90.

Μοσχονάς, Ν. Γ. (επιμ.), Η Επικοινωνία στο Βυζάντιο, Πρακτικά του β' Διε-θνούς Συμποσίου, 4-6 Οκτωβρίου 1990. Атина 1993.

Μπαζαίου-Barabas, Θ., Μέσα και τρόποι μετάδοσης πληροφοριών στο Βυζά-ντιο (Υλικό, φυσικό και πνευματικό περιβάλλον στον βυζαντινό και μεταβυζαντινό κόσμο 3). Атина 1994.


Morel, J.-P., La céramique comme indice du commerce antique (Réalités et in-terprétations), у: Trade and famine in Classical Antiquity, ур. Garnsey, P., / Whittaker, C. R. (Supplementary Volume 8). Cambridge 1983, 66-74.

Morrisson, C. / Lefort, J. ур., Hommes et richesses dans l'Empire byzantin, IVe-VIIe siècle (Tome I), (Réalités Byzantines). Paris 1989.

Nollé, J., Nundinas instituere et habere. Epigraphische Zeugnisse zur Einrich-tung und Gestaltung von ländlichen Märkten in Afrika und in der Pro-vinz Asia (Subsidia Epigraphica 9). Hildesheim / Zürich / New York 1982.

Noonan, T. S. / Kovalev, R. K., Wine and Oil for all the Rus! � e Importation of Byzantine Wine and Olive Oil to Kievan Rus'. Byzantium and the North. Acta Byzantina Fennica 9 (1998) 118-152.

Oikonomidès, Ν., Les marchands qui voyagent, ceux qui ne voyagent pas et la pénurie de textes géographiques byzantins, у: Voyages et voyageurs à Byzance et en Occident du Ve au Xe siècle, ур. Dierkens A. / Sansterre J.-M. / Kupper J.-L. Liège 1999, 307-319.

Papagianni, E., Formes d'entreprises maritimes des Constantinopolitains à la � n du XIVe siècle, у: Griechenland und das Meer. Symposion Frank-furt, ур. E. Chrysos et al. (Peleus. Studien zur Archäol. und Geschichte Zyperns 4). Mannheim 1999, 179-184.

Pigulevskaja, N. V., Byzanz auf den Wegen nach Indien. Berlin 1969. Sirks, B., Food for Rome. � e Legal Structure of the Transportation and

Processing of Supplies for the Imperial Distributions in Rome and Constantinople. Amsterdam 1991.

Stöckly, D., Le système de l'incanto des galées du marché à Venise (� n XIIIe-milieu XVe s.). Leiden 1995.

Strässle, P. M., Beitrag der sowjetischen und postsowjetischen Nu mismatik zum spätmittelalterlichen Schwarzmeerhandel, у: Il Mar Nero. Annali di archeologia e storia - Annales d'archeologie e d'histoire 3 (1998) 99-142.

Zachariadou, E. Α., Trade and Crusade. Venetian Crete and the Emirates of Menteshe and Aydin (1300-1415) (Libr. Hell. Inst. Byz. Postbyz. Studies II). Venedig 1983.

6.2. Копнени путеви

Belke, K., Von der P" asterstraße zum Maultierpfad? Zum klein asiatischen Wegenetz in mittelbyzantinischer Zeit, у: Η Βυ ζαντινή Μικρά Ασία (6ος-12ος αι.), επιμ. Λαμπάκης, Στ. (Εθνι κό Ίδρυμα Ερευνών. Ινστιτού-το Βυζαντινών Ερευνών. Διεθνή Συμπόσια 6). Атина 1998, 267-284.

Günsenin, Ν., Le vin de Ganos: les amphores et la mer, у: Eupsychia. Mélanges o� erts à Hélène Ahrweiler, 1.1. (Byzantina Sorbonensia 16). Paris 1998, 281-287.

Haldon, J., Pre-industrial States and the Distribution of Resources: the Nature of the Problem, у: � e Byzantine and Early Islamic Near East III: States, Resources and Armies (Studies in Late Antiquity and Early Islam 1). Princeton, NJ 1995, 1-25.

Haidon, J., � e Organisation and Support of an Expeditionary Force: Man-power and Logistics in the Middle Byzantine Period, у: To εμπόλεμο Βυζάντιο (9ος-12ος αι.), ур. Τσικνάκης, Κ. Атина 1997, 111-151.

Herz, P., Studien zur römischen Wirtscha� sgesetzgebung. Die Le bensmittel-versorgung (Historia Einzelschr. 55). Stuttgart 1988.

Heyd, W., Histoire du commerce du Levant au moyen âge, I-II. Leipzig 1923.Jacoby, D., � e Byzantine Outsider in Trade (c.900-c. 1350), у: Strangers to � em-

selves: the Byzantine Outsider. Papers from the 32nd Spring Symposium of Byzantine Studies, ур. Smythe, D.C. Aldershot 2000, 129-147.

Kaplan, M., Les hommes et la terre à Byzance du VIe aux XIe siècle: Propriété et exploitation du sol (Byzantina Sorbonensia 10). Paris 1992.

Kislinger, E., Les chrétiens d'Orient: règles et réalités alimentaires dans le monde byzantin, у: Histoire de l'Alimentation, ур. Flandrin, J.-L. / Montanari, M. Paris 1996, 325-344.

Kislinger, E., Zum Weinhandel in frühbyzantinischer Zeit. Tyche 14 (1999) 141-156.

Laiou, Α. Ε., Exchange and Trade, Seventh-Twel� h Centuries, у: Laiou, Econo-mic History II 697-770.

Lefort, J., Le coût des transports à Constantinople, portefaix et ba teliers au XIe siècle, у: Eupsychia. Mélanges o� erts à Hélène Ahrweiler, t. II. (Byz. Sorbon. 16). Paris 1998, 413-425.

Macrides, R. (επιμ.), Travel in the Byzantine world (Society for the Promotion of Byz. Studies 10). Aldershot 2002.

Magdalino, P., � e grain supply of Constantinople, ninth-twel� h centuries, у: Constantinople and its Hinterland, ур. Mango, C. / Dagron, G. Alder-shot 1995, 35-47.

Maniatis, G. C, Operationalization of the concept of just price in the Byzantine legal, economic and political system. Byz 71 (2001) 131-193.

Maniatis, G. C, � e organizational setup and functioning of the � sh market in tenth-century Constantinople. DOP 54 (2000) 13-42.

Matschke, K.-P., Commerce, Trade, Markets, and Money, � irteenth-Fi� eenth Centuries, у: Laiou, Economic History II 771-806.


Lopez, R. S., Silk Industry in the Byzantine Empire. Speculum 20 (1945) 1-42.Λουγγής, Τ. Κ., Παραδείγματα έργων οδοποιίας στο Βυζάντιο. Δί πτυχα 6

(1994-1995) 37-48.Maraval, P., Lieux saints et pèlerinages d'Orient. Histoire et géogra phie des

origines à la conquête arabe. Paris 1985.Miller, K., Itineraria Romana. Römische Reisewege an Hand der Tabula Peu-

tingeriana dargestellt. Stuttgart 1916 (репринт 1964).Nehring, K., Iter Constantinopolitanum. Ein Ortsnamenverzeichnis zu den

kaiserlichen GesandtschaÉ sreisen an die Ottomanische Pforte 1530-1618 (VeröÌ . des Finnisch-Ugrischen Seminars an der Universität München, Serie C, том 17). München 1984.

O'Sullivan, F., Õ e Egnatian Way. Harrisburg 1972.Oikonomides, N., Õ e Medieval Via Egnatia, у: Õ e Via Egnatia under Otto-

man Rule (1380-1699), ур. Zachariadou, E. A. Rethymnon 1996, 10-16.Radke, G., Viae publicae Romanae. RE Suppl. 13 (1973) 1415-1686.Sasel, J., Viae militares. Studien zu den Militärgrenzen Roms, 2. Vorträge des 10.

int. Limeskongr. in der Germ. Inf. (Beih. Bonn. Jb. 38). Köln 1977, 235-244.Sidebotham, S. E., Römische Straßen in der ägyptischen Wüste. Antike Welt

22 (1991) 177-189.Spisarevska, I. D., Le reseau routier entre l'Adriatique et la Mer Noire dans

le cadre des echanges commerciaux des territoires Bulgares aux XVe-XVIe siècles. Études Historiques 9 (SoØ a 1979) 151-172.

Taeschner, F., Das anatolische Wegenetz nach osmanischen Quellen, I-II (Tür-kische Bibliothek 22-23). Leipzig 1924-1926.

Tomaschek, W., Zur Kunde der Hämus-Halbinsel, II. Die Handels wege im 12. Jahrhundert nach den Erkundigungen des Arabers Idrisi (Ks. Akad. der Wiss., Ph.-h. Kl., Sb. 113). Wien 1886, 285-373.

WinØ eld, D., Õ e Northern Routes across Anatolia. Anatolian Studies 27 (1977) 151-166.

Zachariadou, Ε. Α. (ур.), Õ e Via Egnatia under Ottoman Rule (1380-1699) (Institute for Mediterranean Studies, Halcyon Days in Crete II, Α Sym-posion Held in Rethymnon, 9-11. January 1994). Rethymnon 1996.

6.3. Морски путевиAhrweiler, H., Byzance et la mer. La marine de guerre, la politique et les insti-

tutions maritimes de Byzance aux VIIIe-XVe siècles. Paris 1966.Ahrweiler, H., Les ports byzantins (VIIe-IXe siècles). La navi gazione mediter-

ranea nell'alto medioevo, Spoleto 14-20 aprile 1977 (Sett, di Studio del Centro it. di studi sull'alto medioevo 25). Spoleto 1978.

Bülow-Jacobsen Α., Tra! c on the road between Coptos and the Red Sea, у: Kaper Ο. Ε. (ур.), Life on the fringe. Proceedings Colloquium Nether-lands Institute for Archaelogy and Arabic Studies, Cairo 1996. (CNWS Publ. 71). Leiden 1998, 63-74.

Δημητρούκας, Ι. Χ., Ενδείξεις για την διάρκεια των χερσαίων τα ξιδιών και μετακινήσεων στο Βυζάντιο (6ος-11ος αι.). Σύμμεικτα 12 (1998) 7-42.

Erdmann, Κ., Das anatolische Karavansaray des 13. Jahrhunderts, 1/1-2. (I-stanbuler Forschungen 21). Berlin 1961.

French, D. H., A Road Problem: Roman or Byzantine? IstMitt 43 (1993) 445-454.French, D. H., Roman Roads and Milestones in Asia Minor, 1. Õ e Pilgrim's

Road (BAR International Series 105). Oxford 1981.French, D. H., Õ e Roman Road-System of Asia Minor. Aufstieg und Nieder-

gang der röm. Welt 2, 7,2. Principat. Berlin 1980, 698-729.Γάσπαρης, Χ., Επαρχιακοί και αγροτικοί δρόμοι στον ύστερο με σαίωνα (13ος-

14ος αι.). Η περίπτωση της Μακεδονίας και της Κρήτης. Õ esaurismata 25 (1995) 49-60.

Günther, L.-M., Reisewege in der spätantiken Hagiographie, у: Olshausen, E. / Sonnabend, Η., Stuttgarter Kolloquium zur hist. Geographie des Altertums 7 (2002) 68-76.

Harmatta, J., Õ e struggle for the «silk route» between Iran, Byzan tium and the Türk empire from 560-630, in: Kontakte zwischen Iran, Byzanz und der Steppe im 6.-7. Jahrhundert (Varia Archaeol. Hungarica 10). Budapest / Neapel / Rom 2000, 250-252.

Haussig, Η. W., Der Seidenhandel über die Chazaren mit Byzanz und Skandi-navien. Les pays du Nord et Byzance. Uppsala 1981,187-193.

Hild, F., Das byzantinische Straßensystem in Kappadokien. (VTIB 2). Wien 1977.

Huxley, G., A List of aplekta. GRBS 16 (1975) 87-93.Jireček, C. J., Die Heerstrasse von Belgrad nach Constantinopel und die Bal-

kanpässe. Eine historisch-geographische Studie. Prag 1877 (репринт Amsterdam 1967).

Kaplan, M., Quelques remarques sur les routes à grande circulation dans l'Em-pire byzantin du VIe au XIe siècle, у: A. Dierkens et al., ур., Voyages et voyageurs à Byzance et en Occident du VIe au XIe siècle (Bibl. Liège 278). Liège / Genf 2000, 83-100.

Kolb, Α., Transport und Nachrichtentransfer im Römischen Reich (Klio. Bei-träge zur Alten Geschichte, BeiheÉ e, Neue Folge 2). Berlin 2000.

Leone Α., Animal di tranporto nell'antico Egitto. Una rassegna papirologica dalla dinastia dei Lagidi ai Bizantini. Napoli 1998.


Kingsley, S. Α., � e ships' graveyard: underwater excavations at Dor, Israel. Minerva 11/5 (2000) 40-42.

Kingsley, S. A. / Decker, Μ. (ур.) Economy and exchange in the east Mediter-ranean during late antiquity. Oxford 2001.

Koder, J., Aspekte der thalassokratia der Byzantiner in der Ägäis, у: Grie-chenland und das Meer. Beiträge Symposion Frankfurt, ур. Chrysos, E. et al. (Peleus. Studien zur Archäologie und Geschichte Zyperns 4). Mannheim 1999, 101-109.

Koder, J., Maritime trade and the food supply for Constantinople in the middle ages, у: Travel in the Byzantine World. Aldershot 2002, 109-124.

Koder, J., Νησιώτικη επικοινωνία στο Αιγαίο κατά τον όψιμο Με σαίωνα, στο: Η Επικοινωνία στο Βυζάντιο, Πρακτικά του β ' Διεθνούς Συμποσίου, ур. Μοσχονάς, Ν. Γ. Атина 1993, 445-455.

Κονιδάρης, Ι., Προσδιορισμός της ατομικότητας πλοίου στα βυ ζαντινά έγγρα-φα της Μονής Πάτμου, у: Αφιέρωμα εις Κ. Ρόκαν. Атина 1985, 469-479.

Kretschmer, Κ., Die italienischen Portolane des Mittelalters. Ein Beitrag zur Geschichte der Kartographie und Nautik (Verö� ent lichungen des Inst, für Meereskunde und des geographischen Inst, an der Univ. Berlin 13). Berlin 1909 (репринт 1962).

Laiou, Α. Ε., Byzantine Trade and Seafarers, у: � e Greeks and the Sea, ур. Vryonis Jr., Sp. New Rochelle, NY 1993, 79-95.

Léontsini, M., Les communications maritimes en Méditerranée occidentale au VIIe siècle et les «� ottes byzantines d'inter ventions». Mésogeios 13-14 (2001) 109-122.

Λέτσιος, Δ. Γ., Νόμος Ροδίων Ναυτικός. Das Seegesetz der Rhodier. Unter-suchungen zu Seerecht und Handelsschi� ahrt in Byzanz. Родос 1996.

Lev, Y., � e Fâtimid Navy, Byzantium and the Mediterranean Sea 909-1036 C.E./297-427 A.H. (Arabian Sources). Byz 54 (1984) 220-252.

Lewicki, T., Les voies maritimes de la Méditerranée dans le haut moyen âge d'après les sources arabes, in: La navigazione medi terranea nell'alto medioevo, Spoleto 1977. (Sett. di Studio del Centro it. di studi sull'alto medioevo 25). Spoleto 1978, 439-469.

Ludwig, F., Untersuchungen über die Reise- und Marschgeschwindig keit im XII. und XIII. Jahrhundert. Berlin 1897.

Makris, G., Ships, у: Laiou, Economic History I 91-100.Makris, G., Studien zur spätbyzantinischen Schi� ahrt (Collana storica di fonti

e studi 52). Genua 1988.Ch. G. Makrypoulias, Muslim Ships through Byzantine Eyes, in Al-Hijji, Y. Y.

/ Christides, V., (ур.), Aspects of Arab Seafaring. Athens 2002, 179-190.

Αλεξανδρής, Κ. Α., Η θαλάσσια δύναμις εις την ιστορία της βυ ζαντινής αυτο-κρατορίας. Атина 1957.

Al-Hjji, Υ. / Christides, V., Aspects of Arab seafaring. An attempt to ll in the gaps of maritime history. Athen 2002, 217-227.

Arenson, S., Medieval Jewish seafaring between East and West. Mediterranean Historical Review 15 (2000) 33-46.

Avramea, Α., Land and Sea Communications, Fourth-Fi® eenth Centuries, у: Laiou, Economic History 157-90.

Bakirtzis, Ch., � e Role of Cyprus in the Grain Supply of Con stantinople in the Early Christian Period, у: Proceed, of the Int. Symp. «Cyprus and the Sea», ур. Karageorghis, V. Nikosia 1995, 247-253.

Bibicou, H., Problemes de la marine byzantine. Annales E. S. C. 13 (1958) 327-338.Bibicou, H., Sources Byzantines pour servir à l'histoire maritime, у: Les sources

de l'histoire maritime en Europe, du moyen âge au XVIIIe siècle. Paris 1962, 121-136.

Cahen, Α., Ports et chantiers navals dans le monde méditerranéen musulman jusqu'aux Croisades (Sett, di studio del Centro it. di studi sull'alto me-dioevo 25). Spoleto 1978, 299-319.

Casson, L., Ships and Seamanship in the Ancient World. Baltimore / London 1995.

Delatte, Α., Les Portulans Grecs. 2 vols. Liege / Paris 1947, Bruxelles 1958.Eickho� , E., Seekrieg und Seepolitik zwischen Islam und Abendland. Das Mit-

telmeer unter byzantinischer und arabischer Hegemonie (650-1040). Berlin 1966.Ericsson, C. H., Navis Oneraria. � e Cargo Carrier of late Antiquity, у:

Studies in Ancient Ship Carpentry (Acta Acad. Aboensis, Ser. A, Humaniora, 63/3). Åbo 1984, 9-108.

Fahmy, A. M., Muslim Sea-Power in the Eastern Mediterranean from the Sev-enth to the Tenth Century A.D. Kairo 1966.

Γούδας, Μ., Η καταμέτρησις των εμπορικών πλοίων και η νεολόγησις και φορολογία αυτών κατά τους βυζαντινούς χρόνους. Βυζαντίς 1 (1909) 35-47.

Günsenin, Ν., Medieval sea trade in the Sea of Marmara: the evidence of the shipwrecks, у: Travel in the Byzantine world. Aldershot 2002, 125-135.

Höckmann, Ο., Antike Seefahrt. München 1985.Hohlfelder, R. L. / Vann, R. L., Cabotage at Aperlae in Ancient Lycia. � e Inter-

national Journal of Nautical Archaeology 29 (2000) 126-135.Horden, P. / Purcell Ν., � e corrupting sea. A study of mediterranean history.

Oxford 2000.


6.4. Трговачки путеви Варјага

Ellis Davidson, Η. R., " e Viking Road to Byzantium. London 1976. Lebedev, G. S., On the Early Date of the Way «from the Varangians to the

Greeks». Fenno-Ugri et Slavi. Helsinki 1980, 90-101. Pays (Les) du Nord et Byzance (Scandinavie et Byzance). Actes du colloque

nordique et international de byzantinologie tenu à Upsal 1979. (Acta Univ. Upsaliensis, Figura NS. 19). Uppsala 1981.

Vierck, H., Ein Schmiedeplatz aus Alt-Ladoga und der präurbane Handel zur Ostsee vor der Wikingerzeit. Münstersche Beiträge zur Antiken Han-delsgesch. 2/2 (1983) 3-64.

7. ГРАНИЦЕ И АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА

Ahrweiler, H., Etudes sur les structures administratives et sociales de Byzance (Collected Studies). London 1971.

Antoniadis-Bibicou, H., Études d'histoire maritime de Byzance: à propos du «thème des Caravisiens» (Bibl. gén. de l'école pratique des hautes études, VP section). Paris 1966.

Arutjunova-Fidanjan, V., Sur le problème des provinces byzantines orientales. Rev. Ét. Armen. 14 (1980) 157-169.

Ascho+ , V., Über den byzantinischen Feuertelegraphen und Leon den Mathema-tiker. Deutsches Museum - Abhandlungen und Berichte 48, 1 (1980) 5-28.

Brooks, E. W., Arabic Lists of the Byzantine " emes. Journal of Hell. St. 21 (1901) 67-77.

Carile, Α., Partitio terrarum imperii Romaniae. Studi veneziani 7 (1965) 125-305.

Charanis, P., On the Carabisiani once more. Bisanzio e l'Italia - Raccolta di Studi in memoria di Agostino Pertusi. Mailand 1982, 39-41.

Χρυσός, Ε. Κ., Συμβολή στην ιστορίαν της Ηπείρου κατά την πρωτοβυζαντι-νήν εποχήν (4ος-6ος αι.). Ηπειρωτικά Χρονικά 23 (1981) 9-111.

Feissel, D., Vicaires et proconsuls d'Asie du IVe au VIe siècle. Remarques sur l'administration du diocèse asiatique au Bas-Empire, у: Les gouver-neurs de province dans l'Antiquité tardive, ур. Carné, J.-M. / Duval, N. Antiquité tardive 6 (1998) 91-104.

Felix, W., Byzanz und die islamische Welt im früheren 11. Jahrhundert. (Byz-antina Vindobonensia 14). Wien 1981.

Ferluga, J., Byzantium on the Balkans. Studies in the Byzantine Administration and the Southern Slavs from the VIIth to the XIIth century. Amsterdam 1976.

Ch. G. Makrypoulias, " e Navy in the Works of Constantine Porphyrogenitus. Graeco-Arabica 6 (1995) 152-171.

Micheau, F., Les itinéraires maritimes et continentaux des pélé rinages vers Jerusalem. Occident et Orient au Xéme siècle. Paris 1979,79-111.

Μπακιρτζής, Χ., Η θαλάσσια διαδρομή Κύπρου-Αιγαίου στα πα λαιοχριστιανικά χρόνια, у: Πρακτικά Διεθν. Αρχαιολ. Συνεδρίου «Η Κύπρος και το Αι-γαίο στην Αρχαιότητα». Никозија 1997,327-332.

Μπελαβίλας, Ν., Λιμάνια και οικισμοί στο Αρχιπέλαγος της πει ρατείας, 15ος-19ος αιώνας. Атина 1997.

Navigazione, La, mediterranea nell'alto medioevo, I.-II. (Sett, di Studio del Centro it. di studi sull'alto medioevo 25). Spoleto 1978.

Oikonomides N., Le bateau de Chilandar. Osam vekova Hilandara. Beograd 2000, 29-33.

Parker, A. J., Ancient Shipwrecks of the Mediterranean and the Roman Prov-inces (BAR International Series 580). Oxford 1992.

Pavlović, L., Muzej i spomenici kulture Smedereva. Smederevo 1972, 81-100.Prinzing, G., Zur Intensität der byzantinischen Fern-Handels-schi+ ahrt des

12. Jahrhunderts im Mittelmeer, у: Griechenland und das Meer. Beiträ-ge eines Symposions in Frankfurt im Dezember 1996 (Peleus. Studien zur Archäologie und Geschichte Zyperns 4). Mannheim 1999, 141-150.

Pryor, J. H., Commerce, Shipping and Naval Warfare in the Me dieval Mediter-ranean (Collected Studies 259). London 1987.

Pryor, J. H., Geography, technology and war. Studies in the maritime history of the Mediterranean, 649-1571. Cambridge 1992.

Rathbone, D., Misthoprasia: the Hire-purchase of Ships, у: Abstracts 23. Int. Kongress für Papyrologie. Wien 2001, 34.

Schreiner, P., Zivilschi+ ahrt und Handelsschi+ ahrt in Byzanz: Quellen und Probleme bezüglich der dort tätigen Personen. Le genti del mare Medi-terraneo, Napoli 1981. Neapel 1982, 9-25.

" iriet, F., Les routes maritimes dans l'Adriatique. Riv. Stor. Mezzogiorno 14 (1979) 75-89.

Van Doorninck, Fr., Byzantine Shipwrecks, у: Laiou, Economie History II 899-905.Vryonis Jr., Sp., " e Greeks and the Sea. An Ancient Maritime Legacy in By-

zantium, у Θυμίαμα στη μνήμη της Λασκαρήνας Μπούρα. Атина 1994, 353-364.

Zachariadou, E. Α., Holy War in the Aegaean during the fourteenth century. Mediterranean Historical Review 4 (1989) 212-225.

Λιμάνια και ναυσιπλοΐα στην ανατολική Μεσόγειο κατά τον Με σαίωνα, Πρα-κτικά συνεδρίου. Ναυτική επιθεώρηση 141/493 (1995) 275-368.


Workshop on Late Antiquity and Early Islam, ур. Cameron, A. / Con-rad, L. A. Princeton, NJ 1995,425-460.

Lilie, R.-J., Die Zentralbürokratie und die Provinzen zwischen dem 10. und dem 12. Jahrhundert. Anspruch und Realität. Byz. Forsch.19 (1993) 65-75.

Lilie, R.-J., Die zweihundertjährige Reform: Zu den Anfängen der � emen-organisation im 7. und 8. Jahrhundert. BS1 45 (1984) 27-39, 190-201.

Lilie, R-J., «� rakien» und «� rakesion». Zur byzantinischen Pro vinzor-ganisation am Ende des 7. Jahrhunderts. JÖB 26 (1977) 7-48.

Lilie, R-J., Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zum Strukturwandel des byzantinischen. Staates im 7. und 8. Jh. (MBM 22). München 1976.

Oikonomides, N., La décomposition de l'Empire Byzantin à la ville de 1204 et les origines de l'Empire de Nicée: A propos de la «Partitio Romaniae», у: Actes XV Congr. Int. Et. Byz., Rapports et Co-Rapports. Athen 1976.

Parker, S. � ., Towards a History of the Limes Arabiens, у: Roman Frontier Studies 1979, ур. Hanson, W. S. / Keppie, L. J. F. London 1980, 865-878.

Patlagean E., Les États d'Europe centrale et Byzance ou l'oscillation des con� ns. Revue Historique 302/4 (2000-616) 872-868.

Pattenden, P., � e Byzantine Early Warning System. Byzantion 53 (1983) 258-299.

Pertusi, Α., La formation des thèmes byzantins. Berichte XL Intern. Byzantini-stenkongreß. München 1958,1-40 (са Г. Острогорским).

Pogossian, Z., � e Frontier Existence of the Paulician Heretics, Annual of Me-dieval Studies at Central European University 6 (2000) 203-206.

Prinzing, G., Studien zur Provinz- und Zentralverwaltung im Macht bereich der epirotischen Herrscher Michael I. und � eodoros Dukas. Први део: Epeirotika Chronika 24 (1982) 73-120. Други део: Epeirotika Chronika 25 (1983) 37-112.

Stephenson, P., Byzantium's Balkan Frontier. A Political Study of the Northern Balkans, 900-1204. Cambridge 2000.

Vasiliev, Α. Α., Byzance et les Arabes I, II 1-2 (у сарадњи са M. Canard). Brüs-sel 1935-1968.

Ζακυθηνός, Δ. Α., Μελέται περί της διοικητικής διαιρέσεως και της επαρχια-κής διοικήσεως εν τω βυζαντινώ κράτει, Ι. ΕΕΒΣ 17 (1941) 208-274, 18 (1948)42-62, 21 (1951) 179-209.

Ferluga, J., L'amministrazione bizantina in Dalmatia. Venedig 1978.Gaudemet, J., Mutations politiques et géographie administrative. L'empire

romain de Dioclétien (284) à la � n du 5e siècle. La géographie adminis-trative et politique d'Alexandre a Mahomet. Actes Coll. de Strasbourg 1979 (Univ. se. hum. de Strasbourg. Trav. Centre rech, sur le Proche-Orient et la Grece ant. 6). Leiden 1981, 255-272.

Geizer, H., Die Genesis der byzantinischen � emenverfassung. Leipzig 1899.Gichon, M., Researches on the Limes Palaestinae, у: Roman Frontier Studies

1979, ур. Hanson, W. S. / Keppie, L. J. F. Lon don 1980, 843-864.Γρηγορίου-Ιωαννίδου, Μ., Παρακμή και πτώση του θεματικού θε σμού. Συμβο-

λή στην εξέλιξη της διοικητικής και της στρατιω τικής οργάνωσης του Βυζαντίου από τον 10ο αι. Солун 1985.

Γρηγορίου-Ιωαννίδου, Μ., Το ναυτικό θέμα των Κιβυρραιωτών. Συμβολή στο πρόβλημα της ιδρύσεως του. Βυζαντινά 11 (1982) 203-221.

Haldon, J., Seventh-century Continuities and Transformations: the Ajnad and the «� ematic Myth», у: � e Byzantine and Early Islamic Near East III: States, Resources and Armies, Papers of the 3rd Workshop on Late Antiquity and Early Islam, ур. Cameron, A. / Conrad, L. A. Princeton, NJ 1995, 379-423.

Hoý mann, J-, Rudimente von Territorialstaaten im Byzantinischen Reich (1071-1210). Untersuchungen über Unabhängigkeits bestrebungen und ihr Verhältnis zu Kaiser und Reich. (MBM 17). München 1974.

Hohlweg, Α., Beiträge zur Verwaltungsgeschichte des Oströmischen Reiches (Miscellanea Byzantina Monacensia 1). München 1965.

Honigmann, E., Die Ostgrenze des Byzantinischen Reiches von 363 bis 1071 nach griechischen, arabischen, syrischen und armeni schen Quellen. Brüssel 1935.

Karayannopoulos, J., Die Entstehung der byzantinischen � eme nordnung (Byzantinisches Archiv 10). München 1959.

Koder, J., Zur Bedeutungsentwicklung des byzantinischen Terminus thema. JÖB 40 (1990) 155-165.

Kostova, R., From the Secular to the Monastic World: Where was the Frontier and Who crossed it in Tenth-century Bulgaria, Annual of Medieval Studies at Central European University 6 (2000) 181-192.

Κουντούρα-Γαλάκη, Ε. / Λαμπάκης, Στ. / Λουγγής, Τ. / Σαβίδης, Α. / Βλυσίδου, Β., Η Μικρά Ασία των Θεμάτων. Атина 1998.

Lilie, R.-J., Araber und � emen. Zum Ein% uß der arabischen Expansion auf die byzantinische Militärorganisation, у: � e Byzantine and Early Is-lamic Near East III: States, Resources and Armies, Papers of the � ird


Λεονταρίτου, Β. Α., Εκκλησιαστικά αξιώματα και υπηρεσίες στην πρώιμη και μέση βυζαντινή περίοδο (Forschungen zur byz. Rechtsgeschichte, Athener Reihe 8). Атина / Комотини 1996.

Madgearu, Α., ¾ e church organisation of the Lower Danube be tween 961 and 1020. Études byzantines et postbyzantines 4 (2001)28-70.

Ohme, H., Der Terminus «ΧΩΡΑ» als «Provinzbezeichnung» in synodalen Bischofslisten des 6.-8. Jahrhunderts. BZ 82 (1989) 191-201.

Richard, J., ¾ e Establishment of the Latin Church in the Empire of Constan-tinople (1204-1277). Mediterranean Historical Review 4 (1989)45-62.

Schöllgen, G., Ortskirche (Diözese) im frühen Christentum. Röm. Quar-talschriÔ 95 (2000) 131-143.

Sotinel, Cl., Lieux de culte et sanctuaires dans le christianisme ancien. Vauchez A. (éd.), Lieux sacrés, lieux de culte, sanctuaires (Coll.de l'École Franc, de Rome 273). Paris / Rome 2000, 95-105.

Todt, K.-P., Notitia und Diözesen des griechisch-orthodoxen Patriar chates von Antiocheia im 10. und 11. Jahrhundert. Orthodoxes Forum 9/2 (1995) 173-185.

8.2. Византијско монаштво (в. 9.3. Манастири)

Amand de Mendieta, E., Mount Athos. ¾ e Garden of the Panaghia. Berlin / Amsterdam 1972.

Binns, J., Ascetics and ambassadors of Christ: the monasteries of Palestine, 314-631. Oxford 1994.

Chitty, D. J., ¾ e desert a city. An introduction to the study of Egyptian and Palestinian monasticism under the Christian empire. Crestwood, NY 1966.

Doens, I., Bibliographie de la Sainte Montagne d'Athos. Le millé naire du Mont Athos de 963 à 1963. Etudes et Mélanges II. Chevetogne 1965,337-495.

Goehring, J. E., Ascetics, society, and the desert: studies in early Egyptian mo-nasticism. Harrisburg, PA 1999.

Harlow, M. / Smith, W., Between fasting and feasting: the literary and archaeo-botanical evidence for monastic diet in late antique Egypt. Antiquity 75 (2001) 758-768.

Kaplan, M., Les moines et leurs biens fonciers à Byzance du VIIIe aux Xe siècle, acquisition, conservation et mis en valeur, у: Le Monachisme à Byzance et en Occident du VIIIe au Xe siècle. Aspects internes et relations avec la société, Actes du Coll. Int. 1992, ур. Dierkens, A. / Misonne, D. / Sansterre, J.-M. (Revue Bénédictine 103/1-2). Maredsous 1993, 209-223.

8. ЦРКВА

8.1. Црквена организација Византијског царства

Anastos. M. V., ¾ e Transfer of Illyricum, Calabria and Sicily to the Jurisdic-tion of the Patriarchate of Constantinople in 732/33. Studi Bizantini e Neoellenici 9 (1957) 14-31.

Beck, H.-G., Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reich (Handbuch der AltertumswissenschaÔ en XII 2/1). München 1959, 148 и д.: Kirchliche Geographie.

Blagojević, M., О спорним митрополијама између Цариградске патријар-шије и Србије. ZRVI 38 (2000) 359-372.

Chrysos, E. K., Zur Entstehung der Institution der autokephalen Erzbistümer. BZ 62 (1969) 263-286.

Darrouzès, J., Listes épiscopales du concile de Nicée (787). REB 33 (1975)5-76.Darrouzès, J., Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae. Texte

critique, introduction et notes. Paris 1981.Fedalto, G., Hierarchia Ecclesiastica Orientalis, I. Patriarchatus Constantino-

politanus, II. Patriarchatus Alexandrinus, Antiochenus, Hierosolymita-nus. Padua 1988.

Fedalto, G., La chiesa latina in Oriente, II patriarcati di Gerusalem me, Antio-chia e Allessandria, II. Hierarchia latina Orientis (Studi religiosi 3/1-2). Verona 1976, 21981.

Harutyunyan, B., Die Diözesangliederung der armenischen Kirche im Zeit-alter Gregors des Erleuchters, у: Die Christianisierung des Kaukasus (Verö ̀. der Komm. f. Byz. 9). Wien 2002, 81-94.

Hild, F., Die lykischen Bistümer Kaunos, Panormos und Markiane, у: Lithost-roton. Studien zur byzantinischen Kunst und Geschichte. FestschriÔ für Marceli Restie, ур. Borkopp, Β. / Steppan, ¾ . Stuttgart 2000.

Honigmann, E., La liste originale des pères de Nicée. A propos de l'Évêché de «Sodoma» en Arabie. Byz 14 (1939) 17-76.

Janin, R., La Géographie ecclésiastique de l'empire byzantin, I. Les églises et les monastères de Constantinople byzantine. Paris 21969. - II. Les églises et les monastères des grands centres by zantins. Paris 1975.

Kaplan, M., L'église byzantine des VIe-XIe siècles: terres et pay sans, у: Church and People in Byzantium, Twentieth Spring Symposium of Byzantine Studies Manchester 1986 (Society for the Promotion of Byzantine Stud-ies), ур. Morris, R. Birming ham 1990, 109-123.

Κουντούρα-Γαλάκη, Ε., Η «εικονοκλαστική» Notitia 3 και το λα τινικό πρότυ-πο της. Σύμμείκτα 10 (1996) 45-73.


Dagron, G., Naissance d'une Capitale. Constantinople et ses institu tions de 330 à 451 (Bibliothèque byzantine. Études 7). Paris 1974.

Janin, R., Constantinople byzantine. Développement urbain et répertoire to-pographique (Archives de l'Orient Chretien 4A). Paris 1964.

Karlin-Hayter, P., Constantinople: Partition of an Eparchy or Im perial Founda-tion. JÖB 30 (1981) 1-24.

Koder, J., Zu den Folgen der Gründung einer zweiten Reichshaupt stadt an der «Peripherie» des Römischen Reiches am Übergang von der Antike zum Mittelalter. Südostforsch. 48 (1989) 1-18.

Magdalino, P., Constantinople médiévale: études sur l'évolution des structures urbaines (TM, Monographies 9). Paris 1996.

Magdalino, P., Medieval Constantinople: Built Environment and Urban De-velopment, у: Laiou, Economic History II 529-537.

Mango, C. / Dagron, G., ур., Constantinople and its Hinterland. Papers from the 27th Spring Symposium of Byz. Studies, Oxford 1993 (Soc. for the Promotion of Byz. St. 3). Aldershot 1995.

Mango, C, � e Development of Constantinople as an Urban Centre, у: � e 17th Intern. Byzant. Congr., Major Papers 1986. New Rochelle, NY 1986, 117-136.

Mango, C, Le mystère de la XIVe région de Constantinople. TM 14 (2002) = Mélanges Gilbert Dagron, 449-455.

Mango, C, � e Water Supply of Constantinople, у: Constantino ple and its Hinterland, ур. Mango, C. / Dagron, G. Aldershot 1995, 9-18.

Matran, R., Constantinople ottomane: structures de la population, у: Mégapoles méditerranéennes. Géographie urbaine rétro spective. Paris 2000, 418-433.

Müller, Α. Ε., Getreide für Konstantinopel. Überlegungen zu Justinians Edikt XIII als Grundlage für Aussagen zur Einwohnerzahl Konstantinopels im 6. Jahrhundert. JÖB 43 (1993) 1-20.

Müller-Wiener, W., Bildlexikon zur Topographie Istanbuls. Byzantion – Konstan-tinupolis - Istanbul bis zum Beginn des 17. Jahrhun derts. Tübingen 1977.

Müller-Wiener, W., Die Häfen von Byzantion - Konstantinupolis - Istanbul, ур. Berger, A. Tübingen 1994.

Mundeil Mango, M., � e commercial map of Constantinople. DOP 54 (2000) 189-207.

Necipoğlu Ν. (ур.), Byzantine Constantinople: monuments, topo graphy and and everyday life (� e Medieval Mediterranean 33). Leiden 2001.

Peschlow, U., Die befestigte Residenz von Mermerkule. Beoba chtungen an einem spätbyzantinischen Bau im Verteidigungs system von Konstan-tinopel. JÖB 51 (2001) 385-403.

Κουντοΰρα-Γαλάκη, Ε., Για τον κοινωνικό καταμερισμό των ταξι διών των αγίων της πρώτης εικονομαχικής περιόδου (717-815), у: Η επικοινωνία στο Βυζάντιο. Πρακτικά Β ' Διεθν. Συμπ., ур. Μοσχονάς, Ν. Γ. Атина 1993, 497-509.

Menthon, Β., Une terre de légendes. L'Olympe de Bithynie. Ses Saints, ses Cou-vents, ses Sites. Paris 1935.

Nicol, D. M., Meteora. � e Rock Monasteries of � essaly. London 1975.Penco, G., Un elemento della mentalità monastica medievale: La concezione

dello spazio. Benedictina 35 (1988) 53-71.Restle, M., Athos. RBK 1 (1966) 389-421.Talbot, A.-M., Women's Space in Byzantine Monasteries. DOP 52 (1998) 113-

127.Trombley, F. R., Monastic Foundations in Sixth-century Anatolia and their

Role in the Social and Economic Life of the Country side. � e Greek Orthodox � eological Review 30/1 (1985) 45-59.

Wortley, J., «Grazers» (βοσκοί) in the Judaean Desert, у: � e Sabaite heritage in the orthodox church from the � h century to the present, Patrich, J. (ур.) (Orientalia Lovanensia 98). Leuven 2001, 37-38.

9. НАСЕЉА

9.1. Цариград

Beck, H.-G., (ур.), Studien zur Frühgeschichte Konstantinopels (MBM 14). München 1973.

Berger, Α., Regionen und Straßen im frühen Konstantinopel. Istan buler Mit-teilungen 47 (1997) 349-414.

Berger, Α., Streets and Public Places in Constantinople. DOP 54 (2000).Crow, J. (with R. Bayliss), � e forti� cations and water supply systems of Con-

staninople. Antiquity 74 (2000), 25-6.Crow, J. / Bayliss, R. / Bono, P., � e Anastasian Wall and the Water Supply of

Constantinople Survey 2000. Anatolian Archaeology 6 (2000) 16-18.Crow, J. (with R. Bayliss and P. Bono), � e water supply of Constan tinople:

archaeology and hydrogeology of an early medieval city. Environmental Geology 40 (2001) 1325-1333.

Dagron, G., Constantinople imaginaire. Études sur le recueil des «Patria» (Bi-bliothèque byzantine 8). Paris 1984.

Dagron, G., Constantinople, στο: Mégapoles méditerranéennes. Géo graphie urbaine rétrospective. Paris 2000, 376-397.


Bouras, Ch., Urban Planning in Middle and Late Byzantine Cities. Πολεοδο-μικά των μεσοβυζαντινών και υστεροβυζαντινών πόλεων. DChAE 4/20 (1999) 89-98.

Brandes, W., Byzantine Cities in the 7th and 8th Centuries - Di� erent Sources, Di� erent Histories? Some Methodological Observations on the Rela-tionship Between Written, Numismatic, Sigillographic and Archaeo-logical Sources Used in Research into Byzantine Urbanism in the 7th and 8th c, у: Brogiolo, G. P. / Ward-Perkins, B., � e Idea and Ideal of the Town Between Late Antiquity and the Early Middle Ages. Leiden 1999, 25-57.

Brandes, W., Die Entwicklung des byzantinischen Städtewesens von der Spätantike bis ins 9. Jahrhundert, у: Die byz. Stadt im Rahmen der all-gem. Stadtentwicklung, ур. Matschke, K.-P. Leipzig 1995, 9-26.

Brandes, W., Die Städte Kleinasiens im 7. und 8. Jahrhundert (BBA 56). Berlin 1989.

Brands, G., Rutgers, L. V., Wohnen in der Spätantike, у: W. Hoepfner (ур.), Ge-schichte des Wohnens I, 5000 v.Chr. - 500 n.Chr. Stuttgart 1999, 855-947.

Brogiolo, G. P. / Ward-Perkins, Β. (ур.), � e idea and ideal of the town between late Antiquity and the early Middle Ages (Trans formation of the Roman World 4). Leiden / Boston / Köln 1999.

Burns T. S. / Eadie J. W., Urban centers and rural contexts in late antiquity. Pa-pers from the � ird Biennial Conference on Shi� ing Frontiers in Late Antiquity. Emory University / Atlanta, 1999. East Lansing, MI 2001.

Christie, N. / Loseby, S. Τ. (ур.), Towns in Transition. Urban Evolu tion in Late Antiquity and the Early Middle Ages. Aldershot 1996.

Claude, D., Die byzantinische Stadt im 6. Jahrhundert (Byzantini sches Archiv 13). München 1969.

Dagron, G., Entre village et cité: la bourgade rurale des IVe-VIIe siècles en Orient. Koinonia 3 (1979) 29-52.

Demoen, Κ. (ур.), � e Greek city from antiquity to the present. Historical reality, ideological construction, literary represen tation. Louvain 2001.

Dölger, F., Die frühbyzantinische und byzantinisch beein° ußte Stadt. Atti 3° Congresso di Studi sull'Alto Medio Evo (Benevento ecc. 14-18 Ott. 1956). Benevent 1958.

Doumanis, Ο. Β. / Oliver, P., Shelter in Greece (Architecture in Greece). Athen 1974.

Dunn, Α., Heraclius' «Reconstruction» of Cities and their Sixth-century Bal-kan Antecedents, у: Acta XIII Congr. Int. Archaeologiae Christianae, II. Città del Vaticano / Split 1998, 795-806.

Restle, M., Istanbul Bursa Edirne Iznik - Baudenkmäler und Museen (Reclams Kunstführer). Stuttgart 1976.

Restle, M., Konstantinopel. RbK 4 (1990) 366-737.Speck, P., Urbs quam Deo donavimus. Konstantins des Großen Konzept für

Konstantinopel. Boreas. Münstersche Beitr. z. Arch. 18 (1995) 143-173.� eis, L., Flankenräume im mittelbyzantinischen Kirchenbau. Zur Befund-

sichrung und Bedeutung einer verschwundenen architekto nischen Form in Konstantinopel (Spätantike-Frühes Christentum - Byzanz. Kunst im ersten Jahrtausend, Reihe B: Studien und Perspektiven 18). Wiesbaden 2004.

Yerasimos, S., Istanbul, la naissance de la ville Ottomane, у: Mégapoles médi-terranéennes. Géographie urbaine rétrospective. Paris 2000, 398-417.

9.2. Развој насеља

Ahrweiler, H., La ville byzantine. Guide international d'histoire urbaine, Eu-rope l/II. Paris

Ammann, H., Wie groß war die mittelalterliche Stadt? Studium Generale 9 (1956) 503-506.

Angold, M., � e Shaping of the Medieval Byzantine «City». BF 10 (1985) 1-37.Antoniadis-Bibicou, H., Villages désertés en Grece. Un bilan pro visoire. (École

pratique des hautes études, VP section: Centre de recherches histo-riques, Les hommes et la terre XI). Paris 1965; скраћено у: Rivista di Storia dell'Agricoltura 6 (1966) 31-42.

Αρβανιτόπουλος, Σ., Στοιχεία οργάνωσης του καθημερινού βίου σε ένα υστεροβυζαντινό πολεοδομικό σύνολο: ύδρευση, απο χέτευση και ενταφιασμός στο Μυστρά, у: 17ο Συμπόσιο Βυζ. και Μεταβυζ. Αρ-χαιολογίας και Τέχνης (Χριστιανική Αρχαιο λογική Εταιρεία). Атина 1997, 11-12.

Armstrong, P., � e Survey Area in the Byzantine and Ottoman Periods, у: Continuity and Change in a Greek Rural Landscape. � e Laconia Survey, I. Methodology and Interpretation (ABSA, Suppl. 26). London 2002, 339-402.

Borisov B., A study on the mediaeval house from the 11th-12th c. AD in south-eastern Bulgaria. Archaeologia Bulgarica 3 (1999) 2, 83-92.

Bouras, Ch., Aspects of the Byzantine City, Eigth-Fi� eenth Cen turies, у: Laiou, Economic History II 497-528.

Bouras, Ch., City and Village: Urban Design and Architecture. JÖB 31/2 (1981) 611-654.


Liebeschuetz, W., � e End of the Ancient City, у: � e City in Late Antiquity, ур. Rich, J. London 1992, 1-49.

Λουγγής T., H εξέλιξη της Βυζαντινής πόλης από τον τέταρτο στο δωδέκατο αιώνα. Βυζαντιακά 16 (1996) 33-67.

MacAdam, Η., Geography, Urbanisation and Settlement Patterns in the Ro-man Near East (Collected Studies 735). Aldershot 2002.

Maksimović, L., Charakter der sozial-wirtscha� lichen Struktur der spätbyzan-tinischen Stadt (13.-15. Jh.), у: Akten d. XVI. Int. Byz. Kongr. Wien 1981, I/l [= JÖB 31/1 (1981)] 149-188.

Matschke, K.-P., Grundzüge des byzantinischen Städtewesens vom 11. bis 15. Jahrhundert, у: Die byz. Stadt im Rahmen der allgem. Stadtentwick-lung, ур. Matschke, K.-P. Leipzig 1995, 27-74.

Μιχαήλ, Μ., Η πολεοδομική εξέλιξις των αστικών κέντρων της χερσονήσου του Αίμου μετά την αρχαιότητα. Τεχνικά Χρονικά 1968/5, 331-349.

Mikulčić, L, Über die Größe der spätantiken Städte in Makedonien, у: Živa Antika 24/1-2 (1974) 191-212.

Μόσχος, T., Μόσχου, Α., Παλαιομανιάτικα. Οι βυζαντινοί αγρο τικοί οικισμοί της Λακωνικής Μάνης. Αρχαιολογικά Ανάλεκτα εξ Αθηνών 14 (1981) 3-29.

Μπούρας, Χ., Βυζαντινή και μεταβυζαντινή αρχιτεκτονική στην Ελλάδα. Атина 2001.

Μποΰρας, Χ., Πολεοδομικά των μεσοβυζαντινών και υστεροβυ ζαντινών πόλεων (Urban Planning in Middle and Late Byzantine Cities). ΔΧΑΕ 4/20 (1998, изашло 1999) 89-98.

Müller-Wiener, W., Von der Polis zum Kastron. Wandlungen der Stadt im Ägäischen Raum von der Antike zum Mittelalter. Gy mnasium 93 (1986) 435-475.

Neubauer, E., Stadtbild und Stadtkonzeption in der byzantinischen Kunst, у: Die byz. Stadt im Rahmen der allgem. Stadtent wicklung, ур. Matschke, K.-P. Leipzig 1995, 115 123.

Niewöhner, Ph., Welkende Städte in blühendem Land? Aizanoi und die Ver-ländlichung Anatoliens im 5. und 6. Jh. n. Chr. Vorbericht über eine Untersuchung im Umland Aizanois, in: Archäologischer Anzeiger 1/2003, 22100228.

Philippa Apostolu, M., Le nom «Castro» donne aux villages fortiï és des Cy-clades. Pyrgoi kai Kastra. � essalonike 1980, 135-147.

Φίλιππα Αποστόλου, Μ., Το κάστρο της Αντιπάρου. Συμβολή στη μελέτη των οχυρωμένων μεσαιωνικών οικισμών του Αιγαίου. Атина 1978.

Rautman M., Rural society and economy in late Roman Cyprus. Urban cent-ers and rural contexts in late antiquity. Papers from the � ird Biennial

Dunn, Α., � e transition from polis to kastron in the Balkans (III-VII cc): general and regional perspectives. BMGS 18 (1994) 60-80.

Fichmann, I. F., Oksirinch - gorod papirusov. Moskau 1976.Foss, C, Cities, Fortresses and Villages of Byzantine Asia Minor (Collected

Studies 538). Aldershot 1996.Gregory, T., � e Fortiï ed Cities of Byzantine Greece. Archaeology 35(1982)14-

21.Haldon, J., � e Idea of the Town in the Byzantine Empire, у: � e Idea and Ideal

of the Town between Late Antiquity and the Early Middle Ages. Leiden/Boston/Köln 1999, 1-24.

Haversath, J.-B., Stadtentwicklung in Griechenland. Wandel, Stru kturen und Probleme der gegenwärtigen Groß- und Mittelstädte, у: Aktuelle Struk-turen und Entwicklungen im Mittelmeerraum, ур. Struck, E. Passau 1993, 101-110.

Hoepfner, W. / Schmidt, Η., Μεσαιωνικοί οικισμοί Κυκλάδων νή σων Αντιπά-ρου-Κιμώλου. Κιμωλιακά 8 (1978) 3-45.

Hohlfelder, R. L. (ур.), City, Town and Countryside in the Early Byzantine Era. New York 1982.

Hrochova, V., Centres des Marches au Sud-Est Européen entre le 13e et le 15e siècle. Rapports, Co-rapports, Communie, tchéco slovaques pour le IVe congrès de l'Association Internationale d'Études du Sud-Est Européen. Prag 1979, 107-124.

Jones, A. H. M., � e Cities of the Eastern Roman Provinces. Oxford 1971.Kaplan, M., Les villageois aux premiers siècles byzantines (Vème siècle). Ga-

lway 1979.Každan, A. P., Derevnja i gorod v Vizantii IX-X vv. Moskau 1960.Kirsten, E., Die byzantinische Stadt (Berichte zum XI Intern. Byzantinisten-

kongreß, V, 3.). München 1958.Kirsten, E., Die griechische Polis als historisch-geographisches Problem des

Mittelmeerraumes (Colloqium Geographicum 5). Bonn 1956.Köder, J., Προβλήματα της Σλαβικής εποίκησης και τοπωνυμίας στη μεσαιωνι-

κή Ήπειρο. Ηπειρωτικά Χρονικά 24 (1982) 9-35. Kolb, F., Die Stadt im Altertum. München 1984. Λάββας, Π. Γ., Η πολεοδομία στο Βυζάντιο, στο: Ώρες Βυζαντίου. Атина

2002, 29-39. Lavan, L. (ур.), Recent Research in Late-Antique Urbanism (Journal of Roman

Archaeology, suppl. 42). Portsmouth 2001. Leveau, P., La ville antique et l'organisation de l'espace rural: villa, ville, village.

Annales E.S.C. 38 (1983) 920-942.


Late-Antique Urbanism (Journal of Roman Archaeology, suppl. 42). Portsmouth 2001, 137-153.

Wirth, E., Die orientalische Stadt. Ein Überblick aufgrund jüngerer Forschun-gen zur materiellen Kultur. Saeculum 26 (1975) 45-94.

Wirth, E., Zur Konzeption der orientalisch-islamischen Stadt. Privatheit im islamischen Orient versus Ö� entlichkeit in Antike und Okzident. Die Welt des Islam 31 (1991) 50-92.

Wol� , Α., Zur Lage der frühchristlichen Kirche in der antiken Stadt, у: Akten XII. Int. Kongr. für Christi. Arch. Bonn 1991 (JbAC, Ergbd 20/2). Città del Vaticano/Münster 1995, 1295-1308.

9.3. Манастири (в. 8.2. Византијско монаштво)

Bakirtzis, Ch., Byzantine monasteries in Eastern Macedonia and ! race (Syn-axis, Mt. Papikion, St. John Prodromos Monastery), у: Mount Athos and Byzantine Monasticism, ур. Bryer, A. / Cunningham, M. Aldershot 1996, 47-54.

Buschhausen, Η., Die Ausgrabungen im spätantiken Kloster Abu Fano und die Identi% zierung des Apa Bane, у: Steine sprechen 38/4 (1999) Nr. 115, 1-23.

Buschhausen, H., u.a., Ausgrabungen von Dair Abu Fana in Ägypten im Jahr 1990. Ägypten und Levante / Egypt and the Levant 4 (1993) 95-127.

Drew-Bear, ! . / Koder, J., Ein byzantinisches Kloster am Berg Tmolos. JÖB 38 (1988) 197-215. -> Petzl.

Ferjančić, B., Domaines des monastères provinciaux byzantines en villes. ZRVI 19 (1980) 209-250.

Finkelstein, I., Byzantine Monastic Remains in the Southern Sinai. DOP 39 (1985) 39-60.

Harvey, Α., ! e monastic economy and imperial patronage from the tenth to the twel; h century, у: Mount Athos and Byzantine Monasticism, ур. Bryer, A. / Cunningham, M / Aldershot 1996, 91-97.

Husson, G., L'habitat monastique en Egypte, à la lumière des papy rus grecs, des textes chrétiens et de l'archéologie, у: Hom mages à la mémoire de Serge Sauneron, II, ур. Inst. Franc. d'Archéologie Orientale du Caire. Kairo 1979, 191-207.

Innemée, K. C, Deir al-Baramus, excavations at the so-called site of Moses the Black - 1994-1999. Bull. Soc. d'Archéol. Copte 39 (2000) 123-135. Mit 4 Abb.

Kahl, G., Klosterberge in Byzanz. Bemerkungen zum Zusammen hang zwi-schen Kloster und Berg in früh- und mittelbyzantinischer Zeit, у:

Conference on Shi; ing Frontiers in Late Antiquity. East Lansing, MI 2001, 241-262.

Ravegnani, G., Castelli e città forti% cate nel VI secolo. Ravenna 1983.Ravegnani, G., Kastron e Polis: Ricerche sull'organizzazione territo riale nel VI

secolo. Rivista di Studi bizantini e slavi 2 (1982) 271-282.Reekmans, L., Siedlungsbildung bei spätantiken Wallfahrtsstätten, у: Pietas.

Festschri; B. Kötting / Jb.AC, Ergbd. 8 (1980) 325-355.Rich, J., (ур.), ! e City in Late Antiquity (Leicester-Nottingham Studies in

Ancient Society 3). London 1992.Robert, L., Villes d'Asie Mineure. Études de géographie ancienne. Paris 1962.Ruseva-Slokoska, L. / Ivanov, R. / Dinchev, V. (ур.), ! e Roman and Late Ro-

man City. Int. Conference Turnovo. So% a 2002.Russell, J., ! e End of the Polis in Asia Minor: ! e Evidence from Anemurium, у:

10th Annual Byz. Stud. Conf., Abstracts of Papers. Cincinnati, Ohio 1984, 49.Saradi-Mendelovici, H., ! e Demise of the Ancient City and the Emergence of

the Medieval City in the Eastern Roman Empire. Classical Views n.s. 7 (1988) 365-401.

Schreiner, P., Das Haus in Byzanz nach den schri; lichen Quellen. Mit einem Exkurs über Häuserpreise, у: Haus und Hof in ur-und frühgeschicht-licher Zeit (Gedenkschri; für H. Jankuhn), ур. Beck, H. / Steuer, H. Göttingen 1997, 277-320.

Schultze, V., Altchristliche Städte und Landscha; en, I-II. Gütersloh 1922-1926.Sodini, J.-P., Habitat de l'Antiquité tardive. Topoi 5 (1995) 151-218 и Topoi 7

(1997) 435-577.Spieser, J.-M., L'évolution de la ville byzantine de l'époque paléo chrétienne à

l'iconoclasme, у: Hommes et richesses dans l'Empire byzantin, IVe-VIIe siècle (Tome Ι), ур. Morrisson, C. / Lefort, J. (Réalités Byzantines). Paris 1989, 97-106.

Spieser, J.-M., Urban Religious Spaces in Late Antiquity and Early Byzantium (Collected Studies 706). Aldershot 2001.

Springer, M., Städte und Kriegswesen in frühbyzantinischer Zeit, у: Die by-zantinische Stadt im Rahmen der allgemeinen Stadtentwicklung, ур. Matschke, K.-P. Leipzig 1995, 99-114.

Τσιρώνης, Γ., Αγροτικά σπίτια της Νισύρου. Τεχνολογία 10-11 (2001) 47f.Ward-Perkins, B., Can the survival of an ancient town-plan be used as evi-

dence of dark-age urban life?, у: Splendida civitas nostra (Festschri; A. Frova), ур. Cavalieri Manasse, G. Rom 1995, 223-229.

Whittow, M., Recent research on the late-antique city in Asia Minor: the sec-ond half of the 6th c. revisited, у: Lavan L. (ур.), Recent Research in


Hellenkemper, H., Burgen der Kreuzritterzeit in der Grafscha� Edessa und im Königreich Kleinarmenien. Studien zur Histori schen Siedlungsgeogra-phie Südost-Kleinasiens (Geographica Historica 1). Bonn 1976.

Lewin, Α., La difesa del deserto: osservazioni preliminari per uno studio com-parato delle frontiere, у: L'Africa romana, Atti del VI Convegno, ур. Mastino, A. Sassari 1989, 197-209.

Lock, P., � e Medieval Towers of Greece: a Problem in Chronology and Func-tion. Mediterranean Historical Review 4 (1989) 129-145.

Αούπου-Ρόκου, Α.-Χ., Αιγαίο. Κάστρα και καστέλλια. Атина 1999.Troianos, Sp. Α., «Kastroktisia». Byzantina 1 (1969) 39-57.Τρυφοσκύφη, Α. / Τσιτούρη, Α., (ур.), Ενετοί και Ιωαννίτες ιππό τες. Δίκτυα

οχυρωματικής αρχιτεκτονικής, Πειραματική ενέρ γεια / Archimed. Атина 2001.

10. СТАНОВНИШТВО

10.1. Језици у византијском царству

Adamik, Β., Zur Problematik der lateinischsprachigen Bevölkerung in Kon-stantinopel. Das Zeugnis der lateinischen Texte in dem Werk De ceri-moniis aulae Byzantinae des Kaisers KonstantinVII. Porphyrogenne-tos, in: Latin vulgaire - latin tardif, VI. Hildesheim 2003, 201-218.

Brock, S., From Ephrem to Romanos: interactions between Syriac and Greek in late antiquity: Brook" eld, VT 1999.

Browning, R., Greeks and Others from Antiquity to the Renaissance, у: Browning, R., History, Language and Literacy in the Byzan tine World (Collected St. 299). Northampton 1989, II 1-26.

Dagron, G., Aux origines de la civilisation byzantine: Langue de cul ture et lan-gue d'État. Revue Hist. 93/241 (1969) 23-56 [= Dagron, G., La romanité chrétienne en Orient. Héritages et mutations (Collected Studies 193). London 1984, I].

Gri% th, S. H., From Aramaic to Arabic: � e Languages of the Mo nasteries of Palestine in the Byzantine and Early Islamic Periods. DOP 51 (1997) 11-31.

Hall, L. S., Latinitas in the Late Antique Greek East: Cultural Assimilation and Ethnic Distinctions, у: Veritatis amicitiaeque causa. Essays in Honor of Anna Lydia Motto and John R. Clark. Wauconda, IL 1999, 85-111.

Kahane, Η. и R., Graeca et romanica scripta selecta, I. Romance and Mediter-ranean Lexicology, II. Byzantium and the West, III. Humanistic Lin-guistics. Amsterdam 1979-1986.

Gebirgsland als Lebensraum, ур. Olshausen, E., Son nabend, H. (Stutt-garter Kolloquium zur Hist. Geogr. des Alter tums 5). Amsterdam 1996, 245-253.

Koder, J., Die Metochia der Athos-Klöster auf Sithonia und Kassandra. JÖB 16 (1967) 211-224.

Koder, J., Mönchtum und Kloster als Faktoren der byzantinischen Siedlungs-geographie, у: Byzantium and the North / Acta Byzantina Fennica 7 (1995) 7-44.

Lafontaine-Dosogne, J., Aspects de l'architecture monastique à Byzance du VIIIe au Xe siècle. Aspectes internes et relations avec la société. Revue Bénédictine 103 (1993) 186-208.

Monasteries of the Aegean Islands. Cultural-Tourist Guide, Атина 2000.Monasteries of the Via Egnatia. Cultural-Tourist Guide, Атина 2000, том 1:

Epirus, w. Macedonia, s. Albania, том 2: Central and eastern Macedo-nia, � race, southern FYROM, southern Bulgaria.

Mottier, Y. / Bosson, Ν., ур., Kellia, Les, Ermitages coptes en Basse-Egypte, Ausstellungskatalog, Genf 1990.

Ορλάνδος, Α. Κ., Μοναστηριακή Αρχιτεκτονική. Атина1958.Papaevangelu, P., Klosterarchitektur. RbK 4 (1990) 102-136.Πασχαλίδης, Σ. Α. / Στρατής, Δ., Τα μοναστήρια της Μακεδονίας, Α. Ανατολι-

κή Μακεδονία. Солун 1996.Petzl, G., Ein Altenheim als Jungbrunnnen? - Neues zu einer byzan tinischen

Inschri� aus Philadelpheia in Lydien. Chiron 32 (2002) 173-189.Polyvjannyij, D. I., Le monastère et la ville dans le monde orthodoxe balka-

nique des IXe-XVe siècles, у: Moines et monastères dans les sociétés de rite grec et latin, ур. Lemaitre, J.-L. / Dmitriev, M. / Gonneau, P. Genf 1996, 236-254.

Popović, S., � e Trapeza in Cenobitic Monasteries: Architectural and Spiritual Contexts. DOP 52 (1998) 281-303.

9.4. Зидање утврђења

Crow, J., Forti" cations and urbanism in late antiquity: � essaloniki and other eastern cities. L. Laven (επιμ.), Recent Research in Late Antique Urban-ism, JRA suppl. 42 (2001), 89-105.

Foss, C, Win" eld, D., Byzantine Forti" cations. An Introduction (Studia 22). Pretoria 1986.

Gregory, Τ. Ε., Kastro and Diateichisma as Responses to Early Byzantine Fron-tier Collapse. Byz 62 (1992) 235-253.


from the 32nd Spring Symposium of Byzan tine Studies, ур. Smythe, D.C. Aldershot 2000, 105-118.

Ditchev, V., On the ethno-cultural features of the village population on the pre-sent Bulgarian territory in the 4th century A.D. Archaeologia Bulgarica 2 (1998) 64-87.

Ditten, H., Ethnische Verschiebungen zwischen der Balkanhalbinsel und Klei-nasien vom Ende des 6. bis zur zweiten Häl� e des 9. Jahrhunderts (BBA 59). Berlin 1993.

Ditten, H., Zu Fragen des Siedlungsgebietes der Slawen in der Antike (1.-6. Jh.) nach den schri� lichen Quellen. Klio 71 (1989) 202-210.

Ditten, H., Protobulgaren und Germanen im 5.-7. Jahrhundert (vor der Grün-dung des Ersten Bulgarischen Reiches). Bulgarian Histo rical Review 3 (1980) 51-77.

Ditten, H., Die Veränderungen auf dem Balkan in der Zeit vom 6. bis zum 10. Jahrhundert im Spiegel der veränderten Bedeutung von «� rakien» und der Name der Provinzen der thrakischen Diözese. Byzantino-Bulgarica 7 (1981) 157-179.

Jacoby, D., Société et Démographie a Byzance et en Romanie latine (Collected Studies). London 1975.

Kazanski, M., Les Slaves. Les origines, Ier-VIIe siècle après J.C. Paris 1999.Kislinger, E., Jüdische Gewerbetreibende in Byzànz, у: Die Juden in ihrer mittel-

alterlichen Umwelt, ур. Ebenbauer, Α. / Zatloukal, Κ. Wien 1991, 105-111.Koder, J., Griechische Identitäten im Mittelalter. Aspekte einer Ent wicklung,

у: Byzantium State and Society. In Memory of Nikos Oikonomides, ур. Αβραμέα, Α. / Λαΐου, Α. Ε. / Χρυσός, Ε. Атина 2003, 297-319.

Koder, J., Latinoi - � e image of the other according to Greek Sources, у: Bisanzio, Venezia e il mondo franco-greco (XIII-XV secolo). Colloquio Internaz. R.-J. Loenertz, Venedig, 1-2 di cembre 2000, a cura di Malte-zou, Chr. A. / Schreiner, P. Venedig 2002, 25-39.

Koder, J., Nationwerdung und religiöse Identität der Bulgaren, у: Kirche und nationale Identität / Mitteil, des Bulgar. Forschungs institutes in Öster-reich 12 (2000) 9-23.

Koder, J., Zur Frage der slavischen Siedlungsgebiete im mittelalter lichen Grie-chenland. BZ 71 (1978) 315-331.

Kolodny, E. Y., La population des îles de la Grèce. Essai de géogra phie insulaire en mediterranée Orientale, I-II und Atlas. Aix-en-Provence 1974.

Kondov, N. K., Demographische Notizen über die Landbevölkerung aus dem Gebiet des unteren Strymon in der ersten Häl� e des XIV. Jahrhunderts. Études Balkaniques 2/3 (1965) 261-272.

Kahane, Η. и R. / Tietze, Α., � e Lingua Franca in the Levant. Tur kish Nautical Terms of Italian and Greek Origin. Urbana 1958.

Kahane, H. u. R., Abendland und Byzanz, Literatur und Sprache. Reallexikon der Byzantinistik, He� 3-5 (1969-1976) 227-639.

Mihäescu, H., La lingua latina e la lingua greca nell'Impero Bizan tino, Atene e Roma 18 (1973) 144-153.

Νικολάου-Κοννάρη, Α., Η γλώσσα στην Κύπρο κατά τη Φραγκοκρατία (1192-1489). Βυζαντιακά 15 (1995) 347-387.

Rubenson, S., � e Transition from Coptic to Arabic. Egypte, Monde Arabe 27/28 (1996) 77-91.

Sprachen (Die) im römischen Reich der Kaiserzeit. Kolloquium vom 8. bis 10. April 1974 (Beih. Bonn. Jahrb. 40). Bonn 1980.

Voigt, R., Griechische Fremdwörter im Syrischen: Eine Bibliogra phie. Pro-ceedings of the Sixth International Congress of Graeco-Oriental and African Studies Nicosia 30 April - 5 May 1996 = Graeco-Arabica 7-8 (1999-2000). Nicosia 2000, 555-570.

Zilliacus, H., Zum Kampf der Weltsprachen im Oströmischen Reich. Helsing-fors 1935 (репринт 1965).

10.2. Народи и кретања становништва

Angelov, D., Zusammensetzung und Bewegung der Bevölkerung in der by-zantinischen Welt. XVe Congres international d'études byzantines, Athènes, Septembre 1976, Rapports et co-rapports, 1. Athen 1976.

Balard, M., Ducellier, Α. (ур.), Migrations et diasporas médi terranéennes (Xe-XVIe siècles). Actes du colloque de Conques (Byz. Sorbon. 19). Paris 2002.

Braudel, F., La Méditerranée et le Monde méditerranéen à l'époque de Philippe II. Paris 1949.

Charanis, P., Composition and Movement of the Population in the Byzantine World, 1071-1261. A Supplementary Report. XVe Congrès interna-tional d'études byzantines, Athènes, Septembre 1976, Rapports et co-rapports, 1. Athen 1980.

Charanis, P., Studies on the Demography of the Byzantine Empire (Collected Studies). London 1972.

Chaunu, P., L'expansion européenne du 13e au 15e siècle. Paris 1969.Dagron, G., La romanité chrétienne en Orient. Héritages et muta tions (Col-

lected Studies 193). London 1984.De Lange, Ν., Hebrews, Greeks or Romans? Jewish Culture and Identity in

Byzantium, у: Strangers to � emselves: the Byzan tine Outsider. Papers


Rokai, P., Die «Daken» als Name für die Ungarn in den byzantini schen Quel-len. ZRVI 38 (2000) 229-237.

Russell, J. C, Late Ancient and Medieval Population (Transactions of the American Philosophical Society, N.S. 48/3). Philadelphia 1958.

Sakellariou, E., Latin Morea in the Middle Ages. Observations on its Demog-raphy and Economy, у: Porphyrogenita. Essays on the History and Literature of Byzantium and the Latin East in Honour of Julian Chrys-ostomides. Aldershot 2003, 301-316.

Šebelenko, A. Ja., Demogra� cčeskaja zarnjetka ο Evrope rannego sredneveko-va. Drevneišije Gosudarstva na territorii SSSR. Moskau 1981,216-227.

Smythe, D. C, Minorities in the Cities of the Maeander Valley, c. 610-1100, у: Ethnische und religiöse Minderheiten in Klein asien von der hellenist. Antike bis in das byz. Mittelalter, ур. Herz, P. / Kobes, J. Wiesbaden 1998, 141-152.

Stănescu, E., Byzantinoviachica. 1. Les Vlaques à la � n du Xe siècle au début du XIe siècle et la restauration de la domination byzan tine dans le Pénin-sule balkanique. RESEE 6 (1968) 407-438.

Stănescu, E., La population viaque de l'Empire byzantin aux XIe-XIIIe siècles. Structure et Mouvement. Actes du XVe Congrès int. d'et. byz., Athènes, Septembre 1976, 1. Athen 1980.

� iriet, Fr., À propos de personnes «déplacées» au XIVe siècle. Le transfert des Ténédiotes en Romanie vénitienne (1381-1385). TM 8 (1981) 521-529.

� iriet, F., La symbiose dans les états Latins formés sur les territoires de la Ro-mania Byzantine (1202 à 1261). Phénomènes religieuses. XVe Congrès international d'études byzantins, Athènes, Septembre 1976, Rapports et co-rapports, 1. Athen 1976.

Topping, P., Co-existence of Greeks and Latins in Frankish Morea and Vene-tian Crete. XVe Congrès international d'études by zantines, Athènes, Septembre 1976, Rapports et co-rapports, 1. Athen 1976.

Usher, A. P., � e History of Population and Settlement in Eurasia. � e Geo-graphical Review 1930, 110-132.

Vryonis, Sp., Patterns of Population Movement in Byzantine Asia Minor 1071-1261. XVe Congrès international d'études byzan tines, Athènes 1976, Rapports et co-rapports, 1. Athen 1976.

Zachariadou, Ε. Α., � e Catalans of Athens and the Beginning of the Turkish Expansion in the Aegean Area. Studi Medievali 21 (1980) 821-838.

Zakythinos, D. Α., � e Making of Modern Greece. From Byzantium to Inde-pendence. Oxford 1976.

Kravari, V., L'hellénisation des Slaves de Macédoine orientale au té moignage des anthroponymes, у: Eupsychia. Mélanges o! erts à Hélène Ahrweiler, t. II. (Byzantina Sorbonensia 16). Paris 1998, 387-397

Lemerle, P., L'histoire des Pauliciens d'Asie mineure d'après les sources grecques. TM 5 (1973) 1-144.

Lindner, R. P., Nomads and Ottomans in Medieval Anatolia. (India na Univer-sity Uralic and Altaic Series 144). Bloomington 1983.

Maksimović, L., Η εθνογένεση των Σέρβων στον Μεσαίωνα (Η ση μερινή βαλκανική κρίση και το ιστορικό της υπόβαθρο. Η δη μιουργία των βαλκανικών κρατών. Атина 1994.

Μαλιγκούδης, Φ., Σλάβοι στη μεσαιωνική Ελλάδα. Солун 1991.Maltezou, Ch. Α., Les Grecs de la mer Egée pendant la période de la Latino-

cratie, у: Oriente y Occidente en la Edad Media. In� ujos bizantinos en la cultura occidental, ур. Badenas, P. / Egea, J. M. Viteria / Gasteiz 1993, 137-150.

Năsturel, P. Ş., Viacho-balcanica. BNJ 22 (1978) 221-248.Nicol, D. M., Refugees, Mixed Population and Local Patriotism in Epiros and

Western Macedonia a er the Fourth Crusade. XVe Congrès interna-tional d'études byzantines, Athènes, Septembre 1976, Rapports et co-rapports, 1. Athen 1976.

Noethlichs K. L., Die Juden im christlichen Imperium Romanum (4.-6. Jahr-hundert) (Studienbücher Geschichte und Kultur der Alten Welt). Berlin 2001.

Νυσταζοπούλου-Πελεκίδου, Μ., Η δημογραφική κατάσταση αστι κών κέ-ντρων των Κεντρικών Βαλκανίων (15ος-16ος αι.). Βυζαντιακά 18 (1998) 33-54.

Oikonomidès, N., Vardariotes-W.l.nd.r-V.n.nd.r: Hongrois installés dans la vallée du Vardar en 934. Südostforschungen 32 (1973) 1-8.

Panov, M. B., On the Slav colonization and the ehtnic changes in Macedonia by the end of the 6th and the � rst half of the 7th century. Balcanica Posnaniensia 11/12 (2001) 23-33.

Prinzing, G., Zu den Minderheiten in der Mäander-Region während der Uber-gangsepoche von der byzantinischen zur seldschukisch-türkischen Herrscha (11. Jh.-Anfang 14. Jh.), у: Ethnische und religiöse Minder-heiten in Kleinasien von der hellenist. Antike bis in das byz. Mittelalter, ур. Herz, P. / Kobes, J. Wiesbaden 1998, 153-177.

Pritsak, O., � e Slavs and the Avars, у: Gli Slavi occidentali e meridionali nell'alto medioevo (Sett, di studio del Centro it. di studi sull'alto medio-evo 30/1). Spoleto 1983, 353-424.


Kardulias, P. N., Anthropology and population estimates for the Byzantine fortress at Isthmia, у: � e Corinthia in the Roman Period, ур. Gregory T. E. (Journal of Roman Archaeology, Supplementary Series 8). Ann Arbor MI 1993, 139-148.

Karpat, Κ. Η., Ottoman Population 1830-1914. Madison 1985.Keil, G., Seuchenzüge des Mittelalters, у: Mensch und Umwelt im Mittelalter,

ур. Herrmann, B. /Arnold, K. Stuttgart 1987, 109-128.Kislinger, E., Pane e demogra� a: L'approvvigionamento di Costantinopoli, у:

Nel nome del pane, ур. Longo, O. / Scarpi, P. (Homo edens 4). Trient 1995,279-293.

Koder, J., Überlegungen zur Bevölkerungsdichte des byzantinischen Raumes in Spätmittelalter und Frühneuzeit, у: Mélanges en l'honneur de Freddy � iriet = BF 12 (1987) 289-305.

Leven, K.-H., Die Justinianische Pest. Jahrbuch des Instituts für Ge schichte der Medizin der Robert Bosch-Sti� ung 6 (1987) 137-161.

Papadopoullos, � ., Social and Historical Data on Population (1570-1881) (Cyprus Research Centre, Texts and Studies of the history of Cyprus 1). Nicosia 1965.

Russell, J., Recent Advances in Mediaeval Demography. Speculum 40 (1965) 84-101.

Schneider, A. M., Die Bevölkerung Konstantinopels im 15. Jahr hundert. Nach-richten Akad. Wiss. Göttingen, phil-hist. Kl. 1949/9, 233-244.

Stathakopoulos, D. Ch., Famine and Pestilence in the Late Roman and Early Byzantine Empire. A Systematic Survey of Subsistence Crises and Epidemics (Birmingham Byzantine and Ottoman Monographs 9). Al-dershot 2004.

Stathakopoulos, D. Ch., Die Terminologie der Pest in byzantinischen Quellen. JÖB 48 (1998) 1-7.

Zorn, J. R., Estimating the population size of ancient settlements: Methods, problems, solutions, and a case study. Bull. Am. Schools of Oriental Res. 295 (1994) 31-48.

10.3. Размишљања о проблему броја становника у Византијском царству

Allen, P., � e «Justinianic» Plague. Byz 49 (1979) 5-20.Balta, E., L'Eubée a la � n du XVe siècle. Économie et Population. Les registres

de l'année 1474 (Arch. Eub. Mei., Paraît. 26). Athen 1989. Banco, L, Studien zur Verteilung und Entwicklung der Bevölkerung von Grie-

chenland (Bonner Geographische Abhandlungen 53). Bonn 1976.Beloch, J., Die Bevölkerung der griechisch-römischen Welt. Leipzig 1886. Beloch, J., Die Bevölkerung Europas im Mittelalter. Zeitschri� für Socialwis-

senscha� 3 (1900) 405-423. Bintli$ J. / Sbonias Κ. (ур.), Reconstructing past population trends in mediter-

ranean Europe (300 BC-AD 1800). � e archaeology of the mediterra-nean landscape (Populus Monographs 1). Oxford 2000.

Birken, Α., Die Provinzen des osmanischen Reiches (Beihe� e zum Tübinger Atlas des Vorderen Orients, Reihe B, Geisteswiss. 13). Wiesbaden 1976.

Congourdeau, M.-H., Pour une étude de la Peste noire à Byzance, у: Eupsychia. Mélanges o$ erts à Hélène Ahrweiler, t. I. (Byzantina Sorbonensia 16). Paris 1998, 149-163.

Conrad, L. I., Epidemie disease in central Syria in the late sixth century. Some new insights from the verse of Hassân ibn � âbit. BMGS 18 (1994) 12-58.

Conrad, L. I., � e Plague in Bilâd al-Shâm in Pre-Islamic Times, у: Proceed-ings of the Symposium on Bilâd al-Shâm during the Byz. Period II, ур. Bakhit, M. A. / Asfour, M. Amman 1986, 143-163.

Durliat, J., La peste du VIe siècle. Pour un nouvel examen des sources byzan-tines, у: Hommes et richesses dans l'Empire byzantin, IVe-VIIe siècle (Tome Ι), ур. Morrisson, C. / Lefort, J. (Réalités Byzantines). Paris 1989, 107-119.

Grmek, M., Les conséquences de la peste de Justinien dans l'Illyricum, у: XIII. Int. Congress of Christ. Arch. (Split/Poreč 1994), II, ур. Cambi, Ν. / Marin, Ε. Split 1998, 787-794.

Horstmannsho$ , F. H. J., Epidemieën in de antieke wereld. Hermeneus 51 (1979) 58-80.

Issawi, C, � e Area and Population of the Arab Empire: An Essay in Specula-tion, у: A. L. Udovitch (ур.), � e Islamic Middle East: Studies in Eco-nomic and Social History, 600-1900. Prin ceton 1981,375-396.

Jacoby, D., La population de Constantinople à l'époque byzantine: Un pro-blème de démographie urbaine. Byz 31 (1961) 81-109.


Claude, D., Spätantike und frühmittelalterliche Orientfahrten: Routen und Reisende, у: Voyages et voyageurs à Byzance et en Occident du Vie au Xie siècle, ур. Dierkens, A. / Sansterre, J.-M. / Kupper, J.-L. Liège 1999, 189-213.

Clavijo, Ruy González de, Embajada a Tamorlán. Edición, introducción y no-tas de López Estrada, F. (Clásicos Castalia 242). Madrid 1999.

Della Valle, M., La cartogra� a bizantina, le sue fonti classiche e il suo rapporto con le arti � gurative, у: Arte profana e arte sacra a Bisanzio, ур. Iacobi-ni, A. / Zanini, E. Rom 1995, 339-360.

Di Bitonto Kasser Α., Una nuova attestazione di Хριστού μαρια γεν νά, Aegyp-tus 78 (1998 [2000]) 123-129.

Elsner, J., � e Itinerarium Burdigalense: politics and salvation in the geogra-phy of Constantine's Empire. JRSt 90 (2000) 181-195.

Engels, J., Augusteische Universalhistorie und Oikumenegeographie im Werk Strabons von Amaseia. Stuttgart 1999.

Esch, Α., Anschauung und Begri� . Die Bewältigung fremder Wirk lichkeit durch den Vergleich in Reiseberichten des späten Mitte lalters. Histori-sche Zeitschri� 253 (1991) 281-312.

Europäische Reiseberichte des späten Mittelalters. Eine analytische Bibliogra-phie, ур. Paravicini, W. / Halm, C, Teil 1: Deutsche Reiseberichte, Teil 3: Niederländische Reiseberichte. Nach Vorarbeiten von Kraak, D. bear-beitet von Hirschbiegel J. [Kieler Werkstücke. Reihe D: Beiträge zur eu-rop. Geschichte des späten Mittelalters 5 и 14.] Frankfurt / Berlin 2000.

Gjuzelev, V., Frühmittelalterliche bulgarische Quellen (8.-11. Jahr hundert) zur historischen Geographie der Balkanhalbinsel, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 75-81.

Günther L.-M., Zum Quellenwert der Hagiographie für die spätan tike Wirt-scha� . Leverna 10 (1999) 1-16.

Harley, J. B. / Woodward, D. (ур.), � e History of Cartography, I: Cartography in Prehistoric, Ancient and Medieval Europe and the Mediterranean. Chicago 1987.

Honigmann, E., Le Synekdemos d'Hierokles et l'opuscule géogra phique de Georges de Chypre. Brüssel 1939.

Huxley, G. L., Transhumance in Taygetos in the Chronicle of the Morea. Il-linois Classical Studies 18 (1993) 331-334.

Ilieva, Α., Images of towns in Frankish Morea: the evidence of the «Chroni-cles» of the Morea and of the Tocco. BMGS 19 (1995) 94-119.

Ivanov, S. Α., An anonymous Byzantine geographical treatise. REB 60(2002) 167-177.

11. ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈСКУ ГЕОГРАФИЈУ ВИЗАНТИЈЕ

11.1. Писани извори

Abrahamse, D., Hagiographic sources for Byzantine Cities, 500-900 A.D. (Diss. University of Michigan). Ann Arbor, MI 1967.

Ahrweiler, H., Sur la date du De thematibus de Constantin VII Porphyro-génète. TM 8 (1981) 1-5.

Astruc, Ch. / Conus-Wolska, W. / Gouillard, J. / Lemerle, P., Papachryssanthou, D. / Paramelle, J., Les sources grecques pour l'his toire des Pauliciens d'Asie Mineure. TM 4 (1970) 1-227.

Avraméa, Α., Les côtes de l'Asie Mineure d'après un texte pisan de la seconde moitié du XIIe siècle, у: Η Βυζαντινή Μικρά Ασία (6ος-12ος αι.), ур. Λαμπάκης, Στ., (ΕΙΕ/ΚΒΕ Διεθνή Συμπόσια 6). Атина 1998, 285-302.

Bakker, Ε. J., Procopius en de pest van Justinianus. Hermeneus 51 (1979) 149-154.

Balard M., Voyageurs italiens à Byzance (VIe-XIe siècles), у: Voyages et voya-geurs à Byzance et en Occident du Vie au Xie siècle, ур. Dierkens, A. / Sansterre, J.-M. / Kupper, J.-L. Liège 1999, 255-272.

Barsanti, C, Costantinopoli e l'Egeo nei primi decenni del XV seco lo: la testi-monianza di Cristoforo Buondelmonti. Rivista dell'Ist. Naz. d'Archeol. e Storia dell'Arte 56 (2001) 83-254.

Bartsocas, Ch. S., Two Fourteenth-Century Greek Descriptions of the «Black Death». Journal Hist. Med. 21 (1966) 394-400.

Βασιλικοπούλου, Α., Οι Βυζαντινοί και η Αφροκεντρική θεωρία, στο: Αφιέρω-μα στον Ι. Καραγιαννόπουλο = Βυζαντινά 21 (2000) 169-179.

Belke, KL, Prokops De aedi� ciis, Buch V, zu Kleinasien. Antiquité Tardive 8 (2000) 115-125.

Berger, Α., Untersuchungen zu den Patria Konstantinupoleos (Poikila Byzan-tina 8). Bonn 1988.

Besevliev, V., Zur Deutung der Kastellnamen in Prokops Werk «De aedi� ciis». Amsterdam 1970.

Blomqvist, J., � e geography of the Baltic in Greek eyes from Pto lemy to Laska-ris Kananos, in: Noctes Atticae. 34 articles on Graeco-Roman antiquity and its nachleben. Kopenhagen 2002, 36-51.

Carile, Α., Partitio terrarum imperii Romanie. Studi Veneziani 7 (1965) 125-305.

Χρυσοχοΐδης, Κρ. (επιμ.), Τόπος και εικόνα, Χαρακτικά ξένων πε ριηγητών για την Ελλάδα, 18ος αιώνας, τόμ. 1. Атина 1979.


Konstantinos Porphyrogennetos, De thematibus. Introduzione, testo critico, commentario a cura di A. Pertusi (Studi e testi 160) Citta del Vaticano 1952.

Kordosis, M., � e limits of the known land (Ecumene) in the East according to Cosmas Indicopleustes. Tzinista (China) and the Ocean. Byz 69 (1999) 99-106.

Külzer, Α., Die byzantinische Reiseliteratur. Anmerkungen zu ihrer literari-schen Gestaltung. Medium Aevum Quotidianum 40 (1999) 35-51.

Külzer, Α., Peregrinatio graeca in Terram Sanctam. Studien zu Pilgerführern und Reisebeschreibungen über Syrien, Palästina und Sinai aus byzanti-nischer und metabyzantinischer Zeit (Studien und Texte zur Byzantini-stik 2). Frankfurt a.M. / Berlin 1994.

Külzer, Α., Reisende und Reiseliteratur im Byzantinischen Reich. Symmeikta 14 (2000) 77-93.

Κουταβά-Δεληβοριά, Β., Ο γεωγραφικός χώρος του Πορφυρογέν νητου, Α ' : Τα «Γεωγραφικά». Γενικά στοιχεία φυσικής Γεω γραφίας, Βιογεωγραφί-ας και ανθρωπογεωγραφίας, Β': Η εικό να. Οι άνθρωποι, οι τόποι και η χαρτογραφική αποτύπωση τους. Атина 1993.

Lemerle, P., Les plus anciens recueils des miracles de Saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans, 1. Le Texte, II. Commentaire. Paris 1979-1981.

Lubenau, R., Beschreibung der Reisen, ур. W. Sahm, I-II. Kö nigsberg 1912-1930.� e Madaba map centenary, 1897-1997. Travelling through the By zantine

Umayyad period. Proceedings of the international con ference held in Amman, 7-9 April 1997 (Studium Biblicum Franciscanum. Collectio maior 40). Jerusalem 1999.

Magoulias, H., � e Lives of the Saints as Sources of Data for the History of Commerce in the Byzantine Empire in the VIth and VIIth cent. Kle-ronomia 3 (1971) 303-330.

Majeska, G. P., Russian Travelers to Constantinople in the Four teenth and FiÙ eenth Centuries (DOS 19). Washington D.C. 1984.

Makris, G., Geographische Kenntnisse bei den Griechen am Über gang vom Mittelalter zur Neuzeit, у: Die Kultur Griechenlands in Mittelalter und Neuzeit, ур. Lauer, R. / Schreiner, P. (Abh. Ak. Wiss. in Göttingen, Phil.-hist. Kl., 3. Folge 212). Göttingen 1996, 89-105.

Makrypoulias, Ch. G., � e Navy in the Works of Constantine Porphyrogeni-tus. Graeco-Arabica 6 (1995) 152-171.

Malamut, É., Des voyages et de la littérature voyageuse à Byzance: un autre espace, une autre société (IVe-XIIe siècle, у: Voyages et voyageurs à By-

Kalopissi-Verti, S., Dedicatory Inscriptions and Donor Portraits in � irteenth-Century Churches of Greece (VTIB 5). Wien 1992.

Karayannopulos, J. / Weiß, G., Quellenkunde zur Geschichte von Byzanz (324-1453), I-II, Wiesbaden 1982.

Καρπόζηλος, Α., Ταξιδιωτικές περιγραφές και εντυπώσεις σε επιστολογραφι-κά κείμενα, у: Η Επικοινωνία στο Βυζάντιο, Πρακτικά του Β ' Διεθνούς Συμποσίου, ур. Μοσχονάς, Ν. Γ. Атина 1993, 511-541.

Kazhdan, Α., «Polis» and «kastron» in � eophanes and in some other his-torical texts, у: Eupsychia. Mélanges o+ erts à Hélène Ahrweiler, t. II. (Byzantina Sorbonensia 16). Paris 1998, 346-360.

Kislinger, E., Regionalgeschichte als Quellenproblem: Die Chronik von Monembasia und das sizilianische Demenna. Eine historisch topo-graphische Studie (VTIB 8). Wien 2001.

Kislinger, E., Stathakopoulos, D., Pest und Perserkriege bei Prokop. Chrono-logische Überlegungen zum Geschehen 540-545. Byz 69 (1999)76-98.

Koder, J., (unter Mitarbeit von H.-V. Beyer) Die geographischen Traditionen der Byzantiner und das Weltbild des Christoph Co lumbus, ZRVI 38 (2000) 407-418.

Koder, J., Early Modern Times Travellers as a Source for the Hi storical Geogra-phy of Byzantium: � e Diary of Reinhold Lubenau, у: Géographie his-torique du monde méditerranéen, ур. Ahrweiler, H. (Byz. Sorbonensia 7). Paris 1988, 141-148.

Koder, J., Ο όρος «Ευρώπη» ως έννοια χώρου στη βυζαντινή ιστο ριογραφία, у: Βυζάντιο και Ευρώπη, Α ' Διεθνής Βυζαντινο-λογική Συνάντηση 1985, Ευρωπαϊκό Πολιτιστικό Κέντρο Δελφών. Атина 1987, 63-74.

Koder, J., Παρατηρήσεις στα γεωγραφικά ενδιαφέροντα του Πλήθωνα. Βυζ. Μελέται 3 (1991) 49-59.

Κωνσταντακοπούλου, Α., Χώρος και εξουσία στο έργο του Κων σταντίνου Πορφυρογέννητου «Περί των θεμάτων» και «Προς τον ίδιον υιόν Ρω-μανόν», у: Space and History, Proceedings of the Scopelos Symposium. � essalonike 1989, 113-123.

Konstantinos Porphyrogennetos, De administrando imperio, 1. Text, ур. Moravcsik, G. / Jenkins, R. J. H. Washington 19672. - II. Commentary, ур. R. J. H. Jenkins et alii. London 1962. [Упореди, Belke, K. / Soustal, P., Die Byzantiner und ihre Nachbarn. Die De administrando imperio genannte LehrschriÙ des Kaisers Kon stantinos Porphyrogennetos für seinen Sohn Romanos. Über setzt, eingeleitet und erklärt (Byzantini-sche Geschichtsschreiber 19). Wien 1995 (превод на немачки и ко-ментар)].


Παπαγιάννη, Ε., Μορφές οικοδομών κατά την ύστερη βυζαντινή περίοδο. Πληροφορίες από νομικά έγγραφα (Υλικό, φυσικό και πνευματικό πε-ριβάλλον στον βυζαντινό και μεταβυζαντινό κόσμο 9/1). Атина 1995.

Πατούρα, Σ., Η εικόνα των πρώιμων Σλάβων του Δούναβη στις βυζαντινές αφηγηματικές πηγές. Βυζαντιακά 17 (1997) 449-464.

Pilgrimage in the Byzantine Empire: 7th-15th centuries. Papers of the Dumbar-ton Oaks Symposium, 5-7 May 2000. DOP 56 (2002) 57-241 (Радови следећих аутора: P. Maraval, A. Weyl Carr, G. Majeska, M. Kaplan, C. Foss, A.-M. Talbot, Ch. Bakirtzis, J. O. Rosenqvist и Ρ. GreenÞ eld).

Podossinov, O.V., Was there any Cartography in Byzantium?, у: Acts XVIIIth Int. Congr. Byz. St., IV. Shepherdstown 1996, 277-282.

Pratsch, ß ., Untersuchungen zu De thematibus Kaiser Konstantins VII. Por-phyrogennetos (Varia V / Poikila Byzantina 13). Bonn 1994, 13-145.

Prokopios von Kaisareia : Le De Aedi� ciis de Procope: le texte et les réalités documentaires. Antiquité tardive 8 (2000) 7-180.

Prontera, F., La geograÞ a dei Greci fra natura e storia: Note e ipotesi di lavoro, у: Geographia. Atti del Secondo Convegno Macera tese su GeograÞ a e CartograÞ a antica, ур. Janni, P. / Lanzillotta, E. Rom 1988, 199-222.

Prontera, F., Sull'immagine delle grande città nella geograÞ a greca. Mèl. de l'Éc. franç, de Rome 106 (1994) 845-858.

Rhoby, Α., Reminiszenzen an antike Stätten in der mittel- und spätbyzanti-nischen Literatur. Eine Untersuchung zur Antikenre zeption in Byzanz (Göttinger Studien zur byzantinischen und neugriechischen Philologie 1). Göttingen 2003.

Rhoby, Α., ß eodosios Zygomalas and his report on a Journey to the Aegean and the coast of Asia Minor, у: Η Ελλάδα των νησιών από τη Φραγκο-κρατία ως σήμερα, τόμος Β'. Атина 2004, 103-113.

Schilbach, E., ... folgte dem Worte des Erlösers ein symphonisches Frö-schequaken. Naturerfahrung, Naturgefühl, Naturerkenntnis in einer Umbruchszeit, у: Αφιέρωμα στη μνήμη του καθηγητή Ι. Ε. Καραγιαν-νόπουλου = Βυζαντινά 21 (2000) 331-360.

Schoten, Ε. J., Johannes VI Cantacuzenus over de pest in Constantinopel. Her-meneus 51 (1979) 155-159.

Schreiner, P., Byzantinische Orientreisende im 14. Jahrhundert, у: Akten des XXII. Deutschen Orientalistentages vom 21.-25. März 1983 in Tübin-gen, ур. Röllig, W. Stuttgart 1985, 141-149.

Schreiner, P., Städte und Wegenetz in Moesien, Dakien und ß rakien nach dem Zeugnis des ß eophylaktos Simokates, у: Spätantike und früh-byzantinische Kultur Bulgariens zwischen Orient und Okzident, ур.

zance et en Occident du Vie au Xie siècle, ур. Dierkens, A. / Sansterre, J.-M. / Kupper, J.-L. Liège 1999, 189-213.

Maraval, P., Pèlerins orientaux dans l'Orient byzantin, у: Voyages et voyageurs à Byzance et en Occident du Vie au Xie siècle, ур. Dierkens, A. / Sansterre J.-M. / Kupper, J.-L. Liège 1999,273-287.

Mazaris' Journey to Hades or Interviews with Dead Men about Certain Of-Þ cials of the Imperial Court. Greek Text with Trans lation, Notes, Intro-duction and Index by Seminar Classics 609 / State University of New York at BuQ alo. BuQ alo 1975.

McGeer, E., ß e Land Legislation of the Macedonian Emperors. Translated with an Introduction and Notes (Mediaeval Sources in Translation 38). Toronto 2000.

Mian, F., Gerusalemme città santa. Oriente e pellegrini d'Occidente (sec. I-IX/XI). Rimini 1988.

Miller, T. S., ß e Plague in John VI Cantacuzenus and ß ucydides. GRBS 17 (1976) 385-395.

Μπακιρτζής, Χ. / Σιδέρη, Α., Αγίου Δημητρίου Θαύματα. Οι συλ λογές Αρχι-επισκόπου Ιωάννου και Ανωνύμου. Ο βίος, τα θαύ ματα και η Θεσσα-λονίκη του Αγίου Δημητρίου. Εισαγωγή, Σχόλια, Μετάφραση. Солун 1997.

Μπαζαίου-Barabas, ß ., Θαλάσσιοι δρόμοι: Δυνατότητες και δυ σκολίες της θαλάσσιας επικοινωνίας σε βυζαντινά λόγια κείμε να, у: Η Επικοινωνία στο Βυζάντιο, Πρακτικά του β ' Διε θνούς Συμποσίου, ур. Μοσχονάς, Ν. Γ. Атина 1993, 435-443.

Müller, R. C, Franken im Osten. Art, Umfang, Struktur und Dyna mik der Migration aus dem lateinischen Westen in das Osmanische Reich des 15./16. Jahrhunderts auf der Grundlage von Rei seberichten (Diss.). Leipzig 2004.

Notitia dignitatum (accedunt notitia urbis Constantinopolitinae et latercula provinciarum), ур. Seeck, O. Frankfurt a.M. 1962 (репринт издања из 1876).

O'bweng-Okwess, Κ., Les diQ érentes acceptions des termes Aithiopia et Ai-thiopes dans la «Topographie Chrétienne» de Cosmas Indicopleustes. Jour. Orient. Afric. Stud. 3-4 (1991-1992) 157-161.

Oikonomidès, N., Les listes de préséance byzantines des IXe et Xe siècles. Paris 1972.

Panayotis Y., Pérégrinations et pelerinages dans l'hagiographie by zantine. Cu-dernos del Centro de Estudios Medievales y Renacentistas, Univ. de la Laguna, Tenerife 6 (1998) 27-62.


from forests in the Mediterrean region during the time of the Roman em-pire = Paläoklimaforschung / Palaeoclimate Research 10 (1994) 133-143.

Bintli� , J., Reconstructing the Byzantine Countryside: New ap proaches from Landscape Archaeology, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 37-63.

Bintli� , J., � e Annales School and Archaeology. London/New York 1991.Céramique Médiévale en Méditerranée, septième Congrès Interna tional, Pré-

actes. � essaloniki 1999.Ćurčić, S., Chadjitryphonos, Ε. (ур.), Secular Medieval Architec ture in the

Balkans 1300-1500 and its Preservation. � essalonike 1997.Dann, Μ. Α. / Yerkes R.W., Use of geographic information systems for the

spatial analysis of Frankish settlements in the Korinthia, Greece. Be-yond the site: regional studies in the Aegean area, ур. P. N. Kardoulias, Lanham, MD 1994,289-311.

Hodges, R., Spatial Models, Anthropology and Archaeology, у: J. M. Wagsta� , (ур.), Landscape and Culture. Geographical and Archaeological Per-spectives, Oxford 1987, 118-133.

Küpper, H. M., Bautypus und Genesis der griechischen Dachtranseptkirche (VTIB 6). Wien 1996.

Liritzis, Ι., (ур.) Mediterranean Archaeology and Archaeometry, University of the Aegean, Dept. of Mediterranean Studies, Rhodos, 1/1 (2001).

Μπούρας, Χ., Πολεοδομικά των μεσοβυζαντινών και υστεροβυζα ντινών πό-λεων (Urban Planning in Middle and Late Byzantine Cities). DChAE 4/20 (1999) 89-98.

Neubauer, W., Magnetische Prospektion in der Archäologie (ÖAW, Mitteil. Prähist. Kommission 44). Wien 2001.

Ousterhout, R., Master builders of Byzantium. Princeton 1999.Ruggieri, V., L'architettura religiosa nell'Impero Bizantino (Ñ ne VI-IX secolo)

(Acc. Angel. Costantin. Lett, e Se, Saggi Studi Testi, 2). Messina 1995 = Byzantine Religious Architecture (582-867): Its History and Structural Elements (OC 237). Rom 1991.

Saliou, C, La maison urbaine en Syrie aux époques romaine et byzantine d'après la documentation juridique, у: Les maisons dans la Syrie antique du IIIe millénaire aux débuts de l'Islam, Actes du Coll. Int. Damas 1992 (Bibl. archéol. et hist. 150). Beirut / Damaskus / Amman 1997, 313-327.

Vroom, J., AÒ er Antiquity. Ceramics and Society in the Aegean from the 7th to the 20th century A. C. A Case Study from Boeotia, Central Greece. Leiden 2003.

Wagsta� , J. M., Landscape and Culture. Geographical and Archaeo logical Perspectives. Oxford 1987.

Pillinger, R. (Österr. Akad. der Wiss., Sehr. d. Balkankomm., Antiquar. Abt. 16). Wien 1986, 25-35.

Seibt, W., Byzantinische Siegel als Quelle für die historische Geo graphie, у: Byzanz als Raum. Wien 2000, 175-180.

Ševčenko, I., Inscriptions East and West in the Ñ rst millenium: the common heritage and the parting of the ways, у: Cultures and nations of Central and eastern Europe. Cambridge, MA 2000, 527-533.

Trapp, E., Aktualität in byzantinischen Reiseberichten, у: Zeit geschehen und seine Darstellung im Mittelalter / L'actualité et sa représentation au Moyen Âge, ур. Cormeau, C. Bonn 1995,47-58.

Τουρπτσόγλου-Στεφανίδου, Β., Περίγραμμα βυζαντινών οικοδο μικών περιο-ρισμών (από τον Ιουστινιανό στον Αρμενόπουλο και η προβολή τους στη νομοθεσία του Νεοελληνικού Κρά τους). Солун 1998.

Van der Vliet, E. C. L., Strabo over landen, volken en steden. Assen 1977.Voyages et voyageurs à Byzance et en Occident du VIe au XIe siècle. Actes du col-

loque international organisé par la Section d'Histoire de l'Université Libre de Bruxelles en collaboration avec le Département des Sciences Historiques de l'Université de Liège, ур. Dierkens, A. / Sansterre, J.-M. Genf 2000.

Weerakkody, D. P. M., Taprobanê. Ancient Sri Lanka as known to Greeks and Romans (indicopleustoi - archaeologies of the Indian Ocean). Turn-hout 1997.

Yannopoulos P. Α., L'Asie et l'Europe dans les premiers chroni queurs byzan-tins. BF 25 (1999) 293- 303.

Yerasimos, St., Les voyageurs dans l'empire Ottoman (XIVe-XVIe siècles. Bi-bliographie, itinéraires et inventaire des lieux habités (Publ, de la Soc. Turque d'hist. VII, 117). Ankara 1991.

11.2. Материјални остаци

Armstrong, P., � e Survey Area in the Byzantine and Ottoman Periods, у: Continuity and Change in a Greek Rural Landscape. � e Laconia Survey, I. Methodology and Interpretation (ABSA, Suppl. 26). London 2002, 339-402.

Ashmore, W., Knapp, Α. Β. (ур.), Archaeologies of Landscape. Contemporary Perspectives. Oxford 1999.

Berry, B. J. L., Geography of Market Centers and Retail Distribu tion, Engle-wood Cli� s, NJ 1967.

Bintli� , J., Forest Cover, agricultural intensity and population den sity in Roman imperial Boeotia, central Greece, у: Evaluation of land surfaces cleared


Maksimović, Lj., Значење речи "Грк" и "Јелин у српским средњовековним изворима. ZRVI 38 (2000) 215-227.

Malingoudis, Ph., Studien zu den slavischen Ortsnamen Griechen lands, 1. Slavische Flurnamen aus der messenischen Mani (Akad. d. Wiss. u. der Literatur, Abh. der geistes- u. sozialwissenscha� l. Kl., Jg. 1981, Nr. 3). Mainz 1981.

Melin, E., «Sambatás» and city names in ch. IX of Constantine Porphyrogenitus' «De Administrando Imperio». Die Welt der Slawen 48 (2003) 187-192.

Ονόματα, Атина Ι (1952) и даље.Παπούλια, Β., Η τροπή των εθνικών ονομάτων σε γεωγραφικά. Η περίπτωση

της Μακεδονίας, у: Η Επικοινωνία στο Βυζά ντιο, Πρακτικά του β ' Διε-θνούς Συμποσίου, ур. Μοσχονάς, Ν.Γ. Атина 1993,685-700.

Reisinger, J. / Sowa, G., Das Ethnikon Sciavi in den lateinischen Quellen bis zum Jahr 900 (Glossar zur frühmittelalterlichen Ge schichte im östli-chen Europa, Beihe� 6). Stuttgart 1990.

Robert, J. - L., La persistance de la toponymie antique dans l'Anatolie, у: La to-ponymie antique, Actes du Coll. de Strasbourg, 12.-14. juin 1975 (Univ. des sciences humaines Strasbourg, Tra vaux du Centre de recherches sur le Proche-Orient et la Grèce ant. 4). Strassburg 1976, 11-63.

Robert, L., Noms indigènes dans l'Asie-Mineure Gréco-Romaine (Biblio-thèque archéologique et historique de l'Institut français d'Istanbul 13). Paris 1963.

Schramm, G., Ein Damm bricht. Die römische Donaugrenze und die Invasio-nen des 5.-7. Jahrhunderts im Lichte von Namen und Wör tern (Slidost-europäische Arbeiten 100). München 1997.

Schramm, G., Eroberer und Eingesessene. Geographische Lehnna men als Zeugen der Geschichte Osteuropas im ersten Jahrtausend n. Chr. Stutt-gart 1981.

Schramm, G., Ortsnamen und Lehnwörter als Quellen der Früh geschichte Osteuropas: Kritik und Gegenkritik in einem Neuland der Forschung. Zeitschri� für Balkanologie 37 (2001) 62-83.

Shahid, I., Byzantium and the Arabs in the sixth century. 2.1.: topo nymy, monuments, historical geography and frontier studies. Washington, DC 2002.

Soustal, P., Beobachtungen zu den Hydronymen. Makedoniens, in: Wiener Byzantinistik und Neogräzistik. Beiträge zum Symposion Virzig Jahre Institut für Byzantinistik und Neogräzistik der Uni versität Wien im Gedenken an Herbert Hunger (Byzantina et Neograeca Vindobonensia 24). Wien 2004, 420-429.

Wartburg, M.-L. von, Earthquakes and archaeology: Paphos a� er 1222, у: Πα-παγεωργίου, Α. (ур.), Πρακτικά του Γ' Διεθν. Κυπρολογικού Συνεδρίου, τομ. Β ' : Μεσαιωνικό τμήμα. Никозија 2001, 127-145.

Wiseman, J. / Zachos, Κ. (ур.), Landscape archaeology in Southern Epirus, Greece I (Hesperia Supplement 32). Princeton, NJ 2003.

11.3. Топоними и хидроними

Βαγιακάκος, Δ. Β., Η ονομασία της Μεσογείου κατά τας πηγάς. Ηράκλειοι στήλαι - Ατλαντικός Ωκεανός, στο: Αντίφωνον. Αφιέρωμα στον καθη-γητή Ν. Β. Δρανδάκη. Θεσσαλονίκη 1994, 336-348.

Brunet, F., Sur l'hellénisation des toponymes slaves en Macédoine byzantine. TM 9 (1985) 235-265.

Capacci, Α., La toponomastica nella cartogra@ a nautica di tipo me dievale. Genua 1994.

Ditten, H., Historische Geographie und Ortsnamenkunde, у: Quellen zur Ge-schichte des frühen Byzanz (4.-9. Jh.). Bestand und Probleme (BBA 55). Berlin 1990, 348-362.

Φ. Δροσογιάννη, Δύο σαμιακά τοπωνύμια (Κλαμαδός και Βλαμαρή). Αρχαιο-λογική Εφημερίς 1989, 129-136.

Georgacas, D. J., [ e Names for the Asia Minor Peninsula and a Re gister of Surviving Anatolian Pre-Turkish Placenames (Beiträge zur Namen-forschung, N. F., Beihe� 8). Heidelberg 1971.

Henrich, G. S., Griechische geographische Namen auf dem Balkan nördlich des griechischen Siedlungsraumes, у: Akten Int. Kon ferenz «Südosteu-ropawissenscha� en im neuen Jahrhundert». Leipzig 2000.

Henrich, G. S., Einige slavische Siedlungsnamen Nordwestgriechen lands (Nachtrag zu Vasmer), у: Namenkundliche Informatio nen, Beih. 20 (Studia Onomastica 10: Namen im Text und Sprach kontakt, Karlheinz Hengst gewidmet). Leipzig 1999, 147-164.

Koder, J., Anmerkungen zum Slawen-Namen in byzantinischen Quellen. TM 14 (2002) = Mélanges Gilbert Dagron, 333-346.

Koder, J., Οι όροι Ιλλυριός και Ιλλυρικόν στις ελληνικές πηγές της βυζαντινής εποχής, στο: Διεθνές Συμπόσιο Βυζαντινή Μακεδο νία 324-1430 μ.Χ. (Μακεδόνικη Βιβλιοθήκη 82). Солун 1995, 149-155.

Λάσκαρης, Ν. Γ., Μικροτοπωνύμια Κατσαρού Μεσσηνίας. Ιστορικογεωγρα-φικά 8 (2000) 26-57.

Loma, Α., Serbisches und kroatisches Sprachgut bei Konstantin Porphyrogen-netos. ZRVI 38 (2000) 87-162.


Freiesleben, H.-C, Der katalanische Weltatlas vom Jahre 1375: nach dem in der Bibliothèque Nationale, Paris, verwahrten Original farbig wiedergege-ben (Quellen und Forschungen zur Geschichte der Geographie und der Reisen 11). Stuttgart 1977.

Gautier Dalché, P., Carte marine et portulan au XIIe siècle. Le «Liber de exis-tencia riveriarum et forma maris nostri mediterra nei» (Pisa, circa 1200) (Coll. de I'Éc. franç, de Rome 203). Roma 1995.

Go� art, W., Historical Atlases. � e � rst three hundred years 1570-1870. Chi-cago 2003.

Hupchick, D. P. / Cox, H. E., � e Palgrave Concise Historical Atlas of the Bal-kans. New York 2001.

Laboa, J. M. Mönchtum in Ost und West. Historischer Atlas. Re gensburg 2003.Miller, Κ., Mappaemundi: Die ältesten Weltkarten, I-VI. Stuttgart 1895-1898.Nordenskiöld, A. E., Facsimile-Atlas to the Early History of Carto graphy: with

reproductions of the most important maps printed in the XV and XVI centuries. Stockholm 1889 (репринт New York 1961).

Nordenskiöld, A. E., Periplus. An Essay on the Early History of Charts and Sailing-Directions. Stockholm 1897 (репринт New York 1955).

Sphyroeras, V. / Avramea, A. / Asdrahas, S., Maps and Map-Makers of the Aegean. Athen 1985.

Tabula Imperii Byzantini (TIB) ур. Hunger, H. / Koder, J. (Österr. Akad. der Wiss., Phil.-hist. Kl., Denkschri� en). Wien 1976 и даље.

Tübinger Atlas des Vorderen Orients (TAVO), ур. Sonderfor schungsbereich 19 der Universität Tübingen, 1-139. Wiesbaden 1972-1997.

Von den Brincken, A.-D., Kartographische Quellen: Welt-, See- und Regional-karten. Turnhout 1988.

Von den Brincken, A.-D., Romazentrische Weltdarstellung um die erste Jahr-tausendwende, у: Kaiserin � eophanu. Begegnung des Ostens und We-stens um die Wende des ersten Jahrtausends. Gedenkschri� des Kölner Schnütgen-Museums zum 1000. Todes jahr der Kaiserin, ур. Euw, A. von / Schreiner, P. Köln 1991,I 401-411.

Zacharakis, C. G., A Catalogue of Printed Maps of Greece and Greek Regions 1477-1800 (Map Coll. Ser. X 98). London 1974.

Soustal, P., Überlegungen zur Rolle der Toponyme in der historischen Geogra-phie, у: Byzanz als Raum, ур. Belke, K. / Hild, F. / Koder, J. / Soustal, P. (VTIB 7). Wien 2000, 209-221.

Taseva, L. E., Bălgarska toponimi ja ot grăcki i srăbski srednovekovni doku-menti. So� a 1998.

Taseva, L. E., Probleme bei der Rekonstruktion altbulgarischer Ortsnamen aus griechischen und serbischen mittelalterlichen Dokumenten. Linguis-tique Balkanique 38 (1996) 245-258.

Tischler, J., Kleinasiatische Hydronymie. Semantische und morpho logische Analyse der griechischen Gewässernamen. Wiesbaden 1977.

Vasmer, M., Die Slaven in Griechenland (Abh. Preuß. Ak. Wiss., phil-hist. Kl. 1941/12). Berlin 1941 (репринт 1970).

Voigt, R., Griechische Fremdwörter im Syrischen: Eine Bibliogra phie. Pro-ceedings of the Sixth International Congress of Graeco-Oriental and African Studies Nicosia 30 April - 5 May 1996 = Graeco-Arabica 7-8 (1999-2000). Nicosia 2000, 555-570.

Weiss, G., Das Ethnikon Sklabenoi, Sklaboi in den griechischen Quellen bis 1025 (Glossar zur frühmittelalterlichen Gehichte im östlichen Europa, Beihe� 5). Stuttgart 1988.

Wiita, J. E., � e Ethnika in Byzantine Military Treatises (Diss. Univ. of Min-nesota). Ann Arbor, MI 1978.

Wittek, P., Von der byzantinischen zur türkischen Toponymie. Byz 10(1935) 11-64.Zástěrová, Β., Ethnika in den Werken frühbyzantinischer Historiker, у: Quel-

len zur Geschichte des frühen Byzanz (4.-9. Jh.). Bestand und Probleme (BBA 55). Berlin 1990, 180-189.

Zgusta, L., Kleinasiatische Ortsnamen (Beiträge zur Namenfor schung, N. F., Beihe� 21). Heidelberg 1984.

Мапе

Archeological Atlas of the Aegean from Prehistoric Times to Late Antiquity. Athens 1999.

Barrington Atlas of the Greek and Roman World, edited by Talbert,R. J. A. in collaboration with Bagnell, R. S. / Wick, J. Princeton, NJ / Oxford 2000.

Cadler, W. M. / Bean, G. E., A Classical Map of Asia Minor. Being a partial revision, by kind permission of Messrs. John Murray, of J. G. C. Ander-son's Map of Asia Minor. London 1958.

Fischer, F. T., Sammlung mittelalterlicher Welt- und Seekarten ita lienischen Ursprungs und aus italienischen Bibliotheken und Ar chiven. Venedig 1886 (репринт Amsterdam 1961).

Abel, F. M., 2.11 Abrahamse, D., 11.1 Acun, R, 2.9 Adamik, B., 10.1 Adams, R., 2.11 Adontz,N.,2.10. Αγραφιώτης, Δ., 2.6 Ahrweiler, Η., 1, 11.1, 6.1, 6.3, 7, 9.2Akman, Y., 4.2 Albani, J., 2.12 Alexander, Ε. Μ., 2.3 Alexandre, P., 3 Αλεξανδρής, Κ. Α., 6.3 Al-Hijji, Y., 6.3 Allen, P., 10.3 Alston R., 2.12 Amand de Mendieta, E., 8.2 Amélineau, E., 2.12 Amit, D., 2.11 Ammann, H., 9.2 Αναγνωστάκης, Ε., 2.6 Anastos, M. V., 8.1Andersen, S. T., 3

Angelov, D., 10.2Angold, M., 9.2Antoniadis-Bibicou, H., 7, 9.2Arenson S., 6.3Arjava, Α., 3Armstrong, P., 9.2, 11.2Arutjunova-Fidanjan, V., 7Αρβανιτόπουλος, Σ., 6.3Aschoff, V., 7Asdracha, C, 2.3Asdrahas, S., 11.4Ashmore, W., 11.2Ashtor, E., 6.1Astruc, Ch., 11.1Auzépy, M.-F., 2.5Avi-Yonah, M., 2.11Αβραμέα, Α., 2.4, 2.6, 11.1, 11.4

Babić, I., 2.2 Βαγιακάπος, Δ. Β., 11.3 Bagnall,R. S., 5.1Baird, D., 2.9Μπακιρτζής, Χ., 6.3, 9.3, 11.1

ИНДЕКС АУТОРА ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕ

Наведени бројеви упућују на поглавља у библиографији, док су имена гр-чких аутора транскрибована на латиницу у случајевима када су наведени радови написани на неком другом језику, осим грчког

264 Византијски свет Индекс аутора 265

Casson, L., 6.3 Chadjitryphonos, E., 11.2Charanis, P., 7, 10.2 Chaunu, P., 10.2 Cheynet, J.-C., 2.8, 2.9 Chitty, D. J., 8.2 Choliolčev, Chr., 2.3 Christides, V., 2.12, 6.3 Christie, N., 9.2 Χρυσοχοΐδης, Κρ., 11.1 Χρυσός, Ε. Κ., 3, 7, 8.1 Ciocan-Ivănescu, R., 1 Ciotta, G., 2.6 Clarke, J., 2.11 Clarke, K., 1 Claude, D., 6.1, 9.2, 11.1 Comastri, Α., 4Congourdeau, M.-H., 10.3 Conrad, L. L, 10.3 Constable, Ο. R., 6.1 Constantinides, C. N., 5.1 Conterio, Α., 3 Conus-Wolska, W., 11.1 Cook, J. M., 2.8 Cowe, P., 2.10 Cox, H. E., 11.4 Croke, B., 2.4 Crow, J., 2.4, 9.1, 9.4 Cuinet, V., 1 Ćurčić, S., 11.2

Dagron, G., 2.1, 2.4, 9.1, 9.2, 10.1, 10.2 Daim, F., 6.1 Dann, M. Α., 11.2 Dar, Sh., 2.11 Darrouzès, J., 8.1 Dauphin, Cl., 1, 2.11 Day, J., 6.1 De Lange, N., 10.2 Decker, M., 6.3

Delano Smith, C, 3 Delatte, Α., 6.3 Delia Valle, M., 11.1 Demoen, K., 9.2 Denecke, D., 1 Dentzer, J.-M., 2.11 Depaule, J.-Ch., 1 Δερμιτζάκης, Μ. Δ., 3 Dézsy, J., 6.1Di Bitonto Kasser, Α., 11.1Di Segni, L., 2.11Dillemann, L., 2.11Δημητρούκας, Ι. Χ., 6, 6.2Dintchev, V., 2.3, 9.2, 10.2Ditten, H., 1, 10.2, 11.3Djobadze, W., 2.10Dochev, K., 2.3Doens, I., 8.2Dölger, F., 9.2 Dörner, F. K., 2.8 Doukelis, P. N., 2.11 Doumanis, Ο. Β., 9.2 Drescher-Schneider, R., 4.2 Drew-Bear, Th., 2.9, 9.3 Δροσογιάννη, Φ., 11.3 Ducellier, Α., 2.2,4.1, 10.2 Dunn, Α., 5.2, 9.2 Durakan, Α., 2.9 Durliat, J., 2.4, 6.1, 10.3 Dussaud, R., 2.11

Eadie, J. W., 9.2 Eck, W., 2.2 Edwards, R. W., 2.9 Eggeling, W. J., 2.7 Eichner, L, 2.9 Eickhoff, E., 6.3 Elders, J., 2.12 Ellis Davidson, H. R., 6.4 Elsner, J., 11.1

Bakker, E.J., 11.1 Balard, M., 1, 2.5, 10.2, 11.1 Ballance, S., 2.9 Balta, Ε., 10.3 Βάμβα-Σταματελάτου, Φ., 1 Banco, I., 10.3 Barbero, M., 4.2 Barker, G. W., 2.12 Barsanti, C, 11.1 Bartsocas, Ch. S., 11.1 Βασιλικοποΰλου, Α., 11.1 Baumann, V. Η., 2.5 Baumgartner, B., 2.10 Bavant, B., 2.11 Bayliss, R., 9.1Μπαζαίου-Barabas, Θ., 6, 11.1 Bean, G. Ε., 11.4 Beck, H.-G., 8.1, 9.1 Μπελαβίλας, Ν., 6.3 Beldiceanu-Steinherr, I., 2.8 Belke, Κ., Ι, 2.3, 2.5, 2.8, 2.9, 6.2, 11.1 Beloch, J., 10.3 Bender, H., 4 Berger, Α., 9.1, 11.1 Berry, Β. J. L., 11.2 Beševliev, V., 11.1 Bibicou, H., 6.3 Bienkowski, P., 2.11 Biernacki, A. B., 2.5 Biller, J., 2.10 Billinge, M., 1Bingen, J., 2.12Binns, J., 8.2Bintliff J., 1, 2.6, 4.2, 10.3, 11.2Birken, Α., 10.3Bissinger, M., 2.7Blagojević, M., 8.1Blanton, R. E., 2.9Blomqvist, J. 11.1Blum, H., 2.9

Βλυσίδου, Β., 7Bon, Α., 2.6Bono, P., 9.1Booth, I., 2.4Borisov, Β., 9.2Bortoli, Α., 2.5Bottema, S., 3, 4.2Bounet, Ch., 2.11Μπούρας, X., 9.2, 11.2Božilova, E. D., 4.2Brand, Ch. M., 6.1Brandes, W., 2.4, 9.2Brands, G., 9.2Brătianu, G. I., 2.5 Braudel, F., 10.2 Brekose, Α., 2.1 Brice, W. C, 4.1 Brock, S., 10.1 Brogiolo, G. P., 1,9.2 Brooks, C. E. P., 3 Brooks, E. W., 7 Browning, R., 10.1 Brückner, H., 2.8 Brunet, F., 11.3Bryer, Α., 2.9, 2.10, 5.1, 5.3 Bülow, G. von, 2.3 Bülow-Jacobsen, Α., 6.2 Bunbury, J., 5.3 Burns, T. S., 9.2 Bursian, C, 2.6 Buschhausen, Η., 2.12, 9.3 Butler, H. C, 2.11

Cadler, W. M., 11.4 Cahen, Α., 6.3 Cahen, C, 1,2.9 Capacci, Α., 11.3 Carile, Α., 2.2, 7, 11.1 Carter, F. W., 1 Cary, M., 1.


Harlow, M., 8.2 Harmatta, J., 6.2 Harrison, R. M., 2.9 Harrison, S. P., 3 Harutyunyan, B., 8.1 Harvey, Α., 9.3 Hasluck, F. W., 2.4 Haspels, C. H. E., 2.9 Haussig, H. W., 6.2 Haversath, J.-B., 9.2 Heinritz, G., 1 Hellenkemper H., 2.9, 9.4 Hempel, L,, 3, 4.1 Henning, J., 5.1 Henrich, G. S., 11.3 Herz, P., 6.1 Hewsen, R. H., 2.10 Heyd, W.,6.1 Hild, F., 1, 2.6, 2.9, 6.2, 8.1 Hirschfeld, Y., 2.11, 2.12, 5.1 Höckmann, Ο., 6.3Hodges, R., 11.2Hoepfner, W., 9.2Hoffmann, B., 1Hoffmann, J., 7Hohlfelder, R. L., 6.3, 9.2Hohlweg, Α., 7Honigmann, Ε., 2.11, 7, 8.1,11.Horden, P., 1,6.3Horstmannshoff, F. H. J., 10.3 Hovannisian, R. G., 2.10 Hrochova, V., 9.2 Hughes, J. D., 5.2 Humphrey, J. H., 2.11 Hunger, H., 11.4 Huntington, E., 4.1 Hupchick, D. P., 11.4 Husson, G., 9.3 Hütteroth, W.-D., 2.9 Huxley, G. L., 6.2, 11.1

Iacovou, M., 2.11 Ilbert, R., 1 Ilieva, Α., 11.1 Ingram, M. J., 3 Innemée K. C, 9.3 Isaac, J., 2.9 Issawi, C, 10.3 Ivanov, R., 9.2 Ivanov, S. Α., 11.1 Ivison, Ε. Α., 2.9 Iwaszkiewicz Wronikowska, B., 2.12

Jacobek, R., 2.9 Jacobsen, Th. W., 4.1 Jacoby, D., 1,6.1, 10.2, 10.3 Jakobielski, St., 2.12 Jakobson, A. L., 2.5 Jameson, R., 5.3 Janin, R., 8.1, 9.1 Jenkins, R. J. H., 11.1 Jiriček, C. J., 5.3, 6.2 Jolly, J. B., 4.1 Jones, Α. Η. Μ, 9.2 Jordanov, I., 2.3

Kahane, H. u. R., 10.1Kahl, G., 9.3Kahrstedt, U., 2.4Kalamara, P., 2.6Kalcyk, H., 2.6Kaldellis, Α., 2.7Kalligas, H., 2.6Καλοπίσση-Βέρτη, Σ., 2.12, 11.1Kaper, Ο. Ε., 2.12Kaplan, M., 5.1, 6.1, 6.2, 8.1, 8.2, 9.2Karagiorgou, Ο., 2.5, 2.6 Karanastassi, P., 2.4 Καραγιαννόπουλος, Ι., 5.1, 7, 11.1Kardulias, P. Ν., 2.7, 10.3

Engels, J., 1, 11.1 Erdmann, K., 6.2Ericsson, C. H., 6.3 Esch, Α., 11.1Ευαγγελάτου-Νοταρά, Φ., 4 Eyice, S., 2.9

Fahmy, Α. Μ., 6.3Falkenhausen, V. von, 6Farmer, G., 3Fedalto, G., 8.1Feissel, D., 7Felix, W., 7Ferjančić, B„ 2.2, 9.3Ferluga, J., 7Fichman, I. F., 9.2Fiema, Z. T., 1Finkelstein, L, 2.12, 9.3Fischer, F. T., 11.4Flemming, B., 2.9Flusin, B., 2.8Foerster, G., 2.11Forbes, H. A., 5.1, 6.1Forsyth, G. H., 2.12Foss, Cl„ 1, 2.4, 2.8, 2.9, 2.11, 9.2, 9.4Foxhall, L., 6.1 Frankel, R., 5.1,6.1 Freeman, P., 1 Freiesleben, H.-C, 11.4 French, D. H., 6.2 French, D. R., 1 Frey, R. Α., 2.12 Friesinger, H., 2.8 Froschauer, H., 2.12

Gagova, Kr., 2.3 Γαλανόπουλος, Α., 4 Galatariotou, C, 1 Galsterer, H., 2.2 Γάσπαρης, Χ., 5.1, 6.2

Gatier, P.-L., 2.11 Gaudemet, J., 7 Gautier Dalché, P., 11.4 Gelzer, H., 7 Gentner, W., 5.3 Georgacas, D. J., 11.3 Γεωργιάδου-Δικαιούλια, Ε., 3 Georgopoulou, M., 2.7 Geyer, B., 1, 4 Gibson S., 2.11 Gichon, M., 7 Gilliland Wright D., 2.6 Gjuzelev, V., 2.3, 2.5, 11.1 Goehring, J. E., 8.2 Goehrke, C, 2.5 Goffart, W., 11.4 Górecki, D. M, 5.1 Γούδας, M., 6.3 Gouillard, J., 11.1 Graf, D. F., 2.11 Gregory, T. E., 2.6, 9.2, 9.4 Griffith, S. H., 10.1 Γρηγορίου-Ιωαννίδου, M., 7 Grivaud, G., 2.11 Grmek, M., 10.3 Grossmann, P., 2.9, 2.12 Grove, J. M., 3 Grozdanova, E., 5.3Guidoboni, E., 4Guillou, Α., 1, 2.2, 2.4, 2.11, 6.1Guiot, J., 3Günsenin, N., 5.1, 6.1, 6.3Günther, L.-M, 6.2, 11.1Gutwein, K. C., 2.11

Haas, C, 2.12 Haldon, J., 6.1, 7, 9.2 Hall, L S., 10.1 Halm, C, 11.1 Harley, J. B., 11.1


Lightfoot, C. S., 2.9 Lilie, R.-J., 7 Lindner, R. P., 10.2 Littlewood, A. R., 5.1 Lock, P., 2.6, 9.4 Loma, Α., 11.3 Lombard, M., 4.2 Lopez, R. S., 5.1, 6.2 Loseby, S. T., 9.2 Λουγγής, Τ. Κ., 6.2, 7, 9.2 Λούπου-Ρόκου, Α.-Χ., 9.4 Louvi-Kizi, Α., 2.6 Lubenau, R., 11.1 Ludwig, F., 6.3 Luttrell, Α., 4

MacAdam, Η. Ι., 2.11, 9.2 MacDonald, Β., 2.11 Macrides, R., 6.1Madathil, J. Ο., 11.1 Madgearu, Α., 8.1 Magdalino, P., 6.1,9.1 Magoulias, H., 11.1 Maguire, H., 5.1 Maiberger, P., 2.12 Maier, F. G., 1 Majeska, G. P., 11.1 Makris, G., 6.3, 11.1 Makrypoulias, Ch. G., 6.3,11.1 Maksimović, Lj., 2.3, 9.2, 10.2, 11.3Malamut, É., 2.7, 6, 11.1 Μαλιγκούδης, Φ., 10.2, 11.3 Maltézou, Ch. Α., 2.7, 10.2 Mango, C, 2.4, 9.1 Maniatis G. C, 6.1 Μαγκίνη, Γ., 2.12 Mano-Zisi, D., 2.1 Maraval, P., 6.2, 11.1 Marek, C, 2.9 Marinova, El., 4.1

Markwart, J., 2.10 Mastino, Α., 2.2 Matran, R., 9.1Matschke, K.-P., 1, 5.3, 6.1, 9.2 Maull, O., 1 Maurici, F., 2.2McCormick, M., 1 McGeer, E., 11.1 McNeill, J. R., 4 Meiggs, R., 4.2 Melin, E., 11.3Menache, S., 6Menestò, E., 2.2Menthon, B., 8.2Mersich, N., 2.9Mexia, Α., 2.6Meyer, C, 5.3Mian, F., 11.1Μιχαήλ, Μ., 9.2Micheau, F., 6.3Michel, Α., 2.11Mihăescu, H., 10.1Mikulčić, I., 2.3, 9.2Milceva, Α., 2.3Miller, Κ., 6.2, 11.4Miller, M., 2.9Miller, T. S., 11.1Minault-Gout, Α., 2.12Mirković, M., 2.1Mitchell, S., 1Molinari, Α., 2.2Moravcsik, G., 11.1Morel, J.-P., 6.1Morizot, P., 2.12Morrisson, C, 6.1Μοσχονάς, Ν. Γ., 6, 2.11Μόσχος, T., 9.2Μόσχου, Α., 9.2Mrgić-Radojčić, J., 2.1Müller, Α. Ε., 9.1

Karlin-Hayter, P., 9.1 Karpat, K. H., 10.3 Karpov, S., 6 Καρπόζηλος, Α., 11.1Kasser, R., 2.12 Kayan, L, 2.8 Kazanaki-Lappa, M., 2.6 Kazanski, M., 2.5, 10.2 Kazhdan, A. P., 5.1, 9.2, 11.1 Keil, G., 10.3 Kennedy, H., 2.11 Kingsley, S. A., 2.11, 6.3 Kirsten, E., 2.2, 2.6, 2.7, 9.2 Kislinger, E., 2.2, 6, 6.1, 10.2, 10.3, 11.1Klaus, R. W., 2.6 Klinkott, M., 2.8 Knapp, A.B., 11.2 Knudstand, J. E., 2.12 Koder, J., 1, 2.2, 2.3, 2.6, 2.7, 2.11, 3,4, 5.1,

6.3, 7, 9.1, 9.2 ,9.3, 10.2, 10.3, 11.1, 11.3 Kolb, Α., 6.2 Kolb, B., 2.11 Kolb, F., 2.9, 9.2 Koledarov, P., 2.3 Κόλιας, Γ. T., 1 Kolodny, E. Y., 10.2 Kondov, N. K., 5.1, 10.2 Κονιδάρης, L, 6.3 Κωνσταντακοπούλου, Α., 2.6, 11.1Κόντη, Β., 2.6Κορδώσης, Μ. Σ., 1, 2.6, 11.1 Κορρές, Θ. Κ., 5.3 Kostić, Ζ., 2.6 Kostova R., 2.3, 7Κουμανούδη, Μ., 5.3 Κουντούρα-Γαλάκη, Ε., 7, 8.1, 8.2Κουταβά-Δεληβοριά, Β., 11.1 Kovalev, R. Κ., 6.1 Kraft, J. C, 2.8 Krause, M., 2.12

Kravari, V., 2.6, 10.2 Kreiser, Κ., 1 Kretschmer, Κ., 6.3 Krinzinger, F., 2.8 Krüger, R., 1 Külzer, Α., 2.4, 2.11, 11.1 Kuniholm, P. L, 4.2 Kupke, B., 2.9 Küpper, Η. Μ, 11.2

Lafontaine-Dosogne, J., 9.3 Λαΐου, Α. Ε., 1, 5.1, 6.1, 6.3 Lambeck, Κ., 4.1 Λαμπάκης, Στ., 1, 7 Λαμπροπούλου, Α., 2.6 Λάσκαρης, Ν. Γ., 11.3 Lauffer, S. 1 Lavan, L., 9.2 Λάββας, Π. Γ, 1, 9.2 Lawson, G. R. J., 2.9 Le Roy Ladurie, E., 3 Lebedev, G. S., 6.4 Leclant, J., 2.12 Lefort, J., 2.4, 2.6, 2.8, 5.1, 6.1 Leiwo, M., 2.6 Lemerle, P., 5.1, 10.2, 11.1Lenski, Ν., 2.9Leone, Α., 6.2Λεονταρίτου, Β. Α., 8.1Leontsini, M., 6.3Lepelley, Cl.,2.12Λέτσιος, Δ. Γ.,2.12, 6.3Lev, Υ., 2.11,6.3Leveau, P., 9.2Leven, K.-H., 10.3Lewicki, T., 6.3Lewin, Α., 9.4Lianos, N., 4.1 Λιβέρη, Α., 5.1 Liebeschuetz, W.s, 2.11, 4, 9.2


Pitz, Ε., 1 Planhol, X. de, 1 Podossinov, O. V., 11.1 Pogossian, Ζ., 7 Polyvjannyij, D. I., 9.3 Popova, T. N., 4.2 Popova, Tz., 4.1 Popovic, S., 9.3 Pounds, Ν. J. G., 1 Pratsch, Th., 11.1 Pringle, D., 2.11 Prinzing, G., 6.3, 7, 10.2 Pritsak, Ο., 10.2 Próchniak, D., 2.12 Prontera, F., 1, 2.2, 11.1 Pryor, J. H., 6.3 Purcell, Ν., 1,6.3

Quezel, P., 4.2

Radke, G., 6.2 Radt, W., 2.8Ramsay, W. Α., 2.9Rapanić, Z., 2.2Rapp, G., 2.8Rathbone, D., 6.3Rautman, M, 9.2Ravegnani, G., 9.2Reekmans, L., 9.2Reichert, F., lReisinger, J., 11.3Restle, M., 2.9, 2.11, 2.12, 8.2, 9.1Rheidt, K., 2.8Rhoby, A., 11.1Ricci, Α., 2.4Rich, J., 9.2Richard, J., 8.1Riedl, H., 2.6, 4.1Robert, J., 11.3Robert, L., 9.2

Röhricht, R., 2.11Rokai, P., 10.2Romančuk, A. I., 2.5Roques, D., 2.12Rosen, Kl., 1Rouillard, G., 5.1Rubenson, S., 10.1Rubin, R., 2.11Ruggieri, V., 2.8, 2.9, 11.2Ruseva-Slokoska, L., 9.2Russell, J. C, 2.9, 10.2, 10.3Rutgers, L.V., 9.2

Şahin, S., 2.4, 2.9 Saint-Guillain, G., 2.7Sakellariou, E., 10.2Saliou, C, 11.2Salvesen, H., 3Sanders, G. D. R., 2.6Saradi-Mendelovici, H., 1,

9.2

Sasel, J., 6.2Sauerwein, F., 2.11Σαββίδης, Α. Γ. Σ., 2.6, 5.3, 7Sbonias, Κ., 10.3Schabel, C, 2.7Schafter, F. X., 2.3Schaten, S., 2.12Schellewald, B., 2.6Schilbach, E., 11.1Schmidt, Η., 9.2Schmieder, Ο., 1Schneider, Α., 10.3Schöllgen, G., 8.1Scholz, P. Ο., 2.12Schoten, Ε. J., 11.1Schramm, G., 11.3Schreiner, P., 1, 5.1, 6, 6.3, 9.2, 11.1Schultze, V., 9.2 Schumacher, L., 5.1 Scott, J. Α., 2.8

Müller, R. C, 11.1Müller-Wiener, W„ 2.8, 9.1, 9.2Mundell Mango, M., 9.1Mutafian, Cl. 1 Mylonas, P. M., 2.6

Năsturel, P. Ş., 10.2 Necipoğlu, N., 9.1 Nehring, K., 6.2 Nercessian, Α., 2.5 Neubauer, E., 9.2 Neubauer, W., 11.2 Nicol, D. M., 8.2, 10.2 Nicolet, CI., 1 Niewöhner, Ph., 9.2 Νικολάου-Κανάρη, Α., 10.1 Noethlichs Κ. L., 10.2 Nollé, J., 6.1 Noonan,T. S., 6.1 Nordenskiöld, Α. Ε., 11.4 Νυσταζοπούλου-Πελεκίδου, Μ., 10.2

O'bweng-Okwess, Κ., 11.1O'Sullivan, F., 6.2Ohme, H., 8.1Oikonomidès, N., 6.1, 6.2, 6.3, 7, 10.2,

11.1 Oliver, P., 9.2Olshausen, Ε., 1,2.10,4,5.1 Öner, E., 2.9 Origone, S., 2.2 Ορλάνδος, Α. Κ., 9.3 Orselli, Α. Μ., 1 Orthmann, W., 2.11 Ostrogorsky, G., 5.1Ötüken, Y., 2.9 Ousterhout, R., 2.9, 11.2 Ovadiah, Α., 2.11

Pallas, D. I., 2.6

Παναγιωτίδη, Μ., 2.12 Panayotis, Y., 11.1 Πανοπούλου, Α., 2.6 Panov, Μ. Β., 10.2 Panova, R., 2.3 Papachryssanthou, D., 11.1 Papadopoullos, Th., 10.3 Papaevangelu, P., 9.3 Παπαγιάννη, Ε., 6.1, 11.1 Παπάγγελος, Ι. Α., 8.2 Papanikola-Bakirtzis, D., 2.11 Παπούλια, Β., 11.3 Paramelle, J., 11.1 Paravicini W. 11.1 Parker, A. J.

t 6.3

Parker, S. Th., 7 Parry, M. L., 3 Πασχαλίδης, Σ. Α., 9.3 Patlagean Ε., 7 Πατούρα, Σ., 11.1 Patrich,J., 2.11 Pattenden, P., 7 Pavlović, L., 6.3 Pawlak, P., 2.5 Pekak, S., 2.9 Pemicka, E., 5.3 Penco, G., 8.2 Pertugi, Α., 11.1 Pertusi, Α., 7Peschlow, U., 2.8, 2.9, 9.1Petzl, G., 9.3Φιλίππα-Αποστόλου, M., 9.2Philippson, Α., 1, 2.6, 2.7Φουκανέλη, Γ., 2.12Φουρτούνη, T., 4.1Φύσσα, Ν., 2.12Piccirillo, M., 2.11Pigulevskaja, N. V., 6.1Pitarakis, Β., 5.3 Pitcher, D. Ε., 1


Τσιρώνης, Γ., 9.2 Τσουγκαράκης, Δ., 2.7

Usher, A. P., 10.2

Vagiakakos, D. Α., 11.3 Valbelle, D., 2.11 Van Andel, T. H., 4.1 Van der Vliet, E. C. L., 11.1 Van Doorninck, Fr., 6.3 Van Lauwe, E., 1 Vann, R. L., 6.3 Vasiliev, Α. Α., 7 Vasmer, M., 11.3 Vennett, J., 1 Vierck, H., 6.4 Villeneuve, F., 2.11 Voigt, R., 10.1, 11.3 Von den Brincken, A.-D., 1,11.4 Von Falkenhausen, V., 2.2 Vroom, J., 2.6, 11.2 Vryonis Jr., Sp., 5.1, 5.3, 6.3, 10.2

Waelkens, M., 2.9 Wagner, H.-G., 1,4 Wagner, G. Α., 5.3 Wagstaff, J. M.,4.1, 11.2 Waldherr, G., 3 Ward-Perkins, B., 1, 2.2, 9.2 Wartburg, M.-L. von, 2.11, 4.1, 5.1, 11.2 Weber, Th., 2.11 Weerakkody, D. P. M., 11.1 Weiss, G., 11.1, 11.3 Weyl Carr, Α., 2.11 Whittow, M., 9.2

Wigley, T. M. L., 3 Wiita, J. E., 11.3 Wilkinson, J., 2.11 Willcox, G. H., 4.2 Wintield, D., 2.9, 2.10, 6.2, 9.4 Wirth, E., 2.11,9.2 Wiseman, J., 11.2 Wittek, P., 11.3 Wolff, Α., 9.2 Wolschke-Bulmahn, J., 5.1 Woodward, D., 11.1 Wortley, J., 8.2 Wright, J. K., 1

Yannopoulos, P. Α., 11.1 Yener, Α., 5.3 Yerasimos, St., 9.1, 11.1 Yerkes, R. W., 11.2

Zacharakis, C. G., 11.4Zachariadou, E. Α., 6.1, 6.2, 6.3, 10.2Zachos, K„ 11.2 Zaffanella, C, 2.9 Ζακυθηνός, Δ. Α., 7, 10.2 Zanini, E., 2.2 Zástĕrová, B., 11.3 Zgusta, L., 11.3Zhi-qiang, Chen, 6 Zilliacus, Η., 10.1Zimmermann, M., 2.9 Zorn, J. R., 10.3 Zrenner, C, 2.11 Zuckermann, C, 2.5

Živojinović, M., 5.1

Šebelenko, A. Ja., 10.2 Seeck, Ο., 11.1 Seibt, W., 2.10, 11.1 Serre-Bachet, F., 3 Σέττας, Ν., 3 Ševčenko, I., 11.1 Severin, H.-G., 2.9Shahid, I., 2.11, 11.3Shaw, I., 5.3Sidebotham, S. E., 6.2Σιδέρη, Α., 11.1Σινάχος, Α. Κ., 4Sinos, St., 2.6Sirks, B., 6.1Smith, Ε. Β., 2.11Smith, W., 8.2Smythe, D. C, 10.2Sodini, J.-P., 5.3, 9.2Solzbacher, R., 2.12Sonnabend, Η., 4,5.1Sotgui, G., 2.2Sotinel, Cl., 8.1Soulis, G., 2.6Soustal, P., 1, 2.2, 2.3, 2.5, 2.6, 11.1, 11.3 Sowa, G., 11.3 Spaccapelo, N., 2.2 Σπανός, Κ., 2.6 Speck, P., 9.1 9.1 Sphyroeras, V., 11.4 Spieser, J.-M, 9.2 Spisarevska, I. D., 6.2 Sprandel, R., 5.3 Springer, M., 9.2 Σταματελάτος, Μ., 1 Stănescu, E., 10.2 Stanimirov, S., 2.4 Starkel, L, 3Stathakopoulos, D. Ch., 3, 10.3 Stefanidou, Α., 2.7Steinmüller, U., 2.6

Stephenson, P., 2.3, 7 Steppan, T., 2.6 Stöckly, D., 6.1 Strässle, P. M., 6.1 Στρατής, Δ., 9.3 Striker, C. L., 4.2 Svoronos, N. G., 5.1 Sweeney, D., 5.1

Taeschner, F., 6.2 Talbert, R. J. Α., 11.4 Talbot, A.-M., 2.11, 8.2 Tardieu, M., 5.3 Taseva, L. E., 11.3 Taşhalan, M., 2.9 Tate, G., 2.11 Teall, J. L., 5.1 Τελέλης, Ι. Γ., 3 Theis, L., 2.6, 9.1 Thierry, J.-M., 2.10 Thirgood, J. V., 4.2 Thiriet, Fr., 5.1, 6.3, 10.2 Thomas, Ch. M., 2.9 Thür, G., 5.3Tietze, Α., 10.1Tischler, J, 11.3Tkaczow, Β., 2.12Tobler, T., 2.11Todt, K.-P., 2.11, 8.1Tomaschek, W., 2.9, 6.2Tonkov, S. B., 4.2Topping, P., 10.2Τουρπτσόγλου-Στεφανίδου, Β., 11.1Traina, G., 4 Trapp, Ε., 11.1 Τριανταφυλλόπουλος, Δ. Δ., 2.2, 2.7Troianos, Sp. Α., 9.4 Trombley, F. R., 2.6, 8.2 Tsafrir, Y., 2.11 Τσιρπανλής, Ζ., 2.7

Abara H3Abarinos (Navarino, Pylos) D4Abaskos (Psou) H2Abdela H3Abdera D3Abnikion H3Abrittos E2Abydos (Çanakkale) E3Acerenza → AcheruntiaAchaltziche J2Acheloos D34Acheron C3Achris (Lychnida, Ohrid) 22, D3Acheruntia (Acerenza) B3Acholla A4Achyraus E3Adamakert J3Adana (Şeyhan) G4Adata H3Adramyttion (Edremid) E3Adrassos F4

Adria → Korphos BenetiasAdrianupolis (Edirne, Orestias) 7, 14, 22, E3Adrianupolis → Dryinupolis Adrymeton → Sussa Aetos D3Agathopolis (Ahtopol) E3 Agrigentum → Akragas Agropolis B3 Aguntum Β1 Ahtopol → Agathopolis Aidin → Tralleis Aigai (Lajazzo, Yumurtalik) G4 Aigaion Pelagos (Archipelagos) 1, 12, DE34 Aigina D4 Aigion → Bostitsa Aigyptos 9 Ainos (Enez) E3Aintab H4Aipolioi G3Aizanoi F3Ajaccio A2

ИНДЕКС ГЕОГРАФСКИХ ПОЈМОВА

У индексу који следи налазе се сви географски појмови (називи места, области/провинција, река, језера и мора), који одговарају посебној гео-графској карти Византијски свет од 7. до 15. века, као и сликама 7, 8, 9, 10, 11, 12, 14 и 22 у самој књизи. Слике у књизи су наведене бројем уз сам појам, док је позиција на географској карти одређена словом и бројем поља. Називи река, језера и мора су дати курзивом.

276 Византијски свет Индекс географских појмова 277

Aphrazeia F3 Aphrodisias → Staurupolis Aphumon H3 Apollonia 7, 22, C3 Apollonias E3 Appiaria → Apeiria Apros E3Aquileia → Akuilegia Aquinum B3 Aquis D2 Araban → Robam Arabia 9Arabissos G3Arachthos D3Arad D2Araxes (Aras) H3, J23Arbe (Rab) B2Archaiopolis H2Archipelagos → Aigaion PelagosArda DE3Ardanutzi H2Argauth (Argaun) H3Argeş → AldeskosArgeş → Curtea de ArgesArgos D4Argyrokastron C3Argyropolis H3Ariaratheia G3Arif → ArykandaArka G4Arkadia 9Arkadia (Kyparissia) D4Arkadiupolis E3Armenia A ' και Β ' 9Armeniakon 12Arno A2Arra F3Arretium B2Arsa → RaseArsanias (Murat su) HJ3

Arta D3Artzesion J3Artzike → AltzikeArykanda (Aiif) F4Arzane H3Arzes H3Ascoli B3Asi → OrontesAsia 9Asisium B2Asmosaton H3Asow → TanaAsowsches Meer → MaiotisAspalathos C2Aspendos F4Aspona F3Asprokastron (Akkerman) E1Astypalaia (Stampalia) E4Atel (Wolga) 8, JlAthenai 7, 14, D4Athenai (Atina) H2Athos → Hagion OrosAthyras E3Atina → AthenaiAtroa F3Attaleia (Antalya) 7, F4Augustamnike A ' και Β ' 9Aulon (Vlores) C3Aulon (Εύβοια) D4Auxentios (όρος) Ε3Axios (Bardarios, Vardar) 22, D3Axiupolis E2Aydin → TralleisAzazion H4

Β види VBaia (λίμνη) (Herakleia) E4Bagradas A4Baka G3Bakirçayi → Kaikos

Akampsis (Çoruh) H23Akkerman → AsprokastronAkra (Akrai) E2Akragas (Agrigentum) B4Akroïnon F3Aktion → NikopolisAkuilegia (Aquileia) B2Akys → AquisAlbunon C2 Aldeskos (Argeş) DE2 Aleppo → Beroia Alexandreia (Alexandrette, Iskenderun) G4 Alpheios D4 Altamura C3 Altina E2 Altinum B2 Altzike (Artzike) J3 Aluston (Alupta) F2 Aluta El, D2 Amalphe B3 Amantia B3 Amara Ή3Amaseia 7, 10, 14, G3 Amastris (Amasra) F3 Amida (Diyarbakır, Emet) H3 Amik (λίμνη) G4 Amisos (Samsun) 7, G2 Amitemum B2Amiuk J3Ammochostos (Famagusta) G4Amnias G2Amorgos E4Amorion 7, 14, F3Amphidos (Offido) B3Amphipolis D3Amphissa → SalonaAmpier J2Amselfeld → Kosovo poljeAnaia E4Anabarzos (Anazarba, lustinianupolis) G4

Anagni B3 Anakuphia H2 Anamur → Anemurion Anaphe E4 Anaplus E3 Anastasiupolis F3 Anatoliko D4 Anatolikon 12 Anazarba → Anabarzos Anchesmos → H. Saranta Anchialos (Pomorie) 7, E2 Anchiasmos → H. Saranta Andalos G3 Andrabida D4 Andrapa G3 Andres DE4 Anemoteichos F4 Anemurion (Anamur) F4 Anion 10, J2 Ankara → AnkyraAnkona B2Ankyra (Ankara) 7, 14, F3Ankyra (Μοισίας) Ε3Annesoi G3Antarados (Tartus, Tortosa) G4Antakya → AntiocheiaAntalya → AttaleiaAntibaris (Bar) C2Antigus G3Antikythera (Cerigotto) D4Antiocheia (Antakya, Theupolis) 10, 12,

14, G4 Antiocheia (Mäander) E4 Antiparos 19, E4 Anzulada F3 Aoos (Vijosa) C3 Apameia (Βιθυνίας) Ε3 Apameia (Συρίας) G4 Apameia (Kelainai, Sublaion) 7, F4Apeiria (Appiaria) E2


Bukarest E2 Bukellarion 12 Bulgaria 12,14 Bulgarophygon E3 Bulla Regia A4 Burat → Brutos Burdur (λίμνη) F4 Burlik Gl Bursa → Pruse Buthrotos (Butrint) C3 Butoba (Budva) C3 Bydine → Bidine Byblos (Gibelet) G4

C види ΚCabo d'Oro (κανάλι του) D Cagliari A3 Caltabellotta B4 Çanakkale → Abydos Canosa (Canusium) B3 Capodistria → Iustinopolis Capua → Kapye Carinae → Kronion Çarşamba F4 Cassino B3Castrogiovanni (Enna) B4 Catania → Katane Cattaro → Dekatera Cefalonia → Kephallenia Cefalù → Kephaludi Cembalo → Symbolon Cercina A4 Cerigo → Kythera Cerigotto → Antikythera Cetina → Zentina Ch βλ. και Η Chaboras (Khabur) H34 Chaironeia D4 Chaldia 12 Chaliat (Chleat) J3

Chalkis → Euripos Chalkis (Βόρεια Συρία) Η4 Chalkedon 14, E3 Chandax E4 Chania D4 Charan H3 Charax (Hereke) F3Charpete (Harput) Η3Charsianon 12Chele F3Chelidonion (Erevan) J2Cherson (Κριμαία) 12, F2Chert J3Chieti B2Chilia → LykostomionChimara (Himara) C3Chioggia → KlugiaChios 12, E34Chleat → ChaliatChlomaron H3Choaron (Hvar, Phara) C2Choma F4Chonai (Kolossal) F4Chonin G3Chozana H3Christianupolis D4Christupolis (Kabala) D3Chrysopolis (Skutari) E3Chunabia C3Cividale del Friuli → Forum IuliiCivitate B3Civitavecchia A3Clermont D4Comacchio B2Corno A1Copa G1Çoruh → AkampsisCosenza → KonstanteiaCurtea de Argeş D2

Balaleison (Bitlis) J3Balaneiai G4Banes F3Bar → AntibarisBarada G4Barata (Binbirkilise) G4Bardarios → AxiosBaris C3Barletta B3Barna (Odessos) 22, E2Barşauma H3Basilaion (Iuliupolis) F3Basilika D4Basilika Therma G3Bassiana C2Basento BC3Batumi → BathysBastia A2Bathyrryax G3Bathys H2Batzokoba D3Begoritis (λίμνη) D3Beirut → BerytosBekla (Krk) B2Belebusdion (Velbužd, Küstendil) D3Belegrada (Berat) C3 Bellunum Β1 Belokoma F3Beloozero 8 Bempetz → HierapolisBenebenthos B3Benetia (Venezia) B2Bera E3Berat → BelegradaBeregaba-Paß E2Beresan 8Beroia (Aleppo, Haleb) 10, H4Beroia (Θράκη) Ε2Beroia (Stara Zagora, Eirenupolis) D3Berone (Verona) A2

Bersinikia (Versinikia) E3 Berytos (Beirut) 10, G4 Bidine (Bydine, Bononia, Vidin) D2Billaios (Filyos) F3 Binbirkilise → Barata Bira H4 Birka 8 Bithynia 9 Bitlis → Balaleison Bitola → Monasterion Bizerta A4 Bizye E3Boczaada → Tenedos Bodchorma J2 Bodena (Edessa, Voden) D2 Bogu → Hypanis Boibe (λίμνη) (Karla) D3Boion (Bojana) D2 Bolaina D4 Bolbe (λίμνη) D3 Bolgar 8Bologna A2Bona C2Bonditsa D3Bononia → BolognaBononia → BidineBorzo G4Bosporos E3Bosporos, Kimmerios (Zekch Kertsch) Gl Bostitsa (Aigion) D4 Bova B4 Bradano BC3 Branitzoba D2 Bratza C2Brendesion (Brindisi) C3 Brutos (Burat, Pruth) E12 Bryas E3 Brysis E3 Budapest Cl Bug → Hypanis


Eilissos (Lexhe, Lissos) C3 Eirenupolis (Irnebol) G4 Eirenupolis → Beroia Elasson D3 Elba → Ilba Emesa (Homs) H4 Emet → Admida Emona (Ljubljana) B2 Enbilos (Koça) E3 Endelechone → Robam Enez → Ainos Enna → Castrogiovanni Epaktos → Naupaktos Epeiros, Nea 9Epeiros, Palaia 9Ephesos (Selçuk, Theologos) 7, 14, E4Epidamnos → Dyrrachion Epiphaneia G4 Epiphaneia (Hama) H4 Erevan → Chelidonion Erzerum → Theodosiupolis Erzincan → Keltzene Eskişehir → DorylaionEuaïssa G3 Euboia D34 Euchaïta (Euchaneia, Çorum) 14, G3Eumeneia F3 Eupatoria F2 Euphrates H3 HJ4 Euphratesia 9 Euripos (Chalkis) D4 Europe 9 Eurotas D4 Eurymedon F4 Euxenos Pontos → Maure ThalassaFaenza → Faventia Famagusta → Ammochostos Faventia (Faenza) B2 Fermo → Firmum Ferrara → Pheraria

Firmum (Fermo) B2 Fiume (Rijeka) B2 Firenze → PhlorentiaForli (Forum Livii) B2Forum Iulii (Cividale del Friuli) Bl Furnos Minus A4

Gabala G4 Gaïte (Gaeta) B3 Galatia A 9 Galatia Salutaria 9 Galesios E4 Gallikos → Echedoros Ganğa J2 Gangra 10,14, F3 Ganos E3 Gardiki D3Gardikia D3 Gaza 10 Gdanmaa F3 Genua A2 Gerace B4 Geraki D4Germanikeia (Maraş) G3 Germe E3 Germia F3 Germokoloneia F3 Gibelet → Byblos Glabinitza C3 Glemona Β1 Göreme → Korama Gomphoi D3 Gordion F3Gortyne E4 Gotland 8Gradista C3 Grado → Kogradon Gravina B3 Grizanon → Tzibiskos Gytheion D4

Dabesa → Thebasa Dadasiana F3 Dadybra G3 Dakia Mesogeios 9 Dakia Parapotamia 9 Dalmatia → Delmatia Damala D4 Damaskos 10, H4 Dampolis → Diampolis Danapris (Dnjepr, Borysthenes) 8, F1 Danastris (Dnjestr, Tyras) 8, DE 1Danubios (Istros) C1-E2 Daphnusia F3 Daras (Anastasiupolis) H3 Dardania 9 Darende → Taranta Dazimon G3 Deabolis (Devol) D3 Debeltos (Develtos) E2 Debris (Dibra) C3 Dekatera (Cattaro, Kotor) C3 Delmatia 12 Delos E4 Delphoi D4Demetrias (Pagasai) D3 Derbe G4 Derkos E3 Derzene (Terçan) H3 Destinikon C2 Develtos → Debeltos Devol → DeabolisDiadora (Iadera, Zadar, Zara) B2Diadromoi (Halonnesos) D3Diakeimelion F3Diampolis (Dampolis) E2Dibra → DebrisDidymoteichon (Dimotika) E3Dinogeteia E2Diokleia (Dokleia, Zeta) C3Dioskurias → Sebastopolis

Dipotamon (Mesanakta) F3Distra → DorostolonDitzina (Kamčiya) E2Divrigi →TephrikeDiyarbakir → AmidaDnjepr → Danapris (στην πε ριοχή της

κλιμακωτής του κοίτης → Phragmoi)Doara (Regedora) G3Dodone C3Dokeia (Tokat) G3Dokleia → DiokleiaDouche (Teluch) 12, H4Dometiupolis F4Don → TanaisDorostolon (Distra, Dristra, Durostorum,

Silistria) 22, E2Dorylaion (Eskişehir) 7, F3Drabos (Drau) Β 1, C2Drama D3Drepanon (Trapani) B4Drin C3Drina C2Dristra → DorostolonDrizepara (Druzipara) E3Drizion G3Druzipara → DrizeparaDryinupolis (Adrianupolis) 17, C3Dubrovnik → Rausion Dulcigno → Herkynion Durostorum → Dorostolon Dvin → Tibion Dyrrachion (Durazzo, Durresi, Epidam-

nos) 7, 12, 14, 22, G3

Echedoros (Gallikos) D3Ecmiadzin J2 Edessa (Urfa) H3 Edessa → Bodena Edirne → Adrianupolis Edremid → Adramyttion


Isauria 9Isborsk 8Iskar→ OiskosIskenderun → AlexandreiaIstanbul → Konstantinupolis E3Istria (Istros) E2Istros → DanubiosIthake C4Iuliupolis → BasilaionIustiniana Prima D2Iustinianupolis → AnabarzosIustinianupolis → Modrine Iustinianupolis → Mokissos Iustinopolis (Capodistria, Koper) B2

Κ види CKabala → ChristupolisKabala (κοντά στο Ικόνιο) F4Kaborkin F3Kaïkos (Bakirçayi) E3Kairuan A4Kaisareia 7, 1O, 14, G3Kaïsos H3Kalaat Seman → TelanissosKalabria 12Kalabria → RegionKalabryta D4Kalamas C3Kalamata D4Kalampaka → StagoiKallatis E2Kallinikon H4Kallipolis (Gallipoli στην Απου λία) C3Kallipolis (Gallipoli, Gelibolu) 7, E3Kalykadnos (Gök su) FG4Kalymnos E4Kamachos (Kamacha) 14, H3Kamčiya → DitzinaKamuliana G3Kana F3

Kandia → ChandaxKanina C3Kapharda G4Kapetru H3Kapha (Theodosia, Caffa) G2Kappadokia A und Β 9, 12Kappadox G3Kapye (Capua) B3Karbuna E2Karchedon (Carthago) A4Karia 9Karlobo D2Karpasos G4Karpathos E4Karse J2Karystos D4Karytaina D4Kasos E4Kaspisches Meer (Κασπία θόλασσα) 8, J1 Kassandria D3 Kastamon F3 Kastoria D3 Kastoria (λίμνη) D3 Kastrokome → Okomion Katane (Catania) 14, B4 Katera → Dekatera Kaÿstros E4 Kea D4Kelainai → Apameia Kelkit Irmak → Lykos Keltzene (Erzincan) H3 Kephallenia 12, C4 Kephaludi (Cefalù) B4Kephissos D34Kerasus H2Kerkyra C3Kertsch → BosporosKeryneia (Kyreneia) G4Kestros F4Kibyra (1) F4

Η βλ. και Ch Hadrumetum → Sussa Hagia Seuerina 14, C3 Hagioi Saranta (Anchiasmos, Anches-

mos) C3 Hagion Oros (Athos) 14, 20, Hagios Eustratios DE3 Hagios Prokopios G3 Haimimontos 9 Haleb → Beroia Haliakmon D3 Halikaraassos E4 Halmyris E2 Halmyros D3 Halonnesos → Diadromoi Halys (Kizilirmak) G23 Hama → Epiphaneia Harmala E4 Hatra J4Hebros → Maritza Helenopolis F3 Helenopontos 9 Helissus → Eilissos Heliupolis G4 Helkynion C3 Hellas 9, 12 Hellespontos 9, E3Helos D4Herakleia (Pontoerakleia) F3Herakleia (θάλασσα του Μαρ μαρά) 7, E3Herakleia (Latmos) E4Herakleia (Kybistra) G4Herakleia Lynkestis → PelagoniaHerakleiana B2Herakleia (λίμνη) → BaiaHerakleiupolis → PedachthoeHereke → CharaxHermos (Gediz) E3Hierapetra E4Hierapolis (Mempetze) H4

Hierapolis (Parnukkale) 14, FHiereia E3Hierissos D3Horns → EmesaHonorias 9Horai (Corato) B3Hyde G3Hydra D4Hydrentos (Hydrus, Otranto)Hypaipa E4Hypanis (Bogu, Bug) 8, EF 1Hypanis (Kuban, Kuphis) GHHypate → Neai Parrai

Iadera → Diadora Jajce C2 Ialita (Jalta) F2 Iasos E4Iban (Van) J3Ibligo Β 1Ibora → PimolissaJerusalem 10Ies (Lissa) B2Ikaria E4Ikonion 7,14, F4Ilba (Elba) A2Ilion (Troia) E3Ilmen (λίμνη) 8Imbros E3Imera B4Indos (Dalaman) EF4Ioannina D3Ionios Kolpos C34Ionopolis (Inebolu) F2Iontos (Ugento) C3Ios E4Ipekion (Peć) C2Iris (Yeşilirmak) G3Irnebol → EirenupolisIsaura F4


Kythnos D4 Kyzikos 14, E3

Ladoga (λίμνη) 8 Lagosta → Lastobon Lajazzo → Aigai Lakedaimonia D4 Lamia → Zetuni Lamos (Lamasçay) G4Lampsakos E3Lanciano B3Lange Mauern (Makra teiche, Taphros

megale) E3 Laodikeia (Latakia) G4 Laodikeia (Phrygien) 7, 14, F4 Lapethos G4 Laranda (Karaman) G4 Larissa 7, 14, D3 Larissa (Mancinik) G3 Larissa (Sezer) G4 Larnaka G4 Lastobon (Lagosta) C2 Latakya → Laodikeia Latros (Latmos) E4 Laura (Megiste) 14, D3 Lebadeia D4 Lebedos E4 Lecce C3Lemesos (Limasol) G4 Lemnos E3 Leontine B4 Leontopolis → Zalicha Leonitopolis (Lykaonien) F4 Lesbos → Mitylene Leukas C3Leukosia (Nicosia) G4 Lexhe → Eilissos Libye Ano και Kato 9 Lilybaion A4 Limasol → Lemesos Lipara B4

Lipenion D2Lissos → EilissosLjubljana → EmonaLobitzos (Lowetsch) D2Loidoriki D4Longibardia 12Longos (Sithonia) D3Lopadion (Melitopolis) E3Lowat 8Lowetsch → LobitzosLucera B3Ludias D3Lulon 11, G4Luma E4Lychnida → AchrisLychnidos (λίμνη Οχρίδας) C3Lychnitis (λίμνη Sevan) J2Lydia 9Lykandos 12, 03Lykaonia 9Lykia 9Lykos (Kelkit Irmak) GH3Lykostomion E2Lystra F4

Madamaukon (Malamocco) B2Madara E2Madasuma A4Madyta E3Magnesia E3Maiandros (Büyük Menderes), EF4Maine D4 Maïotis (θάλασσα Αξώφ) G1Makedonia A ' και Β ' 9, 12Makestos (Simavi) E3Makra teiche → Lange MauernMakre F4Makre (Stageira) E3Makrolibada E3Malagina (Melangeia) F3

Kibyra (2) F4Kibyrraioton 12Kiew 8KiükiaA' και Β' 9, 12Kilikische Pforte (Pylai Kilikias) G4Kimmerios Bosporos → Bospo rosKinte G3Kios (Gemlik) E3Kirkesion H4Kirkuk J4Kisamos D4Kitharizon H3Kitros D3Kizilirmak → HalysKlaboka (Klobuk) C2Klaneos F3Klaudiupolis 14, F3Kleidion D3Kleisura της → BeregabaKlobuk → KlabokaKiokotnica E3Klugia (Chioggia) B2Knin → TeninKodylessos F4Kogradon (Grado) B2 Koloneia (Aksaray) G3 Koloneia (θέμα) 12, H3 Kolosai → Chonai Komana (1) G3 Komana (2) G3 Konkordia B2 Konstanteia (Cosenza) B3 Konstantia → Tome Konstantina H3 Konstantinupolis (Byzantion, Istanbul) 7,

8, 11, 14, 16, E3 Kopais (λίμνη) D4 Kopsis D2Korama (Göreme) G3 Korinthos 7, 14, D4

Korniaspa G3 Korone D4 Koronis (λίμνη) D3 Korphos Benetias (Adriatikon Pelagos) B2

C3 Korsike A23 Kortsene → Keltzene Korykos G4 Korytsa C3 Kos E4 Kosovo polje (Κοσσυφοπέδιο) D3Kotaïs H2Kotyaeion (Kütahya) 14, F3 Krasos F3 Krateia F3 Kratobo D3Kremona A2 Krete 9, 12, 14, DE4 Kritzimos D3 Krk → Bekla Kronion (Carina) B4 Krotone C3 Krua (Kruja) C3 Kuban → Hypanis Kukusos (Göksün) G3 Kululis A4 Kuma HJ1 Kura → Kyros Kurion G4Kurkura (Corčula) C2 Küstendil → Belebusdion Kybistros → Herakleia Kydnos G4 Kyparissia → Arkadia Kypros 9, 12, 14, FG4 Kypsala E3 Kyreneia → Keryneia Kyros (Kura) J2 Kyrros G4 Kythera (Cerigo) D4


Morphu G4Mosynopolis E3Mudros E3Mugia E4Murat Su → ArsaniasMurom 8Musge F3Mykonos E4Mylasa E4Myra 14, F4Myrikion F3 Myrina E3 Myriokephalon F3 Mysia A ' και Β ' 9 Mystras (Mistra) D4

Nachičevan J3Naissos (Niš) 7, 22, D2Nakida G3Nakoleia F3Naron (Neretva, Orontios) C2Naupaktos 14, D4Nauplion EMNavarino → AbarinosNaxos E4Nazianzos G3Neai Patrai (Hypate) 14, D3Neapolis (Aphrike) A4Neapolis (Ιταλία) Β3Neapolis (Πισιδία) F3Neokaisareia (Niksar) 10, 14, G3Neokaisareia (Ευφράτης) Η4Neokastron B3Nesoi 9Nestos 22, D3Neutzikon E3Newa 8Nicosia → LeukosiaNikaia (Iznik) 7, 14, F3Nikaia (Nizza) A2

Nike E3Nikomedeia 7, 14, F3Nikopolis (Δούναβης) 22, D2Nikopolis (Μακεδονία) D3Nikopolis (Χαλδία) Η3Nikopolis (Aktion) 7, 12, C3Nikopsis H2Nikotera B4Nisibis H3Nisyros E4Nobiodunon E2Nona B2Noto B4Nouai (Novae) E2Nymphaion E3Nyssa G3

Odessos → BarnaOhrid → AchrisOhrid (λίμνη) → LychnidosOinaion G2Oinianda F4Oiskos (Iskar) D2Okomion (Kastrokome) H3Olympia D4Olympos (Chimaira) F4Onega (λίμνη) 8Onopniktes G34Opitergium (Oderzo) B2Opsara B2Opsikion 12Optimaton 12Oreos D3Orestias → AdrianupolisOrkistos F3Orontes (Asi) GH4Orontios → Naron Ortona B2 Orvieto B2 Osiena G3

Malakopeia G3Malazgirt → ManzikiertMalgara E3Malos F3Malta B4Mancinik → LarissaManzikiert (Malazgirt) J3Marand J3Mardis (Mardin) H3Margat → MarqabMaritza (Hebros) 22, DE3Markellai (Karnobat) E2Markianupolis E2Marmarameer (θάλασσα τον Μαρμαρά)

2, E3 Mannaras E4Maroneia E3 Maros → Moreses Marqab (Margat) G4 Marsivan (Phazimon) G3 Martyropolis (Miepherkeim) H3 Matera C3Matianos (λίμνη Urmia) J3 Matrağa → Tamatarcha Maure Thalassa (Euxeinos Pontos) 8,

EFGH2Mausil (Mosul) J3Mazzara A4Medeia (Midye) E3Mediolanon A2Megara D4Mela → ModrineMelangeia → MalaginaMelas F4Meleta C2Meifi B3Melita → MaltaMelitene (Eskimalatya) 7, 10, 12, H3Melitopolis → Lopadion Melnikos (Melnik) D3

Melos (νησί) D4 Melte H3 Meluos G4Mempetze → Hierapolis Menikos G4Mesanakta → Dipotamon Meschia H2Mesembria (Nesebar) 22, E2 Meşene (Messina) B4 Mesopotamia 9, 12 Meteora 21, D3 Methone (Modon) D4 Methymna E3 Metropolis D3 Metzcheta J2 Midya → Medeia Miepherkeim → Martyropolis Miletos (Palatia) E4Misis → Mopsuestia Miskamos F3 Mistheia F4 Mistra → Mystras Mitrovica → Sirmion Mitylene (Lesbos) 14, E3 Mnizos F3 Modena A2 Modon → Methone Moglaina (Moglena) D3 Mokissos 14, G3 Mokriskik C2 Monasterion → Pelagonia Monastir A4 Monembasia D4 Monopolis C3 Monreale B4Monte Cassino → Cassino Montferrat A2Mopsuestia (Misis) G4Morabos D2Moreses (Maros) D12Morobisdos D3


Phokaia E3Pholegandros E4Photike C3Phragmoi (κλιμακωτή κοίτη του Δνείπε-

ρου) 8, F 1 Phrygia Pakatiane 9 Phrygia Salutarla 9 Phulloi G2 Phyle F3Pidachthoe → Pedachthoe Pimolissa (Ibora) G3 Pisa A2 Pisidia 9Pisinus (Pessinus) 14, F3 Pissa → HarmalaPitsunda → SoteriupolisPityus → SoteriupolisPiza H4Pizuch B2Plataiai D4Platani B4Plazenta (Piacenza) A2Pleven D2Pliska (Tzika) E2Plofinik D2Po → PadosPodaleia F4Podandos G4Poimanenon E3Pola B2Polock 8Polykastron B3Pomorie → AnchialosPompeiupolis (Παφλαγονία) G3Pompeiupolis (Κιλικία) G4Pontoerakleia → Herakleia Pontika Pontos Euxeinos → Maure ThalassaPontos Polemoniakos 9 Potenza B3 Praibalis 9

Prainetos F3 Prakana G4 Prebeza C3 Preslav → Presthlaba Prespa (λίμνη) D3 Presthlaba (Μικρή-) Ε2Presthlaba (Μεγάλη-) Ε2Prilapos D3Pristina D2Prizdriana C3Probaton E3Prokonnesos E3Prosakos D3Pruse (Bursa, Pythia) E3Pruth → BrutosPsara E3Psou → AbaskosPulcheriupolis C3Pusguse (λίμνη) F4Pylai E3Pylai Kilikias → Kilikische PfortePylos → Abarinos Pyramos G34 Pyrgion E4 Pyrgoi F4 Pythia → Pruse

Qubaqib (Tohmaçay) GH3

Rabenna (Ravenna) B2Ragusa B4Ragusa → RausionRaidestos (Rodosto) E3Raphaneai G4Rapsakion H3Rase (Arsa, Raška) C2Ratiaria D2Rausion (Ragusa, Dubrovnik) C2Ravenna → RabennaRegedora → Doara

Osmos (Osam) D2 Osroene 9 Ostan J3 Ostia B3 Ostrobon D3 Otranto → Hydrentos

Pados (Po) AB2 Padua B2 Paiperte H3 Palaiochora → Aigina Palaiokastron C3 Palaiopolis E4 Palaistine A', B' και Γ' 9 Palatia → Miletos Palermo → Panormos Palmyra H4Pamphilon E3Pamphylia 9Pamphylios Kolpos FG4Panasion F3Panion E3Pannonia 9Panormos (Palermo) B4Papa (Tiberiupolis) F4Paphlagonia 9, 12Paphos F4Papia (Pavia) A2Parenzo (Poreč) B2Pareuphratideis poleis 12Parga C3Parion E3Paristrion 12Parma A2Pamassos G3ParosE4Parthenios (Bartinçay) F3Patara F4Patmos E4Patrai 14, D4

Pavia → PapiaPaxoi C3Pedachthoe (Herakleupolis) G3Pediaios G4Pegai E3Peipus (λίμνη) 8Pelagonia (Bitola, Herakleia, Monaste-

rion) D3 Peloponnesos 12 Peneios (Θεσσαλία) D3Peneios (Πελοπόννησος) D4Pentapolis F3Pergamos E3Perge 14, F4Peritheorion D3Perkri J3Pernikos D2Perta F3Perugia B2Pescara B2Pessinus → PisinusPhalakron G3Phanagoreia G1Phara → ChoaraPharsala D3Phasilis F4Phasis (Rioni) HJ2Phasis H2Phazimon → MarsivanPheraria (Ferrara) A2Pherep G4Philadelphia E3Philippoi 14, D3Philippupolis 7, 14, 22, D3Philomilion F3Phiskardo C4Phoinike 9Phoinike Libanesia 9Phoinix F4Phlorentia (Firenze) A2


Seretos (Sereth) E 12Sergiupolis (Rusafa) H4Seriphos D4Serrai D3Severin D2Sewan (λίμνη) → LychnitisŞeyhan →AdanaSezer → LarissaŠibenik → SebenicoSide 14, F4Siderokausia D3Signia → ZenggSikelia AB4Sikinos E4Silistria → Dorostolon Simavi → Makestos Singara J3 Singidon (Belegrada, Singidunum) 7, C2 Sinope 7, 10, G2 Sipendos (Sipontum) B3 Siphnos D4 Siricha G3 Sirmion (Mitrovica, Zeugmion) 7, 12, C2 Siscia C2 Sision G3 Siteia E4Sithonia → Longos Sivas → Sebasteia Sizilien, δρόμος της A4 Skerdakissa B2 Skiathos D3 Skodra (Shkodra) C3 Skompos (Shkumbini) C3 Skopelos D3Skopia (Skupoi, Skopje) 22, D3 Skordona B2 Skutari (λίμνη) C3 Skylax G3Skyllakion (Squillace) B3 Skyros D3

Skythia 9 Slatina D2 Sliven → Stilpnon Smederevo D2 Smolensk 8Smyrne 7, 14, E4Soldaia → SugdaiaSofia → SerdikeSoteriupolis (Pityus, Pitsunda) H2Sozopetra (Zapetra) H3 Sozopolis (Haimimontos) E2 Sozopolis (Pamphylien) F4 Spalato → Salona Spercheios D3 Spetsai D4 Sphakia D4 Spinalonga E4 Spoleto B2 Stageira → Makre Stagnon C2Stagoi (Kalampaka) D3 Stampalia → Astypalaia Stara Zagora → Beroia Staraja Ladoga 8 Staurupolis (Aphrodisias) 14, E4 Stenimachos D3 Stilpnon (Sliven) E2 Stip D3 Stoboi D3 Stratonikeia E4 Strobilos F4 Strega C3 Strummitza D3 Strymon (Struma) 12, 22, D3 Studenitsa C2Stupion, Stypeion → Deabolis Subiba

(Sbiba) A4Subiaco B3Sublaion → ApameiaSuda D4

Regina (Ergene) E3Region (Θράκη) Ε3Region (Reggio Calabria) 14, B4Remesiana D2Rentina D3Rethymnon D4Rioni → PhasisRisena C3Rizaion (Rizus) 7, H2Robam (Endelechone, Araban) H3Rodandos G3 Rodope 9 Rodos E4Rodosto → Tiaidestos Romanopolis H3 Rome (Roma) B3 Rossano → Russianon Rossos G4 Rostow 8 Rovine D2 Rusion E3Russianon (Rossano) C3 Russokastron E2 Ryndakos E3

Sabas (Save) BC2 Sadagolthina G3 Sagalassos F4 Sakarya → Sangarios Salabrias → PeneiosSalamas J3Salamis D4Salarama F3Salerinon (Salerno) B3Salines C2Salona (Amphissa) D4Salona (Spalato, Split) C2Salso B4Samandag → SeleukeiaŠamchor J2

Samos 12, E4Samosata (Samsat) 10, H3Samothrake E3Samsulde J2Samsun → AmisosSangarios (Sakarya) F3Saniana F3Santorine → TheraSapientsa D4Saranta → Hagioi SarantaSarapa H2Sarat → SeretosSardeis 7, 14, E3Sardinia A3Sarkel 8, HISaros (Şeyhan) G3Sanig H4Saseno C3Sasima G3Sassari A3Satala H3Save → SabasSbeitia → SufetulaSebaste 14, F4Sebasteia (Sivas) 7, 10, 12, G3 Sebastopolis (Suchumi) H2 Sebenico (Šibenik) B2 Şebinkarahisar → Koloneia Seleukeia (Samandag) G4 Seleukeia (Silifke) 7, 10, 12, 14, G4Seleukeia Sidera F4 Selge F4Selinas (Sulina) E2Selinus F4 Selymbria E3Semaluos G3Sena (Siena) A2Senzusa F3Serbia (Serblia) D3Serdike (Sofia, Triaditza) 7, 22, D2


Thrake 9, 12Thrakesion 12Thuburbo Maius A4Thugga A4Thyateira E3Thyra E4Tiber B23Tiberiupolis → PapaTibion (Dvin) 10, J2Tigris H3, J34Timakos (Timok) D2Timeses (Temes) D2Timisoara D2Tion F3Tirebolu → TripolisTirnovo → TurnobosTitza (Theiss) C12Tizin G4Tlos F4Tmutorakan → TamatarchaTohmaçay → QubaqibTokat → DokeiaTome (Konstantia) E2Toplitzos D3Tortosa → AntaradosTraianupolis 14,22, E3Tralleis (Aydin) E4Trani B3Trapani → DrepanonTrapezus 7,10, 14, H2Triaditza → SerdikeTridenton (Trient) A1Trigno B3Trikala (Trikka) D3Tripolis (Tarabolus) 10, G4Tripolis (Tirebolu) H2Troas E3Trogir → TetrangurinTroia B3Troia → Ilion

Troknada F3Tropai (Tropas, Tropea) B3Trosis 10Trosmis E2Truso 8Tundscha E23Tunis A4Turbessel → Teil BaširTurnobos (Timovo) E2Tuz gölü → Tatta (λίμνη)Tyalia 7, 10, 14, G3Tyndarion B4Tyras → DanastrisTyrokastron H2Tzamandos G3Tzenzina C2Tzepaina D3Tzemomianon E3Tzibile H2Tzibiskos (Grizanon) D3Tzika → PliskaTzurulos E3

Uasada F4Ugento → IontosUlnutin H3Ulpiana C2Urbino B2Urfa → EdessaUrmia (λίμνη) → Matianos

V види Β Vardar → AxiosValaršakert J3 Valona → Aulon Van → Iban (λίμνη) Varna → Odessos Velbužd → Belebusdio Verigava-Paß → Beregabs Verona → Berone

Sufetula (Sbeitia) A4Sugdia (Soldaia, Sugdaia) G2Sumela (μονή) Η2Surrentum → SyrentosSussa (Adrymeton, Hadrumetum) A4 Sutri B2 Suzdal 8 Syke (Söke) E4 Sykeon F3 Sylaion 14, F4 Symbolon (Balaklava, Cembalo) F2Syme E4 Symposion G3 Synada 14, F3 Synaos E3 Syrakuse 14, B4 Syrentos (Surrentum) B3 Syria A ' και Β ' 9 Syros E4 Syspeirites H3

Tabia G3Tabrezion (Taurision) J3Tamatarcha (Matraga, Tmutorakan) G1 Tana (Asow) G1 Tanaïs (Don) 8, GH 1 Taormina → TauromenionTaparura A4Taphros megale → Lange Ma uernTarabolus → Tripolis Taranta (Darende) G3 Taras (Taranto) C3 Taron (Mus) 12, H3 Tarsia F3 Tarsos 7, 10, G4 Tartus → Antarados Tatta (λίμνη) (Tuzgölü) FG3 Tauromenion (Taormina) B4 Taxara → Koloneia Telannissos (Kala'at Seman) G4 Teil Basir (Turbessel) H4

Telos E4Teluch → Douche Tenedos E3 Tenin (Knin) B2 Tenos E4 Teos E4Tephlis (Typhlida) J2 Tephrike H3 Terbunia C2 Terçan → Derzene Terek J 1 Tergeste B2 Termessos F4 Ternabos D3 Termini Imerese → Thermai HimeraiTetrangurin (Trau, Trogir) B2 Teumia Β 1Thabraca A4Thasos D3Thaunnarios H4Thebai D4Thebai (Nea Anchialos) DThebaïs Ano και EngistaThebasa (Dabesa) G4Theiss → TitzaThemiskyra G2Tenai A4Theodosia → KaphaTheodosiupolis (Erzerum) 7, 10, 12, Η Theodosiupolis (Μεσοποταμία) H3 Theologos → EphesosThera (Santorine) 17, E4Therma → Basilika ThermaThermai Himerai (Termini Ime rese) B4Thermodon G23Thermopylai D3Thessalia 9Thessalonike 7,11,14, D3Theupolis → AntiocheiaThospitis (λίμνη) (Van) J3


ПОГОВОР

У историји византологије, која већ поодавно није једна научна грана него читав сплет разноликих дисциплина, XX век је представљао време њеног великог успона. Када се у завр-шним деценијама XIX столећа ослободила незаслуженог баласта негативних оцена које су о њој својевремено изрекли француски просветитељи, а које су за последицу имале стагнацију византијских студија и готово њихово замирање, проучавање хиљадугодишњег Царства изнова је кренуло јасном и непрекинутом узлазном ли-нијом. Осим у европским земљама, византологија је ухватила корене и на другим континентима: најпре у Америци, затим у Африци, онда у далекој Аустралији, а однедавно су византијске студије утемељене и у великим азијским земљама као што су Кина, Јапан и Кореја. У међувремену је знатно порастао број истраживача који проучавају различите сегменте византијске цивилизације. Како је духовито примећено, XI светски византолошки конгрес, који је одржан у Минхену 1958. године, био је последњи на којем су сви учесници могли да стану на једну заједничку фотографију. Данас, када њихов број увелико прелази хиљаду, као што је било на на XX светском византолошком конгресу у Паризу 2001. и XXI у Лондону 2006. године, то је просто немогуће.

Велики допринос својеврсној ренесанси византологије, који је уистину тешко мерљив, у другој половини XX века дали су на-учници из аустријских истраживачких средишта. Беч је израстао у вероватно најјачи центар на иначе богатој византолошкој мапи света. Неизмерне заслуге за успон аустријске византологије припа-дају Херберту Хунгеру, једном од најважнијих проучавалаца Визан-тије у претходном столећу, једно време и председнику Аустријске

Versinikia → Bersinikia Vicenza B2 Vidin → Bidine Vieste B3 Vijosa → Aoos Viminacium 7 Virunum Β 1 Vlores → Aulon Voden → Bodena Volterra A2 Vratica D2

Weichsel 8 Wien Cl Witebsk 8 Wolga → Atel

Xantheia D3 Xanthos F4

Yaroslawl 8 Yeşilirmak → Iris Yumurtalık → Aigai

Zakynthos (Zante) CD4 Zalicha (Leontopolis) G2 Zapara D3Zapetra → Sozopetra Zarnuch H3 Zela (Zelea) G3 Zengg (Signia) B2 Zentina (Cetina) C2 Zeta → DiokleiaZetuni (Lamia) D3 Zeugma H3 Zeugmion → Sirmion Zichnai D3 Zoropassos G3

296 Византијски свет Поговор 297

Кодер, најбољи ученик и истински наследник Херберта Хунге-ра. Он је умногоме допринео побројаним подвизима аустријске византологије и израстао у једног од највећих византолога данаш-њице. Реч је о научнику огромног знања који се суверено креће кроз многе области византологије, али је и не мање упућен у неколико помоћних историјских дисциплина. Није могуће ни на-бројати теме из византијске и, уопште, средњовековне историје којима се проф. Кодер бави на најмеродавнији начин. На једној страни имамо сложену проблематику византијске царске и држав-не идеологије, разуђена и замршена религијска питања, сложено устројство администрације у држави Ромеја, а на другој теме из свакодневног живота као што је, на пример, које су врсте поврћа сељаци из околине Цариграда доносили и продавали на пијацама престонице на Босфору.

Проф. Кодер је рођен у Бечу 1942, а у родном граду је окончао и студије византологије, арабистике и грецистике 1965. године. Хабилитацију, односно стицање права на извођење наставе, од-бранио је такође у главном граду Аустрије 1973. године. У периоду од 1965. до 1977. био је асистент на Универзитету у Бечу, а од 1978. до 1985. године професор на Универзитету у Мајнцу (Немачка). Године 1985. наследио је на месту професора свог учитеља Хербер-та Хунгера.

За прегалачки и ваљан рад на пољу византологије нису изоста-ла ни одговарајућа признања. Потпредседник је светске асоцијаци-је византолога од 1986, а председник Аустријског византолошког друштва од 1996. године. Носилац је Великог златног ордена за заслуге Републике Аустрије, почасни доктор Националног Капо-дистријског Универзитета у Атини, а почаствован је и једним од најугледнијих ордена Републике Грчке.

Проф. Кодер се бавио и издавањем извора, а на том плану га одлично представља издање знамените „Књиге епарха“, спис настао око 900. године, која говори о привредном животу Ца-риграда и организацији трговине и занатства у византијској пре-стоници. Он се пре неколико година у нашем часопису Зборник радова Византолошког института огласио веома занимљивим

академије наука. Осим као изванредан научник, који је утиснуо неизбрисив траг пре свега у изучавање византијске књижевности, он се показао и као одличан учитељ. За собом је оставио читаву плејаду изванредних ученика, научника који су наставили велико дело свог учитеља.

О дометима аустријске византологије на најбољи начин гово-ре поједине едиције које су покренуте у Бечу. Ту је најпре један од водећих светских часописа у својој врсти Годишњак аустриј-ске византинистике (Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik), у свету византологије препознатљив под сиглом JÖB. Овом гласилу придружене су и две важне серије Бечке византијске студије (Wiener Byzantinischen Studien) и Byzantina Vindobonensia у којима се појавио велики број књига окренутим најразличитијим темама византијске историје и цивилизације.

Од серија које су покренуте у Бечу дивљење изазива Просо-пографски лексикон епохе Палеолога (Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit), свим византолозима света познат под скраћени-цом PLP, чијих је дванаест томова изашло у раздобљу од 1976. до 1994. године. У њима је наведено преко тридесет једна хиљада личности, почев од царева, који су стварали историју, до сељака који су само једанпут поменути у неком катастарском попису, из два последња столећа постојања Византије (1259-1453). О свакој личности, колико су сачувана изворна сведочанства дозвољавала, дата је језгровита биографија и одговарајућа литература. Реч је о публикацији која се неизоставно цитира, која је изазвала велике похвале и стекла завидан углед у византолошким круговима. Сличан значај има и монументална серија Tabula Imperii Byzan-tini (TIB) у којима је дат подробан географски опис некадашњих области пространог Византијског царства. Ту је и важан речник византијског грчког језика, с тежиштем на раздобљу од IX до XII столећа (Lexikon zur byzantinischen Gräzität). У велике домете аустријске византологије спада и беспрекорно организован XVI светски конгрес у Бечу у октобру 1981. године.

Из такве научне средине, из такве истраживачке школе, из таквог, дакле, сциентистичког миљеа, потекао је и проф. Јоханес

298 Византијски свет Поговор 299

истинским издавачким подухватом куће „Утопија“ јер се за студију Јоханеса Кодера без било каквог претеривања може изрећи оцена да је то књига која је недостајала како нашој научној и стручној јавности, тако и великом броју радозналих и добро обавештених љубитеља средњовековне, а посебно византијске историје у нашој средини.

у Београду, фебруар 2011. године Радивој Радић

чланком о географским традицијама Византинаца и слици света Кристифора Колумба.

Књига која је пред нама проф. Кодера представља као великог зналца историјске географије. Наравно, то није случајно будући да је он један од главних сарадника поменуте серије Tabula Imperii Byzantini (TIB). То огромно знање преточио је у књигу Византијски свет. Увод у историјску географију источног Медитерана током византијске епохе. Познато је да је Средоземно море у временима највећег успона Византијског царства, када је оно носило ореол светске империје и распростирало се на три континента – Европи, Азији и Африци – било заправо „римско“ језеро. Касније, када је моћ Византије опала, она је остала усредсређена на басен источног Средоземља.

И, најзад, али не и на последњем месту нарочито треба ис-таћи неке од људских особина проф. Јоханеса Кодера које га на најбољи начин представљају као колегу. Пре свега то су његова јед-ноставност, скромност и приступачност што су особине истински великих научника свесних свог места у научној дисциплини којој су посветили живот. Када сам му пре неколико година, приликом његовог боравка у Београду, у невезаном разговору рекао да је Беч најјачи византолошки центар у свету, он се мало замислио, а онда је најискреније закључио да данас та почаст припада Атини. Било је ту и својеврсне личне скромности, мада стоји чињеница да је током последњих десетлећа грчка престоница, која је већ имала традицију достојну сваке хвале, заиста израсла у велики центар за проучавање Византије.

Проф. Кодер је препознатљив и по неизбежној лули, коју готово не испушта из руке, а нарочит утисак на оне који га поз-нају остављају огромна енергија и радиност коју преноси на са-раднике и, поготово, млађе колеге. Када сам својевремено, као млад истраживач, тражио неке књиге и фотокопије из Беча, проф. Кодер ми их је сместа све послао, а, сигуран сам, у то време уопште није знао за мене.

Објављивање књиге Византијски свет. Увод у историјску гео-графију источног Медитерана током византијске епохе сматрам

САДРЖАЈ

Предговор аутора српском издањуИзјава захвалности

1. ШИРИ ВИЗАНТИЈСКИ ПРОСТОР

2. ОБЛАСТИ2. 1. Западни Балкан2. 2. Јадранско и Јонско море2. 3. Источни Балкан 2. 4. Шири простор Цариграда и Мраморно море2. 5. Црно море и водени сливови који се у њега уливају2. 6. Егејска Грчка2. 7. Егејско море2. 8. Егејска Мала Азија2. 9. Централна Мала Азија2. 10. Источна Мала Азија и Јерменија2. 11. Левант и Кипар2. 12. Синај и Египат

3. КЛИМА3.1 Климатске прилике у 20. веку3.2. Размишљања о клими током византијске епохе 3.2.1 Палеогеографски подаци 3.2.2 Палеоботанички подаци 3.2.2.1. Дендрохронолшки подаци 3.2.2.2. Палинолошки подаци 3.2.3. Историјски извори

57

9

171819212225272929323436

39424344444548

302 Византијски свет Садржај 303

4. ПРОМЕНЕ ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ НАКОН ПОЗНЕ АНТИКЕ4.1. Ерозије, водени режим, померање обала4.2. Шуме и жбунолико растиње

5. КОРИШЋЕЊЕ ПРИРОДНИХ РЕСУРСА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ5.1. Обрађивање земље5.2. Производња дрвета5.3. Рудно богатство

6. МРЕЖА КОМУНИКАЦИЈА6.1. Уводнa промишљања6.2. Копнени путеви 6.2.1. Важни регионални путеви у југоисточној Европи 6.2.2. Важни регионални путеви у Малој Азији6.3. Морски путеви6.4. Средњевизантијски трговачки путеви Варјага

7. ГРАНИЦЕ И АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА7.1. Рановизантијски период и епоха Јустинијана (4-7. век) 7.1.1. ‚‚Подела“ Царства и европске границе 7.1.2. Источна граница7.2. Нове границе и административне реформе (7-10. век) 7.2.1. Источна граница 7.2.2. Европска граница Византијског царства 7.2.3. Административне реформе и повратак територија: теме7.3. Доба Комнина и крсташа7.4. Време латинске власти и доба Палеолога (13-15. век)

8. ЦРКВА8.1. Црквена организација Византијског царства8.2. Византијско монаштво

9. НАСЕЉА9.1. Престоница: Константинопољ – Цариград9.2. Развој насеља9.3. Манастири9.4. Додатак: зидање утврђења

10. СТАНОВНИШТВО10.1. Језици у Византијском царству10.2. Народи и кретања становништва10.3. Размишљања о проблему броја становника у Византијском царству

11. ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈСКУ ГЕОГРАФИЈУ ВИЗАНТИЈЕ11.1. Писани извори11.2. Материјални остаци11.3. Топоними и хидроними

БИБЛИОГРАФИЈАИНДЕКС АУТОРА ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕИНДЕКС ГЕОГРАФСКИХ ПОЈМОВА

РАДИВОЈ РАДИЋ: ПОГОВОР

5157

616668

717577788083

87889194949899

105109

115122

127131141145

147151162

169175178

183263285

295

Јоханес КодерВизантијски свет

Увод у историјску географију источног Медитерана

током византијске епохе

1. издање

Издавач

Утопија, Београд

www.utopija.rs

За издавача

Мирослав Крстић

Уредник

Влада Станковић

Припрема за штампу

ИМ формат

ISBN 978-86-85129-82-7

тираж

1000

штампа

Зухра, Београд

Београд, 2011.

J•€†‚ƒ„...

Documents

Transcript of J•€†‚ƒ„...