НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКА СА ОСНОВАМА ХИРУРГИЈЕ

НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКАНЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКАСА ОСНОВАМА ХИРУРГИЈЕСА ОСНОВАМА ХИРУРГИЈЕ

Проф. др сци. мед.

Стаменко С. ШУШАКкардиохирург

Άπειρον, το = α + πέρας (τέλος)

Анаксимандер (Αναξίμανδρος, ο)610-546 г. п.Х.

Άπειρον, τοΆπειρον, το – безгранично, неограничено, бескрајно, бесконачно, неизмерно.

Представља прапочетак (άρχη, ηάρχη, η) свега постојећег. Из њега све извире и у њега се све враћа.

НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКА

УВОДУВОД

„Здравље је стање комплетног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и немоћи”.

Светска здравствена оргтанизација (СЗО)World Health Organisation (WHO)

На здравље људи делују бројни фактори:

Наслеђе,Човекова животна и радна средина,Утицаји патогених микроорганизама и паразита иИсхрана и бројни други чиниоци.

УВОДУВОД

Здравље једне особе обезбеђује се задовољавањем њених основних дневних и трајних потреба:

Лична нега и хигијена,Спавање и одмор,Уношење хране и воде,Елиминација штетних продуката из организма,Правилно држање тела и физичка активност,Утицај околине у којој човек живи и ради,Задовољавање емоционалних и психичких потреба,Потреба за разонодом и рекреацијом иМентална хигијена

УВОДУВОД

Основни задаци медицинске сестре су:

Стручна нега и брига о болесним, изнемоглим и оним лицима којима је потребна помоћ сходно њиховим физичким емоционалним и социјалним потребама, без обзира на то да ли се нега спроводи у болници, код куће или на неком другом местуЗдравствено васпитање, саветовање болесника и његове околинеПосматрање и проналажење субјективних и објективних чинилаца који утичу на здравље људиОдабирање, оспособљавање и усмеравање других здравствених радника, који раде на незиСарадња са осталим члановима здравствене установе у планирању програма здравствене заштитеСарадња при планирању изградње здравствених установа, њиховог опремања потребним инвентаром и помагалима

УВОДУВОД

Медицинска сестра може да ради у:

Амбулантно-поликлиничким установама (домови здравља),Општим и специјализованим болницама,Дечијим и школским диспанзерима,Установама за здраву децу,Установама за болесну децу (дечје болнице и одељења),Стручно-педагошким и социјално-здравственим и васпитним установама,Заводу за здравствену заштиту итд.

УВОДУВОД

У сестринству постоје четири основна принципа:Први принцип – нико не би смео да губи самопоштовање и осећање права зато што је болестан или стар или сиромашан, црнац или белац.Други принцип – професионално сестринство захтева обим знања, који се састоји од чињеница, теорије, принципа и концепција.Трећи принцип – професионално сестринство треба стварно да доприноси унапређењу здравља, омогући превенцију болести, обезбеди негу и лечење оних који су болесни без обзира на то да ли је прогноза болести доброа или лоша.Четврти принцип – у медицинском тиму свако има своје одговорности, законом дефинисане. Медицинска сестра је одговорна за доношење благовремених одлука и одговара за последице својих одлука.

ПРИНЦИПИ НЕГЕ И СЕСТРИНСТВАПРИНЦИПИ НЕГЕ И СЕСТРИНСТВА

УВОДУВОД

ήθος, το – лик или особина коју имамо у себи; етика; обичајηθοποιός, ο – глумац (ήτος + ποιώ – старогрч. „правим лик”)

ЕТИКА И ЛИК МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕЕТИКА И ЛИК МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ

Деонтологија – наука која се бави проучавањем и одређивањем права и дужности лекара.

Етика је естетика људских односа, дакле нашег односа према самом себи и према људима који нас окружују.

αίσθηση, η - осећај

УВОДУВОД

Савест

ЕТИКА И ЛИК МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕЕТИКА И ЛИК МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ

συνείδηση, η – свест о погрешном понашању (Демокрит)

Conscientia, -ae, f. – унутрашњи глас који говори с већим ауторитетом него било који облик јавне потврде (Цицерон).

Начело достојанства Начело целовитости Начело љубави и солидарности

УВОДУВОДЕТИКА И ЛИК МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕЕТИКА И ЛИК МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ

Настојање да се спречи појава болести и учествује у лечењу болесника, ако до болести дође

Највећа вредност је људски живот, па је најважнији задатак сачувати здравље и отклонити све факторе и процесе који штетно утичу на дравље

Сестра активно учествује у здравственом васпитању народа и шири здравствену културу и хигијенске навике

Повређеном и оболелом мора пружити помоћ и отклонити животну опасност

Обавеза чувања „медицинске тајне”

Принципи медицинске етике:


Сестра мора да негује болесника савесно и пожртвовано, чувајући лично достојанство болесника, без обзира на народност, његов економски и друштвени положај, политичку и верску припадност

Принцип у раду треба да буде – primum non nocere (најпре не нашкодити)

Медицинска сестра треба да буде несебична, уздржана, сромна; мора се одликовати логичним расуђивањем, размишљањем и чврстином приликом општења са људима

Здравствени радници у обављању својих дужности никада не смеју потцењивати и вређати своје колеге и сараднике




Све медицинско-техничке радње које се спроводе у нези и лечењу болесника морају да буду у складу са медицинском науком; импровизације у раду нису дозвољене

Пре извођења сваке радње и психичке припреме болесника, нужна је његова сагласност, а за примену појединих метода чак и писмена сагласност

Сестра не сме самовољно да напусти службу или да изостане с посла

Сестра увек мора да води рачуна о себи и о угледу своје професије и своје личности

Медицинска сестра мора имати све квалитете којима се одликује здравствени радник


Принципи медицинске етике: Медицинска сестра мора пажљиво да слуша болесника, да га не

прекида без потребе, да га подстиче на разговор, да га беспотребно не критикује и не доноси брзоплете и преурањене закључке.

Потребно је да медицинска сестра, поред основне комуникологије, познаје и друге науке (педагогија, андрагогија, психологија личности, ментална хигијена, дијететика, здравствено васпитање, социологија и др.).


НЕВЕРБАЛНИ ЗНАЦИ НЕАСЕРТИВНОСТ АСЕРТИВНОСТ АГРЕСИВНОСТ

ИЗРАЗ ЛИЦА

Узнемиреност Престрашеност Оборен поглед Нервозан изглед

Опуштеност Примерен контакт очима

Напетост Претећи поглед Израз беса

СТАВ И ДРЖАЊЕ ТЕЛА

Погурен Ослања се Одаје утисак

нелагодности и спремности да се повуче

Опуштен Усправан став

Руке на боковима Доминантан став

ТОН Тих Колебљивост у говору Несигурност

Јасан, љубазан Улива поверење Одаје поштовање

саговорника

Гласан, захетавјући Претећи, надмоћан

ГЕСТОВИ Одаје нервозу и

стрепњу

Примерено наглашавање онога што је важно

Оштри, нагли покрети Шаке стегнуте

ВЕРБАЛНЕ ПОРУКЕ

Немогућност да каже оно што жели рећи, извињавање, попуштање

Искрено изражавање осећања и јасност поруке

Нападање Понижавање Жеља за победом по

сваку цену

Врсте комуникација у професионалној пракси здравствених радника (Кекуш Д.)


Професионалност у раду медицинских сестара – предуслов добре неге:

При успостављању и одржавању професионалних односа у здравственој нези од зачаја су:Ставови оболелога у односу на професију медицинских сестараРеакције болесника на болестСтав болесника у односу на болестОднос сестре према болесникуОднос сестре према члановима породице оболелогОдноси и понашање сестре према другим члановима тима

УВОДУВОД

Здравствена нега је важан стручни предмет у школовању медицинских сестара – техничара, јер повезује садржај неге са свим другим медицинским предметима.

Предмет се изучава теоријски и практично.

Теоријски део здравствене неге објашњава начин извођења медицинско-техничких радњи у лечењу болесника, њихову суштину, значај и грешке које при раду могу да се начина.

Практични део неге болесника објашњава начин извођења медицинско-техничких радњи у нези и лечењу. Настава се обавља у болници, дому здравља, на терену и уз постељу болесника. Развија се мануелна спретност, сигурност у раду и систематичност у извођењу медицинско-техничких поступака.

Делити здравствену негу болесника на општу и специјалну данас је практично немогуће. Савремене методе дијагностике и лечења чине нераздвојну целину у јединственом процесу неге и лечења.

УВОДУВОД

Испит се полаже након одслушане теоријске наставе Испит се полаже путем теста са могућношћу усменог одговарања Завршна оцена се формира на основу:

1. Броја бодова освојених на тестуa) Оцена „5“ – 0-69 поенаb) Оцена „6“ – 70-79 поенаc) Оцена „7“ – 80-89 поенаd) Оцена „8“ – 90-100 поена

2. Присуства и активности на предавањимаСтудент не сме да изостане са више од 70% наставе.3. Оцене на усменом испитуСтудент који на тесту добије пролазну оцену, а не буде с њом

задовољан, може да одговара за већу оцену усменим путем.

УВОДУВОД

Полагање испита и начин оцењивања

ИСТОРИЈАТИСТОРИЈАТ

Оснивач савремене медицинске науке је Хипократ.

Медицина се изучавала у Асклепијевим храмовима крај обале мора и носили су назив јатрелони (γιατρός, ο – онај који лечи).

Отваране су и посебне болнице за старе и немоћне, које су носиле назив ксенодохији (ξένος, ο – странац, гост; ξενοδοχείο, το – хотел).

Хипократ (‘Ιπποκράτης, ο)460 – 370 г. п. Х.

ИСТОРИЈАТИСТОРИЈАТ У 4. веку у Риму жене организују негу болесника и сиромашних. То

обавља ред матрона (Фабиола, Марцела и др.).

У 6. веку настају византијски хоспитали (hostis, -is, m. – гост, странац; hospital – свратиште за странце/госте).

Најпознатији цариградски хоспитал, у коме су радиле жене – болничарке, био је смештен у манастиру Пантократор; имао је азиле за старе, умоболне и епилептичаре.

У Дамаску (Сирија) је 707. године основан први муслимански хоспитал (Але Валид).

У Багдаду (Ирак) је Харун ал Рашид 797. године основао болницу за лечење заразних болести, психички поремећених особа и губаваца.


Манастир Пантократор (Παντοκράτορος, ο)Данас Мула Зејрек Џамија


Болница Ал Валид, Џамија Омајада, Дамаск, Сирија الملك عبد بن الوليد

Ал Валид, дамашки калиф, рођен је 668. године као син Абд-ал-Малика. Један је од највећих исламских освајача, који је извршио већинску исламизацију арапског света. Основао је прву муслиманску болницу.


Харун-ал-Рашид الرشيد هارون

Харун-ал-Рашид, пети и најпознатији абасидски калиф, владао је од 786-809. године и његово време је остало забележено по научном, културном и верском напретку. Основао је болницу за лечење заразних болести, психички поремећених особа и губаваца.


Током крсташких похода од војсковођа се захтевало да спроведу превентивну заштиту од заразних болести и да организују лечење болесних и повређених у борбама или током пута кроз земље куда су пролазили.

Ствара се нови ред Витезова хоспиталаца Св. Ивана, који у Јерусалиму оснивају велику болницу.

Ред Темплара лечи болеснике од лепре, док ред Лазариста лечи губавце. Ред Тевтонских витезова лечи заразне болести, а уједно прихвата у својим болницама, свратиштима и находиштима и све тзв. социјалне случајеве.


Винко Павелски уводи нови ред сестара за нехгу и социјалну помоћ – „Dames de charite”, које су биле плаћене за свој рад. Сестре су имале плаво-сиву униформу, укрућени бели оковратник и белу капу у облику троуглог шешира.

Теодор Фиднер оснива ред школованих сестара „ђакониста”, које раде добровољно као припаднице евангелистичке цркве.

Доба феудализма карактеришу сујеверје, надрилекарство и враџбине. Негу и лечење болесника карактеришу истеривање ђавола из организма, врачање, бацање жара, што се све одржало и до данашњих данâ


Винко Павелски(1576-1669)

Теодор Фиднер(1800-1864)

Florence Nightingale1820 – 1910.

„Често се каже да свака жена може бити добра медицинска сестра. Ја, напротив, сматрам да и основни елементи здравствене неге захтевају знање.”

„Нега значи нешто више од давања лекова и стављања облога.”


Током руско-турског рата (Кримски рат, 1854-1856) учествује као сестра у редовима турске војске. Доводи из Енглеске 38 жена и у болници организује чешћење просторија, намештаја и стављање чистог постељног рубља за болеснике. Уводи посебну дијеталну храну за болеснике и посебну храну за рањенике.

Florence Nightingale1820 – 1910.


Обилази ноћу болеснике („the lady with the lamp”).

Учествује у реформи ратне санитетске службе Велике Британије и пише књиге о нези боленсика, нези детета и друге књиге и чланке о социјално-здравственим проблемима.

Промовисала је сестринство у професију, наводећи да сестра треба неговати болесника, а не чистити околину, прати рубље; да мора бити интелигентна и континуирано едуцирана.

„Потребно је водити белешке о болесницима, јер је сестра стално уз болесника; потребно је слушати лекара везано за лечење болестника, али надзор над радом сестара мора имати сестра, а не лекар или члан управе.”

Royal Red Cross MedalMedal of Honor


Virginia A. Henderson1897 – 1996.

Најпознатија медицинска сестра 20. века Покренула је сестринство из улоге „лекарског помоћника” ка

поштованој професији базираној на научним принципима и умешности неговања

Заслужна је за развој „Nursing Studies Index” (први и главни класификациони систем за научну сестринску литературу)

Почасни сарадник Краљевског факултета за сестре Почасни члан Јапанске и Ирске сестринске организације


Вирџинија ХендерсонПРИРОДА НЕГЕ

„Јединствена функција неге је да помаже особама, болесним или здравим, у обављању оних активности које доприносе здрављу или оздрављењу или окакшању смртног исхода. Та помоћ се указује беспомоћним особама које немају снагу, жељу или знање које сестра има. Циљ ове помоћи је да ове особе, што је могуће пре, дођу у стање да не зависе од туђе помоћи.”

Christianne Reimann Prize (1985)Fellow of the UK’s Royal College of Nursing (FRCN)


ИСТОРИЈАТИСТОРИЈАТТоком 12. века су у нашим манастирима калуђерице неговале здравствену културу и васпитање, што је у то време било непознато на дворовима Енглеске и других земаља западне Европе.

Прва српска болница основана је у манастиру Студеница.

Током свих ратова на нашим територијама (Први и Други српски устанак, Први и Други светски рат, ратови током последње две деценије) наше мајке и сестре неговале су рањене и болесне.

По завршетку Првог светског рата, шк. 1920/1921. године оснива се Школа за сестре нудиље при Црвеном крсту у Београду.

Шк. 1929/1930. године оснива се Школа за медицинске сестре, која је дала бројне здравствене кадрове до 1941. године.

Виша медицинска школа у Београду основана је шк. 1952/1953. године као продужена школа у образовању медицинских кадрова – виших техничара.


Манастир Студеница12. век


ФАЗЕ РАЗВОЈА ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕФАЗЕ РАЗВОЈА ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ

ПРВА ФАЗА – „self care”Период у коме су се људи сами старали о себи – самопомоћ.Чланови породице старали су се једни о другима и неговали се међусобно – узајамна помоћ („cover care”)

ДРУГА ФАЗАЗапочиње у хришћанству, када Црква (калуђери и калуђерице) негује болеснике у специјалним установама („home care”)У Србији је основана прва болница у манастиру Студеница у 13. веку


ТРЕЋА ФАЗА Започиње у доба романтизма, па се наставља у 19. и 20. веку. Сестра-нудиља није више оријентисана само на физичку негу

болесника; она је активан сарадник лекару у дијагностици и лечењу.

Видна је и сестринска улога у патронажној служби, здравственом просвећивању и кућној нези болесника.

Ужа специјализација остварује се кроз рад, стручне семинаре, симпозијуме и конгресе.

ФАЗЕ РАЗВОЈА ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕФАЗЕ РАЗВОЈА ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ

ТЕОРИЈЕ И ДЕФИНИЦИЈЕТЕОРИЈЕ И ДЕФИНИЦИЈЕ

Здравствена нега је наука и уметност која се бави праксом, истраживањем и теоријом.

„Јединствена функција неге је да помаже особама, болесним или здравим, у обављању оних активности које доприносе здрављу или оздрављењу или окакшању смртног исхода. Та помоћ се указује беспомоћним особама које немају снагу, жељу или знање које сестра има. Циљ ове помоћи је да ове особе, што је могуће пре, дођу у стање да не зависе од туђе помоћи.”

В. Хендерсон, Природа неге, 1966


Помоћу ове дефиниције Вирџинија Хендерсон одговара на 7 питања:

1.Ко помаже – медицинска сестра2.Коме помаже – здравом или болесном појединцу3.При чему помаже – при задовољавању основних људских потреба4.Када помаже – када особа нема потребну снагу, вољу или знање5.Како помаже – пружа неколико врста помоћи (физичку, психолошку, духовну и едукативну)6.Која је сврха помоћи – очување здравља, опоравак или мирна смрт7.Које је начело помоћи – што брже осамостаљивање


„Здравствена нега представља једну од здравствених дисциплина, те се као целовита делатност бави појединцем, породицом или друштвеном заједницом у току њихових разгранатих функција за време здравља и болести, односно креће се из једне фазе у другу.”

Светска здравствена организација – Регионални биро за Европу

„Здравствена нега је дисциплина и пракса медицинске сестре у пружању професионалне помоћи појединцу, породици и заједници, кад њима недостаје снага, воља или знање, на свим нивоима здравља, од зачећа до краја живота, с циљем да заштити и унапреди здравље, развије способност за самонегу, или да им помогне да прихвате своја ограничења, туђу помоћ, да достојанствено живе и дочекају мирно крај.”

Милена Тијанић, виша медицинска сестра и психолог

ВРСТЕ ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕВРСТЕ ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ

Здравствена нега је континуирани процес лечења болесника, која подразумева вишеетапну негу и лечење болесника, коју чине:

1.Интензивна нега,2.Полуинтензивна нега,3.Обична нега (самонега),4.Кућна нега и5.Терминална нега.

Интензивна нега Медицинска сестра максимално прилагођава рад тешком

болеснику како би се очувале и опоравиле угрожене виталне функције његовог организма.

Свака болница има посебну службу интензивне неге, заједничку за сва одељења. Већи центри имају издвојена одељења неге по службама.

Просторије за интензивну негу смештене су у најмање прометном делу клинике/болнице, како би се обезбедио мир болесницима.

У саставу овог одељења постоји више соба (доктори, сестре, болесници, блатекс, изолације и сл.)

Данас се најчешће примењује систем јединствене просторије за интензивну негу


Интензивна нега Просторије службе интензивне неге су непрекидно осветљене, а

по потреби се могу замрачити. Неопходно једа постоје уређаји са јачом светлошћу (рефлектори).

Просторије располажу клима-уређајима. Просторија се загрева централним грејањем (22-240C)

У просторијама се налази само неопходан намештај за правилно обављање службе.

Кревети су тако постављени да им се може лако прићи са свих страна, а помоћу механизама сваки кревет може да се стави у положај који је за болесника најповољнији.

Душеци су покривени мушемом, преко које се постављају два застирача (чаршава), и то један уздужни, а други попречни.


Интензивна нега Поред сваког кревета постоји прикључак за електричну енергију

са више водова („шински систем”). Забрањена је свака посета и шетња особља, болесника и

чланова њихових породица. Данас постоје изузеци када се ради о тешким болесницима. Посета траје највише 10 минута.

Посета се облачи у строго прописану одећу и обућу. Забрањено је уношење „понуда” (хране, пића и воћа) и

стварање буке. Води се континуирана нега пацијента (фрикције, масаже,

активне и пасивне вежбе, антидекубитални програм). Медицинска сестра посебно боди рачуна о проходности

дисајних путева. Кисеоник се даје у тачно одређеној количини.


Интензивна нега Медициснка сестра мора стално да посматра поверене јој

болеснике (гастрична функција, аспирациона дренажа, диуреза, основни хемодинамски параметри, свест и сл.)

О свим уоченим променама одмах обавештава лекара У тачно одређено време сестра узима крв и мокраћу и шаље у

лабораторију ради анализе. Медицинска сестра контролише брзину истицања интравенске

инфузије/трансфузије и на време замењује боце са течношћу. Медицинска сестра уредно и савесно води медицинску

документацију о датој терапији и нађеним вредностима виталних функција.


Интензивна нега

У јединицу интензивне неге смештају се болесници:

којима је неопходан сталан интензивни медицински третман због угрожених виталних функција,кад су без свести (кома),кад је у питању крварење – спољашње и унутрашње,ради сталне контроле температуре, пулса, дисања и крвног притиска,ради интензивне терапијезбог политраума.


Полуинтензивна нега Примењује се у лечењу болесника чије су виталне функције

физиолошке (без апарата за дисање и очуване свести), али који нису способни да самостално обављају физиолошке потребе.

Контрола виталних функција врши се уз помоћ монитора и других апарата и уређаја.

Просторија је опремљена свим апаратима, уређајима и инструментима као и јединица интензивне неге

У одељењу постоје електронски монитори који аутоматски региструју пулс, крвни притисак и дисање.

Болесници су под сталном контролом медицинске сестре


Полуинтензивна нега

У јединицу полуинтензивне неге смештају се болесници:

кад су непокретни,кад су дезоријентисани,са поремећајима виталних функција,којима треба поставити хемостатичку повеску због спољашњег крварења,ради повремене терапије кисеоником,ради испитивања функције назогастричне сукције,који се хране у постељи,кад је нужно одржавање личне хигијене у постељи икад обављају физиолошке потребе у постељи, уз помоћ других особа


Обична нега (самонега) Зависи од природе обољења и врсте повреде. Сестра учествује не само у нези болесника већ и у свим

поступцима дијагностике и медицинско-техничким радњама, што доприноси успешном лечењу б олесника.

Виталне функције, пулс и крвни притисак сестра обавезно контролише на сваких 6 часова.

Болесници су активно или пасивно покретни. Пасивно покретни болесници уз помоћ сестре или

физиотерапеута устају из постеље, одлазе у купатило. Активни болесници сами и без ичије помоћи обављају своје

хигијенске и физиолошке потребе, хране се у заједничкој трпезарији, слободно време проводе у соби за дневни боравак.


Кућна нега После завршеног лечења у болници, болесници се отпуштају

својим кућама, где настављају продужено болничко лечење. Нису потребни скупоцени уређаји, опрема и бројно медицинско

особље. Потребна је сарадња целе породице. Медицинска сестра свакодневно, у одређено време, обилази

болесника, даје му потребну терапију и о стању пацијента редовно извештава надлежног лекара.

Социјална служба сваке општине помаже негу болесника ван болнице и то набавком опреме, финансијским средствима и моралном подршком.

Медицинска сестра има посебно одговорно место у организацији кућне неге.


Терминална нега Погрешна је пракса да се неизлечиви болесници издвајају у

посебне собе умирућих болесника, или се у болесничкој соби одвајају специјалним параванима од других болесника.

Сваки болесник, без обзира на стање његове свести, уочава поступке који наговештавају „крај живота”.

Стварају се погодни услови за смештај и спроводе потребне медицинско-техничке радње, које код ових болесника стварају осећање наде и сигурности у успешно лечење.

Неизбежно је константно присуство медицинске сестре, која посматра болесника, уочава настале промене, предузима одговарајуће мере неге и извештава лекара о свему што је запазила.


ОРГАНИЗАЦИЈА ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕОРГАНИЗАЦИЈА ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ

Главне фазе процеса организације здравствене неге су:

1.Утврђивање потреба за здравственом негомa. Прикупљање податакаb. Сестринска анамнезаc. Процена податакаd. Документовање

2.Стварање сестринске дијагнозе (дијагноза неге)a. Стварање сестринске дијагнозеb. Класификација дијагнозаc. Документовање

3. Планирање здравствене негеa. Утврђивање приоритетаb. Постављање циљеваc. Преузимање лекарских налогаd. Избор и формулисање одговарајућих сестринских налогаe. Документовање планираних активности службе

здравствене неге

4. Реализација здравствене негеa. Припрема за интервенцијуb. Извођење интервенцијеc. Надзор над радом учесника у незиd. Комуникација са другим учесницима у нези и третмануe. Документовање обављеног послаf. Вођење листе реализације неге и праћење болесникаg. Примопредаја дужности


5. Евалуацијаa. Праћење процесаb. Корекција и ревизија планаc. Завршна евалуацијаd. Документовација здравствене неге



Утврђивање потреба за здравственом негом

Иницијални је корак у процесу здравствене неге Утврђивање потреба је организовано и систематско прикупљање

података о реаговању болесника на болест/здравствени проблем у форми сестринске анамнезе.

Сестринска анамнеза је скуп података о болеснику/кориснику, које медицинска сестра прикупља разговором и физикалним прегледом (посматрањем и мерењима), у циљу постављања сестринске дијагнозе и утврђивања потреба за негом.

Анамнеза се описује као подаци које болесник даје лекару о ранијем стању свог здравља пре садашње болести.

Код нас не постоји специфичан назив за податке, које болесник даје медицинској сестри. У англо-саксонској литератури за то постоји назив „nursing history”.

ανάμνηση, αναμνήσεις, η - сећање


Утврђивање потреба за здравственом негомСве потребе се деле на:

1.Примарне биолошке:a) Потреба за материјама (О2, H20, храна),b) Потреба за елиминацијом (столица, урин и сл.),c) Потреба за сном и одмором,d) Потреба за психофизичким интегритетом иe) Потреба за сексуалним задовољавањем и продужењем

врсте.

2.Примарне социјалне:a) Потреба за дружењем,b) Потреба за љубављу,c) Потреба за аутореспетком , престижом, добрим гласом,d) Потреба за пријатним доживљајима и променама иe) Потреба за сигурношћу



Основне дневне потребе сваког болесника су:

Лична нега и хигијенаСпавање и одморХрањење и појењеОбезбеђивање излучевинаДржање тела и активност организмаОколинаМировањеЛечење и давање лековаЕмоционална и духовна подршкаУсклађивање менталног и физичког статуса болесникаАктивност на разоноди болесника и рехабилитацији



Најпознатији модели који се користе за утврђивање потреба за негом су:

1.Модел Вирџиније Хендерсон – наводи 14 основних потреба2.Модел Џенифер Крегер – наводи 22 потребе за негом3.Модел Абрахама Маслова – најчешће се користи. Потребе су представљене у виду пирамиде и постављене су у хијерархијски однос. Најважније су физиолошке потребе и зато се оне налазе у бази пирамиде.4.Модел Р. Калиша – овај модел све поделе дели на потребе опстанка и потребе стимулације.



Документовање се врши на два начина:a. Кратким и сажетим описом утврђеног стања иb. Заокруживањем броја испред податка који одговара стању

болесника

Описују се две фазе узимања сестринске анамнезе:Прва фаза – узимање података непосредно по пријему у болницу под условом да није витално угроженДруга фаза – узимање података унутар 24-48 часова од пријема и осигурава већину потребних података за израду дугорочног плана здравствене неге и према потреби допуњава се током целе хоспитализације



Извори података: Примарни извори – најсигурнији су и најбољи. Подаци се

добијају директно од болесника/корисника неге. Секундарни извори – подаци се добијају од чланова

породице или неког трећег лица (сведок догађаја у хитним случајевима, патронажна и теренска сестра, екипа хитне помоћи, социјални радник, психолог и сл.)

Терцијарни извори – подаци се добијају из дотадашње медицинске документације (раније историје болести, здравствени картони, резултати дијагностичких претрага и сл.)



Технике прикупљања података:

1. Разговор/интервју2. Физикални преглед/посматрање3. Мерење 4. Анализа документације



Технике прикупљања података:1. Разговор/интервју – процес међусобне размене

информација између медицинске сестре и корисника, односно других лица заинтересованих за његово стање, као и између медицинске сестре и других чланова здравственог тима који учествују у третману тог болесника. Описују се:• Информативни интервју – прикупљање података од

болесника/корисника• Терапијски интервју - код болесника желимо постићи

неку промену у знању, ставовима или понашању

Структуиран интервју – медицинска сестра припрема унапред сва питања и утврђује њихов редослед. Током разговора не сме одступати од састављеног плана и мора добити одговоре на сва питања.

Неструктуиран интервју – медицинска сестра има унапред припремљен оријентациони план с релативно јасно постављеним циљем, али и слободу да у случају потребе од њега одустане.



„Мало је оних који могу са пет или шест тачно усмерених питања да расветле случај и да разумеју и могу да дају известај о томе – како је пацијент?”

Florence Nightingale



Фазе интервјуа:a. Почетак интервјуа – најважнији је и уједно најтежи део

разговора. Треба обезбедити или елиминисати све факторе који могу утицати на (не)успешност истог.

„Седи увек у пацијентовом видном пољу тако да он не мора непријатно да извија главу, да би те видео док говориш.”

Florence Nightingale

b. Ток интервјуа – подразумева прикупљање вербалних информација, али и невербалних, јер медицинска сестра посматра корисниково невербално понашање и та два повезује. Вербалне технике подразумевају постављање отворених и затворених, информационих, рефлексивних, сугестивних и провокативних питања.


Утврђивање потреба за здравственом негомb. Ток интервјуа – Затворена питања су питања на која се

одговара са неколико речи (да/не). Отворена питања захтевају од корисника релативно опширан одговор. Она стимулишу пацијента да отворено прича. Информациона питања подразумевају она, којима се добијају конкретне информације о пацијентовој болести и чињенични подаци о његовом идентитету. Обично се постављају на почетку разговора. Рефлексивна питања или „питања-како” су питања чија је сврха да наведу пацијента да размисли о сопственој ситуацији (како сте се осећали....?). Сугестивна питања подстичу корисника на пожељан одговор (Данас се осећате боље, зар не?). Провокативна питања постављају се када желимо изазвати емоционалну реакцију у вези с неком темом (да ли због пића...?)


Утврђивање потреба за здравственом негомc. Крај интервјуа – састоји се из најаве краја, сажимања до

тада реченог и договореног у вези са планом здравствене неге, давања могућности кориснику да још нешто дода (ако жели), договора за следећи сусрет, као и обавештавања корисника, где и како нас у међувремену може наћи, односно коме се у нашем одсуству може обратити.


Утврђивање потреба за здравственом негомТехнике прикупљања података:

2. Физикални преглед/посматрање – врста посматрања која подразумева инспекцију, аускултацију, палпацију и перкусију. Описују се три могућа приступа посматрања:• Посматрање „од главе до пете“ – најчешћи је и

најприроднији је пут прикупљања података• Посматрање „по системима/органима“• Посматрање психофизичког функционисања појединца

– посматра се перцепција здравственог стања, исхрана-метаболизам, спавање-одмор, когнитивно-перцептивне функције, перцепција само себе, улога и односи са другима, сексуална активност и репродукција, суочавање и толеранција на стрес, систем вредности и ставови...


Утврђивање потреба за здравственом негомТехнике прикупљања података:

2. Физикални преглед/посматрање – када се захтева детаљнија процена и трајно праћење, препоручује се употреба за ту сврху израђених упитника и скала, као нпр.:• Скале за процену склоности декубитусу – Knoll, Norton,

Braden, Waterlow скале• Скале за процену неуролошког стања/стања свести –

Glasgow, AVPU скале • Упитник за процену боли• Скала за процену и праћење инконтиненције• Barthel индекс и Rankin скала• Морзеова скала за процену ризика за пад

Norton scale

Glasgow coma scale

Субјективна проценаВизуелна скала за процену бола

Вербална скала за процену бола

Листа за иницијалну процену бола

Barthel-ов индекс о активности дневног живота

Овај скор треба да евидентира служба здравствене неге код сваког болесника о ком се брине, јер он даје слику колико је „ризичан“ болесник.


Стварање сестринске дијагнозе/дијагноза неге

У англосаксонској литератури овај термин је познат под називом „nursing problem“ и „nursing diagnosis“

Реч дијагноза подразумева препознавање и утврђивање неког проблема, односно доношење закључка о нечему, што обавезује и носи висок степен одговорности.

διά (кроз) + γνώση, η (знање, познавање, искуство, мудрост)

Сестринска дијагноза представља специфичан закључак о реаговању појединца, породице или заједнице на актуелни или потенцијални здравствени проблем или друге проблеме везане за здравље, које служба здравствене неге може самостално да спречи, ублажи или решава.



Описују се: Актуелна сестринска дијагноза – закључак да је код

болесника присутан актуелни здравствени проблем или проблем у вези са здрављем (нпр. болесник са присутним факторима ризика за настанак декубитуса има на глутеалној регији декубитални улкус)

Високо ризична/потенцијална сестринска дијагноза – закључак који показује да постоје евидентни фактори ризика за појединца, породицу или заједницу или да је болесник предиспониран за развој одређеног проблема – опасност/ризик од/по... (нпр. код болесника су присутни бројни фактори ризика за настанак декубитуса, али још увек нема оштећења коже)



Могућа сестринска дијагноза – односи се на могући проблем, када медицинска сестра на основу непотпуних знакова и симптома интуитивно осећа, да проблем постоји, али нема довољно чињеница да га дефинише (нпр. ако се болесник жали на бол у сакралном подручју, медицинска сестра ће претпоставити да болесник има декубитус, али тек прегледом тог дела тела ће прихватити или одбацити првобитну хипотезу)

Актуелна с. дг.: Оштећење кожеВисоко ризична с. дг.: Висок ризик за настанак оштећења кожеМогућа с. дг.: Могуће оштећење коже



Сестринска дијагноза оријентисана према здрављу – закључак о одређеном нивоу здравља појединца, породице или заједнице

Скупине сестринских дијагноза/синдроми – утврђују се када је присутно више актуелних или високо ризичних проблема, који су присутни због одређеног стања или догађаја.



Компоненте сестринске дијагнозе су: Назив – показује реаговање болесника на здравствени

проблем, које треба мењати сестринским интервенцијама. Дефиниција – сажет опис сестринске дијагнозе Етиолошки и помажући фактори – патолошки, физиолошки,

психолошки, социоекономски, културолошки или други чиниоци из човека или његовог непосредног окружења. Показује шта медицинска сестра опажа као могући узрочни фактор.

Карактеристике – група знакова и симптома на основу којих се процењује присуство одређеног проблема.



Пример: Назив – поремећен ритам сна... Етиолошки фактори – ... у вези са предстојећом

операцијом... Карактеристике – ... што се испољава честим буђењем,

немиром и изјавом да се боји исхода операција.

Дијагноза би у целости гласила овако:„Поремећен ритам сна у вези са предстојећом операцијом, што се испољава честим буђењем немиром и изјавом да страхује од исхода операције.“



Медицинска сестра није квалификована да утврђује природу патофизиолошког процеса, али јесте и од ње се очекује да препозна ненормалне и неочекиване појаве – промене у знацима и симптомима, лабораторијским и другим налазима, да их благовремено пренесе лекару и потом обави део свог посла према његовом налогу


Планирање здравствене неге

Утврђивање приоритета – на утврђивање приоритета најчешће утичу мишљење и опште стање болесника, али и: кадровски, временски, материјални и други услови у којима се спроводи здравствена нега. Давање приоритета једном проблему не значи да он мора да буде потпуно решен пре него се други проблеми узму у поступак.

Постављање циљева – један је од најважнијих задатака у планирању здравствене неге. То су кратки и сажети искази, који дефинишу очекиване промене у реаговањима корисника на здравствени проблем, или другу животну ситуацију. Они представљају жељени и/или могући крај (исход) заснован на одабраној стратегији и плану неге (нпр. „Болесник ће шетати користећи штап, 30 минута дневно, у року од 10 дана“).



Постављање циљева – у односу на време, које је потребно за постизање циљева, циљеви могу бити:a) Краткорочни (до недељу дана),b) Средњорочни (до две недеље) иc) Дугорочни (до месец дана, недака и више).

У смислу обухватности циљеви могу бити: Општи (болесник ће бити опорављен за месец дана) и Специфични (односе се на специфичне проблеме:

нормално ће дисати, ходати и сл.).



Лекарски налози – најчешће се односе на медикаментозну терапију, друге терапијске и дијагностичке интервенције, на учесталост контроле виталних функција и других параметара, на питања одређивања дијете, покретљивости болесника, као и на предузимање појединих мера у циљу спречавања потенцијалних или кориговања насталих компликација. Начин инкорпорирања лекарских налога у план неге регулише се унутар институције – „Листа налогâ лекара“ (документ кроз који лекар писаним путем саопштава медицинској сестри упутства за спровођење одређених дијагностичких или терапијских интервенција у болесника). Ова листа се отвара на пријему, истовремено са осталим листама болесника.



Сестрински налози – пишу се, по правилу, након преузимања листе налогâ лекара. Најчешће их пише главна/одговорна сестра смене. Ови налози треба да су: примерени жељеним циљевима, индивидуализовани и примерени појединцу, прецизни и концизни, реалистични (у складу са кадровским, временским и другим материјалним могућностима) и треба да се односе на актуелну ситуацију болесника.

Документовање планиране неге – представља уношење у образац плана на јасан и специфичан начин следећих података:

a) Основни подаци о болеснику,b) Сестринске дијагнозе и колаборативни проблеми,c) Постављени циљеви иd) Сестринске интервенције намењене одређеном болеснику.


Реализација плана здравствене неге

Најдинамичнија је и најзначајнија етапа процеса здравствене неге.

Подразумева непосредно извођење свих планираних интервенција и других активности здравствене неге, усмерених ка постизању одређених специфичних циљева у болесника.

Подразумева „стављање плана неге у акцију“. Може да се спроводи у свим облицима организације

здравствене службе – клиничко-болничким установама, домовима здравља, амбулантама, патронажној служби, кућној нези, домовима за старе и сл.

У клиничко-болничким условима здравствена нега се најчешће изводи по систему прогресивне неге.


Реализација плана здравствене неге

Кораци у фази реализације здравствене неге су:Припрема за интервенцију,Извођење интервенције,Надзор над радом учесника у нези,Комуникација са другим учесницима у нези и третману,Документовање обављеног посла,Вођење листе реализације неге и праћење болесника иПримопредаја дужности.


Евалуација у процесу здравствене неге

Последња је фаза у организацији здравствене неге, иако се непрестано измењује с осталим фазама од почетка неге болесника па до њеног краја.

Евалуација је планирано и систематизовано поређење актуелног болесниковог стања и понашања по завршеној нези са жељеним и унапред описаним дефинисаним циљевима.

Њоме се утврђује, јесу ли и до које мере циљеви постигнути. Постоје:

a) Континуиране евалуације иb) Завршне евалуације.


Евалуација у процесу здравствене неге


Документација здравствене неге

Подразумева скуп сачуваних података о појединцу, породици и заједници, који се односе на дијагностику, лечење, негу и рехабилитацију, или на превенцију болести, очување и унапређење њиховог здравља.

Не постоји савршена, универзална документација за све прилике и за сва времена.

Описују се:a) Заједничка документација („problem oriented medical

record“)b) Издвојена сестринска документација („source oriented

medical record“)



ЗАШТО ДОКУМЕНТОВАТИ?Обезбеђује се проток информација и боља комуникацијаЕфикаснија координација и боља сарадња међу члановима здравственог тимаДоказ о обављеном раду (законска регулатива?!?)Служи у судско-медицинске сврхеДоприноси индивидуализацији негеУнапређује квалитет сестринског радаОмогућује утврђивање ефикасних интервенцијаСлужи и у образовне сврхеПредставља основу за сестринска истраживањаОмогућава се континуитет здравствене неге



Документација се може поделити на:Литературу (уџбеници, приручници, зборници, часописи и сл.),Архивску грађу (наставни планови и програми, подаци о кадровима, анализе о раду школа и здравствених установа и сл.),Разна штампана и писана документација (планови развоје, извештаји о раду и сл.),Визуелна, аудитивна, визуелно-аудитивна и друга средства иЛичну документацију штићеника (патронажни картон, здравствени картон, историја болести, документација здравствене неге, биографија и сл.).

МОДЕЛИ ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕМОДЕЛИ ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ

Описују се три основна модела:

1.Функционални модел,2.Тимски модел и3.Модел „према болеснику“


Функционални модел

Доминирао је средином 19. века, а код нас је и данас веома чест модел у стационарним здравственим установама. Прихватљив је у ситуацији, када у образовној структури особља за здравствену негу доминира релативно низак степен образовања (неговатељице, болничарке, медицинске сестре са средњом стручном спремом и сл.).

Задаци различитог степена сложености додељују се појединцима са обзиром на степен њихове оспособљености, искуство и у складу с њиховим преференцијама.

Код овог модела здравствена нега је дисконтинуирана, пошто ниједан учесник у нези нема потпуну слику о стању пацијента.

Сарадња лекара и медицинских сестара је због тога отежана, пошто лекар мора да комуницира са више сестара.


Тимски модел

Развијен је након Другог светског рата. Често се примењује у стационарним здравственим установама и

на нивоу примарне здравствене заштите. Тим медицинских сестара збрињава одређени број поверених

им болесника, при чему се члановима тима поверавају болесници, а не задаци.

Хијерархијска структура у овом моделу сложенија је од оне у функционалном. Особљем руководи главна сестра. Постоје и вође тимова.


Модел неге према болеснику

Медицинска сестра сама или уз помоћ другог лица обавља целокупну негу једног или групе болесника.

Постоји више варијанти овог модела:1. Модел примарне неге (Primary nursing) – применљив је на

свим нивоима здравствене заштите уз услов да медицинске сестре имају вишу или високу стручну спрему.

2. Модел вођења случаја (Case managment) – медицинска сестра је специјализована за одређену област.

3. Модел неге фокусиране на болесника (Patient-focused care).


Прогресивна нега

Систем организације болница у којем се структура болесничких јединица базира на степену тежине стања и ризика по живот болесника и на интензитету његових потреба за лечењем и негом.

Представља флексибилни организациони систем медицинског третмана и неге болесника, у којем се архитектонским и технолошким решењима стварају могућности за обезбеђење основних нивоа неге.

Описују се:1. Општа нега,2. Полуинтензивна нега,3. Интензивна нега, 4. Специјална интензивна нега и5. Посебна нега.



Општа нега – представља први степен прогресивне неге и саставни је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника који:Има очувану свест,Оријентисан је у времену и простору,Контолишу му се назначени витални знаци на 12 часова,Не крвари,Покретан је,Храни се сам,Не повраћа,Врши физиолошке потребе без помоћи других лица,Сам обавља личну хигијену,Не зависи од туђе помоћи у већој мери иОдређен му је одговарајући медицински третман.

За општу негу довољна су 6 од наведених показатеља.



Полуинтензивна нега – представља други степен прогресивне неге и саставни је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника:Који немају јасно очувану свест,Који испољавају дезоријентисаност, агресивно понашање и халуцинације,Код којих се контролишу витални знаци на 3-6 часова,Код кохјих је крварење под контролом, али је неопходан повећан надзор,Који је ограничено покретан,Који захтева помоћ при храњењу,Код којег постоји поремећај функције дисања,Коме је потребна помоћ других лица,Који зависи од туђе помоћи иКојем је одређен одговарајући медицински третман.

За полуинтензивну негу довољна су 6 од наведених показатеља.



Интензивна нега – представља трећи степен прогресивне неге и саставни је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника:Са квантитативним/квалитативним поремећајима свести,Вез свести (коматозна стања),Код којих се контролишу витални знаци свака 2 сата,Код којих постоји акутно крварење или знаци претећег крварења,Који је непокретан,Који захтева храњење природним/вештачким путем,Код којег је укључена парентерална терапија,Који захтева помоћ других лица,Који захтева интензивни медицински третман у болесничким јединицама иКоме је одређен одговарајући медицински третман.

За интензивну негу довољна су 6 од наведених показатеља.



Специјална интензивна нега – представља четврти степен прогресивне неге и саставни је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника:Који је дуже од 48 часова без свести,Код којег постоји акутно крварење,Код којег се контролишу витални знаци сваких сат времена,Код којег се континуирано дају: кисеоник, трансфузије крви, инфузије кристалоида и/или медикаментозна терапија,Код којег је неопходан специјални медицински третман у просторијама са посебном неменом.

За специјалну интензивну негу довољна су 3 од наведених показатеља.



Посебна нега – представља пети степен прогресивне неге и саставни је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника:У периоду буђења после хируршког захвата,Након кардио-пулмонално-церебралне реанимације,На самрти,Са посебним потребама и условима смештаја иКод којих је потребно перманентно присуство медицинске сестре.

За посебну негу довољан је 1 од наведених показатеља.

ВИТАЛНИ ЗНАЦИВИТАЛНИ ЗНАЦИ

Основни витални знаци су:

1.Температура, 2.Пулс, 3.Дисање,4.Крвни притисак и 5.Сатурација крви кисеоником.

ВИТАЛНИ ЗНАЦИВИТАЛНИ ЗНАЦИМеримо их:Одмах након пријема у здравствену установу,У хоспиталним условима или установама за негу према рутинском распореду, који је ординиран од стране лекара, или према важећим стандардима праксе институције,Пре и после хируршких или инвазивних дијагностичких процедура,Пре и после апликације лекова или примене терапијских процедура, које утичу на кардиоваскуларну, респираторну или температурну контролну функцију,Када се опште физичко стање болесника промени (губитак свести, повећање јачине бола),Пре, током и после сестринских интервеницја, које делују на виталне знаке,Када болесник извештава о присутности специфичних симптома физичког дистреса („осећам се чудно“, „осећам се другачије“)


Температура Телесна температура преставља разлику између вредности

створене топлоте у организму и вредности топлоте, која се губи/одаје у околину.

Описујемо температуру телесне масе (под контролом је хипоталамуса) и температуру коже.

Распон нормалне телесне температуре креће се од:a) 36,0-37,20C (аксиларно),b) 36,5-37,80C (ректално) иc) 36,5-37,50C (орално).

Не постоје нормалне вредности температуре за све људе. Она има дневне флуктуације, зависи од старости пацијента, од

физичке активности, хормонских флуктуација, емоција, од температуре спољашње средине и сл.


ТемператураПостоји неколико метода мерења телесне температуре:

1.Аксиларно мерење,2.Орално мерење,3.Ректално мерење,4.Мерење на тимпаничној мембрани и5.Директно крвно мерење.


Пулс Представља одраз рада срца над периферним артеријским

крвним судовима, а осети се као периодично подизање и спуштање артерије.

Резултат је промене притиска крви узроковани контракцијом и релаксацијом леве коморе.

Процењујемо га палпацијом површинских артерија испод којих се налази чврста подлога или директном аускултацијом срца.

Палпирамо га у сврху процене стања болесника при пријему у болницу.

Током палпације региструјемо:a) Фреквенцију – број срчаних откуцаја у минути,b) Ритам – односи се на временске размаке између појединих пулзација,c) Пуноћа – одражава снагу срчаних контракција (тврд, филиформан, слаб...)d) Величина амплитуда – одражава притисак пулса иe) Еластичност крвних судова.


Дисање Представља виталну функцију, која обезбеђује размену гасова

између организма и спољашње средине. Регулишу га центар за дисање (мождано стабло) и

хоморецептори (централни хеморецептори смештени у мезенцефалну и периферни хеморецептори у луку аорте и каротидној рачви).

Приликом процене дисања водити рачуна о факторима који могу утицати на карактер респирација (физичка активност, анксиозност, бол, опиоидни лекови и општи аналгетици, седативи, положај тела, неуролошке повреде, низак ниво хемоглобина и сл.)

ВИТАЛНИ ЗНАЦИВИТАЛНИ ЗНАЦИДисање - терминологија Хипервентилација – фреквенција и дубина дисања су повећани Хиповентилација – фреквенција и дубина дисања су абнормално

смањени Ортопнеја – диспнеја присутна у лежећем положају, а смањује се

или нестаје усправљањем тела Астматско дисање – изразито отежан и продужен експиријум Cheyne/Stockes-ово дисање – периодично дисање, које је

карактеристично за недоношчад и оболеле од кардиоваскуларних обољења.

Kussmaul-ово дисање – карактеристична је за оболеле од шећерне болести у стању кетоацидозе. То је дубоко, чујно, отежано и убрзано дисање, без паузе између инспиријума и експиријума.

Biot-ово дисање – потпуно неправилно дисање код пацијената са менингеалним надражајем.


Крвни притисак


Крвни притисак – методе мерења Директно мерење електронским путем увођењем кануле у

артерију Индиректно мерење аутоматском манжетном (24-часовни

холтер крвног притиска) Индиректно мерење тензиметром и аускултацијом периферне

артерије Индиректно мерење електронским тензиметром без

аускултације Индиректно мерење тензиметром и палпацијом пулса Индиректно ултразвучним путем


Сатурација крви кисеоником – пулсна оксиметрија Представља неинвазивно мерење сатурације хемоглобина

кисеоником у артеријској крви и фреквенције пулса. Обично се ради о сонди са светлећим диодама, која је преко

кабела повезана са оксиметром. Принцип рада се заснива на Beer-Lambert-овом закону, који

гласи: „Интензитет пропуштене светлости кроз медијум експоненцијално опада са порастом густине и дистанце коју пролази светлост“.

Индикована је код свих пацијената са нестабилним кисеоничким статусом и поремећајем у размени гасова.

ОПШТА НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКАОПШТА НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКА

Основни проблеми здравствене неге хируршких болесника су:Смањена способност самозбрињавања – обављање личне хигијене, активности облачења и храњењаСмањена/ограничена (не)покретљивост болесника – оштећење интегритета коже, поремећај цирулације, опстипација, оштећење телесне покретљивости и сл.Бол Поремећаји оријентисаности у времену, простору и другим лицимаСмањена отпорност организмаПовишена телесна температура


Смањена способност самозбрињавања Односи се на: купање/личну хигијену, облачење/дотеривање,

храњење и обављање нужде/елиминацијских потреба. Дипломирана медицинска сестра верификује смањену

способност самозбрињавања на сакли од 0-4: 0 = потпуно самосталан 1 = потребна су му помагала, посебан прибор 2 = потребна му је помоћ друге особе, надзор и упућивање 3 = потребна му је помоћ и друге особе и помагала 4 = несамосталан (не може суделовати у активностима)


Ограничена покретљивост болесника Може да буде последица: органиских оштећења ткива, бола,

медицинских интервенција, забране кретања и сл. Може да буде: привремена и трајна. Однос болесника према смањеној покретљивости, односно

непокретљивости може бити: Активан сарађујући, Избегавајући и Капитулирајући (прихвата ситуацију, али се не предаје, нема

енергије и није спреман да сарађује, што продужава период смањене покретљивости)


Ограничена покретљивост болесника Дијагнозу смањена покретљивост дипломирана медицинска

сестра користи када је здравствена нега усмерена на помоћ: при кретању, едукацији болесника за употребу помагала и обезбеђивању већег нивоа покретљивости.

Дијагнозу висок ризик за компликације смањене покретљивости дипломирана медицинска сестра користи када је здравствена нега усмерена на: спречавање компликација неактивности (декубитуси, контрактуре, пнеумоније, опстипација и сл.)

Сестринске интервенције код смањене покретљивости болесника састоје се у одржавању: нормалне функције локомоторног, респираторног и кардиоваскуларног система; инегритета и функције коже и дубљих ткива; нормалне елиминације столице и урина; исхране и нормалног психичког стања болесника.


Положај болесника у постељи Основно је да се болесник удобно осећа у постељи. Положај треба да отклони субјективне тегобе болесника и да му

омогући одмор и сан. Положај болесника у постељи може бити:

1. АктиванЗаузимају га болесници, који могу сами да се покрећу у постељи и према својој жељи да мењају положај, јер им природа обољења то дозвољава. То су покретни болесници

2. ПасиванЗаузимају га болесници, који не могу да се покрену и промене заузети положај, те на тај начин зависе од друге особе. Медицинска сестра је дужна да води бригу и контролу о болеснику. Може бити: хоризонталан, полуседећи и „на бок“.

3. ПринуданМогу бити: привремени (бочни, хоризонтални, Фовлеров полуседећи, Тренделенбургов хоризонтални, Колеманов дренажни, Квинкеов дренажни, колено-лакатни и сл.) и стални (хоризонтални, екстензиони, положај „опистотонус“ и сл.).


Декубитуси Реч декубитус долази из латинског језика

decumbere – лећи, пасти у кревет

Веома је важна процена степена опасности од настанка оштећења интегритета коже (декубитуса).

Најчешће се користи Norton-ова скала из 1979. године. Теоретски распон бодова износи од 4-20, при чему мањи број

бодова указује на већу могућност појаве декубитуса. Интерпретација резултата је следећа:

a)18-20 бодова: минимални ризикb)15-17 бодова: средњи ризикc)4-14 бодова: велики ризик

Norton scale


ОПШТА НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКАОПШТА НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКАДекубитуси Постоји и модификована Нортонова скала из 1985. године, у којој

су додате још четири категорије: старост, додатна обољења, стање коже и спремност за кооперацију/мотивација.

Интерпретација резултата је следећа:

a)24-25 бодова: минимални ризикb)19-23 бодова: средњи ризикc)14-18 бодова: висок ризикd)9-13 бодова: веома висок ризик У Шведској је 1987. и 1999. године испитивана сензитивност модификоване Нортонове скале и као резултат тога настала је ремодификована Нортонова скала, која уз оригиналну скалу прикључује још две варијабле: унос течности и хране. Максимални скор је 28, а тотални скор ≤ 21 сматра се као ризичан за развој декубитуса.


Декубитуси Друга често употребљавана скала за процену склоности

декубитусу је Knoll-ова скала, која обухвата осам појединачних или гурпних фактора у његовом настанку.

Теоретски распон бодова износи од 0-33, при чему већи број бодова упућује на већу вероватноћу настанка декубитуса.

Критична вредност је 12 бодова, односно онај болесник који на скали има мање од 12 бодова највероватније неће добити декубитус.

У САД се све више користи Braden-ова скала, која се састоји од шест категорија: способност сензорног чула, влажност, активност, мобилност, исхрана, снаге притиска и трења.


ФАКТОРИСКАЛА

Бодови0 1 2 3

Опште стање Добро Осредње Лоше Јако лоше

Стање свести При свести Ступор Предкома Кома

Бодуј двоструко

Активност Активан Треба помоћ Седи Лежи

Покретљивост Покретан Ограничена Јако ограничена непокретан

Инконтиненција Не Повремено Урина Урина и столице

Перорална исхрана Добра Осредња Слаба Ништа

Перорални унос течности Добро Осредње Слабо Ништа

Предиспонирајуће болести (шећерна болест, анемија)

Не Блага Осредња Озбиљна

Knoll-ова скала


Декубитуси Смањење притиска на површину тела најважнији је фактор у

превенцији декубитуса. Променама положаја постиже се промена у расподели капиларног притиска, што омогућава опоравак исхемичних подручја.

За утврђивање интервала окретања у постељи одлучујућа је инспекција стања коже. Ако је кожа на захваћеном подручју након два сата и даље црвена, интервал се мора скратити.

Некада је неопходна примена „специјалних мадраца“. Сва помоћна средства за смањење притиска на површину тела

болесника се деле на:a) Статичка – произведена су од пластике, а испуњена су ваздухом

или водом. Њихове особине остају константне, не мењају своју величину и волумен.

b) Динамичка – мењају своје карактеристике циклично (пумпе).


Декубитуси

Механизми настанка:

притисак

смицање

трење

Фактори ризика:спољашњиунутрашњи

Оклузија микроциркулације

Исхемија

Инфламација и аноксија

УЛЦЕРАЦИЈА

Смрт ћелија

НЕКРОЗА

Механизми настанка декубитуса


Антидекубитални душеци


ДекубитусиОснова превенције декубитуса састоји се и у следећим радњама:Избегавању трења и развлачења коже – повлачење у кревету током неге и сл.Одржавању хигијене и интегритета кожеЧишћењу коже – купањеПоновном успостављању нормалне влажности коже – употреба течних (алкохолни раствори), чврстих (пудери) и получврстих средстава (масти, пасте, креме и емулзије).Побољшању перфузије коже – утрљавање разних алкохолних раствора у кожу, масажа коштаних делова...Осигурање адекватне исхране – високо протеинска исхрана, препарати гвожђа, C-витамин.


Декубитални улкус – pressure sores Представља дефект коже и поткоћног ткива, настао као

последица притиска на меко ткиво тврде подлоге са једне стране, и коштане проминенције са друге стране.

Развија се неправилном разменом хранљивих материја и кисеоника, те крајњих продуката метаболизма појединих делова коже због притиска који изазива оклузију капилара крвних и лимфних судова, а самим тим доводи до исхемије и тромбозе.

Нормалан капиларни притисак је 32 mmHg. Спољашњи притисак, који прелази наведену вредност, узрокује

опструкцију капилара и то се готово увек догађа у здравих особа када седе или леже.

Ако притисак дуго траје јављају се хистолошке промене као што су венска тромбоза, мишићна дегенерација и некроза ткива.


Декубитални улкус – pressure sores Обим оштећења директно је пропорционалан висини притиска

на ткиво, као и времену у коме је притисак деловао. Код здравих особа се то не догађа, јер они често мењају положај. Декубитуси настају као резултат деловања ендогених

(параплегија, ступор, кома, анемија, уремија, дијабетес, едеми, витаминске дефицијенције, Алцхајмерова болест, дуготрајне операције и сл.) и егзогених фактора (велики спољашњи притисак, повећана влажност због контакта са урином, знојем, крвљу, гнојем, цревним садржајем и сл.).

Ризична места за настанак декубитуса су углавном коштане проминенције на којима има врло мало поткожног ткива.


Предилекциона места за настанак декубитусâ


Декубитални улкус – стадијуми1. Први стадијум – еритем са капиларним реверзибилним

рефилингом2. Други стадијум – еритем без капиларног реверзибилног

рефилинга; појава мехурића и епидермолизе3. Трећи стадијум – дефект коже (чак и до периоста) без некрозе4. Четврти стадијум – некротична есхара са феноменом „леденог

брега“; пропадање ткива, захваћеност кости; у џеповима се размножавају микроорганизми (извор сепсе); опште тешко стање болесника


Тромбоза венаКрв се у венама креће споро, а главни фактори циркулације венске крви су:Разлика у притисцима,Усисавајуће дејство срца и грудног коша,Контракције скелетне мускулатуре иВенски залисци, који онемогућавају циркулацију у супротном смеру.

Значајну улогу у настанку флеботромбозе има:Успорена циркулација,Повећана коагулабилност крви иОштећење ендотела вене.


Тромбоза вена Тромбоза може настати на било којој вени, али најчешће су

захваћене вене доњих екстемитета (v. poplitea, v. saphena magna, v. femoralis) и вене карлице (v. iliaca interna, v. iliaca externa).

Предилекциона места за настанак тромба су венски залисци, где најчешће и долази до оштећења ендотела.

Опструкција вене тромбом резултира застојем крви и отоком, па је оболела нога дебља од оне здраве.

Због тога свакодневно треба мерити обим доњих екстремитета. Обично је присутна блага до умерена бол, нарочито на палпацију

дуж захваћене вене. Карактеристичан је Homan-ов знак (бол због нагле дорзалне

флексије стопала). Главне компликације венских тромбоза су емболије плућа и

постфлебитички синдром.


Тромбоза вена - превенција Честе промене положаја Рана мобилизација Вежбе дубоког дисања Еластична бандажа доњих екстремитета Елевација доњих екстремитета Обустављање хормонске оралне контрацепције Рехидратација Регулација телесне тежине код гојазних особа Превентивна употреба антикоагулантне терапије Рано откривање и лечење малигних тумора (паранеопластични

синдром)


Превенција плућне емболије Обезбедити мировање болесника у постељи све док не дође до

адхезије тромба за зид крвног суда и смањења едема Извршити имобилизацију болесног екстремитета Не спроводити масажу, активне и пасивне вежбе болесног

екстремитета Саветовати избегавање напрезања при дефекацији Ублажити кашаљ Обезбедити повољне услове за мировање болесника у постељи

(звонце и потребан прибор надохват руке, столчић за храњење, гуска и сл.)


Контрактуре Представљају ограничену покретљивост зглоба ус вим или само у

неким смеровима. Настају скраћењем меких периартикуларних ткива, лигамената и

тетива. Могу бити последица дуготрајног лежања или промена у

подручју самог зглоба, мада узрок могу бити и разни психички поремећаји (хистерија).

Код непокретних болесника последица су деловања:a) Силе земљине тежеb) Додатних оптерећењаc) Тонуса мишића


Контрактуре - превенција Контрактуре се превенирају правилним позиционирањем

(положај „супротан од патолошког“) и раним покретањем зглобова кроз пуни обим покрета бар два пута дневно.

Корективни положаји су:a) За кук – лака флексија и абдукцијаb) За колено – лака флексијаc) За стопала – лака дорзална флексијаd) За раме – абдукција са средњом антефлексијомe) За лакат – флексија под правим углом са средњом пронацијом и супинацијомf) За шаку – средња дорзална флексијаg) За прсте – лака флексија


Грозница и хипертермија Представља пораст телесне температуре изнад нормалног

опсега, који може бити или грозница или хипертермија. Грозница је физиолошки одговор у коме се телесна температура

повећава барем за 0,8-1,10C изнад индивидуалне нормалне температуре. Ова елевација је реакција на хемијске сигнале ослобођене као део инфламаторног процеса. Сматра се адаптивном до 400C.

Хипертермија је абнормално повећање телесне температуре обично изнад 400C, које се дешава као последица болести температурне контроле (трауме мозга, топлотни удар, лекови и сл.).


Грозница и хипертермија – мере опреза Без одлагања позвати лекара, када је повишена температура

праћена следећим знацима/симптомима:a) Осипb) Јака главобољаc) Укочен вратd) Конфузија или емиоционална раздражљивостe) Бол у абдоменуf) Јаки болови у леђимаg) Искашљавање браон или зеленог испљувкаh) Болно мокрење


Грозница и хипертермија – сестринске интервенцијеИнтервенције дипломиране медицинске сестре усмерене су на:Смањење производње телесне топлоте – смањивањем телесне активности (мировање)Повећано одавање топлоте – проветравање, скидање вишка одеће, туширање, примена специјалних прекривачаПосматрање болесника – редовно мерење и процена виталних знаковаОбезбеђивање одговарајуће исхране и хидрацијеОдржавање оптималног комфора – лична хигијена и хигијена постељног рубљаПримена ординиране терапије – антипиретици, аналгетициПрипрема болесника за дијагностичка испитивања и извођење истих


БолБол је све што особа која га доживљава каже да јесте и постоји кадгод она каже да постоји.

Margo McCaffery, 1968.

Описује се акутна и хронична бол.Акутни бол је стање у којем особа доживљава/саопштава присуство јаке непријатности, која потиче од актуелног или потенцијалног оштећења ткива са наглим или спорим почетком, различитог интензитета од умереног до јаког, са антиципираним и предиктабилним исходом и трајањем мањим од шест месеци.

Хронични бол је стање у којем особа доживљава/саопштава присуство јаке непријатности, која потиче од актуелног или потенцијалног оштећења ткива са наглим или спорима почетком, различитог инензитета од умереног до јаког, стална или повремена, без антиципираног и предиктабилног исхода и трајања дужим од шест месеци. То је стање у којем појединац доживљава бол, која перзистира дужи временски период од уобичајеног за акутно обољење или бол, која је очекиваног трајања за излечење повреде, удружена са хроничним патолошким процесом или се понавља у временским размацима од неколико месеци до годину дана.


БолОписује се такође и следеће врсте бола:Фантомски бол је један од најтежих болних синдрома (нпр. Ампутирана нога – болесник има осећај бола непостојеће ноге).

Каузалгија представља јаке болове у виду жарења или печења, који настају као последица брзог оштећења нерва (нпр. исхијадикуса).

Неуралгија представља јак и упоран бол изазван вирусима, инфекцијама или дегенерацијом нерва (нпр. дијабетес).

Бол коже – услед оштећења може се квалитативно и квантитативно веома добро описати због богатства инервације коже.

Висцерални бол – настаје услед хемијског стимуланса, исхемије и спазма шупљег органа, као и стезања лигамената.

Главобоља је бол у глави, акутан, рекурентан или хроничан са пратећим знацима и симптомима. То је најчешћи бол која погађа човека.


Бол – етиолошки фактори Болести локомоторног система (преломи, контрактуре,

артритиси...) Болести унутрашњих органа (срце, плућа, бубрега...) Малигне болести Медицински поступци Ситуациони фактори (неправилан положај тела, притисак и сл.) Особине личности (анксиозност, депресивност и

циклотимичност, хистеричност, хипохондријалност, опсесивност)

Бол – етиолошки фактори Анксиозне особе - бурно реагују на свакодневне, неизбежне

стресне животне ситуације. Депресивне особе – преовладава осећај потиштености и

безвољности, али у одређеном периоду се могу понашати наглашено безбрижно, у стилу „лако ћемо“, те се могу онда сврстати у циклотимичне личности, тојест личности променљивог расположења.

Хистеричне особе – бурно реагују посебно ако имају погодну публику. Склоне су преувеличавању проблема, па и бола.

Хипохондричне особе – преокупиране су функцијама сопственог организма, претерано су брижне за своје здравље уз честе посете лекару.

Опсесивне особе – тачне су, поуздане, високо моралне и склоне претераној критичности.


Бол – евалуација


Најчешће се користе:Бројчана скала интензитета бола (Numeric pain intensity scale)Wong-Baker-ова изразом лица скала интензитета бола (Wong-Baker faces pain intensity scale)Вербална скала бола (Verbal Rating Scales, VRS)Скала за оцену понашања болесника (Behavioral rating pain scale)Кратак запис бола (The Brief Pain Inventory)

Вербална скала за процену бола

Бол – евалуација


Wong-Baker faces pain intensity scale

Numeric pain intensity scale

Бол – терапија


У многим земљама уобичајени начин примене аналгетика јесте преко PCA (patient-controlled analgesia) пумпе.

Ради се о интерактивном методу управљања болом, који дозвољава болеснику контролу над болом кроз само-администрацију аналгетика.

Дипломирана медицинска сестра мора знати нежељене ефекте појединих лекова и упозорити болесника на могућност настанка истих.

Дипломирана медицинска сестра треба да едукује болесника по питању бола.

Поремећаји свести


Свест представља способност препознавања познатих лица, давања тачних информација о себи и другима, простору, времену и средини, која окружује човека и представља највишу психичку функцију.

Измена стања свести може бити квалитативна (конфузија, делиријум, сумрачно стање, сомнамбулизам, фуга, хипноза) и квантитативна (сомноленција, сопор, ступор, кома).

Сомноленција – физичка и ментална успореност/успаваност; на вербалну команду се са њим успоставља контакт.

Сопор/ступор – тешко оштећење стања будности и менталног функционисања („патолошки сан“); вербални контакт се успоставља само снажним аудитивним дражима или применом болних надражаја; налоге извршава са закашњењем, непотпуно или нетачно.

Кома – клиничко стање у коме болесник испољава ослабљене реакције, или уопште не реагује на апликовани надражај из спољног света; живот је угрожен и представља ургентан медицински проблем.

Кома - етиологија


1. Интракранијална обољењаa) Инфекцијеb) Повреде главеc) Цереброваскуларне лезијеd) Интракранијални тумориe) Епилепсије

2. Тровањаa) Лековиb) Хемикалијеc) Алкохолd) Уједи отровница

3. Метаболички поремећајиa) Поремећаји ацидо-базне равнотежеb) Поремећаји хидро-минералног метаболизмаc) Ренална инсуфицијенција (уремија)d) Инсуфицијенција јетре (хепатична кома)e) Урођени поремећај метаболизма аминокиселина

4. Физички агенси1. Температура (хипотермија, хипертермија)2. Електрични шок

5. Остало (инфекције, трауме, анафилаксије, терминални стадијуми обољења)

Кома - евалуација


За процену квантитативног поремећаја свести препоручује се:AVPU-скала – А (Аlert – будан), V (responds to Voice – одговара на глас), P (responds to Pain – одговара на болни надражај) и U (Unresponsive – не одговара).Glasgow Coma Scale – конструисана је од стране Jenett-а и Teasdale-а 1974. године, а примењује се у сврху процене свести на основу отварања очију, вербалних и моторних реакција. Распон бодова износи од 3-15 бодова, при чему већи број бодова указује на виши ниво свести. Ако је укупни скор ≤ 7, указује на кому.

Glasgow coma scale

Кома - евалуација


Палијативна нега


Реч је о нези болесника у терминалној фази болести. Палијативна нега је приступ који унапређује квалитет живота

болесника и њихових породица, који су суочени са неизлечивим обољењем и то кроз превенцију и ослобађање од патње посредством ране идентификације и беспрекорне процене и лечења бола и других проблема (физичких, психо-социјалних и духовних).

Назив „умирући болесник“ користи се за болесника којем је смрт сигурна, не превише удаљена и за којег се целокупна нега мења од куративне према палијативној.

Веома важно је проценити стање болесника и утврдити његове потребе.



Потребе „умирућих болесника“ су:Потреба за ублажавањем болаПотреба за пажњом и припадањемПотреба за очувањем самопоштовањаПотреба за саосећањемПотреба за комуникацијом



Најчешћи проблеми који се могу јавити код „умирућих болесника“ су:Анорексија и кахексијаАнксиозностОпшта слабост и губитак енергијеОпстипација и проливКашаљДелиријум и деменцијаДепресијаДиспнејаШтуцавицаПромене слузокоже усне шупљинеМучнина и повраћањеКожне промене и проблеми у вез са мокрењемБолНесаница

Палијативна нега - циљеви


Болесник и породица ће вербализирати своје потребе и осећања Болесник ће изразити своје жеље у вези смрти/умирања Болесник ће умрети мирно и достојанствено (дугорочни циљ)

Палијативна нега – дужности медицинске сестре Пружити емоционалну подршку болеснику и његовој породици Објаснити стање болеснику и породици Бити спреман за и успоставити добру комуникацију са болесником и његовом породицом Задовољити физичке потребе Пружити подршку у жалости Омогућити и подстицати болесника и његову породицу да учествују у планирању и

спровођењу здравствене неге Организовати посету свештеника, ако и када болесник жели Подстицати породицу болесника да и она искаже своје потребе Помоћи породици болесника да прихвати и разуме емоције и потребе болесника У тренутку смрти записати тачан тренутак смрти Припремити тело за превоз до мртвачнице Пружити саучешће и подршку породици умрлог болесника Дати упутства како да организују погреб

Палијативна нега – поступак након смрти


Медицинска сестра одмах треба да обавести лекара и евидентира време смрти у терапијску листу великим црвеним словима.

Смрт утврђује лекар, који попуњава смртовницу! Описују се: сигурни, вероватни и несигурни знаци смрти. За сваки сат тело се хлади за 10C. Ако болесник умре у соби где има других болесника, око кревета

треба поставити параван, извући јастуке, скинути покривач, скинути умрлог (накит се скида пред сведоцима и ставља се у обележене кутије или кесе).

Преминули се опере. Одстрањују се тубуси, катетери, сонде, каниле... Картицу са именом и презименом и основним подацима ставља

се на палац десне ноге, друга на груди умрлог.

Палијативна нега – поступак након смрти


Умрли остаје на одељењу 2 часа, а транспорт се обавља најкраћим путем кроз одељење до мртвачнице.

Обазриво обавестити породицу умрлог (телефонски или путем телеграма).

Ако се породица обавештава путем телеграма, обично се пише: „Умро је Н.Н. Примите наше саучешће. Назив установе“.

Медицинска сестра, која је водила администрацију око умрлог пацијента, мора у примопредаји службе или у некој другој документацији уписати да ли је послала телеграм.

ОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕ

ОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕ

Хируршка профилакса, асепса и антисепса Егзактна сазнања о суштини саме инфекције стечена су тек 70-их

година 19. века, након открића на пољу бактериологије. Семелвајс је 1847. године дошао до генијалне концепције о

преношењу агенаса, који изазивају болест, рукама лекара. Тек пошто су Роберт Кох и Луј Пастер открили читав низ

узрочника инфекције ране, хирургија је пронашла пут за њихово успешно сузбијање и профилаксу.

Објављени су Листерови успеси у спречавању болничке инфекције карболном киселином.

Средином 80-их година 19. века прешло се од антисепсе на асепсу, коју је основао Бергман, и то након запажања, која је имао као ратни хирург у руско-турском рату (1877-1878).

Ignaz Semmelweis Robert Koch Louis Pasteur

Joseph Lister Ernst von Bergman


Асепса Асепса је поступак којим се служимо у профилактичком

уништавању клица и којим спречавамо њихов продор у организам.

Циљ асепсе јесте потпуно уништење клица и у том смислу се служимо физичким методама (топлота). Тиме се асепса разликује од антисепсе, која се служи хемијским методама.

Асепса је метода профилаксе (превенције), а антисепса је метода профилаксе и терапије.

Поступак којим се служимо у асепси зове се стерилизација. Предмет који је подвргнут правилној стерилизацији постаје стерилан и не сме да садржи никакве клице (микроорганизме).

Појам асептичан (стерилан) је апсолутан појам – не сме постојати никаква клица на стерилном предмету.


Асепса – методе стерилизације Стерилизација кључалом водом (15-30 минута), Стерилизација воденом паром под притиском (аутоклави;

притисак 1,5-2 атмосфере; 13-30 минута), Стерилизација топлим ваздухом (160-1900C; 45 минута – 2 часа), Стерилизација пламеном (5500C) , Стерилизација потапањем у антисептике (глутаралдехид 10

минута – бактерицидно дејство – до 3 сата – спороцидно дејство), Стерилизација гасом (течни/гасовити етилен-оксид; гасни

аутоклави; 12% етилен-оксид и 88% дихлородифлуорометан; 550C; 410 mmHg; 105 минута) и

Стерилизација гама-зрацима (апарати за јонизујуће зрачење; стерилизација материјала за једнократну употребу; материјал се не квари овом врстом стерилизације).


Аутоклав

Централна стерилизација – аутоклав

Асепса – контрола стерилизације


Физичке методе Максимални термометар и барометар Термометар и барометар аутоклава

Хемијске методе Микулићев папир – специјална трака, која је премазана одређеним хемијским

раствором, тако да је пре стерилизације тамно мрке боје, а после стерилизације губи боју и постаје бело-крем боје. Ставља се у средину материјала који се стерилише.

Спољашњи хемијски индикатори – специјалне траке, које се пре стерилизације стављају споља на пакет или добош. Најважнији део је индикатор-тинта, која је нанешена у облику косих црта са горње стране лепљиве траке.

Цевчице-сведоци – са сумпором су и у чврстом су стању пре стерилизације. На 1170C сумпор прелази у течно стање и меша се са бојом. Није поуздана метода стерилизације!

Биолошке контроле Врши се постављањем биолошких индикатора у стерилизациону комору на критична

места. Користи се Bacillus subtilis за хемијску стерлизацију етилен-оксидом, а Bacillus stearothermophilus споре за стерилизацију воденом паром под притиском.

Асепса – контрола стерилности


Представља поступак којим се утврђује одсутност или доказује присутност микробног онечишћења испитиваног материјала.

Спроводи се само када постоји оправдана индикација. Узимају се узорци стерилног материјала, засејавају на хранљиву

подлогу, очитавају након 10 дана с једне и 14 дана с друге подлоге.

Материјал је стерилан, ако су оба узорка стерилна, односно ако се није појавио пораст колонија нити на једној подлози.

Асепса – грешке при стерилизацији


Могуће грешке настају као последица не познавања теорије стерилизације, пренатрпаности стерилизатора, неправилне припреме сетова, неодржавања уређаја, прекратког трајања стерилизације и сл.

Увек треба водити рачуна и о материјалу за паковање! Стерилизатор има критичне тачке на којима је могуће очекивати

да се евентуално не постигну услови стерилизације, те је важно да особе које раде са стерилизатором буду упознате с тим местима и да се тамо не стављају предмети за стерилизацију.

Асепса – паковање материјала за стерилизацију


Сви предмети који ће се стерилисати морају бити умотани и запаковани, како би се спречила реконтаминација након процеса стерилизације.

Материјали за паковање морају бити без рупица, треба да су довољно чврсти да издрже дерање и пробадање, не смеју се распадати приликом отварања, морају омогућити да се пише по њима и треба да су јефтини, непропусни за бактерије и довољно савитљиви, да допуштају брзо умотавање и одмотавање.

Од материјала за паковање најчешће се користе: муслин, крафт-папир, неткани и папирно-пластични омотач.


Асепса – хируршка профилакса

Практична примена асепсе у хирургији обухвата следеће:

1.Припрема оперативног прибора Стерилизација инструмената, одела, завојног материјала, шавног

материјала.

2.Припрема оперативног особља Оператора, асистената, инструментарке Прање руку

Класична припрема по Фубрингеру, Спасокукотском увек траје 10 минута; а када се мењају рукавице или мантили између чистих случајева, онда траје 5 минута;

Пажљиво опрати руке и подлактице сапуном, повидон-јодидом или неким другим раствором;

Очистити нокте; Трљати руке и подлактице стерилном четком и сунђером уз употребу сапуна,

повидон-јодида у току 5 минута; Следећих 5 минута трљати целу површину руку и подлактица другом стерилном

четком или сапуном до укупно 10 минута.


Асепса – хируршка профилакса Облачење стерилног одела

Рукавице, маске, огртачи

3. Припрема болесника на операционом столу Чишћење и бријање оперативног поља Мазање оперативног подручја (алкохолни раствори јода), Покривање болесника и операционог стола стерилним рубљем, Лепљење адхезивних фолија

4. Строго поштовање закона асепсе од стране свих учесника док траје оперативни рад

5. Контрола болничке средине Интрахоспиталне инфекције – бактериолошке културе, изолације Болничка администрација


Асепса – хируршка профилакса

6. Асептична техника Операциона сала

Треба је схватити као изолациону зону у коју може ући персонал, који је прописно обучен у одећу која се не сме носити на другом месту.

Процедуре на одељењуСве отворене ране треба асептично пребвијати, да би се заштитиле од интрахоспиталне инфекције и да би се спречила тежа контаминација болничке средине. Елиминисати колица за превијање, која садрже опрему и материјал за мултипно превијање поред бројних болничких кревета.

Прање рукуПре и после сваког контакта са болесником једноставна је, али веома важна рутинска мера за контролу инфекције.


Асепса – хируршка профилакса Вођење кућанства

После отпуста болесника треба опрати и заменити постељину, а мадраце и намештај, који је у склопу кревета, треба очистити антисептицима. Брисање влажном крпом и чишћење спречава накупљање прашине.

АнтибиотициПрофилактичну употребу антибиотика треба свести на најмању меру кад год је то могуће. Антибиотска терапија треба да се базира на антибиограму.

ЕпидемиологијаПерсонал са активном стафилококном инфекцијом треба да се одстрани од болесника све до потпуног опоравка. Особље које има стафилокок у брису носа или у гастроинтестиналном тракту мора спроводити личну хигијену, али не мора да буде одстрањено с посла.


Антисепса Антисепса је скуп поступака којим уништавамо клице, узрочнике

инфекција на предметима или у ткивима, односно на кожи. Антисепса има за циљ да уништи делимично или потпуно

клице, односно да их толико оштети да се онемогући развој инфекције.

У том циљу служимо се хемијским средствима, за разлику од асепсе која се служи физичким методама.

Материјал који је припремљен антисептичним методама је дезинфикован. Он или не садржи клице уопште, или их садржи у тако малој количини и тако умањене вируленције, да не може изазвати никакву инфекцију.

Овим се истиче разлика између материјала, који је стерилан и који не сме да садржи никакве клице уопште (апсолутни појам), од материјала који је дезинфикован, тојест припремљен по методама дезинфекције, односно антисепсе (релативан појам).


Антисепса

Средства која служе у антисепси деле се на:

a.Дезинфицијентна (гермицидна) средства (хемијска средства која потпуно убијају клице и њих примењујемо обично на материјалу, јер је неопходно да буду у јакој концентрацији, која би оштетила ткива, ако бисмо их применили на сих) иb.Антисептична средства (њихово деловање је засновано на хемијским принципима, али она не смеју бити толико јака, да изазову оштећење ткива, јер их стављамо на рану, уносимо у ткива или у читав организам).Једно исто средство може деловати дезинфицијентно у јакој концентрацији на материјалу и антисептично у организму, ако је оно примењено у слабој концентрацији.

Дезинфицијентна средства су обично хемијски раствори, а антисептична средства су: хемијски раствори, сулфонамиди и антибиотици (хемиотерапеутици).

ОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕАнтисепса – принципи примене

Антисептици се могу применити за:

a.Дезинфекцију оперативног поља ,b.Дезинфекцију рана које су загађене (овај принцип је био примењиван одвајкада, а да се још није знало за постојање клица – посипање рана врелим уљем) иc.Лечење рана у случају већ израженог запаљења (риванол, хиперманган, Дакинов раствор).Водоник-пероксид у 3% раствору делује ослобађањем кисеоника (оксидацијом), а пенушањем механички испира ране. Калијум-перманганат у концентрацији 0,2-1% служи за дезинфекцију руку или разних екскрета, а у раствору од 0,1% за испирање рана и црева. У раствору од 0,02% служи за испирање вагине. 3-4% раствор борне киселине служи за испирање рана или мокраћне бешике, у оториноларингологији и офталмологији. 5-10% раствор јодне тинктуре се употребљава за дезинфекцију коже у околини ране. Препарати хлора (Дакинов раствор) делују протеолизом. Препарати живе употребљавају се првенствено за дезинфекцију руку и катетера. Препарати сребра имају дејство које почива на томе што сребро са протеинима прави чврсте преципитате (опекотине). Формалалдехид је гас, који се раствара у води и тај раствор се зове формалин. У концентрацији од 1-3% се употребљава за дезинфекцију рана или инструмената. Ту су и: препарати акридинских боја (риванол), кватернерне амонијумске базе (асепсол), хлорхексидин и синтетички феноли (бетадин).


Инфекције – превенција и контрола

1. Извор инфекције2. Путеви ширења инфекције3. Улазно место инфекције4. Патогена клица5. Диспозицији домаћина

Вограликов ланац


Инфекције – превенција и контрола1. Резервоар/извор инфекције

Може бити свако живо биће, у коме инфективни агенс живи и размножава се.2. Путеви ширења инфекције

Директни додир – руковање, пољубац, полни однос, ујед, убод Индиректни додир – предмети из болесникове средине, прибор за хигијену и

храњење, даске са WC-шоље и сл.) Загађеном водом, храном, ваздухом и земљиштем Посредством вектора/инсеката

3. Улазно место инфекције Повређена кожа и видљива слузокожа Респираторни систем Дигестивни систем Полни органи

4. Патогена клица Вируленција (способност клице да се активно размножава) Токсичност (способност клице да лучи токсине)

5. Диспозиција домаћина Узраст, пол, раса, метеоролошки услови, трауме, исхрана, становање...


Интрахоспиталне инфекције

Синоними су: унутарболничке или нозокомијалне инфекције.

Νοςοκομείο, το – болница νόσος, η (болест, епидемија, зараза) + κομώ (старати се, неговати бити пажљив, бринути се)

Инфекције које настају као резултат боравка или прегледа у здравственој установи, под условом да у тренутку пријема инфекција није постојала, нити је била у фази инкубације, већ се јавила током саме хоспитализације или непосредно (48 часова) после ње, у минифестном или латентном облику.

Фактори ризика за настанак болничких инфекција су:Повећање броја особља које ради са пацијентима,Повећано кретање пацијента унутар болнице,Болничко особље неадекватно обучено и недовољно контролисано у превенцији настанка инфекција,Примена инвазивних процедура иНеконтролисана употреба интибиотика.


Интрахоспиталне инфекцијеМере за спречавање настанка болничких инфекција су:

a.Правилно и редовно прање и дезинфекција руку особљаb.Стерилизација свих инструмената који долазе у контакт са пацијентомc.Асептични поступци при венепункцији и осталим интервенцијамаd.Дезинфекција радних површина, постеља, подова...e.Ношење и честа промена радне одећеf.Надзор над производњом, чувањем и расподелом хране у болницамаg.Контрола водоснабдевањаh.Изолација пацијенатаi.Имунопрофилаксаj.КМЕ свих запосленихk.Пријава и спровођење одговарајућих мера код „инцидената“ (нпр. убод иглом)l.Редовне здравствене контроле запосленихm.Контрола и надзор над применом мера превенције


Интрахоспиталне инфекцијеМере превенције болничких инфекција су:

a.Научити и придржавати се правила о одржавању чистоћеb.Правилно и редовно прати рукеc.Бити коректно обучен (чиста одећа, кратка или скупљена коса, никакав накит, заштитна униформа у складу са конкретним радним задацима, радна обућа)d.Одржавати радно место чистим и уреднимe.Планирати рад (држати инструменте уредно)f.Придржавати се протокола у асептичном раду

ЗАПАМТИТЕ:Не носите исте рукавице за различите пацијенте!!!

Не прати руке са рукавицама између два пацијента!!!Рукавице нису замена за прање руку!!!


Интрахоспиталне инфекцијеПрање руку може бити:

1.Хигијенско По доласку и одласку са одељења После коришћења тоалета Пре и после контакта са пацијентом Пре и после јела

2.Хигијенска дезинфекција (антисептично прање) Пре уласка у бокс Пре и после контакта са пацијентом Пре инвазивних метода без обзира да ли се носе рукавице или не Пласирање свих катетера Пункција Пласирање интравенских канула Пре и после контакта са ранама Пре и после неге дренова, пражњења дренажних кеса Додири са аспирационом и респирационом опремом Ендоскопије

3.Хируршко


Ацидо-базни и хидро-минерални (дис)баланс Вода је главни састојак свих телесних течности и ткива;

представља „растварач“ електролита и неелектролита, учествује у транспорту гасова, хранљивих материја и распадних продуката нормалног метаболизма, као и у процесима терморегулације.

Вода чини 60% укупне телесне масе човека. Телесна вода је ћелијском мембраном подељена у:

Интрацелуларни (ИЦТ 40%) и Екстрацелуларни простор (ЕЦТ 20%).

ЕЦТ се дели на плазму (интраваскуларна течност – 5%) и интерстицијалну течност (15%).

Само мали проценат, између 1-3% телесне масе, у облику је тзв. „трансцелуларне воде“ (гастроинтестинална секреција, цереброспинални ликвор, интраокуларна, плеурална, перикардијална, перитонеална и синовијална течност).


Ацидо-базни и хидро-минерални (дис)баланс Дистрибуција воде у организму остварује се учешћем

многобројних механизама (осмоза, активни транспорт кроз ћелијску мембрану, антидиурезни хормон, алдостерон итд.).

Вода се уноси храном (800-1000 мл) и пијењем (50-1200 мл). Ствара се и тзв. „ендогена/метаболичка вода“ у количини од 200-

300 мл, као последица оксидације масти, глицида и протеина. Елиминација воде се највећим делом обавља преко бубрега

(600-1600 мл), коже, плућа (850-1200 мл) и столице (100-200 мл). Елиминација воде кроз плућа и кожу (perspiratio insensibilis)

претежно служи терморегулацији и зависи од спољне средине и телесне температуре.

Од минерала најзаступљенији су: натријум, калијум, калцијум, хлор и магнезијум.

ОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕОСНОВЕ ХИРУРГИЈЕАцидо-базни и хидро-минерални (дис)баланс

ХИДРО-МИНЕРАЛНИ ДИСБАЛАНС

Хипотонична Изотонична Хипертонична

Хиперхидрација Разни степени бубрежне инсуфицијенције

Примена антидиурезног хормона

Разни степени бубрежне инсуфицијенције


Разни степени бубрежне инсуфицијенције


Дехидрација Вомитус Дијареје Опекотине Панкреатитис Велике повреде Осмотске диурезе Примена диуретика

Ексцесивни губици:Гастроинтестинални (вомитус, дијареја, сукције, фистуле)ПерспирацијаПојачано знојењеРенални (дијабетес, тубулопатије)Недовољан унос:КомаОграничење уноса (хирургија)

Дијареје Опекотине Хиперпирексије Профузна знојења Повреде ЦНС-а коме


Ацидо-базни и хидро-минерални (дис)баланс


Ацидо-базни и хидро-минерални (дис)баланс

ВРСТААЦИДО-БАЗНИ ДИСБАЛАНС

АЦИДОЗА АЛКАЛОЗА

МЕТАБОЛИЧКА КОРИГОВАНАНЕКОРИГОВАНА

КОРИГОВАНАНЕКОРИГОВАНА

РЕСПИРАТОРНА КОРИГОВАНАНЕКОРИГОВАНА

КОРИГОВАНАНЕКОРИГОВАНА


Ране

Прекид континуитета заштитног слоја коже или слузокоже под дејством механичке силе, са отварањем пута инфекцији из спољашње средине у простор ране, коју чине структуре дубљих ткива.

Описују се:Пенетрантне ране – канал ране продире у дубину ткива и неки од међуткивних телесних простора (плеурална, перитонеална шупљина)Перфорантне ране – постоји улазни и излазни отвор кроз неко ткиво или орган.


Ране – облик и врста

Vulnus punctum (убодна рана) Vulnus scissum (посекотина) Vulnus contusum (нагњечена рана) Vulnus laceratum (раздеротина) Vulnus conquassatum (размрскотина) Vulnus morsum (уједина) Vulnus sclopetarium (пројектилна рана) Amputatio (ампутације)

ЗАТВОРЕНЕ РАНЕ ОТВОРЕНЕ РАНЕ



Према чистоћи ране се деле на:Чисте ранеЧисте-контаминиране ранеКонтаминиране ранеИнфициране ране

Према боји ране се деле на:Црвене ране (чисте, чисте-контаминиране и контаминиране)Жуте ране (инфициране ране)Црне ране (некротичне и гангренозне ране)



Према броју рана и броју фактора који су је изазвали ране могу бити:Изоловане (једна рана – један узрок)Мултипле (више рана – један узрок)Комбиноване(једна рана – више узрока)Удружене (више рана – више узрока)

Према лојалности ране се деле на:Хируршки лојалне ране (ране малог енергетског трансфера код којих нема великих оштећења околине ране, бласта и кавитације)Хируршки нелојалне ране (ране великог енергетског трансфера, код којих постоји све горе наведено)


Ране – фазе зарастања

Описују се три фазе зарастања ране:1.Прва фаза – инфламаторна фаза

Инфламаторна реакција је прва реакција на оштећено ткиво. Постоји позитивна хемотакса и миграција уобличених елемената уз реактивну вазодилатацију. Траје око 3 дана.

2.Друга фаза – фибробластична фазаНаставља се на претходну, мада већим делом тече упоредо с њом. Фибробласти продукују колагена влакна и тако прелазе у фиброците.

3.Трећа фаза – цикатрицијелна/ожиљна фазаПредставља фазу стварања ожиљка. Траје око 6 недеља, а у постпуности се, након 6 месеци, завршава контракцијом ожиљка.


Ране – врсте зарастања

Per primam intentionem Per secundam intentionem Per tertiam intentionem


Ране – хируршка обрада

Има за циљ да осигура рано зарастање ране, без естетског или функционалног оштећења:1.Дезинфекција и изолација ране и њене околине2.Испирање ране3.Инцизија коже у циљу проширења простора ране4.Ексцизија (дебридман)5.Екстракција страних телâ6.Хируршки шав7.Превијање8.Антибиотска заштита9.Антитетанусна заштита


Ране – хируршки шав

Описују се следеће врсте хируршких шавова:1.Примарни хируршки шав

Примењује се код свежих рана у року од 6-8 часова од повређивања. Хирург претходно мора проценити контаминацију ране.

2.Примарни одложени хируршки шавПримењује се код рана старијих од 8-12 часова од задобијања или ако постоји знатно загађење ране. Затварање се врши унутар 7 дана од повређивања. Циљ је, да се рана затвори у току фибробластичне фазе њеног зарастања.

3.Секундарни хируршки шавПредставља поступак затварања инфициране ране после излечења инфекције.


Ране – синдром згњечења („Crush syndrome“)Специјални вид затворене повреде, који се среће код људи после претрпљене несреће, узроковане затрпавањем или силом дугог притиска на мека ткива, најчешће мишиће доњих екстремитета или карлице.


Ране – експлозивне повреде („Blast syndrome“)Настају таласним ударним притиском, који се преноси ваздухом, водом и преко чврстих подлога (експлозивни удар кроз чврсту средину – платформе).

Ваздушни/експлозивни бластВодени бластСолидни бласт


Критична и ургентна стања у хирургијиСистем збрињавања у овим стањима се дели на три периода:1.Прехоспитални период

Важна је процена стања повређеног/поврећених.2.Транспорт

За транспорт је најважнија тријажа и одређивање приоритета за транспорт пацијената. Користи се „траума скор“ и „ревидирани траума скор“. Имедијатно хируршко лечење захтевају само асфиксија и крварење.

3.Хоспитални периодИницијално збрињавање – сачувати живот пацијента. Ради се рапидна интубација, катетеризација мокражне бешике, торакостомија, ресусцитација течности, дијагностичка перитонеална лаважа, имобилизација, антишок терапија и сл. Код стабилних пацијената ургенција је одложена.Дефинитивно збрињавање – иде у смислу: имедијатне хирургије, ургентне хирургије, одложене ургенције и елективне/планиране хирургије.


Дренаже у хирургијиУ хирургији се користи неколико типова дренова:1.Гравитациони дренови

Делују силом гравитације и силом капиларитета (ребрасти дренови без лумена, цигарет-дренови, силиконски абдоминални и торакални дренови, Т-дренови).

2.Сукциони дреновиДренови који се могу монтирати на благу аспирацију; могу се иригирати (једноканални дрен са мултиплим бочним мини-отворима, двоканални дрен, троканални дрен)

3.Хируршки евакуаториПредстављају дренове заједно са системом и контејнером за скупљање дренираног садржаја.

4.Дренажни системи – имплантатиСлуже за декомпресију једног садржаја, тиме што се одводе посебнимс истемима у друге телесне шупљине (Пуденцов шант, Левинов шант и сл.)

5.Дренажни стома системи


Дренаже у хирургијиОписује се неколико врста дренажа:1.Профилактичка дренажа2.Терапеутска дренажа3.Активна дренажа4.Пасивна дренажа5.Спољашња дренажа6.Унутрашња дренажа7.Привремена дренажа8.Трајна дренажа


Мониторинг хируршког болесникаЦиљ мониторинга јесте правовремено стицање увида у актуелно стање пацијента.

1.Мониторинг хемодинамских параметараАртеријска катетеризација, централни венски притисак, веџ-притисак, ЕКГ, изведени хемодинамски параметри (ударни и минутни волумен, кардијални индекс, системска васкуларна резистенца и сл.)

2.Мониторинг респираторног системаМониторинг дисања и размене гасова

3.Мониторинг уринарног системаГломеруларна и тубуларна функција

4.Мониторинг нервног системаГласгов кома скала, интракранијални притисак, ЕЕГ, биспектрални индекс

5.Мониторинг метаболичких функцијаОдређивање калоријског утрошка и потрошње кисеоника

6.Мониторинг гастроинтестиналног система7.Мониторинг телесне температуре


Дијагностичке процедуре у хирургији

Све дијагностичке процедуре могу да се поделе у три групе:

1.НеинвазивнеАнамнеза, клинички преглед, ЕКГ, ЕЕГ, ултразвук, РТГ, ЦТ, магнетна резонанца, ЕГД и сл.

2.СемиинвазивнеОсновне лабораторијске анализе, колонографија, сцинтиграфија, контрастни ЦТ, контрастна магнетна резонанца и сл.

3.ИнвазивнеЕндоскопске процедуре, катетеризационе процедуре итд.


Терапеутске процедуре у хирургији

Све хируршке терапеутске процедуре деле се на:

1.Куративне2.Палијативне3.Ресекционе/ампутационе4.Реконструктивне5.Имедијатне6.Ургентне7.Одложене ургентне8.Елективне/планиране


Шок

Шок је синдром, који настаје као последица поремећене циркулације и смањења крвне перфузије ткива, која секундарно доводи до функционалних и морфолошких оштећења органских система.

Најчешће настаје као последица инсуфицијенције једне или више од три главне компоненте циркулаторног система: волумена крви, срца и периферног васкуларног капацитета и отпора.


Шок – класификација1. Кардиогени шок

a) Инсуфицијенција срчане пумпе – инфаркт миокарда, срчане мане, поремећаји ритма, миокардитиси, кардиомиопатије, хипотермија

b) Инсуфицијенција пуњења десног срца – тампонада срца, пнеумокардијум, тензиони пнеумоторакс, плућна емболија, опструкција вене каве, интракардијалне валвуларне тромбозе, дисекантна анеуризма аорте

2. Циркулаторни шокХиповолемијски – крвављења (унутрашња и спољашња), губитак плазме (опекотине, сепса, нефротски синдром, интестинална обструкција, хипопротеинемије), губитак течности и електролита (гастроентеритиси, прекомерно знојење – цистична фиброза, болести бубрега), ендокрина обољења (адренална инсуфицијенција, дијабетес мелитус, дијабетес инсипидус)Дистрибутивни – анафилактички шок, неуролошке повреде (повреде главе, спинални шок, рана фаза септичног шока), лекови (барбитурати, фенотиазини, транквилизери, антихипертензиви)

3. Целуларни/септични шок


Исхрана хируршког болесникаОписује се:

1.Парентерална исхранаПредставља потпуну исхрану болесника интравенским путем за краће или дуже време, услед спреченог пероралног уноса хране или због немогућности варења и апсорпције у гастроинтестиналном тракту. Може да буде: парцијална и комплетна. Индикована је код: пацијената са великим афункционалним делом цревне површине, код синдрома кратког црева, некротизирајућег ентероколитиса, преоперативне припреме пацијента, код панкреатичних и ентерокутаних фистула. Постоје и многобројне тзв. релативне индикације.Дају се раствори угљених хидрата, амино-киселина и липида.

2.Ентерална исхранаспроводи се у циљу одржавања позитивног енергетског и азотног биланса код особа које нису у стању да уносе довољне количине хранљивих материја природним путем. Обично се спроводи путем назо-гастричне сонде.

Хвала на пажњи!

НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКА СА ОСНОВАМА ХИРУРГИЈЕ

Documents

Transcript of НЕГА ХИРУРШКИХ БОЛЕСНИКА СА ОСНОВАМА ХИРУРГИЈЕ