DUŠAN GOJKOV

ALBUM FOTOGRAFIJA

KNJIGA PRVA SLEPI PUTNIK

1991-1992.

Ovo nije literatura. To je moja rupa za kozje uši cara Trojana.

2

NIHIL ACTVM REPVTANS BEOGRAD

Θα παγω ς’ αλλη γη, θα παγω ς’ αλλη θαλασσα. S vizom u džepu, izlazim iz grčke ambasade. Počinje da pada kiša. Čekam poznanicu na Terazijama, između «Moskve» i «Balkana». Asocijacije. Nebo nad Beogradom sivo. Kiša hladna. Postup u restorančiću u pasažu. Na televizijskim vestima prilog o ajkuli, koju su uhvatili bokeljski ribari. Izvučena na šljunak, bačena na bok, pokušava da se okrene pravilno, na trbuh, bezuspešno. Oko nje meštani i turisti. Bockaju je prutovima. Ispred Radija susrećem mladića, bez noge. Obučen u džins pantalone, očigledno sveže presavijene da ne vise ispod patrljka, hoda uz pomoć novih, aluminijumskih štaka, strahovito polako. Tek tad shvatam, u stomaku. Čak i sama reč patrljak izaziva bolove. U trolejbusu. Penzioner u punoj snazi, uhvaćen bez karte. Kontrolori mladi. Besan, osramoćen, nemoćan, pita ih: «A zašto niste na frontu?» Noć pred polazak. Ne vodimo ljubav. Izgledalo bi kao «poslednji put». Ćutimo. Ležimo u mraku, umorni. Gledam Srbiju, kako promiče kroz prozor. Strah pred prelazak srpsko – makedonske granice. Grčki carinik me, čini se, posmatra nekako čudno, dok prelistava pasoš. Sve uz osmeh. Pita: «Hoćete da vam dam jednu dobru adresu u Solunu? Brat mi tamo drži hotel, čist, jeftin, znate.»

3

WHERE BURNING SAPPHO LOVED AND SUNG... GRČKA

Male stvari. Kao osmeh prodavca voća, s crvenom bejzbol kapom, dok mu pružam jednu narandžu da je izmeri. Stan u Mitropoleos ulici. Pišem na balkonu, dok službenici osiguravajućeg društva iz zgrade preko puta zure u mene. Nazdravljamo jedni drugima. Ja njima recinom, oni meni kafom. San, koji iz mene izvlači sećanje na tri mala mačeta, mrtva, u podrumu zgrade na Dorćolu, koje je neko dete potopilo u stiroporsku činiju punu mleda «da piju». Nisu ni oči stigli da otvore. Sveti Stefan. Sedim na kamenoj klupici odmah do crkvene priprate, gledam u sveću što gori, uz zvuk usisivača iz crkve i automobila s ulice. Mirisi. Anastasija, gleda me preko stola i podiže čašu Tsantalijevog crvenog. U drugoj ruci drži ružu. «Dobro došao kući». Balkan, kao stanje svesti. Džilijan, rođena Engleskinja (njen brat je čak išao u školu sa mnom, ako se dobro sećam), koja je za život izabrala Grčku, više i bolje me razume nego neki «pravi» Grci što zure u CNN i MTV. Portir, koji pretrčava ulicu i kuca na prozor kafea u kojem čitam popodnevne novine:

- Tilefono, kirie Lazare!

Slika Save Šumanovića u Georgiosovom salonu. Drvored. Šidski period. Pijemo francusku kafu i uzo, razgovaramo o poeziji. Georgios recituje Vaska Popu na svom divnom, mekanom, aleksandrijskom grčkom.

Doručkujem u bašti restorančića na Aristotelovom trgu. U luci oko dvadeset velikih

brodova, nešto čamaca. Lepo miriše, na more, na masline. Jedan galeb sleće na moj sto, malo se šeta, bez straha, proba kajganu iz mog tanjira,

odleprša. Pojavljuju se dva čoveka i za manje od pola sata na sredinu pjacete postavljaju jednu

užasno ružnu metalnu skulpturu. Počinje da duva Borej, nosi novine i razne otpatke po luci. Ispred crkve Sv. Dimitrija srećem čoveka za kojeg se po Beogradu već šest meseci priča

da je mrtav. Trgne se, malo, kad me prepozna.

4

Pijem Imiglykos – poluslatko, boca od pet litara – gledam neku idiotsku «porodičnu» komediju na ANT1, tri stotine i ne znam koju epizodu, uživam u mirisu suvog grožđa i smokava iz čaše.

Noć tiha, topla. MiG Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva obara helikopter evropskih posmatrača. Kod Žan – Lika ostajem do ponoći. Un menu... c'est le plus adorable poème... Kasnije, uz Chablis, dok konobari pripremaju stolove za sutra, pokušavam da mu

objasnim situaciju u Jugoslaviji, gubim živce. Da me odobrovolji, obećava: - Lazare, sutra ću napraviti langoustines grammont, posebno za tebe. - Bez paprike? - Bez.

Borej mi obara šešir u more. Jedan dečak bez razmišljanja zagazi u vodu i dohvati ga.

Januar. Istina, video sam je na samrti. Ali, na sreću, otišao sam pre nego što je u mukama

preminula. Pamtiću je živu, ne kao truplo koje valja što pre zatrpati, pre nego što počne da zaudara.

Danas je Evropa priznala Sloveniju i Hrvatsku. Veče sa Džilijan. Džon Koltrejn – Violets For Your Furs, tuniski tabac gris cigarete

Bousetta, uzo. Sedim na terasi, u košulji, gledam zaliv. U Beogradu pada sneg, kažu na vestima. Primećujem da već danima zaboravljam da popijem lekove za srce – i ništa se ne dešava. Natpis u izlogu: «Govorimo jugoslovenski». Da li je pripadnost naciji pozitivno osećanje, ili možda fiziološki osećaj? Čopor? Sigurnost krda? Nacionalna svest, nacionalni interesi... Ne dugujem im ništa. Oni meni duguju. Sedim u taverni napravljenoj u nekadašnjem turskom kupatilu. Oko četrdeset buradi vina,

poređanih horizontalno, jedno preko drugog. Sve pričvršćeno čeličnom, građevinskom skelom. Iz kuhinje, u talasima, dopiru mirisi suvlakija, sucukakija, pečene ribe i kalamara u

maslinovom ulju. Na svakom stolu čist pak papir, korpica s hlebom, tanjirić s maslinama, tanjirić s

morskom solju. Recina s Atosa, sipana direktno iz bureta u plehani bokalčić. Miris atoskih čempresa, hilandarskog sunca...

Poissons retournés sur le gril... noircis inégalement par le feu et assaisonnés çà et là du craquement d'un grain de sable...

Jedemo polako, u tišini. Na kraju, uz makedonsku alvu, palim Gauloise, otupljujem... Ne razmišljam ni o čemu.

5

Izlet u Sunion: ...Place me on Sunium's marble steep... ...There, swan – like let me sing and die... U jednom podrumu pronalazim, među gomilama starih, prašnjavih knjiga, staro, broširano

izdanje Kavafija. Sanjam: Ležim preko puta Rikyua, Majstora Čaja. On muti zeleni prah u zdelici, dugo, dugo... Zeleno. Neko udara u gong. Ne vidim ga, samo čujem zvonjavu. Glas iz beograda, uz šuštanje i pucketanje telefonske linije. ...Fill high the bowl with Samian wine... ...We will not think of themes like these... Budim se i znam gde sam, za promenu. Svakodnevni iscrpni komentari južnoslovenske situacije u Elefterotipiji i Kiriakatiki

Elefterotipiji. Nedostaje mi vršački drvored. Jedna staza, prekrivena lišćem. Na kraju staze klupa,

obojena u belo. Šimon Korčulan, mornar – poslednji put smo se, isto slučajno, sreli pre dve – tri godine u

Bankoku. Sedimo u malom uzeriju na ivici luke, razgovaramo o našoj Korčuli, lumbardskom vinu, «dotičemo se teme», pa se srdimo na sebe, na nemoć.

Plačemo, pomalo. Još devet hiljada drahmi u novčaniku. Lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola,

novinarska legitimacija, kartica žiro računa «Ljubljanske banke». Artichauts à la grecque: boutons d' artichauts avec feuilles cuits dans une marinade ½ vin

blanc, ½ eau. Faire suer avec carottes, oignons, huile, jus de citron. Aromatiser ca cuisson avec fenouil, coriandre, céleri, poivre en grains, thym et laurier. Laisser refrodir dans la cuisson. Servir sur ravier.

Primećujem prve sede u kosi i bradi, nove bore oko očiju i usana... Solunska promenada, koja vodi od «Srpske luke» do «Bele kule», uz more, pre

građanskog rata zvala se «Šetalište kralja Konstantina», po onom sirotanu iz nemačke – tačnije, bavarske dinastije. Sad se zove «Leoforos Nikis» - «Promenada Pobede».

U šetnji otkrivam tablu s starim imenom na jednoj zgradi. Podižem glavu: ogromna nemačka zastava. Kulturni centar Savezne Republike Nemačke i Goethe Institut.

Sve se uklapa. Uostalom, sutra letim za Minhen.

6

SCHNEE GERMANSKE ZEMLJE

U Minhenu sneg. Autobus od aerodroma vozi polagano, oprezno, po potpuno očišćenom

autoputu. Čekaonica železničke stanice. Grupa dece, lepe, vesele, preplanule, što dolazi s skijanja;

desetak narkomana; japanski turisti. Najglasniji jugoslovenski emigranti. Psuju jedni drugima majku srpsku/hrvatsku/koznakakvu. Ipak, piju zajedno.

Kasnim na poslednji voz do Fisena, gde me čeka posao, i trupkam nogama ispred zaključane stanice u Kaufberenu, visoko u Alpima. Sedamnaest ispod nule. Do ujutru.

Pred zoru, pronalaze me policajci i smeštaju u jedinu toplu prostoriju koju imaju – u zatvorsku ćeliju.

Sad mogu da se hvalim kako sam bio po nemačkim zatvorima. Wiesbauer, kuća na obali gorskog jezera. Kroz prozor vidim Cugšpic i sav venac planina,

nekako čudno reckast, prekriven snegom. U radnoj sobi pisaća mašina, gomila papira. Dobra vila? Fasching. Čovek, koji uz pratnju harmonikaša svira na dve kašike. Niko nikome ne plaća

piće, čak ni mladići svojim devojkama, ni muževi svojim ženama. Proslava Armenijeve – ili Hermanove pobede, kako Armenija ovde zovu – u

Teutoburškoj šumi. Mi smo to uvek kao izdaju tumačili. Siroti Kvintilije Var. Demonstracije egejskih Makedonaca u Solunu. Povlačenje JNA iz Republike Makedonije. Dugo ležim u sobi, osvetljenoj samo skalom pozajmljenog radio aparata. Povremeno se

mešaju stanice, tako da umesto Radio Beograda čujem Prag, Pariz, nekog Arapina kako dugo i otegnuto peva...

Pada sneg, već nedeljama. Kontakti sa Srbima u Minhenu pokazuju da divide et impera, teza koja se potura već

izvesno vreme, ima dosta uspeha. Jedan, na prvi pogled sasvim ozbiljan čovek pokvario mi je prilično pristojnu večeru pričajući o međunarodnoj kominternovsko – vatikansko – masonsko – velikonemačko – genocidnoj zaveri protiv Srba.

Dani boje sepije. «Don Đovani» u Operi. Nakon toga, večera u «autentičnom bavarskom restoranu».

Krupna devojka s lepim osmehom. Tetovirana ruža na levoj dojci – dubok dekolte omogućava dobar pogled na crtež.

Docnije se ispostavlja da je iz Zagorja: Začretje, Sveti Križ. Svi zidovi u restoranu prekriveni ukrasnim tanjirima. Izuzetak je zid na kojem visi raspelo

i slika lokalnog fudbalskog tima. Na polici iznad Stammtischa kolekcija krigli. Na jednoj, staklenoj, grb Crvene Zvezde.

7

Progonstvo? Grčka je bila blizu. Dom. Linija manjeg otpora? No, dobro. I spavačeva

udica hvata ribu. Civilizacija počinje onog trenutka kad su ljudi pokušali da svoju hranu učine ukusnijom. Začin, kao nosilac napretka? Narod, koji ima velike filosofe, umetnike, ratnike i diplomate – i tako bezukusnu hranu.

Začuđujuće. Schweinenbrate, Schlachatplatt mit Sauerkarut... Loša vina, uvezena iz čitavog sveta. Ne. Karikature vina. Marinade. Nema svrhe da se govori o kulturi jednog naroda ako

hrana i piće nisu dostojni. Amerika je, zapravo, jasniji primer. U antikvarijatu ispod fisenske tvrđave nalazim gravuru Džordža Holisa, kopiju skice za

Tarnerov Rim sa vatikanske lože, ali bez figura Rafaela i Fornarine. Samo arhitektonska studija stubova s arkadama Majstora iz Urbina, na Trgu Sv. Petra.

Nema više Pekića. ... A i ja bih želeo, kao i svaki pravi putnik, da imam bar stolicu napravljenu po svojoj

meri. Pa da je nosim, kud god da idem... Haricots verts à l'allemande: plonger dans l'eau bouillante salée. Cuire à grande

ébullition environ un ¼ d'heure s'ils sont bien frais. Égoutter. Mesečina kroz moj prozor. Vrhovi plavičasti, oblaci sivkasto ružičasti, izgledaju tako

blizu... Kako li mene vide Nemci? Balkansko – srednjeevropska mešavina: «kosmopolitizam» i

«otomansko – K.u.K. konzervativizam». Dajana iz Zagreba sedi na podu moje radne sobe, jede kompot od marelica direktno iz

konzerve, čita Vreme. Čekam vesti, još uvek traje emisija Radio Beograda, «Pesmarica». Dajana nesvesno pevuši: «Nogom stani, maramicom ma'ni, neka puknu svi naši dušmani...»

Smenjuju rukovodstvo u Krajini, à titre d'exemple. Umotan u dugi grombi, sedim na klupi ispred jezera Hopfen. Na naslon je prikucana

pločica koja obaveštava putnika namernika da je to bilo omiljeno mesto A. Hitlera. Tu je voleo da sedi i razmišlja.

U pozadini vidi se zamak Neuschwanschtein. Na dan «ne želim ništa da menjam» ekspozea predsednika moje male zemlje, ZDF

obljavjuje prvo informaciju o demobilizaciji dvadeset hiljada rezervista Zbora Narodne Garde, potom Miloševićevu rečenicu «Rat je završen» - i slike Osijeka pod artiljerijskom vatrom.

Mira iz Slavonskog Broda:

8

- Kolju i naši i vaši. Na isti, neljudski način. Kopaju oči, fronclaju uši, seku udove, prosipaju utrobu...

- Zar ti to nije dovoljan dokaz i razlog da vidiš da smo isti narod?

U veri je stvar, kako izgleda. Bez samostalnog logičkog rasuđivanja. Fath as a digesting process.

Ako nas je stvorio po svom liku, onda je i On agresivan, surov... Da li ja to naslućujem u sebi prvi nagoveštaj gađenja? Onog gađenja?

***

Nikad i nigde u restoranima toliko parova koji ćute, ispijaju svoja pića ili jedu, čak se ni

ne gledajući. Nemački referendum: previše stranaca. Emigracioni promiskuitet skreće pažnju na neke greške kod kuće. Kasno je za kajanje. U stvari: spero, ergo sum. Ko će da ustane da okrene ploču? Bolovi. Izgeda da se ipak valja držati uputstva lekara i redovno piti pilule. Odvratnog

ukusa, by the way. Hodam i obema rukama pridržavam stomak i grudi. Refleksni bol, kaže doktor Imler.

Ruka me još uvek ne boli, samo trne. Ali. Setih se Kjuhulejna, kako skuplja sopstvenu utrobu i moli vozara da ga priveže za drvo da

bi umro uspravan. - Smanjite vino, konjak i viski. Pređite na neke normalne cigarete. Odbacite lulu i

Gauloises. Znate li koliko košta, makar kremacija u Nemačkoj? – lekar pokušava da se našali.

Bože. Kremacija u Nemačkoj. Već dugo samo sneg. Jutros, pogled kroz prozor: zavejani smo. Prvi put u životu.

Interesantno. Ptice ćute. Jezero se uopšte ne vidi. Belo, belo, belo. Stammheim. Zrnasto prodire kroz – Sutra izlazi poslednja Pravda, pišu nemačke novine. San:

9

jednog jutra / travnato maglovitog / sergej aleksandrovič, vladimir vladimirovič, federico garcia / i grand maître / šta će on tu / sede / čaj piju, jasno / u sali luksor hotela, moskva / a kroz prozor / otvoren / sneg

za susednim stolom / gabriele d'annunzio, james joyce, filip filipović, heinrich böll / palinku piju, jasno / a bruno venturini / peva / peva / peva / dok ljubomir micić meša karte / za jednu finu / popodnevnu / partiju bridža

Zašto je Zaratustra uopšte silazio? U dolini su ga ionako čekali samo magarac na kaldrmi

i lavež u duševnoj bolnici. Potom: falsifikati, tumačenja... To, uostalom, čeka svakoga ko imalo vredi... Ono što užasava je koliko loša retorika dobro uspeva svuda, ne samo kod nas. Noću duva vetar. Čitava kuća trese se i drhti. Sneg pršti kroz prozorske okvire. Staro

drveće ispred škripi kao da će se polomiti. A ispred mog stola Korčula, fotografisana iz aviona. Da li žene privlači idealizam, koji laicima izbija iz pojma političke emigracije? Izlet u Insbruk. Isti jezik, ista hrana, isto piće, iste fizionomije, leder hozne... Ein Volk... Ali, Austrijanci imaju neki čudan «carski» ponos koji kod Nemaca ne postoji. Šta je to što

čoveka gura u monarhiju? Šta daje ponos podanicima? Uveče, školski program, BRF. Hitler na starim filmovima. Glas običan, možda malo

napuknut. Austrijski naglasak, uz poneki bavarski idiom. «Trideset četiri partije na izborima! To cepa Nemačku! Moj cilj je da sve Nemce

ujedinim! (aplauz) Da izbacim...» Diže dlanove, malo, u visini ramena. Kao orans, ili koptska molitva. Namešta revere,

gladi kosu. «SA» trupe marširaju. Zastave. Masa. Izlozi jevrejskih dućana, ispisani parolama, upozorenjima.

Ponos. Okrećem kanal. Vesti. U Lajpcigu demonstracije neonacista. Nakon toga, opet neki Miloševićev govor. Narod u publici ushićen. Na policama u vinarijama još uvek boce s starim etiketama: Krim – Rotwein aus dem

UdSSR; Plavac – Jugoslawische Rotwein... Sedim na krevetu i trudim se da mi stopala budu unutar sunčane trake koja se probija kroz

zavese. Leva ruka potpuno utrnula. Učim da pišem desnom. Bolest potpuno menja moje predstave o svetu. Ili, dobro umotan u ćebe, na balkonu s pogledom na Alpe: Der Zauberberg. Po hitnom postupku doneti Odluku o zabrani povratka građanima Srbije koji su zemlju

napustili zbog ratnih neprilika u susednim secesionističkim republikama. U Narodnoj skupštini Republike Srbije osamdeset «za», osamdeset «protiv», dvadeset

troje «uzdržanih».

10

Gradska kafana, Fisen. Uz kafu i armanjak čitam Forderungen des Tages Maksa Friša.

Ispred mene NIN, otvoren na intervjuu najnovijeg dobitnika nagrade za roman godine. Za stolom pored, momak jede tortu. Iz džepa kaputa prebačenog preko stolice viri Večernji list.

Razgovaramo, na nemačkom: Zaista lepo vreme danas / Da, ima već četvrt metra snega / Mogu li da dobijem jednu vašu

cigaretu, meni je ponestalo / Pravo vreme za izlet / Samo da ne počne ponovo da pada.../ Pri odlasku nagne se ka meni, tiho šapne na našem jeziku: «Sretno.» Odgovaram «Hvala, srećno i Vama». Danas, osim novina i uobičajene pošte, stiže i paket novoizdate srpske poezije, četiri

knjige. Toga još uvek ima? Pušim u mraku, sedeći za pisaćim stolom. Odjednom, implozija u glavi: daleko sam. Ne

nostalgija, toga nema. I smanjim se, nekako. Bosna tinja, ispresecana barikadama. U Brodu se naveliko puca. A u Beogradu menjaju

imena ulica. «Bulevar Oktobarske revolucije» od sada će se zvati «Bulevar mira». Noćni program Radio Sarajeva uveo je emisiju u koju se javljaju roditelji, rođaci, prijatelji

nestalih ljudi, i slušaoci im pomažu – daju podatke o izgubljenima u ovom ratu. Ručam sa Lidijom, Nemicom iz Taškenta, pre dva meseca doseljenom iz Rusije u

«Vaterland» njenih pra – pradedova. Govorimo ruski, jednostavnije je – nemački joj još uvek ne ide tako dobro. A i meni je prijatnije.

Sused za stolom, stariji gospodin: - Russisch? Ja sam bio tamo, znate. Divna zemlja, divna. Ali su me kod Staljingrada ranili

u nogu, evo ovde, vidite, to je ortopedska cipela... Da, da... Pa su me onda demobilisali. Divna zemlja!

Detalj: visoki funkcioner Socijalističke partije izjavljuje da «SPS ne može snositi odgovornost za ekonomsku štetu, nastalu delovanjem opozicije».

Crnogorci i Srbi sastali su se na Žabljaku. Pišu ustav «Treće Jugoslavije». Pisaće ga

nedelju dana. Voleo bih malo proleća. Sa kišama, travom, cvećem. Poslednji delić sna: sa Velikog ratnog ostrva uzleću jata ptica. Njihovi krici čuju se sve do Dorćola. Stojim kraj otvorenog prozora, sunce nestaje u šumi. Novinari Drugog programa Radio Beograda štrajkuju. Komitet nacionalnog spasa u Sarajevu.

11

Pronalazim jedan vršački kamenčić u svom koferu, pun svetlucavog silicijuma. Moj prvi mikrokosmos.

Orden Sv. Save I reda u vitrini zamka Hochenschwangau. Nemački smisao za humor: pastuv, kojeg jašem povremeno po prtinama, kad mi je bolje,

zove se Laura. Ponovo bolovi. Lekari. EKG, rentgen, ultrazvuk. «Balkanska oluja?» Glas iz Beograda, uplašen. Uz konstantan bol u ruci, grudima, stomaku, zatvorenih očiju, slušam zvukove: radio, sat,

ptice ispod prozora. Vrlo sam svestan svega, a sanjam. R.E.M. U mojoj budnosti ima mesta i za san. Komanda JNA spremna je da pusti sto osamdeset civila iz Bosne i Hercegovine koje je

zaštitila pre izvesnog vremena. (Tanjug). Sneg se polako topi. Edelweiss. Pinakoteka. Zapanjujem svog vodiča jer nezainteresovano prolazim pored Brojgela,

Direra, Altdorfera: Der Alexanderschlacht. Divno, ali nemam vremena. Žurim da još jednom vidim zlatnu kišu nad bedrima Danaje. Dugo gledam u Mabizovu

sliku, upijam svetlost. Trebaće mi. Vozovi su uvek depresivni. Moja glava nije ovde, znate. Ovo što vidite, zapravo je imitacija, napravljena od

impregniranog platna i kaučuka. Izvinite. Poslednji konjak pred polazak.

12

IL N'Y A PERSONNE QUI PUISSE ME FAIRE RIRE ŠVAJCARSKA

Neka magla iznad Ženevskog jezera, izjutra. Dugo šetam – naređenje doktora Imlera – odmaram se. In labore requies. Šta je to, ustvari? Skribomanija? Bolest? «Proizvodim» dnevno po četvrt kilograma

ispisanog papira, uveče ga, nepročitanog, bacim. Teši me P.V.: književnost kao sredstvo, ne kao glavni cilj, kao glavni predmet. Ne znam. Mistifikujem. Verovatno sam samo malo duševno oboleo. A i to se leči. Valjda. Iznajmljujem stan s pogledom na banku (na šta bi). Fascinantan. Ekumenski. Na dovratku

prikucana mezuza, odmah s leve unutrašnje strane vrata škropionica, na istočnom zidu ikona Sv. Đorđa, grčka, namalana na brzinu, za turiste, s kandilom ispred, na podu serdžada.

U radnoj sobi mala biblioteka. Osim Biblije štampane goticom, Mišne – Tora Moše Ben Majmona, Fama Fraternitatis, reprint iz 1848, Etika Žila Pajoa, Preverove Paroles, Sto koktela na hiljadu načina od nepoznatog autora, s slikama i uputstvima.

Raspitujem se kod gazdarice ko je bio u stanu pre mene. Priča još neverovatnija od izbora knjiga u «biblioteci»: stari, slepi šiit, koji se doselio u Švajcarsku s veoma bolesnom ženom. Kad je umrla u nekom sanatorijumu u blizini Ženeve, izgubio je razum, i – kako gazdarica kaže – «Drao se sa terase pet puta na dan. A inače je bio baš fini i miran stari gospodin.»

Zamišljam kako odjekuje ženevskim ulicama: Hayya 'alla s – salaat. Hayya 'alla hairri l'amal. Zabavlja me ta ideja.

Listam Pravopis srpskohrvatskog jezika, školsko izdanje dveju Matica iz 1960. Pa onda

slušam Hrvatski radio i Radio Beograd. Ako nastave ovako, uskoro neću razumeti ni jedne ni druge.

Ustvari, i to se slaže. Zemlju već nemam, zašto bi mi ostavili maternji jezik? La patrie est un pays où nous sommes nés. Samo toliko. A jezik kojim ću govoriti... ça

m'est égal. Valeri:

maternji jezik – strani jezik mišljenje – metajezik

govor (redukovan) – mišljenje (redukovano) Oproštajna večera s Konstancom pred njen polazak u Bosnu i Hercegovinu, u misiji Crvenog krsta. Bar de la navigation, žućkasta sveća na stolu, usoljene ribice, i neki gusti, domaći božole. Preko puta dva Engleza, prijatelji, ubeđuju je da ne ide. Ja sam već odustao. Oči joj imaju onu mat boju... Welch einen Traum entsetzenvoll... A i meni je vreme da se ponovo krenem –

13

IN ADVENTVM VERIS BELGIJA

Marsel nešto objašnjava, uzbuđen. Klimam glavom, odobravam. Iza njegovog ramena, posmatram Žozefin (nismo se videli još od Pariza, pre neku godinu, kad smo rešili da ipak nećemo živeti zajedno). Osmehujemo se jedno drugom. Sram me bilo. Žozefin mi pokazuje sedište EEZ. Najmirniji restoran na svetu (užasna hrana – riba iz zamrzivača, fabrički majonez, margarin u kolačima...), najlepšu klupu u parku. Delimo jedan Gauloise. Pomažem joj da se popne na konja. Ona, s mojim šeširom na glavi, ogrnuta mojim sakoom od smeđeg tvida. Na poleđini fotografije, ćirilicom: Brisel, 1992.

14

LA MANCHE / THE ENGLISH CHANNEL NA LAĐI

Na brodu upoznajem Almira, iz Novog Pazara:

- Aman, kakva politička situacija, ja idem pare da zaradim!

15

INSVLA

(THE PIANO HAS BEEN DRINKING – NOT ME) ENGLESKA

Vozim se od Dovera do Londona, kiša pada u talasima, kao u tropskoj džungli, ali hladna, blatnjava, prozor na krovu automobila ne može da se zatvori, nemam cigarete, sako mi je potpuno mokar... Razgovaram (pravim se u mislima) sa beogradskim Prijateljem. Žalim mu se.

*** Sad sve ispočetka. Dakle, preko ulice – prvo desno, pa levo. Fish and chips umotani u novine. Kupatilo u mom stanu bez tuša, samo one dve glupave slavinice za toplu i hladnu vodu na ivici kade. Kiša, kiša, kiša. Restorani i pabovi koji rade samo u vreme kad nikao nije ni gladan ni žedan. Društvo iz škole Scott's old fashioned porage oats. Sunday Alcohol Law. The Times izjutra, Evening Standard s večeri, TLS nedeljom. Kiša, pa zapara. Onda ponovo kiša. Kidney and Shepherd's pie. Portobello Road. BBC. Tarner u Tejt galeriji. Predstavnik bosanskih Muslimana uhapšen pri povratku s lisabonskih pregovora. A Srbi, znadete, imaju slavnu artileriju... Ode i Baščaršija. Džek i ja sedimo do prozora, gledamo kako promiču automobili; kiša; ljudi u kišnim mantilima. Kontaktiram sa svojim organizmom. Osluškujem. Kucka. Razgovaramo. Srušena je prodavnica duvana na Lester Skveru gde sam kupovao cigare, francuske cigarete, kiparsku latakiju. Proglašena SRJ. Na fotografiji policajac ipred Savezne skuštine s beretkom na glavi, osmehuje se iznad stare zastave, bačene na zemlju. Kao slika sa safarija. Trofej iz lova.

16

Miki, jedan od onih koji su «nastavili studije u inostranstvu», dok sedimo u njegovom ateljeu (miris terpentina, uljanih boja, Claret i džez):

- Znam da treba naučiti onaj zanatski, logički, civilizacijski deo umetnosti – i onda ga odbaciti. Zato i idem na Akademiju. Da bi posle ostalo ono pravo, ono iznad. Eskpresija.

- Lako ćemo s bojama, oblicima, linijama. Zamisli odbacivanje sintakse, morfologije? – kaže njegova prijateljica, iz Makedonije.

- Marineti. Ili Dada. Pih. Posle razmišljam: a ako bi književnost zaista odbacila jezik? Da li bi prestala da bude literatura, pretvorila se u život? Ma gluposti. Previše vina, očigledno. Vote Communist na zidu šoping centra usred Londona. Navike, koje nam prvobitno olakšavaju život, postepeno ali neumitno nas preuzimaju. Šta onda ostane? Kretati se. U raznim pravcima. Menjati.

- Posisao si previše Jugoslavije za sve ove godine – kaže Miki – odlepi se od toga. Nema više, nikad. Shvati! Od toga si i postao srčani bolesnik s dvadeset sedam godina. Ubiće te na daljinu, bre! Erik Sati, uz čaj na «Serpentinama», patka sa osam pačića, kao pufnice, sunce koje povremeno izlazi iz oblaka. «Društvena bića?» Ima nešto u tome što se u Hajd Parku stalno oseća kako bruji London, okolo. Noću se vraćam ulicom Alfreda Tenisona. Jedan dućan non – stop prodaje narandže iz Jafe, kafu iz Kenije, viski iz Kentakija... kako se to beše zove? «Kolonijalna radnja?» Ulazim da kupim cigarete. Prodavac ubija dosadu čitanjem TLS-a. Novi pesnici.

- Ništa ovo ne vredi, dragi moj gospodine. Ovo je žongliranje rečima, ne poezija.

Evropska zajednica povlači ambasadore iz Beograda. Imena vetrova pisati velikim slovom. Miki: - Danas se pripremi za iznenađenje! Spolja uobičajen engleski pab – iznutra kafana, kao s Ibarske magistrale. Tu se sastaju

srpski emigranti. I Hrvati imaju sličan lokal, ali manji. Dimljiva, prljava prostorija. Nad šankom uramljene slike Draže Mihajlovića i Slobodana

Miloševića. Za jednim dugačkim stolom sede stalni gosti – oni koji su u Englesku došli još 1941 –

1947. Veoma su bučni. Stalno viču jedni na druge, lupaju šakama po stolu. Ne čuju dobro, valjda. Drugi sto – ekonomska emigracija. «Ovi su beznačajni» - kažu mi. Napiju se pa plaču.

Zavičaj. Hleb namazan mašću s malo aleve paprike o'zgo... Sve je lepše, bolje, veće tamo. Čovek bi pomislio da su zaboravili na siromaštvo od kojeg su pobegli... Ipak, retki se vraćaju.

17

Najinteresantniji su izbegli kriminalci. Jedan bivši bokser, ubio policajca u kafanskoj tuči. Otkinutom nogom od astala. Pored njega visok, crn čovek – plaćeni ubica – šapuću. Zaista izgleda zastrašujuće.

Za zasebnim stolom lep, plav dečak. Silovao ćerku nekog funkcionera Socijalističke partije.

Nas ne vole ni jedni, ni drugi, ni treći. Zovu nas politički, dezerteri, izdajnici. Vadim novčanik iz unutrašnjeg džepa sakoa, da platim. Konobar: - Ne nosiš oružje? Zašto?

Jutro. Pešice na posao.

*** Veče. Pešice s posla.

***

Jutro. Pešice na posao.

*** Veče. Pešice s posla. ležim / valjda spavam / pulsiram / e, to da: / pulsiram / kao da neko s vremena na vreme kuca na vrata stana zašto ne zazvoni ne ustajem sigurno niko nije na vratima a i ko bi meni kucao zašto bi meni kucali nikome više ne kucaju

18

INSVLA (DEUX FASCISTES ENSEMBLE)

ENGLESKA Magrit, otvaranje izložbe. Džon me predstavlja «kolegama» - novinarima. Sedam puta isto pitanje:

- Zašto bombardujete Sarajevo?

Upoznajem N. - I Vi ste novinar? - Ne. Radijski reditelj. Pravio sam radio drame. I pisao književne kritike. Sad sam kuvar u

jednom francuskom restoranu. A Vi? - Foto model.

Rešavamo da pobegnemo s koktela. Dugo šetamo. «Prvi put u Londonu?» - pokazujem joj svoja omiljena mesta uz Temzu. Potom, večera u Sohou: Govinda's. Njena kosa, mokra, miriše na cimet. ...He aprendido la vida de la vida El amor lo aprendi de un solo beso... Portret: u beloj košulji, zavrnutih rukava. Sedi na beržeri, čita novine. Mačka na naslonu fotelje, spava. Na stočiću pored, moje dve lule i duvan u drvenoj kutiji. U pozadini prozor, otvoren. Piknik u Griniču, s pravom pletenom korpom punom hrane, porculanskim tanjirima, staklenim čašama. Moët et Chandon. Rumenih braza nakon dve čaše vina, N. Kaže:

- Kod kuće, u Južnoj Africi, ovo sebi ne bih mogla da dopustim. Kod nas Moët košta više od... pa, pedeset funti, u britanskom novcu.

- Čudno – kažem ja – u Jugoslaviji je uobičajeno da svaka porodica bar jednom nedeljno ima ovaj šampanjac na trpezi.

U prvom trenutku je poverovala, a onda se smejemo zajedno. Malo kiselo, istina. Danas su u mojoj zemlji uvedeni bonovi za benzin. Dvadeset litara mesečno.

N. posmatra «divni nered» na mom pisaćem stolu. Uzima malog, zgodnog Tacita u

zelenim Loeb – Heinemannovim koricama, prelistava. - A koji je ovo jezik? Jugoslovenski? A ja sam bio uveren da je američko školstvo najgore na svetu.

***

Tek jutros sam shvatio kako se do sada održao na vlasti. Narod veruje samo onome ko očigledno laže.

***

19

Čekam N. Sedeći na stepenicama muzeja. Japanski turisti prilaze, uz blagi naklon. Pitaju me gde je muzej. Ona maše još izdaleka. Ja se pravim da ne vidim, ustvari, volim da gledan kako prilazi, kako mi maše. Drvored. Vetar duva, uporno, već par dana. Polako hodamo, njena ruka u džepu mog mantila. Noć za digresije: Pričam joj o Parizu. «Nešto drugo» od onog što o tom gradu već zna, što je naučila kao manekenka. O mirisu grada, ulicama, krovovima, Pernodu u Cafe de la Paix, s pogledom na Operu, o kroasanima, umočenim u jutarnju kafu... Pričam joj o «izgubljenoj generaciji», Anaïs, Henriju, dadaistima, nadrealistima... pa, ne znam kako, pređem na Marka Ristića, Milana Dedinca, Koču Popovića, na Miroslava Krležu i Ognjena Pricu, «sukob na književnoj ljevici», Kominternu, Kopiniča, Kerestinec... Ona uskoro putuje u Pariz. Sluša me odsutno, mešajući kašičicom svoj tisane. Ja pričam dalje, zapetljavam se... Ona uskoro putuje u Pariz. Večera sa Džonom. La Cloche. Choux de crabe, Saumon Amiral Courbet avec sauce Normande, Chablis. Uz konjak, Džon pita: - Stvarno, šta je to opet u Sarajevu? Da. Ime grada izaziva asocijacije na nesrećnog Gavrila. Odavde stvari zaista tako izgledaju. Uz ovu recesiju... repriza? Kod Mikija seansa čitanja Kavafijeve poezije. Pošta stiže sa zakašnjenjem od dve nedelje u proseku. Noću, uz Herbija Henkoka s gramofona, sedim i zurim u prazan papir. Povremeno neko prođe ulicom. Čuju se koraci i drveće kako šušti. Pokušavam da ne mislim. Izbegavam temu, neprestano. U Klubu razgovaram sa Džonom, o našim školskim danima, setimo se lekcija o Julijanu Apostati, žučno raspravljamo šta bi bilo sa evropskom civilizacijom da nije tako rano umro... Ipak, ne znam kako, Džon se dotiče današnjeg govora Ser Rasela Džonstona preko televizije (perfektan retor, govori prema svim Kvintilijanovim pravilima). Na kraju besede – zaključak: «Pošto g. Milošević ne razume ništa osim sile, izgleda da je došlo vreme da je primenimo». Srbija, kao džangrizava, ružna supruga, koja, osim toga, troši i previše novaca. Žena koju je muž napustio nakon toliko vremena braka (najzad), a s njim su otišla i deca, zajednički prijatelji... Ona sad ogorčeno, svima koji žele da slušaju, govori da je on za nju mrtav, opanjkava ga i vređa.

20

A ako ga slučajno vidi na ulici, obavezno pritrči da mu bar šamar – dva lupi, izgužva ga i počupa. Ili: «Mlada emigracija», kao dobro dresiran, rasni pas, izbačen iz kuće jer vlasnici više ne mogu ili ne žele da ga hrane. I pseto danima sedi ispred vrata, očekujući da će se otvoriti, iz njih pružiti nečija ruka da pomiluje, ponudi komad hleba... Patetična, tužna slika. To kuče ispred ulaza. Lester Skver, italijanski restoran. Prilazi nam mladić, turista, i videvši moj Gauloises pita:

- Vous êtes Français? - Non, je suis Yougoslave, et Madmoiseille est Sud-Africaine. - Logique. Deux fascistes ensemble.

Mikijev crtež kako polako, strašno polako klizi sa štafelaja. Stakleni bokal na podu, pun

narandžastog cveća. Rano jutro. Teturam se iz kupatila. N. u mojoj majici s ćiriličnim natpisom «Univerzitet u

Beogradu» pravi kafu: - You are looking soggy today. Soggy. Izraz koji se koristi za kukuruzne pahuljice koje su predugo stajale u mleku. Dolazim po N. na posao. Vrata otvara simpatičan debeljuškasti crnac s svilenom ešarpom

oko vrata, smešta me u kožnu fotelju s dobrim pogledom na čitav studio, nudi me pićem (čaj, hvala). N. u sredini prostorije, u nju upereno pet – šest reflektora, oko nje šminkeri i garderoberi. Nervozni fotograf svaki čas prilazi da joj pomeri kosu par centimetara, popravi kragnu na haljini...

Tek nakon petnaest minuta, N. me primeti – ili oseti miris moje lule – osmehne se, mahne. Fotograf uzvikne:

- Taj izraz lica tražim čitav dan! Ne mrdaj! Milan, koji je pravo iz Vukovara došao u Britaniju. Pokazuje mi tri lažna jugoslovenska

pasoša. Smeje se: - Hoćeš ti nekoliko komada? Za svaki slučaj?

Nacionalna galerija. Odjednom, N. se okreće prema meni: - Stani! – popravlja mi kravatu, zateže revere sakoa: - Sad ulazimo kod Tarnera. Rolly Pudding. Abaisse rectangulaire de pâte à pudding. Etaler une couche de confiture. Rouler comme une galantine. Emballer. Cuire 1 heure ½ à l'eau bouillante. Pet praznih boca Valpolicelle. Miki svira skadarlijske pesme. N. plače. Klavir u Luisovom studiju. «Čekaj, ko je ovde crnac, zapravo?»

21

Učim N. da jede štapićima. La nuit. Une étoile caresse le sein d'une Sud-Africaine. Na televiziji jezuita – ili franjevac, biće pre da je franjevac, isusovci sede u Beogradu, ne u Bosni: - Nema veze za zgrade, tvornice, umjetnine... Ljudi ginu. Nedelja pre podne. Pijem čaj. N. prepričava, kao duhovitu storiju, kako su joj gađali automobil kamenjem kad je greškom zalutala u predgrađe Kejptauna. Ponovo bomba u podzemnoj železnici. (Oh my dear paws, oh my ears and whiskers, how late is getting! – muttered the White Rabbit trottin along in a great hurry.) Ne uzbuđujem se, ovog jutra čitav London kasni.

*** Sedim na beržeri N. spava, pokrivena preko glave. Vire joj samo čuperak kose i jedna ruka – nobody, not even the rain has such small hands – s druge strane stopalo, u pidžami na medvede. U boci Blanc – de – Blanc Chais Vinicoles 1990 dugačka, crvena ruža. Belo platno na štafelaju, prazno. Promaja duva kroz stan. Predrag radi Mikijev horoskop, ja čekam da se N. vrati s posla i «kuliram»: Lambrusco. N. u vodi. Fotografisano sa skakaonice, odozgo. Lice uhvaćeno u uzviku. Pismo od poznanice iz Obrenovca, danas: «Tata je u subotu išao na pijacu da prodaje krastavce, luk, šargarepu, jaja, pasulj... i još ponešto. Društvo su mu pravile kolege s posla – jedan profesor fizike koji je prodavao samo krastavce, jedan profesor matematike s šargarepom... Nisu loše prošli – tata je kući doneo 20.000 dinara.» Sedam funti. Violina, naslonjena na zid. Zapara. Kroz žaluzine, svetlo pada samo na njene oči. Grizem lulu, praznu. Noćno kupanje. Gledamo nebo kroz stakleni krov. N. pliva do ivice, donosi čašu vina. Plutam po površini. Nikolaj Rimski – Korsakov, Šeherezada – N. otkriva Slovene: izlazi iz koncertne dvorane poluzatvorenih očiju, skoro hipnotisana, uz povremeno «Oh...» I tako nekoliko sati. Grafit na stanici Luišam: Be cool, but care.

22

Dobrica Ćosić. Oj, Srbijo moja. A ko je taj Panić? Posmrtna maska Dž. B. Šoa u Galeriji portreta. Tako sićušno lice... N. povlači dim iz moje lule. Kašlje. Unovčavam ček u banci, dajući ličnu kartu kao dokaz identiteta (ćirilica). Službenica dugo gleda, odmahujući glavom, na kraju kaže: - U redu. Fotografija liči na vas. Mali Jugosloveni, s komadićem papira na kojem piše na engleskom odakle su i da im je cela porodica propala u ratu, špartaju Londonom. Ljudi im pokatkad daju novac. Sećam se Rumuna po Beogradu i Vršcu, sa sličnim papirićima u rukama. Pokušavam da prevedem Kavafijeve «Sveće» na engleski, za N. A šta ako ipak budu bombardovali? Nema više starog / čardaka ni đerma / ni debelog hlada / od bagrema... Splitska žurka u Brajtonu. Više Beograđana nego Splićana. U kolima, na povratku u London, N. pita: - A zašto vi uopšte ratujete? Na Trafalgar skveru, prelazeći ulicu, s lulom u ruci mahnem poznaniku u taksiju. Lula ispadne, taksi pređe preko nje i smrvi je. Otvaram bocu «nečeg posebnog». Chenin Blanc, Coteaux du Layon 1984. Prisećamo se šta je ko radio te godine. N. je imala četrnaest godina i išla je u osnovnu školu u Kejptaunu. Ja sam se vratio iz vojske, počeo da radim na Radiju, kupovao posteljinu i posuđe za svoj novi stan... No, sve u svemu, izuzetno vino. Crnac, go do pojasa, s nigerijskom kapom i vencem kauri – školjki oko vrata i poslovni čovek u Bancroftovom odelu i Bali cipelama sviraju konge na Kovent Gardenu. Sladoledžijski kamionet koji muzikom električnog vergla mami decu. N, probuđena iz popodnevnog dremeža procedi: - Crk'o dabogda! – na čistom srpskohrvatskom. Poslednji zajednički dani u Londonu: N. odlazi prvo za Frankfurt, na kratko, potom za Pariz, gde treba da radi nekoliko modnih revija. Sedim na ivici kreveta dok pakuje kofere, ćutim. Džon, skoro uvređen: - Šta, sad kad ona odlazi, ni tebi Engleska nije dovoljno dobra?

23

1. Šuštanje. Beli šum, zapravo. 2. Jack Daniel's. 3. Koraci, naše disanje.

N.: - I nisi mi pokazao Oksford!

Aerodrom Hitrou. Posle, otisci prstiju na naočarima za sunce koje je zaboravila.

Slike: ona, s glavom nadole, češlja kosu. Ona, u lepršavom mantilu, na korak iza mene,

dok u hodu punim lulu. Ona, kako maše iz taksija, ona, nalakćena na sto, kašičicom meša svoj dupli espreso, čuči na obali jezera i pruža labudu komad kroasana.

I've been alive for 75 years Yet, I only remember one hour In the little town Vejer de la Frontera During which nothing happened but life.

Pripaljujem Davidoff. Idemo dalje.

24

TERRA NOVA EX MACHINA AMERIKA

Devojka sa sedišta pored mojeg u avionu: - Kakvim se poslom bavite? - Pišem. - I mislila sam da je tako nešto, neformalno – nisam mogla da povežem vaše konzervativno odelo i minđuše u levom uhu. Nakon pet minuta: - A šta pišete? - Izveštaje o stočnim sajmovima. - Oh, kako je to interesantno! Amerika još iznad Atlantika. Kalifornijski kaberne, ohlađen do nepitkosti, kafa nepodnošljiva, hrana potpuno bezukusna. Čak i bez mirisa. Stjuardesa žvaće žvaku. Prvi lažni pasoš je šok, prevara, moralni problem. Posle se čovek navikne. U Mineapolisu kiša. Čekamo tri sata u aerodromskoj zgradi da nam dozvole ukrcavanje. Onda još sat i po u avionu pre nego što poletimo za Čikago. Pijem valjda dvadesetu kafu – «pušenje zabranjeno» - čitam The Times, koji sam kupio «ovog jutra», pre dvadesetak sati na aerodromu Getvik. Jedna devojka, studentkinja muzike, uzima violinu i svira «popularne melodije» da zabavi decu u avionu. Svi pevaju. N. je sada u nekom hotelu u Frankfurtu, verovatno spava. Tamo je već sedam izjutra. Ne poznajem dobro Frankfurt. U Čikagu kiša. I vetar. Windy City. Podseća na košavu. Gledam kroz prozor na kule Dauntauna, pušim, zamotan u krevetski čaršav. Ako napregnem oči, mogu da vidim jezero Mičigen kako svetluca u mraku. Snovi. Momenti pred san. Strah. Tek sad – što me čudi. Bojim se da zaspim. Čak samo i da zažmurim. Slike: glava, do pola potopljena u crnu vodu koja se zadržala u tragu gusenica. Smrznuto blato, fantastičnih oblika. U njega utopljena jedna šaka, ukočena, plavičasto – žuta. I miris. I pored zime. Slatkast. Poznat. Moje torbe, spuštene na sredinu sobe. Na njima adresa hotela u Solunu. Posle toliko zemalja kroz koje sam prošao, kuća je negde, usput, ispala iz prtljaga. I to moje kofere nije učinilo ništa lakšim. Naprotiv. Nosim sa sobom slike koje kačim na zidove iznajmljenih soba, knjige, omiljenu muziku snimljenu na kasetama... Ništa to ne vredi.

25

Zatvorenih očiju mogu da nacrtam plan Dorćola od Kopitareve gradine do Kalemegdana. Ali, Beograd više nije moj. Terra incognita. Svodim račune. Od napuštanja zemlje: Posao: pet restorana u pet zemalja; jedan prevodilački posao (to se ne računa, bilo je kratko); jedan lektorski posao. Novac: ima pa nema pa ima pa nema pa ima pa nema pa nema Šišanje: dvanaest puta, uvek u drugom gradu. Kupovina: trideset dve knjige; tri lule, jedna pukla odmah; jedan sako; jedne pantalone; papir za pisanje; traka za pisaću mašinu. Pošta: primio dvadeset osam pisama, četiri paketa pošte (novine i knjige); poslao četrnaest pisama. Američki doručak: vafli, kukuruzne pahuljice, jaja sa slaninom, sve čudnog ukusa. Docnije se ispostavlja da su jaja bez holesterola (!), slanina je napravljena od svetlog i tamnog presovanog ćurećeg mesa. Dodat veštački ukus svinjetine. Košer? Baš me zanima. Voćni sok, blaga dekofeinirana kafa (dobro za srce), s mlekom u prahu, napravljenim od sojinog štirka. Vrhunac je «buter bez masnoće». I Pismo se ispunilo: Ad mensam nemo agnoscet quid manducet. Čitav kontinent – Der Ersatz. Poslovni razgovor. Čovek s Rolexom na ruci upadljivo gleda moju rusku Raketu, sat kupljen pre dve godine na Bajlonijevoj pijaci za tri «črvene». Posle britanske «deklamacije» i «tradicionalnog ponosa», Amerika deluje vulgarno otvorena. Samo zato što je sve lažno. Osmesi prodavaca u dućanima, policajci... Svi govore «dobar dan», pitaju za zdravlje... Ali zato mladići s ćoška, susedi... Ne distanca... Strah, imam utisak. Na televiziji prilog od petnaestak minuta: bombardovanje Sarajeva. Prvo zasvetli trag projektila, nejasno se vide zgrade, samo na trenutak, onda slika zatreperi, čuje se potmuli tutanj. Sarajevo! Spržila te munja! – To mene opet neko upomoć zove... U automobilu radi klima uređaj, tako da ne primećujem koliko je, zapravo, vruće i sparno, ali, čim izađem iz kola, počne gušenje, bolovi u grudima, levoj ruci... Od juče mi i leva noga trne. - Da si zvao pre dva minuta, ne bi me našao, upravo sam došla s jutarnjeg trčanja. Zatvaram oči: tanki, nežni lančić oko vrata, blago pada preko ključnih kosiju, kapljice znoja na gornjoj usni, kosa skupljena u rep. Jedan pramen, mokar, pada preko čela.

26

vidiš li me kako sedim s glavom u šakama dok kiša dok ptice a sunce Bogoljub me vodi u kafanu «Skadarlija» na severu Čikaga, da upoznam Savu, Jelenu i njihove dečake. Divan svet, emigrirali pre dve nedelje. Vlasnik kafane Slovenac. Ćevapčići, pljeskavice, ražnjići, starogradska muzika. Na zidovima slike: restoran «Ima dana», «Tri šešira». Egzotično. Na polasku, u hodniku primetim još dve slike: pokojni Ambrozije i skadarlijski dobošar Šobot. I remember quiet evenings trembling close to you. sećam se / gledam je dok spava / usana nekako napućenih / diše duboko / osluškujem / interesantno / ne mogu da se setim / kakve su joj obrve Panić na CNN. Grozno govori engleski. Ne zna naziv svoje funkcije – čas kaže «predsednik Jugoslavije», čas «premijer». Eh. Zatvorenik u narandžastom, s lisicama na rukama i okovima na nogama izlazi iz patrolnih kola i ide ka opštinskoj zgradi uz pratnju policajca koji ne skida ruku s revolvera. Dolazim na sahranu Dž. K. užurbano, gologlav. Kasnim. Evica me grli: - Kad si se vratio u Ameriku? – Otvara torbicu i vadi malu pletenu jarmulku. Crnu, s belom šarom po rubu. - Njegova. Bio bi srećan da zna da je kod tebe. Stajem u minjan. «Yitgaddal...», mehanički. Vetar prestaje. Samo jedna ptica leti, klepećući glasno krilima. Šest servijeta. U Parizu to su tanjirići, u Grčkoj recke na tablici, kredom, u Nemačkoj hemijskom olovkom, na podmetaču za čašu. Mirne demonstracije na aveniji Mičigen. Srpske. U suprotnoj traci bela limuzina iz koje se vijore dve hrvatske zastave. U kolima mladići, u maskirnim uniformama. Dovikuju nešto. Iz kolone Srba izdvaja se desetak ljudi, takođe obučenih poluvojnički, trče k automobilu s trobojnim, crnim i crkvenim zastavama u rukama... Zastave, u motke pretvorene. Policija smiruje situaciju u roku od dva minuta. Ne pendrecima. Neobičnom metodom. Rečima. Jedan hidrant šalje dugački, parabolični mlaz u reku.

27

(Ma koliko zvučalo glupo, voleo bih da je i nama holesterol najveći nacionalni neprijatelj.) The Little Emotional Dictionary of Current American English: refrigerate, refugee, refusal, regain, regenerate, regimé. Ako mi išta bude zadržalo u Americi, biće to nebo. Divno, ogromno. Budim se sa osećanjem da sam još uvek u svom stanu u Londonu, da je zid s desne strane kreveta, a ne s leve, kao ovde, da je miris Rouzhil Parka što dopire kroz prozor zapravo miris Hajd Parka... Osećam nju pored sebe. Diše. Dugo ležim, zatvorenih očiju, produžavam iluziju. A onda zazvoni telefon. Gledam svoje šake: ožiljci. Većinu sam napravio u poslednje vreme, seckajući povrće, salate, meso po kuhinjama. Opet, za neke ne mogu da se setim otkud mi. A verujem da je posekotina bolela. Ali, ne mogu da se setim. Isto: Pasternakovi «Stihovi», koje vučem već kroz šest država, s mrljama od vina na stranicama. Kad sam ih napravio? Gde? Koje vino je to bilo? Po Beogradu ponovo mobilišu. Moji prijatelji, sakriveni po stanovima. Ana Frank. Četiri izjutra. Nakon noći provedene u džez klubu na jugu Čikaga, idem «kući». Na spavanje. Uzimam jedan Chicago Tribune sa gomile. Miriše kao Politika za provinciju, oko pola devet uveče. Madeleine (Prust, naravno): Chemiser amande. Intérieur bombe vanille et kirsch additionné fruits confits. Televizija (fifty – seven channels and nothing on): ne dao Bog da sedneš ispred televizora, izgubljen si za večita vremena. Ostade u fotelji, glupavog izraza, grickajući koješta. Naši – nepoverljivi, oprezni. Za koga li radim? SDB, KOS, CIA, MOSSAD... Ostali me, hteli – ne hteli, gledaju kao zver puštenu s lanca, iz kaveza. Pripadnik naroda koji podiže konc – logore, mesecima bombarduje gradove pune civila... Predveče se prošetam po obali Mičigena, posmatram sivu vodu i galebove. Da jezero nije tako sterilno mirno, podsećalo bi na Baltik. Družim se s ćerkicom čuvara čamaca. Plava, kovrdžava, rumena – kao s omota sapuna, stara oko sedam godina. Baš nju briga da li sam Jugosloven ili Kinez. Takmičimo se ko će da pogodi kamenčićem metalnu bovu na petnaestak metara od obale. Hodamo po pesku. «Zašto sunce zalazi?» Objašnjavam.

28

Posmatram, s terase Savinog i Jeleninog stana: u zgradi preko puta, jedna žena u kuhinji otvara konzervu za veliku belu mačku koja uzdignutog repa uzbuđeno čeka na prozorskom simsu. U stanu pored nje neko gleda televiziju. Prozor zrači plavičasto. Jedan krupni čovek sedi za stolom, čita knjigu i jede. Ali to je sprat niže. Kopi Cafe u Klark Stritu. (A first decent cup of tea, since.) Na zidovima satovi, pokazuju vreme u različitim delovima sveta. U Parizu je sada pola dva. Isto tako u Pago – Pagou. Ali, u Evropi je noć (ona spava), a Bog da me ubije ako znam gde je Pago- Pago. Moraću da pogledam u atlasu. Veče je. Sunce zalazi i čitav Klark se presijava u nijansama crveno – zlatnog. Embargo. Predsednik srpske vlade tvrdi da «o kolapsu privrede u vreme sankcija ne može biti ni govora». Uf. U Sarajevu brašno na kartice. Kad ga ima. U Beogradu je na svakom uglu moguće kupiti oružje, kažu novopridošli. Puške, pištolji, bombe... ako kupiš tri, daju jeftinije. Preko puta zgrade u kojoj živim crkva. Izlgeda kao običan stambeni blok. Jedina razlika je svetleća reklama Jesus Saves koje na mojoj kući nema. U Politika International Weekly reportaža o francuskom novinaru Žan-Pjer Žileu. Fotografija s potpisom: «Žan-Pjer Žile je poznavalac i ljubitelj vina, pa su mu njegovi domaćini u Ulcinju pružili priliku da proba najbolja vina koja se proizvode u ovoj oblasti.» Na slici debeljuškasti, dobroćudni čovek, drži čašu, nazdravlja. Ispred njega boca Venerinog mleka, najboljeg slovenačkog belog vina. Sa pokojnim Milanom provodio sam duga, letnja popodneva uz to vino, na jednoj terasi s koje se vide Terazijski plato i Savamala. Jezero. Oblaci na drugoj strani zaliva seku zgrade po polovini. Jahte, jedna mrtva riba na površini, crteži i ljubavne poruke na stenama, galebovi, Kineskinja što čita Balzaka na francuskom. Lopta u vodi. Jedan mladić, obučen u crno, lep, visok, plav – kao Schutzstaffel Offizier – peca. Na sastanku s ljudima koji žele da prekriju Istočnu Evropu restoranima «brze hrane» američkog tipa. Propast evropske civilizacije. Ali, tako banalnom metodom... Ne Špengler, ne... naši praunuci neće ni znati šta su izgubili. Demokratska Srbija štrajkuje. Studenti pozivaju Miloševića da odstupi. Kao odgovor na to, stižu «telegrami podrške iz zemlje i sveta». Ma treba nama jedan Apis.

29

Za doručkom Voja i ja vadimo kutijice s lekovima. On ima neke «lepe žute» koje meni doktor nije dao, a ja imam narandžaste kapsule koje on nema. Svih ostalih sedam lekova (puna šaka) – su isti. Jedina razlika je što je on stariji četrdesetak godina od mene, i ima dva bajpasa za sobom. Veverice na tri minuta vožnje od centra Čikaga pretrčavaju ulicu. Kao mačke kod nas. Pre dve godine zapanjile su me žene na Menhetnu u dugim, skupim bundama i tenis patikama. Sad su najpopularnije safari bermude u kombinaciji s prslukom od smokinga ili fraka. I etikete s cenom koje se ne skidaju posle kupovine. Ne radi erkondišn. Sedim za stolom, golišav, pišem. U stanu 98 Farenhajtovih stepeni. Natpis na ulazu u staklenu baštu: «Dirt for sale». Memorandum Srpske pravoslavne crkve. Depos. Etničko čišćenje. Srđan i Drakula iz «Direktora» uhapšeni posle koncerta u Zaječaru, navodno zbog posedovanja droge. Bando crvena. Na slavi kod «srpskih prijatelja». Držim malo dete u krilu i razgovaram s njim. Čovek od preko puta s zlatnim lancem i krstom s ocilima od najmanje četvrt kile oko vrata (košulja otkopčana do pupka, maljave grudi): - Čuj, to dete ti baš dobro stoji. A i vreme ti je. Bogati, hoćeš da te upoznam s nekom devojkom iz dobre kuće? Srpkinjom, svakako.

*** Amaterska fotografija. Mutna, sivkasta. Pada kiša. Ona drži čašu u jednoj ruci, drugom pridržava šešir (moj) da ga ne oduva vetar. Bezizražajnog lica, gleda pravo u objektiv kamere. Crveni sjaj u očima, od blica.

*** Hrvatski kulturni centar: velika, četvrtasta zgrada, obojena kao nacionalna zastava: crveno – belo – plavo. Svake noći neko se prišunja s bočicom spreja i po sredini nacrta veliki krst s ocilima, crn. Onda poslužitelji jutrom, s kanticom boje... Vatromet s prozora. Uz sav veš, polumokar, raširen po sobi, sedim na prozorskom simsu (28. sprat, vrtoglavica... ako se samo malo nagnem...). Ka zapadu, nad Viskonsinom, kiša. Popodne u Savinom i Jeleninom stanu. Jelena sa decom na bazenu. Mi «gledamo» bejzbol utakmicu, uz pivo. Zurim u svoju cervezu bez kalorija. Danas je Šesta flota ušla u Jadran.

30

Poštanska karta. Blassblaufrauenschrift. «Nedostaje mi tvoje večernje gunđanje». Na slici Cafe de la Paix na Place de L'Opera. Po modelima automobila vidi se da je fotografija načinjena krajem pedesetih. Hodam. Vrućina. Vazduh treperi. Pesak, vreo. Saplićem se o stakleni pritiskač za papir s komadom ružičastog korala unutra, isti onaj koji sam kao mali, igrajući se, pronašao u – tada napuštenoj – Krsmanovića kući na Terazijama. Kući u kojoj je osamnaeste potpisano Ujedinjenje. Ili je to pritiskač za papir iz Orvelove «1984»? Budim se žedan. Čaršavi prosto zalepljeni za moje telo. Još nije svanulo. Paket štampe iz Beograda. Pridevi. Sećam se N. / kako trči za mnom po ulici / s kravatom u ruci / jer sam stavio pogrešnu / onu što se ne slaže uz odelo šezdeset lustera osamdeset trombona dva kom. orgulja i parkirani automobili kamioni prolaze lišće opada i lepi se po blatu crnom žmićkavom ej / gde je dorćol / a u prozoru na drugom spratu žute kuće broj tri saksija i ruža procvetala i onda nečija ruka bela navuče zavesu Vođa srpskih neofašista mlatara pištoljem po Beogradu. U kancelariju dolazi Ervin, moj sarajevski prijatelj. Sa pričom - Majku su mi zaklali u po' noći, u krevetu. Nije stigla ni medet da kaže. Našle su je komšije i pokopale u trap za jabuke. Plačem u krevetu, sam. Mrak Ne mogu da se pomerim. Kao da su mi ruke i noge vezane u falake. Čekam jutro. Aktivistkinja «Kola srpskih sestara» pokazuje prolaznicima fotografije «ustaških zločina u ovom ratu». Ako primeti da je neko iz restorana pored kojih prolazi zainteresovan, približi se, prisloni plakat na izlog, da i oni, uz ručak, osmotre. Na slikama iskasapljeni ljudi: raspolućenih lobanja, iskopanih očiju, creva prosuta po dvorištu. Pored glave jedne mrtve žene prazna kesica Di-Go kvasca. Bogoljub me upoznaje sa emigrantima – «velikim borcima za srpstvo». Oni su u nekoj vrsti limba, šeola. Ni tamo, ni 'vamo. Strani jezik nikad nisu naučili, a svoj su zaboravili:

«Karovi s leva, basovi s desna, a ja u bitvinu.» Ili: «Badruje me kar, izgleda da je brokio, lika ojl.»

Sinteza označava stanje. Pijem Jack Daniel's iz čaše za vodu, buljim u prozor (spuštene roletne), recitujem u sebi

grčke nepravilne glagole: tithemi, hiemi, didomi, histemi. Kao mantra.

31

kako da prazninu novom prazninom popunim kako da ne mislim žito se talasa negde miriše na leto i mentu tamo gde sam sada vremena nema samo svetlost i tama

Odreći ću se. Promeniću ime, dokumenta, zaboraviću jezik, pobeći ću negde daleko. Trla baba lan. Junaci Iljfa i Petrova. Ima tu svega, i Ostapa Bendera. Na njega se najčešće

i naleti, ustvari. Bogoljub: «Pogledaj ovu kuću. Šta vidiš? Ružno sklepanu stambenu zgradu, gomilu

betona i šperploče, sa tužnim i siromašnim ljudima u njoj, sigurno punu miševa, pacova, buba. Vidiš nezaposlenost, nedostatak obrazovanja, bolesti. Svađe, tuče, alkoholizam, narkomaniju, kriminal. A srpski emigrant koji je 'uspeo' tu vidi: oko sedamdeset stanova, svaki po tri stotine dolara mesečno, uz zajedničko grejanje. Znači, može da se otplati za tri godine.»

Putujem. Vozovi svuda isto mirišu. New Orleans Jazz Heritage Festival – Wynton Marsalis and friends: A Tribute to Louis

Armstrong.

*** sećam se njene ruke u džepu mog mantila prsti glatki hladni kao smaragdi ali to je neka druga priča venecijanska sećam se

*** U njenom stanu u Parizu niko ne diže slušalicu. Davim se američkim krofnama, crven od stida. Dobijam na kilaži. Malo od pića, malo od

hrane, malo od lekova, malo od sedenja u kancelariji i automobilu. U restoranima mladi pesnici recituju svoje stihove, stojeći na stolu ili šanku. Kao Vladimir Vladimirovič. Samo, «žute bluze» više nisu u modi. Očekujem da uskoro vidim u prodavnicama toalet papir s likom Slobodana Miloševića,

sličan onome kojeg sam video u Njujorku u vreme Zalivskog rata, s osmehnutim Sadamom Huseinom.

Zvukovi. Susetka na istom spratu što čitave noći vežba saksofon. Pucnji, policijske sirene, škripa kočnica. Moj budilnik, na kojem piše «Robne kuće Beograd», kuca. Lift.

32

MTV iz nekog stana. Ja, kako polako pomeram poklopac na upaljaču, točkić struže kremen, palim cigaretu

(kanadski Gitanes), poklopac koji naglo pada. Crnkinja iz zgrade preko puta viče na muža, ne pušta ga u kuću, jer se vratio kasno, pripit. Moje srce. Večera sa «poslovnim prijateljima». Amerikanci prvo iseku hranu na komadiće, prebace

viljušku u desnu ruku i jedu tako, kao deca. Vino se pije posle ručka. Uz jelo – kafa i voda, zapravo led, preliven vodom. Nije nimalo neobično da svakih desetak minuta poneko ustane od stola da bi odgovorio na

bi-bi-bi svog pejdžera ili da, jedući, govori u celularni telefon. Pored mene supruga «poslovnog prijatelja». Klasična Amerikanka. Srednja škola, uz sve

što to znači: loše obrazovanje, peting na parkinzima, mahanje loptama od perja na sportskim utakmicama... Onda, udaja, deca, gojaznost, televizija, i gotova hrana za mikrotalasnu pećnicu (tv dinner). Na kraju dana, pred spavanje, uz suze, tiho na jastuku: «Telma i Luiz».

Dok muž odlazi na telefon, priznaje mi, pripita od pola čaše blusha: - Pobeći ću jednog dana od njega. Ostaviću ga sa decom. – Onda se kikoće, histerično. Dok je ona u toaletu, on na brzinu vadi kutijicu kokaina, ušmrkava: - Hoćeš da napravim tebi liniju – dve? Pravim se da nisam čuo. - Znaš, to je da bi se lakše preživelo veče. Ili to, ili da zaspim ispred uključenog

televizora. Tuđman pobeđuje na izborima u Hrvatskoj. Budim se, nemam cigareta. Zamotavam čistu latakiju za lulu u komadić stranice

telefonskog imenika (najtanji papir). Pušim, slova Chong Weng i telefonski broj polako nestaju. Zašto stalno donosim sociološke zaključke? Zašto ne mogu da normalno živim u ovoj

zemlji kao bilo gde drugde? U vojsci – prinudna izolacija – danima sam razmišljao o ženskim leđima. O potpuno

neodređenim, ali finim i nežnim ženskim leđima. Je ne regrette rien. Možda samo što neke stvari nisam uradio na vreme i do kraja. Popodne slučajno uhvatim radio emisiju hrvatske emigracije. Završavaju program

himnom. Uveče odlazim na slavlje povodom krštenja prijateljevog sina. Tridesetak Srba u bašti, za

dugačkim stolom. Sveštenici. Crveno – plavo – bele zastavice. Pevušim u sebi poslednju melodiju koju sam čuo: «Lijepa naša domovino...»

Telefon: - Divno je što si se javio, ali... znaš li ti koliko je sati? - Deset uveče. - Ne, nego pet izjutra. - Izvini, zvaću te kasnije...

33

- Dobro sad, budna sam. Kaži, šta ti treba iz Evrope? - ? - Dolazim u petak u Čikago. Spuštam slušalicu. Pokušavam da smirim lupanje srca jednim duplim burbonom. Selim se u novi stan, veći, bliži jezeru. (A i plata mi se povećala). Ovaj stan ne bi bio

dovoljan za dvoje. Knjige pakujem u kartonske kutije od kalifornijskog burgundca. Sedim na podu, poneku prelistam. Prestale su da označavaju korake mog duhovnog puta,

pretvorile su se u autentične emigracione suvenire. Kavafija sam kupio u jednom solunskom podrumu, Maksa Friša u austrijskim Alpima, Euripida u Briselu. Ili ne. Sećanje me ne služi dobro. Ustvari, nisam siguran. Mislim da je bilo tada. Kamings... da. Njega sam pronašao preturajući po tezgi iza crkve Sv. Martina u Londonu, jednog vlažnog jutra.

(mala simpatična irkinja tek je otvorila tezgu dugo se premišljam između bajrona i ove zbirke ranije sam imao istu ovakvu čak je bila isto ukoričena ali je nestala zajedno s koferom u kojem je bila kad sam se vraćao iz amana ili bankoka zaboravio sam već dobro je pokatkad zaboravljati u tom koferu bila je kolekcija mojih lula britva koju sam nasledio od pokojnog dede nekoliko dobrih kravata prelistavam knjigu pamtim kako smo čitali zajedno između zalogaja pice koju smo kupili u kiosku nekoliko ulica dalje «za poneti»)

Novi stan: daljinski upravljač kojim se kontrolišu tri televizora, muzički stub, video

rikorder, brave na vratima (šest komada, plus jedna reza, jedan lanac). Kamere, postavljene u bašti, na parkingu, u ulazu u zgradu, hodniku, liftu. Fotelja ispred televizora Laz-y-boy čiji se naslon pritiskom na dugme spušta i podiže. Art

Déco stolice i sto u trpezariji. Na pisaćem stolu dva telefona, mali televizor, električni rezač za olovke. Dodajem pepeljaru, držač za lule, kutije duvana, čistilice za lulu, drvenu kutiju Davidoff cigara, malog plišanog medu kupljenog u Zagrebu pre pet godina, njenu sliku.

Kompletna batterie de cuisine, čak i dva povezana lonca za kus-kus. U «salonu» sekreter od orahovine. Odmah ga nazivam 'epistolar'. Curre per immensum

subito, mea littera, pontum. Dovoljno velika garderoba. Stala su sva moja odela – sivo bi valjalo odneti na čišćenje – i

ima još mesta. Pored prozora jedna palmica u saksiji, potpuno suva.

34

PRIZEMNA AMERIKA: A TRIP AMERIKA

Danas je palma pustila nove, svetlozelene listiće, dva komada.. Patetično. Čekam na aerodromu. Srećom, ima samo jedan izlaz iz pasoške kontrole. Avion kasni, jasno.

*** *** ***

Sedimo u kafeu hotela Day's Inn na obali Mičigena. Američko rano jutro – devet sati. Prinosim šolju usnama, N. uzvikne: - Stani! Dlaka! Onda zove šefa sale, svađa se, traži nov čaj, odbija da platimo... A mene baš briga. Samo se osmehujem. Otkrivamo miša. Sivi, veliki kao kažiprst, sve s repom. Beba, kako izgleda. Verovatno usamljen. N. ga hrani – ostavi mu ponešto u tanjiriću na podu. Obično dođe do hrane, dugo njuška, pokuša da je odnese ispod komode (tamo stanuje), ispostavi se da je preteško, pa posle dužeg razmišljanja ipak odluči da obeduje na licu mesta. Pazimo da ga spremačica ne primeti. Sigurno bi poslala nekog da ga otruju. Arlingtonsko trkalište, sunčan dan. Sedimo u kafeu, gledamo konje u manježu. Preko razglasa američka himna. Svi staju «mirno». N, naviknuta, ustaje – kao i ostali, okreće se prema zastavi sa rukom na srcu. - Vi ne ustajete na himnu? - Kod nas se stajalo u stavu «mirno» samo kad je Tito umro. - A ko je Tito? Barbecue, à la Americain: muškarci sede u bašti, piju aperitiv i razgovaraju o sportu (Olimpijada), politici (američka predizborna kampanja, Irak, Južna Afrika, Jugoslavija, Somalija). Domaćin okreće meso na pokretnom roštilju, žene za to vreme u kući, postavljaju sto, prave salate... Počinjem konjakom. «Hoćeš jednu rakijicu» kod naših emigranata znači Courvoisier. Posle prelazim na Singa pivo s Tajlanda. Izlet do Nove Gračanice, Ilinois. Lepo imanje. Na njemu sagrađena crkva – skoro pa identična, iako betonska, kopija kosovske Gračanice u razmeri 1:1.

35

Posle ćevapčića (miny hamburgers) na kajmaku (neprevodivo) i Manastirke (monastery brandy), govorancija, prikupljanja novaca za «napaćenu braću i sestre u otadžbini», počinje «narodno veselje». Kolo. Dve veoma lepe, visoke devojke igraju upravo ispred nas. N. hvata moj pogled, pita: - Krv nije voda, ha? Neprijatno mi je. Sad upadljivo gledam na drugu stranu, u krošnju jednog drveta. Na vrhu gnezdo, valjda prazno. Ptice ne vidim. Bogoljub pita N: - Kako Vam se sviđa naša nacionalna muzika? - Interesantna je. Podseća me na neke Zulu ritmove. Smejem se. Tako mu i treba.

*** Putujemo po Americi. Priroda divna, ali sve je toliko veliko da brzo postane monotono. Gradići pokraj puta – gomila šperploča, montažnog lima, plastike i stakla. Jasno mi je zašto su u vreme straha od ruskih bombi imali toliko apokaliptičnih pisaca koji su govorili o sprženoj Americi, prekrivenoj srčom, izuvijanim armaturama i istopljenim asfaltom. Dok N. vozi, čitam naglas divni Velakotov prevod «Orestije», tumačim Lakše je, nekako, prihvatiti tragediju ako je tako davna. Opet, ne smem previše da se upuštam u misli o sudbini, hibrisu... Balkan. Ipak, unutrašnjost Sjedinjenih Država ima svojih prednosti. Kod berberina ljudi razgovaraju o normalnim stvarima, o pecanju, lovu, novim automobilima. «Treba poseći ono drvo, srušiće se na šerifovu kancelariju». Imam utisak da je hotelčić u kojem smo odseli ne tako davno bio maison de tolerance. Purpurne tapete i nameštaj, svuda kićanke. N. je toliko umorna da ništa ne primećuje. Ne mogu da spavam. Gledam neku komediju na televiziji s tonom potpuno utišanim. Nemam pojma o čemu je reč, ali se čini da je smešno. Popodne u Hot Springsu: ... trohej zagušljivi... zvučni teški jamb Podne je – kao voda tišinom razljeva se Sunčani ditiramb Natpis na zgradi, uz put: For sale rabbits. All colors. $5 ea. Na barskoj stolici u automehaničarskoj radionici. Majstor leži pod našim automobilom, pada kiša. Letnja. Napolju toplo, sva vrata su otvorena. N. puši i gleda u oblake iznad šume. Ja kao čitam novine, a u stvari gledam njenu podignutu kosu, njen vrat.

36

Slušamo Okudžavu. Prevodim stihove koliko mogu da stignem. Odjednom, s trake, glas Arsena Dedića. Ćutim, slušam. Kvaziengleska zabava. S šoljom čaja u jednoj ruci, tanjirom kolača u drugoj, lulom u ustima, delujem zaista glupavo. N, zauzeta razgovorom s nekim generalom me primeti, pritešnjenog u ugao, prisiljenog da povremeno klimam glavom na političke opaske o balkanskoj situaciji, počne da se smeje iz glasa. Priđe, prihvati kolače i čaj, okrene se ka mom «sagovorniku» - diskretno našminkanom mladiću plave kose, osmehnutom «američki» - s protezom u ustima. - Pridržite mi ovo, budite tako ljubazni, molim. Uhvati me pod ruku i izvede napolje. U motelu, dok se češlja pred ogledalom, seti se: - Šta misliš, da li onaj majmun još uvek drži tvoj čaj i kolače? Ogromni šoping centar na sred autoputa. Stajemo. N. oduševljena kupuje bluzu, jedne pantalone, tri para mekanih cipela, belu čokoladu za mene, kilogram Earl Grey čaja, takođe za mene, afričku kafu za filter aparat za sebe. Odeljenje kućnih potrepština: - Ove zavese će nam divno stajati u radnoj sobi, ovaj prekrivač je kao pravljen za naš krevet, vidi ovaj divni pribor za kafu... ili čaj... Pojavljuju se palme pored puta. Pospana ruka na dojku, malu i čvrstu, nežno položena. Okrenut ka zelenoj džungli, uz zvuk zrikavaca i krike ptica, udišem duboko. Vlaga. Jedan mačor, žut, leži pokraj mene. Povremeno lizne šapu, ne dižući glavu. Ležim u kadi punoj pene. N. ulazi u kupatilo da uzme jedan Advil iz nesesera, pogleda moju mokru kosu: - Pa ti si skoro ćelav! Dok je N. u banci, sedim na toplom trotoaru, pušim, čitam kratke priče Suzan Sontag. A valjalo bi da osmatram, pa da ubacim četvrt dolara u parking sat ako se pojavi policajac. Vrata automobila su otvorena, slušam muziku. Mano Negra. Spustila se strahovita sparina, kao da ćemo imati oluju. Već je 96 Farenhajtovih stepeni. Tampa. Na jednoj viktorijanskoj zgradi natpis: «Saznajte svoju budućnost.» N. insistira, ulazimo. «Vračara» je iz Persije. Nešto u njenom licu mi je poznato. «Gleda budućnost» iz kafenog taloga. A onda se setim:

- Oprostite, da li se vi zovete Ferzana? (Zapanjen pogled.) - I studirali ste medicinu u Beogradu?

37

Ki Vest. Okean kao da bubri, nadima se. Ka istoku crvena pruga. Dolazi tornado, biće ovde sutra naveče.

N. trči kao devojčica po plaži, skuplja školjke i lepe kamenčiće. Posle se hvali njima, pokazuje. Sedimo na verandi, uz leden čaj. Ja čitam novine.

Skida cipelu da istrese pesak s plaže a njena noga / mala / oh Bože / kakvo je to stopalo Gubim nerve. Drhtim. N. me grli kao veliku bebu. Ka severu. U Kentakiju bi bilo lepo živeti. Mirno. Mislim na svog prijatelja Drakulu, kako bi se njemu sve ovo svidelo. Popodne ljudi sede na verandama u stolicama za ljuljanje i gledaju ko prolazi. Niko ne prolazi. Večera u ribljem restoranu preko puta vašingtonskog IRS. Jedna gospođa počinje monolog o «mladim generacijama» i napuštanju «porodičnih

vrednosti», «morala», «tradicije». Ne smetaju joj konobari u bermudama. Ali, govori ne skidajući pogled s mogu uha gde su minđuše.

- I eto, objasnite mi, mladi čoveče, zašto vi ne nosite venčanu burmu kad ona može? – i pokaže na N.

- Zato što nisam oženjen, gospođo. N. dotiče moje koleno ispod stola, miluje me, ali tako da svi primete. Kad izađemo iz restorana, veselo skakuće. - Nije zabavno – kažem – da li si razmišljala da ja... da bih... – Ne dovršavam rečenicu. Motel «Vagabund». Ona spava. U mraku sedim pred ogledalom, pušim cigarete.

Povremeno, kroz prozor, svetlost neonske reklame. Na stolu cveće u keramičkoj vazi. Plastično. Karanfili. Na dvadesetak milja od Čikaga počinje miris na izgorelu gumu. A onda se čovek navikne,

i prestane da primećuje. U stanu takođe neki čudan miris. Imam utisak da je neko menjao raspored papira po

pisaćem stolu. Paranoja, verovatno. Kačim nove zavese na prozore. - Vidiš, odmah ti je lepše u sobi. A i sto bi mogao da promeniš. Radim. N. gleda preko mog ramena ćirilična slova što se pojavljuju na ekranu. - Trebalo bi da počneš da pišeš na engleskom. Muzej Umetničkog instituta, Čikago. N. dugo stoji ispred jedne svetlozelene džungle,

«obogaćene» lavovima, tigrovima, nagim lepoticama. Le Douanier.

38

Ja, fasciniran rozikasto sivim svetlom na Moneovim vedutama Londona, slikanim iz bolnice Sv. Tome.

U sali srpskog manastira na Redvud Drajvu satelitski prenos «Drugog dnevnika» Radio

Televizije Srbije. Na pola ustajem, odlazimo. N. vozi autoputem broj 90, ka jugu. Ja palim cigarete jednu na drugu, ćutim, zalazi sunce,

negde sa desne strane. Četiri asocijacije: Nebo iznad Varaždina, zima 1983. Sneg, čekanje. Nebo s jednog beogradskog krova, Pošip, tišina. To je valjda 1982. Nebo na Tarnerovim slikama, na flamanskim slikama. Banat, Crnjanski. N. uzima moju cigaretu, gasi je: - Dosta. Sedimo na obali jezerca (patke, guske, šta li – mrak je, ne vidim). Zrikavci. Za večeru karbonare. Prelistavam novine. N. piše pismo. Mami. Letnje kiše. Vazduh pun vlage, otužan. Imam utisak da N. strepi da ću svakog časa početi

da se bunim što smo, prema njenoj želji, uzeli kabriolet. Istina, sedišta su izjutra malo vlažna... Subota. Obavezan golf sa gazdom. Kod šeste rupe počinje kiša, pravi hladni pljusak. Ipak,

on insistira da igramo do kraja. Kod kuće s mukom i uz gunđanje skidam mokar pulover, polo majicu. N.: - Zašto se buniš? Voliš li golf? - Ne. Mrzim golf. A i ne znam da ga igram. - Pa zašto ga onda igraš? - Zato što... - Zato što si se prilagodio. Postao si njihov. Pravi Amerikanac. O, Bože, odvratnih li

ljudi... Golf će ti koristiti u poslu, u društvu... Postaješ snob. Disgusting. Sedimo na terasi, uz ljubostinjsko vino, kupljeno na Irving Parku. Avioni, po šest svakog

minuta, prolaze nebom. Oblaci idu preko meseca. U pozadini zvuk mašine za pranje sudova. Crk'o kabl. Televizor sad hvata samo kanal s crtanim filmovima, nekog histeričnog

propovednika i CNN na španskom Udubljen, sedim sav napet, pokušavam da shvatim šta govore i o čemu govore na vestima.

Liči na italijanski, ali... Vraćam se kući. N. gleda «Wayne's World», s ogromnom kesom kokica u krilu, dve

otvorene bombonjere pored sebe. Na glavi bejzbol kapa, okrenuta naopako. Golišava, ogrnuta peškirom. Na pramenu kose skuplja se, polako, jedna kap vode...

39

Spavamo zagrljeni, stegnuti. Jutrom / ja se budim ranije / - uspomena iz vojske - / udišem / miris njen Diner's. Crvene visoke stolice, presvučene veštačkom kožom, pričvršćene za pod,

poređane uz šank. Jedem. Jaja i slaninu, sok, kafu, burbon iz svoje pljoske. Dupli. Budim N. velikim espresom u stiroporskoj šolji iz kafea. «Spusti to pored.» Odlazi da se

tušira. Prestaje kiša. Otvaram prozor, postaje hladno, zatvaram ga, nameštam krevet, praznim pepeljare, grejem mleko za kukuruzne pahuljice, brišem rukavom sakoa prašinu s pisaćeg stola, zalivam palmicu, pronalazim jednu prljavu čarapu između dva jastuka na sofi, gledam televiziju, slušam radio, ona se još uvek tušira.

Telefon. Mama. Šta se to dešava u Beogradu, zapravo? - Mislim da ne treba da se vraćaš. Nikada. Telefon. Njena mama. Šta se to desilo u Boipatongu, zapravo? - Mislim da ne treba da se vraćaš. Još ne. Duva neka promaja kroz stan. Uopšte ne mogu da pronađem odakle «vuče cug», kako bi

rekao Vuk Karadžić. Čitam Les profits de guerre Rišara Luinsona. Popodne mi jedan raščinjeni sveštenik,

«zakleti antikomunista», pokazuje lep ručni sat koji je dobio od sestrića, junaka s ratišta. Plen. Doxa. Zlatna.

Vadi iz džepa isečak iz Ekspres Politike, otvoreno pismo u kojem hvali predsednika Srbije.

N. – saginje se da dospe mleko u moj čaj. Meki pregib njenog vrata, zlatasto rame. Topao

miris. San: N. i ja sedimo u «Grčkoj kraljici», ali ne u Knez Mihailovoj, nego na St. Placide u Parizu,

kod Monparnasa. Ona pije neki koktel, gleda nekako pored mene, negde iza... Sipam vodu u svoj uzo, polako postaje sve beljli i belji, onda – neko, kao filmsko ili

televizijsko pretapanja iz belog u belo – u parku smo, šetamo drvoredom. Jablanovi. Vršac? Beograd? u kupatilu curi voda treba zvati majstora Vozim se s posla, na radiju grčka emisija. Kirie eleison. dok me nema / porazbijaš po kuhinji / čaše / tanjire / šolje / čistimo pod zajedno / rukama

/ a sitni komadići se zabijaju pod kožu / onda ćutimo / jer šta da se kaže / pijemo iz papirnih čaša/ jedemo iz tiganja.

40

stojim dugo pred ogledalom ne prepoznajem ustajem noću odlazim u duge šetnje kao po cigarete a ulice vlažne hladne Izjutra se budim sam. N. je već negde otišla. Nema poruke na frižideru, kako je

uobičajeno. Dolazi tek uveče, ćutljiva. Kuvam kakao. Možda bi trebalo da pitam gde je bila, šta je

radila. U kuhinji, pijemo recinu Ahaïa-Klaus, ćutimo. Gledam u plinski šporet, na njemu piše

Magic Chef, polako rotiram vino u čaši. Ona naglo ustaje, odlazi da telefonira, ali iz spavaće sobe. Onda uzima jaknu, izlazi, s

osmehom na licu. «Videćemo se.»

gledam te kako odlaziš niz prazni north clark street hodajući ko zna, možda voliš drugog čoveka (eto, upravo, pre pet minuta si ga, mislim, zvala možda probudila vratila se s osmehom sa telefona) istina nisam ga nikada video mora da je mnogo bolji bože bojim se da ti se nešto ne desi u ovoj ulici ima svakakvih tipova

41

sećam se ogromne činije pune grožđa na stolu otkud mi ta uspomena to je valjda bila neka proslava

ne znam bilo je i čaša s vinom moja lula ona keramička jedan fotoaparat amaterski nečiji gomila prljavih tanjirića kašičica moj pulover prebačen preko naslona stolice reket za tenis pažljivo naslonjen na zid peglaš moje košulje gola do pojasa prebacuješ kosu iza uha hranim ptice mrvicama sipam ih na prozorski sims ptice u gomili bore se za hranu skaču jedna preko druge guguču guču guču

dišem duboko Vodim N. na večeru kod Save i Jelene. Predstavljam je:

- Ovo je N, - moja... moja prijateljica. Vozim kući. Pospan. N. se igra pretincem za rukavice, otvara ga i zatvara. Pa onda s prozorima. Električni, otvaraju se na pritisak dugmeta. Menja stanice na radiju, isključuje ga, uključuje. - Šta ti je? - Ti to mene pitaš? A šta je s tobom? I prestani da govoriš francuski. Imam utisak da kad god želiš da me uvrediš govoriš francuski. Zašto? Sa svojima govoriš engleski, nisi primetio? Gubiš se. Kosmopolita! Ha! To je priča koju sebi pričaš, šapućeš za «laku noć». Ti si opsednut svojom zemljom. Naučila sam imena svih vaših političara. Zato što me to zanima? Usput, valjalo bi da vidiš svoje lice kad govoriš o njima. Zašto nisi ostao da se boriš protiv njih odande? Emigracija nije borba. I ja sam u emigraciji, znam. A ja/mi bar znamo šta je to nacionalna odgovornost na leđima jedne osobe. Misliš da mene do sad niko nije pitao da li kod kuće ugnjetavam crnce, da li imam plantažu... Poslednje reči izgovara u drhtavom jecaju. Zaustavljam automobil pored trotoara, grlim je. Trese se u mom naručju, snažno me steže. Policajac s baterijskom lampom prilazi, osvetljava. Dajem vozačku dozvolu, odmiče se, proverava. Za to vreme, N. i dalje plače. Policajac je pita: - Da li je sve u redu, ma'am? Ona odgovara da jeste, on vraća dozvolu, odlazimo. U liftu briše nos, gleda u ogledalu razlivenu šminku na svom licu. - Putujem sutra u London. U podne. Danas sam kupila kartu. Sedim za pisaćim stolom, čistim sve lule, jednu po jednu.

*** *** ***

Libertivil. Neki blag povetarac, mirisan. Dodirujem rukom kameni krst nad Dučićevim grobom, sa strane hrapav, spreda izglačan, topao. Ne znam ni kako ni zašto – prelilo se, valjda – uglavnom, užasno patetično, rasplačem se. A ni ne volim Dučića.

42

Posmatram groblje. Dug, vrišteći šaren red srpskih grobova – ali opet američki, bez humki, samo nadgrobni spomenici. Čitam natpise. Ćirilica, uz poneku grešku u pravopisu ili ortografiji, imena naših sela – mesta rođenja pokojnika – milozvučna, grcava. Izgovaram: Pavliš, Galibabinac, Vlajkovac, Lipolist... Pokopane nade. «Jednog dana...»

A kmetu je sejeno jel krepa totu, tam Il v katedrale v Zagrebu Kad drugog spomenka na grebu mu ne bu Neg pasji brabonjek na bogečkem grebu...

Na kraju krajeva, i Pére Lachaise je obična ledina. Na brežuljku, ali ipak ledina.

*** Ponekad se probudim s žestokom, prosto fiziološkom željom da se vratim u Beograd Ali to me brzo prođe. Sedim u bašti restorana na Veker Drajvu, prelistavam četiristoti broj Književne reči, pristigao jutrošnjom poštom. Lišće pliva po površini bazena u sredini kafea. Sa Mičigena duva vetar. Platno suncobrana nad mojim stolom leprša. Pomalo je hladno. Dolazi jesen.

Beograd – Solun – Fisen – Insbruk – Ženeva – Brisel – London – Čikago – Ki Vest – Njujork,

1991 – 1992.

43

KNJIGA DRUGA GODINE MRMOTA

1992 –1993.

44

TERRA INCOGNITA Čikago me ispraća vetrom. I zaparom. Na neizgovoreno pitanje prijatelja odgovaram: «Ne znam zašto se vraćam». On me gleda, klima glavom, kao da razume. Vidim da me, nekako, žali.

Samoća dobiva novo ime Preko noći su izmijenjeni Dragi i mrski krajobrazi pod prozorom...

Mladić, crni lekar, visok, kao da je iz Sudana, pita me kuda putujem. Prvo ga ne razumem, njegov engleski je neobičan, posle prelazimo na francuski koji govori s teškim kanadskim akcentom, odgovaram: u svoju zemlju. Kažem i u koju. On dugo ćuti, onda pita od kojih sam. Od napadača ili napadnutih? Od napadnutih, svakako, svi smo mi napadnuti – odgovaram. Kaže, žao mu je. Slećemo u London. Tu sad valja provesti čitav dan, čekajući. Avioni više u moju zemlju ne lete. U restorančiću na Sohou, punom mirisa užeglog piva, koji se meša s mirisom moje lule, slušam tri pripita mladića kako pevaju: «Aj kiša pada, Srbija propada... Aj vjetar piri, Hrvatska se širi... (op – sa – sa, diri – diri – da) Pokušavam da se setim otkud znam tu pesmu. Ne odlazim do svog londonskog stana. Nikome se ne javljam. I ne pokušavam. Samo uđem u telefonsku govornicu, zagledam se u nalepnice «Specialised Service by Busty 18 year old Mistress Lola 235-0418», «Madame Diana 727-1990», «Lisa 370-5817 (Local)», «Top Class Black Mistress 258-3592» i uputstvo o rukovanju telefonom marke Mercury, pa se polagano okrenem i izađem. N. je u Londonu. U crkvi Sv. Martina slušam Vivaldija. Divne horne i oboe. Ali sve liči na neku tugaljivu jutarnju septembarsku kišu u Beogradu. Posle, u hotelskoj sobi (moj prtljag na aerodromu, ležim u donjem vešu gledajući u vrhove svojih stopala, jedem odsutno Sugar Puffs rastvoren u pinti mleka), razmišljam: «Zaista, zašto se vraćam?» Uostalom, ja jesam sumatraista. Bolje: Sumatraista. Velikim slovom. Kao Čovek. Kao Čovek. Dakle, čemu povratak?

45

*** Volim stvari izdaleka, kako se čini. Maštao sam, pokušavajući da to ni sam sebi ne priznam, o putovanju natrag, ali sad prezirem ovaj prastari Tupoljev koji se trese kao fijaker, i koji me nosi k Temišvaru. I sebe, jer sedim u njemu, skupljenih kolena, s nekakvom gvaljom stegnutom u stomaku. Osećam svoje srce tako snažno, da imam utisak da ga svi oko mene čuju. Kako tutnji. Tum, tum, tum. Tum, tum, tum. Kao koraci Hamletovog oca, sprat iznad. Kad će jutro? Možda... Zato je i kuća na Korčuli, sa svojim divnim zidovima i antičkom tišinom, nekad davno, bila savršena. Kao i Vršac, s jablanovima što šušte kroz prozor Žute sobe. Pre samo nedelju – dve stajao sam sa N. na obali okeana. (More sivo, vetar mi nosi šal, gledam u daljinu, pušim...) Sećam se šta sam rekao: «Nikad, nikad više tamo. Čak ni u posetu. Ta zemlja za mene više ne postoji. Čak ni kao geografski pojam. Bela mrlja na mapi Evrope. Terra incognita.» Pa su letele neke ptice, odmah iznad naših glava. Tu i tamo videli smo po busen trave, između kamenja. Neki mir. Iznutra. Isto: gajiti grožđe, pisati, šetati s decom, svojom decom, sedeti pred kaminom, slušati jablanove kako šušte na povetarcu... Mirno, mirno. Danas, to su sve samo slike. Kao Rembrant ili Rubens. Nešto iz muzeja. Lepo, ali visi na ekseru, zabodenom u zid. I tako. Morao bih da zatvorim oči i pokušam da spavam, ovo je besmisleno. I avion, uostalom, uleće u neku oluju, ljulja se i krcka, kao da će se svakog časa raspući po sredini. To bi bilo najjednostavnije i najelegantnije rešenje. Temišvar iz vazduha deluje kao nešto moje. Ali samo iz vazduha. Znam, polovina naše familije ostala je u tom delu Banata još od osamnaeste. I više se skoro ni ne poznajemo. Nismo se odrodili, jednostavno smo živeli u dvema skoro pa različitim državama, pa se ne razumemo baš najbolje. Veoma dobro znam zašto se u Jugoslaviji, kad je trebalo, nije pojavila zastava s rupom u sredini. I stid me je toga. A displaced person. There is, restless, tremble, deep in a man. Ipak, «hoću kući» nije značilo ništa. Možda samo «hoću kuću». A nje nema. Jugoslovenski carinici i policajci, sad već bez petokrake na kapama. Gledaju nas nepoverljivo, njuškaju da li, kojim slučajem, u koferima nosimo po kanister benzina. Pod rukom milujem Bompicinijev Rečnik, kupljen u Londonu. Ne otvaram ga. Nema tu više šta da se pročita.

46

Vršački breg izdaleka, odmah po prelasku rumunsko – jugoslovenske granice, već zelenkasto smeđ. Pokušavam, dok se približavamo gradu, da nazrem Kuću jablanova. Jablanovi slovenske sentimentalnosti. Ipak, nastavljam k Beogradu. Vršac će morati da sačeka. Posmatram svoj odraz u tamnom prozoru autobusa što juri kroz banatsku ravnicu. Čudno je kako su se u meni pomešali jezici. Kako više ni jednim jezikom zaista ne govorim. I ne razmišljam na jednom jeziku posebno. Već tako, u slikama. Bez gramatike, koliko god to bilo nemoguće. Pa onda shvatim: više nikad neću videti London. Koferi? Ortografski pristup metafizici: k o f e r i. Ne znam da li je povratak prava reč. Jer, ne vraćam se u ono iz čega sam izašao. A ono od čega sam pobegao još uvek je tu, samo još veće, teže, masnije... Nemam snage da odem do svoje kuće – ulazim u prvi hotel pored autobuske stanice. Soba mala, kao špajz u nekoj boljoj kući pre onog rata. Grejanje ne radi. Dugo stojim pod prohladnim tušem, posle, mokar, blago dršćući kraj prozora, posmatram svoj grad: pogled na jedno hotelsko dvorište. Kuhinja, magacin praznih boca, prljava fasada preko puta. Na ulici, rano izjutra, ženske noge, vire iz prepunog kontejnera. Ruke, duboko unutra, pronađu komad hleba i odmah ga stavljaju u vreću. Plastičnu, s natpisom UNHCR. Bože, kakav Weltanschauung! Beograd je i dalje blatnjav, mutnosiv, grisaille. Samo, mirišu parkovi. Kao da sam u Berlinu, u Makedonskoj ulici mirišu lipe. Kako nikad ranije nisu mirisale. Nema više toliko saobraćaja. Svuda naokolo čuju se gačci. Sa moje leve i desne strane dva solitera, dve kule – Politika i Radio B92, kao Quiqenparle i Quiqengrogne, Brbljivac i Gunđalo, Gog i Magog Beograda – samo, ne znam koji je koji... Nad krovorima neka izmaglica, trag aviona, verovatno vojnog, bioskopska reklama za film koji se davao pre nekoliko godina... Konobarica u praznom restoranu (štrika), sedi za stolom, najbližem vratima, povremeno uz širok osmeh pogleda k meni, da li sam završio čašu, da mi donese drugu. Dva čoveka na ulici gađaju se divljim kestenjem. A odrasli ljudi. (Jesen, i život bez smisla.) San: Rade, ležerno zgužvan, pevušeći uzgred, drhtavo, piše poeziju na marginama novina. Borba, ako se dobro sećam. Ona stara, velika. Kad se snovi završe, sećanja su mutna, nepovezana. To je, verovatno, način odbrane ovog sveta od onog. Ili obrnuto. U Klubu Radija, u Kamenoj sali, kao da se ništa nije promenilo. Samo, umesto Titove slike, na zidu visi stiroporski znak RTS.

47

Milka bez pitanja donosi tri deci crnog. Kaže maslina nema. Već dugo. Ne pita me gde sam bio. Ali, kad donese drugu turu, ima više vremena, pa me pita: «Ja sam dobila šećer, a šta si ti navuk'o?» Nema to veze sa N. Nema to veze s nostalgijom. Mislim da znam zašto sam se vratio. Ali to ne smem da izgovorim. Više od bilo čega bojim se patetike. Samo mi još groblje slonova fali. REKA DUNAV: LINC 412, BRATISLAVA 440, KOMORAN 446, BUDIMPEŠTA 500, BAJA 625, MOHAČ 631, BEZDAN 442, APATIN 491, BOGOJEVO 430, VUKOVAR 374, NOVI SAD 357, ZEMUN 348, PANČEVO 357, SMEDEREVO... Zapisivati, povremeno, dugi niz godina. Posmatrati sopstveni rukopis kako se menja kroz vreme. Uz promene unutar. Naravno da mi na pamet ne pada da izigravam Edmona i Žila u jednoj osobi. Samo, mora se raditi. Ili plakati nad vešalima što niču negde. Ne zanosim se da moje prisustvo i delovanje mogu išta promeniti. Ranije sam u to bio čak i uveren. Ja sam tad bio mlad i velika budala. Sad, pokatkad mislim da ću čak i radom na radiju delovati kao mali, malecni šraf, ili delić sigurnosnog ventila – u njihovoj mašini. Ipak, ne želim da pratim, kao toliki drugi, potom da pišem memoare, embahade, lažem, pravdam sebe, prljam ruke. Totalitarni režim je, kako vidim, čitavu zemlju, vrlo perfidno, uostalom, pretvorio u jedan veliki Hajd Park Korner. Dakle, protiv vlasti može se reći sve. I to mogu vikati sve dok glas ne izgubim – svejedno. Da imitiram Jana Palaha? Dakle, «vox clamantis in deserto» - neće čuti niko. Na kraju krajeva, ionako radim skoro pa pro bono. Možda mi je to nekakva vrsta izgovora.

48

RADIO

- Izgledaš grozno. - Hvala ti lepo. A ti si se usvinjio, druže uredniče. - Gospodine uredniče. Slušaj, ja sam ti dobro situiran čovek. Imam divnu decu, dobru

ženu, mladu ljubavnicu, posao koji volim, stan, auto... Jebiga, jedem svakog dana i kod žene i kod ljubavnice, dva puta nedeljno kod majke – ne smeš ni jednu da uvrediš... Plus ovo pivo... Hoćeš jedno? Ne? Čuj, lečiš li se ti?

- Jok. Ništa meni ne fali. Samo sam ružan, kao i obično. Neću pivo, izvadi onaj viski iz fijoke.

- Otkud mi viski, znaš li ti da smo mi pod sankcijama? - Znam da smo pod sankcijama. A otkud ti viski, nemam pojma, ali znam da ga imaš. - Pokvarenjaku jedan. Evo ti čaša. Da ti kažem pravo, Lazare, seda kosa ti stoji veoma

interesantno. Deluješ... interesantno... Baš interesantno. - Aha. I sipaj malo više, cicijo jedna. - Dakle, nećeš u informativnu. To već i razumem. Ovako: imaćeš svoju staru emisiju o

književnosti ponedeljkom, sredom i petkom. Dok te nije bilo puštali smo samo muziku. Ali, hajde objasni mi: zašto Krleža danas?

- Baš zato. - Ma daj, čoveče, samo ćemo iznervirati slušaoce. - Nećemo. Uostalom, to neće biti Krležina drama. To je moj tekst, hommage sklopljen od

materijala koji samo podseća na način pisanja Krleže i Crnjanskog. - Postmoderna. Pih. - Nemoj da me psuješ. Ne znam ti ja šta je to, post-kako-li-već-reče. - Dobro, dobro... Ma, za Crnjanskog me je baš briga, iako je i on škakljiv... - Šta je ovo, cenzura? - Ne daj bože. Samo mislim da nije trenutak. - E, jeste trenutak. Devedeset treće pada stota obljetnica Crnjanskog i stota godišnjica

Krleže. Zašto mi to ne bismo obeležili? To su naša dva najveća pisca. - Slušaj, nema te skoro dve godine, i onda baneš nenajavljen, u sred rata bi snimao radio

dramu po piscu koji pripada neprijateljskom narodu... - Hoćeš da te udarim ovom pikslom? Uostalom, Srbija nije u ratu. - Ne seri. To će cela čaršija da priča, to ne mislim ja, budalo preispoljna. - Baš me boli za čaršiju. A i tebe, koliko znam. Da se ti ne brineš šta će da kaže neki

Komitet? - Slušaj: skini mi se. Snimaj šta god hoćeš. Kaži mi šta ti treba i neću da te gledam neko

vreme. - Moj stari tonac, moji stari studijski termini, lektor, pet hiljada metara LGR 50,

dvadesetak kernova, lepak, malo blanka...

49

- LGR 50 nisam video dve godine. Taman koliko tebe nije bilo. Dobićeš u najboljem slučaju SPR 50. Ona crna traka. Nivo šuma nula, ali se brzo razmagnetiše. Pa sa SPR-a prebaci na digitalni snimak, da ti ne propadne. I to ti je to. Kernova ima koliko hoćeš. Za blank i lepak se snađi sam. Jebi ga, nemoj me maltretirati s takvim sitnicama. Kod sekretarice upiši studijske termine. A kakav lektor ti treba?

- Za zagrebački izgovor. - Imaš ti više sreće nego pameti. Pre mesec dana dobili smo neku curu iz Zagreba,

lingvista... Otac Hrvat, majka Srpkinja... Poznata ti je ta priča... Sofija se zove. Čekaj, imam tu negde njen telefon.

50

TERRA INCOGNITA Potopiš, tako, mozak u alkohol, sačekaš malo, godinu, dve, desetak, i eto. Kako je bolest napredovala, gubio sam vreme u besmislenim svađama sa sobom i drugima, umesto da učinim nešto. Bilo šta.

Dug je to put. Dugo je i trebalo da shvatim za sam za svoj život kriv ja sam, ne genetika, drugi ljudi, okolnosti. Sistematično zarezujem četiri olovke Koh-I-Noor 1500 B. Bez gumice na vrhu. Ne brišem ništa. Precrtavam. Davno sam već razumeo da se stvari ne mogu obrisati, naročito događaji iz prošlosti. Njih samo mogu da precrtam, tako da pri ponovnom pročitavanju ne obraćam pažnju. Razmišljam o N. Lirika, svakako, hemoroidna, ali lirika. Ipak. Najzad se useljavam u svoj stan, oronulu kuću u srcu Dorćola. Kuću – istoriju propasti jedne civilizacije, rekao bih da sam egocentričniji. U kuću – punjenu sovu. (Kuća kao kulise, bačene u ugao pozorišnog magacina, kulise za neku predstavu koja se dugo, dugo već ne prikazuje, koju su svi, čak i glumci, pozaboravljali, kuća kao ostatak života koji nikad nije postojao, ostatak sačinjen od pocepanog platna, papir mašea, slomljenih iverica, ispucale farbe... Kuća, iluzija nepostojećeg, naročito u ovom trenutku, kad smo svi za jednim velikim table d'hote, kad svi žive od sećanja i «malo suva 'leba»...) Hodam prostorijama, posmatrajući nameštaj i slike, koje sam godinama sakupljao. Sve mi deluje strano, nekako. Police za knjige prazne. Samo Istorija Jevrejstva od Graetza, u jedanaest kožom uvijenih svezaka i Vojna enciklopedija u deset tomova – bile su preteške da bi ih pre mog putovanja preseljavali u Vršac. Dodirujem rukom glavu žene od belog, bračkog mermera. Hladno. Ove fotelje su iz Kuće jablanova u Vršcu. Samo sam ih ponovo tapacirao, 1991. godine. Inače su tačno onakve kako su izgledale pre čitavog jednog veka, kad su kupljene u Pešti. Tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza. Novinar usplahireno govori u kameru. U pozadini, vidi se dim, čuju se pucnji. Telefoniram. 041.

- Ja sam, Igore. - Bok, Lazare. Nismo se dugo čuli. Kak si mi kaj? - Gledaš li televiziju? - Gledam. - Nećemo se valjda tući? - A čuj, izgleda da hoćemo.

I tako je, kako izgleda, počeo rat. U vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine zabranjeni svi letovi. Posmatram fotografije na svom zidu. Fotografije neba. Nebo nad Cejlonom, nebo nad Samosom... i jedna slika nekog rumenog drveća s ostrva Hios.

51

Naravno da sam odmah shvatio da devojka s druge strane pešačkog prelaza nije N, ali, svejedno, užasno dugačak delić sekunde stajao sam smrznut na pločniku. Praznik. Devedeset prve, u ovo vreme, baš pred odlazak iz zemlje, pisao sam za Yutel – kojeg, uzgred budi rečeno, više nema, komentar o «Poslednjem Danu Republike». Prevario sam se, kako izgleda. Juče sam se, dakle, probudio uobičajeno rano, oko pet i nešto, gledao kroz prozor kišu, slušao kako se «polako Zvezdara odlepljuje od Dunava...» Svitanje. Uz čaj prelistavam praznične pedesetšestostranične novine: o svetskoj zaveri protiv našeg naroda... REKA SAVA: RADEČE 310, ZAGREB MINUS 180, JASENOVAC 169, BROD 153, MITROVICA 161, ŠABAC 156, BEOGRAD 222. Na televiziji reklama. Reklama za otirače. Otirače za cipele. One što se stavljaju ispred vrata, da ljudi brišu noge. Ovi, moderni, imaju dugačke šrafove kojima se pričvršćuju za pod, da ih neko ne ukrade. Predizborna kampanja. Dolgcajt. Ne. Meni nikad nije dosadno. Naši dijalozi unutar mene često me čak teraju da pobegnem, da se isključim, da blejim u prazno – ili u bregove u daljini. A to je tirkizno plavo. San: Slavimo nešto, verovatno nekakav verski praznik. U hotelskoj sobi, negde u provinciji. Ja sam bolestan, izgleda nepokretan. U sobi do nas moja prijateljica iz srednje škole, s mužem i decom. Slučajnost. Međusobna čestitanja, telefonom, iz sobe u sobu. Sve vreme, neki ljudi ulaze, izlaze, pevaju, igraju... N. ih služi ratlukom i kafom u malim, bosanskim fildžanima. Telefon: Džon, veseo, pripit, iz neke londonske rupe (u pozadini čuje se džez), govori o nekoj pozorišnoj premijeri na kojoj je bio, ako dobro shvatam, potom pominje naše zajedničke poznanike iz škole, kako se neko ponovo venčao, a neko ponovo razveo, ili obrnuto, kako je La Cloche dobila novog kuvara, nekog Jamajčanina kojem stalno zagore i najjednostavnija jela, i kako više tamo niko ne ide, da se «čitav svet» preselio u The Bridge... Ništa ne razumem. Nema struje, nema vode, gladan sam, hladno mi je, u novčaniku imam debeo svežanj jugoslovenskih novčanica koji vredi oko pet – šest funti, čitav dan sedim u kući jer gradski prevoz ne radi... Polako spuštam slušalicu pored telefona iz koje Džonov glas mrmori još neko vreme, vraćam se u svoju fotelju da umotan u ćebe zurim u prazan kamin i lepo vidim: ništa, ništa ne postoji. Ni Karlton, ni Grid, ni Kaning klub. Nisu nikad ni postojali. Nema Oksforda, nema Londona, nema Britanskog Ostrvlja, nema čitavog sveta, postoji još samo ovaj komadić zime i gladi...

52

I ništa više. Ništa. Čak ni knjiga na podu pokraj mene, Brideshead Revisited – piše na žutim koricama, ne postoji. Ako sad krenem rukom da je dohvatim, moji prsti će opipati samo prazninu. Više ničeg nema.

53

RADIO - Da vidimo. U radnom stanju su samo tri magnetofona, dva disk – plejera, dek, bedas, SPX, gramofon – ako nabavimo novu iglu. I magnetofonima moramo da čistimo kapstan, usporavaju i ubrzavaju kako im se nadigne. Ostalo mi je još malo Studerovog ulja, iskoristićemo ga. Mikrofoni imaju neki neverovatan nivo šuma... skoro su neupotrebljivi.

- Pa ne traje ništa večno. - Znam da ne traje. Ali mi je ipak žao. - I meni je žao. Ja sam ih i kupovao za radio u Švajcarskoj, pre pet godina. - Što ne kupiste jednog Neumanna... - Da je baba tramvaj, imala bi trolu. Nije bilo para. - Imate li kod kuće neki pokvareni banana – telefon? - Mislim da imam. Ako ga nisam bacio. - Ništa ne treba bacati, Lazare. Ako pronađemo četiri membrane od banana telefona,

napraviću vam mikrofon. Kondenzatorski, sa sopstvenim napajanjem. - Dođi kod mene večeras, naći ću membrane. I odmah počni da praviš mikrofon. Sutra

putujem. Kad se vratim, odmah će nam trebati. - Putujete u inostranstvo? - Još uvek to nije inostranstvo. Idem u Vršac, na nekoliko dana. Nisam bio u toj kući

skoro dve godine. Ko zna, možda su se i pacovi zapatili. - Pacovi moraju da jedu nešto. - Ima tamo knjiga koliko god hoćeš. - E, da: za M3 treba nam tanjir. - A šta je sa originalnim? - Ukrao neko. - O, jebem li im majku...

54

TERRA INCOGNITA Putovanja po Jugoslaviji, danas, izgledaju kao ona iz sedamnaestog veka. Dugotrajne pripreme, čekanja... Ipak, gospodo, jednu pijanu čašu Banatu! San, u autobusu: Gledam kako Hiperid pred mudracima cepa haljinu Frine iz Tespije. A te grudi... Nedostaje mi N., malo. Cimetni oblak, koji ju je uvek pratio. Bude me vesti koje vozač autobusa pušta glasno: izglasano nepoverenje saveznoj vladi. Kojoj vladi? Koje zemlje? Ništa mi nije jasno. Počinje da pada kiša. U Vršcu sneg, u krpicama, tu i tamo. I kiša, neka čudna, ledena. Kuća jablanova hladna, zidovi smrznuti. Gasa za grejanje skoro nema. Sedim u Žutoj sobi, u kaputu, dah koji se ledi. Iz mene izbija para, kao iz umornog konja. Pošta, pristigla u ove dve godine, koliko me nije bilo: poneka čestitka za neke, davno prošle praznike, onda časopisi, besmislene literarne polemike, svađe profesora i asistenata književnosti... Novu godinu dočekujem u novom krilu Kuće. Toplije je, za nijansu. U ponoć rafali, rakete iz signalnih pištolja. Čitav vatromet. Nakon toga tišina. Jablanovi kroz prozor. Svodim račune, preturam po 1991. i 1992.: Sa nesažvakanom istinom u ustima, izvesno vreme, nestao sam iz sopstvenog života... Sada radim na svom novom početku – reče Pesnik. Ne ponosim se svojim čergarskim vremenom. Voleo bih da mi se poslednje dve godine nisu desile. Bar kad bih znao, šta li sam to tražio? Lepo kaže Crnjanski: ...Topografska karta njegovog kretanja... liči na seizmografski snimak, na kardiogram bolesnog srca, na trčkaranje miša po mišolovkama. To, nije nimalo sramota. Ludačko je samo kako taj čovek traži ono, čega nema, što je izgubio, što više, nikad, ne može naći! Nema Novogodišnjeg koncerta iz Beča. Za nas. Zbog sankcija.

Neće biti ni FEST-a ove godine. A od ponoći, sve evropske granice su otvorene. Telefonom mi javljaju o spiskovima zaposlenih u Radio televiziji Srbije koje čeka «prinudni odmor» ili otkaz.

55

Sređujem biblioteku – sve što je pred moj odlazak preneto iz kuće na Dorćolu, samo je nabacano, bez reda. Pokušavam da uklopim svoje knjige s knjigama mojih prethodnika – oca, dede, pradede, čukundede. Neke odvajam: zatrebaće mi u Beogradu. Uglavnom, gomila đubreta. Balast u kući, od kojeg će se jednog dana čitava zgrada srušiti. Ili zapaliti. Kažu da se čak i Šamael na kolenima moli. Ali to ne pomaže. Bar ne meni. Jer u tako nešto ne verujem. Ne više. Hladno. U selima oko Studenice vukovi su, kažu, kao domaće životinje. Silaze među ljude. Jedan čovek pronađen smrznut u požeškoj čekaonici železničke stanice. Šetnja po Bregu. Komšijski kučići s lakoćom, ja uz bolove u grudima, levoj ruci. Kod Crkvice stajemo da predahnemo. Skidam šešir i vidim: znoj je probio kroz traku. Hodajući po šumi, motam lulu, olovke, kamenčiće, staro kestenje po rukama... Valjda to pomaže koncentraciji. Nije glupo držati ni tu šolju čaja u ruci... Umro Nurejev. Zbog hladnoće narod seče šume i parkove. Već su i vršački Gradski park počeli da skrnave. A ona pesma Tadeuša Ruževiča... Viski s malo vode, izjutra. Nekoliko dana bilo je toplo u Kući, sad nestaje plina. Možda se valja vratiti u Beograd. Ipak, svejedno je gde ću se smrzavati. zatreperi žica / u uglu zablista komad stakla / bolest / visi na zidu / više kao dekor / nežan / plavičast dodir / puka slučajnost Jutro u Plavoj sobi. Uz čaj, bez mleka. Nemam cigarete – nema ih nigde u gradu. Slavska sveća, dogoreva još u toku prepodneva. Ne znam ima li više svrhe održavati... Položen kamen temeljac za prvo izbegličko naselje u Deliblatskoj peščari. Tužno mi je saznanje da mojom zemljom ponovo kruže ljudi s nekakvim novim Nanzenovim pasošima. Još tužnije je što shvatam da će tih papira uvek biti. San:

56

Zimovanje u nekom studentskom hostelu, kao na omladinskoj radnoj akciji. Svi su se lepo smestili, svi imaju krevete, samo ja idem od sobe do sobe. Tražim. Za mene nema mesta. Spavam sedeći na tvrdoj, daktilografskoj stolici u hodniku hostela, svi me preskaču, poneko me i zgazi. Ponovo Beograd.

57

RADIO

- I, kako vam se čini tekst? - Dobar je, Lazare. Radiofonski. Moram da priznam da nisam sve razumeo. - Kad se to izgovori i upakuje, biće sasvim drugačije. Da vidimo tu partituru. - Izvolite. - Ovo je interesantno... Klasičan gudački kvartet? - Da. Dve violine, viola, čelo. - Hmmm... A ovde ide ponovo... Da. Imam nekoliko molbi. Sitnih. - Da čujem. - Možete li umesto uobičajene postave da uzmete violu, violončelo i dva kontrabasa?

Onda sve ide u niži registar. - Pa, ne znam... Moglo bi, svakako, samo gde da nađemo dva kontrabasista? - Ima ih na fakultetu, siguran sam. - Ali neće da rade za džabe. - Pa pitaćemo. Šta nas košta. Ako ne, nasnimavaćemo. Znači, to je, u načelu, sređeno.

Idemo dalje. Ovde bih voleo da stanemo, vidite, kod ovog takta, tu ubacujemo jednu polovinu i jednu četvrtinu pauze, sve ostaje valcer, pa ponavljamo od takta osam, tako, ali ovaj put kontrabasi idu razloženo, ne želim da bude picikato, nego samo isečeno.

- Da vidimo... A finale? - Čitava stvar se lupuje. To bi mogao da bude lajtmotiv broj jedan, kad ponovo dođu do

ovog mesta, idu u krešendo, bacamo ga u hol... - Mogu li da sednem za klavir? - Naravno, zato smo se i našli ovde. - Da se neko ne naljuti? - Šta vam je, Jazzbina je naša kafana. Moj kolega s radija ovde pravi književne večeri.

Uostalom, vidite da smo sami. - Koji kolega? - Gospar. - Onaj dubrovački Židov? - Aha. Ali, samo otac mu je Dubrovčanin. Majka je s Čubure. - Nisam znao da njega zanima išta osim alkohola. - Aha. - Nije baš naštimano... Znači, mislili ste ovo... pa ovo... i onda...! - Otprilike. Samo... dozvoljavate? Na ovom mestu idemo... i tek onda...! - Dobro zvuči. - Još bolje će zvučati s gudačima. Da popijemo još po nešto?

58

TERRA INCOGNITA Nema cigareta ni u Beogradu. Čak ni na crnoj berzi. Washington Post: «Ženeva je gubitak vremena. Rešenje je u energičnoj intervenciji». «Jedna Svanova ljubav.» I zaspim. Danas dolaze prvi legionari u Bosnu i Hercegovinu. jedan izveštačeno slobodan skok i ono što je ostalo klati se na vetru vrlo neumesno u ovakvoj prilici ubrzo počinje da smrdi nadaleko kroz vekove dugo razmišljam bez razočarenja u suštinu misli tek tako o punoći boje na primer tvrdim da ne bi vaskrs'o da ga nisu izdali vaskrsavaju samo izdani U autobusu devojka sa štenetom u krilu. Ne zna se ko ima uplašenije oči. U SKC-u neki džez. Plakati s likovima političara obešeni visoko na banderama, grad još uvek okićen raznobojnim sijalicama. Danima pišem, popravljam, glancam... Ipak, loša je to literatura, ma koliko se ja trudio. Bojim se da gubim i ono malo šlifa. Na granici oružani prepad na kombi koji je prevozio opremu NTV-Studija B. Samoubistvo u zgradi Radija, priča se. Žena sa «spiska za prinudni odmor». Osam mrtvih u redu za vodu u Sarajevu. Da li postoji primarno ljudsko osećanje? I ako postoji, da li je ono ljubav ili mržnja? Ipak, lepo jutro. Sine ira, što je dobro. Živci su mi ionako već propali. Najstrašnija fotografija u enciklopediji o Drugom svetskom ratu: «Štuke» iznad Akropolja. Uvek prvo zarumeni. Iznad golog drveća. Mesec još uvek na nebu. Prvi tramvaji puni radnika škripe, čujem ih. Na Trgu Republike jedan čovek spava, ležeći na ivici fontane ispred Gradske kafane. Red za kamate ispred privatne banke, od pozorišta «Boško Buha» skoro do Filozofskog fakulteta. Narod u redu ćuti. Ne gledaju se međusobno, ne gledaju van reda, u ljudi što idu na posao i zainteresovano zure. Povremeno, penzioneri gunđaju, više za sebe, neka čudna vrsta dijaloga ipak postoji. Nekoliko puta redom prođe žamor. Neartikulisan. Niko ne govori, a opet... Natpis u izlogu: Die Echten Reder – Mozart Kugeln.

59

Pa onda zgrade dobijaju neku roze boju... Autobus br. 16 stoji na semaforu. Na pešačkom prelazu jedan mladić bije neku staru ženu. on: mlad, visok, lep ona: u sedmoj deceniji života, leži na trotoaru on: šutira je autobus: stoji svi gledamo pali se žuto pa zeleno odlazimo nikom ništa Ipak, izuzetno srećan dan. Uspeo sam da pronađem mastilo za naliv-pero. Oh, kako smo pokatkad sebični... Od dve stotine pedeset kuća u jednom selu u Srbiji ovog proleća sejaće samo osam. Nema novaca ni za seme, ni za đubrivo... O nafti da ne govorimo. Reinkarnativna mitologija kao metod, religijska praksa (konstruisana spekulacija), kao politički stav i propagandni materijal... Ne. Nisam shvatio. Funkcionišu na magijskom principu, jer magija upravlja silama, religija je moljakanje. Budim se pre izlaska sunca. Jutarnji rituali, čišćenja, očišćenja. Zapisujem snove. Šta je ono pravo? Ovo, ili ono, i kad zapravo sanjam? Na oba sveta postoje zakoni po kojima stvari funkcionišu. I tamo zapisujem ono što mi se ovde dešava. Leptir ili kaluđer. Pa čitam. Melange. Uvek s nestrpljenjem pročitam isprva novoprevedeni Valerijev tom odjednom, u brzini. Posle čitam polako, uz vraćanje. Uvek na dohvat ruke, sa mnom i na putovanjima, ovih nekoliko knjižica – Valerijeve Cahiers, Joneskovo La quete intermittente, Frišov Forderungen Des Tages. Preuzeću previše. Ova trojica su pisci sub speciae utilitatis, ali ne treba preterivati. Erudicija neizbežno vodi ka nemogućnosti izražavanja sopstvenog talenta. Opet, kako sebi dopustiti, i propustiti nešto tako lepo? Uostalom, čovekovo sećanje je samo slika, ispisana jezikom nukleinskih kiselina na mnogomolekularnim asinhroničnim kristalima. Dakle, baš me briga. Čitam. Dišem ravnomerno. Zamišljam da nisam sam u krevetu. Da pored mene neko spava. Kafa. I burbon, sa malo vode. Pa se pokatkad već izjutra napijem. Biva i to. Uglavnom, čekam da sunce obasja uzglavlje. Provuče se kroz roletne, i tu je, sedam – osam minuta, pa nestane. Zađe, za roletnu. Tad je jutro (complacencies of pegnoir) gotovo. Počinje dan, radni. Svaki je dan, za nas koji bolujemo od bolesti pisanja, radni. A i radio mora da svira. Tuš će me bolno otrezniti, znam.

60

Kao da promenom te svetlosti – iz žućkaste u sivkasto-plavičasto-beličasto-zimsko-hladnu, moj odnos prema danu... Predlog za novi grb Sereje. Orlušina. Ponosita, jasno. Na današnji dan pre tri godine Slovenci su napustili XIV Kongres SKJ. Sećam se da sam vest čuo preko radija, dok sam u Univerzitetskoj biblioteci pripremao esej o rimskoj retorici. Osnovano Javno preduzeće za održavanje skloništa od vazdušnih udara. Železnica ukinula sve vozove sa dizel vučom. Srpski operetni fašisti pozdravljaju s radošću ukidanje, zbog sankcija, «jezuitsko-jevrejsko-masonske propagandne tvorevine Trulog Zapada» - Paje Patka. Žilnik priča iskustvo s italijanske granice: «Kad je video moj crveni pasoš, carinik me je poslao u posebnu sobu, mislim, pretresaće me. Ulazi unutra, zaključava vrata. Rekoh – ovaj će sad i da me bije – ali on mi pojuri u zagrljaj: Serbo, Serbo, io sono fascista, takođe, otac mi je bio fašista, deda mi je bio fašista, ti, jedan Srbin, i ja, sad se razumemo...» Danas prve mimoze, uostalom jako skupe.

61

LAZAR. SOFIJA. PRVI SASTANAK S LEKTORKOM SKORO PROFESIONALAN. ON OZBILJAN, LISTA KNJIGU SNIMANJA I OBJAŠNJAVA O ČEMU JE REČ U DRAMI. SKREĆE PAŽNJU NA REPLIKE ZA KOJE NIJE SIGURAN KAKO SE IZGOVARAJU. ONA KLIMA GLAVOM, GLEDA GA PAŽLJIVO. POTOM, KAD DELUJE KAO DA JE ZAVRŠIO, PITA GA DA LI HOĆE SA NJOM NA ČAŠU VINA. KAŽE, ČULA JE DA SE ON RAZUME U VINO. A I BOLJE POZNAJE BEOGRAD OD NJE. ODLAZE U RESTORAN. NE NALAZE ČAK NI PRISTOJNO VINO, SAMO KONFEKCIJU, PA ONA NARUČUJE TOPLU ČOKOLADU, ON ČAJ. ONA PRIČA POLITIČKE VICEVE. ON NIJE NI ČUO ZA VIŠE OD POLOVINE AKTERA U VICU, ALI SE SMEJE OD SRCA, JER SE PRED KRAJ ONA UVEK TAKO LEPO OSMEHNE...

62

TERRA INCOGNITA Andrej mi piše da u Pragu ima restorana s natpisima «Zabranjen ulaz Jugoslovenima.» Sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ. Podizanje borbene gotovosti. Ovih dana čeka me «epistolarna delatnost». U zaostatku sam s pismima već dve – tri nedelje. Sutra – prekosutra treba da stigne scenario s lekture. Verovatno sažvakan, pa ispljunut. Lektorka je fina devojka, zabavna, osmehuje se stalno, ali «ispod mire sto đavola vire»... Primećuje, uostalom, čak i u svakodnevnom govoru, da sam jezik zaista počeo da zaboravljam. Onda sve to ponovno prekucavati... Sad, čekajući, nemam volje ni pisma da pišem. U pola četiri izjutra čitam sebi Bajrona, naglas, ali tiho. Može to da deluje i previše sladostrasno... Na kraju krajeva, moj život – revue des bevues. «Učim se» stranim jezicima. Kako vidim u knjizi koju listam ni sam ne znajući zašto, Il y en a une chez moi et l'autre se trouve chez toi kaže se na nekom tamo jeziku Tella yat g-dar-i ta-yad tella g-dar-ek. Možda će mi i zatrebati, ko zna. Vozim se potpuno novim autobusom. Pa crknu vrata. Čitav dan, pognut, nad pisaćom mašinom. Od deset do dvadeset tri sata. Nesanica. Već danima, noćima. Mleko 3.200 dinara. Ali ga nema nigde. Psihijatar na televiziji kaže: «Nije meni tako teško kao novinarima. Ja sam zaštićen u ordinaciji». Razmišljam ima li svrhe. Ima li svrhe išta zapisivati. u snegu / belom / zaleđene / lokve krvi / i cipela / puna ljudske noge / (kažu preko radija) Sarajevo. Događaj sakralizuje teritoriju, i obrnuto, profanizuje je. Učestalo ponavljanje događaja utiče na sakralizaciju mesta. Ipak, siguran sam da bi Sarajlije više volele da žive u nekom sasvim običnom gradu. Tek sam skoro, u inostranstvu, shvatio da su 40-tih, 50-tih i 60-tih godina po čitavoj Evropi postojali logori za izbeglice iz Jugoslavije. A onda su, 70-tih, jugoslovenske vlasti dozvolile «privremeni rad u inostranstvu».

63

Jedna nemačka marka 4.100 dinara. Plata predsednika Republike petnaest puta veća od prosečne radničke plate – piše u novinama. bolje obavi poslove oblaci neće pobeći biće uvek na nebu iako ne baš isti a to i nije toliko važno ne čekaj više telefonski poziv ili ono značajno pismo više nema nikog ko bi te pozvao bolje obavi poslove misli na budućnost teeeešku Ukočen, u krevetu. Fragmenti nečega. Zapisujem, probuđen, u tami, ne paleći svetlo, ne gledajući u papir. Mrak. San: Imam utisak kao da uranjam u bazen ispunjen fluidnom zelenkastom tečnošću koja najviše liči na šampon za kosu, naravno da nije šampon, deluje isceljujuće... Ponovo sneg, mraz, poledica. Na prinudnom odmoru u Srbiji je osam stotina hiljada radnika. Od sutra počinju ponovne restrikcije struje. Noć. Radim. Uobičajeno, skoro do kraja. Onda praznina. Išlo je kao i uvek, samo od sebe. Ispada besmislena priča, bez kraja. Ne. Možda sutra. Sad samo valja zaspati.

64

RADIO

- Parlez plus bas, parce que les murs ont des oreilles! - Molim te ponovno: ja to, što sam rekao, nisam rekao za sebe, ti si to slučajno čuo! Ja

sam, doduše, überspannt, ali ja ne želim tu forme radi ispasti kao klevetnik u tvojim očima, a pogotovu ne zbog jedne meni savršeno indiferentne žene!

- A ti ne možeš pojmiti da se tu ne radi o nekoj «indiferentnoj ženi»? - Za mene je ta žena potpuno indiferentna, da ne kažem mnogo negativnije!

Rez. Saša, molim te: Stavi tačku nakon «za mene je ta žena potpuno indiferentna».

Napravi kratku cezuru, dve sekunde, pa tiho reci – približi se za to mikrofonu, malo, ne toliko, e tako – «Da ne kažem nešto mnogo negativnije». Dakle, kao da to kažeš sebi u bradu. Da čujem.

- Da ne kažem nešto mnogo negativnije.

- Molim te, čitavu repliku. I budi razgovetniji. Nemoj stvarno da govoriš sebi u bradu,

ništa nismo razumeli.

- Za mene je ta žena potpuno indiferentna. Da ne kažem nešto mnogo negativnije. - Dobro. Hajde da slikamo. Poslednje reči su «a ti ne možeš pojmiti da se tu ne radi o nekoj indiferentnoj ženi». Posle tvoje replike ide grmljavina. Dajte joj vremena da se razmaše. Glembaj, gledaj moju ruku. Krećeš tek na moj znak... Idemo na crveno... - Za mene je ta žena potpuno indiferentna. Da ne kažem nešto mnogo negativnije. - Grmljavina, odmah! ... Sad!

- Da, to si ti! Pravi Danijeli! - Meni je lično drago da nisam Glembaj! - Da. Uvijek je tako bilo! Kad god sam ja pristupio jednom od vas, u bilo čemu, bilo s

kakvom molbom ili namjerom, uvijek, da, uvijek se dogodilo jedno te jedno: uvijek se preda mnom javila ova vaša Danijeli – grimasa, s jednim višim prezirom za sve, što niste vi! Gospoda! Gospoda Danijeli, venecijanski grandi! A ja, tko sam ja? Nekakav međimurski parveni.

- To ste vi rekli... Vidite, počela je kiša.

65

TERRA INCOGNITA San: Koncentracioni logor. Ali moderan. Sav u staklu, čeliku, plastici. Zatvorenici sami čuvaju jedni druge, kako je često slučaj. Stražari samo stoje i gledaju. Na televiziji priče o privrednim uspesima. Grad je uzbuđen zbog dečaka od četiri i po godine, kojeg su vršnjaci pretukli u vrtiću. Grebali su ga, boli olovkama... Videli su na televiziji kako se to radi. Takođe, sinoć na televiziji žena koju su ostavili na porodiljskom stolu. Rodila sina sama, dete se ugušilo. Umrla Desanka Maksimović. Uveče u pozorištu. Humor ovom narodu više ne treba. Niko se ne smeje, osim na psovke i banalnosti. Posle, u pozorišnom bifeu iza scene. Najtužnijem pozorišnom bifeu mog života. Iako su glumci sjajni, oseća se da je sve ostalo druge klase. I repertoar, i vino, i razgovori koji se vode... Onda ne nekoj slikarskoj zabavi – skoro čitavu noć. Potom ležim, mamuran. Nije to loše, kao eksperiment. Piti i drati se cele noći. iz moderne metalne stolice gledam odsjaj zalaska na sveže opranom prozoru a moj prijatelj gleda nekako preko mog ramena u zid verovatno o nečemu misli u daljini u magli u sumraku grade se nova naselja Na ulici: Dvoje ljudi (muž i žena?) hodaju pod ruku. U jednom trenutku žena se okreće k muškarcu, glasno ga pljuje u lice. On se samo malo trgne, ne reaguje, čak se i ne obriše... Hodaju i dalje. Laku noć. Spavaj mirno. vetar danas miriše / na zumbule / otkud zumbuli / usred grada Podne. Čujem zvono s crkve. Jedna od crkvenih zapovesti je i «moliti se za one koji su na vlasti». Bizantinizam, rekla bi naša zapadna braća. Odlazim u samouslugu i vraćam se, prazne torbe, osramoćen. A ne treba mene da bude sramota. Uveče čitam Homera, neko staro Tojbnerovo izdanje i jedem narandžu. Dobio sam dve narandže i dva kivija od prijateljice. Zvuči strašno. I jeste. Prispava mi se, bonom za deterdžent označavam stranicu u knjizi gde sam stao.

66

LAZAR. SOFIJA. POSMATRA MLADU LEKTORKU (SAMO DVADESET GODINA, MOJ BOŽE), VIDI NEŠTO ČUDNO, NEŠTO POZNATO U NJENIM OČIMA... ALI GA OSMEH PRIVUČE I ON NA OČI ZABORAVI. UŽIVA U OSMEHU JEDNOG DETETA. U OSMEHU JEDNE MLADE ŽENE.

67

TERRA INCOGNITA Dani su prekratki, umor (moja granica) brži je. Loading. Poslednjim ostacima viskija iz podruma. Ima i nešto dalmatinskog vina, ali i ono je pri kraju. Radim. Teško i naporno. Shvatam da je ono stanje retkost. Neću ga više olako shvatati i prestajati da pišem kad sam umoran, makar na nos pao. I eto, sad valja dorađivati. Prvi deo, napisan u magnovenju, nema veze s drugim, pisanim razumom. San: Stanujem u dubokoj džungli, susedi su mi porodica majmuna. Skriveni smo od pogleda planinama. Shangri-La. Živimo od čaja i mramornih kolača. Prijatelj mi donosi na poklon dve trake za pisaću mašinu. Jednu sasvim malo korišćenu, drugu potpuno novu, u plastičnom omotu. Da čudne radosti! Pijemo neko belo vino iz Dalja, Erduta. Piše Graševina, no, nije. Najviše liči na nezreli šampanj. Otkud sad to? A umesto pampura, poklopac kao s boce antifriza. Adekvatno. Danas završen novi pravopis srpskog jezika.

1. Kremacija, bez verskog obreda, bez ikakvog religioznog znaka. 2. Pepeo da se prospe.

Izuzetno snažna granica: ništa zaista vredno ne mogu da prenesem preko nje. Sve

zbrkano, pomešano... A uskoro očekujem novu priču... noćas... sledeće noći... Osnovan Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene u nekadašnjoj Jugoslaviji. Pada sneg, već tri dana. Nema ni goriva, ni soli, tako da su ulice zatrpane. Nemam zimske

cipele (još uvek hodam u proletnjim cipelama iz Njujorka i sećam se Knuta Hamsuna u pritvoru, sa njegovim plitkim cipelama iz Dubrovnika), pa se kližem, blatnjav sneg kvasi mi noge... Nema veze.

Čekam red u banci, sav srećan jer – pronašao sam sijalice od 100W u radnji preko puta.

Jedna košta 8.123 dinara. Nakon pet minuta, s novcem, dolazim da ih kupim. 16.400 dinara komad.

Kupujem i sto grama duvana za lulu, i gotovo. Novca više nema.

68

LAZAR. SOFIJA. POSLE POSLA, ŠETAJU BESCILJNO PO GRADU. DANIMA. OBILAZE KALEMEGDAN, TAŠMAJDAN, KOŠUTNJAK, TOPČIDER. POVREMENO, KAD IMAJU NOVCA, SEDE UZ KOLAČ ILI ČAŠU VINA U RESTORANU, RAZGOVARAJU O LITERATURI. ONA ČESTO USPEVA DA GA NAVEDE DA PRIČA O SEBI.

69

TERRA INCOGNITA evo ovde dotakao sam te prvi put blago da ti skrenem pažnju na jednu lepu fasadu na terazijama zgrada osiguravajućeg društva asikuracioni đenerali za tu firmu radio je i franc kafka početkom dvadesetog veka u pragu na uglu vaclavskih namjesti i jindžišske ulice vidi prolaznici beže od susnežice a prodavci suvenira zatvaraju tezge a nama ne smeta Uveče, u novinama tekst o ranjenim bebama u Bosni, bez ruku, nogu... Sa fotografijama. Saša donosi Pinot Blanc 1990. A i nije neko vino. Al' je godina bila skoro lepa. Mirna. «Učim» Sofiju da pije vino: «Čašu drži za nožicu, da ne ugreješ tečnost. Pogledaj k svetlu: vidiš – svetlozlatasto, uz malo zelenog. Sad promućkaj celu čašu, ne tako, nežnije, laganim krugovima. Pomiriši. Miriše na voće, cveće?» Sofija kaže da ne budem bedast. Saša se smeje, kaže: «On to meni radi već godinama, pa sam oguglao.» Počela padobranska isporuka humanitarne pomoći. Calvin: «I feel I have an obligation to keep a journal of my thoughts. Being a Genius, my ideas are naturally more important and interesting than other people's. So, I figure the world would benefit from a record of my mental activities.» Hobbes: «How philantropic of you.» Calvin: «Well, the world isn't going to get it cheap.» Hobbes: «So, what are you writing today?» Calvin: «I couldn't really think of anything. So, I'm drawing some Martians attacking Indianapolis.» Jedna nemačka marka 14.000 dinara.

70

LAZAR. SOFIJA. OVAKO: TORERO STOJI NAPREGNUT, LEVA NOGA MU SE, ZATEGNUTA, UKOPAVA U VRUĆI, ŽUTI PESAK, DESNOM NOGOM PODRHTAVA. ČEKA. ISTO TAKO: LJUBAVNIK OČEKUJE ODGOVOR NA NEIZREČENO PITANJE. PODRHTAVAJU MU RUKE, USNE. IPAK, POKUŠAVA DA NE POKAŽE DA GA JE STRAH. KAO, PITANJE NIKADA NIJE NI POSTOJALO.

71

TERRA INCOGNITA Divan dan. U šetnji parkom. Pa opet bolovi u grudima, ruci, nozi. Umoran sam više, umoran. Umoran od bolova. Jutro nekako sivkasto. Zima. Blato i prašina. Smog. Valjalo bi raditi, nekako nemam snage. Sad u sobi, uz kafu i gomilu tuđih knjiga. Potrošačka korpa za prošli mesec bila je četiri i po miliona dinara. Šest puta više od moje plate. Štrajkuju rudari, radnici fabrike automobila, prosvetni radnici.

72

LAZAR. ZBUNJEN SAM. ZBUNJEN, MATOR I UPLAŠEN. BOJIM SE, KAKO SE ČINI, SOPSTVENE STRASTI. JER, STRAST SE ZADOVOLJI I PROĐE. A NE ŽELIM DA OVO TAKO BRZO PROĐE.

L.

73

TERRA INCOGNITA Sinoć opet mali srčani udar, kako izgleda. Nitroglicerin lingvalete. Čitav dan od lekara do lekara. Neugodno. Svetli trenutak: kardiolog, dok me pregleda, recituje Puškina.

74

RADIO

- Dajte, gospodo, malo pažnje: ova scena može vama biti smrtno ozbiljna, možda bi je Krleža i zamislio tako, da ju je napisao, ali bih ja ipak voleo da je izgovorite bez toliko patosa. Ako nije problem. Da čujemo.

- Der Sensemann, der Sensemann, der arbeitet präzis! Jawohl, der arbeitet virundzwanzig Stunden täglich! A sada će doći ovi siromasi, što smrde po luku i znoju, i odnijet će gospođu Tajnu savjetnicu Njegova Veličanstva kao što se nose sve teške stvari: klavir i kredence! Još oni masivni koraci, one neugodne teške škornje na parketu, onda na stubama i – bilo pa nije.

- Kao što glupo živimo, isto tako glupo i umiremo! Već me dugo muči ideja, kako su zapravo, naši pogrebi barbarski primitivni i neukusni! Ta me misao već dugo muči! Niste li primjetili jednu strašnu stvar: kako naši mrtvaci sami, potpuno sami putuju gradom od stana do mrtvačnice? U kućama čuje se još i plač, tu ljudi još lamentiraju, viču, žaloste se iskreno. Na groblju, to je već više-manje predstava, ali, zapravo, pravi sprovod, poslijednja šetnja između postelje i mrtvačnice...

- Rez! Preskočio si čitav red. Posle «ali zapravo pravi sprovod» ide «posljednja šetnja

mrtvaca po gradskim ulicama»... i tako dalje. Idemo od početka tvoje replike, «kao što glupo živimo». Idemo novinarski: na ruku. Pazi, mikrofon je dignut!

- Kao što glupo živimo, isto tako glupo i umiremo! Već me dugo muči ideja, kako su

zapravo, naši pogrebi barbarski primitivni i neukusni! Ta me misao već dugo muči! Niste li primjetili jednu strašnu stvar: kako naši mrtvaci sami, potpuno sami putuju gradom od stana do mrtvačnice? U kućama čuje se još i plač, tu ljudi još lamentiraju, viču, žaloste se iskreno. Na groblju, to je već više-manje predstava, ali, zapravo, pravi sprovod, poslijednja šetnja po gradskim ulicama, to je ta samotna šetnja između postelje i mrtvačnice... Potpuno ostavljeni i sami, putuju ljudi iz svoga stana u nepovrat.

- Ja, das haben Sie sehr gut bemerkt, Herr Doktor! Bei den Leichenbegangnissen geht's immer lustig zu! Das ist immer eine Art Vorstellung: tamo se drže i govori, pale se baklje, ljudi nose kišobrane. I još nešto, haben sie nicht bemerkt? Ljudi su na sprovodu uvijek vicig! Alle Menchen erzahlen Witze, sind geistreich! A vi imate pravo: pravi sprovod je ovaj put kroz grad do mrtvačnice: hier afu diesem Wege ist der Mensch vollkommen allein!

- Tot kann der Mensch nich allein sein Ilustrissime, To je savršeno ateistički Einstellung, Ilustrissime! Mrtvaci ne mogu biti više sami poslije svoje subjektivne smrti! U smrti čovjek se spaja s posljenjim razlogom sviju stvari: kao što se sve vode vraćaju moru, tako i naša duša poslije smrti utječe natrag u Boga. Causa efficiens, formalis et finalis!

- Da ste u životu ikada secirali samo jednu jedinu žabu, vi ne biste tako očajno gnjavili, dragi Zilberbrant! S ovim svojim kapelanskim načinom vi mi kakikad idete doista na nerve. Smrt nije ništa drugo nego jedna sasma logična izmjena materije! Smrt, konačno, sama po sebi, to je prosta mehanička pojava. Posljednja kontrakcija izvjesne muskule poslije čitavog niza kontrakcija te iste muskule po nekoj dubokoj zakonitosti, i isto tako: zastoj gibanja, smiranje. Da. To je mehanika! I njihalo se njiše pa poslije izvjesnog broja njihanja stane. To je sve mehanika, i ustvari, sve je to mnogo jednostavnije no što se na prvi pogled čini. I to se sve zbiva po jednoj duboko nevidljivoj zakonitosti, logično i zapravo vrlo jednostavno i mudro.

75

- Ako se ne varam, Ilustrissime, ja sam to upravo i rekao. Samo sam ga drugojače definirao. Ali, nemojmo se prepirati. Vidjeste li oglas u novinama povodom smrti Tajne savjetniceNjegovog Veličanstva?

- Svakako. Ipak, ovaj ton tih plaćenih oglasa o smrtima iz društva, što je to prešlo kod nas svaku granicu ukusa, to već postaje direktno neukusno. «Težak udarac sudbine», «neumoljiva smrt», «uglednom rodoljubu i javnom radniku na polju privrede i narodnog blagostanja naše iskreno suučešće»! Čovjek danas plati tri hiljade i sam sebi izražava javno u novinama «svoje iskreno suučešće»! U plaćenom oglasu! Ipak monstruozno!

76

SOFIJA. LAZARE, JESI LI SIGURAN DA JE OVO SAMO STRAST I DA ONA PROLAZI? PA ŠTO I AKO PROĐE? BOLJE JE DA NA KRATKO IMAMO SVE, NEGO DA DOŽIVOTNO SKUPLJAMO MRVICE I KAJEMO SE ZBOG NEČEGA KAJ NISMO UČINILI. I KAJ SE, MENE, UOPĆE, TIČE ŠTO SI TI STARIJI? KAK' MOŽEŠ SUDITI O TOMU, O BILO ČEMU, AK' ME NE POZNAJEŠ? A OSJEĆAM DA NEĆE PROĆI.

TVOJA SOFIJA

77

TERRA INCOGNITA Čitav dan kucam. Od ranog jutra do kasne večeri. Ali, premalo teksta. Nazirem potku. Ali samo nazirem. Ne vidim je. Kao kroz zavesu. Ne. Kroz draperije, svetluca ispod, povremeno se pomeri, pa po micanju tkanine shvatim da je tu... između zidina / debelih / sedim / patiniran / smeđa muzika / stapa se / s trenutkom obamrlosti o, kako su lepi / čempresi uz groblje

78

LAZAR. SOFIJA. ONA USTAJE, PRILAZI MU S LEĐA. TIŠINA. ON OSEĆA NJENU BLIZINU. NJEN MIRIS. NE SME DA JE DODIRNE, IAKO TO ŽELI. SAMO GOVORI, GOVORI... SVE, TAKO, NEKAKVE GLUPOSTI. I ONDA: ON I NE ZNA GDE GA JE POLJUBILA. OSEĆA TAJ POLJUBAC ČITAVIM TELOM.

79

TERRA INCOGNITA Gubim vreme za trenutke lucidnosti što tu i tamo probijaju kroz moje kardiološko ludilo – a ta lucidnost mi je tako potrebna! Inače, počeću da pišem previše hermetično, metahermetično, ma šta to značilo... Opet, jebeš erudiciju: vidi samo borhesovce – čemu oni uopšte služe? (Jeretiče, jeretiče... Heee, heee...) Kišan dan. Ležiš u krevetu, a šumno udaranje kiše po krovu kolibe kao da je usmereno protiv tvojih rođenih grudi. Po ivici isturenog krova, kapljice se pojavljuju mehanički kao svetiljke kad se pale duž jedne strane ulica. Zatim padaju. Odjednom, poput divlje zveri, jurne neki starac preko livade da se okupa u kiši. Dobovanje kišnih kapi u noći. Sediš kao u kutiji za violinu. Ujutru, meka zemlja pod nogama.

80

LAZAR. SOFIJA. - NIJE REČ O KUKAVIČLUKU, DRAGA MOJA. IMAJ U VIDU DA – TO JE NEIZBEŽNO – STALNO VIDIM SVOJU SLIKU, KAO IZ SENTIMENTALNOG PATETIČNOG POPODNEVNOG ŠTIVA ZA DOMAĆICE: UREDNIK KOJI SE UDVARA MLADOJ SARADNICI. FUJ. I SVE SE, NA HAPPY KRAJU, DESI UPRAVO ONAKO KAKO TREBA: ONA PRONAĐE NEKOG MLAĐEG, ZDRAVIJEG, LEPŠEG (AKO TI JE TO UOPŠTE, BITNO – A TVOJ UKUS, ZA SAD, DOKAZUJE DA NIJE), KOJI JE POSMATRA VEĆ DUGO, ALI NIJE SMEO OD UREDNIKA DA JOJ PRIĐE... ITD. TO JE MELODRAMA KOJU SMO I TI I JA I ČULI I VIDELI VEĆ TOLIKO PUTA, SVE O PROMAŠENIM ŽIVOTIMA, O NAVIKAMA, O OBAVEZAMA. VEROVATNO, ČIM OBOJE NAIZUST ZNAMO TU PRIČU, MORA BITI DA JE ISTINITA. NEKAKO, KAD SAM PREVALIO TU, ZA MENE PROKLETU TRIDESETU, OSEDEO, SKORO ONEMOĆAO, SVE ME JE LUPILO U LICE, KAO LIST NOVINA ŠTO SE DIGNE NA VETRU. I NIJE TO MOMENTALNO: VETAR U POSLEDNJE VREME STALNO DUVA, I NOSI OTPATKE. SVE JE TO PATETIČNO I SMEŠNO. TI, NE ZABORAVI TO, IMAŠ DESET GODINA MANJE OD MENE. I TO NIKAD NIŠTA NEĆE PROMENITI. - ČUJ ME SAD DOBRO: NAŠA VEZA NE LIČI NA POPODNEVNO ŠTIVO ZA DOMAĆICE. TO NIJE HERTZ-ROMAN. TO JE ŽIVOT. MOŽDA NISI PRIMJETIO? A JA SVOJ I TVOJ ŽIVOT NE SMATRAM PRIČOM UZ LAKU GLAZBU IZ «ARENE». SRAM TE BILO.

81

RADIO - Možemo reći, da je naša crkva, i neću samo da kažem crkva, nego i naše su škole njena... Joco, Joco, Wie heist man das... um Gottes Willen! – zadužbina! Da, da, zadužbina, možemo reći. Laka joj crna, laka joj crna zemlja! - Daj da vidimo kako ćemo da napravimo taj zvuk grudvi što padaju na sanduk. - Prvo se valjda čuju novčići kako udaraju dole. - Da. Može i to, pa onda grumenje, tek onda ašov... - Lazare, bojim se da je to preteran zahtev za ovaj studio. - Misliš? Onda ćemo uzeti Nagru i snimiti dokumentarno. - Ja na groblje s magnetofonom ne idem. - Šta je, frka? - Nego? Al' ne od vampira. Od rodbine. - Daj novine. Vidi: sutra je sahrana ovog. Neki kriminalac, ili privrednik, političar, šta li je. Biće i televizija, verovatno. Šta te briga. Nabaviću ti akreditive. Došao si da kobajagi tonski slikaš govorancije, samo ga na kraju ostavi uključenog. Ako hoćeš, idemo zajedno. - Tako može.

82

LAZAR. SOFIJA. - PREPOZNAJ OVO: KAD SPUŠTA SE NOĆ A DUBOKE SJENI POKRIJU POLJA I PUTE KO KRILA VELIKE, CRNE PTICE – TAD SMREKE U PARKU ZAŠUTE... - MIHOVIL NIKOLIĆ. - BRAVO! SAD TI, LAZARE? - I OSEĆAM TADA DA, K'O NEKAD, SAMA, NAD NESREĆNOM KOBI ŠTO STEŽE SVE JAČE, NAD PLEMENOM KOJE OBUHVATA TAMA, STARA CRNA GOSPA ZAPEVA I PLAČE... - NE ZNAM. - RAKIĆ, SRAM TE BILO. - MI RAKIĆA U ŠKOLI NISMO UČILI. - ETO TI GA NA. LINGVISTA. A ĆIRILICU ZNATE, GOSPOĐICE? - NE BUDI BEZOBRAZAN. UOSTALOM, NI TI NE ZNAŠ SVE. - DOBRO. ZNAM PONEŠTO O VINIMA, FRANCUSKOJ KUHINJI, POEZIJI, POMALO O SVOM POSLU... ZNAM DA KUCAM NASLEPO NA PISAĆOJ MAŠINI. VEOMA BRZO. ZNAM DA PROMENIM GUMICU NA ČESMI, DA ISEČEM LUK NA SITNE KOMADIĆE... ETO. SVE NEKE BEZNAČAJNE STVARI. ALI, KAO LJUBAVNIK SAM OČAJAN. DOKAZANO. SVE ŽENE DO SAD SU MI TO REKLE. - NISI TI UOPĆE TAKO LOŠ LJUBAVNIK. ONE KOJE SU TI TO REKLE, NISU IMALE POJMA. SAMO SE BOJIM DA MI NE KREPAŠ U KREVETU.

- BAŠ SI LJUBAZNA PREMA MENI. KAKAV DIPLOMATA. I NEĆU TI CAPNUTI U KREVETU. MOJE SRCE JE U BOLJEM STANJU NEGO TVOJE.

- PRIČAJ MI NEKAJ VIŠE O TOMU. - NIJE TO VIC. JA ZAISTA NISAM DOBAR LJUBAVNIK. SAMO TE VOLIM, MISLIM. TO JE SVE. ONA NE STIŽE DA ODGOVORI, JER GOST U SOBI PORED NAVIJA SAT. SVE SE ČUJE SAVRŠENO,

KAO DA JE PORED KREVETA U KOJEM LEŽE. SMEJU SE, TIHO. KO JE MOGAO DA PRETPOSTAVI DA SU ZIDOVI TAKO TANKI?

83

TERRA INCOGNITA Jedna nemačka marka 26.000 dinara. Pojavio se neki fantomski časopis s prevodima hrvatskih pesnika na srpski. Uporedno:

«Tako će oni koji znaju hrvatski, moći još jednom da uživaju u lepoti originala, a i da poprave eventualne propuste u srpskom prevodu.»

Fuj. Sadim cveće.

84

SOFIJA VELIŠ, NIKAD TI NISAM REKLA... ONO. DOBIT ĆU SLOM ŽIVACA AK' TI NE KAŽEM. ZNAM DA RIJEČI NISU NIŠ', ALI VOLIM TE! PUNO TE VOLIM. OSJEĆAM DA TE VOLIM. A TEBI KAK' DRAGO, PRIHVATI ILI ZAŽMIRI, PRESKOČI OVAJ REDAK. A IMAM DOJAM DA ĆE TI PRIJATI DA ZNAŠ. DAKLE: VOLIM TE. MIRNO, LIJEPO, PRIPITOMLJENO. KAO LISICA IZ MALOG PRINCA. MISLIM DA BI MI TREBAO ČEŠĆE PISATI, IAKO ŽIVIMO U ISTOM GRADU – KAD GOD DOBIJEM TVOJE PISMO, KOJE ME PODSETI KAKAV JE LAZAR, UHVATI ME PERIOD RASPAMEĆENOG OBOŽAVANJA. JUČER SAM TI PISALA CIJELI DAN. ISTINA, PISMO SE MALO SMOČILO OD KIŠE. SJEDIM U TVOJOJ JAZZBINI, ČEKAM DA SE POJAVIŠ, IAKO ZNAM DA NEĆEŠ, NO... TJELESNO, FIZIOLOŠKI MI NEDOSTAJEŠ. MISLILA SAM DA SAM NEOVISNA, SAMOSTALNA JEDINKA, KOJA MOŽE PREŽIVJETI U RAZNIM UVJETIMA. E, NISAM. TI BOKCA, JA LUDIM. PIJEM KOKA KOLU, JER VIŠE NE SLUŽE CRNU KAVU. KASNO JE. I – SMIJAĆEŠ SE – PUŠIM MENTOL CIGARETE. ZNAŠ DA NE VOLIM NI MIRIS DUHANA, OSIM MIRISA TVOJE LULE, PRIZNAJEM, ALI SU SE KOD MOJE MAJKE NAŠLE NEKA ŠPANJOLSKE FORTUNA CIGARETE, I NE ZNAM NI SAMA KAKO, ZAPALILA SAM JEDNU, DRUGU... TAK' SE, VJEROJATNO, POSTAJE OVISNIK. MALOPRIJE JE BIO GOSPAR, PIJAN KAO I OBIČNO, UBIJEĐEN DA MI MORA REĆI NEKAJ LIJEPO O TEBI. PA ME UGUŠIO GOVOREĆI KAK' SI TI OSJEĆAJAN ČOVJEK. JA, INAČE, POJMA NISAM IMALA DA SI OSJEĆAJAN, ZAMALO DA PADNEM U NESVIJEST KAD SAM ČULA. TKO BI TO REKAO? A LIČIŠ NA NEKAKVOG OKORJELOG GRUBIJANA, ČASNA RIJEČ. ČIM TE ČOVJEK VIDI, ODMAH ZNA DA ĆE BITI I TUČE I FRKE I SVAĐE. POSPANA SAM. IDEM DOMA. VOLJELA BIH DA ME SUTRA PROBUDIŠ TELEFONOM.

SOFIJA

85

TERRA INCOGNITA

nesanica gledam te noćas tvoje kovrdže rame što proviruje ispod kose spavaš trzneš se pokatkad u

snu ne mogu da poverujem ne znam šta bih ne znam da te nema nemoj Bolovi. Sad mi je već, konstantno, muka od bolova. A sve se to čuje, dok sedim pred

mikrofonom. Drhtanje u glasu – nemam daha. Na tramvajskoj stanici ispred moje kuće jedna baka prodaje korpu jaja i par ženskih

cipela, «ne mnogo nošenih». Putujem gradskim prevozom dva sata. Relacija od tri kilometra. Bolje bi bilo ići pešice,

samo kad bih mogao. Sad se već zadišem i na običnim stepenicama. Najteže je što se stalno pravim da mi nije ništa. U «Narodnoj kuhinji» u Lominoj ulici dnevno dele sto ručkova. Više hrane nemaju. A na zidu visi velika slika predsednika Republike. Kao ona, Ho Ši Minova slika na zidu u «Lovcu na jelene». Dok se igra ruski rulet. O bolu. Usmeravanju bola. Drhtim.

86

SOFIJA HEJ, L! CIJELO POPODNE ZURIM U ZID SOBE. TI OBIČNO KAŽEŠ: ODLUTALA SI NEGDJE. JA BIH REKLA: ODLUTALA SAM NIGDJE. TO JE JAKO FINO OSJEĆANJE, SIGURNO GA ZNAŠ. SKIDAM STARU, ZIMSKU KOŽU, POSTAJEM JAKA I RAZUMNA. HM. NETKO MI JE POPIO ČAJ. DO MALO PRIJE ŠALICA JE BILA PUNA, SAD JE PRAZNA. OBZIROM DA SAM SAMA U SOBI, ČINI SE DA SAM JA TO URADILA. MADA SE ZBILJA NE SJEĆAM. ČUDNA, BIJELA BIĆA ZVANA MUMIJEVI. TI NIKAD NISI BIO NA MOJOJ TERASI. OSIM ONOG PRVOG PUTA U HOTELU, UVIJEK SE VIDIMO ILI KOD TEBE, ILI U NEKIM RESTORANIMA. ONO NA POSLU NE RAČUNAM. DAKLE, TA TERASA IMA PREDIVAN POGLED NA DRVEĆE U SUSEDNOM DVORIŠTU, DUGAČKO ŠETALIŠTE UZ DUNAV, BEZ LJUDI, KAO IZ ONOG FILMA O GUSTAVU MAHLERU ILI ASCHENBACHU, NE ZNAM – SMRT U VENECIJI?... IMA POGLED I NA TERETNI KOLODVOR, ALI TO NEMA VEZE. UOPĆE, TI SI BIO SVEGA PAR PUTA BLIZU MOG STANA, I TO KAD SI ME PRATIO DOMA, UVIJEK U NEKAKVOJ ŽURBI, BEZ VREMENA... VOLJELA BIH DA OSJETIŠ NEKE OPUŠTAJUĆE ATMOSFERE KOJI IMA TU I TAMO U OVOM DIVNOM, IAKO IZNAJMLJENOM STANU. U SVAKOM SLUČAJU, VOLJELA BIH DA TI OVO MJESTO NE BUDE STRANO, DA TE IMA VIŠE OVDJE, DA MOGU DA OSJETIM PONEŠTO OD TEBE I KAD NISI TU. DA, MI IMAMO MALO ZAJEDNIČKIH USPOMENA, MISLIM, BILO KAKVIH ZAJEDNIČKIH USPOMENA. KRATKO. ŠTETA.

SOFIJA

87

TERRA INCOGNITA Shvatam. Imam već određen broj godina, a skoro ništa pod milim bogom nisam uradio. Toliko toga sam propustio. Nemam više vremena da počinjem ponovo. Tu sam gde jesam. Nemam vremena. A tako bih voleo – Uveče, razgovaram sa B.A.: «Jutros mi David kaže – ''shvati već jednom da bolje neće biti, samo gore'' – ali ja još uvek ne mogu. I ovo dvoje dece...» Posle, film na televiziji. Jeftini američki horor. Demoni, đavoli i te stvari. Razmišljam. Stvarno neće biti bolje. Nego kao u ovom očajnom filmu strave i užasa. Strašan, gust mrak se spušta. A mi, nespavači, nesaničari, bedno i budno zurimo u tamu i ništa ne možemo da učinimo. Najstrašnije ljudsko osećanje je bespomoćnost. verovatno dođe normalno / da ona / dok sprema moj stan / sluša neke stare pesme / sve neke stare / baš stare pesme / o zemlji koje više nema / ma možeš da misliš / šta god hoćeš / ja uopšte nisam ovde / sve mi se čini da smo oboje / daleko / daleko / (plavo nebo, more, palme, bla, bla, bla) / i bos sam / praznih šaka / uostalom / koja je budala / ostavila ovde / lorkinu knjigu Uzgred, ponovo poskupele cigarete. Dvadeset četiri sata u krevetu, ne radeći ništa. Grizodušje.

88

RADIO - Krećeš na dvanaesti takt muzičke podloge.

- Kako da brojim taktove, bogati? - Dobro, daću ti znak rukom. I idi lagano. Daj sebi vremena, slobodno. - Ja živim u svetu u kom mogu da posmatram sve, ali da izmenim, ništa. Niti mene ko pita,

niti ko sluša. Sve što se događa, ovih godina, ovih dana, sve što će se dogoditi idućih meseca, zavisi od nekih kraljeva, prinčeva, generala – i što se prećutkuje – od njihovih žena i drolja. Sećam se kako jedan političar poručuje u testamentu, svom sinu, da će doći dan kad će uvideti sa koliko se malo pameti države upravljaju.

Prema tome, treba i kroz ovu strašnu varoš da prođemo. Treba i mi da odavde odemo. ''I morti, i morti'' – ustaju samo u venecijanskom pozorištu, ne u našem životu. Uostalom, mi nikog ni među živima ni među mrtvima ovde više i nemamo.

Sve je romantično i glupo, kao neki roman, koji piše neki, gorostasni, Aleksandar Dima.

89

TERRA INCOGNITA Nakon povratka iz dućana, obeshrabreno pitam sam sebe, izgovarajući rečenicu u praznoj

kuhinji, preturajući po računima: «a šta ćeš sad, Lazare?» Nešto će već iskrsnuti. Valjda. U 14:45 registrovani prvi avioni UN nad Bosnom. Telefonski računi poskupeli 1.000%. A u tramvaju se držim za istu šipku sa srpskim patrijarhom Pavlom. Demagogija? Otrovan sam, očigledno. Stalno imam grižu savesti, kao da sam nešto zaboravio, propustio da uradim. A ne mogu

da se setim šta. Čak i snovi, nejasni, nepamtljivi, ostavljaju taj ukus u ustima. Kao da je nešto

zaboravljeno, nešto važno. Pulsiram. Popodne prijatelj, s pola kilograma trebinjskog žutog duvana, bocom izvrsnog vina.

Postup. Kao nekad. Uveče pišem i pored sve jačih bolova. Sve je bliže. Štrajk lekara. Nisam verovao da će proleće zaista doći. Situacija u zemlji je takva da sam imao utisak da

će zima, kao i sve ostalo, trajati večno. Ništa ne traje večno. Samo dovoljno dugo da nam se svima smuči.

Zamotavam kratku i tanku cigaretu. Trebinjski duvan, riječki «Halo-Lulu» papir, stare zalihe. A cigareta taman dovoljna, kao one lisabonske, male, za pet dimova... baš taman.

Popodne šetnja sa Sofijom po toplom Starom Dorćolu, uz masu sveta, kao da je nedelja,

ne četvrtak, uz klipne avione nisko i mlazne visoko na nebu... Ljudi šetaju decu, kučiće, penzioneri iza samoposluge igraju šah, domine, karte, opkoljeni gomilom smeća. Gledam sve pažljivo, kao da mi je prvi put.

Stojim sam u crkvi. Sveštenik i đakon izvode nejasan ritual, bez publike, bez vernika.

Paljenje sveća, tamjan, mali i veliki vhod, koračanje od ugla do ugla, oko oltara... Kazalište, pozorište, gledališče, teatar. (Show must go on...)

90

Vraćam se Mommsenu. Tek ćemo, za desetak, dvadesetak godina, čitati u nekim memoarima i feljtonima šta se, zapravo, dešavalo ovih dana. Sumnjam da će me to tada interesovati. Ako budem živ, uopšte.

Sad, u ovom trenutku, više me zanima Vergilijeva smrt. Jedan od lepših dana. Šetnja uz reku. Sve više pecaroša. Vadim letnje stvari iz kofera, tek sad. Od ponoći «pritegnute» sankcije. U pet izjutra zove Bogoljub. «Kad ćeš već jednom natrag u Čikago? Ovde uvek ima posla

za tebe.» Lakše mi je. Jedna nemačka marka 70.000 dinara.

91

RADIO

- Daj mi vetar. Iz fejda! Tiho, tiho! Polako... Dobro... Drži ga malo... još... još... Spreman za studio... tri, dva, jedan!

- Ich sehe aber nicht ein, wozu das ganze Herumreden um die Sache? Jedenfalls mein'

ich, dass man dem Kerl (ich mein' den betreffenden Journalisten) eins auf die Fratze hauen solte! – Schwere Kavaliersabel sind dazu ein ganz besonderes Mittel.

- Rez. Daj mi ga. Saša, slušaj me: imam utisak da ćeš ga tući. O'ladi bre malo. Daj mi

malo rezignacije, prefinjenosti. Neka se oseti tenzija, ali nemoj vikati na Zilberbranta. Još uvek nisi došao dotle. Idemo od početka. Vetar ovaj put malo duže. I nek sporije ulazi.

- Ich sehe aber nicht ein, wozu das ganze Herumreden um die Sache? Jedenfalls mein'

ich, dass man dem Kerl (ich mein' den betreffenden Journalisten) eins auf die Fratze hauen solte! – Schwere Kavaliersabel sind dazu ein ganz besonderes Mittel. I baš me briga za novine, na koncu konca. Ako imade u životu uopće nešto što je vulgarno, onda je sigurno lepoglavskog robijaša psovati ne samo vulgarno nego još i gore od tog: bezdušno! Jawohl, direkt herzlos...

- Skini ga. Cezura... Pripremi se za M4... Pretapanje s vetrom... Tri, dva, jedan... Diži

studio! - Nada mnom igrati gospodina, sa mnom govoriti «von oben», to je vrlo jednostavno!

Mene, popljuvanog madžarskog špijuna, mene, oberslajtnanta baruna Lenbaha, mene su pljuskali obični srbijanski žandarmi, a ja sam stajao: Habt acht und kusch!

- Bedas prvi... Pun nivo! Studio! - A ovdje, ovdje govorim s vama kao s inostrancem same gluposti. Ta vi niste u stanju da

shvatite ni jedne moje riječi. I još me udarate šakom po zubima, puštate mi litru krvi. To je čitav rezultat: moja krvava usta. I što je najgroznije: ja sam u toj graji potpuno, savršeno prazan! Nikada nisam osjećao kako je sve to bilo besmisleno kao upravo sad!

- Kreni blendu...

92

TERRA INCOGNITA Jedna nemačka marka 90.000 dinara Bašta u Vršcu procvetala, olistala. Jorgovani, lale, ruže... miris s Brega. Odmah bih se

doselio ovde da mogu. Tvrde mi da bih se osećao kao u žabokrečini. Ako. Žabokrečina mi i treba. Dodeov mlin.

Opet, ja previše volim taj radio da bih tako lako odustao... Ponosno sam izvukao na leđima kofer pun knjiga i zimskih stvari od autobuske stanice do

Kuće jablanova, sam. Lepo. I ruka me uopšte ne boli. Veče ipak prohladno, rosi kiša, povremeno. Sedim u Žutoj sobi, uz vatru, čaj, knjige. Uvek, kad god dođem ovde, razmišljam o preuređenju Kuće, prilagođavanju za život. No,

nedostaje novca. Opet, izađem povremeno na terasu, naslonjen na balustradu gledam zelenilo, slušam ptice.

Imam sreće. A Shelter. Oko podneva kiša. Snažna, brza. Veselim se, kao (bar genetski) zemljoradnik. Čovek od

prirode. Kain? Kratko traje, a onda dijamanti s grana čempresa ispred ulaza. (Gle malu voćku poslije kiše, puna je kapi pa ih njiše...) Sedim na terasi, uz poj ptica, zuzukanje bubica, miris vlažne zemlje i cveća. Kako je život lepo uređen! – pokatkad izgleda. Kako živeti svoj život, ne život nacije? U tome je umetnost, mislim.

93

LAZAR

VRŠAC JOŠ JEDNO TMURNO JUTRO. DRŽIM OBEMA RUKAMA ŠOLJU ČAJA, ZURIM U KROŠNJE JABLANOVA, KIŠU ŠTO PROMIČE. ONU DOSADNU. NOĆAS SAM TE, NARAVNO, PONOVO SANJAO. LEPO JE TO. SVE OVO JE MALO TUŽNO. TI I JA NEĆEMO MOĆI USKORO (DANAS, NA PRIMER) DA SE VIDIMO, A DA NE GOVORIM KAKO NAJVEROVATNIJE NIKAD NEĆEMO MOĆI DA ŽIVIMO KAKO BI SE, U SNU, MOGLO. IMAM JA STRPLJENJA, IAKO TO, PONEKAD, NE IZGLEDA TAKO. SAMO AKO TI BUDEŠ IMALA VOLJE. TI SU U BEOGRADU, ISPRAVLJAŠ MOJE BRLJOTINE U KNJIZI SNIMANJA, JA SEDIM OVDE I OSEĆAM GRIŽU SAVESTI. VI TO LEPO KAŽETE GRIZODUŠJE. BAŠ VOLIM TU REČ. KORISTIM JE ČESTO, U POSLEDNJE VREME. ŠTA AKO USKORO SHVATIŠ DA SI NAPRAVILA GREŠKU? DA SAM JA GREŠKA? ŠTA AKO SHVATIŠ DA SI ME PRECENILA, DA TVOJA OČEKIVANJA NISU ISPUNJENA, DA SAM IPAK DOBAR SAMO ZA POVREMENO DRUŽENJE, ODLAŽENJE U OVU NAŠU TAKO SMEŠNU I TUŽNU OPERU, NA BALET I ISPIJANJE POKOJE BOCE VINA? NE KAŽEM DA NE BIH PRIHVATIO I TAKVU TVOJU ODLUKU. NE KAŽEM. IAKO BIH TO RADIJE PRESKOČIO. KAKO FORMULISATI ONO ZA ŠTA NI SAM NEMAŠ OBJAŠNJENJE? – MISLIM DA NASLUĆUJEŠ DO KOJE MERE ČITAVA STVAR VIŠE NIJE POD MOJOM KONTROLOM. ALI SAMO NASLUĆUJEŠ. NEMOGUĆE JE DA ZNAŠ. BOJIM SE DA TE NE UGUŠIM SVOJOM LJUBAVLJU. DA TE NE UPLAŠIM.

KAKO BIH VOLEO DA SI TI I PRVA I POSLEDNJA ŽENA U MOM ŽIVOTU! IPAK, TREBA DA ZNAŠ: JA VEĆ SAD NISAM ISTI ČOVEK. NEŠTO UNUTRA SE PROMENILO. I ZA

SAD, TO NOVO JE DOBRO. DIVNO. VOLEO BIH DA TAKO OSTANE DUGO, DUGO. LAKU NOĆ, SOFIJA. SANJAJ NEŠTO LEPO.

LAZAR

94

TERRA INCOGNITA Valja priznati samom sebi: nijedna, nijedna, čak ni N., nije mi značila kao Sofija. Možda baš zato... naprsla / teška / praznina / unutra / plašim se / da ne pukne / odjednom

95

SOFIJA LAZARE, BIT ĆU TU. PRIHVAĆAM TE KAO DAR. MOJA PRIJATELJICA, KARA, JEDNOM JE REKLA – SIGURNO JE TO NEGDJE PROČITALA: AKO ŽIVITE S NEKIM MUŠKARCEM, VREMENOM UPOZNATE I SVE ŽENE KOJE JE VOLEO. JA NISAM LUDA. ZNAM DA JE BILO ŽENA (ANDERES STÄDTCHEN, ANDERES MÄDCHEN). ALI IH NE VIDIM. U TVOJIM OČIMA, U TVOM OSMEHU VIDIM SAMO SEBE. I SRETNA SAM ZBOG TOGA. I NEMA POTREBE DA TI PONOVNO GOVORIM... ZNAŠ. SIGURNA SAM DA ZNAŠ.

TVOJA SOFIJA

96

TERRA INCOGNITA Pokušavam da se setim kad sam počeo da se privikavam na to da nemam novca. Ne znam. Ali znam da sam se navikao. I spreman sam i na ostalo. Na sva uskraćivanja. Jer, nije to život. Život je ovo sedenje na terasi uz pesmu ptica, i osećanje da su tu, na krevetu u Plavoj sobi rođeni skoro svi moji preci iz pet – šest generacija, da su mnogi tu mirno i umrli... A države su se menjale, carstva nestajala... I nikom ništa. Dobar je to krevet. Uveče, po strašnom pljusku, odlazak u pozorište. Sjajno. Mandragora, Makijaveli. Na pola predstave nestaje struje. Glumac izlazi na pozornicu s fenjerom. I nastavljaju komad. U Banjaluci srušene Arnaudija i Ferhad-pašina džamija. Ulične borbe u Mostaru. Baba Soka se buni: «Zašto šifonjere u budžak? Tebi je svraka mozak popila? Pa lepo je kad uđeš i vidiš dobre i zdrave šifonjere, a ne stelaže s knjigama... Malo ti je knjiga ovde bilo, morao si iz Beograda još da doneseš?» Kućna mačka, kojoj su oduzeli sve osim jednog mačeta, pronalazi miša, donosi ga u svoju kutiju i brine se o njemu kao o svom mačetu. Ja raznežen. A baba kaže «poješće ga kasnije, ne boj se».

97

SOFIJA NE MOGU SE KONCENTRIRATI NI NA ŠTO. VJERUJEM DA JE BAREM TEBI KRENULO S PISANJEM. O VRŠCU SI MI UVIJEK GOVORIO KAO O KAKVOM AZILU, ZGODNOM ZA PISANJE.. I TAK'... SNATRENJE. VOLJELA BIH DA SAM S TOBOM. NEDOSTAJEŠ MI. NEDOSTAJE MI TVOJ GLAS, TVOJA PRIČA, TVOJ MIRIS. ZNAŠ DA SAM DANAS, PRVO U AUTOMOBILU, POTOM U LIFTU, POTPUNO BEZ VEZE, OSJETILA MIRIS TVOJE LULE? HALUCINIRAM. BOŽE, KAK' SAM TE POŽELJELA VIDJETI... ZAMIŠLJAM TE KAK' SJEDIŠ U ONOJ SVOJOJ NASLONJAČI U STUDIJU, IZ DŽEPA NA SAKOU VIRE TI DVIJE LULE, U RUCI DRŽIŠ ČAŠU VINA I POVREMENO REŽIŠ NA TON – MAJSTORA, GLUMCE, LEKTORICU (OVO POSLJEDNJE BI MOGAO I PRESTATI)... IPAK, NEDOSTAJE MI SVE TO. U MEĐUVREMENU SI POZVAO. DIVNO! A ŠTO SE TIČE ONOG «PAZI ŠTO RADIŠ», ZABORAVI. IMAJ POVJERENJA U MENE, MOLIM TE. NAJGORE SU VEČERI. VEČERI BEZ TEBE. ZNAŠ DA NEMAM NITI JEDNU TVOJU FOTOGRAFIJU, OSIM ONE ŠTO SAM TI JE UKRALA I NA KOJOJ IMAŠ SEDAMNAEST GODINA – A TO BAŠ (IZVINI) I NE LIČI NA TEBE DANAS. ČOVJEČE, JA SAM JEDNOSTAVNO OPSJEDNUTA TOBOM. KAD SE UJUTRO PROBUDIM, PRVA SI MI MISAO TI. HODAM ULICOM, LUPAM SE U PARKING SATOVE (PA IM SE PRISTOJNO ISPRIČAVAM), JEDVA ČEKAM DA DOĐEM U STUDIO, DA STAVIM NA MAGNETOFON NEKU TVOJU STARU VRPCU, DA TI BAR SLUŠAM GLAS. HOĆE LI ME TO IKADA PROĆI? ŠTO JE NAJSTRAŠNIJE, I NE ŽELIM SE BORITI PROTIV TOGA. PRIJAŠ MI. I PIŠI, FAKIN.

SOFIJA

98

TERRA INCOGNITA

Lep dan, na terasi. Pijemo kafu iz preživelih šolja sa slikom dvorca Vindzor. Baba Soka srče, govori o godinama. U snu: lepa smrt, kaže. Jorgovani u bašti su, kao i lale, još pre dva dana precvetali. Poslednji tiho venu u žutom salonu.

99

LAZAR

VRŠAC PROŠLO JE JUTRO. NEBO IZNAD JABLANOVA POD MOJIM PROZORIMA JE TAMNO PLAVO I SREBRNO. NISI OVDE. VOLEO BIH DA TI NAPRAVIM SVOJU ČUVENU JUTARNJU KAFU S CIMETOM, PRED DORUČAK. VOLEO BIH DA ZAJEDNO SEDIMO U BIBLIOTECI (TO SE OVDE ZOVE ŽUTA SOBA), SLUŠAMO VATRICU KAKO PUCKETA, LEPŠU OD ONE U MOJOJ KUĆI NA DORĆOLU – KAMIN JE VEĆI, A I DRVA SU SUVLJA, STARIJA. DA ĆUTIMO I DA TE GLEDAM. DA MI SE OSMEHNEŠ, PONEKAD. NEVEROVATNO, ALI ČITAVO PRE PODNE IMAM UTISAK DA NISAM OVDE, U VRŠCU. SVE ME PODSEĆA NA NEKE LEPE DANE U MOM STANU U LONDONU, IAKO JE OVO IPAK BLATNJAVO CRNA PROVINCIJA. PIO SAM NEKI SREDNJEEVROPSKI TEEMISCHUNG, ČITAO BEOGRADSKE, TEMIŠVARSKE I PEŠTANSKE NOVINE (NIČEG NOVOG POD KAPOM NEBESKOM, KAKO REČE PROPOVJEDNIK) I SHVATIO DA SAMO GUBIM VREME. VOLEO BIH DA JEDNOM ZAJEDNO ODEMO – NE U LONDON, TO JE GRAD PUN DIVNIH, ALI I PREPUN NEUGODNIH USPOMENA ZA MENE. U PARIZ. BIO SAM TAM, SVOJEVREMENO, SAMO GODINU I PO DANA (SA ŽOZEFIN, KAO ŠTO, UOSTALOM, ZNAŠ, ŠTO JE IPAK, VERUJ MI, NA NEKI NAČIN ZNAČILO POTPUNO SAM). SAD BIH VOLEO DA BUDEM TAMO S TOBOM. DA MI TAJ GRAD OSTANE U SEĆANJU NA VREME PROVEDENO S TOBOM. VOLEO BIH DA IMAMO DOVOLJNO VREMENA – A BOJIM SE DA GA NEĆE BITI, KAO NI PARA – DA TI POKAŽEM LETO U ŠVAJCARSKOJ, POČETAK KIŠNE SEZONE U BANKOKU, ZIMU NA NEKOM GRČKOM OSTRVU, PROLEĆE U AVINJONU... VOLEO BIH DA SU STVARI – ŽIVOTI – BILI DRUGAČIJI. DA SU SVE TO NAŠE ZAJEDNIČKE USPOMENE. U PRAVU SI. MI SMO DO SAD IMALI PREMALO ZAJEDNIČKIH TRENUTAKA. ZAMIŠLJAM KAKO TI I JA – NEMOJ DA SE UPLAŠIŠ, MOLIM TE – S DECOM, SVOJOM DECOM ŠETAMO KORČULOM. ILI, AKO JE TO, ZA SAD, NEMOGUĆE, RECIMO PLAŽOM KOD BRAJTONA... ZAMIŠLJAM KAKO IH UČIM DA JAŠU, DA PECAJU NA BRZACIMA, DA IH ODVEDEM U ONE DIVNE PEJZAŽE KOD BLEDA, JEZERSKOG.. JEBIGA. (IZVINI). PUSA,

LAZAR PS. IZVINI, OVA HERMES BABY MAŠINA NIJE ČIŠĆENA VEĆ TRIDESET GODINA. NADAM SE DA ĆEŠ DEŠIFROVATI KRMAČE I FLEKE NA PAPIRU. TO SU SLOVA, INAČE.

L.

100

TERRA INCOGNITA

Zapravo, najbolje bi bilo kad bi Sofija mogla da dođe ovde, u Kuću jablanova. I da ostanemo tu.

101

LAZAR

AUTOBUS POVRATAK U BEOGRAD. UVEK RUŽAN DAN. LEPO VREME, NO, OD RANOG JUTRA MENE HVATA NERVOZA. NE OD PUTA, OD BOLOVA. POPIO SAM DVE ŠAKE LEKOVA – VIŠE NE SMEM – I NIJE MI NIMALO BOLJE. BOJIM SE MALO, I ONOGA ŠTO ME ČEKA U BEOGRADU. OD ODLAŽENJA U STUDIO, OD NASTAVKA RADA NA DRAMI, KOME DANAS UOPŠTE TREBAJU CRNJANSKI I KRLEŽA... LAŽEM. BOJIM SE TOGA ŠTO NIŠTA NE MOGU DA RADIM. ŠTO NE MOGU DA MISLIM, KAD ZNAM DA NISI TU, PORED MENE. A KO ZNA KAKO ĆEŠ ME DOČEKATI: «A, TO STE VI, GOSPODINE UREDNIČE! IZVOLITE SKRIPT, VIDJET ĆEMO SE OVIH DANA...» JEBOTE, PLAŠIM SE. IPAK, MOLIM TE, KAD DOĐE TAJ DAN, MORAĆEŠ DA MI KAŽEŠ. ŠTO BRŽE, ŠTO JASNIJE, ŠTO KRAĆE. BIĆE I TEBI BEZBOLNIJE. NE ŽELIM DA U TVOM SEĆANJU OSTANEM KAO NEKO S KIM SI SE RAZVLAČILA DO BOLA, JER NISI IMALA HRABROSTI DA GA OTERAŠ U TANDARIJU. VOLEO BIH DA IZA MENE OSTANU SAMO ONE LEPE STVARI, KOLIKO GOD JE TO MOGUĆNO. RUSI, PRED POLAZAK NA STRELJANJE, KAŽU: «I NE PAMTITE ME PO ZLU». (NA POVRATKU, PRED SAMIM BEOGRADOM, AUTOBUS ZAUSTAVLJAJU MLADIĆI U MASKIRNIM PLAVIM UNIFORMAMA. IZBACUJU, ZLURADO, UZ REČENICU «MOŽDA ĆE BITI VIŠE MESTA» - ROME, NEOBRIJANE MUŠKARCE. MOJA LIČNA KARTA JE U PAKTREGERU, U TORBI. PITAM POLICAJCA KOJI MI JE TRAŽI OBRAĆAJUĆI MI SE NA ''PER TU'' DA LI DA IDEM PO NJU. ODGOVARA «RAZMISLIĆEMO»)

102

TERRA INCOGNITA

Beograd. Tužno je živeti u ovoj socrealističkoj insuli. To vidim tek nakon dolaska iz Kuće jablanova. Treba pod hitno izaći iz ovog depresivnog stana. Stana u kojem sedim sam. Čekam Sofiju, da se javi. (Teoretičar književnosti donosi svoj rad: «Uticaj tuberkuloze na literaturu», pokazuje ga Lazaru. On, zbunjen, prelistava, ne razumevajući ništa. Teoretičar, sipajući pivo u visoku čašu, ne gledajući u Lazara, kaže: «Ja znam da vi nemate tebece, Bogu hvala, ali i vaše iskustvo bi mi koristilo...» - Moje iskustvo u čemu? - Pa, kako je tuberkuloza bila problem devetnaestog i početka dvadesetog veka, kardiovaskularne bolesti su problem kraja dvadesetog...

- Pogrešno ste obavešteni. Vi mislite na AIDS. A to nemam. Žao mi je.) Posle jedne kafe, prevrćem se po krevetu pola noći. Kao da nisam odlazio ni na trenutak. Posao me strahovito brzo vrati u šablon, na šine. («Državnici» na Istorijskoj XXX Sjednici Skupštine Republike Srpske, sa stiroporskim dvoglavim orlom iza...) Godišnjica Radija, «svečana dodela plata». Liči na milostinju. Oko deset nemačkih maraka. Peludna groznica. Štrajk Nezavisnog sindikata. Kako je lepo ustati rano, pre vrućine, gužve... Stanica mi, uz Traminac mirisni, čita svoju novu poemu. U gužvi, okruženi razbacanim stvarima od njene selidbe, slušamo poeziju. U jednom trenutku kaže: «Ja sam svesna da će moje pesme biti vrednovane kako treba tek post mortem». Ja, za sebe – ne znam. Mislim da nisam zainteresovan. Ali stvarno. pluća puna dima izbezumljene oči pada pada zbijene duše ispod strehe nebo eksplodira dečak što se guši u trolejbusu punom senfa Gotovo je i sa Dobricom Ćosićem. Na Mitingu debelih nosim transparent: «Ja sam bio mršav i pre sankcija».

103

Tuča u Saveznoj Skupštini. Tuča ispred Savezne Skupštine. Hapšenja. Tuča u policijskim kolima, u Urgentnom centru, u zatvoru... Izjutra: jedna nemačka marka 390.000 dinara. Popodne: jedna nemačka marka 630.000 dinara. A ja bi preko Radija trebalo da govorim o pozorištima, bioskopima, koncertima, novim knjigama i časopisima... Raša kaže – «ne obaziri se, radi svoj posao». U autobusu se izderem na čoveka koji se gura malo više nego što je uobičajeno. Iznenađujem samog sebe količinom nagomilanog besa. U restoranu hotela «Moskva» već tradicionalni kakofonični orkestar. Za stolom pored, stariji gospodin, razgovara sa «zamišljenim protivnikom». Govor, koji je propustio da kaže nekom u mladosti, sad upućuje praznoj stolici. Grupa «dobrovoljaca» u maskirnim uniformama glasno komentariše restoransku muziku. Jedan od njih iz džepa vadi žuti tranzistorski radio aparat i pušta «narodno kolo». Niko se ne obazire. Uz oluju – kao i sinoć, čitam, sistematski. Pisanje i čitanje, kao magijska radnja. Poštovanje, strah, užas. Pisanje i čitanje kao potreba. Ne moja potreba, već liturgijska potreba. Potreba civilizacije. Uticaj knjiga, svetih knjiga, političkih knjiga, loše pisanih pamfleta, falsifikata istorije, današnjice... Poznavanje (znanje) je prava moć. Mudrost to nikad nije bila. Bolovi. tamna pruga na svetloj pozadini lelujavo prilazi približava se sve više ljudima što sede posmatraju svoje utrobe kako sluzavo smrde s poda gledam iz prikrajka stresam se od zadovoljstva Bolovi. Kako je bitno imati za sebe bar komadić prirode. Bar terasu. Kako to da sam potpuno zdrav uvek kad sam van ovog grada? Dvonedeljna plata, koju sam danas dobio je jedanaest miliona dinara. Danas je pojeftinio hleb, 1%, ali ga nema u prodavnicama. Od početka rata do danas vrednost naše nacionalne monete smanjila se 960.000.000 puta.

104

LAZAR. SOFIJA. ONA USTAJE, PALI CIGARETU, ODLAZI DO PROZORA (VOZ U DALJINI PROLAZI, TRUBI). ON UZIMA CIGARETU IZ NJENE RUKE, POVUČE DIM (MENTOL, FUJ), GASI JE, KAŽE HAJDEMO, LEŽU U KREVET. POLJUBI JE, ONA SE OKREĆE LEĐIMA I ODMAH ZASPI. DO JUTRA, ON RAZMIŠLJA. ONA SPAVA, OTVORENIH USTA, KAO BEBA. KAD JE POMAZI, ONA NEŠTO PROGUNĐA, BOLJE SE POKRIJE. ON MISLI: TAKVA SE LJUBAV, TAKVA PRIPITOMLJENOST (O, DA, DA, DOBAR JE TO IZRAZ), NE MOŽE NAPISATI, POKAZATI... I TO JE DOBRO. I ONDA, ONA SE, ZA TRENUTAK, BUDI, OSMEHUJE SE, GLEDAJUĆI GA KROZ TREPAVICE. BOŽE. ON ZNA ZAŠTO MU SE SVE OVO DESILO UPRAVO SADA. I NE KRIVI SUDBINU. ZAHVALAN JE. BAR TAKO MISLI. KAD SE PROBUDI, KREVET JE PRAZAN. ARHETIP FRANCUSKOG (TRIVIJALNOG) ROMANA. FRANSOAZ SAGAN MU SE MEŠA U ŽIVOT. OKREĆE SE K JASTUKU, UDIŠE NJEN MIRIS... NO, TO JE GLUPO. KNJIŽEVNO OPŠTE MESTO. UOSTALOM, OVO JE NJEN STAN, NE NJEGOV. USTVARI, ONA ČITA NOVINE U KUHINJI, GOLIŠAVA.

105

TERRA INCOGNITA Današnji dan prolazi u potrazi za duvanom. Na sreću, na pijaci sam ugrabio 200 grama trebinjskog crvenog – nije za lulu, no, nema veze. Po prvi put na Dorćolu izjutra čujem vrane, svrake, čavke... Nisam siguran, nešto krešti. Šta se dešava s mojim snovima? Kao da sam potpuno prešao na ovu stranu – ničeg se ne sećam. To verovatno ima veze s mojim trenutnim osećanjem gađenja prema bilo kakvoj literaturi. Dosada. Prošla su ona vremena kad sam se divio. Sad samo mogu da osećam gađenje, dosadu i nemoć. Na kraju ću se pretvoriti u «pisca lake književnosti». Vele da sam uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud nama taj Weltschmerz u Banatu? Noćas Verkor: Les animaux denatures. Šta nas to, zaista, razlikuje, od, recimo, mahovine u šumi? Uopšte, civilizacije, drugačije od evropejske, na koju smo navikli, poštujemo, ali ih ipak smatramo divljim, varvarskim. Orijent i Indija su «prljavi». Ne funkcionišu na naš način. Nemogućnost komunikacije je posledica humanoidne logike, ne uzrok. Naizgled otvorena za nove stvari, ona, zapravo, diže zid oko razuma. Zid preko kojeg ne može da pređe ništa «nezamislivo». Tako i zapadna Evropa gleda nas, naravno. Nama, s jugoistoka, nama, s ćirilicom, to je sve mnogo jasnije. Naročito sada. Razmišljam o Galeriju, pastiru, seljaku i vojniku s Balkana. U jednom momentu, kolega iz Rojtersa osvetli porfirnu glavu, snimajući, s leve strane, i vidim: lice s Prokletija, moćno, hrabro, ali dobro i blago, ljudsko. Razmišljam o ljudima koji danas vode narode i države, o njihovim licima. O njihovim postupcima. O idejama, zamislima koje sprovode: zamisao je kao trava – ište svetlost, voli gužvu, napreduje ukrštanjem, bolje raste ako je zgažena – kaže na jednom mestu Ursula. Zvanična devalvacija dinara. Tugaljiv dan. Lenj. Sve zbog rada. Ne radim. Ne pišem. Već danima. Mesecima, godinama, kako mi izgleda. Jedna marka 786.600 dinara. Kod lekara. Krvni pritisak 220/130. To, kanda, nije dobro. Popodnevna dremka – i ne mogu da se probudim. Vrti mi se u glavi, okreće mi se soba, vidim dvostruko, nemam vazduha. Ustanem i padnem pored kreveta. Ali mi brzo bude bolje. Ipak, ponižavajuće je ležati tako, na podu, sam u sobi.

106

San: Borim se u areni, držeći rogove neke izumrle životinje u rukama, grčevito, kao oružje. Bežim. Jači su. Moja dvonedeljna plata sad je već šezdeset miliona dinara. O grejanju sledeće zime: «Temperatura neće smeti da padne ispod tri Celzijusova stepena u stambenim zgradama». Vlasti predlažu spajanje domaćinstava, život u zajedničkim prostorijama ili skloništima. Periodi nesanice. Takvi da čak ni piće pred spavanje (night cap) ne pomaže. Potom, periodi pića. Ne zbog nesanice. Svrab iznutra. Negde u glavi. Rupe u vremenu. Rupe u sećanju. Rupe, iz kojih tu i tamo izviri ponešto. Kao ostrvca. Ostrvca pretrpana otpadom. Ipak, da nije Sofije... Jedna nemačka marka 1.400.000 dinara.

107

LAZAR. SOFIJA. - SVE ZLO DOLAZI OD CIVILIZACIJE. POGLEDAJ KAK' SU SRETNO ŽIVJELI, RECIMO, INDIJANCI, PRIJE DOLASKA EVROPLJANA. ONI SU IM DONIJELI REZERVATE, GLAD, BOLEŠTINE. - NIJE SVE TAKO. I KROMPIR I KUKURUZ I SIFILIS I TRIPER SU DOŠLI U EVROPU IZ AMERIKE. TO SU AMERIČKI IZUMI. - NIJE ISTINA. TO SMO SVE MI NJIMA PRENIJELI. - NEMOJ, MOLIM TE, DA MI PRIČAŠ. ZNAM DA SAM PROŠLI PUT TRIPER DOBIO OD AMERIKANKE. ZNAČI...

108

TERRA INCOGNITA San: Sve vrline su individualne, svi poroci socijalni. Što važi kao socijalna vrlina, na primer ljubav, nekoristoljubivost, pravičnost, požrtvovanost, to su samo začuđujuće oslabljeni socijalni poroci. ona tužno pakuje zimske stvari u orman pokušava da se seti gde je izgubila prošlu godinu prošlu godinu koja je prva i poslednja za mnogo toga on nalakćen na krevetu piše beznačajne patetične stihove koji se čak ni ne rimuju a ustvari pokušava da se seti kako i gde je dođavola izgubio prošlu godinu prilazi prozoru proleće je ulica je mračna i više nema one svetlosti zlatne i zrnaste s drvene bandere one svetlosti što miriše na svež vruć hleb i na zimu sećaš se da smo pre nekog vremena planirali da otputujemo u pariz a još uvek nismo otputovali zajedno kažeš kafa ti se hladi dobro je pisati poeziju uvek pri ruci imaš papirić na koji možeš da spustiš koštice iz knedli sa šljivama Jedna nemačka marka 2.500.000 dinara. Breht je radije trpeo sovjetske tenkove nego nacizam. Bio je protiv slobodnih izbora u DDR jer bi na njima pobedili nacisti. Nije verovao svom narodu. A kad se govorilo o ponovnom ujedinjenju dve Nemačke rekao je – «To znači emigracija. Ponovo.» Jugoslavija? Frejzer mi pravi društvo. Ovi, «revolucionarni» dani utiču na živce. Svi ćemo poživčaniti, na kraju. Zato i Zlatna grana. U tom sistemu ima logike, lepše i prijemčivije od ove, kojom se rukovode ljudi koji nas maltretiraju već godinama. Slušam Revolution № 9. Više me ne plaši, postala je samo interesantan audio eksperiment, muzički fičer nekoga ko ima dovoljno novca da traći studijsko vreme, i nekoga ko je pre toga probao sve drugo. Tonac kaže: «Slušajte, ovo kao da ste vi snimali! Tačno prepoznajem vaš rez! Meni, naravno, kompliment prija. Bolovi u grudima, ruci, i u obe noge.

*** Ne postoji ništa takvo kao Duh grada. Naročito ne duh ovog grada. To su mistifikacije i uopštavanja. Ipak, vidno je da Beograd više nije onakav grad kakav je bio pre južnoslovenskih ratova. Ima na jednom mestu kod Crnjanskog: «...svaki čovek, u ratu, nema slobodnu volju, nego ima neku, geografsku, sudbinu...». Žalim nove Beograđane, svejedno.

109

Sređujem papire. Izgleda da toga ima više nego što sam mislio. Ali, to je dobro. Već sam se bio uplašio da nemam više šta da pišem. Sad vidim da nije tako. Bogu hvala, sad ću morati da radim satima. Misli, inače, dolaze i odlaze brzo. Dok izvučem blok i olovku iz džepa, već ih nema. Ne stiže plata, čistačica u Radiju me potiho pita: «Nemaš baš ništa novca? Hoćeš da ti pozajmim?» Noć. Jedno štene, na Gundulićevom vencu, plače. Umiri se čim ga dodirnem toplom rukom. Ništa, ništa nije tako važno kao plač bebe. Napuštene, same, uplašene, gladne, smrznute. Kućni dan. Dolazi moj otac na ručak, bistrimo politiku, kao svaka dobra porodica u Srbiji. Ja sam anarhista, kao i moj pokojni deda, shvatam. Podsećam ga na sudnicu u Dalju, improvizovanu u nekadašnjem obdaništu, gde sudija, bivši pravnik zemljoradničke zadruge, u maskirnoj uniformi sudi «narodnim neprijateljima». A iznad njega vitraž sa Snežanom i sedam patuljaka. Sudnica. bosa noga na goloj zemlji / kao da stopalom milujem / neku toplu / nežnu ženu / osećam / da su mi sva mora / planine / svi divni ljudi / divne žene / ptice / blizu Moj prijatelj se vratio s odmora, otišao u podrum i obesio se. Našli su ga tek za nekoliko dana, po mirisu. Uvek je dobro vratiti se kući. Zaključujem ja. Banke obustavile isplatu novca. Naša Narodna Skupština: lapidarium nekog suludog sakupljača. Jedna nemačka marka 18.000.000 dinara Narodna banka Jugoslavije pustila u opticaj novčanicu od 50.000.000 dinara. Dnevna potrošačka korpa 177.000.000 dinara. U Hrvatskoj uvedena kuna. Štrajk NIN-ovih novinara. Jedna nemačka marka 43.000.000 dinara.

110

RADIO - Ovako: prvo sa M2 kreće pesma. Kad otpevaju prvu strofu, ideš u laganu blendu, sve do trećeg. U pun nivo ulazi kočija s praporcima, M3. Kad dignem ruku, ide tekst. Jasno? - Radimo. - Tiho! - We shall overcome, we shall overcome, We shall overcome someday. Oh, deep in my heart, I know that, I do beleive, oh, we shall overcome someday. - I tako, posetio sam grobnicu svojih dedova. Bilo je dosadno. Kažem, časni propadaju. Vladika je uređivao tamo madžarski katihizis, a bašte su bile pune korova. Kod nas je rodoljublje u modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju. Uopšte mi se ubistvo sad jako sviđa. Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek: znam, da se sve mora lepo namestiti, i da o Božiću nikad mi nije Božić-Bata, nego naša sluškinja turala u cipelice orase, srebrne i zlatne. Posle, na grdnoj čađavoj stanici, opet sam po stoti put čuo, da u Moskvi teče krv, da su Bosanci nožem prodrli u neprijateljske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće. Žene su ležale po zemlji, sestre što nisu našle brata i žene što nisu našle muža, pa su se ljubile i štipale sa nekim muškima pod senkom mračnih hodnika. Uplakane majke, što su tražile svoje čedo, kad ga ne nađoše, podeliše bele hlebove, nekim odrpanim vojnicima, što su se vrzli u mraku i dimu i pljuckali. Prošao sam kraj vozova i pitao sam za brzi za jug. Hteo sam da se penjem, kad mi priđe neki čovek s gajtanima i zapita kuda ću. «Na jug.» On mi reče da će taj na sever. Ja ga pogledah i zapitah: «Zar to nije svejedno?» On me je začuđeno gledao, nije znao da ja već davno teram šegu sa samim sobom. «To se tri'esta godina ka nebu probudila za mene čujno iz zaliva i susedne šume...» Došao sam doma. Zašto?...

111

TERRA INCOGNITA Rupa u pisanju. Rupa u pamćenju. šta bih sve mogao da kažem o dimnjaku crnom koji se vidi sa terase šta bih sve mogao da kažem o pokisloj skadarliji o monoklu kod kojeg se sedi dok eto ne dođe vreme da se ide jer bi i konobari išli kući šta bih sve mogao da kažem o cveću ukradenom pa poklonjenom nekom Koki, moj stari prijatelj iz Radio Beograda: «Svakog jutra zovu neki dalji rođaci, i žale se na skupoću. A ja, pošto sam radio cele noći, pokušavam da spavam. Najzad sam se setio – kažem im, onako, usput ''rešio sam da se ubijem'' – odmah, uz neki izgovor, spuštaju slušalicu, i ne zovu više.» Ulica Knez Mihailova, pre podne: «Slepo sam lice 100%, molim za pomoć, fala.» - natpis na grudima jednog čovek što sedi na asfaltu pred Službom društvenog knjigovodstva i peva sevdalinku, dugu, dugu, dertnu, otegnutu. Dve mlade devojke nose torte na poslužavnicima. Tri prijateljice piju sok u kafeteriji i glasno komentarišu sve muškarce što prolaze. San: Družim se s malom, crno – belom mačkom. Prijatelji. Gde god idem, ona me prati. A onda idemo u goste kod nekog – ne sećam se tačno kod koga, i taj neko joj, praveći se da će je pomilovati, skrha vrat, dok ona pokušava da pobegne k meni. Sećam se mačkine rečenice «Nemoj me tamo voditi». U mom snu mačke govore. Zvuk dok joj se lomi kičma, kao tuckanje bubašvabe cipelom. Posle, užasnut, izlazim u hodnik, dug, uzan, prolazim pored jedne sobe, izgleda trpezarije, u kojoj stoji ljubičasti konj osedlan malim, galopskim sedlom, pogleda me i otpljune. Zna. Četiri i četvrt. Budan, ležim i slušam sekundaru velikog, zidnog sata. U kupatilu izbegavam da se pogledam u ogledalo. Ne brijem se. Posle, pijem kafu, pokušavajući da prevedem priču iz poslednjeg New Yorkera. Kroz otvoren prozor čuje se kiša, automobili što prozuje i poprskaju okolo, prolazeći kroz bare. Ne izbija mi iz glave zvuk lomljenja mačkinog vrata. Znam čoveka koji, iako živi nekoliko hiljada kilometara od rodnog mesta, telefonom zove svoju babu da je pita za značenje snova koji ga plaše. «Koliko smo puta, dok smo ležali u snajperskom gnezdu gledali kako na velikim daljinama prolaze balije i ustaše a ne možemo im ništa zato što su nam van dometa. Često smo između sebe komentarisali da su nam puške, inače vrlo kvalitetne i precizne, kratkog dometa. Tada, na početku rata, nismo ni znali za postojanje pušaka namenjenih za gađanje ciljeva na velikim daljinama...» ''Veteran'' br. 1, str. 14. (Sledi opis i savet za korišćenje dalekometnih snajpera.)

112

U četrnaestoj godini upoznao sam devojku koju sam pre toga sanjao šest meseci, skoro svake noći. Sutradan je otputovala u Australiju i nikad se više nije vratila. Onaj koga tražiš, obično stanuje pored tebe. San: Silazimo sa stene, Prijatelj i ja, džepova punih duvana. U stenu usečeno stepenište. Visina. Stepenište usko, bojim se. Prozori mog stana tako su okrenuti da ne vidim u potpunosti ni izlazak i zalazak sunca. Samo crvenilo. Smrt pre vremena. Uticaj dugovečnih i onih što su umrli mladi. Na vreme? Liči na selekciju pri pisanju. Ipak: non serviam! Preko veze dobio sam iz Mesne zajednice bez čekanja bonove za brašno, ulje, šećer, deterdžent. Kako ono beše? «Mesna zajednica – proširena porodica?» (Bevc?) Gospodo, smešite se! Možda će neko na Sumatri osetiti! Uveče, na Zelenom vencu, čovek na pločniku, leži potpuno mirno. Mrtav? Iz desnog uha krv, gusta, crna. Curi po asfaltu. Kiša, petnaestak minuta, po suncu. Leto je skoro prošlo. Lišće već žuto po uglovima.

113

RADIO - Hajde da probamo još jednom, ali ovaj put, molim te, nemoj deklamovati. Bitno mi je da ne bude patetično. I na kraju, kad kažeš «lišće, lišće», idi u intimniji balans, bliže i bliže. Ono drugo «lišće» hoću da bude maltene prošaptano. Ali ne potpuno. Pazi. Ideš na crveno. - Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula. S jablanova šušti lišće, a kad prevučem rukom preko čela hladna i vlažna, meni je gorko žao, ne ljudi, nego lišća, lišća. Prošla je mladost, nje mi nije žao. - Polako diži hol, ulazi muzika... iz fejda... - Da. Znam da sam smešan, pa ipak ja znam, da nas ima milionima što ne volimo više ništa, do samo lišće. Lišće. - Muzika, pun nivo!

114

TERRA INCOGNITA Jesen. Pored – ne straha, nego nelagodnosti – od zime i svega što nas čeka, pored toga što ne volim vetar, kišu, sneg, ipak osećam neku lepu mirnoću jeseni. Na Dorćolu miris platana, mokrih tramvajskih šina, pekare i prodavnice svilenih bombona. Dunav, s belim, velikim kristalima pene što prskaju uzvodno – vetar duva s istoka. Moja jesen. S novčanica «izbrisano» šest nula, tako da su milion puta «vrednije». Jedna nemačka marka nije više skoro tri milijarde, već samo 2.700 dinara. Koje li je moje mesto u «prirodnom lancu ishrane?» San: Sedim u kineskom restoranu sa Henrijem i Anaïs. Ja, sa svojim mozgom (ako je sve to – obrazovanje, principi, sve – u mozgu)... Uvek, brate, tako. Šetnja, uz švercovani Gauloise, po keju. Da pijemo po skitski! «Celo.» Predsednik Republike raspušta Narodnu skupštinu. Opet izbori. (L'istesso tempo.) «Zastava» ove godine prodala jugoslovenskim civilima 200.000 pištolja i revolvera, deset puta više nego ranijih godina. Stoti rođendan Miloša Crnjanskog. Narodna banka Jugoslavije pustila u opticaj novčanicu od 500.000 dinara. Inflacija je, zvanično, samo 2.000%. Izjutra, marka 75.000 dinara, uveče 90.000. Najsiromašniji građani imaju pravo da kupuju dnevno 400 grama hleba po osobi i pola litra mleka po detetu trideset procenata jeftinije. Srušen Stari most u Mostaru. Zatvoren Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu. Jugoslavija je za nepune tri godine štampala 39 novčanica različite vrednosti.

115

RADIO - Deutschlandsender: Achtung, Achtung, wir geben Ihnen eine wichtige Mitteilung... - Daj, ugasi taj radio. Slušaj, majke ti, što piše ovaj buzdovan: «Karavane mlijeko toplo u grad djeci nose... Pucaj! Rata-rata, mitraljezi kose. Otrovno mlijeko sipa metalna ptica. Brusevi šute. Sve manje kosa žuti otkos kosi. Po mlakoj rosi ljudi trče bosi. Pomoć! Don Kihot je plaćeni ubica!» Vidiš ti to: ptičjeg mlijeka, i to još otrovnog, tromotornog, rata-rata, prosuo je Don Kihot po karavani, koja opet djeci nosi toplo mlijeko... E, bogati... Krvožedni Don Kihot! Pazi zvonkost ovih rima: razgara – samara. Otkose – nose. Oru – zoru. Bije – Španije. Moje – stoje. Rosinanta – santa. Pticu – ubicu. Nose – kose. Kosi – bosi. Ptica – ubica. Vrvi – krvi. «Peri ruke svagda prije jela, peri nakon ispražnjenja tijela.» Poezija. Uf! - A zašto se ti uzbuđuješ toliko? Jedna književnost nije sastavljena ni od čeg drugog nego isključivo od dobrih književnih dijela. Sve ono ostalo oko toga nije ništa drugo do ono ostalo oko toga.

116

TERRA INCOGNITA Još jedan Dan Republike. Jedna nemačka marka 50.000.000 dinara. Kao da juži. S šeširom u ruci idem kroz Studentski park do Selenićeve kuće, ne obazirući se na blato po asfaltu. Nakon intervjua, u radiju preslušavam traku: snimak neupotrebljiv. Traka nova, ali kupljena od švercera. U autobusu tuča. Jedna žena plače i zapomaže. Posle, čovek s vunenom kapom na glavi peva neku pesmu o izvoru, potočiću, beloj ovčici. Tenor. Prilično glasan. Kad završi s pesmom, kaže: «Mogli biste i malo para da dodate». Smeh u autobusu. Decaying corpse. Prvo izjutra idem po novine, prolazim pored zgrada s prozorima ušuškanim u krpe i stari papir. Poneki automobil prođe. Na tramvajskoj stanici bar stotinu ljudi. U trafici, jasno, cigareta nema. Jedan pas prelazi ulicu, u zubima drži – pa ne bih se baš mogao zakleti, ali čini mi se neka rebra... Posle, podela humanitarne pomoći na Trgu Republike ljudima što drže otvorene torbe, cegere, kese, prolaze pored stolova i čekaju da im se nešto ubaci. Hleb, tri jabuke, deterdžent, jedna boca ulja. Red skroz od Trga do «Grčke kraljice» u Knez Mihailovoj ulici. Kilometar, možda više, mislim. Plaču ljudi. Uostalom, šta je Evropa? Tradicija netolerancije... Engleski đak? Šta ste očekivali? Nevila Čemberlena s kišobranom? I komadom hartije s Hitlerovim potpisom? Kafka je 1911. gledao u pozorištu «Dubrovačku trilogiju», piše u Dnevnicima. Sve što je mogao da kaže o Ivi Vojnoviću, na kojeg smo svi tako ponosni je: «I komad i predstava bili bedni.» Uostalom, i legenda da su poslednje Bizmarkove reči na samrtnoj postelji bile «Srbija, Srbija...»

117

RADIO - Svi vi igrate bridž, svi vi hrčete i pušete, i šmrcate, i trubeći svojim tjelesnim rupama snašli ste se u svemiru, a čini se da je to jedina ispravna metoda snalaženja u svemiru: da čovjek pušta vjetrove kroz sebe kao kroz sviralu, a uz to ispunjava prostor oko sebe svojom visokom društvenom funkcijom. U snu ili na javi, čovjek hrče, i to je jedini način kako se može rešiti svemirska zagonetka. Treba dakle hrkati i biti zadovoljan dostojanstvom svog vlastitog hrkanja. A ja ne hrčem, ja patim od besanice! Ne. Vi predstavljate, kako čujem po kavanama, sintezu od sedamdeset sedam hiljada ukrasnih pridjeva, te, ako sam dobro shvatio, vi i niste ništa drugo do jedan veličanstveni epiteton ornans, koji je samo prividno uzeo lik običnoga čovjeka, a zapravo je tajanstveno ostvarenje platonskog sna o idealnom nadčovjeku: dobar, skroman, dobročinitelj, pobožan, nabožan, graditelj žrtvenika, donator crkveni, altruist, mecena, itd. Nego, dozvolite vi meni da vam kažem: ovo vaše kverulantsko fraziranje nije ništa drugo, nego jedna vrsta samobluda, onanija relativno sitog i relativno dobro situiranog besposličara. To je papagajsko fraziranje savršeno bespredmetnih bedastoća. Kakva Evropa? Htio bih, ipak, oprostite, jednom da čujem što je zapravo ta Evropa? Što bi trebalo da bude ta, toliko razvikana Evropa? Gdje je ta Evropa? I u kakvoj naročitoj relaciji stojite vi, molim vas, naspram te Evrope, da ste stekli nekakav naročit privilegij, te se vi lično, u svoje ime, možete pozivati na Evropu, kao da ste isključivo vi njen pravni i moralni zastupnik, a ja nisam? Gdje sam se ja ogriješio o tu Evropu? Kada? Zašto? - Sjajno! Izuzetno izgovoreno! Okej, čuvamo ovaj snimak, ali, ako ti nije problem, daj čitav monolog ponovo. Dok si još vruć.

118

TERRA INCOGNITA San: Podignem pogled povremeno. N. sedi u fotelji, čita jednu od knjiga koju je pronašla na polici. «Snovnici» Laze Kostića, pisani na francuskom. Dolazi do pasaža pisanog na mom jeziku, zamoli me da ga prevedem. Kasnije, uz čaj, već «rasanjen» od literature pričam o Lazi i Lenki, pokazujem stare fotografije, imam ih odavno, i Boga pitaj zašto ih vučem sa sobom. Kaže «Mora da je lepo u Bečeju». Bečej izgovara neobično pravilno. Budim se i shvatam da ni lica ne mogu da joj se setim. Još uvek nema grejanja, krijem se u kuhinji, sedim pored uključene i otvorene rerne. U sedam izjutra još uvek je noć. Mrkla. Preturam po glavi: koji poslovi me čekaju. Historia est proxima poetis et quoddamodo carmen solutum. Ipak bih, intimno, više voleo da živim u vremenu koje nije ovoliko istorijsko. Rien. (Šalim se.) San: Jedan miš s krilima, ne šišmiš, već miš s krilima, krilati miš – da upotrebim pridev – veličine starog novčića od dva britanska šilinga, leti po kući, pokušavam da ga izbacim kroz prozor. Sofija kaže: «Ubij ga!» ali ne mogu, ipak je to miš, pun mesa, krvi i kostiju, nije komarac – kako da ubiješ miša – na kraju me ujede i pobegne. Pojavljuje se N. i savetuje me da odmah idem u bolnicu, ujedi letećih miševa mogu biti opasni. Tamo mi daju injekciju od koje gubim razum. I budim se. Danas, nakon «istorijske distance», shvatam da sam u London 1992. došao da se ubijem. Nešto slično Bohumilu Hrabalu, ništa patetično. Pogrešan grad, dakako. Trebalo je otići u Aleksandriju, ili Paramakarabatabaibo. A i način koji sam odabrao... put natenane, što kažu kod nas u Banatu. Dugotrajan. Uz ljubav koju čovek oseća prema sopstvenoj smrti... Morbidna budala, ništa više. Sve u svoje vreme. Ne znam više na koji način se dopire. Kako sam to izgubio? Na kraju uvek ostanem sam. S glupavim izrazom na licu – mogu misliti. Ne znam zašto, padaju mi na pamet devojčice što skupljaju salvete... Sve je ovo jedna opereta sa stavovima: Bolno, Hladno, Umereno dosadno.

119

Tradicionalna kolektivna egocentrična paranoja. Kao mali, mislio sam, zahvaljujući školi, naravno, da je Drugi svetski rat počeo 6. aprila 1941. godine, kad je bombardovan Beograd. Oduvek su nas učili da je ovo čvorište svih svetskih puteva, da smo geopolitički i kulturno izuzetno bitni (da ne govorim o onim viljuškama na srpskom dvoru)... Otud i pomisao da neko može da se zaveri protiv srpskog, hrvatskog, bošnjačkog ili albanskog naroda. Ne znamo svoju istoriju. San: Pratim je do kuće. Ona, visoka, prelazi ulicu bez gledanja na desno i levo, skakuće dok hoda. Onda dugo stojimo pred ulazom u njenu zgradu, ona govori, uvek nešto važno, značajno, ja razmišljam kako da se propnem i da je poljubim. Ipak, ne znam ko je ona. Njen lik mi je potpuno nepoznat. Ne pišem. Razmišljam o Nekome što sedi u bašti «Tri šešira» i mašta o Parizu. Andrićev izveštaj iz Berlina privrednom odeljenju Ministarstva spoljnih dela Kralj. Jugoslavije od 23. januara 1940. – o nacionalsocijalističkom finansiranju rata:

- građanskom štednjom; - porezima.

Bacam kutiju cigareta, čuvam dve poslednje, pakujem ih u foliju i stavljam u gornji džep

sakoa. Kao moj pokojni deda, dok je bio pušač. Po povratku iz «emigracije» napisao sam tekst o bezrazložnom strahu od «muslimanske

države u srcu Evrope», u smislu i stilu Sartrovog «Jevrejskog pitanja», potom jednu kratku tv – igru o bračnom paru što se penje u posetu prijateljima stepeništem neke visoke zgrade i svađa se, nikako ne stižući gore.

Boga pitaj gde sam izgubio i taj esej i tu dramu. Ko zna zašto je to dobro. Potpuno sam svestan da Nemačka nije jedini krivac za Drugi svetski rat. Pa šta? Da li je ikad iko pomenuo sve ostale razloge i okolnosti? Dobra knjiga o ovom ratu morala bi da bude kombinacija «HBM»- a i «Doživljaja dobrog

vojnika Švejka». Ne Hemingvej, ne daj Bože. Počela podela besplatnih užina đacima osnovnih škola. Neću da se mešam. Ne želim da uđem u istoriju kao Dantes: ubio Puškina. Iz škole: kad je došla s puta, u toaletu, dok smo pušili krišom od profesora, dala mi je

poklon: ljubičasti bedž na kojem je malim slovima pisalo «I hate school».

120

LAZAR. SOFIJA.

- NISI TI TAK' STAR. SAMO DESET GODINA VIŠE OD MENE. A TO JE NIŠ'. ZNAŠ TKO JE STAR? NAŠ GLAVNI UREDNIK. POGLEDAJ GA DOBRO: TRUDI SE, PROKLETO SE TRUDI DA SE TO NE VIDI... ZATO SE I VUČE S ONOM CURICOM... IZMEĐU NJIH JE TRIDESET PET GODINA RAZLIKE, IZMEĐU TEBE I MENE SAMO DESET. TO NIJE NIŠ'.

TOČNO MOŽEŠ, PROMATRANJEM NJEGOVOG LICA ZAMISLITI JEDNU MLOHAVU, PJEGAVU, BUBULJIČAVU STRAŽNJICU KAK' CENTRIRA WC ŠKOLJKU. STARI PRDAVAC.

E, DA: JAVILA MI SE DANAS TAJNICA REDAKCIJE. PITA HOĆU LI DANAS DOLAZITI U STUDIO I KAK' SI TI, UZGRED. PA ONDA «NO, A ŠTO JE BILO S LAZAROM? JELI SE DOGODILO?» VELI DA SI JOJ TI REKAO DA NIŠ' NE ZNAŠ, DA ĆU JOJ JA VEĆ SVE ISPRIČATI. LOPOVE! DA, I REKOH: «DA, DOGODILO SE. ALI I MNOGO VIŠE OD TOGA.» I KAJ MISLIŠ DA MI JE NA TO ODGOVORILA? «PA ON JE LAV, TI SI VAGA, TO JE DOBRA KOMBINACIJA.» GLUPA GUSKA. LAV I VAGA, MOŽEŠ SI MISLITI. REKLA MI JE DA ZNA KAK' SE OSJEĆAM I DA TE POZNA MNOGO BOLJE OD MENE. SAMO TO MI JE KAZALA. ČUJ, DA NISI TI TU NEŠTO... NEKAD... RANIJE...?

UOSTALOM, BRIGA ME. DA NE ZABORAVIM: TAJNICA MI JE REKLA DA ĆEŠ OVE GODINE MOŽDA U INVALIDSKU

MIROVINU. ZNAM DA IMAŠ SAMO TRIDESET, ALI AK' SMATRAŠ DA JE TO DOBRO I DA ĆE TI BIT' KORISNO DA ODEŠ IZ BEOGRADA, PODRŽAVAM TE. NADAM SE DA ĆEŠ ME ONDA PRIMITI U VRŠAC, DA ZAJEDNO UŽIVAMO BLAGODETI TIH «SILNIH NOVACA». NE BOJ SE, RADILA BIH I JA NEKAJ. BIT ĆE. A ONO CVIJEĆE IZA KUĆE, O KOJEM SMO TELEFONOM RAZGOVARALI, MOŽEMO LIJEPO PREBACITI NA TERASU, U LONCE, A TAM' POSADITI MRKVE, RAJČICE, LUK, ČEŠNJAK, KRUMPIR...

SAMO AK' ME PRIMAŠ. ISKRENO, IPAK MISLIM DA JOŠ UVIJEK NISI ZA MIROVINU. NO, TO JE TVOJ IZBOR. POŠTIVAĆU

GA. ZNAŠ KAJ, A DA TE JA PRESTANEM GNJAVITI? KAJ VELIŠ NA TO? ON JE POSMATRA. NE GOVORI NIŠTA, JER JE I NE SLUŠA. ZAISTA IMA NEČEG U NJENIM

OČIMA, ŠTO GA NEPODNOŠLJIVO PODSEĆA NA NEŠTO ŠTO JE ZABORAVIO. (ZNAO SAM ALI NISAM OBRAĆAO PAŽNJU NA TO DA POD TVOJIM PROZOROM PROLAZI VOZ

POLAGANO TERETNI ČUJE SE NOĆU KAO PRE NEKOLIKO GODINA U IZNAJMLJENOJ SOBI U NEKOM GRADU PREKO OKEANA KAD SAM GLADAN BROJAO NOĆNE VOZOVE SEDMI JE ZNAČIO DA ĆE JUTRO USKORO DOĆI DA ĆE MRZOVOLJNA GOSPOĐA POSLUŽITI DORUČAK EH KAKO SU STVARI DANAS DRUGAČIJE DIŠEŠ DUBOKO OKRENUTA LEĐIMA DA LI UVEK OKREĆEŠ LEĐA SVOM LJUBAVNIKU POSMATRAM SEBE KAKO SE BOJIM DA TE DODIRNEM OVAJ PUT JUTRO ĆE SIGURNO DOĆI

ALI TEŠKO JE DORUČKOVATI)

121

SANATORIUM

Odmah su me stavili na dijetu, prepisali mi lekove i naredili šetnje. Pa šetam. Svakog jutra utapam se u polaganu struju bolesnika i penzionera što, pričajući o svojim

tegobama, klizi uz obalu od Igala do Novog. Poneki idu čak do Bijele. Ja se zaustavljam u Novome, doručkujem pristojno – da bih s osmehom na licu kasnije mogao da izdržim ono što u Institutu zovu obrokom za srčane bolesnike.

Osim uniformi raznih vojski, vojnih i policijskih vozila po ulicama i neke potmule

psihoze, od koje su svi oboleli, ne primećuje se da nešto nije u redu. Ljudi žive, kao i bilo gde. Mladi se ljube po ulicama, sede u kafićima uz more, roditelji šetaju decu, glumci igraju predstave u pozorištu...

Predveče, s one strane zaliva, od Prevlake, tutnji. Čuju se topovi, ali to sve kao da je negde daleko, negde u literaturi, ne četiri kilometra od mojih prozora.

Čitam Pavla. Poslanice. Tužna pisma tužnog čoveka. Čoveka, iz čijeg svakog retka

promiče strah da njegova politička vizija neće uspeti. Politička, ne religijska, naravno. Posle, ne znam zašto, setim se svoje pete godine, letovanja na moru, kad sam, da se

napravim važan, skočio u vodu sa skakaonice, iako nisam znao da plivam. Pa me pola plaže vadilo napolje.

122

SOFIJA HI, L! PONEDJELJAK JUTRO. SPREMA SE KIŠA. ČUJU SE PTICE, ODNEKUD. BLAGI VJETAR. TEK SI

JUČER OTIŠAO, A IZGLEDA TAK' DAVNO. NEVJEROJATNO, ALI MOJA PENKALA JE KAK' IZGLEDA TRAJNO NAPARFIMIRANA. NON – STOP

ZRAČI TAJ MIRIS IZ NEPOZNATOG PRAVCA I TEK SAM SAD OTKRILA DA JE TO UPRAVO OVO MOJE NEUGLEDNO KINESKO KIČ – PERO (KOJE SE TEBI NIMALO NIJE SVIDJELO) A MOJE OMILJENO (ZBOG LAKOĆE PISANJA) – UPORNI ODAŠILJAČ MIRISA NA SVE STRANE. SKRIVENI TALENT.

GLEDALA SAM SINOĆ TVOJE FOTOGRAFIJE IZ PARIZA I BRISELA, S JOSEPHINE. NARAVNO, PREPOZNAVALA MJESTA I ZGRADE KOJE SAM POSJEĆIVALA KAO DIJETE I TAK', MALO SE RASTUŽILA. A DA EMIGRIRAMO IPAK U NEKU ZEMLJU GDJE BI BILI MANJE STRANCI? UOSTALOM, ZA KAJ SE TI I JA IPAK NE BI LIJEPO SMJESTILI U LONDONU? TI SI TAM' UČIO ŠKOLU, NE?

NA TV NEKAKVA SVEČANA AKADEMIJA (USKLIKNIMO, USKLIKNIMO, POJTE MU, POJTE, POPOVSKI HOROVI, OBILIĆI, KOLIBRIĆI, GLUMCI, ČITAV RESITAL, IZVIJANJE OBRVA, MRŠTENJA, CERENJA, POGLEDI U MAGLOVITE BESKRAJE OHOHOHOHOTADŽBINESOBESTRANEDRINE, BEKELJENJA ITD.). KAJ LI SE ZBILO S ONIM LIJEPIM ŠKOLSKIM PROGRAMOM NA TELEVIZIJI PRIJE PODNE? EH, DRAGI TITO, ONI SU SVI SKUP PONORELI...

IONAKO MORAM NA POSAO. CIJELE NOĆI SANJAM DA SE PAKUJEM DA DOĐEM DO TEBE, ALI DA JE PROBLEM U NEKIM

ORMARIMA KOJI NIKAKO DA SE OTVORE I NEKE GREDE STOJE POREDANE OKOLO BEZ VEZE I SMETAJU, NE ZNAM BAŠ KAK' I JA NEKAJ PAKIRAM, I DOSTA MI JE TOG, HOĆU KOD TEBE, ALI NE MOGU DOK SE NE SPAKIRAM. ONDA SAM SE GOSPODINU HVALA, PROBUDILA, PILA MALO VODE, PA OPET SANJALA KAK' TRČIM NEKIM MRAČNIM ULICAMA. ZAGREB, MISLIM. REZ. (TVOJ IZRAZ.)

ČEKAM VLAK, ALI NIKOG DA MI KAŽE GDJE TO TREBAM IĆI, NIKOG NE POZNAM. REZ. SREĆEM TEBE U SIVOM ODIJELU OD TWEEDA, TI SAMO ŠUTIŠ I GLEDAŠ ME I NISAM SIGURNA

DA ME PREPOZNAJEŠ, ONDA JA NEKAJ VIČEM, JER JE OKOLO BUKA, I NANOVO SE PROBUDIM. I U KREVETU PRONAĐEM POD LEĐIMA TVOJU KNJIGU KOJU SAM SINOĆ POKUŠAVALA ČITATI, SA TVOJOM BIJELOM, PAPERJASTOM ČISTILICOM ZA LULU ZATAKNUTOM NA MJESTU GDJE SAM STALA I TAK SE RAZNIJEŽIM DA SAM SAD NASMIJEŠENA CIJELI DAN. SAMO MI JE ŽAO ŠTO NISI BIO TU DA TE COKIM ZA DOBRO JUTRO.

NE VOLIM SEBE ZBOG ONOG CABERNETA IZ TVOG PODRUMA, DAN PRED TVOJ POLAZAK. JEST' ME NAGLO OPUSTILO, ALI PONAŠALA SAM SE I OSJEĆALA BEZVEZNO, STALNO SAM SE BORILA PROTIV TOG GLUPOG ALKOHOLA, PUNO BIH VIŠE VOLJELA DA NISAM NI PILA. IZVINI.

TVOJA SOFIJA

123

RADIO

- Je, kak bi vam objasnil, kaj je zapravo «infarkt», das ist eine Art Anschoppung, razmete, to je nekak kakti kronična upala, to su kak nusprodukti jednog zapaljenja, kajne, zapravo samo posljedica najobičnije upale, a naš organizam, taj je furtifurt eksponiran influencama, a tu su još i, kagbirekli, ospice, pak šarlah, pak hunjavice i angine, kajne, celi jen mali špital, eine ganze Serie ansteckender Infektionskrankheiten, i onda, prosim lepo, tu dojde još eine Art ablagerung von Salzen, und dann kommt es zur Infiltration duch Verstopfung kleinster Endarterien der Organe, kajne, tam u tim arterijicama kakti v nitima ili pak žilicama tečeju, kagbirekli, bolše plivaju, prosim fortgespülte Venenthromben, i tak dojde do krvne ekstravazacije ili pak, još bolše, do zavuzlavanja žilicah zu einem Blutknotem, infarctus haemorrhagicus, tak, prosim, a to je baš klasičan slučaj...

124

SANATORIUM Slike: Opraštanje na kućnim vratima: svi govore u glas. Jato vrabaca – tridesetak njih – prekriju dvorište. Slavuj na čempresu, kljuca. Uveče čekam zvezde. Uz mirise, zvukove, opipe: težina skoro zrele kruške što visi s grane; blaga brašnjavost lista i hrapavo stablo, dok noge osećaju zemlju i travu pod sobom. A onda računam koliko je kojoj svetlosti bilo potrebno vremena da stigne do Zemlje, do ove večeri, do mog pogleda. Volujski rogovi, zabodeni u zid kokošinjca. Čuvaju blago. Ovako je verovatno izgledala ova zemlja i u neolitu. Kiša i ljudski rad. Stojim, dugo, na kiši, posmatram. (Sokrat, u bici kod Potideje...) «These matches are designed especially for damp climates but they will not light when wet, or after long exposure (several weeks) to very damp air.» (Maslinasto zelena kutija šibica koju sam kupio na pijaci u Herceg Novom.) Mnogi pisci vršili su samoubistvo kad su prestali da pišu. Izgleda da još nisam stigao do stadijuma kad pisanje postaje kao disanje, voda, hrana (i vino, i vino)... Dakle, još uvek nisam samoubica. Priznajem, lepše je kad se piše. Nedostaje mi taj brzi rad mozga. Nizanje reči. Zadovoljstvo zbog lepe rečenice. Iznenađenja sopstvenim tekstom. Opet, više mi nedostaje Sofija. Mnogo više. Uz nju... Kokaj se narode – natpis na kiosku za kokice na promenadi. U izlogu knjižare u Igalu posmatram globus. Sećam se kako sam, kao mali, gledajući televizijski Dnevnik, od Zaliva i Tihog okeana mislio da je čovek s podignutom rukom....

125

SOFIJA ODUŠEVLJENA SAM KNJIGAMA KOJE SI MI DAO. PROČITALA SAM SVA TRI MANIFESTA I MATIĆEV ANDRE BRETON ISKOSA. ČAK SAM SMISLILA I JEDNU NADREALISTIČKU PRIČU. ŠTO SE HOMO FABERA TIČE, JEDNA CURA S FAKULTETA (NE ZNAŠ JE, SARAJKA) KAŽE MI DA GA NE VOLI. KAŽE, PREVIŠE JOJ JE RACIONALAN. KAD VIDI STIJENU, ON KAŽE: MINERAL, NIŠ' VIŠE. A SAD, SJEDEĆI U PARKU, GLEDAM GORE, U DRVO, KAŽEM SEBI: GRANA. NE DAJEM JOJ DRUGE OBLIKE, SKRIVENI SMISAO, ALI TO NE ZNAČI DA NE VIDIM DA JE TA GRANA LIJEPA, NEZAMJENLJIVA. SUDEĆI SAMO PREMA RIJEČIMA KOJE LJUDI KAŽU ILI NAPIŠU, LAKO SE DONESE SASVIM POGREŠAN SUD. O SVEMU. A ONAJ VELIKI I VAŽAN DIO KOJI JE ISTOVREMENO S RIJEČIMA OSTAO U NJIMA, NIKAD NE SAZNAMO. NE ZNAM. NA MENE JE HOMO FABER OSTAVIO DOJAM SAVRŠENOG ČOVJEKA. NE ČOVJEKA BEZ MANA, MISLIM DA TO NIJE SAVRŠENSTVO, VEĆ ČOVJEKA S PRAVOM MJEROM VRLINA I MANA. ILI SAM GA JA TUMAČILA ONAKO KAK' MI JE ODGOVARALO. LIJEPA KNJIGA. I TUŽNA. JEDAN PSIĆ MI SE PRIDRUŽIO, OBOŽAVA IMITIRATI SVE ŠTO RADIM. JA NA KLUPU – ON NA KLUPU. GURAM GA, PRIČAM MU: IDI, IGRAJ SE, NJUŠKAJ, PIŠKI, KAKAJ, NAĐI SI KAKVOG CUCKA, NEKOG DRUGOG NJUŠCA, NAĐI SI KAKVU KOST, JURI PTICE... ALI, NE DA SE ON ZBUNITI. ZA KAJ BI SE ON ŠETAO I ZAMARAO, A JA SJEDILA I SUNČALA SE? ZA KAJ JA NE IDEM JURITI PTICE? O.K., POBJEDIO JE. POŠTO IMAM SAMO JEDNU PENKALU PA TI NISMO MOGLI PISATI PISMO SKUPA, IAKO SMO SE POŠTENO OTIMALI OKO PISAĆEG PRIBORA, ZAKLJUČIO JE DA ĆE BITI NAJBOLJE IZBALAVITI HARTIJU I POTPISATI SE BLATNJAVOM ŠAPOM. POŠLA SAM U ŠETNJU, ON ZA MNOM. SVE DO DOMA. I SAD JE, VJEROJATNO, ISPRED ULAZA. ETO, IMAMO PSA. KUĆIMO SE, POLAKO. KAD SE VRATIŠ, MOŽEMO I MACU IZABRATI. PIJ LIJEKOVE, SLUŠAJ LIJEČNIKE I NE PIPAJ MEDICINSKE SESTRE! RAZUMIO?

VOLI TE TVOJA SOFIJA

126

SANATORIUM Sedam krava, jedno magare, dve sapete kobile. Svi s klepetušama oko vrata. Daždi. Dežuje. Kiši. Počinje kiša. Haiku kiša. Cele noći polako je rominjalo. Uz čašu kuvanog vina s karanfilićem, na jutarnjem suncu, sedim slušajući pesmu ptica i morske talase. ne paperjasto / ne nežno / baš čvrsto / uz ogledalo / nanosi šminku na lice / bez odeće na sebi / samo s cipelama na štiklu / i logično / bez i jednog pogleda unatrag / šta želite pogrešna soba / izvinite Uveče, u dvorištu, vatra, zapretena svežim lišćem i vlažnim grančicama. Grozdovi drenjina. Odjednom, u svetlosti farova vidimo lisicu s dugim, rundavim repom kako pretrčava put noseći belu kokošku u zubima. Na ivici druma je ispušta. «Vratiće se po nju, čim mi zamaknemo za krivinu» - kaže moj suvozač. Potom kafana «Port Said». Četvrtasta peć u sredini prostorije, kockasti stolnjaci, rogovi na zidovima, punjene životinje – petao, patka, dva srndaća, vidra, američki rakun – dve uramljene plakete «srebrni lovački orden». Večera savršena. Kačamak s lukom. Na putu natrag spavam, u automobilu, s pisaćom mašinom pod glavom. NATO bombarduje srpske položaje oko Otoka u Bosni. Jutarnja šetnja po promenadi. Mačke, kao na Korčuli, veoma lepe. Jedan galeb na steni. (Ovo ipak nije Njujork, ovo je Igalo.) Dve devojke čiste šetalište, dugim metlama, prolaznici prilaze još zatvorenom kiosku, ostavljaju novac i uzimaju Pobjedu iz razvezanog paketa novina, mladić stavlja jastuke na pletene stolice kafea (''kave još nema, mašina nije zagrijana''), dva ribara se vraćaju s pučine...

127

SOFIJA EVO, UPRAVO TROŠIM JOŠ JEDAN PONEDJELJAK, TISUĆU ČETRDESET I NEKI U ŽIVOTU, NEĆU DA ZNAM BAŠ TOČNO. DOVOLJNO JE I OVAK' – ZA ORIJENTACIJU. PUNO OBLAKA NAD KOLODVOROM. SIVIH. VRLO VAŽNO, SLUŠAM JEDNU OD KAZETA KOJU SI SNIMIO ZA MENE. TAK' ME ODMARA, SMIRUJE.

KAD ZATVORIM OČI, IMA PUNO SUNCA, ČINI MI SE DA SAM JAKO MALA I POSPANA, DA SAM UVIJENA U ONU PJENASTO – MEKANU DEKU ZA BEBE, DA SAM SIGURNA, MOGU MIRNO SANJATI, SPORO DISATI, NEZNATNO SE OSMJEHIVATI U SNU KAO BEZBRIŽNA KLINKA. ODAVNO NISAM BILA OVAK' OPUŠTENA. SVI MIŠIĆI, SVI ZGLOBOVI... OSJEĆAM NADMOĆ ZEMLJINE TEŽE U SVAKOJ KOŠČICI. PONEKAD JE TAK' PRIJATNO OSJETITI TU GRAVITACIJU, ZNAŠ DA BAR ZEMLJA NIJE RAVNODUŠNA PREMA TEBI. VOLJELA BIH OVAK' ŽIVJETI. MIRNO, TIHO. MRZIM DANE S PUNO SADRŽAJA, NISU U MOM STILU, HM. (MOJE HM NE ZNAČI ISTO ŠTO I TVOJE HM.) IZGLEDA DA IMAM PREVIŠE VREMENA, KAD MOGU TAK' DO MILE VOLJE RAZMIŠLJATI O GLUPOSTIMA. ENDE. VOLI TE SOFIJA. I VRATI SE. ČIM PRIJE. ZDRAV, MOLIM TE.

SOFIJA

128

SANATORIUM Na obroncima Orjena iznad Igala planinsko odmaralište. Nekad najlepše mesto za odmor, danas je puno stranih posmatrača. Posmatraju granicu, tromeđu s Hrvatskom i Republikom Srpskom, paze da Srbija i Crna Gora ne šalju oružje i ratni materijal hercegovačkim Srbima. Nisam ni znao, bogati, da je tu granica. Otkrivam da u magacinu restorana Levanger u Igalu još uvek čuvaju nekoliko desetina boca dalmatinskog vina, i dva – tri kutjevačka Klikuna.

Pokazuju mi šefa policije, koji čuva granicu na Prevlaci. Mlad, natprosečno visok, simpatičan. Perspektivan, kažu – rođak predsednika vlade. Upoznajemo se. U toku razgovora uz smeh govori: «Crnogorcu možeš da otmeš ženu, ali nemoj ljubavnicu. Možeš se opeći. Ali ja takvih problema nemam, jer iza mene stoji državna represija. Ako počne da se buni, naredim da ga vežu i odvedu u podrumče... Pa da vidiš. Posle će sam da mi je šalje, bar jednom nedeljno.»

129

SOFIJA VANI, NAJZAD, SIPI NEKAKVA KAO-ZIMSKA-KIŠA. LEŽIM POŠTENO OKUPANA. ŽELIM

SPAVATI DUGO, DUBOKO. SLUŠAM SASVIM TIH I MIRAN KLAVIR TVOG DŽOA DŽEKSONA. MISLIM, KAK' JE TEBI U IGALU. VOLJELA BIH DA SI U BEOGRADU. VOLJELA BIH DA SAM U

TVOJOJ RADNOJ SOBI NA DORĆOLU, SJEĆAM SE KAK' VRIJEME TAM' STOJI DOK OPUŠTENO ŠUTIMO U UDOBNIM STARIM NASLONJAČAMA UZ TOPLU, UKROĆENU VATRICU, TIŠINU I MIR. PROSTO OSJEĆAM MIRIS TVOJE LULE, ČAJA, UKUS KARAMELA... PALIM SVJETLO, SAMO DA BIH TI REKLA: DUŠO, POJMA NEMAŠ KOLIKO TE VOLIM. PUSA. LAKU NOĆ.

MOŽDA ĆU MOŽDA ĆU JEDNOM MOŽDA ĆU JEDNOM LEĆI S TVOJOM KOŠULJOM U SVOJU SOBU I BIT ĆE MI LIJEPO KAO U GROBU ČEKAM DA DOĐEŠ. BIT ĆE TO STRAŠNO NEOBIČAN OSJEĆAJ – ZNATI DA SI TU, POKRAJ

MENE... ALI, ŠTO SE MOŽE, MORAT ĆU SE I S TIME POMIRITI. SOFIJA

130

TERRA INCOGNITA Na povratku u Beograd u pokvarenom autobusu. Sedimo u drumskoj krčmi, već od pet

izjutra, svi s fićokom rakije pred sobom. Poneko i s kafom. Potom, klipni avion, onaj s propelerima. Na elisi nalepnica: Hamilton Standard ATR 72. Zaspim u avionu, i sanjam: Sofija, gola, svira violončelo na krovu neke kuće. Iz poluležećeg stava gledam kroz malo razmaknute zavese na krov susedne zgrade

(dimnjaci s petlovima, televizijske antene), ulicu. Pada sneg, ljudi idu sredinom kolovoza, s kišobranima.

Nema struje. Pahulje velike, kao krpice gaze... U Klubu Radija, dok jedem, okrenut leđima ljudima sa kojima radim, čitam knjigu, i

izuzetno se zabavljam činjenicom da me uopšte ne zanima o čemu moje «kolege» razgovaraju. Čujem njihove glasove, ali ne razaznajem reči.

Kroz glavu mi prolazi samo: «This is not sport, sir. / This is not good weather. / This is not blue and green. / This is

home. / Travel anywere in a year, five years, and you'll end up here.» (Kad izađe iz Jazzbine, polako koračajući uz stepenice, društvo za stolom počne da

komentariše. Milena kaže: «Zar vam se ne čini da izgleda bolje otkako je bio u Igalu?», na šta Tatjana, neupućena, odgovori: «Zašto, pa on sjajno izgleda za svoje godine!»

Tu se Gospar uvredi – njih dvojica su vršnjaci – i pita: «A šta misliš, koliko godina ima Lazar?» - na šta ona nagađa, pedesetak, možda malo više. Kad Gospar kaže trideset, svi dugo ćute.

Kasnije, sipajući sebi novu čašu vina, s nekom rezignacijom u glasu Gospar kaže: «To što on ima, samo ilovača leči.»)

Harmonikaš u «crkvenom i mrtvenom» odelu u Knez Mihailovoj ulici svira «Budi se

istok i zapad» i slovenačke polke. Dobija najviše novca od prolaznika. i ptice i oblaci narandžasto crveno plavi i reka što teče i deca što se igraju u parku pet

spratova ispod i ti nervozna zbog nekih tamo gluposti a evo vidi ima jedan prozor što tako lepo baca poslednje zrake sunca ima li išta toliko važno

Šetnja pored groblja. Vetar. Iz dvorišta pas. Žena uči bebu da korača. Jutra:

131

Korčula: strme, uske uličice, izglačane skaline, trg sa stubom srama, crkve što zvone svaka u različito vreme – nijedna tačno – grede koje vire s fasada (ostaci balkona, koji su u XVIII veku odlukom gradskih vlasti zabranjeni zbog nemorala i svi porušeni). Jutarnja tišina, francuska kafa i Slobodna uz neku mačku što mi se mazi oko nogu u «Gradskoj kavani», slane srdele u maslinovom ulju, crni hleb i lumbardski Grk za doručak...

Vršac: ptice na jablanu, detlić, i neka mala, sivkasta, što lepo peva: čempres pred ulazom u kuću. Nežno, žućkasto – braonkasto svetlo u Plavoj sobi izjutra, uz kafu s cimetom, New Yorker iz 1960 – i neke godine, klasična muzika s radija kojem još uvek rade samo srednji talasi...

Zagreb: «Kavkaz», za stolom uz prozor, s pogledom na kazalište. Šlag u malim turskim fildžanima. Potom šetnja do Trga Republike, Kamenitih vrata, Gornjim gradom, novine uz fine i šuštanje drveća na Griču.

U Njujorku, prozor, automobili duboko dole – ljudi idu na posao, pušim i pokušavam da nazrem nebo od zgrada koje ga zaklanjaju. Ulazi momak da promeni posudu za led, da doda novi...

Dok peru ulicu, pekara na Bajlonijevoj, sad srušena. Tri kifle, miris puckavog svežeg hleba i domaćeg kiselog mleka. Potom, peške, lagano, uz Skadarliju, do Radio Beograda.

Penzija, koje nikad neće biti. (Rip Van Vinkl: bio jedan, zaspao u šumi, i probudio se za dvadeset godina.) U današnjoj Politici tri fotografije s naslovom «Anatomija jednog samoubistva». Na

prvoj, žena preskače ogradu terase na trećem spratu, na drugoj slici visi s ivice terase, treća fotografija prikazuje njeno, već mrtvo telo na pločniku.

U izmaglici: dve devojčice hodaju parkom, jedna komanduje: «Leva! Desna! Leva!» Grad osetno smrdljiviji od jutros. Počeo je period čađi, prljavštine, smrada, zime. A tri večeri ranije, samo tri večeri ranije, nepojamno lepa, topla, meka jesen. Ne zima.

Proust. Sav sam bio u mladosti. Tek sad, s trideset godina, shvatam neke stvari. Shvatam koliko je važan miris dućana u koji me je majka slala svakog jutra, tamo negde krajem šezdesetih, koliko je značajna žućkasto – braonkasta svetlost s drvenih bandera, opalo lišće po dorćolskim ulicama...

À propos muza: zašto nadahnuće uvek dolazi na brdima? Parnas, Sinaj, Pijemont,

Zaratustrina pećina na planini... Dakle, da ponovimo: otkud nama u Banatu taj Weltschmertz? San: Ljudi koje poznajem, pesnik kojeg volim, s Unisovom pisaćom mašinom, narandžastom,

pred sobom; dva – tri muzičara; jedan slikar, hoda po kišnom Sarajevu; nekoliko ljudi čijih se lica sećam sa železničke stanice, dok su me pijano pratili s književnih susreta, mahali, plakali, smejali se, obećavali da će doći... ljudi s pijace, Baš-Čaršije...

Da je Beograd potpuno uništen da ga više uopšte nema, da li bih ga sanjao? Pitam se. Kad razmislim, moram reći da mi je vaspitanje u mnogom pogledu nanelo velike štete.

132

Nekad stvari dobro funkcionišu. Kao: brodovi prolaze rekom, galebovi lete iznad, na

remorkeru Kalemegdan tri brodara sede za stolom, igraju domine...

133

LAZAR. SOFIJA.

TELEFON: MAJKA ODLAZI NA PUT. NA PET DANA, U HRVATSKU, PO NEKA DOKUMENTA. HOĆEŠ LI

DOĆI? VOLJELA BIH DA PROVEDEMO TO VRIJEME U MOM STANU. HOĆU. KAD? DANAS. NO, NE ZNAM JOŠ UVIJEK U KOLIKO SATI. ZVAT ĆU TE U STUDIO. DOBRO. AKO NISAM TU, OSTAVI PORUKU, MOLIM TE. A KAJ BUM REKLA TONCU? «KAŽITE MU DA MOŽE DOĆI DA ME TUCA OD PET POPODNE?»

134

TERRA INCOGNITA

Jedan tugaljiv radni dan. Zbog Nat King Cole Quarteta iz 1949, koji mi je nekad toliko značio...

U desetoj godini ubedio sam sebe da su mi jedan škotski karirani šal i džepno, stratfordsko izdanje Šekspirovih «Soneta» amajlija. Svuda sam ih nosio sa sobom. I pomagalo je, što je najčudnije. Šal sam izgubio u vršačkom parku, pa su i «Soneti» polako izgubili svoj magijski značaj. Nekoliko godina docnije, dočepao ih se Mališa, pas moje najbolje prijateljice, i potpuno ih uništio.

Na isti način, polumagijski, svake jeseni skupljam opalo divlje kestenje. «Prvi kesten ove jeseni». Neke, osobito lepe, dugo držim po džepovima. A neke poklanjam prijateljima.

135

LAZAR. SOFIJA. (PETRA.) SPREMAJU SE DA LEGNU, ON, OBUČEN, ZURI U UKLJUČEN TELEVIZOR, ČEKA, DOK SE ONA BAVI PO KUPATILU, RAZMIŠLJA O SEKVENCI KOJU TREBA DA SNIMI SUTRADAN. ONA PRILAZI, MOKRE KOSE, UMOTANA U PEŠKIR, OBGRLI GA S LEĐA: DAJ MI PUSU, HOĆEŠ?

***

PISAK PRVOG JUTARNJEG VOZA KROZ PROZOR ZATIČE GA BUDNOG U KREVETU, DOK ONA SPAVA, POLUOTVORENIH USANA, LEŽEĆI PREKO NJEGOVE LEVE RUKE KOJU ON OD JUČE PONOVO NE OSEĆA.

*** UBACIVANJE KLJUČA U BRAVU TRGNE GA, ALI SAD JE KASNO SKAKATI, OBLAČITI SE. DOK ONA I DALJE MIRNO SPAVA, NJENA MAJKA ULAZI U SPAVAĆU SOBU, ZASTAJE IZNENAĐENO VIDEVŠI IH U KREVETU. ON NEKO VREME ĆUTI, ONDA POLAKO IZVUČE SVOJU SAD VEĆ PULSIRAJUĆU RUKU ISPOD TELA NJENE ĆERKE, USPRAVI SE I KAŽE:

«DOBRO JUTRO, PETRA.»

136

TERRA INCOGNITA

Jednog proleća laste su svile gnezdo nad prozorom moje sobe. Majka je zvala hauzmajstora. Čovek stoji na simsu, špahtlom odlepljuje nečiju kuću sa zida, ja gledam, razmišljam da li u gnezdu već ima jaja, ili malih ptičica. Prvi razred: prepoznao me je jedan klinac iz parka. Mali, najmanji dečak u razredu, s krupnim crnim očima. Devojčice su me vodile da me pokazuju po susednim odeljenjima. Toliko sam bio mali. Početak pušenja: terasa na Dorćolu, poljana, zarasla u travu i čkalj, kasnije na tom mestu podignuta telefonska centrala. Ferdinand Bajer mi se smučio. I Karl Černi mi se smučio. Tri sata dnevno. Ipak, klavir je imao svoju funkciju: u njemu sam krio cigarete. Jednom sam zadremao na kanabetu, kod drugarice. U žutoj košulji, pozajmljenoj od njenog oca. Sećam se kako je prišao i tiho rekao: «Vidi, vidi – gde je završila moja košulja. Jebiga, bolje mu stoji nego meni.» A ja sam se pravio da i dalje spavam. Za sve novce kupio sam klikere. Punu šaku klikera. Dugo smo brojali i novac i špekule, nosio sam ih kući u maloj providnoj kesici... I sve ih, vremenom, pogubio. A nikad nisam naučio da igram. Fudbal: na stranu što je to igra koja me apsolutno ne zanima. Ipak, u školi me nikad, čak ni na časovima fiskulture, nisu zvali da se pridružim timu. Početak pića: prolaz iza dragstora u Nušićevoj, danas Čumićevo sokače. Prostori između zgrada, ostaci ruševina seoskih kuća na čijim temeljima je kasnije podignuto novo, socrealističko naselje. Ona je stanovala na trećem spratu nove zgrade. Nosio sam gitaru, predveče, da «nezainteresovano sviruckam» pod njenim prozorom. Serenada. Onda je stanar iz prizemlja jedne letnje večeri otvorio svoj prozor i pružio mi, bez reči, komad lubenice. Nikad joj više nisam svirao. Autobus broj 13, sad je to valjda 31. Konjarnik – Studentski trg. Kad su uveli automate za poništavanje voznih karata u autobusu, napravili smo nalepnice koje smo kačili na njih: ubacuj samo sitan novac. Tad nam je to delovalo izuzetno duhovito.

- devojka koja me je učila francuski, engleski, grčki, klavir – kupala me kad roditelji nisu bili tu, stavljala u krevet, svoj, kad je grmelo;

137

- nekoliko devojčica koje sam posmatrao, bez želje da im priđem, samo sa nekom čudnom prazninom u trbuhu;

- jedna koja mi je sama rekla da joj se dopadam, što je mene tako uplašilo da sam je slagao da, nažalost, volim muškarce;

- onda, na školskoj ekskurziji, devojka s ukusom na jagode, zaboravio sam joj ime; - sledeće dve – tri su u nekakvoj magli (ne sećam ih se najbolje, ni sam ne znam zašto); - prijateljica, starija, kojoj sam «popunjavao vreme» - nikad je nisam ni poljubio,

ionako je bila viša od mene za glavu; - pa Grkinja, koja je volela da je gledam; - jedna crnka, s kojom sam, držeći se za ruke, šetao pored reke celo leto; - sestra mog poznanika, koja je tvrdila da voli samo grube muškarce i da ne zna zašto je

sa mnom, jer uopšte nisam njen tip; - devojka koja je palila cigaretu na cigaretu i dok vodimo ljubav, ponekad mi čak tresla

pepeo na leđa; - nekoliko žena koje su imale zvanične veze, a viđale se sa mnom kad ih pozovem; - recimo, ljubavnica mog najboljeg prijatelja, koja je, posle sastanaka s njim, krišom

dolazila u moj stan; - ili mlada, crvenokosa politička aktivistkinja, koja je pisala topla pisma; - ili najbolja prijateljica moje devojke, koja je volela da se mazi kao mače i da ćuti; - tri – četiri samosvesne, koje su mi otvoreno kazale da im je potrebna samo defloracija,

a ja sam baš pogodan za tako nešto, jer iza mene ne ostaju nikakve emocije; - visoka, vitka devojka koja je, ležeći ukočeno, kroz neki grleni uzdah govorila «bože,

bože, šta ja tebi dopuštam da mi radiš»; - džez pevačica, koja je plakala po čitave noći – od sreće, kako je govorila – ja ipak

mislim da je bila samo histerična od preterane upotrebe narkotika; - još jedna, poblesavila od tableta, hašiša i alkohola – ona se samo osmehivala; - dve sestre, kojima nije smetalo da me, u isto vreme, ravnopravno dele; - crna Amerikanka iz ženskog koledža preko puta; - majka mog fakultetskog i klupskog kolege, koja je prerano ostala bez muža; - žena poručnika koji je komandovao mojom baterijom u vojsci, kojem sam bio

službeni kurir; - Petra; - jedna slušateljka radija, kojoj se dopao moj glas, no, ona me je brzo ostavila; - koleginica s posla, kod koje sam odlazio u Tonski arhiv; - devojke koje sam upoznavao po Aziji i Bliskom istoku, dok sam radio kao dopisnik

Radija; - studentkinja francuskog jezika (pour cultiver votre difference), koja je divno kuvala; - zaljubljenice u literaturu, nakon književnih večeri, po provinciji, katkad i u Beogradu; - godine i godine (tako mi sad izgleda) u vezi koja je neobično ličila na brak, ako ni po

čemu drugom, ono po navici zbog koje smo bili zajedno i potpunom pomanjkanju ljubavi;

- dugotrajni, besmisleni period promiskuiteta, kad je ta veza bila gotova; - Žozefin, u Parizu, dok se nije udala i odselila u Belgiju; - mlada lekarka, posle prvog srčanog udara, ali to je bilo nekako životinjski, bez trunke

osećanja, ne bih voleo da se zaista toga sećam, iako je trajalo skoro godinu dana;

138

- čitav niz slučajnih susreta, na putovanjima: putnice s fotoaparatima i bedekerima, sobarice, konobarice, jedna policajka, saobraćajna, što me je zaustavila zbog prebrze vožnje, devojke s kojima sam radio po kuhinjama u Nemačkoj, Austriji, onda ponovo Žozefin, na kratko;

- N. - Sofija.

danas / kad pokušavam da se prisetim / gde sam sve bio / koja sam sve mesta / u životu /

video / kakve sam crvenoplave zalaske sunca / posmatrao / u kojim sam se morima / kupao / kojim šumama / hodio / ne mogu

glupo / ali ničeg se ne sećam / šteta / bilo je tu puno lepog verovatno ipak pamtim (degutantno, no šta ću) / skoro svih mesta / i svih prilika / kad sam povraćao / u

automobilu / što je vozio serpentinama oko konjica / još pre ovog najnovijeg / rata / preko svoje usnule sestre / ona je bila besna / a meni / iako mi je bilo loše / meni je ipak bilo zabavno / jer uvek je ona bila ta koja je meni smeštala zvrčke / u bolnici / kad su mi vadili krajnike / pa je i medicinska sestra / neka mlada / (mislim) / i lepa / (volim da mislim) / sedela na ivici mog kreveta / plakala / jer je detetu / meni / tako strašno loše / pa neka ekskurzija / kad sam se trezan / pravio da povraćam / u veceu bungalova / jer svi povraćaju / to mu valjda dođe neki znak zrelosti / buffet brioni / u ulici ive lole ribara / tačno preko puta krčme boka / sad srušene / čučavac / eh da / u toaletu finog francuskog restorana / negde u aziji / u vojsci / kad smo opet kolektivno povraćali / jako sunce / i loš ručak / a kuvara nigde / da ga priupitaš / u svom krevetu kad sam / no to nije ni važno / osvestilo me je / pa sam prestao / kad me je neki momak / onako / reda radi / lupio u stmak / nasred ulice u po bela dana / baš bez razloga / a nisam ga ni poznavao / kad sam posle boce vina / otišao u podrum / gde je bilo puno ljudi / i muzika svirala glasno / pa na povratku / s kratkog službenog puta / po pantalonama kolege iz borbe / u autobusu punom novinara / e tad me baš nije bilo sramota / tad sam pokvario stomak

eto ovo me je podsetilo / ne znam kako / na ćebe na kojem smo / prostrtom po podu / prvi put vodili ljubav / a koju godinu kasnije u njega zamotali psa / kad je uginuo / mrtav pas u našem ćebetu / to mu dođe normalno

eto i crvenoplavi zalasci sunca / sigurno ih je bilo ma sve su to / smrdljivi pikavci u pepeljari / ispijeni limunovi u čašama od sinoć /

zgusnuti dim po sobama / dosada / (jutarnja kafa s malo mleka) Pad s konja, lom ruke. Još uvek me zaboli, kad se menja vreme. Uskrs: «Ajde da se tucamo!» - šarenim jajima. Uzvik u školskom dvorištu. Slatkiši sakriveni u bokorima cveća zasađenog oko kuće. Jednom čokoladni zeka. Hteo

sam da ga čuvam, pa mu se polomilo uvo. Pa sam ga pojeo. Jagnjeća čorbica kod pokojnog dede, na Čuburi. Jutrenje u polupraznoj, hladnoj crkvi. Mogao sam da gledam kako mi iz usta izlazi para,

pravim kolutove, kao s dimom cigarete.

139

Ostrige: bio sam mali, bolestan, ležao u krevetu, otac je čitao priču u kojoj neko govori o ostrigama. Čehov, verovatno. No, nije ni bitno. Uglavnom, taj neko je mislio da su ostrige nekakvo divno, toplo jelo... kasnije je shvatio da nisu, da se služe sirove...

Majka me je, dok smo slušali priču, hranila hladnom palentom u mleku – verovatno nisam mogao da gutam ništa drugo.

Danas, naravno, znam šta su ostrige. Ali opet, kad god ih neko pomene, moja prva asocijacija je mali, zamračeni podrum u kojem svi ćute i jedu hladni kačamak.

I mala, keramička vetrenjača, što svira «Amsterdamske tulipane» kad se navije ključićem,

pozadi... Shvatio sam tek kad su mi pružili partijsku knjižicu. Uz aplauz. «Dragi profesori, polaskan sam vašim poverenjem, ali ja ovu počast ne mogu da

prihvatim. Vidite, ja ne poznajem ni Statut, ni ciljeve vaše stranke. Zato vas molim da...» Pa sam dobio ukor razrednog starešine. Na grobu: slika liči na Oskara Vajlda. Kad je kamion s betonom stigao, već je počela kiša. Vozač ga je doterao do ulaza u kuću i

istresao meku masu. Brzo smo počeli da lopatama i daskama ravnamo. Kiša je padala sve jače. Bogoljub je iz šupe doneo najlon, pa smo ga, kao kakav šator, rastegli preko vlažnog betona i nastavili da poravnavamo.

San: Staljin pruža otrovnu bombonu Maksimu Gorkom: «S višnjevačom su...» I to je, otprilike, sve.

140

LAZAR. SOFIJA. (PETRA.) ON TAČNO ZNA GDE NA POLICI S KNJIGAMA U PLAVOJ SOBI U VRŠCU STOJI ALBUM S

NJIHOVIM ZAJEDNIČKIM FOTOGRAFIJAMA OD PRE DESET GODINA. SEĆA SE: ONA, LEPA MLADA ŽENA, DRŽI ZA RUKU MLADIĆA, GOTOVO DEČAKA, U ŠETNJI GORNJIM GRADOM DO «PALAINOVKE». DAN RANIJE MORALA JE DA MU OSOBNOM KARTOM DOKAZUJE GODINE – NIJE VEROVAO DA JE UDOVICA I DA IMA VEĆ KĆER OD DESET GODINA.

NEKOLIKO NOĆI U «ESPLANADI», DOK JE BILO NOVACA. KASNIJE JE KĆER S ŠKOLOM IŠLA NA MORE, PA SE PRESELIO KOD NJE, U MALI STAN U NOVOM ZAGREBU. NJEGOVIH NAJLEPŠIH MESEC DANA U ŽIVOTU, MISLIO JE KASNIJE.

141

TERRA INCOGNITA Znam da je miris važan. Miris poznatog tela je miris sigurnosti, svakodnevnog prijatnog ceremonijala, obreda udobnosti. Ali, sad ne osećam ništa. Jutra: Te godine proleće nikako nije stizalo. Njujork je bio hladan, pun susnežice i nekog čudnog, brašnjavog mirisa na vanilin šećer. Stigao sam avionom iz Afrike, samo u sakou, noseći malu ručnu torbu. Desi se, to, pokatkad, i iskusnijim putnicima... Pa sam još na aerodromu kupio ovaj kaput, šešir i cipele. Kaput je još uvek dobar, šešir bi mogao na čišćenje i fazoniranje, ali cipele su sasvim propale. Evo, vidi na šta đonovi liče. Tad nisam imao ni posla ni novaca, ali je bilo, nekako, lepo živeti tu. Problem je što ovde nema priče. Samo atmosfere tog grada, moje sobe na, ako se ne varam, četrdesetom spratu, niskog opasnog prozora što se otvara kao onaj u evropskim vozovima, malog kupatila, prostorije s mašinom za led u hodniku, lifta s rešetkom iskovanom u stilu art deco, debelog, prašnjavog saga u predvorju, mesinganih kvaka... Na uglu Klinton ulice je Gourmet Deli restoran, što oko sebe širi mirise karija, kuvanih asparagusa, gnjecavog hleba i na brzinu smućkanog holandeza. Autobusi staju direktno pred mojim ulazom, srebrni, dugi, s tamnim staklima i sjajnim reklamama sa strane. U njih ne ulazim. Nemam gde da odem. U Njujorku sam, priznajem sebi, zaista daleko od kuće. Kakva je razlika otići još koju milju dalje, autobusom? Ipak odlazim. Pešice. Rano izjutra budi me zvuk grada, hladnoća u sobi, i glad, verovatno, šetam do parka da posmatram ptice u jezercu, decu kako idu sa negovateljicama, policajce koji neprimetno osmatraju sumnjive prolaznike kao što sam ja... To je sve dosadno i tužno – govorim sam sebi. Zbog toga nije bilo potrebno prelaziti okean. I tu sam u pravu. Trebalo je sedeti, duboko u evropskoj provinciji, u Beogradu, i ćutati. Snimati drame, pisati lošu poeziju. Danas već znam: kako kakav Lord Džim, pobegao sam, sa svojom Patnom oko vrata u neku tamo džunglu, tamo su me upucali i spalili. So, it served me well. Opet, nekako mi je još uvek tužno kad se setim onog divnog osećaja opuštenosti na splitskom Peristilu, uz dokazano najgore pivo na svetu – Ožujsko, uz kolut tek kupljenog kozjeg sira u kesi na stolu, kartu u džepu za trajekt do Korčule... Margerit je rekla jedne večeri: «Nema tu razmišljanja i patnje. Ili pišem, ili ne pišem. Ako trenutno ne pišem, pisaću. Ako trenutno pišem, kasnije će doći period kad neću pisati.» Reči, rečenice, čitavi sklopovi neizgovorenog, prolaze mi kroz glavu, ali ne znače ništa. Samo bol ima značenje.

142

LAZAR. SOFIJA. (PETRA.) U KUHINJI ĆUTE. PETRA MEŠA ČAJ KAŠIČICOM, NERVOZNO. ON, SAD VEĆ OBUČEN, GLEDA JE I ČEKA. «I TI SI IMALA DESET GODINA VIŠE OD MENE KAD SMO MI BILI ZAJEDNO» - ŽELI DA KAŽE, JER TO JE ISTINA. ONA JE BILA U SVOJIM RANIM TRIDESETIM, ON U DVADESETIM. SAD JE SITUACIJA OBRNUTA, ALI NIJE TO ISTO, SOFIJA JE IPAK NJENA ĆERKA, DOĐAVOLA. SOFIJA, POTPUNO GOLA, ULAZI U KUHINJU, UZIMA JEDNU OD NJEGOVIH CIGARETA IZ PAKETIĆA NA STOLU, PALI JE. PITA IH ŠTO SU SE TAKO SMRKLI. NASMEJE SE I DODA: «OVO MU, ALZO, DOĐE KAO NEKAKVA VRST INCESTA» NA ŠTA JOJ MAJKA TIHIM GLASOM KAŽE DA IZVOLI IZAĆI NAPOLJE I POČNE DA PLAČE. KASNIJE, VEĆ SMIRENA, PETRA GLEDA LAZARA I KAŽE: «LIJEPI, JAKO SI MI OSTARIO».

143

RADIO

- Ti ne znaš što govoriš! Molim te! Ako nećeš da se vladaš pristojno, izvoli izaći sam! Auf der Strasse will ich keine Szenen! - Svi vi skupa ste jedno bezobrazno društvo! Ja sebi izmoljavam da me tu svaki čas vrijeđate! Ja sam ovdje nula, po kojoj svi vi pljujete kao u špuktrigl! Kojim pravom vi meni branite moje pravo? Kojim pravom vi mene ponizujete? Stvar je zapravo u tome, da ja zapravo mnogo više mučim sebe nego vas! U čemu ja vas mučim? Vi mene silite da Auf der Strasse imam takta, a ja, iako tako pokatkad izgledam, nisam više tako mlad, da bih imao još vremena za taj vaš takozvani takt. Ako se pravo uzme, ja gledam na zelenom suknu svoj posljednji žeton, a nikalj brauninga je prilično hladan, ja ga upravo osjećam kako me često zebe kroz džepnu podstavu. I tko ima pravo da od mene u ovakvoj situaciji traži da imam još neki naročiti takt? - Ja sam pozvala večeras neke ljude k sebi, jer nisam računala s vama! - Vi niste računali sa mnom? A tko sam ja, da vi možete ne računati sa mnom?

- Rekli ste da ćete se ustrijeliti u sedam sati! Mislila sam da ćete jedan put održati tu svoju riječ! Sedam je sati minulo! Ja sam svoje goste pozvala poslije devet! - Sjajno. Hvala vam, oboma. Pauza pola sata, al' nemojte da vas jurim posle po celom spratu. Ispred režije čeka vas espreso. Okrenuo se ka snimatelju: - Slušaj, ja idem da se nadišem vazduha na terasi. Nije mi baš najbolje. Na kraj sekvence nalepi pucanj pištolja broj sedam. Bez ikakvog efekta, suvo. I premotaj na početak, da preslušam, kad se vratim. Na to još snimamo cezuru, pa odjavu. - Stvarno ste bledi, Lazare. - To je od svetla, nije mi ništa. Samo mi je malo muka, i nemam vazduha. As usual. - Hoćete li da preslušate celu dramu? - Jesi li lud. Samo poslednju sekvencu. Nemam ni ja živaca da slušam ovo sranje tri stotine puta.

144

SENTENTIA DEFINITIVA nemam ja ubeđenja znači ništa smešno uostalom lažem svi mi imamo predubeđenja ipak autobus prolazi ispod mosta što vodi k severu jedan crni mršavi pas isplaženog crvenog jezika (nema tu nikakve simbolike sirotom keru je vruće) sunce to se beše zove praskozorje odnekud miriše crni duvan osećam u grudima hleb i vino od sinoć ranije mi je veliki majstor dolazio u san pozivao da provedem dva tri dana u društvu njegovih životinja pasa mačaka konja (fini su konjići) jednog dana posadiću drvo mislio sam u zavetrini zalivaću ga okopavati ako treba i kad poraste veliko kupiću klupicu za snatrenja pod krošnjom u letnje večeri a kod kuće krevet tako prazan pust prosto evo slobodno mogu da stavim pored sebe šolju čaja knjigu naočare i da još ima puno mesta

145

LAZAR. SOFIJA. - ZA KAJ ME ZOVEŠ? - HTEO SAM DA TE ČUJEM. - ČUO SI ME. I? - IZVINI. NISAM... - TI NISI... NE ZNAM VEĆ KAJ. LAZAR! MOŽEŠ SI MISLITI. NE NEKI TAM' PIKAVAC, VEĆ ON... LAZAR VELIKI, NANOVO USKRSLI... HEJ, TI SI PRVI MUŠKARAC KOJI ME OSTAVLJA ZBOG MOJE MAJKE, A NJU ČAK NEĆEŠ NI JEBATI. NEĆEŠ. RAZMISLI! OVO VIŠE NIJE NI DUHOVITO, NI ZANIMLJIVO, NITI PERVERZNO. - IZVINI. - MISLILA SAM DA SI PRAVI. DA KAD KAŽEŠ «NIKAD VIŠE» DA TO I ZNAČI NIKAD VIŠE. A TI SI GOVNO. MA, TEBI JE SAMO TREBALA MLADA PIČKA. KREPAJ VEĆ JEDNOM. DALEKO NEGDJE. I BOLI ME BRIGA, IDEM DANAS U INOZEMSTVO. ZAUVIJEK. NE VRAĆAM SE U ZAGREB, NEMOJ NI MISLITI DA ĆEŠ ME NAĆI. I RODIT ĆU TVOJE DIJETE, A NEĆEŠ NI ZNATI. CRKNI.

***

idem, idem, odlazim, za sobom preko ramena bacam mrvice keksa, da ga ptice pojedu, pa da put natrag nikad ne pronađem

146

RADIO - Hajde, Lazare. Da vam čujem glas. - Piscina plena virtutis, fons aeternae iuventutis, labris vocem redde mutis! - Dobro. Samo nemojte više prilaziti mikrofonu, da ne puca. Čitate oficijelnu odjavu? - Da. Slušali ste premijeru radiofonskog dela... - I to će biti kraj? - Kraj. - Znači, blank? - Blank. - Crveno – beli? - Petnaest inča. Crveno – beli. - Hvala Bogu. Već mi je dosadilo.

147

KNJIGA TREĆA SUMATRA REVISITED

All the King's horses and all the King's men

Couldn't put Humpty together again.

148

SUMATRA REVISITED

na zidu / obešeni čovek / sofija kako se šminka stojeći / na stoličici u kupatilu / (ogledalo je previsoko postavljeno) / da bi plesala uz valcer / šopenov / moraš biti najmanje kontesa / deca crtaju / batu i seku / što – se – za – ruke – drže / s kućicom / drvećem / oblacima / pticama / tarabom oko kuće / u pozadini / s druge strane zida / u kupatilu / curi neka cev / svuda po podu voda / stan miriše na sve / osim na mene i nju / prebrzo / prebrzo / čitao sam negde priču o čoveku koji je pešice od jerusalima do rima nosio sveću zapaljenu na hristovom grobu / pobogu / pa kakvu sam ja to sveću vukao sa sobom svo ovo vreme?

*** Danas u pet sati prestao sam da uzimam lekove. Život se ne menja. On prolazi. Sve što je ikada bilo ja, umrlo je. I sad, još samo malo, radi ovaj besmisleni i uostalom pokvareni organizam. Bez mog svesnog učešća. Telo čoveka od trideset godina. Vreme je da i to nestane. No, non sono morto. Dietro me cadavere lasciai la prima vita. Doroti kucka potpeticama: There's no place like home... Idemo. Idemo. Na južna mora.

Pariz – Beograd, 2003.

Copyright © by Dušan Gojkov, 1994.

149

Renewed © 2003, 2004, 2005. gojkovdusan@yahoo.com

150

DUŠAN GOJKOV, BEOGRAD,1965. OD ISTOG AUTORA: Grand Hotel, kratke priče, 1993, 1994; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995, 1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dramatizovani radiofonski eseji, 1997; Une nuit (un jour) d'une vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998; Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998. U PRIPREMI: Pisanje po vodi (In aqua scribere), roman; Senilia, roman.

151