Η. Нисиошис

ТЕОЛОГИЈА КАО НАУКА И СЛАВОСЛОВЉЕ*

Напрсдак и развој наука и обликовањс универзитстске срсдине увск намећу тсологији питање њснс нриродс, као науке и духовног истраживања. Ово има посебан значај уколико сс односи на систсматску теологију, тј. њсне принципе, методс и сврху излагања кроз систем и, људском терминологијом, изражавањс хришћанске истине.

Систематска грана теологије развила се у новије врсмс у односу на важеће философске и психолошке теоријс и покушала је преко њих да пронађе научне основе надсловесне чињенице. ?У новијој систсматској теологији постоји увек скривена жгл>а њсног показивања као систсматске науке чији принципи имају доказујући карактер. Философија и психологија религије, али чак и сама догматика, примилс су у њој значење апологетског карактера, не ради доказивања истина всре неверујућима, већ ради њихове научне средине, која захтева од сваке науке позитивну додирну тачку теорије и стварности. У овом покушају систематска теологија заборавила је своје одрсђење, прстворила се у некој мери у философски или етички систем и уопштс изгубила је отачку величанственост, једноставност и истовремено дубину теолошких стрем-љења, који не треба да се изражавају ради одбране овог логичког система и теолошке научно-логичке основс, већ да се схватају у Духу Свстом, у новини живота и мисли, ради славе Божије.

Треба најпре искрено и са крајњом доследношћу признати да теологија у својој главној, крајњој и вишој форми није наука у строгом значењу речи, не располаже даклс снагом доказивања својих основа, не потврђује у реалности логичке реченицс, не доказујс опитно и логички всзу између мислећег субјекта и нарочитог објекта преко поссбног научног гледишта на оно што испитује, које је у овом случају Бог. Јер мислећи субјект или истраживач-научник у теологији размишља мотивисан различитим претпоставкама, а објект није могуће да буде заис-та објект људске мисли.

* Са грчког превели Светлаиа Пецин и Илиас Сарагудас из зборника ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΑΛΗΘΕΙΑ ΚΑΙ ΖΩΓΥΑΘΓΒΑΥ, 1962,177-214.

ТЕОЛОГИЈЛ КЛО НАУКА И СЈ1АВОСЛОВЉЕ 253

Уосталом и савремена философска мисао под утицајем, с једне стране, позитивистичког духа епохе, а са друге, страсти сгзистенције у друиггвеној ситуацији масе и разочарању у друштвене односе, не поседује више могућност идеалистичких метафизичких летова великих тежњи, на чијем крају и изван откривења у Христу је могућно да се постави лични бог.

Новопозитивизам с једне стране, са ослобађањем мисли оД проблема апсолутног духа и ствари по себи, а егзистенцијализам и фсноменолошка апстрактност с друге, кроз обнављање односа субјект-објект, у грчевитом поимању у свести субјекта онога што је изнад и иза овог односа, не постигавши ништа, указали су на потребу ограничења философског истраживања у строго реалистичке оквире. Живог Бога није чак могуће појмити, нити више постоји ова жеља унутар објективне стварности и унутар позитивних категорија савремених наука. За данашњу философију, Бог се не крије више иза ствари или облика и закона живота чекајући откривење Себе од стране људског ума. Не постоји директна линија за савремену позитивистичку мисао између реалности искуства с једне, и света идеја,сдругестране. Можемо рећидајезасавременогнаучно-радног духовног човека увек потребан скок у други род да би се бавио теолошком метафизиком. Постоји, наравно, метафизика - и данашња наука је изражено метафизичка - али је ова метафизика реалистичка, овосветска, она је суд при односима субјект-објект, који након карактерисања истог доводи до процењивања и искоришћавања другог од стране првог. Није могуће, међутим, да Бог иостане коначна тема ове метафизике.

Ми смо богослови дужни да поздравимо, са задовољством, овај привидно негативан став наука у овом случају, јер он даје могућностјасног просуђивања у гносеологији и спасава од кварења и опасних мешања псеудотеолошких философских систсма и фантастичних доказивања ис-тина вере. Класична грчка философија, нарочито аристотелизам, не цосе-дује на овај начин теолошки доказну могућност метафизике. Стварање метафизике од аристотелизма ради доказивања било постојања, било, у стварању, присутности Бога, долази или од погрешног схватања принципа ове философије или од арапске метафизике, која је иокушала да допуни аристотеловске мисли у^средњем веку.

Грчки Оци који су познавали добро грчку философију, искористили су по избору њену терминологију, али никад нису стигли до метафизике или доказивања Бога на основу посебног философског система. Ни у ком случају се њихова теологија не може сматрати хришћанским рухом платонизма или аристотелизма (како су површно рекли у прошлости неки западни теолози), или као њихова одбрана. Философија, према Оцима,

254 Н.Нисиошис.

може бити добра и штетна; може да поучава ο начину размишљања, језику, терминологији, и јесте васпитање и наука у најширем значењу речи, али може постати штетнакад прати теолошку мисао и надахњује јој систем и посебан начин размшшвања. Онај који оптужује грчке Оде за платонизам или аристотелизам или није раздвојио њихов двоструки став према грчкој философији - дозволите ми да га назовсм „типолошко пробирање" - или не познаје философске категорије класичне грчке мисли.1Теологија зау грчке Оце није била научни рад,-већ је била размишљањс ο молитви, односу са Богом и Христу Исусу и личној светост^богословствујућег којИ живи енергијом Светог Духа и егзистира у ЦрквиЗ^"

Према томе, базирајући се на грчкој отачкој традицији, можемо рећи да унутар данашње научне средине, крајњи и високи изглед теологије није научан. Као припрема овог крајњег изгледа теологија је научна, у уском значењу речи. Као таква, креће се између уводних теолошких наука, критике текста, проучавања историјске средине, и иотребе систематског излагања принципа вере. Теологија има научне припремне гране, може да буде школско научно занимање, јер има текстове ца којима се темељи и које је потребно научно истраживати што се тиче језика и њиховог ис-торијског окружења. Постоји упоредо потреба за проучавањем и развојем метода у излагању централних идеја и принципа оних текстова који.могу да буду корисни као практична припрема чланова да служе Цркви или да тачно одреде границе прихваћене истине од погрешних интерпретација јереси. Али истинита теологија, у отачком смислу, почиње после краја овог научног изгледа теологије. То је мисао изван оквира техничке припреме, схваћена као снажан џокрет човековог духа у Духу Светом, даклс изван зависности од људских обавеза, термина и нравила и гносеолошких категорија. Овдетеологија престаје да бива^аука. Немојмо користити термин над-наука, јер је празан и без значаја. Тсологија је друга врста мисли, с обзиром да се ова нова мисао не заснива на објективном критеријуму у научном смислу, нити има потребу за доказујућом провером да би постала затим оиште прихваћена. Недостају почетак и крај који нису научни, већ управо теолошки, у смислу да апсолутно припадају и зависе од личног односа богословствујућег са Богом у откривењу Божијем у Христу и ради славе Његове у Цркви. Сва створења сведоче о слави С^творитеља на један статично осећајни начин, али човеков логос, као живот-и-Мисао истовремено, јесте највиша врста доксолошког односа створења према њиховом Створитељу.

У овоме долазе у контакт философска и теолошка мисао на сасвим посебан, јединствен и непоновљив начин. Ради овога и управо у овоме се разликују. Обе су мисао и користе исти језик изражавања истине, али

ТЕОЈТОГИЈА КАО НАУКА И СЛАВОСГТОВЉЕ 255

истовремено устремл^сне из различитих основа: философија истражује ο истини као оној која се не да не открити, док теологија описује њено самооткривање које се догодило једном за свагда и понавља се у Цркви и у егзистенцијибогословствујућег.Философијајеистраживање непознатог крајњег бивствовања; теологија је Логос славе Божије, како је откривен у плоти, у историји, и открива се од тада у сваком тренутку кроз Духа у црквеној заједници.

Дакле, можемо рећи да слава Божија јесте основ и критеријум не/ научне, већ истините теологије. Без прихватања ове теологије, овако схваћене, као истоветне са проблемом вере, могли бисмо, међутим, рећи да је она позвана да буде у свом развоју покретачка снага између вере и знања. Следствено томе, највиша дужност теолошке мисли јесте ун.-утрашњи доказ да иостоји близаки неизбежан односизмеђу Вере и Знања,

•χ не више постављених једно насупрот другом или бесмислено помешаних у подређеност једног другом, већ у зависности знања од вере, као живо Једно-Све њима позване целокупне личности и духовног постојања, наиме, мислећег и богословствујућег субјекта.

Ови захтеви теологије показују да теолошка мисао не зависи од χ објективних критеријума у својој крајњој фази, већ је повезана са

личношћу богословствујућег. Наместо апстрактног односа: знање и теологија, било би могуће поставити, у складу са отачким предањем, однос: онај који размишља-богословствује и теологија. У овом новом односу одлучујући фактор је личност у свом додиру - путем Цркве - са Богом. Простор који се из овог односа ствара је бескрајно отворен према стварању нових духовних поимања. То је простор малобројно позваних, који мењајући себе вером схватају даље теологију чулом за неопходност узношења словесне славе Богу у откривеном знању Божијем у нама, ради изражавања мисли путем нове твари, новог живота у сазнању откривења у Христу Исусу.

Доксолошки елемент у теологији, за разлику од научног, значи Мисао-живота и Живот-мисли, како се оба подразумевају у личности оваплоћеног Логоса. Доксолошка теологија јесте највиша тачка човекове мисли, у којој се реч Божија поистовећује са његовом откривеном славом у Христу и његовим даљим присуством у мисли верног као (мисли) новог живота и њеног изражавања у облику човековог говора и енергичне активности у друштву. ОваплоћенаПремудростјесте обликдоживљавања суштине Откривења као човековог препорода и облик изражавања ове суштине истовремено од стране онога који врши службу теолога унутар света, у преображају самог његовог постојања. Оваплоћење Логоса Божијег води човека у словесно обожавање Логоса, кроз његову интелек-

256 Н.Нисиошис.

туалну основу (ύπόστασις). Откровење захтева словесни одговор и зато се Ј\утентично изражава од стране човека као доксолошка теологија. Оваплоћење Логоса значи откривање у слави сапостојања Бога и човека. Следствено томе, теологија није само дијалог између Бога и човека у односу Ја-Ти, није однос између две личности које се узајамно допуњавају, нијетеоретскиописзајсднице са Апсолутним,већјекрајњи израз енергије Божије у оном који богословствује, као славе Његове, изражене у личности Исуса Христа. Само они који су сагледали Његову славу у овом смислу могу да богословствују. „Сагледавам славу" значи живим њоме, преображавам се њоме и тад размишљам њоме и њоме одговарам словесно на њу.

Јасно је да једна такватеологија не зависи само од истраживачке или интелектуалне моћи теолога, всћ од способности његовог учествовања у енергији Духа Светог. Да би неко схватио ову тврдњу, треба да ово пос-матра као једини излаз пред непојмљивошћу Божијом, која је апофатичка основа грчке отачке теологије и нове врсте могућег знања Његове непојмљивости након откривења у Христу. Доксолошки елсмент у теологији открива двоструку недоумицу у смислу побожног дивљења пред, сједнестране,скривеном тајномпостојањаБогаикрајњомнемогућношћу мисли да ово извиди и, с друге стране, потпуном могућношћу знања Бога; наиме, (пред) заједницом са Њим као откривеним Светим, те могућношћу личног преображења Божијом енергијом и уподобљавања овом Светом, и доследне активности у свету и у свим друштвеним појавама.

Православна теологија је бкла увск апсолутно доследна прсма непојмљивости Бога. То је, можда, најосновнија догма Православља, која води, побожним агностицизмом, целокупну егзистенцију богос-ловствујућег у живот мисли у Духу Светом. Бог је истинит само уколико остаје по својој суштини непознат рационалној логици. Захтева сс изузет-на снага да би се задржао човеков дух у ансолутној доследности ирема непојмљивости Божијој. Укупна теологија свих епоха налази се увек у искушењу да паднеу „евномијанизам". Међутим, ово делоје било и иодвиг грчких Отаца, наиме упорност са апсолутном доследношћу у непојмљивос-ти, те се преко ове (тј. непојмљивости) непознато рационалној логици изменило у извор живота и духовне снаге. Познато надсазнајног непојмљивог Бога јесте Његова остварена заједница са човеком у Христу Исусу као оваплоћеној Речи, наиме Мисли предате заувек чињеницом откривења, да би се изменила у словесно обожавање Бога кроз Његово славно деловање у Цркви. Мисао којој је немогуће да обухвати непојмљивост Бога треба да се стално мења у сазнање заједнице. Бог је непојмљив, али тада и због тога дешава се најдубља заједница са човеком.

ТЕОЈТОГИЈА КАО НАУКА И СЛАВОСГТОВЉЕ 257

Непојмљивост Б ога не значи потиуну немогућност разумевања Њсга, нити делимичну могућност разумевања Њсга. Ово би било, с једне стране, делимично укидање бескрајне величанствсности Божије, с друге стране, показатељ човекове слабости да прихвати божанску понуду знања Њсга као живе заједнице са Њим. Ако постоји једна апсолутна догма, то је непојмљивост Бога и због тога, ако постоји једна сигурна хришћанска. истина,тајепознањенас одстранеНепојмљивогБога (Гал. 4,9).Тоданеко буде познат од Бога значи Божије слагање, благодат, дар ономе који не ί11

може да Га упозна кроз свој (тј. човсков) рацио. АпсоЛутна доследно прихватање непојмљивости, значи-могућност доживљавања оваплоћсња Божијег као највише стварности заљудско иостојање. Ово јсједина полаз-на тачка за могућност да човек богослови на новој, стално на бескрајаи начин откривајућој основи, наиме продужетка оваилоћења у сваком човеку и у историји, друштву и култури.

Логос се не открива и не бива познат онима који га већ познају, било кроз закон, било мудрошћу. Све зависи од прихватања и примања Њега: „Својима дође, и своји-Га не прнмише". Али примање Њега значи препород за нови живот: „А онима који га примише даде власт да буду деца Божија". (Јн. 1, 12). Овај Логос као нови живот, не као философски принцип, већ као откривење живота, јесте све. Он пуни празнину божанске непоз-нативости. У Њему постоји живот, живот је светлост људигма: (Јн. 1, 4; 2 Кор. 4, 6). Грчки Оци исправно замењују живот и светлост са Логосом Божијим, у. животу Цркве и у мисли теологије, и обједињују их у једну неодвојиву целину. У овом обједињавању које одражава саиостојање Бога и човека у Христу, уместо божанске светлости,· подразумевају специфично људско „тсолошко" знање новог живота, божанске егзистенције.

Светлост јс благодат Логоса у мраку непознативости Бога. Светли само онима који у смирењу ово прихватају са апсолутном доследношћу. То је просветљење духа унутар божанског мрака Светим Духом,- који прос-ветљава само оне који су се покајањем очистили од егоизма фантастичног утопијског знања Бога изван или без Исуса Христа. Логос је све, живот и светлост, јер је крајња реалност ствари, Истина, као суштина Стварања. У њему дело Божије добија присутност, стварност, пуноћу и мсња се у педагога новог живота након Његовог оваплоћења^ Знање се на овај начин као теолошка категорија појављује као апстрактност ираксе знања, наиме промене Логоса у живот духа.

Теолошко знање није резултат једноставног интелектуалног дело-вања и истраживања, већ коренитог преобликовања људске егзистенцијс и њеног сталног новог постављања у свету ради доследне активности. Глагол „познати" у овом облику теологије претпоставл.а.заједницу Бога

258 Н.Нисиошис.

и човека; не однос интелектуални, всћ однос плоти и крви, љубави и живота ради стварања нове егзистенције. Реч теологије бива управо као и оваплоћење ЈТогоса у заједници Бога и човека. Због тога у овом смислу еванђелист Лука користи глагол „познати" у најкритичнијем тренутку за Непојмљивост деловања Божијег. На објаву Арханђела Гаврила Бого-родици да ће родити Господа, Богородица у екстази страха, недоумице, смирења и побожног дивљења за чудно пројављивану славу Божију одговара: „Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа?" (Лк. 1,34). У овоме се „(по)знати" ноставл^а уместо — комуницирати из дубине бића и цел осно са моћи Духа Божијег. Рођење божанског Логоса је резултат оиштења (Γυνουσία) човека са Његовим Духом. Резултат ће увек бити стварање нове богочовечанске твари и обнављање изнутра историјског процеса. У овом смислу знање није једноставно платонско учешће (μέϋ-εζις), већ остварење у човеку новог божанског живота. Тако треба да схватимо ире свега претеран израз Григорија Ниског: ,,Γνώσις δέ κατά το έγχωροΰν έστιν μ μετουσια" „Уколико више у нас стане знања, утолико смо ближе суштини". (М^одс РС 46,176.). Овај чин као „гностички" је сазнање, наиме освећујући човеков покрет који од Бога делује кроз (од човека), познање Сина Његовог деловањем Божијим у Светоме Духу (Еф. 4,13).

Мисао у теологији није аутономна, не покреће је рационална логика; всћ њоме влада и удахњује јој душу, основнија и општија категорија друге врсте. Ова категорија нс следи из откривања откривеног, већ из његовог прихватања и предавања њему човека ради иоимања и „рађања" новог живота. Свако друго знање нред овим се проверава као несавршено, делимично, строго ограничено у границе реалног, као уводно за разлаз и дуализам мисли и етике, ма колико да је метафизичко и великих стрем-љења (1 Кор. 8,2). То је једна фантазија, једно пражњење субјекта у бескрајном иростору фантастичног, нестварног. Тамо човекова теологија нестаје и губи се у самообмани величанствсности своје самодовољности. Умно поимање Бога, без Његовог познања нас, укида Његову Непојмљивост, дакле елиминише Га као преображавајућу енергију човека и света као творевине Његове, и води у мртвило без резултата уснешног благословеног знања, наиме, без стварања нове твари. Објективизирањс Бога као објективне стварности ума значи Његово негирање. Упознатљив Бог треба да остане Господ Познавалац човека и историје и ово је могуће само у заједници од Њега ионуђеној. Свака мисао изван ове прстпоставке и њеног (до)живљења чини Бога објектом међу другим предметима. Об-јект људске мисли значи стање и показивање човекове власти карак-терисања и његовог искоришћавања мртвог објекта знања. Тако сс Творац истраживан само као објект мисли мења у створење Свог створења. Свака

ТЕОЛОГИЈЛ КАО НАУКА И СПЛВОСЛСЖЊЕ 259

теолошка гноссологија трсба да захтсва живл>сње богочовечанског сус-рета у Христу Исусу, где човск прво бива познат од Бога, и тада је могуће да Бог буде иознат од човека, само у прсобликовању ссбс као створења Божијсг и у енергији Њсговог Духа. Тсологија јс у својој иослсдњој фази, у својој високој основи (υπόστασις) пнсвматолошка, харизматичнга и у свом изразу евхаристијска. Она је дијалог освсћског грешника са благодаћу Светог Духа и прсдставља највиши израз духовне захвалности за остварсну заједницу са Богом, која се поима интелсктом само као неизразива светлост стварности нове егзистенције. Да неко види ову Свет-лост не значи да пронађс неку објсктивну слику или лик, већ да буде овладан њоме и да је има.

Ово мистично сједињење као захтев истините теологије не треба да се апсолутно поиетовети са апсолутним тсолошким или философским мистицизмом. Треба да тачно разликујсмо онтолошки и егзистенцијални мистицизам. Први може бити погрсшно схваћсн, субјективистички, екстатички и пуно пута визионарски, али јс други нрагматистички, заиста црквен и остаје далско од логичких метафизичких крајности или нес-ветског и извансветског негирања живота. Мистично ујсдињсњс са енер-гијом Божијом и као припрсмна, али и као крајња фаза православне теологије, нијени философске ни екстатичне природе. Православни мис-тицизам је као етички подвиг јасан. Има за свој мотив, а као стварно постојсћи, спасител^ско дсло Бога у Христу Исусу. Овај мистицизам надилазећи је, замењује философску метафизику теолошком сотириологијом и праксом, те снагом јсдинства двсју природа у Христу остварује Духом Светим у нама ово јединство изнова, као мотив за остварење новс мисли као логоса новс твари. Ово стањс којс јс унутра у нама, али и даље од оквира рационалнс логике, јсстс суштина и „материја" православне теологије. Само под овом прстпоставком можемо да разумемо доксолошки елемснт у теологији. Кад кажсмо да је доксолошка теологија израз оваплоћеног Божијсг знања у нама, те дакле доводи до споја знања и живота у нама, нс подразумевамо живот само у уском, већ у ширем и таксфе стичком смислу. Дакле, не само као етички преображену егзистснцију всрника која се креће ка савршенству, већ и као последицу, његову активност унутар свста и разнолико служење у свсту ради еван-гелизације и мисионарства. Исправан православни мистицизам јесте извор обнавл»ања историјског процеса у свим њсговим појавама. Ово за теологију значи да се она не пише за себе и сама, всћ у вези (не у зависнос-ти) са проблемима историјски саврсмсног трснутка и света. Присуство Христово ако је стварно у мисли и животу богословствујућег, треба неизбежно да сведочи и да благовссти присуство Христово у историји,

260 Н.Нисиошис.

цивилизацији и друштвеним односима. За Павла оба изгледа личног и општег светског историјског преобликовања јесу два изгледа исте чињенице: „Стога, ако је ко у Христу, нова ј.е твар, старо ирође, гле, све. ново иостаде". (2Кор. 5,17). Ово ,,ΗΟΒΘ'.' незначи спсЉашње преображење нечег као корените промене. стања. „Мистичко" истинитог мистидизма јесте то што покреће изнутра на нов начин, кроз нову квалитетну снагу, преобликовање личности ίι њеног окружења у било којој ситуацији у свету

-_и свакодневној б о р б и . ' • . . . · ·· • ' • У мисли .Отаца бвај мистицизам јесте доживљавање славе Божије у

свету, а ради света. Божанска славаје тачка контакта између Бога и оних који су се одазваЛи на Христов позив. Услед тога, слава Божија означава тачку контакта, али истовремсно и одржавање побожне и смирене удаљености људи од Бога. То је истовремено „видљива" и „жива" тачка енергије Бога, који излази из Себе и у Тројичној енергији обавља и ствара у човеку могућност знања Њега као новог живота унутар човека и у околном свету.· Слава Божија у Писму садржи оба ова елемента као истоветна', наизменична, у. повезаности и у антитези, на удаљености и у јединству. Јер освећење грешника врши се на темел>у сусрета Светог Духа и Његове енергије. са човеком у греху, али који се каје, као стално препорађајућим центром исђгоријског развоја свега.

Укупна,новија теологија врло мало се бави значењем славе Божије, која међутим, образује алиби Божије непојмљиве суштине, у појави Божијој у свету. Теологија се радије монистички бави оправдањем човека и. љубављу Божијом. У небављењу хлавом постоји опасност мешања љубави Божије са Његовом славом. Љубав заиста јесте суштина Божија. Тачно је да је она та која покреће ка стварању и спасењу; она је, од стране

- · Бога,"та која остварује изнова почетну заједницу Бога и човека у л' .створеном.. Али љубав не треба-да остане једина истинита тсолошка

категорија мисди. Јер говорећи да је суштина Божија љубвв, указујемо просто на суштину Непојмљивости Божије, онда кад љубав науми да

- <: открије Његову суштину у енергији. Непосредно и монистичко теолошко · бављење љубављу зауставља стремљење откривања у Христу и може да

одвсде или у психрлошки мистицизам или у идеалистичку и романтичну теологију или у разнолики хуманизам из лаког поистовећивања љубави Божије са љубављу човека. Ово може да одведе у разнодики егоистични мистицизам или, ради избегавањаистог,у безизлазно дијалектичкостање између Бога и човека. Монистичка терлогија љубави Божије, без Ц>егове

. славе, може да разнолико ускрати Богу Његово господарство над Његовом творевином. Јер се ограничава у област Непојмљивог, без Његовог откривења. Ствара једног Бога који из уцутрашње потребе и

ТЕОЈТОГИЈА КАО НАУКА И СЛАВОСГТОВЉЕ 261

неизбежно ствара и спасава (из љубави!) човека и свет, и из унутрашњег увек неизбежног нагона. Б ог који јсдино л,уби, може тада да се одреди само антрополошким критеријумима; сиасава аутоматски само кроз всру и дарује широкогрудо достојну плату. Тако теологија нагињс ка промени спасења у човекову ствар, лаку захваљујући Богу. Све у теологији остаје само теолошко, а христолошки, пневматолошки и пре свега антрополошки садржај слаби и губи се. Међутим, Божија љубав није еротски-осећајна: то је л>убав славе; није, дакле, из неопходности, јер је љубав Једног Господа свих и свега. Највећа тајна Непојмл^иве суштине Божије као љубави јесте управо Његова слава у Његовом пражњењу (κένωσις) у Христу Исусу.

Суштина Божија као љубав и како се изражава у контакту са човеком кроз мистично јединство у Христу, према Писму јссте слава Божија, која је стварни облик божанске љубави у енергији и о т к р и в е њ у . Она је то Његово откривење у иокрету и присуству. У њој и кроз њу тајанствено Бивствовање Суштине Божије открива се Његовим егзистенцијалним " бивствовањем, наиме Његовим Господством у смиреном откривењу и пражњењу у Христу. Слава је из суштине Божије елемент новог живота и теолошке мисли који борави у свету и ради овог је могуће да постане схватл^ива човеку само кроз његово лично учсшћс у необичној слави пражњења. Слава је тачка додира дела Божијег и човековог учсшћа у њему, вршеног у словесном славословљу, наиме у смирењу даване речи човекове кроз Мисао и живот ο делу Божијем. Слава значи Богојавл>ање бескраја у грешном човеку и преко њега, кроз праксу и мисао, у историји.

Слава Божија ио овоме није поимање и гласно појање величанства Божијег и не води човека у дивљење иреко Његових дела, то јсст у натуралистичку или правну религиозност, већ је слава коју има Син Божији „пре него свет постаде" крај Оца (Јн. 17,5). Слава је покретачка снага л^убави Божије, откривсна у Христу. Рођење и Крст и Васкрсење Христово су слава Божија у пуноћи појаве Божије, с једне стране у Његовом пражњењу у Христу, и с друге, у крајњој победи и Њсговом присуству у свету. Сва тајна спасења јесте не просто откривање идеја, већ стваралачка и животна енергија славе Божије (Јн. 13, 31 и даље). Слава тачно изражава динамичну, увек новог живота стваралачку, енергију Свете Тројице.

Јасно јс да ово не значи да човск остаје изиенађени и заслепљени гледалац овс славе. Исправан теолошки мистицизам иочиње од тренутка кад ова слава Сина кроз Оца бива и поима се у уму као слава ученика и верника „да задобијете славу Господа" (2 Сол. 2,14). Слава Божија постаје преко Христа слава људи. Гледати славу значи учествовати у њој. Нс

262 Н.Нисиошис.

стоји ниједан гледалац славе Божије. Нико не може да опише славу Б жију без учсшћа у њој. Глсдати њу, значи њен одсјај у нама Светим Духом. Веровати у откривсње значи не просто исповсдање, не само осећај праштања греха, већ преображсње човска (које се сад већ обавља по Господству Духа) преображаваног у свсту из славе у славу (2 Кор. 3,18). Тако само се Отац слави кроз дела учсника (Јн. 15, 8). Слава Божија и путем ње „саслављење" човека мсња се у свстлости знања за човека унутар мрака непојмљиве тајне Бога. Сусрет Бога у Његовој слави јесте сапос-тојање Његово са човеком као од Њега познатим и преобликованим (άναδημιουργηΌϊντος) створењем по подобију.

Цео гносеолошки основ тсологије у смислу заједнице са Богом проналази свој иуни израз у разумевању доксолошког елемента у стварању и откривсњу. Слава Божија је једина онтолошка катсгорија всре и ис-тините теолошке мисли. Јер остаје всрна принципу нспојмл>ивости и ствара катсгорију мисли на основу категорија снсргије Духа у нама. Питање светлости не односи се на знање суштине Божије, већ на знање његове славс кроз учешћеу њој преко дсловања живота Христовог у нама Светим Духом.

Ништа друго не изражава у Светом Писму суштину Божију аутен-тичније од славе Његове. Α ова слава је простваралачка, пројављује се у стварању и у спасењу човска, у оваплоћсњу Логоса, у свеопштем суду, у есхатолошкој пуноћи. Целокупно Свето Писмо је комснтар пројављивања славе Божије. И човск се призива у словесно славословље кроз „призор" ове славе, наимс кроз сазнање као светлости у себи, наиме кроз предавање себе унутар ње и познање себе по Богу, наиме коначно кроз његово преображењеу овој светлости и ради света. Ово образује једно строго, пре свега онтолошко стање, које међутим призива у егзистенцијалну основу спасења као узвишене величанствености Бога, који и опст долази у зајед-ницу са грешним, али сад већ освећсним човском. Ово спасење не дарује достојну плату, већ се само по ссби мења у кама у највишу, покретачку снагу која преобликује егзистенцију и свет.

Мисао човека у с^ој спасењској ситуацији „ п о с т а ј е" Реч ο слави Божијој, која је активна у њему и у историји. Тако доксолошки елемент постаје крајњи и највиши облик сваке истините теолошке мисли изнад научно истраживања. Тамо већ теологију не занима има ли научни основ или доказну снагу. Ова снага налази се унутар богословствујућег као снага откривене тајне славе Божије у њсму. Ово је јсдини, али виши и сигурнији доказ Истине из себе и по себи. Реч Истине није у себи или по себи, већ

>стоји само у њој. Славословљс даклс нијс само и једноставно химна Богу за Његове

. - д и ч а н с т в е н о с т и . у теологији слава се мења у најдубљу мисао унутар

ТЕОЛОГИЈЛ КАО НЛУКА И СЈТЛВОСПОШНЕ 263

сваког трснутка откривајућсг „бескраја - упознатљивс тајне", унутар које л>удска мисао познаје своју највсћу славу, увск у одсјају славе откривене кроз оваплоћсње Логоса Божијсг. У овом смислу доксолошки елемснт је истовремено највиша категорија тсолошке мисли и највише деловање човека који размишља, а које врши у тајанственом јединству са Богом чувајући Њсгову апсолутну прсузвишсност. Теолошко славословље значи мисао у тајни снсргије Божијс. Објскт овс мисли јс Божије нспознато, које бива само по ссби познато кроз Откривсње у Христу, учсћи човска који покушава да достигне ово знањс преко промснс цслог свог постојања по истом примсру свстости и чистоте. Божијс нспознато постаје слава Божија и пројављује се као слава човска кроз коју сс прославља Бог у свету. Мисао се пре свега не крећс из субјективног искуства, већ из објек-тивне онтолошке божанске снсргије, која међутим само тада бива схваћена као мудрост, кад сс активира у нама као живот и сила. Само тада може нско да размисли ο Богу исправно и право-славно и по откривсњу, када се божанска рсч променила у нама у оваплоћсну стварност. Јер је заиста оваплоћсње право-славл^с Истинс, наимс остварсње божанске премудрости у историји и у човску кроз Цркву. Слава Божија се сведочи у овом право-славл^у. Дакле људска рсч ο божанској слави, теолошко славословл^е, јссте по узору ованлоћења даље оваплоћење божанске премудрости у Цркви и у људској мисли, која извире из новог стварног живота у свету, у учсшћу вршсном у ерсргији божанске светлости. Зато не зна нико Бога, всћ гледа, наиме по-знаје њсгову славу у Сину и у Његввом јединству са свима (Еф. 4, 13). Α призор постаје само кроз мешање са свстлошћу Божијом, а прско оних који су од свстлости промењеци у примаоце, и прско чистих очију очишћене сгзистснције грсшног човска. Само оно што даје основу свакој истинитој теологији можс сс назвати истинитим онтолошким и доксолошким мистицизмом Православл>а.

Теолошко славословље јссте један нсирестани покрст.унутар тајне откривсне суштине Божије у величанствсности Његовог смирења. Овај , покрет се не зауставља у психолошком мистицизму екстатичног задовољства и умртвљавања осећаја нити опет јсстс дијалектичка страст без тренутка мира измсђу тренутног Да Бога који спасава Христовим Крстом и бссконатаог Не л,удског грсха, или измсђу Божијег непознатог и, због истог, човекове неспособности да кажс нсшто постојано и стално ο Богу, као што се понекад дешава у крајњсм облику дијалектичке теологије. Покрет славословља којему нс постоји завршни цил> је непрскидноузлазан. Завршни циљјеКрај испуњсњасвсга у слави Божијој у Христу Исусу. Завршни циљ постоји у облику, у језику, у изражавању

264 Н.Нисиошис.

речима, (зато на циљу теолошког славословл>а у облику прозне речи почиње лосзија, појање, музика, иконопис, и зато се слава Божија у људском говору изражава понскад.много ширс кроз све ово него само кроз описно излагање). Теологија као славословл^е јссте испуњење егзистен-дије у њеном узлазном ходу кроз тсолошку ми.сао, или и кроз црквену песму и свештену умстност. Значи да сс тајна не односи само-на непознати завршни цил> теологије, већ на нссавршенство човсковог етичког пос-тојања. Успон доксолошкс т.еологије унутар славс Божијс иознаје поноре, мрл>е. унутар светлости услсд нсчистоће очију л>удске мисли. Борба је тешка и напорна, не само зато што захтсва најдубљу мисао, већ зат.о што покушава да се одржи онај ко је као богословствујући призван светлости, а који егзистира у мраку грсха. Непрестано проучавање и успон ка Крају, ка мудрости славе бива ради тога у Право-слављу јсдино кроз пре-умљсње (покајање, μετα-νοιας).

Отачка доксолошка тсологија је истоврсмсно управо овим рсално антрополошко проучавање на основи покајања. Хваљена величанственост Божија повсзује сс у ссби бсз супротности и дијалсктике са л^удском бедом. (У православном литургијском животу цсла прослав-љајућа хвала прекида се покајним сатирањем богословствујућсг, док величанственост свештених икона сапостоји са слабошћу људских тела Светаца). Пад у истинитом покајању јс ипак увек успон. То је са људског глсдишта једини активни елемент у контакту са славом Божијом. Ова је парадоксална „сарадња" између Бога и човека „сарадња" Светог Духа. Свиме влада и привлачи ка горе слава Божија. Ту јс основ не оптимизма, всћ првобитне стварности неопходног спасења ловека. Доксолошки еле-мент мисли у пре-умљењу грешника се на крају не тсмсљи на нссиособнос-ти потпуне чистоће њсгових очију да виде Бога, всћ-у светлости Оваплоћсња, Распећа и прс свега Васкрссња. Господ и Његово Господство у пројави Његове славс не могу бити умањсни л^удском нсспособношћу за пуну светлост. Оватеологијабожанскеславејесте покушај уподобљавања грешника Богу учешћем у Његовој слави: није спутитање Бога до безиз-лазне дијалектичке страсти човскове. У другом случају, преко грешности и због људске ништавности обично се данас дешава највсћа ароганција, наиме, уподобљавање Бога човску а теологија се мења у бссмислену антропологију.

Покајање је позитиван фактор за учешће у слави Божијој. Оно је могуће, јер се Бог прославио у Христу Исусу. Стварностљудеке еитуације је мсђутим трагична, јср се човск спасава кроз, прс свега, нсгирање себе. То није просто подссћање; то је проживл^авање неспособности наспрам Бога, да битада онопосталонесхватљиваснага откупл>ења од окова греха.

ТЕОЛОГИЈА ΚΛΟ ΙΙΛΥΚΛ И СПАВОСПОВЛ.Е 265

ί Покајање је сталан и неирекидан покрет ка горе, ради очишћења и учсшћа у тајни славс БожијеЈ

\Ипак, покајање не треба да остане једина тема теологије нити њена 3 крајња сврха. Оно јс први одговор на први Божији позив спасењу које прати као бескрајан рефрен човекове путање ка горе у светлости. Крајња 5 сврха и област истините теологије јесте, на темељу иокајања, нова мисао ка горе у области славс Божије. Тако се опет спасава Господстзо ^ откривења у Христу Исусу, какво светли у својој крајњој фази кроз !ν, Васкрсење. Ово је стварна теологија покајања, као нове праксс и мишл>ења, као нове речи ο славном делу Божијем у историји, у коме човек учествује активно кроз живот и мисао.

Тако можемо рећи да доксолошка теологија нијс само тајинска всћ и тајанст^на.јТе^ош који се бави квалитетом и кван-| 1титетом спасења преко Крста по римским правним узорима, је онасан за сваку истиниту теологију. Занима се више за „шта" и „колико", за сигур-ност л.удског спасења и његове логичке процене него за славно дело Божије и „како" учествовања човска у њему. Бави се резултатом, који је тајна у рукама Бога и јсдинр по томе неиозната, пре него суштином .енергијс дела Божијег. ЗасгатепШт као одлука једном за свагда може да о д в е д е у нову врсту законскс религије: то је хуманистичка верзија жртве распећа без наставка њеног испуњења и довршења кроз Васкрсење у човску и у историји. Занимљива тачка 8асгатеп1ит-а јесте објава човековог спасења, али не толико и тајанствено даље активно учествовање у победи човска иокајањсм и удал>авањем од греха, преко спасења у Христу. гоит^Гс^ν.*·<·Νκελ- \

Теолошко славословље значи мисао у тајни славе Божије, наиме мисаоу бескрајној откривеној области спасења као оног који превазилази логичко разумевање и оног што не може кроз то да постане теорија ο вишку и сувишку благодати и достојног награђивања Светих. Насуирот томе, δ асгатепШ ш ј е Б ожи ј а објава човекове невиности и њено објагињење логичким категоријама. Тајна (μυστιρυ) је, међутим, енергија Божијег сиассња човека и улазак у ово кроз активно покајањс, наиме променом мисли, одлучним напуштањем законских, логичких катсгорија, целокуи-ном изменом живота у славном нреображењу егзистенције, и изражавање ове тајнс кроз најдубљу слободну мисао ο делу Божијем. Ово дело је блиставо, славно, али остаје тајанствено. Јер истовремено зависи од Бога и од човека, од првог у Његовој слави као Оног који делује нсиознат по суштини, од другог у нокајању, наиме у сталном преобликовању (αναδημιουργία) обнављању ума и живота. У васкрсавању и паду, у освећењу и грешности, у мудрости и незнању, у Божијој слави и човековој

266 Н.Нисиошис.

беди. Ова дијалектика је, међутим, строго и једино л>удска. Изван и даље од ње налази се светлост славе Божије, као сигурна и извесна стварност, са којом се човек стално уједињује, и у којој се његова теолошка мисао креће у свом крајњем и највишем облику.

Овај егзистенцијално-онтолошки изглед славе Божије, је прва и једина стварност живота, а ова заједница се остварује у Цркви. Овде јс покајање и измсна, овде је Бог у жртви и слави, овде је Бог као ненознат у тајни, али у пуном откривењу живота и енсргије. То овде је Црква као мистично Тело Христово, и од вскова сакривенатајна (мистерија). Ван ње сваки мистицизам је психологизам, фантазија. Јср овдс сс човск причешћује у Евхаристији тајинскс стварности славе Божије ради свог егзистенцијалног препорода. Суштина и љубав Божија пројављују се овде као слава, наиме као плот и крв у Христу кроз Духа Светог Црква је стварност тајне (μυστηρφιου) славс Божије, где се дсшава стварањс новог живота у заједници кроз учешће у овој слави. То јс тајанствена стварност, јер с ј едне странс ј е „простор" стварног ирисуства неиојмљивог Б ога у нама и у свету и јер оно доноси заједничко живл>ењс Светог са освећсним грешником. Стварно присуство се нс проналази само на објсктиван начин. 0 Оно је црквсно и пнсвматолошко. На овој тачки расправа ο 1гапбић$1аппо с-је и опет јсдан пример теолошког научењаштва. То је неирикладан тсрмин за једну истиниту стварност. Али је сувишан и опасан, уколико хоћс да означи тајну двојног покрета Бога ка човеку и човека ка Богу хипотезом схоластичког одрсђивања и научног обј-ашњења ради узалудне и непотребне апологије и објективизирања. )

Теолошко славословљс се покреће из ове рсалне црквене основе. Због тога је, као мистична теологија, одговор на дело Бога Који позива свеујединство. Зато сесамоу имесвих схвата и као благодарствсни принос који сс приноси Тројичном Богу. Теологија у свом ирвобитном и крајњсм основу може бити само црквена. Припада наравно посебном духу једног богословствујућег, коме је дата благодат мишљења и образовања по дару Божијем, али због овог нијс својевољно субјективна, већ лично-репрезен-тативна (προσωπικώς-άντιπροσοοπεντιν). Јср сс слава Божија не открива једном мистичару који је проживљава у психолошкој ситуацији изолације и умртвљавања свих односа са другима, всћ само двома или већем броју људи који се налазе у заједници. Тако се слава спасавајућег Господства Божијег спасава и изражава преко саслављења људи. Црква можс да постоји само као јсдинство у право-славл^у.

Доксолошка теологија као благодарствени принос не може да сс ослони на монистички дијалог између Бога и једног богословствујућег. Свакако да је славословл.е принос једног лица, али сви бивају присутни кроз њега, јер је принос Цркве и Црква у њсму препознаје своју нпву мисао

ТЕОЛОГИЈЛ КЛО НАУКА И СЈ1АВОСЛОВЉЕ 267

(управљсну) ка Богу као највише изражавањс непрекидне логикеЖртве. Ја богословствујућег субјекта трсба да постанс благодарки глас мисленог Ми свих црквених чланова. Овде се налази смисао Православног Предања. Није мрска законска обавеза да се буде Предању и догми иослушан; догма сажето изражава, једноставно и по нужди и одбрамбено против јереси, истину као уверење заједничког основа, али цело Предање је и данас наша мисао и глас, живот и вера.

У овом (лично) рспрезентативном теолошком славословљу сви смо позвани да размишљамо и да говоримо као настављачи и представнички чланови тела Цркве, не само као тобожњи истраживачи, који остају на припремном стадијуму тесшошке мисли, иако је онансолутно користан и неопходан. - '

Теологија је на крају молитвена мисао Светог које иостоји у зајед-ништву, она је благодарна слави Божијој и иредставничкијфиносцрквсне заједнице откривеном Тројичном Богу, Као таква, нокрива свако посебно теолошко истражиеањс и и>егово испуњење, те сиасава од.подсла школске теологије и изражава истоветност 'живота и мисли у, од пре постојећем, јединству ЈедненсдељивеЦркве. -

Људска мисао познаје у тој „врсти" крајњс фазс теологије своје обоготворење, потврђујући човека у дубинама његовог иостојања као из недара Божијих словесно биће Стварања. Православље.је живо сведоча-нство ове чињенице и зове све и у свакој сиохи у право словесно славос-ловл^е. Немојмо се заваравати да стижемо до нашег одредишта епомињући једноставно и случајно велике Оце богослове, не би ли подржали неосхоластичке дефиниције Тајне Откривења, облачећи.тако православ-но Тело у њсму страну и неприлагодљлву одсћу. У опет многобројним-кгсповедањима немојмо допустити да Православље узмс учешћа под истим условима. За друге је догма гранични камен и крај њихове исповедне теологије и крајња одлука и наредба (као Цезара Августа; Дк. 2, 1). За Православље догма је почстак живота и мисли. Немојмо заборавити да

'појам реч настаје од глагола мислити (δοκώ). Међутим, из истог корена настаје и слава (δόζα). Истинита догма ο славном откривењу Божијем долази, с јсдне стране, од - мислити - (δοκώ) и етимолошки то је мишљење и одлука на основу вере, а води^ међутим, славословљу и доживљава се шире као емер бескрајне димензије откривајуће премудрости Божије. Православна догма има као једини и виши критеријум Истине сам свој садржај: славу Божију; сходно томе, свака догма иодупире се углавном својим доксолошким елементом. Колика разлика између нир. никејског Символ а вере као, функционалне у заједници, највише доксолошке објаве једне нераздељиве вере или излагања ο две природе у Христу итд. и новијих

268 Н.Нисиошис.

исповедних', одбрамбених, апологетских и борбених конфесионализама!,.. Истините догме изражавају са пуном увереношћу Хрисгову Истину као одјек Његове заједнице са људима. У овом смислу догме су први групни, од стране чланова.Тела Цркве, изражсни одговор делу Божијем. Нису, ио овоме, истраживачке природе и немају своју вредностпо себи и апсолутно као описне д,ефиниције објективне стварности. Теологија к р о з правилно схватање и постављање догми у Православном Прсдању постаје словесни благодарствени принос и молитва (δέμσις) прематипу „Твоје од Твојих", јер кроз њу приносимо целокупну словесну ипостас човекову као ону која је од Бога створена и препорсфена у заједнициха Христом. Дело је Његово, чин словесног приноса је оног који богословствује. Позив је Њсгов кроз Његово дсловање у Цркви и у нама, одговор је наш и због тога само благодарствсн и доксолошки. ·

Они кој.и иредузимају да право-славно богословствују знају и треба у смирен>у да исповедају у свакој ситуацији, поготово прсд самодовољношћу разноимених конфесионалистичких манифсста и манијом разноликих схоластичких дефиниција,да није лако да нско напише истиниту теологију као славословље Цркве. Само они који врше стварно и стално пре-умљење (покајање) и који признају несавршенство људских логичких система и израза, призивају се да предузму истиниту саборну теолотију.' Они су уосталом мислиоци у пуној заједници са славом Божијом и са апсолутном доследношћу према њој и Непојмљивости суштине откривеног Господа историје и света. Теологија је синоним право-славља, наиме правог става у откривеној слави Божијој; то је дело смирених мислилаца који то могу бити из овог њиховог правог става .и сталног пре-умљења њиховог ин-телекта у овом њиховом ставу. Служећи тако свесно црквену неподељиву заједницу и путем ње кроз њихову благовест славе. Божије цео свет и његове проблеме, и бивајући у апсолутном јединству са другима као члановима истог Тела, они приносе Богу своју Теологију као служсње (διακ.ονιαν) у своје име и ради других. Теологија је иритом благодарствена словесна жртва Једне Цркве у име и ради целокупне Творевине виђене од стране човека као нове твари у Христу.