Patrologija 1-skripta-dela

ПА

ТРО

ЛО

ГИ

ЈАП

АТРО

ЛО

ГИ

ЈА

I I

ПравославнибогословскифакултетУниверзитетау Београду

- 2005 -

САДРЖАЈ

1. ПОСЛАНИЦА ДИОГНЕТУ (ГИ) .............................................................. .3

2. Свети Климент Римски (ГИ)

I И ΙΙ ПОСЛАНИЦА КОРИНЋАНИМА............................... .4

3. Свети Игнатије Богоносац (ГИ)

ПОСЛАНИЦЕ .............................................................................. .5

4. Свети мученик Јустин Философ (ММ)

САБРАНА ДЕЛА .........................................................................

.7

5. Тертулијан (БЉ)

О КРШТЕЊУ ............................................................................... 10

6. Ориген (БЉ)

О НАЧЕЛИМА ............................................................................ 12

7. Свети Кипријан Картагински (БЉ)

О ЈЕДИНСТВУ САБОРНЕ ЦРКВЕ ......................................... 18

ЕВХАРИСТИЈСКО ПИСМО .................................................... 20

МОЛИТВА ГОСПОДЊА ..........................................................21

8. Свети Макарије Египатски (ГИ)

ПРВА (ВЕЛИКА) ПОСЛАНИЦА МОНАСИМА ...............22

9. Свети Кирило Јерусалимски (ГИ)

КАТИХЕЗЕ .................................................................................... 23

УЧЕЊЕ (ИН) ..................................................................................26

10. Свети Атанасије Велики (МХ)

ПРОТИВ ИДОЛА ........................................................................ 28

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА ........................................... 32

ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ (БЉ-ГИ) .................................. 37

УЧЕЊЕ (ИН) ..................................................................................45

11. Свети Кирило Александријски (ИН)

О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА ..................................47

ЈЕДАН ЈЕ ХРИСТОС .....................................................................49

УЧЕЊЕ (ИН) ....................................................................................52

12. Свети Василије Велики (ГИ)

ШЕСТОДНЕВ ................................................................................. 56

О СВЕТОМЕ ДУХУ ....................................................................... 64

УЧЕЊЕ (ИН) .................................................................................... 73

13. Свети Григорије Богослов (ММ)

ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ ................................................................. 77

УЧЕЊЕ (ИН) .....................................................................................78

14. Свети Григорије Ниски

О ДЕВИЧАНСТВУ (ГИ) ................................................................81

О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА (МХ) .....................................................83

ВЕЛИКА КАТИХЕЗА (ИН-ГИ) ...................................................92

УЧЕЊЕ (ИН) .....................................................................................96

15. Јулијан Император (БЉ)

ИЗАБРАНИ СПИСИ .....................................................................102

16. Свети Иларије Пиктавијски (НБ)

РАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈНАМА .....................104

2/136

САДРЖАЈ:

17. Свети Амвросије Милански (ИН)

ОТАЈСТВА И ТАЈНЕ .....................................................................107

18. Свети Немесије Емески (МХ)

УЧЕЊЕ (ИН) ....................................................................................109

О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ .........................................................110

19. ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ - учења ......................................................................119

3/136

САДРЖАЈ

П О С Л А Н И Ц А Д И О Г Н Е Т УП О С Л А Н И Ц А Д И О Г Н Е Т У

Јер ко је уопште од људи знао шта је Бог, пре но што је Он дошао? Или зар прихваташ празне и бесмислене речи оних важних философа? Од којих су једни рекли да је бог огањ – оно у шта сами имају отићи то називају богом! – други веле да је вода или нека друга од стихија које је Бог створио. Од људи пак нити је ико упознао Бога, него је Он сам Себе показао. Показао се кроз веру, којој је јединој допуштено да види Бога.

Сам је (Бог) грехе наше узео, Сам је Сина Свога дао у откуп за нас: Светога за безаконике, Безазленога за зле, Праведнога за неправеднике, Непропадљивога за пропадљиве, Бесмртнога за смртнике. Показавши, дакле, у ранијем времену немоћ наше природе да задобије живот, а сада показавши Спаситеља моћнога да спасе и оно што је немоћно, хтео је да ми из обадвога верујемо Његовој доброти.

Јер Бог је заволео људе, ради којих је створио свет, којима је потчинио све што је на земљи, којима је дао разум и ум, којима је једино дао да гледају навише Њему, које је по Својој слици саздао, којима је послао Сина Свога Јединороднога, којима је обећао Царство на небу, и даће га онима који су њега заволели.

Ради тога је и послао Логоса да се јави свету, Који од народа (Јудејског) би поруган, од Апостола проповедан, од народа (незнабожаца) поверован. Он је Који је од почетка, Који се јави нови и нађе се стари, и увек се рађа нов у срцима светих. Он је Вечни, Који се данас признаје као Син, Којим се Црква обогаћује, и благодат распростирући се умножава у светима, дарујући ум, објављујући тајне, јављајући времена, радујући се у вернима, дајући се онима који траже, који не повређују границе вере, нити преступају границе отаца. Затим хвали се страх Закона, и обзнањује благодат Пророка, и утврђује вера Јеванђеља, и чува предање Апостола, и радује се благодат Цркве.

Јер је у овом месту (=Цркви) засађено дрво познања и дрво живота. Али није дрво познања оно које убија, него непослушност убија. Нити има живота без знања, нити поузданог знања без истинског живота. Нека ти срце буде знање, а живот – истинити Логос усељен у тебе, чије дрво носећи и плод налазећи, узбираћеш свагда жељено код Бога, чега се змија не дотиче, нити се обмана с њиме спаја; нити Ева бива упропашћена, него се Девојка верује, и Спасење се показује, и Апостоли постају мудри, и Пасха Господња долази, и восак се сабира и с украсима у свеће спаја, и Логос учећи свете радује се.

4/136

Свети Климент РимскиI И II ПОСЛАНИЦА КОРИНЋАНИМА

Свети Климент Римски (+100)

II И И IIII П О С Л А Н И Ц А К О Р И Н Ћ А Н И М А П О С Л А Н И Ц А К О Р И Н Ћ А Н И М А

Удубљујући се у дубине божанског знања, дужни смо да чинимо све по реду што је Владика заповедио да чинимо у одређена времена. Заповедио је свршавати приносе и литургијске службе, и то је заповедио не да буду какао било и без реда, него у назначена времена и часове.

И Апостоли наши познали су кроз Господа нашег Исуса Христа да ће бити свађе око имена епископског. С тога разлога, добивши савршено признање, поставили су напред споменуте (свештенослужитеље) и затим дали додатак закону да кад се ови упокоје, други проверени мужеви добију у пријемство њихову службу.

Какву ћемо Му, дакле, хвалу дати и дар уздарја за оно што смо добили? Ми који смо били богаљи разумом, јер смо се клањали камењу и дрвећу и злату и сребру и бакру – делима људским; и сав живот наш био је ништа друго него смрт.

Јер сам Господ, када би запитан од некога, кад ће доћи Царство Његово, рече: „Када двоје буду једно, и спољашње као унутрашње, и мушко са женским, нити мушко нити женско“ (цитат из апокрифног Египатског јеванђеља). Двоје ће бити једно онда када међусобно говоримо истину и када у два тела искрено буде једна душа. А спољашње и унутрашње значи ово: унутрашњим назива душу, а спољашњим назива тело. А речи „мушко са женским, нити мушко нити женско“ значе ово: да брат (хришћанин) видећи сестру (хришћанску), не мисли о њој ништа женско, нити да она мисли о њему да је мушко. Када ви то, вели, будете чинили, доћи ће Царство Небеско.

Ако говоримо да је тело Црква, а Дух Христос, онда онај који увреди тело увредио је Цркву; такав, дакле, неће имати удела у Духу, Који је Христос (поистовећује Духа Светог и Христа).

Бољи је пост од молитве, а милостиња од обадвога; љубав пак „покрива мноштво грехова“, док молитва из чисте савести – „од смрти избавља“. Блажен је онај ко се у овима нађе потпун, јер милостиња постаје олакшање од греха.

Покајмо се, зато, из свег срца, да неко од нас не пропадне. Јер ако имамо заповести да и ово чинимо: да одвраћамо друге од идола и да научимо вери, колико ли већма не треба да пропадне душа која већ познаје Бога?

5/136

Свети Игнатије БогоносацПОСЛАНИЦЕ

Свети Игнатије Богоносац (+107)

П О С Л А Н И Ц Е С В Е Т О Г И Г Н А Т И Ј А П О С Л А Н И Ц Е С В Е Т О Г И Г Н А Т И Ј А (Του Αγίου Ιγνατίου ΕΠΙΣΤΟΛΑΙ )

Немојте ми прибављати било шта веће од приношења (себе) на жртву Богу, док је жртвеник још спреман, да би сте ви, саставивши хор у љубави, певали хвалу Оцу у Христу Исусу.

А треба на сваки начин прослављати Исуса Христа, Који је вас прославио, да бисте, усклађени у једној послушности, повинујући се епископима и презвитерима, у свему били освећени. Исус Христос, наш нераздвојни живот, јесте воља Очева, као што и епископи, који су постављени по крајевима, јесу у вољи Исуса Христа.

И ви сви будите један хор да тако, сагласни у јединомислености и добивши тон Божији у јединству, певајте једним гласом Оцу кроз Исуса Христа, да вас Он чује и препозна, по ономе што добро чините, да сте чланови (удови) Сина Његовог. Стога је корисно за вас да будете у беспрекорном јединству, да би сте и у Богу свагда заједничарили. Саветујем да се старате да у слози Божијој чините све, под председништвом епископа на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа, Који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио нама.

Нека се нико не вара: ако ко није унутар жртвеника, лишен је хлеба Божијега. Који, дакле, не долази на заједнички скуп, тај се већ погордио и себе је осудио. Старајмо се, зато, да се не супротимо епископу, да би смо били Богу потчињени. А потребно је да ништа без епископа не радите, као што и чините, него да се повинујете и свештенству као Апостолима Исуса Христа - Наде наше, у Коме ћемо се наћи да живимо. А треба и ђакони, који су служитељи тајана Исуса Христа, да на сваки начин свима угађају. Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте ка Божију заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија нека се сматра сигурном која је под епископом, или ако коме он дозволи. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да све што чините буде сигурно и поуздано.

Један је Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, Исус Христос – Господ наш.

Старајте се да се чешће састајете на Евхаристију Божију и на славу. Јер кад се често окупљате на једно место, силе Сатанине се уништавају и његова се пагубност разара једнодушношћу ваше вере. Ја Њега (Христа) и по васкрсењу познајем у телу и верујем таквога. Нека се нико не вара: и наднебеска бића, и слава Анђела и началства видљива и невидљива, ако не поверују у крв Христову, и њима ће се судити. „Ко може примити нека прими!“

И би сакривено од кнеза овог века: девственост Маријина и њено рађање, као и смрт Господња – три јавне тајне које су у тишини Божијој учињене.

Јер и божанствени Пророци живели су по Исусу Христу. Зато су и били гоњени. Они су били надахњивани Његовом благодаћу да уверавају непокорне да је Један Бог, Који је Себе објавио кроз Исуса Христа, Свога Сина,

6/136

Свети Игнатије БогоносацПОСЛАНИЦЕ

који је Логос Његов, произишао из тишине, Који је у свему угодио Ономе Који Га је послао.

Добри су и свештеници (старозаветни), али је бољи Првосвештеник (Новог Завета), Коме је поверена Светиња над светињама, Коме једином су поверене тајне Божије. Јеванђеље има нешто изузетно: Долазак Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа, Његово страдање и Васкрсење. Јер љубљени Пророци јављали су за Њега, а Јеванђеље је синтеза бесмртности. Све заједно добро је ако се у љубави верује.

(Поликарпу: све верне позивај по имену!)

Сестре моје поучавај да љубе Господа и да буду задовољне својим супрузима, телом и духом. Тако исто и браћи мојој саветуј у име Исуса Христа да љубе супруге као Господ Цркву. Ако ко може остати у чедности у част тела Господњег, нека остане, без хвалисања. Ако се хвали, пропада; а ако то други дозна, осим епископа, покварио је (свој подвиг). А они који се жене и који се удају, треба са саглашношћу епископа да ступају у сједињење, да им брак буде по Господу, а не по похоти. Све нека буде на част Божију.

7/136

Свети мученик Јустин ФилософСАБРАНА ДЕЛА

Свети мученик Јустин Философ (+166)

С А Б Р А Н А Д Е Л АС А Б Р А Н А Д Е Л А

О СУДБИНИ

Свети Јустин говори аргументе противницима о томе да душа и после смрти тела постоји: некромантија, разна прорицања посредством невиних дечака, призивање људских душа, тумачење снова, и постојање људи који су опседнути душама мртвих. Али опет он говори да судбина не постоји.

Пророци нас научише да ће сваком по делима узвратити: или казна или награда – ми то сматрамо истином. Ако судбина одређује да неко буде добар а други да буде зао и порочан, онда први није достојан похвале а овај други осуде. Или: кад човечански род не би мога слободно да бира и избором избегне порок, свакако да тада не би био одговоран ма да каква дела учини. А да, уствари, човек својом слободом избора греши или добро чини, доказаћемо следећим примерима: сви смо сведоци да један исти човек својом вољом бира сасвим супротне и различите ствари; када би му судбом било одређено шта мора одабрати у том случају он никако не би могао одабрати нешто друго, свагда би чинио одређено му или добро или зло. Неки би били само добри а други само зли. Тада би смо се уверили да је судба уствари узрок порока и тако чини нешто супротно самој себи; или би смо морали признати за истину, што већ рекосмо: ни врлина, ни порок не постоје него се рђаво и добро међу собом разликују само мишљењем.

Ми судбу признајемо само у томе што онима који изаберу добро припада достојна награда а онима који изаберу зло припада заслужена казна. Наиме Бог није човека створи без слободе делања као што је случај нпр. са дрвећем и животињама. Овоме нас је научио Дух Свети који кроз Мојсеја сведочи да је Бог првоствореном човеку казао: „Ево пред тобом је добро и зло. Изабери добро.“ Ми када кажемо да су будући догађаји предсказани, не тврдимо да се они дешавају неопходношћу судбине, него тврдимо да Бог, знајући унапред дела свих људи и одредивши да сваки човек има примити по делима својим, предсказује уствари кроз Духа пророчког да ће они примити заслужено.

О КРШТЕЊУ И ЕВХАРИСТИЈИ

Ако се неко убеди и увери да је наше учење истинито, да су нам речи добронамерне, да би могао да живи с нама у заједници, такве молимо да се обрате Богу. Потом ћемо га одвести на место где има воде и они ће се поново родити на исти начин којим смо и ми рођени, тј. омићемо их водом у име Оца, Владике свега, у име Спаситеља нашег Христа и у име Духа Светог. Ми од Апостола примисмо темељ оваквог чина. Ово умивање се назива просвећење јер се умом просвећују они који га примају. После умивања водом верујућег доводимо браћи на наша сабрања да би сви заједно и усрдно узносили молитве, да се удостојимо познања истине. По окончању молитава ми се међусобно поздрављамо целивом. Затим се предстојатељу браће приноси хлеб и чаша воде и вина: он узевши донесено, именом Сина и Духа Светога узноси хвалу и славу Оцу свега и савршава благодарење што нас је удостојио тога. После тога ђакони свакоме присутноме дају да куша хлеб и вино па чак носе и одсутнима. Ту храну ми називамо Евхаристија. Никоме другоме се не дозвољава да учествује у њој осим ономе који верује у истину нашег учења. У такозвани дан сунца ми се сабирамо на одређеном месту, па ако дозволи време читамо апостолске записе и пророчке књиге, затим предстојатељ даје поуку. На молитву се сабирамо у дан сунца због тога што је то први дан у

8/136


који је Бог, изменивши мрак и вештаство, створио свет а Исус Христос у тај дан је васкрсао из мртвих.

О ДУШИ

У разговору са Трифуном Јустин се сећа старца хришћанина који га је упутио у истине хришћанства. Једно од питања јесте било и питање о души.

На почетку разговора одговара старцу да душа је људи исто што и душа других бића (82. стр). Даље каже да Бога животиње, али и многи од људи неће видети. За душу каже – душа по својој природи није бесмртна али она не умире. Душе побожних налазе се на бољем месту од душа злих. Јер све што је Бог створио има трулежну природу и може пропасти и нестати. Душе су и смртне и подложне казни, јер да су беспочетне не би грешиле, не би се заражавале грехом, не би биле час плашљиве час одважне, нити би се добровољно пресељавале у свиње нити би могле бити на то принуђене управо због тога што су беспочетне.

Свети Јустин пориче да је душа бесмртна у смислу безусловне неспособности за разрушење. Душа или је сама живот или само прима живот. Ако је живот онда она свакако оживотворава и нешто друго а не само себе, исто као што покрет пре покреће нешто друго него само себе. А да душа живи то нико не може порећи. Ако пак живи онда не живи због тога што је сама живот него зато што је причасна животу. Душа је причасна животу зато што Бог хоће да она живи, те због тога може некада да престане да живи ако Бог зажели да она не живи више. Души није својствено да живи тако као Богу, као што и човек не живи стално нити је његово тело свагда сједињено са душом, него када буде потребно да се тај савез разруши, душа напушта тело и човек више не живи; исто тако се и од душе, када буде потребно да је више не буде, одузима животни дух и душа више не постоји, него се враћа тамо одакле је узета.

ОБРЕЗАЊЕ

Сам Аврам иако необрезан оправда се пред Богом и добио је од Њега благослов. Као што нам сведочи Писмо, обрезање је примио само као знамење а не да би се оправдао, што нас приморава да признамо и Писмо и само дело. Зато је сасвим исправно казано „истребиће се из рода свога свака душа која се не обреже у осми дан“. Неспособност женског пола за обрезање доказује нам управо да је обрезање дато као знамење, а не као дело праведности; Бог је и жене створио таквима да могу у свему испунити све свето и побожно. Крв обрезања је укинута а ми поверовасмо у спаситељну крв; настао је други завет.

Ако неко по слабости духа свога зажели да и даље задржи Мојсијеве уредбе и узда се у Христа испуњавајући вечна правила правде и светости, ако живи са хришћанима али не наговарајући их на обрезање, сматрам да такве треба прихватити у заједничарење са нама.

Христос је кроз Дјеву постао човек из разлога што је требало да истим путем којим је превара од змије ушла у људски род прими своје растројство. Даље пореди Еву са Богородицом.

О ВАСКРСЕЊУ

Истина је сам Бог, Отац свега, који је савршени ум. Његов Син – Реч, дошао нам је у телу, показујући Себе и Оца и у Себи самом даровао нам васкрсење из мртвих, и после тога живот вечни.

9/136


Сасвим је тачно да чланови и удови имају своју функцију у животу; међутим, на основу тога не треба сумњичаво тврдити да они те функције морају неопходно вршити сходно првоначалном устројству. Господ Исус Христос није се телом родио од Дјеве ради нечег другог, него да би уништио рођење од незаконите похоте и да би началнику зла показао да је и без људског одношаја Богу могуће да образује човека.

Они кажу да ако васкрсне тело, устаће онакво какво је умрло: ако умре неко са једним оком, значи да ће и устати са једним оком; хром ће остати хром. – О, заиста су они слепи очима срца! Зар нису видели да су још на овој земљи многи слепци прогледали, хроми проходали, на само једну Божију реч. Све је то Спаситељ чинио ради доказа да ће тело у васкрсењу устати целовито. Јер ако је Он на земљи већ лечио слабости тела и васпостављао га у целовитом изгледу – тим пре ће то учинити у васкрсењу када ће тело устати без мана и целовито.

Против оних који унижавају тело и тврде да је оно недостојно васкрсења и небеског живота пошто је, као прво – његова суштина земља; као друго – тело је пуно сваковрсног греха. Зар Реч Божија (=Писмо) не каже: „створимо човека по слици и прилици Нашој“? О каквом човеку Реч говори? Очигледно – о телесном! Јер Реч посведочава: „и узе Бог прах земаљски и створи човека“. А на који то начин тело може само по себи да греши, ако не постоји почетна активност и изазов у том смислу од душе? Зар не би било ружно да то што је створено са таквом љубављу и пажњом једноставно буде уништено и враћено у ништавило? У свакодневном животу, човека који се труди па сагради себи кућу, а потом је поруши или му је неко други поруши, а он остане равнодушан, називамо малоумним: зар ћемо тако и Бога оптужити да се залудно и малоумно труди? Бог је позвао тело у васкрсење и обећао му је живот вечни. Ако ни душа ни тело, само за себе, не чини човека, него се само природа која је састављена из једног и другог назива човек, а Бог је човека призвао у живот и васкрсење, значи да Он није призвао само један део, него целину, тј. душу и тело.

Христос је васкрсавао мртве, очигледно и душу и тело заједно. Зато је и Он сам устао у пострадалом телу. Он се лично пред апостолима са телом узнео на небеса.

Васкрсење се односи на тело умрлих, али дух не умире. Тело је станиште душино, а душа је станиште духа. Ако нас лекар наш Христос одвлачи од похоте наше, онда је јасно да се он брине за тело.

10/136

ТертулијанО КРШТЕЊУ

Тертулијан (160-222)

О К Р Ш Т Е Њ УО К Р Ш Т Е Њ У

Овај спис је о мистичности (тајанствености) наше воде (Јн 3, 5) којом, оправши грехе пређашње слепоће, постајемо слободни за живот вечни. Спис поучава оне који су управо на поуци (=катихумене), али исто тако и оне који једноставно верују и, не истажујући разлоге Предања, имају веру која због неискуства може подлећи искушењу.

Обред крштења је једноставан, а његов учинак је велики

Ништа не чини људску памет тако окорелом као једноставност Божанских дела која се примећује приликом њиховог обављања, и савршености која је обећана као учинак. Тако је и приликом крштења. Човек у једноставности, без сјаја, раскоши и трошкова, бива спуштен у води, и уз неколико речи уроњен и излази ништа чистији. Тиме се невероватним чином постиже вечност. Људе одушевљава свечаност и идолска тајанственост. Своје поверење дају на основу сјаја. Људи често одричу Божија својства: једноставност и моћ.

Вода је једна од оних стварности које је било пре било каквог украшавања света. Дух Божији је био ношен над водама. Треба поштовати воду, јер је прадавна супстанција, потом достојанство воде, јер је престо Божанског Духа. Вода је увек савршена, весела, једноставна, по себи чиста. Бог је водом остварио уређење света. С обзиром да је свет уређен према начелима, онда када су се требала појавити жива бића, заповеђено је водама да их произведу. Тако није чудо ако воде и у крштењу знају да пруже живот. Дело обнављања човека довршено је уз помоћ вода. Твар је узета из земље која није била обрадива, већ само наквашена. Реч је о земљи коју су воде окупљене пре четири дана на своје место, учиниле блатом због своје влаге.

Ми не добијамо Духа Светог у води, већ водом очишћени се припремамо за Духа. Као што је Јован био Господњи претеча, исто тако крштењски судија – анђео, уништењем греха приправља путеве Духу Светом који ће доћи. То уништење обавља вера, запечаћена у Оцу и Сину и Светоме Духу. Ако свака реч почива на тројици сведока, колико више почива Божији дар, каже Тертулијан. Где су Тројица, онде је и Црква као тело Тројице.

После тога, изашавши из бање, помазани смо благословеним помазањем. Обично се помазују уљем из рога за свештеничку службу, као што је Мојсије помазао Арона. Зато и Христос значи Помазаник, од помазања које је одуховљено, јер је он од Бога Оца помазан Духом. Помазање нам тече по телу, али духовно користи, као што је код крштења чин телесан јер смо уроњени у воду, а учинак је духован, јер смо ослобођени од греха.

Потом се подиже рука, и по благослову се дозива Дух Свети. Дух просвећења тада силази од Оца на очишћена и благословена телеса. Као што је сишао на Господа у лику голуба, да би једноставност и невиност ове животиње обзнанила природу Духа Светог. Познато је да голуб у своме телу нема жучи. Зато се каже: „Будите једноставни као голубови“ (Мт 10, 16). Ово је упоређено са сликом из прошлости. После потопских вода којима је очишћена стара изопаченост, после крштења света, смирење небеске срџбе јавила је голубица као гласник, пуштена из лађе вративши се са маслиновим листом. Исто тако, Дух Свети доноси мир над телом извађеним из бање. Голубица је послата са неба где се налази Црква. Али је свет изнова грешио. Због тога потоп није добро поређење за крштење. Свет је одређен за ватру, као и човек, који након крштења поново греши. И то треба схватити као знак који нас упозорава.

11/136

ТертулијанО КРШТЕЊУ

Господ Исус Христос није крштавао лично, већ његови ученици су то чинили као службеници, попут Претече, истим Јовановим крштењем. По страдању и Васкрсењу остварила се слава и делотворност крштења. Наша смрт није могла бити уништена само крштењем, без страдања Господњег и обновљења живота, без Васкрсења.

Будући да је прописано да нико не постиже спасење без крштења, на основу Христових речи: Ако неко не буде рођен из воде, неће имати живота – појављују се неразборите примедбе неког, како у односу на тај пропис апостоли стичу спасење. Али, не видимо да су они, осим апостола Павла крштени у Господу. Ако су апостоли примили Јованово крштење, зашто би желели Господње? Господ је рекао да је крштење једно. Ко је једном окупан сав је чист, и не мора поново. Тако нешто не би било казано некоме ко није био крштен. То је доказ онима који негирају Јованово крштење, како би уништили тајну крштења.

У прошлости, пре страдања и Васкрсења Христовог, спасење је било само у вери. Али, откад је вера повећана за оне који верују у његово рођење, муку, васкрсење, овој тајни придодат је печат крштења, у неку руку – одећа вере која је пре била гола, и више не може без овог закона.

Крштење јеретика | Ми знамо само једно крштење, јер један је Господ Исус Христос и једна је Црква на небесима. Јеретици немају никаквог удела у нашем устројству. Сама одсутност заједнице сведочи да су изван Цркве. Једном улазимо у бању, и једном су нам опрани грехови. Израиљ се пере сваки дан јер се свакодневно прља. Да се и нама то не би догађало, прописано је само једно крштење.

Крштење крвљу | Ми имамо и једну другу бању која је једна и иста. Реч је о бањи крви за коју Христос каже да треба да се крсти крштењем онда кад је већ био крштен од Јована. Дошао је по води и крви да би водом био крштен а крвљу прослављен. Вода нас чини позванима, а крв нас чини изабранима. Та је два крштења Христос произвео из ране пробијеног ребра. Они који верују у Његову крв перу се водом. А који су се опрали водом требају и крвљу. Тај крст и необављено крштење чине да се и изгубљено крштење водом враћа.

Благослов за крштење | има архијереј ако је присутан. Затим презвитери и ђакони, али не без епископског овлашћења, ради части Цркве. Ако је част спашена, очуван је мир. Право крштења имају и лаици.

Доба за крштавање | Корисније је одгађати крштење, поготово ако се ради о деци. Није нужно кумове излагати опасности, јер и они сами могу због смрти не одржати своја обећања, и узрастом зле склоности бити преварени.

Време за крштење | Пасха је најсвечанији дан за крштење, а одмах затим Духовско време (празник Силаска Светог Духа).

Припреме за крштење | Они који намеравају да приступе крштењу треба да се често моле, посте, клањају и бдију. У то треба да исповеде све грехе из прошлости да би остварили Јованово крштење.

12/136

ОригенО НАЧЕЛИМА

Ориген (185-252)

О Н А Ч Е Л И М АО Н А Ч Е Л И М А(Περί αρχών)

Мишљења о Оригену су подељена. Они који су оспоравали његову теологију своје аргументе налазили су у „Начелима“ која су вековима била предмет разних спорова. Оригенов противник који се особито истиче био је Методије Олимпски који му приписује учење о преегзистенцији, вечности света, библијске алегоризаме умовања о васкрслом телу. Методијев савременик Памфил настоји да уз помоћ навода из „Почела“одбрани Оригеново учење показујући га као тачно.

Оригенови главни противници 1) Крути традиционалиста Епифаније Кипарски износио је тврдњу да је Ориген отац аријанства и извор свих заблуда. 2) Александријски епископ Теофил

Утицаји под којима је био Ориген 1) Платонова философија 2) Испитивао је до којих граница може људски разум да допре, где су границе тајни. Испитивао је докле може доћи дух. Ориген се стога може назвати утемељивачем сазнајне теологије. Он гради темеље за догматику, етику, егзегезу и духовну теологију. Ориген први пружа целокупно тумачење хришћанског учења.

Ориген у Почелима говори о Светој Тројици, преегзистенцији душе, пади у предживоту, апокатастази и природи васкрслог тела.

* * *

О БОГУ ОЦУ

Ориген се обраћа онима који на разноразне начине покушавају да на основу Светог Писма покажу како је Бог телесан. Аргументи које они покрећу налазе се у 5 Мој 4, 24 где се каже да је Господ Бог огањ који спаљује. У Јеванђељу по Јовану се каже да је Бог дух. Противници сматрају да ватра и дух нису ништа друго до тело. Ориген противећи се томе говори да је Бог светлост. Светлост која расветљује памет оних који могу схватити истину. То сведочи 35. псалам: „У твојој ћемо светлости видети светлост“. Божијим светлом називамо Божију силу која нас осветљује да проникнемо истину свих стварности и упознамо Бога који се зове Истина. Ово расветљује значење: „У твојој ћемо светлости видети светлост“ - у Твојој Речи (Логосу), у Твојој Мудрости Која је Твој Син, у Њему ћемо видети Тебе Оца. Ориген на овом месту разликује створену светлост сунца које гледамо и Божанску светлост (Бог је светлост).

Интересантно је Оригеново тумачење речи из 5 Мој 4, 24, зашто је Бог огањ који спаљује. Бог не спаљује материјалне ствари као што је дрво, сено, слама (1 Кор 3, 12). Бог уништава зле душине мисли и поништава срамотна дела, прождире жељу за грехом. То Бог чини када уђе у мисли верних и када се са својим Сином настани у душе оних који се оспособе да приме Његову Реч и Мудрост. Бог је уништитељ свих мана и порока (страсти) у душама верних.

Ориген говори против оних који неправилно тумаче реченицу „Бог је дух“, а по њима има тело. Ориген, наиме, одговара овако: Обичај је Светог Писма рећи Бог је дух да се јасно назначи разлика за нешто што је потпуно различито од материјалног тела. У даљем излагању Ориген ће настојати да узвиси дух изнад

13/136


тела. Говорећи о Духу Светоме каже да је Он Сила Која посвећује. Он је разумно Биће.

То да је Бог дух потврђује Спаситељев разговор са женом Самарјанком. Ту Спаситељ објашњава да је за истинско богопоштовање потребно оставити земаљска места, не везивати се за градове Јерусалим итд, него Му се треба клањати у Духу и Истини. Христос везује Истину и Духа. Напомиње Духа да би Га раздвојио од свега телесног, а Истина се разумева у смислу што се разликује од сенке и иконе. Они који су се клањали у Јерусалиму служили су сенци и слици небескога (Јев 8, 5), исто су чинили и Самарјани.

Ориген говори да је наш разум заточен у тамници тела и крви. Због удела у таквој творевини постао је веома глуп, подређен телесној природи. Такав разум није до краја способан да схвати нетелесну Божију природу. Бог се према томе не сме размишљати телом или у телу. Он је једноставна разумна природа. Не допушта у Себи никакво додавање. Он је Ум из Кога потиче свака разумна природа и памет. Ум да би се кретао и деловао нема потребе за створеним простором, величином, телесним положајем и бојом. Исто тако не треба му властито тело или било шта створено. Оно што је начело свега не може бити састављено ни разноврсно. Није множина већ једно.

Посматрање Ума код Оригена

Да Уму није потребно место да се креће у складу са својом природом, види се у посматрању нашег ума. Ако ум не ослаби из било којег разлога остајући у својим оквирима, промена места га никад неће спречити да делује по својим покретима. И за то наводимо два примера: први пример – ум људи који су на копну; други – ум људи који су на мору. Ако ум људи који су на мору због таласа постане слабији у односу на оне на копну, треба веровати да се то тада догађа због гибања на мору а не због просторне различитости. Тело се помера а ум је сједињен са телом, и зато ум код оних који су на мору постаје слабији. Ориген сматра да је живот на мору противприродан за човека. Слично се догађа са људима на копну. Њихова умна гибања (померања) може проузроковати грозница. Ако ум због температуре (болести) лоше обавља своју улогу, за то није криво место где се он налази, већ телесна болест која ремети тело да тада не служи уму.

Одговор на питање „ко су људи?“

Ми смо жива бића која су састављена спајањем тела и душе. Тек тако нам је омогућен боравак на земљи. За разлику од људи, за Бога се не сме мислити да је састављен, јер Бог је Начело свега. Иначе би начела из којих је састављено свако биће о коме се каже да је сложено, била старија од самога извора. Потребно је нагласити да је за Оригена ум истоветан са душом.

ИСУС ХРИСТОС

Христова Божанска природа као Јединородног Сина Очевог је једно, а људска природа коју је узео у последњим временима је друго. Син се назива различитим именима: Мудрост (σοφία) – то за Њега каже Соломон: „Господ ме је створио на почетку путева својих“. Пре него што је ишта учинио, пре векова родио је Христа. „Родио ме је на почетку.“ Син се такође назива Прворођени, тако Га назива апостол Павле. Он је Прворођени пре сваке твари. Христа називамо Божијом Мудрошћу јер има стварно постојање. Христа доживљавамо као мудро живо биће, а као предмет који умудрује уколико Себе стави у памет оних који се удостоје Његовог сазнања. Христос се родио од Оца и од Њега има оно шта је, али је ипак без почетка. Тај почетак може се само назрети умом и душом. Мудрост је рођена ван сваког почетка који се може одредити.

У Бићу које се назива Мудрост предвиђена је свака моћ и облик будућег стварања (творевине). Говори се о бићима која постоје у првоме реду, али и

14/136


ономе што настаје успут и случајно. Све је унапред обликовано и распоређено снагом предзнања. Ради тих бића која су у Мудрости у неку руку већ била насликана и унапред одређена (обликована), Мудрост по Соломону лично изјављује да је створена као почетак Божијих дела. У Себи је садржавала разлоге, зачетке целокупне творевине. На овакав начин треба разумети да је мудрост почетак Божијих путева. Шта је Божија Реч (Логос)? Ориген каже да је Божански Логос целокупној творевини отворио разлоге предања и тајни које без изузетка садржи Божија Мудрост. Логос, дакле, бива нека врста тумача за тајне које се налазе у Уму. Ориген се позива на пролог Јовановог Јеванђеља. Разумних бића не би било да им Логос није претходио. Онима који су мудри морала је претходити Мудрост. Ориген даље наводи да су пре стварања видљивог света нека бића отпала од живота и потпуно сама од себе изабрала смрт као наслеђе. За Оригена није природно да оно што је Бог једном створио за живот – пропадне. Стога је било неопходно да се испред смрти нађе таква сила која ће уништити будућу смрт. Та сила је васкрсење. Васкрсење се као сила обликовало у Спаситеља. Оно постоји у Божијој Мудрости, Логосу и Животу.

Син је слика невидљивог Бога. Шта је оно што сматрамо сликом? Сликом се зове оно што се црта или утискује, нпр. у дрво, камен. Некада се дете јасно распознаје јер личи на свог родитеља. Родитељске црте сличности се без грешке налазе на детету.

Човек је створен по слици и подобију Божијем. Син Божији је слика Бога невидљивог и до Њега добија своју природу. Адам је родио Сита и он је његова слика јер је њему подобан. Христос као слика укључује јединство природе и постојања између Оца и Сина. Све што Отац чини, и Син једнако чини. Због тога што Син све чини као и Отац, у Сину се обликује Очева слика. Син је тако рођен од Оца као Његова воља која излази из Ума. Ориген тврди: Очева воља је неопходна да би оно што Отац хоће имало постојање. Када Бог нешто хоће, не служи се неким другим путем већ оним што настаје из савета Његове воље. Тако рађа и Синово засебно постојање. То Ориген изражава и овако: Као што воља долази и из Ума и не врши никакво цепање и одвајање од Ума тако је и Отац (мислимо) родио Сина као Своју слику. И као што је Отац невидљив по природи родио је невидљиву слику. Син је Логос и Мудрост и као такав се не може замишљати као телесан. Наш Спаситељ је у односу на Оца Истина а у односу на нас (којима објављује Оца) – Слика. По слици познајемо Оца (Њега једино познаје Син).

Јован у јеванђељу каже „Бог је светлост“. Ориген то тумачи овако: Ако је Бог светлост онда је Јединородни Син сјај те светлости. Из Ње (светлости) неодвојиво излази као сјај и просвећује целокупну творевину. Ми по сјају познајемо светлост јер сјај нас учи како да поднесемо блиставу светлост. Слабе људске очи треба припремити за светлост. Сјај је према томе постао посредник између светлости и људи.

Апостол Павле назива Христа Сјајем славе и отиснутим Ликом Божијег постојања (Јев 1, 3). Ориген за лик Божијег постојања наводи пример који не разјашњава у потпуности ове Павлове речи, али их делимично објашњава. – Ево примера: Претпоставимо да постоји један огроман кип који својом величином заузима читаву земаљску површину тако да га нико због величине и обима не може сагледати. Али када се начини један други мањи кип који је сличан цртама лица и обликом као и овај огромни, људи би дакле сматрали да су видели онај велики. Јер је у мањем кипу очувана сличност (црте лица и удова, облик и материја). Син се на сличан начин лишио једнакости са Оцем да би нама показао пут Богосазнања.

КОСМОЛОГИЈА

15/136


Да би што опсежније испитали ово питање потребно је упознати се са грчком философијом о којој Ориген расправља у Начелима. - Материја је савечна са Богом; овај свет постоји одувек и вечан је. Понеки философи су сматрали да је настао али да неће имати краја. Платон и стоички философи сматрају да је видљиви свет оваплоћење вечних идеја и разлога. Ориген даље бива суочен са гностичким дуализмом. Они говоре да се Творац разликује од Бога о Коме се говори у Новом Завету. Творац је нижи Бог, праведан је али није добар.

Ориген често говори о свету који се зове „космос ноетос“ – умни свет. Реч је о идејама и разлозима који су се остварили у свету и бићима која су створена у времену. Та бића су у почетку донекле постојала као у нацрту, семену и клици. Под тим идеалним облицима који никада нису стварно постојали али су као мисли одувек били у Богу, саздана су сва реална бића. Конкретно остварење овог света, нацрта, клица и прототипова, јесте „космос ноерос“, тј. духовни свет. Бића су у овом свету интелигенције разумна створења. Ориген ту убраја анђеле и људске душе. Она поседују слободну вољу, али су променљива. Добро које је у њима био је дар Божији а није им природно својствено. Трећи космолошки ступањ сачињава видљиви свет у коме живимо. Ориген га назива „космос естетос“ (чулни, осећајни свет). То је свет кога је створио Бог. Ориген сматра да је осећајни свет настао као резултат пада преегзистенцираних духова да би у њему душе оних који су згрешили могли испаштати за свој преступ. Овај свет је затвор за непослушне духове. Он је истовремено средство у коме се вежба врлина и искупљење. Ориген сматра да ће овај свет због своје пропадљивости једном нестати. Ориген још говори о четвртом облику света, а то је свет васкрслих. Тај свет је нетелесан у себи. Врло је тешко одредити шта је. Свет васкрсења је одвојен од овог света и надвисује га славом. Налази се у међама овога света.

АНТРОПОЛОГИЈА

Ориген заступа мишљење да је свака људска душа створена пре него што се настанила у телу. Он дакле говори о претпостојању (преегзистенцији) душе. Ориген је то прихватио највероватније из Платонове философије. Људи се рађају у различитим и неједнаким околностима. Свако се рађа под оним околностима и законима што их је заслужио пре доласка на свет. Овакво Оригеново учење не поткрепљује ни Свето Писмо ни Свето Предање.

Првородни грех

По Оригену човек је грешан од тренутка постанка. Зачет је у греху (Пс 50); у људском бићу почива грешност. Ориген се заправо пита како је зло урођено у човеку будући да је створен добар. Његов одговор је: истински извор и узрок људске грешности је грех почињен у предживоту. Дух се заситио гледања Бога у предживоту и одметнуо се од Њега. Више му није било стало до Бога. Овакво Оригеново тумачење отвара мишљење да Бог није био способан да усрећи душу. Међутим даље истраживање Оригеновог гледишта показује да „засићеност“ није прави узрок што се дух удаљио од Творца. Дух је у ствари требао да поклоњени дар потврди слободним пристанком, љубављу и напретком. Он то није учинио, јер дарове које је добио присвојио је самом себи. Недостатак љубави и стварање независности узрок је пада створенога духа. Пад се односи на сваку људску душу која ће постати човек. Тако Ориген решава питање укорењености зла у човеку.

Што се тиче преступа Адама и Еве он представља овоземаљско издање пада који се догодио у предживоту. Ориген осим греха у предживоту прихвата грех који се догодио у историји, и схвата опасност коју је он изазвао на целокупно људско потомство.

16/136


Душа има властито постојање зато што ју је створила Божија Мудрост и оденула је својим особинама. Ориген често истиче да је душа по суштини нераспадљива и бесмртна. Душа је и дух настањен у телу. Све оно што тело учини потиче од душе. Ориген суштину људског бића смешта у душу. Душа сачињава човека. Ориген каже да ће душа после смрти поново постати дух – када се прочисти у овоме веку и стекне савршеност, вратиће се у заједницу небеских духова. Тада ће се назвати по свом важнијем делу – умност. Ориген о човеку говори да је сложено разумно живо биће. Људску сложеност схвата двоструко. Учи да се човек састоји од душе и тела, на основу Светог Писма (1 Мој), а понекад на основу Платонове трихотомије каже да се састоји од тела, душе и духа.

У својој антропологији служи се појмом дух (πνεύμα). Пневма је засебни део у човеку. Он је најбољи божански део у нама. Грех у принципу не допире до духа. Дух је изнад греха. Грех једино онемогућује да дух делује, умртвљује га и успављује.

О души (ψυχή)

Душа се разликује од духа. Она је средина између духа и тела. Душа поседује два битна различита дела:

1. Нус (ум) - за њега Ориген каже да је способност познања истине и духовне стварности. За нус каже да је искра и варница, али га често назива διανοηθικον (склон размишљању). Човек због њега размишља, доноси закључке, долази до истине. Оригенов чест назив за ум је и ηγεμονικών (оно што води). Ориген нус назначује и као λογικός. По томе што је наш ум логикос, разликујемо се од животиња, а сродни смо и са осталим духовним бићима која су такође умна.

2. Παθητικών (чувственост) – то је ирационални део душе. Природан је као нижи након исконскога пада. Ова душина два дела налазе се под двојаким утицајем. Дух настоји да привуче ум, а тело чувственост.

О телу

Тело је придодано души после сагрешења ума. Основна је особина меса (σαρξ) да душу вуче према телу. Месо је у својој суштини извор маште и пожуде. Тај део човека Ориген назива често мисао плоти. Човек поседује тело (σώμα). У његовој антропологији оно је споредније, није самостални део човеков.

О ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ

Васкрсење се односи на тело јер само је оно умрло. Ориген се слаже са апостолом Павлом и каже да се у земљу сеје душевно тело а изниче духовно. Без двоумљења тела васкрсавају да би нам постала одело, јер нужно је да човек након васкрсења буде у телу и то у ономе које је његово и којим се у овоземаљском животу служио.

По Оригену материјална супстанција из које је сачињено земаљско тело поседује суштину која је способна да се касније преобрази. Творевина потпуно стоји Богу на располагању. Бог јој може мењати изглед како жели. Спољашње тело и његове променљиве делове Ориген назива σχήμα и ίσης. Они се непрестано распадају. Од тога се разликује оно што Ориген назива είδος и λόγος . Реч је о стварности која упркос свим променама на телу остаје нетакнута. Ориген каже да тело након смрти долази у земљу где се распада и распршава. Смрт врши промену на телу али и тада супстанција тела остаје, јер у њему пребива његов логос (разлог или сврха). Он и после смрти држи сједињену телесну супстанцију. У телесној супстанцији логос се налази нетакнут. Ориген сматра да ће се деловањем Божије Речи тај логос подигнути, обновити, и изнова

17/136


саставити тело из земље. Смрт, по Оригену, уништава изглед (σχήμα) али не додирује мисао (είδος) и разлог (λόγος).

Ориген одређује васкрсло тело као етерично али се његово схватање етеричног тела разликује од Аристотеловог схватања. Васкрсло тело ће красити нераспадљивост, бесмртност, слава и духовност. Ове ознаке у суштини говоре о Божијој природи.

ΑΠΟΚΑΤΑΣΤΑΣΗΣ ΠΑΝΤΩΝ

„Доликује да се на крају и при довршењу све врати на почетак.“

Материјални свет вратиће се у духовни. Материја ће коначно бити искупљена. Ориген апокатастазу износи као хипотезу. Он лично сумња и колеба се по овом питању. Ориген о апокатастази не говори систематски, већ је то једна позадинска мисао која се налази укорењена у његовим делима.

Ориген учење о апокатастази покушава да утемељи на више доказа. Радо се позива на есхатолошки одломак из 1 Кор 15, 24-28. У 25. стиху под непријатељима подразумева противне силе и ђавола који је истински непријатељ. Нико неће бити изузет. Ориген посебно објашњава речи: „Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге Своје“. Ориген сматра да реч полагање значи спасење које долази од Христа. Спасење које је у Њему допире до оних који ће бити положени под ноге Његове. Реч је о апокатастази оних који су били изгубљени. Полагање неће бити на силу већ образовањем, подучавањем и угледањем на савршеније. Када говори о апокатастази Ориген појашњава 1 Кор 15, 26. У овом стиху апостол Павле каже да ће на крају као задњи непријатељ бити уништена смрт. За Оригена смрт је ознака за ђавола, смрт је ђаволско дело. Уништење смрти значиће и уништење ђавола који јој је узрок. Међутим, Ориген ђавола схвата као биће које има стварно реално истинско постојање. По Оригену оно што је једном створено да постоји не може престати да постоји – није природно да творевина пропадне. Ово опште начело треба применити и на све духове. Код злог духа неће пропасти суштина (=биће) јер ју је створио Бог. Ориген мисли да ће код злог духа нестати његова зла намера која је извор непријатељства. Ориген каже да апостол Павле има право да говори о уништењу непријатеља (смрти), али нема право да говори о тоталном уништењу бића „да непријатељ више не постоји“. У противнику Ориген допушта уништење непријатељског (зла), али не и самог непријатеља. Занимљиво је да Ориген покоравање Бога Сина Богу Оцу на крају историје објашњава у контексту апокатастазе. Ориген учи да Христос неће изгубити Своје – данашњим речником речено – ипостасне карактеристике које му припадају као Сину Божијем. Син је непрестано у заједници са Оцем. Синова воља је истога хтења са вољом Бога Оца. Син непрестано врши вољу Очеву.

Ориген Сина сматра као Логоса и Мудрост у којој је као целина постојао небески свет духова и сачињавао вечну Цркву. Удови те Цркве били су духови а глава Христос. Падом удови су се распали и престали да буду послушни глави, и зато су били одстрањени из заједнице са Оцем. Основни задатак очовеченог Логоса је да изнова окупи и сједини сва духовна бића, и као удове свога тела доведе у склад и измири их са Богом. Докле год има непослушних удова Христос Цркву не може да положи цркву Богу Оцу. Али када све поново узведе у Своје Тело Он ће се као глава и претходник покорити Оцу. То представља крај историје. Тада наступа апокатастаза. Ориген закључује да ће се Синовим покоравањем Богу Оцу успоставити савршено добро у целокупној творевини. Ориген апокатастазу види назначену у Павловој тврдњи да ће на крају Бог бити све у свима – ίνα η ο Θεός τα πάντα εν πάσιν. Бог ће се настанити у сваком разумном створењу. Биће све и боравиће у свему. По Оригену успостављање свега у добру је и коначно довршење свега. Тада

18/136


наступа крај, историја спасења достиже врхунац, успоставља се трајно стање, блажена вечност.

19/136

Свети Кипријан Картагински

Свети Кипријан Картагински (+258)

О Ј Е Д И Н С Т В У С А Б О Р Н Е Ц Р К В ЕО Ј Е Д И Н С Т В У С А Б О Р Н Е Ц Р К В Е

Кипријан жели да нагласи саборност Цркве. Разматра оснивање саме Цркве; у личности Петровој види установу Цркве и позива се на апостола Петра (Мт 16, 18-19). Христос је утемељио Цркву на једноме апостолу. Тај један је апостол Петар. После Васкрсења Христос свим апостолима даје исту власт. Кипријан се на тренутак позива на једнаку апостолску власт (иначе говори о Петровом примату). Ради се о томе да Кипријану није јасан однос између Петровог првенства и чињенице да сви апостоли имају исту власт. Кипријан тврди да је Христос својом влашћу одредио једног апостола као извор једнога јединства, како би он чувао то јединство. Петар је, дакле, извор јединства међу епископима.

Епископство је једно. Појединац у њему има део или има све. Ове речи односе се на васцелу Цркву и на помесну цркву. Као што је једно стабло, а корен је разгранат, и када из једног извора потеку разни потоци, у једном извору се чува и сагледава јединство. Кипријан Цркву назива Христовом невестом, а онога који се одели од Цркве назива отуђеником који се сједињује са прељубницом. Нико не може Бога сматрати Оцем коме Црква није мајка.

„Ја и Отац једно смо“ (Јн 10, 30). Кипријан истински темељ црквеног јединства види у Божијем јединству. Могућа је само једна Црква јер један је Бог. Он јединство види у долами Христовој за коју су римски војници бацали коцке јер не могаше да је исцепају јер је била саткана од једног дела, тако да она остаје нераздељена и неоштећена (Јн 19, 23-24).

Христос је носилац јединства и долази од Оца. Свако онај који Га прима облачи се у Њега као у доламу (хаљину). Та се одећа не може поцепати, она је чврста, непропадљива, саткана из једног дела. Христову одећу стога нико не може носити. Ко је цепа дели Цркву Христову. Христова Црква је недељива, сједињена и спојена. Као што је Христов народ сједињен и сложан, обучен у Христа.

Најопасније је неверовање и неслога. Тако се многи варају и осуђују да разједине Божије јединство цепајући хаљине Цркве Христове. Најидеалније једномислије је када браћа исто говоре и међу њима нема раздора. У Цркви су сви сједињени, исто осећају и мисле. Без Цркве нема живота.

Пасхално јагње је праслика Христа, о њему Господ заповеда да се једе у једној кући а да се његово месо не износи иза куће. Овде Кипријан јасно наглашава Цркву. Црква је место боравака једнодушних који су сложни и јединствени. Дух Свети који је дошао као голуб чини људе једнодушнима. Кипријан каже да је голуб једноставна и весела животиња, веома блага, која воли близину људи и њихова насеља. Једном речју голуб све ради у заједници, подиже младе лети у јату. Символ је мира и Духа Светог. Једнодушност треба видети у Цркви. Она подразумева љубав међу браћом. Та је љубав слична оној код голубова.

Кротост и благост су друга два битна чиниоца заједнице и једнодушности. Њих најбоље видимо код јагањаца и оваца. У хришћанству нема места за инстинктивне особине разјарених звери.

Јереси настају када ум нема мира и када услед нејединства настане невера. Господ допушта јеретичка учења јер поштује личну слободу. Јереси често постају средство за испитивање искушеника.

20/136


Господ се даје једноставности оних који Га моле, њиховој слози, миру и једнодушности, а не расколницима који постају када напусте извор истине. Пример за то су три младића у огњеној пећи – међусобно безазлени и сложни издржавали су муке јер је Господ био са њима. Кипријан објашњава да Богу може приносити жртву само онај који је измирен са браћом. Зато Бог не прима Кајинову жртву, због зависти коју је имао према брату Авељу. Христос доноси мир, слогу, једнодушност и показује да имамо братску љубав према ближњима, тек тада успостављамо однос са Богом. Ко нема љубави, нема Бога у себи. Христос је све заповести свео на две: љубав према Богу и љубав према човеку. Ко такву љубав нема, руши веру, нарушава мир, обешчашћује Тајну (Евхаристију). Кипријан каже да се треба удаљавати од јеретика јер је такав сам себе осудио. Они су непријатељи истинског Олтара, противници Христове жртве, Христовог епископства и свештенства, и они обешчашћују истину Евхаристије Господње. Они се могу упоредити са Корејом, Датаном и Авироном – земља их је прогутала због њиховог нејединства и покушаја да жртвоприносе без Божијег допуштења.

Јеретици, раздвајачи чине веће зло него пали (они који су се због гоњења одрекли Христа и принели жртву идолима). Пали вапије и плаче кајући се због учињеног греха, моли Цркву, док се јеретици супротстављају Цркви. Пали су себи нанели штету, а јеретици су многе завели лажним учењем. Док су пали свесни греха и кају се, јеретици се својим грехом горде, и сами се себи допадају због својих преступа. Пали је једном погрешио а јеретик непрестано греши. Ако пали стекне мучеништво може да задобије Царство Божије, док јеретик убијен изван цркве НЕ! Те је вероисповедање за Кипријана почетак славе.

21/136


Е В Х А Р И С Т И Ј С К О П И С М ОЕ В Х А Р И С Т И Ј С К О П И С М О

Повод за настанак Евхаристијског писма је погрешна литургијска пракса клира неких цркава који се нису држали јеванђелског предања па су посвећивали Господњу чашу и давали Евхаристију мимо предањског учења. Кипријан ту не говори тоном осуде, већ каже да они то чине или из незнања, или безазлено, па ће им ово писмо помоћи да се врати извору (Предању).

Кипријан објашњава: приликом приношења путира ми изражавамо Тајну Господњу и не чинимо ништа друго што Христос претходно није учинио за нас. У Његов спомен путир мора бити помешан са вином, а не водом. Христос често себе пореди са лозом. Христова крв није вода већ вино. Ако у чаши није вино, Христова крв којом смо откупљени и оживљени се не одсликава (нема је).

Христову спасоносну крв објављују сва Писма. За Кипријана предање о Ноју је праслика Христовог страдања. Ноје пије вино а не воду и опија се, лежи го. Мелхиседек, саломски цар, износи вино и хлеб – праслика Евхаристије. Дух Свети преко Соломона спомиње праслику Христове жртве. Спомиње принесену жртву, хлеб, вино, али и олтар и апостоле. Шта је још потребно за свету Евхаристију, објашњава Кипријан кроз Премудрости Соломонове (9, 2) – Покла стоку своју, раствори вино своје и постави сто свој. „Растворите вино своје“ значи да се у вино улива и вода. Нарочито је важан Јудин благослов. Постање наглашава „у вину ће опрати хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа“. Када се каже да је крв од грожђа, мисли се на вино у чаши која означава крв Господњу. Дух Свети у књизи пророка Исаије сведочи о Спаситељевом страдању (63, 2). „Зашто ти је црвено одело као код онога који цеди грожђе у посуди.“ Јасно је да вода није та која одећу може да учини црвеном. Она се не гњечи као грожђе. Као што се претходно грозд гази и гњечи и добија се вино за пиће, тако ми не би смо могли да пијемо Христову крв да није погажен и згњечен и пио чашу коју вернима пружа да и они пију.

Кад год се у Светом Писму помене само вода говори се о крштењу. То је објављено код пророка Исаије (43, 18-21). Исаија каже да не помињемо (размишљамо) о старим стварима, јер Господ све ново ствара, изводи у пустињи воду и у сушној земљи. Бог унапред наговештава да ће народи који живе на безводним местима имати прилику да пију са река које ће потећи. Све то биће им омогућено онда када крштењем постану синови Божији. Исто се каже да Јевреји кад ожедне и Христа затраже, наћи ће и пити једино кроз благодат крштења. Символички се каже да ће вода потећи на натприродан начин, из стене и Израиљ ће пити. Христос је стена (1 Кор 10, 4), Она водом ублажава рану од војниковог копља. Из Христове утробе потекле су реке воде живе (Јев 7, 38).

Треба разликовати када Господ говори о крштењу а када о чаши. Исто тако не треба да збуњује блаженство: Блажени гладни и жедни правде. На другом месту Христос говори Самарјанки: Ко пије ову воду изнова жедни, а ко пије од воде коју Христос даје – неће жеднети заувек. Овде Кипријан види спасоносно крштење. Христос се прима само једном и више се не понавља. Господња се чаша увек жедни и пије у Цркви. Господ је долазећи донео истину крштења и чаше (Евхаристије). Показао је да се у путиру сједињује вино и вода. Дан пре свог страдања подигао је чашу и благословио. Ако, дакле, у путиру нема вина, Христова крв се не приноси. Нити се успомена на Господњу жртву не слави законитим посвећењем, иако наш приказ не одговара Христовом страдању. Тако нећемо пити ново вино са Христом у Царству Очевом ако у евхаристијској чаши не сједињујемо оно што нам је Господ објавио.

Када год пијемо чинимо то у Његов спомен, као што је то Он чинио, на исти начин. Господњу чашу објављују и Псалми (Пс 22, 5) „Чаша је твоја што опија, надасве је препуна“. Путир опија због вина које је сједињено са њим. Вода

22/136


не може опити. Евхаристијска чаша опија; и Ноје се опио пијући вино, али је она (чаша) најбоља.

М О Л И Т В А Г О С П О Д Њ АМ О Л И Т В А Г О С П О Д Њ А

За Кипријана молитва није расипање беспотребних речи. Бог не слуша глас већ срце, зато наводи молитву Господњу и објашњава је.

Оче наш који си на небесима – наша молитва је јавна и заједничка, зато не говоримо Оче мој или хлеб мој. Појединац као индивидуа се не спасава сам, него увек у заједници. Зато се појединац, молећи се за себе, моли за другог. Бог мира и Учитељ слоге учи нас да и молитва треба да буде једнодушна. (Пример из Старог Завета – три младића у огњеној пећи) Тако су се и апостоли после Вазнесења молили. Нови човек је препорођен и благодаћу Божијом, Њему је враћен; зове Бога Оцем свако ко у Христа верује. Христос омогућава да кроз њега синови људски постану синови Божији. „Наш“ – ословљавати Бога са Оче наш, скандал је за Јевреје. Јеврејима због лицемерја Бог одузима то право. Христос их посрамљује говорећи да су рођени од ђавола.

Да се свети име Твоје – људи су као храмови Божији. Требају себе да очисте од греха да би Бог пребивао у њима. Зато од Бога молимо да се његово име посвети у нама. Бог је једини свет, и људи треба такви да буду. Бити свет значи учествовати у Божијој светости. Кипријан каже: уколико сваки дан грешимо потребно нам је посвећење и оправдање именом Божијим.

Да дође Царство Твоје – када се Његово име настани у нама, молимо се да се Царство Божије настани у нама. По Кипријану Царство нам је обећано од Христа и оно је успостављено Христовим страдањем и Његовом крвљу. Ми који смо у свету служили, у њему ћемо господарити. Кипријан у Христовој личности види Царство Божије. Он га јасно разликује од сваког земаљског царства; оно је небеско.

Да буде воља Твоја и на земљи као и на небу – ми чинимо оно што Бог хоће, као што Христос чини вољу Бога Оца. Ако је то чинио Син Божији који је Господар толико више то мора чинити слуга.

На земљи као и на небу – и небо и земља представљају целину и огледају се у човеку, тело је од земље, дух је са неба. И један и други елеменат захтевају спасење, то је целовитост спасења. Воља Божија треба да буде и у једноме и у другоме (души и телу). Због греха тело и душа се не слажу.

Хлеб наш насушни дај нам данас – Христос је хлеб живота, Он је наш, као што кажемо Оче наш тако и хлеб наш Христос.

И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – Христос грехе назива дуговима. Боримо се за вечни живот, у који се долази када се греси опросте. Треба бити свестан својих грехова, покренути савест. Сматрати себе безбрижним проузрокује гордост и још већи пад. По Кипријану на Судњем дану нема извињења. Судићемо себи по сопственој пресуди. Шта будемо чинили сами ћемо доживети. Потребно је измирење са браћом, јер Бог не прима расколничку жртву.

23/136

Свети Макарије ЕгипатскиПРВА (ВЕЛИКА) ПОСЛАНИЦА МОНАСИМА

Свети Макарије Египатски (300-390)

П Р В А (ВЕЛИКА) П О С Л А Н И Ц А М О Н А С И М АП Р В А (ВЕЛИКА) П О С Л А Н И Ц А М О Н А С И М А(Επιστολή πρώτη προς μοναχούς)

Душа по природи има порив ка добром и лепом и стреми ка жељењем онога што је боље. Незнање је узрок свих зала. Будите чврсто уверени да је кроз благодат Христову и силу Божанску могуће да настане потпуно у нама излечење и очишћење од срамних страсти које делају у души и телу, јер је оно што је за нас немогуће, могуће је Богу који нам је то обећао (Мт 19, 26). Наиме, греховне страсти касније су придошле у душу и тело, због преступа првосазданог Адама. И да је могуће да се удостојимо у свакој пуноти савршеног и потпуног усиновљења у Духу на посвећење душе и тела.

Као што дете рођено у веку овоме, није заувек остало у детињем узрасту, на исти начин и онај који се рађа одозго, од воде и Духа, не треба да остане у стању детињег духовног узраста, него треба да из дана у дан користећи подвиг и труд и много трпљење због борења са супарником, сам напредује и узраста до испуњења духовног раста. Али, при телесном рођењу се телесни узраст испуњује зато што је нужном одлуком Промисла заповеђено, а не слободним избором воље. Код рођења, пак, одозго, од Духа, није на тај начин одређен поредак, него је слободној вољи постављен труд и подвиг и пут са многим трпљењем.

А тако је Божанска благодат уредила да сваки својом вољом и властитим хтењем и трудом и подвигом задобија умно узрастање, колико верује и колико се подвизава; и колико љуби, и колико себе предаје телесном и душевном подвигу на благоугађање заповестима, толико и стиче причастије Духа ради духовног узрастања обновљења ума, благодаћу и божанским даром добијајући спасење, а вером и љубављу и подвигом самовласне воље примајући (у себе) напредак и узрастање у савршену меру духовног раста, да би, како благодаћу, тако и правичношћу, био наследником вечног живота, не добијајући све нити божанском моћи и благодаћу без сарадње и труда човека, нити сасвим може достићи у савршену вољу Божију и меру слободе и чистоте властитом ревношћу и снагом, без сарадње и помоћи Духа Светога.

Треба својим деловањем сасвим одлучити од нас грех који се врши делом и речју и помишљу, и старати се, молећи се и вером надајући се, да из дана у дан стигнемо у савршену чистоту Божију. Кроз много молење, и веру, и потпуно добро стремљење ка Богу, силом Духа, могуће је превладати скривене срамне страсти (злоба, гордост, гордељивост…). Увек да се боримо и супротстављамо рђавим помислима, и да сваком брижљивошћу испитујемо себе, и чувамо ум нездружен и несагласан са скривеним страстима душе, и себе предајемо свим добрим делима, са присилом и трудом и борбом, јер нас противник спречава.

Немојте имати на њиви срца ваших заједно на истом послу врлину и порок, него само врлину. Не треба душа да заједничари са двама духовима, са духом овога света и са Духом Божијим, него је души заповеђено да једино сједињујући се и прилепљујући се Духу Божијем, плодоноси свештено плођење и плодове духа. Нека свако одустане од сваке надмености (=гордости) због неких постигнутих успеха или добијених дарова Духа, заиста сматрајући себе за ништа, због превелике мере савршеног звања и недокучивог богатства љубави Христове.

24/136

Свети Кирило ЈерусалимскиКАТИХЕЗЕ

Свети Кирило Јерусалимски (313-387)

К А Т И Х Е З ЕК А Т И Х Е З Е(Κατηχήσεις)

Иако је Бог шчедар у доброчинству, ипак од свакога очекује нелицемерну жељу. Искрена намера чини те позваним. Неприкладно одевеном свату на свадби слични су они који крштење примају само телом а не и срцем, ради „посматрања“ верних. Врата су свима отворена. Ступио си на поприште, не бежи; друго овакво време неће ти бити дато. Један је Господ, једна је вера и једно је крштење. Само се јеретици крштавају други пут, пошто прво крштење њихово није ни било крштење. Ове огласитељне поуке су градња. Ако темељ не поставимо како треба, неће ли и градња бити узалудна? „Отрезните се и схватите да сам Ја Бог“ (Пс 46, 11). Творац нас је створио за добра дела; међутим дела по личној жељи и вољи преобратише се на зло (Јер 2, 21). Нелицемерном вером отрезните душе ваше које су сасуд за примање Духа Светог.

Ни једна божанствена и света тајна вере никада не треба да буде саопштена без потврде из божанског Писма, нити да буде заснована само на вери и одабраним речима; чак немој ни мени веровати ако моје речи нису поткрепљене доказима из Писма.

Грех није непријатељ који на тебе насрће споља (злодух, живо биће), него непријатна израслина, краста која из тебе настаје. Ниси ти једини кривац за грех, него и подстрекач греха – ђаво. Он све подстиче на грах, али не може да приволи на грех оне који му се успротиве. Не прихватај семе похоте јер ће оно удавити твоју веру.

Ђаво није сагрешио због тога што је од природе добио наклоност ка греху,; иако је створен добрим, он је сопственом вољом постао отац зла. Он је Архангел, био је добар служитељ Божији, али због својих поступака назван је сатаном, што означава противника. Ово није моје учење него духовност пророка Језекиља. Оплакујући ђавола пророк каже: Ти и печат савршенстваи венац доброте, био си у рају Божијем... док се у теби не нађе безакоње (Јез 28, 12-13. 15). Видиш – зло није дошло од споља, већ га сам порађа. Али ако сте пали – устаните. Господ нас чека да нас спасе. Он је човекољубив, безгранично. Кајање је врло умесно дело и покајници се спасавају. Бог је омогућио ђаволу даљи живот из два разлога: да би ђаво био побеђен и да би се подвргао већој осуди, а са друге стране да људи задобију венце победе.

Крштењу не приступај као обичној води, већ као духовној благодати која се кроз воду и водом дарује. Обична вода призивањем Духа Светога и Христа и Оца, постаје света. Пошто се човек састоји из две природе, душе и тела, очишћење такође мора бити двојако: вода чисти тело а Дух печати душу. Онај који се крсти само водом, а није удостојен Духа, нема на себи савршену благодат; међутим ни онај који је по својим делима добра, али није запечаћен водом, неће ући у Царство небеско. Реч је смела, али није моја; тако је одредио Исус (Мт 25, 21). Зашто вода? Вода је најбоља од четири видљиве стихије света. Дух Божији дизаше се над водом. Где год Бог ступа су савез са било ким, ту је вода. Вода пере.

Крштење је крај Старог завета и почетак Новог. Ко се не крсти нема му спасења, осим мученика који и без воде примају Царство небеско. Из Спаситељевог ребра је потекла крв и вода, да би се једни у време мира крстили водом, а други у време гоњења својом сопственом крвљу. Велика је ствар предстојеће крштење: оно је заробљенима искупљење, опроштај грехова, смрт греха, новорођење душе, светла одећа и нераскидиви печат, кола за небо, рајска утеха, царско заступништво, дар усиновљења.

25/136


О Богу | Бог је један, једини нерођен, беспочетан, неизмењив, непролазан, није ограничен местом; све види, све твори посредством Христа; Бог једини, Сушти, Који свагда постоји, Који је свагда самом Себи подобан, Који нема Оца и од Кога нико није силнији, Кога никакав наследник не може лишити Царства, Који је у свим својствима подобан себи. Ми не можемо објаснити Његова начела, ни Његов изглед, ни Његово обличје. Један је Бог Творац свега, али је само Једноме превечни Отац, Сину Јединородном Господу нашем Исусу Христу Којим је створио све. Он је само Њему Отац, али не тако да је у времену Он почео да постоји као Отац, него је од вечности Отац; Он није прво био без Сина, а касније тек пошто је сам о себи размислио родио Сина. Отац пре сваког бића, пре сваког знања, пре времена и пре свих векова има достојанство Оца, због чега, више него због било ког другог свог савршенства, је дужан да се поштује. Отац је Сину по природи, а нама по усиновљењу. Он је у свему и изван свега. Он зна унапред све што ће бити у будућности. Ствара онако како хоће. Не подлеже поретку ствари. Он не узраста и не усавршава се пошто све то свагда поседује у најсавршенијем ступњу. Бог је Сведржитељ Који над свиме има власт, али и много трпи Својом вољом чекајући да се покајемо. Он је Творац свега. Ја сам Бог који је дао светлост и створио таму (Ис 45, 7).

О Христу| Ми нисмо дужни да верујемо само у једног Бога, него смо у исто време обавезни да побожно признамо како је Он и Отац Јединородног Сина, Господа нашег Исуса Христа. Чим се изговори име Отац већ подразумева Сина, као и обрнуто. Веруј у Сина Божијег, у Бога рођеног од Бога, Који је у свему Њему подобан, Који није у времену добио Своје биће него је од Оца рођен пре свих векова, вечно и несхватљивим начином. Ово рођење немој поистовећивати са људским, јер је људима то велика тајна. Свагда има Своје достојанство са Оцем са Којим је у потпуности подобан по природи. Заједно са Оцем царује и све твори по Очевој вољи. Нико не зна Сина до Отац, и Оца до Син (Мт 11, 27). Оца и Сина не одвајај нити их стапај. Син је истинити Бог који у Себи самом има Оца, не изменивши се у Оца. Божанствена својства у Сину ни у чему се не разликују од Оца. Он је Бог иако Оца сматра својим Богом (Јн 20, 17). Начело Синовљево је безвремено, несватљиво – беспочетни Отац. Јединородни се зове зато што нема брата. Христос није Реч која је устима исказана, него је вечна на непојмљив начин, као личност рођена од Оца.

Отац Га је превечно помазао на првосвештенство. Он није из броја људи ушао у свештенство, него свагда има достојанство свештенства које је добио од Оца. Он је прво Творац, а потом је Господ. Најпре је испунио вољу Оца Свога, а потом влада својом творевином. Све је кроз Њега постало (Кол 1, 16; Јн 1, 3). Христос је све створио не због тога што Отац није могао сам створити, него што је желео да и Син влада са Њим заједно над целом творевином, показујући му образац твари.

Веруј да је Јединородни ради наших грехова сишао са небеса на земљу, да је примио на себе слично нашем човечанству и родио се од свете Дјеве и Духа Светог. Истински је савршио Своје очовечење; кроз Дјеву Он није прошао као кроз тунел, него се стварно оваплотио од Ње. Ако је Његово очовечење привид, онда је спасење машта. Иако је сишао на земљу, он није изменио своју кротку природу. Син Божији је и после оваплоћења остао Бог. Пошто ми нисмо били у стању да гледамо на Њега какав је по природи, Он је постао то што смо и ми, како би смо се удостојили да Га гледамо. Он је стварно распет ради грехова наших; положен је у камени гроб истински, сишао је у подземна места да би из њих ослободио праведнике. Погребени Исус заиста је као Творац свега силом Оца устао трећег дана. После васкрсења опет се показао ученицима својим. Ако на устима два или три сведока остаје свака реч (Мт 18, 16), онда памти да о Васкрсењу Његовом сведоче дванаесторица. Савршивши подвих трпљења и искупивши људе од грехова, Исус је поново узашао на небеса. Тај узнесени Исус поново ће доћи са небеса, а не са земље (пошто ће се са земље појавити многи христоси). Он ће се зацарити у Царству вечном и неконачном. Господ је требао

26/136


да пострада ради нас; међутим, ђаво му не би смео приступити да је са овим био упознат. Тело је постало мамац смрти. Исус и Христос – два имена; Исус јер спасава, Христос јер свештенствује. Исус код Јевреја означава Спаситеља (Мт 1, 21), а на грчком језику Лекара.

О Духу Светом | Веруј и у Духа Светог, задржавајући све оне мисли које имаш о Оцу и Сину. Он је сада у време крштења печати твоју душу. Целокупна разумна природа има потребу за њим.

О души | Човек се састоји из две природе: душе и тела. Бог је Саздатељ обе. Душа је слободна, створена по обличју Саздатеља, божијом благодаћу је бесмртна и Он је чини бесмртном, она по њему има власт да чини што жели и хоће. Судбина не постоји; звезде не утичу на одлуке душе. Знај и то да душа раније, пре појаве у овом свету, уопште није грешила, а дошавши у њега као безгрешни, ми грешимо по својој вољи. Душа је бесмртна, и једнаке су душе мушкараца и жена; различити су само чланови тела. Душа је самовласна; због тога ђаво може само да је подстиче, али никако да је принуди; против њезине воље нема власти.

О телу | Тело је од Бога; није узрочник греха. Тело не греши само по себи, већ душа греши посредством зла. Ако се душа одлучи на грех, тело мора бити нечисто; ако, пак, буде сједињено са светом душом, постаће храм Духа Светога. Немој, девствениче, презирати сребро (=брак) због тога што имаш злато. Нека буду у благој нади и брачници који живе како приличи супружницима, који у брак ступају по закону, а не због острашћености следећи необуздану вољу; који знају време за уздржање, да би се слободно занимали молитвом; који на црквеним сабрањима заједно са чистом одећом поседују и чисту веру и чиста тела; који ступише у брак ради рађања деце, а не због похоте. Дозвољава се ступање у други брак да слабији не би блудничили (1 Кор 7, 8-9).

Нека се тело храни јелом за одржавање живота и за неометано служење, а не да би се предавало задовољствима. Ми постимо, уздржавамо се од вина и меса, не због тога што ове намирнице мрзимо као нечисте, него због тога што за такво уздржање очекујемо награду; да би смо због презирања чувственог насладили се духовном и умном трпезом, и да бисмо, посејавши овде са сузама у будућем веку пожњели са радошћу. Поштујући храну као добру материју, одбаците је због тога што више жудите за духовним. Не осуђујмо једни друге.

Молим те да чуваш тело своје и знај да ћеш устати из мртвих и биће ти суђено заједно са тим телом. Сви људи ће васкрснути, међутим ,васкрсење неће бити свима једнако. Праведници ће примити награду ради вечног ликовања са анђелима, а грешници казну да би за грехе трпели вечну муку. Ако је неко праведан, добиће небеско тело у коме ће моћи да контактира са анђелима; ако је неко грешан, добиће вечно тело које треба да истрпи вечне муке због грехова својих, да би вечно горео у огњу, а да не сагорева.

Вера има толику силу да се неће спасити само једна личност, него ће се због вере једних спасити други. Реч вера је јединствена по своме имену, али се дели на два рода. Првом роду припада вера научена, када се душа саглашава са нечим. Други род вере Својом благодаћу дарује Христос. Ова вера која се дарује благодаћу Духа Светог није само научена и поучена, него и делотворна (Мт 17, 20).

Богословље | Ми о Богу не говоримо све колико би требало казати, наго само онолико колико је могуће човековој природи и колико је наша слабост може понети. Ја желим да прославим Владику, а не да истражујем (Његову суштину). Свестан сам да нисам кадар да Га достојно прославим; но побожним делом сматрам и то што ћу бар покушати. Анђели виде Бога али не онаквог какав је Он сам по себи, него само онолико колико могу да појме и приме (на основу тога су и анђелски чинови). А видети колико је потребно може само Дух Свети са Сином. Нашој побожности довољно је да зна само да Бог постоји.

27/136


Немогуће је видети суштину Божију телесним очима, али је могуће видети подобије и обличје Његове славе. Сасвим је могуће на основу дела усходити у созерцавању Његовог свемогућства. Начин богопоштовања садржи се у овим двема принадлежностима: у тачном познању божанских догмата и у добрим делима. Онима који Га примише и повероваше у име Његово даде власт да постану деца Божија, који се не родише од крви, нити од жеље телесне, нити од похоте мужевљеве, него од Бога (Јн 1, 12-13).

Црква се назива саборном због тога што се налази раширена по целој васељени. Црквом (сабрањем) назива се по природи ствари, јер све сазива и сабира заједно. У тој светој васељенској Цркви ми добијамо поуку и водећи богоприличан живот наслеђујемо Царство небеско и живот вечни, ради чега и подносимо све невоље и напоре.

28/136

Свети Кирило ЈерусалимскиУЧЕЊЕ

- У Ч Е Њ Е -

Обично су се у саставу Цркве разликовала „три чина“ – предстојатељи, верни и оглашени (катихумени). Примање у број оглашених вршено је веома обазриво – уз одобрење епископа и уз препоруку верних. При томе су на примљене полагали руке, осењавали их крсним знамењем и произносили молитве. Они који ступају у број оглашених потпадају под црквени надзор и дисциплину. Припрема за крштење је обично трајала четрдесет дана и поклапала се са временом претпасхалног поста. То је за њих било време исповедања (ексомологезе). Над њима су вршена заклињања (егзорцизми). У то време онима који се просвећују предавало се учење вере, објашњавао им се симбол и молитва Господња. Свети Кирило, уосталом, молитву Господњу тумачи тек после крштења.

Правило вере | У излагању догмата свети Кирило прати поредак крштењског символа који онај ко се крштава треба са пуним разумевањем да произнесе у светој купељи. „Излагање вере није састављено по људском расуђивању, него су на основу читавог Писма одабрана најсуштинскија места. Из свега тога састављено је једно учење вере.“ У символу је свеколики садржај Писма изражен малобројним речима. Постоје два степена вере: „Вера догматска, тј. саглашавање душе.“ Она је од човека. Међутим, то је само начин да се задобије друга вера, „дар благодати, коју даје Христос“. Та вера премашује човекове мере. Она озарује душу и дарује јој сагледавање Бога.

БОГОСЛОВЉЕ | Бог је један, беспочетан и вечан. Божија суштина је недостижна. Ипак, по мери пријемчивости творевине, Бог може да се спозна. Не само да треба да верујемо у једнога Бога, „него и да благочестиво познамо да тај један Бог јесте Отац Јединородног Господа нашег Исуса Христа“. „Само име Отац одмах даје могућност да се разуме (постојање) Сина“. Очинство је беспочетно. Уздржавајући се од Никејског речника, свети Кирило другачијим речима исповеда исту никејску и апостолску веру.

Син је син по природи, а и по произвољењу. Отац све ствара и уређује кроз Сина, не стога што Отац не може да ствара, него „стога што је благоизволео да Син царује над оним што је створио, сам му давши преднацрт онога што треба саздати“. Као Творца, свети Кирило Сина назива Христом. Са тим у вези је и његово учење о вечном првоствештеничком достојанству Сина, о Очевом помазању Сина. „Он није почео да свештенствује у времену, нити је телесним пријемством примио првосвештенство..., већ – пре векова од Оца“.

О Духу свети Кирило кратко говори. О Њему треба мислити исто као о Оцу и Сину, са Којима му припада једна слава Божанства. Дух је саприсутан Оцу и Сину. Он је Дух Откривења и освећења.

У оваквом тројичном богословљу светог Кирила очигледан је строги библизам. Код њега нећемо наћи јасно разликовање појмова ипостас и суштина. Оба израза он користи да би изразио трајну стварност насупрот променљивом и расутом бивању.

ИСКУПЉЕЊЕ | Јединородни Син је примио, слично нашем, страдањима подвргнуто човештво, и родио се од Дјеве Богородице. Свети Кирило са особитом силом раскрива стварност човештва у Христу, насупрот докетима. Христос је двоједан – и Бог и човек, у савршеном јединству. Због тога свети Кирило и говори о крви, понижењу и распећу Јединородног. Христос је дошао „да би Отац постао познат“.

„Требало је да Господ пострада за нас. Међутим, ђаво не би смео да приступи да га је познао. Тело је послужило као мамац смрти, да би змија,

29/136

Свети Кирило ЈерусалимскиУЧЕЊЕ

понадавши се да ће га прогутати, избљувала раније прогутане.“ Овде свети Кирило иде за Оригеном. Господ је сам сишао у ад, али је изашао са мноштвом других. У целом Свом животу Господ символички понавља и тиме обеснажује околности грехопада.

ЦРКВА | Вазнесени Господ је испунио обећање: на Педесетницу је у свет дошао Дух, „Утешитељ и Осветитељ Цркве“. „Благодат Новог Завета“ јесте већа него благодат Старог. „Тамо су се причешћивали Духом, а овде су свесавршено крштени Њиме“. На Педесетницу су апостоли примили крштење, крштење огњем. Црква (εκκλησία) је своје име добила „по томе што све сабира и уједињује“, као што све сабира крст и Господ који је на њему распростро Своје руке. Црква је католичанска Црква, јер је распрострањена по свој васељени и потчињава благочашћу сав род људски.

„КРШТЕЊЕ је крај Старог и почетак Новог Завета.“ Без крштења нема спасења. Човек је двојак, те је и крштење двојако – водом и Духом: бестелесно за бестелесно, телесно за телесно. Тело није нешто туђе Богу. У њему као „у неком страном сасуду“ живи душа. Није тело узрок греха, већ „греши душа посредством тела“. Тело очекује вечност.

Трикратно погружење нам указује на тридневно погребење. Међутим, то није само обично подсећање. Спомен (ανάμνησις) јесте објективно произвођење спомињаног: спомињано реално присуствује или се савршава у тајинственом подсећању. У томе се састоји реалност таинства (мистерије). Крштењем се не дарује само опроштај грехова, него и „благодат усиновљења“.

ЧОВЕК је савршено слободан и Бог од сваког човека очекује искрено произвољење. Ми по произвољењу и творимо правду и грешимо. Због тога је и потребно и покајање и дела. Произвољење човека чини призваним, „зло је производ слободног произвољења“. Стога је за његово савлађивање потребно ново произвољење. Њега укрепљује Бог.

ТАИНСТВА | Крштење водом је неопходно за спасење. Изузетак важи једино за мученике „који су се у време гоњења крстили у сопственој крви.“ Крштење водом се завршава у „крштење духом“, тј. у миропомазању. Помазивање се не врши простим миром. Свети Кирило га чак упоређује са Евхаристијом. У њој верујући постају „сателесници и једнаки Христу“. То је усред реалног присуства Тела и Крви. Освећење Дарова савршава се призивањем Духа: „умољавамо Човекољупца Бога да ниспошље Духа Светога на предложене дарове, да хлеб учини Телом Христовим, а вино Крвљу Христовом. Јер, нема сумње да се освећује и претвара оно чега се дотакне Дух Свети.“ (сведочанство о епиклези). Причешћу треба приступати често: „Не лишавајте се тих свештених и духовних Тајни ради духовне прљавштине“.

Георгије Флоровски, протојереј

30/136

Свети Атанасије ВеликиПРОТИВ ИДОЛА

Свети Атанасије Велики (296-373)

П Р О Т И В И Д О Л АП Р О Т И В И Д О Л А(Κατά ειδώλων)

О ИДОЛОПОКЛОНСТВУ

Настанака идолопоклонства

У самом почетку није било зла, као што га и сад нема у анђеоском свету. Људи су касније почели да га изумевају па су тако створили и представе идола, сматрајући их нечим постојећим иако они то нису.

Бог је створио човека по Свом образу кроз Логоса, Господа нашег Исуса Христа. Створио га је и по Свом подобију, тј. да може да посматра бића и има знања о њима. Подарио му је и способност да поима и спознаје вечност Божију и да се, захваљујући тој способности никада не удаљи од правилног размишљања о Богу, и да тако користећи ту способност и властиту силу, добијену од Логоса, благодаћу Божијом живи блаженим, бесмртним животом. Када се човечији ум не креће међу телима и не прима ништа помешано са телесним жељама, превазилази чувствено и живи у висинама, где се удостојава виђења Логоса. У Логосу ум види и Оца Логосовог и на тај начин обнавља жељу за Богом, тј. непрестано узраста у Богу. Тако је и био устројен рајски врт.

Због своје лености човек је престао да умом созерцава узвишено и окренуо се оном што му је најближе, сопственом телу и његовим чувствима. Људи су почели да умују о себи а не о божанском, и тако створили жељу за самим собом. Не одвојивши се од жеље за самим собом, потчинили су јој и душу и на тај начин изгубили силу коју им је Бог у почетку дао. Посматрајући своје тело а одвојивши мисли од Бога, допао је човек до телесних жеља и виде да је го. Свети Атанасије под наготом подразумева, не недостатак одеће, већ поимање човека да је огољен и лишен гледања Божанства. Човек је допао многим жељама тела и створио према њима однос, па се побојао да их не изгуби. Због тога је у човекову душу ушао страх, брига и телесна уживања. Човек се плаши смрти да се не би одвојио од својих жеља. Да би испунила своје жеље, душа чини све неправде.

Пошто се душа удаљила од созерцања духовних ствари и почела да ужива у своме злу, доспела је и у заблуду да та своја уживања прогласи за нешто истински добро. Како је људска душа делатна (непрекидно) почела је да ужива и заволела је своја уживања. Како душа није окренута Богу, окреће се непостојећим стварима које душа сама измишља, и тако злоупотребљава и преиначује своје силе. Као увек делатна, душа је увек у добру или у злу. Као самовласна, душа мисли да је способна да испуњује и једно и друго. Све што постоји, Свети Атанасије назива добрим, јер потиче од Бога (има своје праобразе у Богу Који Јесте). Иако човек има очи да види Творца кроз творевину, уши да чује божанске речи и руке да чини што је потребно и да их подиже на молитву, ипак душа, удаљивши се од посматрања добра, иде ка оном што је добру супротно. Човек је спознао могућности тела и мислио да не греши када чини оно што му је телом могуће. Чини све оно што је тело у стању да учини и мисли да задржава достојанство тела, превиђајући да је тело створено, не само као покретно, већ да покреће ка добром циљу. Тако Свети Атанасије тумачи и речи Светог апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист“ (1 Кор 6, 12).

Јелини су сматрали да зло има своју ипостас и да постоји само по себи, за шта Свети Атанасије каже да у оба случаја греше, јер или Саздатељу одричу да је Творац свеколике твари, што је нетачно, јер не би био Господ свега

31/136


створеног да зло има своју ипостас, суштину, или мора да се прихвати да је он Творац зла. По Светом Атанасију добро не може да долази од зла као ни зло од добра, јер добро не би више било добро ако би било измешане природе или било узрочник зла.

За дуализам Свети Атанасије каже да може да се побије Светим Писмом и људском логиком. Ако је по Светом Писму Бог у исто време Бог и неба и земље, где би се налазио тај други зли бог, кад Бог у исто време све испуњава. Ако постоје и један и други и владају истом творевином, онда нису ни већи један од другог ни свемоћни, јер увек један постоји мимо воље другог и онда су обојица једнака у сили и немоћи.

За оне који кажу да је творевина дело лажног Бога, Свети Атанасије каже да се Творац познаје кроз своју творевину, и да се кроз целу творевину познаје добри Бог, јер како можемо да спознамо Бога ако не кроз дела Његових руку. Не могу да постоје ни један у другоме јер су неслични, и не могу се мешати. Морао би тада да постоји неки трећи бог који би их раздвајао, али он би морао да има помешану природу добра и зла, што је немогуће.

Настанак идола | Пошто се човечија душа није задовољавала изучавањем зла почела је себе да извргава све горем и горем. Уживајући у телесним страстима помислила је душа да ништа више од земаљског и нема. Пошто је променила смер, душа више није посматрала ствари силом Бога Логоса по чијем је образу створена. Иступивши из себе саме почела је да измишља и образује оно чега нема. Препуна телесних жеља и узнемиравана помислима на њих, заборавља својим умом на Бога, те Га замишља у телесним и чувственим стварима, називајући видљиве ствари Богом, и слави оно што жели и што јој се чини пријатним.

Оповргавање идолопоклонства

Свети Атанасије користи Свето Писмо (Пророк Исаија) где се говори о неосетљивости идола, и како би материјал за идоле могао да се употреби и у друге сврхе. Идоли имају и руке и ноге и чула, али ништа не осећају, тако да су и нижи од оних који су их створили.

Боговима су проглашавани они који су изумели неку вештину, али откривање вештине је својство и човечије природе, јер умеће долази од природе. Није зато достојно називати неког богом због вештине. Онда би боговима могли да назовемо и многе друге људе који су изумевали вештине. Ако многе друге изумитеље сматрамо само људима, онда није достојно Зевса и Херу сматрати боговима.

За оне који кажу да се кроз идола пројављује божанство, Свети Атанасије каже, да ако се божанство пројављује кроз твар идола, зашто је потребно и обличје, тј. уобличити идола; зашто се не пројављује кроз целу твар, него тек када се уобличи? Ако се јавља кроз обличје, зашто се праве од злата и дрвета; зашто се божанство не пројави кроз животиње које се изображавају, јер и оне носе исто то обличје? Ако се неко гнуша живих животиња (као што су гмизавци), како може да обоготворује њихове ликове од злата и дрвета?

Ако се идолима поштују силе, зар није погрешно поштовати саме идоле више од сила које се њима призивају? Ако су идоли достојни дивљења, много су достојнији они који су их својим умећем створили.

Ако су божанствима дате особине не само људи већ и бесловесних животиња и таква тела, то значи да су они такође подложни свему ономе што је својствено телу: да могу бити одсечени делови и цело тело уништено, што није својствено Богу.

32/136


Ако су идоли истинити, кога од њих треба поштовати као првог бога, јер многи народи имају различита божанства међусобно народи не признају богове једни других. Оно што једни народи сматрају божанством, други приносе својим боговима на жртву (овце, бикови, риба, вино…). У свом безумљу неки су чак и људе приносили на жртву боговима.

За оне који блудом и изопаченошћу служе боговима Свети Атанасије каже да тиме признају и показују да и њихови богови живе таквим животом, јер су се од „богова“ томе научили. Због таквог поступања, нити је достојно ове називати боговима, нити ове друге људима, јер се понашају горе од бесловесних животиња.

За оне који сматрају да су небеска тела и стихије божанства, Свети Атанасије каже да ако се све те ствари посматрају изоловано, оне нису саме себи довољне, јер и сунце зависи од неба као и небеска тела једна од других, земља не рађа без кише а киша не пада без помоћи облака итд. Четири праелемента су такође међусобно условљена и поништавају се. Како све ове ствари могу бити богови кад зависе једне од других и потребна им је помоћ других? Ако је Бог сам по себи потпун и нема потребу ни за чим, како се делови творевине који потребују помоћ једни других могу назвати боговима? Ако неко каже да сви ови делови чине целину, онда је то далеко од сваког појма о Богу, јер је Бог јединствена целина и није састављен из различитих делова, већ је Он Творац сваког састава. Ако је Бог саздан из различитих делова, онда је самом себи несличан.

Ако је Бог по својој природи бестелесан, невидљив, недодирљив, онда природа ни у целини ни у деловима не може бити Бог. Ако је цела природа Бог, онда би све њене силе требале да делују непрекидно: сунце непрекидно да греје, ветрови у исто време да дувају и да не дувају, да сва годишња доба буду истовремено, а не да се смењују. Како се боговима могу називати силе које саме са собом нису у сагласју, и указивати им поштовање.

ПОЗНАЊЕ ИСТИНСКОГ БОГА

Познање Бога кроз познање душе

Познање Бога иде преко душе и ума који је у њој, јер само умом је могуће видети појмити Бога, осим ако неко не пориче, осим Бога, и постојање душе. Онима који имају ум није природно да поричу постојање Бога. За оне који поричу постојање душе, Свети Атанасије даје следеће аргументе:

За разлику од животиња, човекова душа је словесна; једино човек размишља о ономе што је изван њега (прошлом, будућем). Човек расуђује о ономе што очима не види. Ум је нешто друго у односу на чула (телесна) и он је њихов судија. Својство ока је да гледа, носа да мирише, ушију да слушају, али душа и њен ум одређују шта ће да се гледа, мирише, слуша. У томе се огледа разумност људске душе и разлика у односу на животиње.

Други аргумент Светог Атанасија је то што човек размишља о бесмртности и често изабира смрт ради стицања врлине. Тело неће само о себи тако да размишља, јер је привремено и смртно, не размишља о нечему изван себе, према томе мора постојати нешто друго што размишља о стварима које су супротне и које су противне природи тела, а то може да буде само душа. Како то да се тело одвраћа од сопствене природе, те се окреће саветима неког другог? Све то указује на постојање разумне душе која господари телом.

Пошто је доказано да је душа нешто различито од тела и да је тело смртно, онда следи да је душа бесмртна, јер није налик на тело. Ако душа покреће тело, а њу саму нико други не покреће, може се закључити да душа саму себе покреће, па и након полагања тела у земљу она и даље покреће саму себе, јер не умире душа већ тело, зато што се душа од њега одваја.

33/136


Кретање душе заправо је њен живот, као што је и тело живо док је покретно. Душа тек кад одбаци нечистоту греха може поново у себи да угледа образ Бога, тј. Логоса, односно да у њему види Оца Чија је икона Спаситељ.

Познање Бога кроз познање твари

Бог је по својој природи невидљив и неспознатљив будући да је изнад сваког створеног бића; људски род не може да има знање о Њему пошто су створена из небића. Зато је Бог украсио творевину својим Логосом како би Њега, који је по природи невидљив, људи могли познати макар по његовим делима. Често се и уметник препознаје по његовим делима чак и када се не види, као што се кроз поредак у природи познаје њен Творац. Бог је по природи невидљив, али је тако украсио творевину да по својим делима постаје спознатљив.

Посматрајући ствари које се сједињују, а међусобно су по природи супротне (топло-хладно, лето-зима, ватра-ваздух, вода-земља), мора да постоји неко већи од њих ко свему дарује равнотежу. Сви ови опречни елементи не би ступали у узајамно јединство да није неког ко је изнад њих и ко их је сјединио. Сами, ови елементи били би у нескладу, а не у складу.

Пошто у васељени влада поредак и нема несразмере, природно је да се закључи да постоји Владика који је све то сабрао и сјединио. Управитељ света може бити само један Бог, јер да постоји много богова било би борбе једних против других. Као што је многобоштво – безбоштво, тако је и многовлашће – безвлашће.

Постоји само један свет, тако да је његов Творац само један Бог. Јер да је више богова створило свет, онда би богови били немоћни, јер је више њих извршило исто дело. Више богова значило би и више створених светова. Како је свет један, да је више њих стварало, сваки од њих имао би недостатке које попуњавају други, а за Светог Атанасија неумесно је говорити да Бог може да има недостатке.

За Светог Атанасија уређивач света јесте Бог Логос, и све је његовом премудрошћу саздано. Логос представља неизменљиву икону Бога Оца, и Он одржава творевину да се не врати у небиће, и одржава хармонију унутар ње. Све је кроз Њега и у Њему. Логос све то чини зарад славе и познања свога Оца, јер созерцавајући у свету Логоса који је све то створио, имамо на уму Његовог Оца. Тако Свети Атанасије тумачи речи: „Ко је видео мене, видео је Оца мога“.

34/136

Свети Атанасије ВеликиО ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА


О О Ч О В Е Ч Е Њ У Б О Г А Л О Г О С АО О Ч О В Е Ч Е Њ У Б О Г А Л О Г О С А(Περί ενανθρωπήσεως του Θεού Λογού)

ЦИЉ ОЧОВЕЧЕЊА

Предавање бесмртности

Бог је преко Логоса све створио из небића и подарио постојање ономе што уопште није постојало. Створио их (Адама и Еву) је по Своме образу и предао им силу Свога Логоса, да би тако поседовали извесну сенку Логоса и да би постали словесни и били у стању да пребивају у блаженству. Знајући да човечије извољење има могућност да тежи на две стране, Бог је то предухитрио, те је законом и местом обезбедио благодат коју им је даровао (увео их је у рај и дао заповест да не једу са дрвета познања).

За Светог Атанасија циљ очовечења Логоса јесте човек и његово спасење. Људи, размишљајући и изумевајући зло, у складу са упозорењем од Бога, осуђени су на смрт, и надаље нису били онакви какви су створени, него су их помисли развраћале, а смрт се зацарила у њима. Преступање заповести довело је људе у стање које је по природи, јер као што су постали а да их раније није било, тако исто је природно да њихово биће кроз време подноси пропадљивост коју нема по себи. По својој природи човек је смртан јер је створен из небића, али је благодаћу Логоса дарована могућност да живимо по Богу, и благодарећи заједници са Њим надвлада оно што је по природи. Пошто је у човеку требао да буде присутан Логос, природна смрт није требала да га се дотиче. Због своје доброте Бог није желео да допусти да људи срљају у сопствену пропаст, јер је то недостојно Божије доброте. Покајање људи није било довољно, иако је достојно Божије доброте, јер би тада људи имали начина да греше знајући да ће им се опростити. Покајање не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа сагрешења. Када би постојало само сагрешење а не и пропадљивост која јој следи, покајање би било довољно, али пошто је завладала природна пропадљивост и пошто је људима одузет образ Божији, само је Логос Божији могао да изнова све створи и да буде заступник пред Оцем.

Логос је узео на себе тело и то, не другачије од нашег. Узео је тело од Пречисте Дјеве, не тело настало мушким општењем. Пошто су сви људи одговорни за смртну пропаст, Логос је примио од нас тело које је подобно нашим телима, и предао га је смрти у име свих, односно принео га је Оцу, а учинио је то због Свог човекољубља, да би, пошто сви у Њему умру, био уништен закон пропадљивости који је људима наметнут. У телу Господњем искупљени смо од власти смрти.

Логос је знао да нема другог начина да буде уништена пропадљивост људи, осим да Он сам за њих умре. Но, било је немогуће да Он умре, будући да је Син Очев и да је бесмртан. Зато је Он, да би могао умрети, узео на себе тело које би заједничарењем са Логосом у исто време било и способно да умре за све, и да буде непропадљиво, благодарећи Логосу, Који се у њему настанио, а затим да благодатним даром Васкрсења заустави пропаст свих других тела. Пошто се телом присајединио свим људима, Он их је све оденуо у непропадљивост, дарујући са правом обећање Васкрсења. Од тада не умиремо више као осуђеници, већ подстакнути надом чекамо Опште Васкрсење. Опште Васкрсење јесте први разлог за очовечење Спаситеља.

35/136


Предавање могућности познања

Када је Бог кроз Свога Логоса стварао свет знао је за слабост људске природе, односно да она неће бити у стању да сама по себи позна свога Творца, па чак ни да стекне појам о Богу, јер Он је нестворен а људи су из небића створени.

Бог је по својој милости људима предао Свој образ, односно Господа нашег Исуса Христа, и створио их је по свом образу и подобију да би тим благодатним даром, познавши образ, односно Логоса Очевог, били у стању да појме самог Оца, те да, познајући свога Творца живе блаженим и срећним животом.

Људи су презрели благодат која им је на тај начин дарована да, не само да су изгубили сваки појам о Богу, него су једне појмове заменили другим – почели су да се клањају творевини а не Творцу, изградили идоле, па чак и демоне прогласили боговима и почели да им приносе жртве, бесловесне животиње, па чак и људе. Због безбоштва и безакоња, Бога и Његовог Логоса људи нису познали иако се он није скрио, већ се на многе начине пред њима показао.

Благодатни дар човеку да је створен по образу довољан је сам по себи за познање Бога Логоса, а кроз Њега и Оца. Пошто је људски немар мало-помало доспео до свог најгорег вида, Бог је послао закон и пророке, тако да ако су били безвољни да подигну поглед на небо и не познају Творца, могу да имају учење, јер људи од својих ближњих (кроз закон и пророке) могу да се науче оном што је од њих самих узвишеније. Закон није био само за Јевреје, нити су пророци били само за Јевреје, иако су њима били послати, већ су представљали свештени наук како би цела васељена познала Бога и живљење по души.

Да би људи могли да познају Бога, морало је да се обнови оно што је „по образу“., а што су људи грехом изгубили. То је могло да се догоди једино доласком Саме Иконе Божије, односно доласком Спаситеља Исуса Христа. Обнављање образа Божијег није могло да се изврши кроз људе јер су сами створени по образу, али ни кроз анђеле јер они нису иконе Божије. Зато је дошао Логос који је сам икона Очева, да би могао изнова саздати човека по образу Божијем. То није могло да се збуде уколико се не појаве смрт и пропадљивост, па је зато Логос узео смртно тело да би смрт могла да нестане у Њему а људи да буду обновљени.

Пошто су људи потражили Бога у творевини и чулним стварима, Бог је узео тело да би људима био доступан по чулном опажању. Тако су људи постали способни да појме истину кроз оно што им је блиско. Кроз Христа сада су могли кроз клањање творевини да се клањају Богу, а обожавањем човека да се клањају Богу.

Пошто је ум човечији пао до чувствених ствари, Логос се јавио у телу да би као човек понео терет људског рода, и да би чула људи на Себе усмерио, да би убудуће, видевши Га као човека видели дела која чини, и уверили се да Он није само човек него и Бог.

СРЕДСТВА ЗА ОСТВАРЕЊЕ ЦИЉА

Чудесна дела Христова

Христос није био заробљен у телу нити је био у телу а не негде другде, нити је тело покретао а све остало било без Његове енергије. Иако је присутан у целокупној творевини, Логос се налази изван ње по својој суштини, али је

36/136


присутан својом енергијом. Логоса ништа не садржи до Отац Његов у коме се по свему цео налази. Био је спознатљив по делима тела, а није био невидљив ни по својим енергијама у целокупној творевини.

Задатак душе је да разумом мотри на оно што се налази изван њеног тела, али не и да делује изван њега. Логос није био такав. Он није био спутан телом, јер је и у телу био, и у свим другим стварима се налазио, а само у Оцу је почивао. Боравећи у телу није био упрљан него је Он то тело осветио, јер иако је у свему присутан, Он не поприма од свега, него је Он тај који свему дарује живот и све храни. Господ се у телу хранио храном која телу приличи, али је делима Својим показао Себе, не као човека, већ као Бога Логоса.

Смрт и васкрсење

Тело Христово које је било истоветне природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, пошто је било смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у Њему Логос пребивао, оно није трулило као што је било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу божијем Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. На тај начин општа смрт је испунила Тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Господњег нестали. Смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи имају. Логос који није могао умрети (јер је бесмртан) узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе и да смрћу својом сатре онога који има силу смрти.

Пошто је Спаситељ умро за нас, не умиремо како некада људи што су по казни закона умирали (јер је престала таква осуда), већ пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела. Као што не пропада семе бачено у земљу, тако ни ми умирући и распадајући се не пропадамо, јер је смрт благодаћу Христовом уништена.

Зашто је Господ страдао на крсту а није предао тело обичној смрти? Противљење страдању је људска особина. Уобичајна људска смрт долази због слабости човекове природе, пошто није у стању да дуго буде у животу, човек временом умире. Пошто Господ није слаб већ је Сила Божија и Логос, није умро на некаквом лежају, да се не би мислило да је допао смрти због слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Господ није спречио своју смрт да не би омео Васкрсење. Господ јесте бивао гладан али то је телу својствено док, да је Његовој смрти претходила болест, било би то недолично и показало бисе да је имао слабости.

Спаситељ није дошао да на жртву принесе Своју смрт, него смрт на коју су Га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао природној смрти (јер Он Који је Живот не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, уништио. Васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни било Васкрсења да му смрт није претходила. Да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено.

Христос је прихватио ону смрт коју су му други наметнули да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Није сам приредио смрт за Своје тело да не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили. Прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. У смрти је сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.

37/136


Стога је Господ и то морао да претрпи и да рашири руке, како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце, и како би и једне и друге сјединио.

Пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који умиру сматрајући да су ови изгубљени. Но сада када је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру, него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину, знају да тиме што ће умрети, неће бити изгубљени него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви.

ОПОВРГАВАЊЕ ПРОТИВЉЕЊА

Противљење Јудеја

Јудеје који не верују у Васкрсење оповргава Свето Писмо које и они сами читају. Он подсећа да је у Светом Писму најављено рађање Господа од Пресвете Дјеве, и као доказ користи Ис 7, 14: 6, 4: 19, 1, 4 Мој 24, 17, Ос 11, 1.

Пророци се нису плашили да кажу шта је узрок смрти, односно да кажу да Спаситељ није умро за Себе него је умро ради бесмртности свих људи. Пророци говоре и о завери Јудеја и погрдама које је примио, и за ово наводи стихове из 53. главе Исаије.

За распеће наводи 5 Мој 28, 66, Јер 11, 19 и Пс 22, 16-18. Свети Атанасије објашњава да нема друге смрти осим смрти на крсту где је осуђеник у исто време прободених руку и ногу и да виси у ваздуху. Подсећа и на то да су пророци најавили објављивање Бога свим народима, позивајући се на Ис 11, 10.

Свети Атанасије жели да покаже да су се ова пророштва односила само на Христа, јер ниједан од патријараха или праведника није рођен од девице, сви су имали телесног оца; ничије рођење није изјавила звезда.

За оне који кажу да Христос још није дошао, Свети Атанасије наводи пророка Данила (о седминама) и да је било још помазиваних али ниједан није назван Свети над светима. Када је дошао Свети над светима природно је да су престала пророштва и виђења. До Јована је међу Јудејима било и царева и пророка, а од тада више не. Не постоји ништа у пророчанствима што Христос већ није испунио: призвао све народе, уништио идоле, победио смрт. Ако нема више међу Јеврејима ни царева ни пророка ни жртава, и незнабошци прибегавају Богу Аврамовом, онда значи да Христос јесте дошао.

Противљење идолопоклоника

За незнабошце који поричу да постоји Логос Божији, Свети Атанасије каже да је сувишно да Му се подсмевају, јер не можеш се подсмевати ономе што не познајеш. Но, ако признају да Логос Божији постоји, онда можда нису свесни да подсмех иде на њихов рачун. Јелински философи говоре да је цео свет једно тело, и управу су, јер видимо да и свет и његови делови подлежу нашим чулима. Ако је Логос Божији у свету, који је тело, и ако се налази у сваком телу и у свим његовим деловима, шта је чудновато или неразумно ако кажемо да се Он налази и у човеку. Ако је неразумна тврдња да се Он обрео у телу, онда је неразумно и то што је ступио у васељену и што Својим Промислом све просвећује и покреће. Људски род је део васељене. Ако је недолично да један део творевине постане Његов орган, да би се Његово Божанство на тај начин пројавило, онда је још

38/136


недостојније да Га кроз васколики свет познајемо. Како схватамо целину, тако мора да се умује и о деловима.

Ако је Логос присутан у целој васељени а истовремено и у сваком њеном појединачном делу, шта је онда невероватно да се појави кроз оне у којима постоји. Ум, иако се налази у целом човеку, пројављује се само кроз један његов део – језик, а никако тиме није умањена суштина ума, тако је и са Логосом. Иако је у свему присутан, нимало није недолично да се послужи човечијим телом као органом.

Логос се није јавио кроз неке друге, лепше делове творевине, јер није дошао да би се истицао, него да би исцелио и поучио оне који страдају. Ономе ко се истиче својствено је само да се појављује и да засењује оне који га гледају, а онај који исцељује и поучава, није својствено само да се појави, већ да буде од користи онима којима је потребан, и да се јави онако како га потребити могу познати, јер би им иначе било бескорисно. Ништа осим човека у природи нема погрешну представу о Богу.

На питања незнабожаца – зашто Бог није једним мигом извршио спасење као што је то у давнини учинио стварајући свет – одговара да у давнини, када ништа није постојало, био је довољан само миг па да све буде саздано, но када је створен човек и када се појавила потреба да се исцели, не оно што не постоји, него оно што је створено, природно је било да Исцелитељ и Спаситељ ступи у творевину која је већ постојала, како би свако биће исцелио. Оно што није постојало свакако није имало потребу за спасењем, и ту би била довољна само Његова заповест, него је човек, који је већ био створен, допао пропасти и погибли. Због тога је Логос с правом употребио човечије тело и тако се свима открио.

Треба знати да пропадљивост која је настала, није била изван тела, него је ступила у њега, и било је потребно да се уместо пропадљивости, живот сједини са телом, да би као што је смрт настала у телу, тако исто у њему настао живот. А кад би смрт настала изван тела, онда би и живот требао да настане споља.

Као што вели божанско Писмо: „Земља ће бити пуна познања Господњег“ (Ис 11, 9). Ако се неко окрене демонима и престраши се од њих, видеће да их Он (Логос) гони и схватиће да је Он њихов Господ; ако неко и у ад сиђе, и ако јунаке који су тамо сишли посматра као богове, ипак, видевши Васкрсење Логоса и Његову победу над смрћу, схватиће да је Христос и само због тога истинити Господ и Бог. Сада човек више не може бити обманут, него свугде може пронаћи истинитог Бога Логоса.

БОЖАНСТВО ХРИСТОВО

Па ко је дакле и колико је велики тај Христос, Који је Својим Именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Јер, ако је он Човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако га опат сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Јасно је да је Он – Спаситељ од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају.

Ко је од људи икада своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он који је над свим Господ?... Свети Атанасије даље набраја чуда Христова, и говори да ни један човек до тада ни након Њега није нешто тако чинио, што доказује да је Христос сам Бог Логос. … Но ако све ово за истину јесте дело Божије, а не људско, зашто

39/136


су неверници толико безбожни да не прихватају Владику Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, који је Творац тих дела.

Он се очовечио да би смо се ми обожили; Он се откри у телу да би смо ми примили спознају невидљивог Оца; и Он је претрпео увреде од људи да би смо ми наследили бесмртност. Погледај како Спаситељево учење свуда буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада.

40/136

Свети Атанасије ВеликиПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ


П И С М А О Х Р И С Т У И Д У Х УП И С М А О Х Р И С Т У И Д У Х У

ПРВО ПИСМО СЕРАПИОНУ

Разлози за настанак писма

Као један од основних разлога за ово Атанасијево писмо јесте то што су неки оставили аријанско исповедање, и хулу на Сина Божијег. Они сами криво схватају учење о Духу Светоме. За Њега кажу, не само да је створење, него да је један од духова који служи (Јев 1, 14). Дух Свети се само минимално разликује од анђела. Јер као што аријанци негирајући Сина негирају и Оца, тако и ови (тропици) док хуле на Духа Светог, ниподаштавају Сина. Ове две странке (јереси) буне се против истине. Једни (аријанци) погрешно говоре о Логосу, а тропици о Духу. И једни и други чине исту хулу – на Свету Тројицу.

Основи аријанске и троповске (духоборачке) заблуде

Хула на Духа Светога неће се опростити ни у овом ни у будућем веку. За јерес, по Атанасију, нема изговора; она је дрскост. Аријанци у принципу не разумеју Логосову телесну природу, и шта се о њој каже, али ипак одатле црпе материју за своје учење. Тако се препознаје њихово богоборство.

Атанасије се пита тропике: Шта је узрок ваше заблуде? Они кажу: На основу Божијих речи из књиге пророка Амоса „Ево зато што ја учвршћујем гром (кишу) и сатварам πνευμα и објављујем љидума Његовог Помазаника…“ На основу овога одломка тропици тврде да је Дух Свети створење.

Атанасије нам представља и нека исправна гледишта тропика. Она се односе на Логоса који и за православне и за њих није створен. Наиме, реч је о Причама Соломоновим 8, 22, где се каже „Господ ме је створио на почетку путева својих“. Добро чините и правилно тумачите што стваралачку мудрост не прибрајате међу створења. Међутим тропици веома греше – пророчка реч πνευμα у Ам 4, 13 се уопште не односи на Духа Светога. У Светом Писму постоји различитост у употреби овог термина. Он може значити „ветар“ итд.

Називи за Духа Светог у Светом Писму

У Светом Писму, по Атанасијевим речима, за Светог Духа никад не каже само Дух. Увек је придодато Дух Божији, Дух Оца, или Мој Дух, Дух Свети Утешитељ, Дух Истине, Дух Сина који за себе каже: Ја сам истина. Када у Светом Писму само дух, треба сумњати да се односи на Духа Светога. Када се говори о Духу Светом, може се наћи и само Дух али је увек граматички члан испред именице. Тако нпр. пишу Јеванђелисти и апостол Павле. У оба случаја Дух има исти смисао и односи се на Духа Светога. Према томе, када неко поседује Духа Светога који се назива у Писму Дух, нема сумње да се ради о Духу Светом, поготово ако се испред именице налази члан. Што се тиче речи пророка Амоса πνευμα – то је реч без члана, а тропици су је изврнули измишљајући том приликом неке нове говорне облике. Тако су рекли да је Бог створио Духа Светога. Они дакле изврћу смисао библијског текста. (тропи = говорни облици).

Разни су духови у Светом Писму. У њима се врло често говори о духу човековом. За ветар се каже да је дух (πνευματα). Тако се и у Постању каже да „Бог пусти ветар на земљу и вода опаде“. Духом се назива смисао библијских прича.

Дух се назива Утешитељем, Духом синовства, Духом посвећења, Божијим Духом, Духом Христовим. Нигде се не ословљава анђелом, арханђелом, нити

41/136


служитељским Духом. Тропици се позивају на Зах 4, 5 где Пророк помињући анђела који му говори заправо мисли на Духа. Јасно је да он није Свети Дух.

Атанасијево тумачење Ам 4, 13

Будући да се у овом стиху помиње Помазаник, тропици кажу да наведени дух не може значи ништа друго осим Духа Светог. Атанасије се пита: Како то, с обзиром на природу делите и отуђујете Духа Светог од Сина, када за Христа кажете да није створење, док за Духа Светога кажете да јесте створење. Безумно је заједно именовати и заједно славити оно што је по природи неслично. Каква је заједница између створења и Творца? Не би се могло рећи да се овде говори о ветру, али пошто се у овом стиху помиње Христос, треба га темељено испитати. Овде пророк говори о човековом духу који се изнова ствара и обнавља. То је објавио Бог преко пророка Језекиља који каже: „Даћу вам ново срце и дух ћу вам нови дати. Одстранићу камено срце из вашега тела и даћу вам телесно срце. Стога ћу духа излити на вас.“ (Јез 36, 26-27). Овде се наглашава различитост духова. Док је наш дух онај који се обнавља, Дух Свети је онај који обнавља. Бог за Духа Светога не каже напросто да је Дух, већ га назива Својим Духом. Духом Светим се наш дух обнавља. Ако се за нас каже да се обнављамо у Духу Божијем, створени дух из Ам 4, 13 није Дух Свети, већ наш дух. Ако ови јеретици, по Светом Атанасију, тврде да Син није створење, како за Духа кажу да је створење, а да то не испад богохулно? Отац у Духу Светом кроз Логоса све доводи до савршенства и све обнавља. Пророк Давид говори: „чисто срце саздај у мени, Боже, и дух прави обнови у утроби мојој“. Бог га је раније образовао (обликовао), по речима Зах 12, 1. Када је човеков дух којег је Бог створио – пао, Логос који је постао тело створио га је изнова и сам поставши створен. То је учинио да би двојицу створио једним новим човеком, оним који је створен по богу у праведности и истини.

Значење речи „учвршћени гром“ у Ам 4, 13 и троповско позивање на 1 Тим 5, 21

Израз учвршћени гром означава верну и постојану реч, и постојани закон духа. Господ жели да Јаков и Јован буду службеници тога закона (назвао их је Воанергес = синови грома). Јован као да виче са неба објављујући свој Пролог. Закон је раније поседовао сенку будућих добара (Јев 10, 1).

Непропадљиво царство, како га назива апостол Павле, опевава цар Давид: „Господ се зацари, обуче величанство. Господ обуче моћ и опаса се. И васељену учврсти и неће се потрести“. Он жели да нагласи Господњи долазак. У њему се и ми обнављамо и закон духа неразрушив. Али тропици су сагласни са аријанцима са којим хуле на Божанство, јер једни сматрају Сина за створење, а други Духа. Они се усудише, како сами кажу, да пронађу „тропе“ и тако искриве речи апостола Павла написане Тимотеју: „преклињем те пред Богом и Господом Исусом Христом и изабраним анђелима“. Тропици кажу: будући да је Павле навео Бога па Христа, Духа дакле нужно треба прибројати анђелима, зато што је Он само узвишенији анђео од осталих. Ово је измишљотина гностика Валентина. Тропици говоре исто што и Валентин: када је Утешитељ био послат, са њиме су дошли анђели, његови вршњаци. Сводећи Духа на анђела, анђела смештају у Свету Тројицу. Ако по њима анђели долазе после Оца и Сина, јасно је да и они спадају у Свету Тројицу, те они нису духови за служење послати да служе онима који ће наследити спасење.

Зашто је Дух Свети, а не анђео предводио Израиљски народ

Мојсије је знао да су анђели створења а да је Дух Свети сједињен са Сином и Оцем. Бог је хтео да пошаље анђела који ће помоћи Израиљу и да их предводи.

42/136


Мојсије није хтео да створење предводи Израиљски народ, јер се бојао да не би поред Бога, Створитеља свога, почели да служе створењу. Мојсије је затражио Бога да их предводи, а не анђела. Да би се разумео Свети Атанасије, треба знати да Господ у Писму означава још и Оца и Сина.

Апостолска вера не почива на извртању, како то чине тропици. Света Тројица је недељива и у себи сједињена. Када се каже Отац, треба имати у виду Сина, и Духа који је у Сину. Али ако се именује Син, Отац је у Сину а ни Дух није изван Сина. Једна је милост из Оца кроз Сина, довршава се у Духу Светом. Једно је Божанство. Један је Бог и Отац свих који је над свима и кроз све. тако кад Апостол каже: „заклињем те пред Богом и Исусом Христом“ значи да се Дух не дели од Сина, већ да је у Христу као и Син у Оцу.

Тропици уче да је Дух Синов брат, и да му је Отац деда

Тропици тврде: ако Дух није створење, нити се убраја у анђеле, већ исходи од Оца, онда је и Он Син. Тако су Дух и Син два брата. Али ако је брат Логоса, како је онда Логос Јединородни, и како онда нису једнаки, већ се Син спомиње након Оца, а Дух после Сина? Ако Дух долази из Оца, зашто се и за Њега не каже да је рођен или да је син? Зашто се каже напросто да је Дух Свети? Ако је Дух – Синов Дух, тада му је Отац деда.

Људска природа је овако устројена, људи су делови једни других, сваки човек који је зачет део је свога оца, да би и он за некога другога постао родитељ. У Богу ствари не стоје тако. Бог не поседује раздељену природу. Стога Сина не рађа самоодвајањем да би Син постао Отац неком другом (јер ни Бог не долази од некаквог свог оца). У Тројици само је Отац у правом смислу „отац“, а Син је у строгом значењу „син“.

Отац се назива Извор и Светлост. Син се у односу на Извор назива Реком, а у односу на Светлост – Одсјај. Ако је Отац Извор, Син Река, каже се да пијемо Духа. Али напојени Духом пијемо Христа. Када примимо Духа постајемо синови. По речима апостола Павла, Отац је једини мудар. Син је његова мудрост. Али ако је Син мудрост, ми примајући духа мудрости поседујемо Сина и у Њему постајемо мудри. Ако се међусобно љубимо, Бог остаје у нама. Син је живот. За нас људе каже да смо оживљени у Духу (Рим 8, 11).

У Светој Тројици су Личности повезане и сједињене

Будући да у Светој Тројици постоји повезаност и јединство, јер Син је неодвојив од Оца, Дух од Сина или од Оца, ко може бити толико дрзак па да каже да је Тројица у Себи неслична и разноврсна, или да је Син у односу на Оца друге природе, односно да је Дух Сину стран?! Као што је један Син Јединородни, и Дух је дат и послат кроз Сина. Он је само један, а не мноштво. Само је Он Дух. Будући да је Син, живи Логос, само један, треба да и његова посветна освећујућа жива моћ буде једна, савршена и потпуна.

ДРУГО ПИСМО СЕРАПИОНУ

Аријанци, ослањајући се на себе, не схватају, као ни садукеји, ништа што је изван њих. Богонадахнуто Писмо тумаче људским мудровањем. Када чују да је Очев Син Мудрост, Одсјај, Логос, обично питају: Како је то могуће?

Ово се узима за једну мртву и пропадљиву мисао. Реч је о истини коју аријанци требају овако да мисле: ако је Бог Извор, Светлост и Отац, не може се рећи да је Извор пресушио, да је Светлост без Сјаја, и Бог без Логоса. Бог би иначе био без мудрости, разума или сјаја. Будући да је Отац вечан, нужно је и

43/136


Син вечан јер је у Оцу. Отац је Онај који јесте – то је и Син. За Оца се не сме рећи: би времена кад га није било. За Сина исто тако. Отац је Сведржитељ – и Син је Сведржитељ. Јован каже: Отац је светло, Син је одсјај и истинско светло. Отац је прави Бог, и Син је. Ничега нема што Отац има а да не припада Сину. Стога је Син у Оцу, и Отац у Сину. Тако треба разумети стих „Ја и Отац једно смо“.

Безбожник је онај који тврди да је Син створење. Са онима са којима смо једнаки и са којима поседујемо истост, њима смо истобитни (истосуштни). Будући да смо као људи међусобно једнаки и имамо истост, једни смо са другима истобитни. Свима нам је заједничко: смртност, распадљивост, променљивост, постанак ни из чега. Аријанци не би требало да се усуде да Божански Логос називају створењем.

Међу створењима ни једно није свемогуће нити једно другоме господари. Све припада Богу. Све служи своме Творцу и извршава Његову реч. Исто тако нема створења које је по природи непроменљиво. Неки анђели нису очували властити положај. Ни звезде пред њима нису чисте. Сва се бића мењају. Син је, напротив, као и Отац, непроменљив и неизменљив. И небо и земља пролазе, а Бог остаје.

Син је Онај који јесте, Он је Творац и истински Бог

Све што постоји, некад није постојало. Бог непостојеће дозива у постојеће. Доказано је: Син није начињен, него чини; није створен већ ствара. Остварује Очева дела. Кроз Њега су остварени векови. (Јев 1, 2) Све је кроз Њега постало, и без Њега ништа није постало што је постало. (Јн 1, 3). Апостол је помоћу псалама доказао да је Син на почетку утемељио земљу и да су небеса дела Његових Руку (Јев 1, 10; Пс 101, 26).

Ни једно створење није по природи Бог. Ако се неки људи називају боговима, то није по природи већ по заједничарењу са Сином. Тако је Син лично рекао: Писмо назива боговима оне којима је Божија реч дата. Стога се неки изменише, јер нису по природи богови, те су чули: Ја рекох, ви сте богови и сви сте синови Свевишњега, али ћете умрете као људи (Пс 44, 7).

Син је једносуштан са Оцем

Син са створенима нема ништа, а све што Отац има припада Сину. Син би истина био једносуштан са створењима када би са њима поседовао било какву једнакост или сродство. Али будући да је од створења различит по суштини, а властит је Очев Логос, и није другачији од Оца, јер све што има Отац поседује као своје. Тако су мислили Оци када су у Символу вере на Никејском сабору тврдили да је једносуштан и из Очеве суштине. Добро су схватили да створена суштина никад не би могла рећи: „Све што има Отац, моје је“. Будући да створена суштина има почетак постојања, не може јој се рећи „Онај који јесте“. Управо зато Син поседује све оно што је пре приписано Оцу. Нужно следи да Синовљева суштина није створена, већ је једносуштна са Оцем. Она, уосталом, не може бити створена јер поседује Божанска својства (свемогућ је, непроменљив је). Тиме се отклања мисао безумника да би сами Бог, ако би поседовао оно што поседују створења, био једносуштан са створењима.

Син је зато једносуштан са Оцем зато што му је син

Ми о својим родитељима (оцима) нећемо рећи да су нас створили, већ да су нас родили. Исто тако се не каже да смо очево створење, већ природни синови и са оцима једносуштни. Тако, ако је Бог Отац, он је по природи отац Сину који му је једносуштан. Ако, дакле, постоји у Оцу и Син, нужно је да је Син по природи заиста син. То значи бити једносуштан са оцем. Што се створења

44/136


тиче, она су настала вољом Божијом. Он рече и настадоше; нареди и беху створена.

Сажетак вере у Христа

Али аријанци се извлаче на речи тврдње у Причама Соломоновим где пише: „Господ ме је створио на почетку путева својих за своја дела“ (8, 22). У себи умују: Видите, Он га је створио! Према томе – створење је! Потребно је објаснити то место и показати колико се варају јер не знају намеру Божанског Писма.

Ако је Логос син, не сме се назвати створењем. Ако је створење, нек се не зове сином. Раније је утврђено колика је разлика између створења и сина. Али с обзиром да се крштење не обавља у име Творца и творевине, већ у име Оца и Сина, Господ се не сме звати створењем, него сином. Аријанци кажу: Зар ово није записано? Али – написано је, и морало је бити написано. Јеретици, међутим, криво схватају оно што је правилно казано. Када би познавали суштину хришћанства, не би за Господа славе рекли да је створење, нити би се спотицали о оно што је добро написано.

Ово је, дакле, сажетак вере у Христа. Син Божији који је Логос – Бог. У почетку беше Логос, и Логос беше Бог. Он је Мудрост и Сила Божија. На крају векова постаде човек ради нашега спасења. Апостол Јован, након што је рекао: „у почетку беше Логос“, мало ниже додаје: „и Логос је постао тело“. То значи исто што и постаде човек. Сам Господ је за Себе рекао: „Зашто тражите да ме убијете, човека који вам је рекао истину“. Павле, поучен од Господа, рече: „Један је Бог, један је и Посредник Бога и људи, човек Исус Христос“ (1 Тим 2, 5). Пошто је постао човек, успоставио је човеково добро, наадвладао и обеснажио смрт која је била против нас, и сада седи с десне стране Оца. Налази се у Оцу и Отац у Њему. Тако је увек било, јесте и биће.

Писма знају кад се говори о Исусовом Божанству, а када о човечанству

Тај траг хришћанске вере долази од Апостола преко Отаца. Читалац Писма мора испитати када оно говори о Божанству, а када о Логосовој људској природи. Признајући, дакле, да је Исус Логос, знамо да кроз Њега постаде све што је постало (Јн 1, 3). Такође знамо да су небеса утврђена Речју Господњом (Пс 32, 6), и да Бог шаље Реч своју и све исцељује (Пс 107, 20). Верујемо да је Исус Мудрост, и јасно нам је да је Бог у Мудрости засновао земљу. Признајући Христа за Бога, поверовали смо да је Помазаник, јер Давид пева – Пс 44, 7-8. У Ис 61, 1 се тврди: „Дух је Господњи на Мени, стога ме је помазао“. Петар је исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16).

Исто тако верујемо да је Син постао човек, те не одбацујемо оно што је о Њему казано на основу људске природе. Тако нпр. да је гладнео, жеднео, био шибан, да је плакао, спавао и, напокон, ради нас прихватио смрт на крсту. Све је то о Њему забележено. На тај начин Писмо није сакрило већ употребило реч „створи“ (Прич 8, 22) што одговара људима. Ми смо људи створени и саздани. Али о Христу када чујемо да је био гладан, био бичеван, не негирамо Његово Божанство. А када чујемо да га је Бог створио, треба се сместа сетити да је Исус који је Бог, као човек створен.

Тумачење Мк 13, 32

Аријанци криво тумаче исправно казано: „А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац“. Аријанци мисле да Исус речима „ни Син“ изражава незнање и да га Себи приписује, и на тај начин показује да је створење. То није тако! Исто као што речима „створи ме“ говори као човек, исто

45/136


тако и овде изражава се као човек. Постоји разумљив разлог зашто је Исус тако говорио. Будући да је постао човек, а људима је незнање, попут гладовања и осталог, својствено, јер људи не знају ако не чују и не науче. Ради тога, будући да се очовечио, изражава људско незнање. Овиме је показао да заиста поседује људско тело. Зато, хтео је да у телу има људско незнање да би Оцу приказао савршено и свето човештво, пошто га је искупио и очистио.

ТРЕЋЕ ПИСМО СЕРАПИОНУ

Спознајом Сина упознајемо Духа Светог

Сам Господ је рекао: „Утешитељ неће говорити сам од Себе, већ ће казати што буде чуо. Узеће од Мога и објавити вама.“ Из себе је, дунувши, ученицима дао Духа. Тако је Отац, по Писму, Духа излио на свако тело. Ради тога смо најпре говорили о Сину Божијем, како би смо помоћу спознаје о Сину имали ваљану спознају о Духу. Исти ћемо однос што га за Сина утврдисмо према Оцу, наћи између Духа и Сина. Као што Син каже: „све што има Отац, моје је“, тако је и Дух – Синовљев Дух, јер Апостола каже: „Отпосла Духа Свога Сина у наша срца који кличе Ава“. Дух Свети за кога се каже да је Синовљев, припада Оцу. Син каже да ће га Он послати од Оца.

Дух се не назив Божијим створењем. Дух је у Богу, прониче Божије дубине и даје се од Оца кроз Сина. Створења долазе ни из чега и имају почетак постојања. Дух је од Бога. Долази од Некога, а не ни из чега. Дух је помазање и печат. Дух нас учи о свему. Онај који помазује не може бити створење.

Отац све ствара кроз Логоса у Духу Светоме, јер где је Логос онде је и Дух Свети. Оно што Логос ствара из Духа добија од Логоса моћ постојања. Дух је недељив од Сина. Дух се не налази изван Логоса.

Тројица је нераздељива. Вера Цркве је у нераздељиву Тројицу. Божанство је једно. Само је један Бог који је изнад свега (Еф 4, 6)

Зашто је Господ Духа ставио уз Очево име? Тиме је хтео да покаже да се Тројица не састоји од различитих Бића, тј. од Створитеља и створења, већ да је у Тројици божанство једно. Противници уче да је Света Тројица подложна измени и узрастању. Најпре су била двојица која су чекала да настане створење које би се поставило до Оца и Сина, и тако је настала Тројица.

Као што Син није створење, с обзиром да је вечан, тако исто у Тројици нема ничег створеног, јер је вечно. Стога ни Дух није створење. У Тројици су Отац, Син и Свети Дух, сада одувек и вечно. Постоји само један Бог, Отац који је над свима, кроз све и у свему.

ЧЕТВРТО ПИСМО СЕРАПИОНУ

Јеретици постављају злобна питања:

1) Ако Дух Свети није створење, онда је Син; 2) Тада су Он и Логос два брата; 3) Ако је истина да Дух излази од Сина и да Га Син даје (шаље), тада закључују да је Отац деда, а Дух му је унук

Дух, попут Логоса, надахњује и ствара; Тројица је јединствена

Луд је онај који пита: Јели Дух Син? Много је радозналих који постављају питања. Многи нису питали, него поверовали онако како чуше. Не каже се у име деде, већ у име Оца. О Оцу се говори једино као о оцу, тако да је безбожно поставити питање да ли је Син Дух, или обрнуто. Савелије је искључен из Цркве јер се усудио Оца назвати именом син, и Сина оцем.

46/136


Тешко је пронаћи дубоки смисао у Мт 12, 31-32

Древни мужеви, веома учени и марљиви, Ориген и Теогност, пишу О ХУЛИ НА ДУХА СВЕТОГ. Они, наиме, кажу да богохулство против Духа настаје кад изнова падну (греше) они који су у крштењу удостојени дара Духа Светог. Због тога таквима неће бити опроштаја. И Павле у Јев 6, 4-6 каже слично.

Оригеново тумачење | Ориген на следећи начин изражава разлог осуде ових људи. Бог Отац све прониче и све обухвата, живо и неживо, разумна и неразумна бића. Синовљева се моћ протеже само на разумна бића, у која спадају катихумени и пагани који још нису поверовали. Дух Свети се налази само у онима који су Га примили у крштењском дару. Према томе, када катихумени и пагани греше, греше против Сина, јер је Он у њима. Ипак могу да постигну опроштење када постану достојни крштењског дара. Али ако крштени сагреше, тај грех допире до Духа Светог, јер се крштени налазио у Духу. Због тога је његова грешка непоротива.

Теогностово мишљење | Он каже: ко прекорачи прву и другу границу, заслужује мању казну. Али ко пређе и трећу границу, неће постигнути опроштај. Првом и другом границом назива учење о Оцу и Сину, а трећом реч што се предаје приликом крштења и заједничарењем у Духу. Да би поткрепио ову своју тврдњу, Теогност наводи Спаситељеву реч ученицима Јн 16, 12-13. Затим даље каже: Спаситељ им говори као људима који још нису способни да схвате савршено. Притом се спушта на њихов ниво. Уз савршене је приметан Дух Свети. Не треба закључити да учење Духа надвисује учење Сина, него да се Син спушта на ниво несавршених, док је Дух печат савршених. Није, дакле, богохулство на Духа неопростиво зато што је Дух већи од Сина, него зато што опроштај постоји код несавршених, а за оне који су окусили небески дар и постигли довршење, не преостаје никаква молитва нити одбрана која може постићи опроштај.

Атанасијево испитивање ова два мишљења | Очигледно је да се Син, будући да се налази у Оцу, такође налази у свему у чему је и Отац. Ни Дух није изузет, јер је Тројица нераздељива. Осим тога, ако је све постало кроз Сина, и ако све у Њему има постојање, како онда Син може бити изван Онога што је настало кроз Њега? С обзиром да та бића нису далеко од Њега, и он је (разумљиво) у свему. Нужно је онда да онај који греши и хули против Сина, такође греши и против Оца и против Духа.

Када би се Свето крштење давало само у име Духа Светога, тада би се са правом могло рећи да једино крштени греше против Духа. Али, будући да се даје у име Оца и Сина и Светога Духа, и да се тако довршава сваки крштени, онда следи да они који након крштења греше – хуле на Свету и Нераздељиву Тројицу.

Да су они којима је Господ говорио (фарисеји) били људи који су већ примили бању новога рођења и већ постали заједничари дара Светога Духа, наведена (Оригеново и Теогностово) тумачења била би прихватљива, јер би се Господ обратио људима који су се окренули натраг и грешили против Духа Светог. Али ако ти људи уопште нису примили крштење, јер су презирали и Јованово крштење (Мт 21, 25-27), како их је Господ могао оптужити као хулитеље на Духа Светог, коме још нису ни постали заједничари? Господ оне речи није изговорио док је напросто подучавао, није претњу казне ограничио на будуће прекршитеље. Непосредно је користио фарисеје као људе који су већ кривци због тако велике хуле.

Будући да су на тај начин фарисеји оптужени и пре него што су примили крштење, речи Господње се не могу односити на оне који греше након крштења. Он их (ове речи) није користио због било ког греха, већ управо мислећи на богохулство. Постоји разлика: ко греши крши закон, ко хули у односу на само божанство је безбожан. Спаситељ је и пре оптуживао фарисеје због многих грехова, али када су казали да помоћу Велзевула, кнеза демонског, изгони

47/136


демоне, Спаситељ то онда не назива напросто грехом, него таквом хулом да онима који се осмеле да тако нешто кажу, следи казна неизбежна и неопростива.

Ако они који након крштења греше и завређују казну, и ако је њима та казна неопростива, како онда Апостол службено исказује љубав човеку који се у Коринту покајао (2 кор 2, 8) и како изнова рађа поново пале Галате (Гал 4, 7) док се у њима не обликује Христос? Волећи, Апостол означава њихово усавршавање у Духу. Зато, ако је та реченица изречена за оне који греше након крштења, укоравамо Новацијана који за оне који изнова греше након крштења, каже да не постижу опроштај.

Исто тако ни стихови из Јев 6, 4-6 не искључују покајање грешника, већ показују да је у васељенској Цркви крштење једно, и другога нема. Павле пише Јеврејима. Он се боји да они под изговором покајања не би мислили да има по обичају Закона више крштења. Зато их подстиче да се покају, али изјављује да је обнова после крштења једна, и да друге нема. Исто тврди и у Еф 4, 5: једна вера – једно крштење. Павле не каже да је немогуће покајати се, већ да је то немогуће учинити поновним крштењем. Разлика је велика: ко се каје престаје да греши, али задржава ожиљке од рана; ко се, напротив, крсти, свлачи старога човека и обнавља се, рођен је одозго по милости Духа Светог.

Хула на Духа односи се на Господа

Ако Јевреји изразом „помоћу Велзевула“ нису никог другог вређали до Господа, очигледно је да се израз „хула на Духа Светог“ односи на Господа. Господ је ову тврдњу изрекао мислећи на самог Себе. Он је „домаћин куће“ – читавог космоса.

Ради сигурности понављамо исту ствар: људима је својствено да жедне, да се умарају… али дела која је вршио Господ није могао извршити човек, већ једино Бог. Када су неки, гледајући та дела, злостављали Господа као човека, заслужили су незнатну казну, за разлику од људи који су Божија дела приписивали ђаволу. Такви негирају Свето Писмо и Бога изједначују са ђаволом, и светло називају тамом.

ПИСМО ЕПИКТЕТУ

Ја мишљах да је са Никејским сабором нестала свака крива наука свих кривоверника који су икада постојали. Али сам прочитао списе које ми достави твоја побожност.

Исусово тело није истобитно са Божанством Логоса. И Оци скупљени у Никеји казаше о самом Сину, а не о телу, да је једносуштан Оцу. Тело је од Марије. Иначе би улога Марије а и сам долазак Логоса би били непотребни.

Логос је узео тело које је једнако с нама. Тело није од некуд другде ушло у Дјеву, већ је Дете по природи из Ње. Није само биће Логоса пошто се изменило било обрезано, јер је непретворљиво и неизменљиво. Али у телу које је јело, умарало се, било прибијено на дрво беше нетелесни Божији Логос који не може трепети. Тело је, иако смртне природе, због Логоса који је у њему, издигнуто изнад свога бића. Напустило је природну распадљивост, обукло Логоса који надмашује човека и постало нераспадљиво.

Логос није пре Марије, одувек и пре свог доласка, имао у Себи тело и душу.

Логос није постао тело ради увећања Божанства, већ да би тело васкрсло. Логос није изашао из Марије да би Себе побољшао, већ да откупи људски род. Божанство не може прихватити додавање. Тројица, према томе, остаје Тројица (не постају четворица, како неки говоре) и када Логос узима тело

48/136


од Марије. Нити је шта добило нити изгубило, већ је увек потпуно. У Тројици спознајемо једно Божанство. На тај се начин у Цркви наговештава један Бог, Отац Логоса.

Логос се није претворио у тело и кости, већ је то имао пре смрти и после васкрсења. Бог не трпи измену. Тело није Логос већ је припадало Логосу; Логос је био у телу. Логос Који је нетелесан узео је за своје и присвојила телесне властитости. Заиста, док је слуга ударао тело, Логос је као да Он трпи говорио: „Зашто ме удараш?“. Било је управо чудесно што је Један те исти трпео и није трпео. Трпео јер је трпело његово властито тело, а није трпео јер је Логос по природи Бог и зато не може трпети. Тело је у себи имало Логоса који по суштини није способан трпети те је отклањао телесне слабости.

Оваплоћење се није догодило привидно – далеко од тога! Спаситељ је заиста и реално постао човек. У супротном је људско спасење и васкрсење само привид. Али наше спасење није привид, нити се спасло једино тело, већ је читав човек, душа и тело, спашен у самом Логосу. Рећи: „Логос постаде тело“ (Јн 1, 14) исто је што и казати: Логос је постао човек.

Онај што из Марије изађе јесте Бог Логос, јер је назван Емануил што ће рећи с нама Бог. Сина и Логоса не раздвајамо јер знамо да је сами Логос Син кроз кога је све постало и Који нас је откупио.

Логос није сишао на „човека“ који је од Марије, као што је силазио на било ког пророка, већ на посебан начин нама недокучив. Логос је ради прорицања свима осталима приступао, али је лично, узевши тело, као човек изашао из Марије. Логос је по природи и бићу Божији Логос, а човеком поста кроз тело из Давидовог семена и Маријиног тела.

49/136

Свети Атанасије ВеликиО ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА

- У Ч Е Њ Е -

СТВАРАЊЕ свега кроз Христа | Христос је по њему с једне стране првообразац и нацрт човека, али и целокупне творевине, видљиве и невидљиве. Са друге стране, Христос је у непрекидној вези са Својим Оцем и Духом. Бог се код њега често идентификује са појмом Творац; ово је кључни појам. Бог ствара човека по Својој икони (κατ΄ιδίαν εικόνα) да би човек мога знати бића (των όντων). Он говори о стварању света као заједничком акту Свете Тројице. Тајна обожења човека није ништа друго до одлука Тројичног Бога о животу света, или тачније, то је испуњење плана Божанске икономије. Управо то јесте и срце теолошког система светог Атанасија Великог. Тројични Бог не чини ништа у једној личности у смислу изолованости од пуноће Божанства. Због тога је и дело Христа у икономије увек дело и Свете Тројице. Кроз и за Логоса је створено све. У Слову се налази почетак и извор поретка јединства света. У том јединству и устројсву открива се Бог. Он одлучно одбацује стоичку предству о семеним логосима (λόγοι σπερματικοί).

Циљ стварања човека и творевине стоји у тесној вези са искупљењем и сједињењем свих и свега у Христу, а по узору сличности са Прволиком. Из разлога сличности са Богом, човек је могао и имао познање вечности. Остварење те везе настаје кроз Христа. Он је Тај Који је од почетка човеку давао силу, крепио га је и усмеравао ка исправном богопознању. Ово се дешавало и било је могуће пошто су човекова чула била покорена од стране духа и ума. Тачније, човек је обједињавао све своје силе, умне и физичке. Слободан од страсти созерцавао је кроз и у Логосу и преко Логоса Оца. Међутим, Атанасије веома често указује на још једну чињеницу а то је знање Оца. Смисао богопознања у тесној је вези са познањем Оца. Свакако, мост којим се стиже до Оца је Христос.

Из разлога несличности природа – Божанска нетварна и људска тварна – Бог је из предострожности одредио човеку једну меру или, по светом Атанасију, закон преко кога би се човек вежбао у врлини и добру. Бог и успоставља закон да не би човек залутао у област небића. Смрт не значи просто прекид живота већ боравак (трајање) у њој.

Стварање човека | У стварању човек свети Атанасије види два момента (логичка а не хронолошка): стварање (човекове природе) ни из чега и њено помазање образом Божијим. Човек се у самом стварању помазује Духом. „Дах живота“, Који је Бог удахнуо у Адама, не беше душа, него Дух Свети животворни. Међутим, благодат и дар Духа беху дати првом човеку споља. Због тога је човек и могао да их изгуби. У грехопаду човек се одвратио од сагледавања Бога. Раздвојиле су се природа и благодат.

Ум, душа, чула | Област греха крије се у људској души. Ту се води битка за добро или зло. „Када душа свуче са себе сваку нечистоту греха у кога се обукла, држећи се κατ΄ εικόνα, може видети као у огледалу Икону Очеву, Логоса чија је икона душа.“ У души се крије орган боговиђења и богопознања, али и богоотпадништва. Душа оживљава тело изнутра а не споља. Душа је у извесној предности у односу на тело: разумна је и логосна али и самокрећућа тако да не престаје да се креће ни после смрти човекове. Чула су потчињена уму и души. Ум је судија и контролор чулима.

Порекло зла | Зло је своје порекло добило у корену човекове слободе. Не постоји истински већ потиче из небића. Човек је створен као слободно биће и са задатком да се креће. Није могуће да престане кретање, пошто је по природи крећући – покретан (ευκίνητος). Ако се и окрене од добра, ни тада ово кретање неће престати. Ако се не креће ка врлини тада ће истину тражити у непостојећем; употребиће своје способности за измишљање уживања (хедонизам). Извор зла састоји се у кретању бића према стању богоотпадништва.

50/136

Свети Атанасије ВеликиУЧЕЊЕ

Свет идола | Падом човек је поред заноса својим телом и чулима пронашао и други објекат свога обожавања – идоли. Они постају замена за правог Бога. Идоли не стварају зло нити ремете вољу Божију, него зло ствара човек измишљајући идоле. Стога је идолатрија један облик тешке болести.

ОВАПЛОЋЕЊЕ није ништа друго него обнављање κατ΄ εικόνα преко Логоса Очевог. Кроз ово обнављање људски род је оспособљен за богопознање. Атанасије инсистира на ипостасном јединству Логоса и људске природе. Ово обнављање не треба схватити у смислу враћања у првобитну реалност већ управо као једини могући начин комуникације са Богом и спасења у Њему. Стога Атанасије с правом тврди да је ово обнављање могуће једино Икони Божијој Спаситељу нашем Исусу Христу. Логос је живео као човек, а као Бог оживљавао све. Због овога, Он није био у нечистом телу нити је трпео, већ је освећивао тело.

Познато учење јелинске философије о боравку Логоса унутар творевине, Атанасије вешто преноси на хришћански терен. Ономе који верује и признаје да се Логос Божији налази у свему и да се све од Њега просвећује и покреће, неће бити несхватљиво да се и једно људско тело (Христово) креће и просветљује од Њега.

Искупљење | Тринитарно питање о рођењу једносушности Сина Божијег за њега првенствено има христолошки и сотириолошки карактер: не ради се о питању умозрења, него о питању живог религиозног опита. Једино оваплоћење Јединородног може бити спасоносно. Он смисао спасења види у сједињењу тварне човечанске природе са Богом. То је могуће само уколико се Бог оваплотио и постао човек. Спасење је обожење (Θέωσις). Он полази од наглашеног и одлучног противстављања Бога и твари – једино Богу припада стварно биће. Ипак, творевина постоји и у свом настанку не само да је примила биће, него и благо биће – истрајну постојаност и усаглашеност. То је могуће кроз причесност Богу Слову Који пребива у свету.

Искупљење представља завршетак и васпостављање стварања. Стога је оно дело Слова. Међутим, у њему се даје више од простог повратка у првостворено стање. Творевина је примила коначну постојаност кроз „тело Бога“.

Три разлога крсне смрти: 1) Господ је дошао да победи ђавола, 2) да очисти ваздух (творевину) и 3) да нам отвори пут у небо. Због тога је требало да умре на крсту, јер само умирући на крсту умире у ваздуху. Делима је јасно показао да је Син Божији. Међутим, његова ипостас остаје невидљива за људски род, стога Атанасије говори о „делима творевине“ као знаку Његовог присуства у њој. „Као каквим великим печатом, тако је Господ утиснуо себе у творевину.“ Син Божији је страдао човечанством пошто Божанска природа не може да страда. Ипак Логос је претрпео као човек али и као Логос, пошто Логос држаше у себи људско тело.

Васкрсење | Да би смрт заиста била уништена у корену требало је да сам Бог уђе у тело пошто и пропадљивост и трулежност нису ван тела. Да је Спаситељ био ван тела и тада би смрт била побеђена, али би трулеж и даље боравила у телу. Смрт се мимо тела не може јавити. Благодаћу васкрсења престала је и исчезла трулежност. Умиремо само ради телесног, природног дељења, као и по времену које је свакоме одређено од Бога да би и задобили васкрсење. Христос је васкрснувши победио смрт и понео са Собом и знаке те победе: нетрулежност (нераспадивост) и нестрадалност. Благословом Свога васкрсења учинио је да васкрсне људски род. Тиме нас је Логос све обукао у нетрулежност. Смрт, која још увек царује, нема, по речима светитеља, више такву моћ и власт над људима из разлога Логосовог боравка у телу. Када је Спаситељ васкрсао тело, више не постоји страх од смрти.

51/136


Учешће човека у Духу Светом | Као и у христологији тако и у пневматологији Атанасије полази од чињенице спасења које се остварује онолико колико учествујемо у Духу Светоме. Благодарећи Светом Духу могућ је сусрет између Бога и творевине. Живот у Духу Светом јесте свеопшти циљ хришћанина. Наше учешће у Духу није етичке природе. Овде је Дух у улози обожења верних. Црква и Дух су и код Атанасија у нераскидивој вези, стога је потребно да и Дух Свети буде нестворен. По Атанасијевом мишљењу, силом Духа одлуке Божије и даље делују, остварују се у нашој реалности. Његовим дејством Бог општи са створеним светом. Кроз причешће је једино могуће, али Духом Светим, да створена бића учествују у животу Творца.

Жељко Ђурић, јереј

52/136

Свети Кирило АлександријскиО ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА

Свети Кирило Александријски (375-444)

О О В А П Л О Ћ Е Њ У Ј Е Д И Н О Р О Д Н О Г АО О В А П Л О Ћ Е Њ У Ј Е Д И Н О Р О Д Н О Г А

Неки су говорили да се Логос појавио из Бога као човек али се нису усудили да јасно кажу да је носио тело из Марије Дјеве. Тиме само измишљају привид Тајне. Неки се опет изговарају како их је срам што се чини да се клањамо човеку. Неки о Богу Логосу говоре да је настао тек оваплоћењем. Постоје и они који говоре да је Логос из Бога неипостатичан. Други мисле да се Јединородни заиста очовечио, верују да се родио у телу, али оно није било прожето разумном душом, нити је имало ум какав ми имамо. Неки упорно истичу да је Емануил састављен и од Божијег Логоса и од разумне душе и тела, тј. од пуног човештва. Међутим, они једнога Христа раздељују на два. Тврде да је један онај потпуни човек који се родио од Дјеве, а други Логос од Бога Оца.

Ми смо у додирљивим и видљивим телима и подложни смо распадању. Према томе, ако Логос није постао тело у ономе у чему је Сам трпео кушање, не може помоћи искушаванима. Сенка не може ни на који начин да умре. Како би онда Отац васкрсао Христа који је сенка и привид и није везан ланцима смрти? Ако Христос није постао човек, није ни у телу узишао Богу Оцу на небеса. Онда се неће ни с небеса вратити једнак нама, тј. као човек и у телу.

Неки сматрају да се Логос рођен од Бога, стиди рођења од Пресвете Дјеве и да не цени нашу природу. Међутим, Творац свега и милосрђем богати Логос Божији Себе је унизио ради нас.

Противници, пак, истичу да за Јединородног не треба везивати порођајне муке и рођење од жене. Радије треба мислити да се природа Логоса претворила у ово пропадљиво тело саздано од земље. Они замишљају промену код Онога Који не познаје промену. Међутим, једино створена природа која у времену долази у постојање подлеже промени. Оно што заиста има почетак постојања самим тим мора на неки начин у себи имати клицу променљивости. Бог који је изнад сваке спознајне моћи поседује постојаност која је слободна и јача од настанка и распадања.

Неки кривотворе лепоту истине маштајући како Јединородни не постоји уистину и како није у засебној ипостаси, него да је напросто реч, и то реч која постоји једино као Божија реч. Кажу да је Исус био светији од светих, али да уопште није био Бог. Међутим, нико не може спознати шта је Отац ако умом не прихвати да Син постоји и да је рођен. Исто тако, не може се схватити шта је Син осим да се јасно прихвати да је Отац родио. Ако је рођење родило оно што нема постојаности или уопште не постоји, значи да је једнако ништавилу, тј. у потпуности је ништа. Бог ће према томе бити Отац ништавила. Како Бог може бити љубав ако је за нас дао Сина који нема постојање? Онда за нас није ништа ни дао.

Зар нам Божанска реч (=Писмо) није посведочила да Син постоји „у Божијем обличју“ (Фил 2, 6). Зар не каже да је „икона“ (Кол 1, 15) Онога Ко Га је родио? Ако слика није ипостатична и ако се обличје не узме у властитом постојању, дотични ће из нужности размишљања морати да допусти да је неипостатичан и Онај чије је обличје. Христос сам сведочи да ко је видео Њега видео је Оца и да су Они једно. Под условом да Логос не постоји реално, и сам Отац долази у погибао, јер у Себи поседује ништавило и поима се као да постоји у ономе што је ништавило. Свако ће се с правом чудити на који је начин Отац створио бића у Сину Који нема постојање.

Упорно тврдимо да се Оваплоћењем догодио неисказан састанак и сабирање неједнаких и различитих природа. Ипак исповедамо једнога Христа,

53/136


Господа и Сина Који је у реалности и мисли истовремено Бог и човек . Оно што надилази ум не ставља се под истраживање до врхунца. Неки се питају како Христос може бити један ако је састављен од Божанске и човечије природе које су међусобно супротстављене. Сви се морамо сложити да се и целовит човек састоји од душе и тела који су међусобно разнородни, а ни један од њих засебно није пуни човек.

Поједини лудују како нам је једино био потребан долазак Јединородног. Па када је хтео да Га виде становници земље Он је обукао „пут“ налик нашој, јер Божанство није видљиво по својој природи. Има и оних који кажу да је тело што се сјединило с Логосом лишено разумне душе. Они Логоса заодевају само таквим телом које има животне и осећајне кретње. Али делатност ума и душе додељују једино Јединородном.

Јединородни је постао целовити човек да би наше земаљско тело ослободио распадљивости. Сам је саздао Своју људску душу и учинио је јачом од греха јер ју је каквом бојом изнутра обојио чврстоћом и непомешаношћу властите природе. Пошто је тело постало тело Логоса Који све оживљава, оно надилази снагу смрти и распадања. Исто мисли и о души. Уколико је постала душа Онога Који не зна шта је грех, унапред има чврсту и непроменљиву постојаност у свим добрима. Христос је први човек који није учинио грех. Телесну нераспадљивост, сталност и Божанску чврстоћу као удео по милости дароваће целом људском роду. Ми кажемо да се цео Логос сјединио са целим човеком. Заиста је био гладан, подносио страх, бојазан, тугу и смрт на крсту. Властитим телом је платио за тело свих. Своју је душу учинио откупом душе свих, макар је опет оживео, јер је као Бог по природи живот. Тело које је по природи распадљиво оживело је будући сједињено с нераспадљивим Логосом. Божанска душа којој је у удео дано сједињење с Логосом сишла је у подземље. Начин сједињења је заиста дубок, неизрецив и неразговетан за наше мисли. То је дубока тајна која надвисује разум који је у нама поштује једноставном вером.

Јединородни је живот Који је произашао из Бога Оца, Који замишљамо и Који јесте засебна Ипостас. Он се није само огрнуо телом без разумне душе, већ се уистину родио од жене. Један Христос, Господ и Син није саздан само од Божанства и тела, него је несхватљиво из двога савршенога – из човештва и Божанства – сједињен као један те исти. Кога је, према томе, родила Света Дјева: човека или Логоса који је од Бога? Управо је у томе заблуда и грех, јер не смемо делити Емануила нити га раздвајати на човека и на Бога Логоса. Немојмо Емануила замишљати двоособно. Ипак треба знати да ум мотри одређену разлику међу природама, јер Божанство и човештво нису никако једно те исто. Логос се спустио у човештво и сам себе унизио у оно што није био, али не да би остао у понижењу, већ да се поверује да је Бог и онда када се очитовао у нашем лику на земљи. Логос није пребивао у човеку него је сам постао човек по природи.

Онај Који је пре векова и вечно Син јер је произашао од Бога, на који је начин постављен за Сина Божијег као да је примио почетак постојања, јер је сам рекао о Себи: „Господ ми рече: Ти си Син Мој, Ја Те данас родих“ (Пс 2, 7)? Међутим, „данас“ нам не назначује минуло време, него увек оно које је садашње.

Сматрам да не треба ни Божијег Логоса после сједињења с телом скроз ослободити онога што је људско, нити треба лишити Божанске славе људско када се проматра и о њему говори у Христу. Јединородност је постала својствена људској природи у Христу снагом сједињења с Логосом кроз сједињење Оваплоћењем. Будући да је природа Логоса узела човештво, оно више неће бити голо. Будући да је Христос првина створења преображеног посвећењем за Бога, сам се пре осталих показао као рођен од Духа. Тиме је надишао здруживање мужа и жене. Ипак, природу није осудио као нечисту, већ брак остаје частан. Крститељ је говорио о човеку који није ни поштован ни узвишен. Ипак је казао да Он крсти огњем и Духом. Крштенима не улива као

54/136


слуга туђег духа, већ као Бог по природи с највишом моћи Духа из Себе који му је властит. Кроз Њега се у нама обликује Божанска икона. Удеоништвом у Духу Светом преображавамо се у Божанску икону, у Христа Исуса.

Како, дакле, може у прошлости бити исти Онај Који још није прихватио рођење по телу? Може, јер је Логос био у почетку (εν αρχή) пошто је произашао из вечног и непроменљивог Бога Оца, Он је у властитој природи вечан и непроменљив. Бог Отац је помазао Оваплоћеног ради послања у свет. Само је зато, и ни због чега другог, назван Христом. Логос је поднео смрт због смртности свога тела. О Ономе Који је из Јесејевог корена, Давидовог потомства, по телу од жене, с нама као човек под законом, а као Бог изнад закона, те због нас и са нама међу мртвима, по Себи животодавни Живот, верујемо да је уистину Син Божији: Људско не лишавамо Божанства, нити Логоса разодевамо човештва после неизрецивог сједињења.

Ј Е Д А Н Ј Е Х Р И С Т О СЈ Е Д А Н Ј Е Х Р И С Т О С

Јединородни као Бог беше савечан Оцу Који Га је родио. По природи се из Њега неизрециво родио. Јединородни Божији Логос Бог је, и по природи од Бога. Ипак је постао човек, али се није преобразио у „пут“, нити подлегао мешању. Логос се заправо крајње понизио. Логос је као Бог хтео тело које је подложно смрти и греху, и учинити га јачим од смрти и греха и вратити га на почетак. Учинио га је властитим, али не како неки мисле без душе, већ прожето разумном душом. Логос се покорио рођењу какво је наше, али је остао и што је био. Чудесно се родио по телу од жене. Будући да је по природи Бог, није се, јер је невидљив и бестелесан, могао на земљи другачије показати онима који су на земљи, осим у нашем лику. Логос је просудио да једино када се оваплоти може у Себи нашу природу учинити украшеном достојанствима Божанства. Једнако тврдимо да је Света Дјева Богородица.

Према томе, уз појам оваплоћења иде и све што због оваплоћења здешава Онога који је драговољно прихватио понижење. То је зацело глад и умор. Не би могао бити гладан Онај који је храна и живот за све да није претходно учинио својим тело које је по природи гладно и умара се. Да се није оваплотио никада не би могао да претрпи крст и страдање. Логос није допустио да тело остане смртно нити под распадљивошћу, већ га је заправо као тело нераспадљивога Бога, тј. као властито и своје уздигао изнад смрти и распадљивости.

Христос је у свему сличан нама: кроз рођење од жене и пребивање у телу Онога Који је по властитој природи невидљив, силаском кроз Оваплоћење до нас Онога Који је у највишим називима, понижењем у човештво Онога Који се уздиже на највише престоле, и тиме што се Онај Који је по природи Господар спустио под ропске мере. Уза све то „Реч беше Бог“ (Јн 1, 1). Бог Отац родио је из Себе Сина једним рађањем. Ипак му се свидело да Њиме спаси људски род кроз Оваплоћење. Оно се по нужности збива рађањем од жене. Тим Логос рођен од Бога сличношћу са нама осуди у удовима закон тела греха, и Онај Који не позна смрт сличном смрћу обеснажи смрт. Према томе, нужно се телесно родио Онај Који јесте и Који постоји. Син је наше узео за своје да би смо ми који смо распадљиви и уништиви остали у Њему. Поседовао је оно што нама припада да би и ми имали оно што је Његово.

То што је Логос постао тело укључује уништење и укидање онога што се догодило људској природи због проклетства и казне. Зато што се неисказиво и неизрециво сјединило с Логосом, тело је постало свето и животворно и пуно делотворне снаге која приличи Богу. Невидљиви је видљив по телу. Логос није пристао да узме тело посредством брака, него од Свете Дјеве која је без

55/136


брачног искуства зачела од Духа пошто ју је осенила Божија сила. Сам је Син рађајући се телом први зачет од Духа Светог. То је због тога да би до нас као каквим путем дошла милост уколико духовни препород не стекнемо „од крви нити од воље телесне нити воље мужевљеве“ (Јн 1, 13), већ од Бога кроз Духа. Поседујући духовну сличност с Оним Који је по природи заиста Син, Бога зовемо Оцем.

Ми смо земљани јер је земљани Адам на нас пренео проклетство распадљивости. Кроз њу се такође ушуњао закон греха који се налази у удовима нашег тела. Али смо постали небесни јер смо дар добили кроз Христа Који је Бог по природи.

Јединородни је по природи са нама несличан. Кажемо, пак, да се уприличио поставши што и ми кроз рођење какво је наше иако је оно код Њега чудесно. Бог се оваплотио, а вером треба признати да је тело што га је са Собом сјединио обдарио разумном душом. Он се једино зато назива Христом јер је помазан. Таква имена код именованих назначавају одређена послања. Називи части заједнички су Оцу и Сину и Духу Светом. Име Христос као и сама реалност, тј. помазање дошло је Јединородном с облицима понижења. Онима који то име чују доноси јасну представу о Оваплоћењу. Али ако не разматрамо саму чињеницу телесног оваплоћења, него гледамо Јединородног Логоса Божијег док је још изван мера понижења, сасвим је лудост непомазанога називати Христом. Јединородни је постао посвећен са нама када је постао што и ми.

Једном Христу припада све што је Бога долично, а уз то и што је људско. Једном те истом припада вечно бити и постојати, и у задњим се временима родити по телу. Остајући у частима Господа као властит поседује лик роба. Зато је Бога назвао својим Оцем. Логос је као Бог животворан, али се ипак каже да Га Отац оживљује уколико се појавио као човек.

Једно је и различито Божанство и човештво по разлозима који су унутра у једноме и другоме. Али се на јединствен начин и несхватљиво за разум у Христу састају у јединствености без смешаности. Начин сједињења сасвим је несхватљив. Када Га после сједињења с телом неко назива Јединородним и Богом од Бога, не мисли се да је без тела или човештва. Исто тако, ако се назове човеком не укида се да је Бог и Господ. Један је Господ Исус Христос и кроз Њега је све дошло у постојање.

Оно што није по природи него је спољашње, додато и од другога дато, не припада ономе који добија него заправо ономе који дели и поклања. Како је могао да каже „Ја сам Истина“ (Јн 14, 6) ако на Њему ништа није истинито? Уопште му се ништа не може додати када се проматра као Бог, иако се догодило да је и Он примао због ограниченог човештва. Емануил је као човек млађи, али је као Бог био пре свих векова. Њему по човештву припада новост, а вечност по Божанству. Логос се никако не може посвећивати, јер је Бог и свет по природи. Посвећује се једино човек кога је Логос узео посредством повезаности.

Јединородни је постао човек, не да би остао у границама понижења, него да с њиме прихвати оно што га прати, те се и на тај начин спозна да је Бог. Одлучио је да у Себи прослави људску природу учинивши је удеоником светих и Божанских части. Није Божији Логос, док је још био неодевен и без тела на мерама понижења, постао наш узор, него у данима свога тела. Тада је без приговора могао служити мерама људске природе: уздизати молитву, ронити сузе, показати да јој треба Спаситељ, те научити послушност макар је и Син.

Не сме се делити на две личности нити две међусобно одвојене ипостаси Син који је један. То је Логос који се за нас оваплотио. Зато кажемо да Сину припада све: речи и дела, Божанско и људско. Као што кажемо да је тело постало тело Оваплоћенога, тако су телесне слабости такође Његове ради примања у посед због оваплоћења и начина сједињења. Јединородни на Себи

56/136


показује Очеву славу иако је постао човек. Логос је због оваплоћења допустио властитој „пути“ да се развија по законима своје природе. Сасвим је људски напредовати у доби и мудрости. Логосу нимало не би било тешко да у одојчету покаже чудесну мудрост. Али тај подухват не би био у складу са законима оваплоћења. Тајна се, наиме, збила без буке. Логос је дакле допустио да кроз Оваплоћење и ради њега остану на снази одредбе људске природе.

Ми заправо осим оваплоћеног не замишљамо другог Сина. Он је Своје властито тело приказао као откупнину за живот свих људи. Људску природу је преобликовао у оно што је била на почетку. Логос је живео и онда када је Његово Свето тело кушало смрт, да би снага Васкрсења, пошто се надвлада смрт и укине распадљивост, допрла до целог људског рода. Будући да је Онај Који не може трепети јер је по природи Бог, хтео да трпи зарад спасења, омотао се телом које подлеже патњи. Учинио га је Својим да би и трпљење било Његово. Начин оваплоћења Му је допустио да може без приговора пригрлити патње у телу, али не трпети у Божанству. Према томе, Онај Који је телом био слаб јер је био човек, оживео је Божијом моћи, која нипошто није нечија туђа већ је у Њему. Бог беше у телу. Ипак се каже да Га је Отац васкрсао. Ми, пак, кажемо да је Син Очева животворна снага и да блиста частима Онога Који Га је родио и када је постао тело. Сам ће наступити као властити сведок говорећи: „као што Отац оживљује оне које хоће, тако и Син оживљује оне које хоће“ (Јн 5, 21). Јединородни у властитој природи не може ништа трпети. Будући да је као Бог нетелесан, скроз се налази изван трпљења. Међутим, по Његовој речи, Отац му је припремио тело. Зато је и дошао утеловљен да би извршио Његову вољу. То беше откупљење кроз драгоцени Крст и поновно возглављење свега. Он има Божанску пуноћу и у понижењу какво је наше. У понижењу поседује узвишеност. Пошто је Јединородни постао човек, патња припада Њему и ником другом. Ипак је као Бог остао неподложан муци.

Логос је такође назван последњи Адам јер је телом постао од Адама и нови је почетак за земаљске становнике. У Логосу се људска природа кроз васкрсење од мртвих, посвећењем и нераспадљивошћу преобразила у нови живот. Тело није могло да постне животодавно, јер је по властитој природи подвргнуто распадању, осим да постане властито тело Логоса Који оживљује. Пошто је Логос Бог, и у Своје тело је унео Своју моћ и деловање, а са телом се сјединио и учинио га властитим: непомешано и непромењено, на начин који једино Он зна.

Дакле, ми верујемо да постоји један Син Бога Оца, те да је наш Господ Исус Христос у једној личности. Пре свега века и времена родио се као Логос Божански од Бога и Оца. Исти се у последњим временима родио од жене у телу. Њему приписујемо особине достојне Бога и људи. Кажемо да Њему припада рођење по телу и мука на крсту. Својим је учинио све особине властитог тела. Ипак је у природи Божанства остао нестрадалан.

57/136


- У Ч Е Њ Е -

У свом богословском исповедању свети Кирило свагда исходи из Писма и учења Отаца. Он веома реско наглашава ограниченост нашег разума, изводећи закључак да је неопходно ослањати се на директно сведочанство Речи Божије. Истовремено, он не придаје нарочити значај логичком ковању појмова који се користе за одређивање истина вере. У томе је била његова слабост, која га је толико ометала у борби са несторијанством.

За човека је недостижно и неспознатљиво не само Божанствено биће, него и тајне Божије воље. Ка познању Бога се може усходити у извесној мери само кроз разматрање Божијих дела. Нама је спознање о Богу доступно само у сенкама и загонеткама. У самом Писму истина се открива прикривено: због тога без благодатне помоћи и озарења није могуће правилно разумевање Писма. Изван граница наше тварне ограничености води нас вера, а не истраживање. Без просвећења Духом није могуће прићи познању истине. Знање о Богу јесте умозрење и сагледавање, за разлику од спољашњег знања. Наше садашње знање јесте несавршено знање, „делимично знање“, премда не престаје да буде истинито и правоваљано, будући да и у малом знању просијава целовита и неповређена красота истине. У будућем животу ће бити скинута та непунота и прикривеност. Знању које стичемо кроз испитивање и расуђивање он претпоставља знање (гносис) кроз опит духовног живота у Христу. Он је умногоме близак Кападокијцима, а нарочито светом Григорију Богослову.

Тројично богословље | Пуно познање о Богу састоји се не само у знању да Бог јесте, него и у знању „да је он Отац, (као и у знању тога) Чији је Отац, укључујући очигледно и Светога Духа“. Највише знање о Богу које нам је открио Христос састоји се у објављивању Очевог имена и у привођењу ка схватању Тројичне тајне. Име Отац много боље одговара Богу, него име Бог. Свети Кирило се у многоме ослања на светог Атанасија. Идући за Кападокијцима у тринитарном богословљу, он јасно разликује појам суштине (или природе), са једне, и ипостаси, са друге стране. Тројична имена указују на стварну разлику, на особености ипостасног постојања. Тројичне ипостаси су различите по бићу: свака постоји по своме и јесте то што јесте – једносушне су. Та једносушност не означава само неко извучено јединство или истоветност природе, него и савршено међусобно проницање и узајамно „општење“. Због тога се у сваком Лицу свако Лице целосно познаје: при свој особености свога постојања они „суштаствено пребивају једно у другоме“. У Светој Тројици не постоје друге разлике осим ипостасних. Јединство Божанске природе и живота се пројављује у савршеном јединству Божије воље и Божанских дејстава. Недокучиво Тројично јединство Божанског бића налази савршени одраз и подобије у Цркви. Ми се кроз Евхаристију суштински сједињујемо у јединству тела Христовог, премда свако остаје самим собом „у својим границама и ипостаси“ и „одељен један од другог душом и телом у особеној личности“... Ми постајемо „сателесни“ један другоме и сателесни Христу Који пребива у нама кроз Своје тело. Дакле, „ми смо сви једно у Оцу и Сину и Светом Духу – једно по истоветности својстава, по једнообразности у религији, по општењу са светим телом Христовим и по општењу са једним и Светим Духом“. И поред све непуноте подобија, Црква пројављује неки најбољи образ Божанственог јединства.

Оца називамо такође и Начелом и Извором, будући да је Он корен и извор Божанства (назив извора при томе значи само „биће из кога“). Сва ипостасна својства и односи треба да се замишљају као вечни и непроменљиви. Између Божанства и Очинства Прве Ипостаси нема никаквог размака: вечност Очинства означава вечност неизрецивог Божанственог рађања, тј. вечност Синовства. Он свагда постоји у Њему као Његово Слово, Премудрост, Сила, Обрис, Одблесак и Образ... Последњим одређењима (који су својствени апостолу и који је волео свети Атанасије), свети Кирило придаје нарочито значење. Као образ, одблесак и „обрис“ Очеве Ипостаси Син је неодељив од Онога чији је одблесак. „Сам се у

58/136

Свети Кирило АлександријскиУЧЕЊЕ

Оцу налази природно“. Без савршене истоветности својстава не би било тачности у одражавању и осликавању. Рођење је акт природе, а не дејство воље: у томе је разлика између рођења и стварања. Сина пребива у „наручју Очевом“. Једносушност за светог Кирила не значи само јединство својстава, него савршено и нераздељиво јединство живота. Код светог Кирила нема савршене једнообразности у тринитарној терминологији: кроз потоњу кападокијски употребу речи често избија пређашња – никејска и Атанасијева.

Син је, заједно са Оцем и Духом, Творац и Промислитељ света. У стваралачкој делатности Сина нема никакве службене улоге или потчињености. Напротив, у њој се огледа Његово господство над свим. „Будући Живот по природи, Он многообразно суштаствима дарује биће, живот и кретање“. Све што постоји има живот у Слову Које одржава све што је кроз Њега саздано. Оно „као да им на вештачки начин устројава вечност“. Стварање је непостижно дејство Божије воље, а стваралачка сила припада једино Богу. Будући да твар има свој почетак, мора имати и свој крај. Од те природне непостојаности њу чова само благост Божија. Та размишљања светог Кирила много подсећају на учење светог Атанасија у његовој беседи „О Оваплоћењу“. И он као и Атанасије оповргава филоновске представе о Логосу као „посреднику“.

Учење о Светом Духу свети Кирило је развио прилично подробно. Руковођен полемичким мотивима он се задржава и на доказима о Божанствености Духа. Дух Свети је од Бога и сам јесте Бог. Једносушан Оцу и Сину. Он има „суштину која све премашује“. Он је Бог од Бога, „самопремудрост и самосила“. Због тога нас Он сједињује са Божанском природом. Усељавајући се у нас, Он нас по причешћу чини храмовима Божијим и боговима по благодати. Он је пунота свих добара и источник свеколике доброте. Дух Свети исходи од Оца: начин тог исхођења нама није откривен. Исходећи од Оца, Дух Свети суштаствено пребива у Њему, будући да исходи „нераздељиво и нераскидиво“, и будући да је „сопствени“ Дух Оца. Због савршене и нераздељиве једносуштности Свете Тројице, Дух Свети је „сопствен“ и Сину: Он је „са Њим суштаствено сједињен“, и по природи му је „прирођен“. Будући нераздвојив и од Сина и кроз Њега исходи по природи. Свети Кирило настоји да истакне савршену једносуштност и нераздељивост Сина и Духа. С једне стране, настоји да утврди истину једносуштности, а са друге – да одреди однос између дејстава Духа и оваплоћеног Сина у свету.

У свом Тројичном исповедању свети Кирило своди закључке већ окончане богословске борбе и посла. Код њега налазимо мало новог и оригиналног. Сав значај његовог тројичног богословља састоји се управо у тој несамосталности. Он нам сведочи о средњем богословском погледу на свет с почетка V века. Особиту пажњу заслужује његово учење о Слову у стварању: то је последње поглавље у историји древнохришћанског учења о Логосу.

ДОМОСТРОЈ

У свом христолошком исповедању свети Кирило исходи из живог и конкретног лика Христовог, који је запечаћен у јеванђељу, који се чува у Цркви. Слово постаде тело... То значи да је Јединородни постао и назвао се човек. При томе, Слово није изашло из Своје сопствене и неизменљиве Божанске природе, нити се преобратило у тело. Божанство Слова се никако није умањило Оваплоћењем. Умањење би значило да се Оваплоћењем није извршило стварно и пуно сједињење Божанства и човечанске природе. Слово јесте Бог по природи и у телу и са телом. Оно га има као сопствено и уједно као различито од Себе. У Христу се ослобађа ропска природа, усходећи у таинствено јединство са Оним Који је примио и носио обличје слуге. И због сродства са Њим Његово Божанствено достојанство прелази на свеколико човечанство. „Сва тајна домостроја састоји се у умањењу и унижењу Сина Божијег“. Кроз Њега, као кроз Посредника ми „дотичемо Оца“... У неизрецивом спајању и јединству Божанства и човештва састоји се „сво таинство Христа“, „једног из двојице“. Свети Кирило

59/136


то јединство то објашњава примером нераздељивог јединства душе и тела у живом човеку: они су различити међу собом, али не дозвољавају одвајање.

У примању „целовите човекове природе“ састоји се сав смисао Христовог спаситељног дела. Свети Кирило понавља за светим Григоријем Богословом: „Што није примљено, није ни спасено“. У Христу се плот која је примљена преобразила у „властиту каквоту“ животворног Слова, тј. сама је постала животворна. Због тога она и нас оживотворава. У Христу је суштаствено освећена и преображена човечанска природа, савршавајући подобно преображавање и у свима људима по мери њиховог сједињења са Христом. У опису Богочовечанског Лика Христа, свети Кирило се, слично светом Атанасију, руководи сотиоролошким мотивима. Само „један Христос“ Оваплоћено Слово, Богочовек, а не „богоносни човек“ – може бити истинити Спаситељ и Искупитељ. Јер, спасење се првенствено састој у оживотворавању творевине. Он Христа назива новим Адамом и наглашава општост и братство свих људи са њим по човештву. Међутим, он главни нагласак ипак не ставља на то урођено јединство, него на јединство које се остварује у вернима путем тајинстваног сједињења са Христом у причешћу. У јеванђелском образу е тајновито спаја слава Једиородног са униженошћу човечанске природе. Међутим, за верујуће кроз унижено обличје слуге од почетка јасно просијава Божанствена слава.

У Несторијевој јереси свети Кирило је видео одрицање најтешњег и онтолошког сједињења у Христу Божанства и човештва, порицање једног Христа, расецање на „два Сина“. Пре свега, он наглашава „неизрециву сплетеност“ и јединство. Он одмах разјашњава да сам Бог Слово јесте почетак и средиште тог јединства. Оваплоћење је јављање и дејствовање самог Бога, Његово усвајање и прихватање човештва. Бог Слово је јединствени дејствујући субјекат у акту Оваплоћења: сам Логос се родио као човек од жене... У Несторијевом тумачењу савети Кирило је видео својеврсни докетизам у односу на Божанство: готово да се само умом представља оваплоћење. Међутим, свети Кирило све време истиче да Христос није „богоносни човек“ (άνθρωπος θεοφόρος), ношени Бог или онај који носи Бога, већ Бог који се оваплотио... „Није се човек зацарио у нама, већ Бог који се јавио у човештву“... Не ради се о томе да је Јединородни примио човека, него о томе да је постао човек. Слово је постало човек и због тога је Христос један. У томе је и јединство Његовог живота и Његовог дела, и само због тога оно и јесте спасоносно. То не значи да се страдање преноси на Божанство. Бестрашће и неизмењивост Божанске природе за светог Кирила су очигледни. Међутим, „по домостроју“ Слово постаје тело и страдања припадају „властитом човештву“ Слова, које не постоји засебно или само по себи. Оно не припада себи, него Слову. За светог Кирила је пресудан појам усвајања који помиње још свети Атанасије. Тело Христово, примљено од Дјеве и једносушно нама, сопствено је Слову у истом смислу у коме сваки од нас говори о своме телу. Појам „усвајања“ код светог Кирила предназначује потоње учење о „у-ипостасности“ човештва у Христу које је доцније развио Леонтије Византијски.

Свети Кирило је свагда јасно и одлучно одбацивао аполинаризам. Против Аполинарија он се изјашњавао и пре него што су њега самог почели да подозревају и оптужују за аполинаризам. Већ у тумачењу на Јеванђеље по Јовану он наглашава „целосност“ човештва у Христу и постојање „разумне душе“ у Њему. Ту он одбацује свако мешање тела и Божанства и свако претварање тела у Божанствену природу. Сједињење Божанства и човештва он свагда именује несливеним и непроменњивим. Сједињењем се не уништава разлика природа, већ су Божанство и човештво у неизрецивом и необјашњивом сједињењу остали савршени (пуни), јављајући нам једног Господа Исуса Христа и Сина. Он је „Један из двога“, „из две различите“ (суштине), „из две савршене“ (суштине). Свети Кирило разјашњава и штити истину опита и вере, а не логичку схему. Ни он сам није свагда налазио и бирао јасне и разговетне речи и није се свагда изражавао

60/136

Свети Кирило АлександријскиУЧЕЊЕ

опрезно и тачно. Тиме се показује да он не води толико богословски диспут, колико борбу за веру. Он исходи из сагледавања, а не из појмова.

За светог Кирила Спаситељ је, пре свега, Првосвештеник. Кирилова сотириологија је више од свега сотириологија Посланице Јеврејима. Као и Атанасије, и он допушта да би Оваплоћење и живот међу људима били довољни да је Спаситељ требало да буде само Учитељ Који собом даје пример. Међутим, требало је уништити смрт: стога је била неопходна крсна жртва и смрт. И сами анђели се освећују заслугама Оваплоћеног Слова. Оваплоћењем започиње историјски домострој ради испуњења пророштава и намера Божијих врхунећи у смрти Христовој. Христова смрт представља искупљење због тога што је смрт Богочовека, или „смрт Бога по телу“. „Благоизволивши да сиђе до унижења, Син Божији од Оца прима призив на свештенство које, уствари, не припада Божанској него човечанској природи, по којој Он, уподобивши се нама, подноси све што јој је својствено, не трпећи ништа по Божанству, већ усвајајући све што се савршило по човештву, по домостроју“. У своме десетом анатемизму Кирило је нарочито оштар против мисли о човечанском свештенодејству и жртви. „Страдање је требало да донесе спасење свету, премда Слово, рођено од Оца, није могло да пострада у властитој природи. Стога Оно изводи дело спасења са великим искуством и усваја тело које је способно да страда, због чега се и назива Оним који је пострадао телом које је подложно страдању, пребивајући по свом Божанству изван страдања“. Само страдања „по телу“ могу бити „стварна“. При томе, свети Кирило утврђује нераздељивост „тела“ од Божанства. Страдања беху по човештву и у човечанској природи, али не беху страдања „човека“, самосталне човечанске личности.

Разлика природа не означава деобу лица или ипостаси. „Не уклањамо разлику казивања, али их не распоређујемо на два лица“. Дух Свети је Богу Слову сопствен као и Богу Оцу, због истоветности суштине. И Слово дејствује кроз Духа, као и Отац. Оно само савршава Божанствена знамења Духом као сопственик, а не тако што би сила Светог Духа дејствовала у Њему као виша од Њега. У томе је битна разлика између Христа и светих људи. Из тога свети Кирило изводи закључке. Као прво, Свету Дјеву треба исповедати Богородицом. При томе, њено рођење за Христа „не значи почетак бића, већ начин да постане подобан нама како би нас избавио од смрти и трулежи“. Као друго, не треба говорити о са-поклоњењу човештву у Христу, него – о „јединственом поклоњењу“ оваплоћеном Слову. И, као треће тело Христово је било животворно. То се односи и на Свету Евхаристију у којој ми не прослављамо тело и крв обичног, нама подобног човека, него властито Тело и Крв Слова које све оживљује. Кроз све анатемизме светог Кирила провлачи се једна и жива догматска нит: он исповеда једног Христа, јединство лика, јединство живота.

Терминологија светог Кирила се није одликовала разговетношћу и једнообразношћу. То, међутим, не значи да он брка појмове или да му се мисао колеба. Напротив, он је свагда у своме исповедању постојан и непоколебљив. Његов богословски језик никако не треба превише систематизовати. У христолошкој терминологији свети Кирило обично не разликује термине: φύσις, υπόστασις, πρόσωπον, и користи их једно покрај другог, или једно са другим, као очевидне синониме. Сви ти термини код светог Кирила значе једно: конкретно индивидуалност, живо и конкретно јединство, личност. Основни задатак за њега се свагда састојао у томе да искључи одвајање човештва у Христу у било каво самостално постојање. Он настоји да утврди истину јединства: у његовим устима израз μία φύσις значи јединство Богочовечанског бића. То јединство или начин сједињења је у својој пуноти несхватљив и неизрецив. Оно што треба нагласити јесте да сједињење почиње од самог зачећа Пресвете Дјеве. Христово јединство није последица оваплоћења или сједињења. Оваплоћење јесте примање. Свети Кирило настоји да разјасни да примање човештва не нарушава јединство ипостаси оваплоћеног Слова. У тим смислу је сједињење ипостасно, будући да се у вечну ипостас Слова прима човештво. Сједињење је природно, будући да се

61/136


човештво неизрециво везује са самом природом и лицем Слова. Говорећи о јединој „природи“ Оваплоћеног Слова, свети Кирило никако не умањује пуноту човештва. Он само пориче самосталност или независност човештва. Пунота човештва се не нарушава сједињењем. Христос у свом јединству влада двојаком једносушношћу: он је једносуштан и мајци и Оцу. Додуше, свети Кирило обично избегава да говори о човештву у Христу као о природи, или о две природе, већ претпоставља да говори о „својствима природе“. Међутим, то је тако због тога што φύσις он, у датом случају схвата као υπόστασις, а не због тога што би он било како умањивао или ограничавао саму човечанску природу. Не треба раздељивати двојако у Христу, него их само разликовати и то мислено или логички. Јер, јединство разнородног у Христу је нераскидиво и нераздељиво. Свети Кирило чак и страдање везује за Слово, наравно, уз образложење да се то приписивање оправдава сједињењем: не страда само Слово, него тело, премда то беше сопствено тело Слова. Богословска мисао светог Кирила је увек савршено јасна. Али, он за њу није могао пронаћи коначан израз. У томе је главни узрок дугих спорова и неразумевања са истоком. Ипак, већ су Оци Халкидонског сабора са нагласком тврдили да се држе „Кирилове вере“.


62/136

Свети Василије ВеликиШЕСТОДНЕВ

Свети Василије Велики (330-378)

Ш Е С Т О Д Н Е В Ш Е С Т О Д Н Е В (Εξαήμερος)

„Василије одбацује космолошка схватања древних философа о вечности и самопостојању света (што представља претпоставке за дуализам), а насупрот томе наглашава пролазност света и његово саздавање стваралачком силом.“

Панајотис Христу

„Василије Велики се не занима искључиво тумачењем текста Светог Писма, већ износи, па – или их прихвата или их одбацује, философска и научна схватања старих Грка, по питању о коме се расправља у свакој појединој беседи.“

Стергиос Сакос

ПРВА БЕСЕДА

(„У почетку створи Бог небо и земљу“ = 1 Мој 1, 1)

Стварање неба и земље није се збило само од себе, како су то неки замишљали, већ је свој узрок имало у Богу. Онај Мојсије, дакле, који се удостојио да својим очима, исто као и анђели, Бога угледа, он нам беседи о ономе што је од Бога чуо. Послушајмо, дакле, речи истине, које се не ослањају на доказе човечанске мудрости, већ на проповеди Духа.

Грчки мудраци су о природи много расправљали, али ни једна њихова теорија не остаде чврста и непоколебива: увек је следећа оповргавала претходну. Они који за Бога нису знали, нису прихватали то да је при постању свега био присутан разумни Узрок. Мојсије је најпре употребио реч почетак, да не би неки помислили како је свет беспочетан; затим је додао створи, да би се показало да стварање представља најмањи део силе Творца. Као што грнчар једном истом вештином начини безброј судова, тако Божија стваралачка сила није по мери само једног света, већ га бесконачно много пута надилази. Но, да се не би десило да истражујући човечанским помислима ко је Творац, скренеш са пута истине, он те претиче својим учењем говорећи: У почетку створи Бог.

Немојмо мислити да је беспочетна природа тела која се крећу по кружној путањи, зато што се и небеска тела крећу кружно, а наша чувства не могу лако схватити почетак круга. Јер ни тај круг, зато што измиче нашим чувствима и што му не можемо одредити ни одакле почиње ни где се окончава, не треба да сматрамо беспочетним. Но иако то измиче нашим чувствима, истина је да је неко, описујући тај круг, свакако започео од одређеног средишта и пречника. Све што је у времену започето нужно је да се у времену и заврши. Оно чији су делови подложни пропадљивости и промени, нужно ће и његова целина некада бити подложна истим страдањима (=свака промена, односно страстима).

Као што је овај живот сродан природи овога света, тако ће и будуће живљење наших душа примити удео сродан његовом стању.

Постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света (=„неба“). А када је дошао час да у биће пређе и овај свет, као основа свега створен је ток времена који је прирођен свету. Када Мојсије

63/136


сведочећи каже да је постало у почетку, не мисли тиме да је време првонастало у односу на све творевине, већ да се после невидљивих и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима доступних ствари. Почетком се, пак, назива и прва кретња; почетком се назива и оно одакле настаје нешто. Почетак (=начело) дела је често и користан крај онога што се чини. Или је можда речно у почетку створи, зато што је стварање било целовито и безвремено. Јер као што почетак пута није пут и почетак куће није кућа, тако ни почетак времена није време, па чак није ни његов најмањи део. Речено је, дакле, у почетку створи, да би смо увидели да је свет саздан истога трена кад је изречена воља Божија, и то без протока времена.

Небо и земља су попут каквих темеља и основа најпре саздани. Постоји некакав уметнички Разум који управља урођењем свега видљивог. Свет није изумљен насумице и без разлога, већ због некаквог важног циља и да би бићима пружио велику корист, будући да је свет уистину школа словесних душа и училиште богопознања које, кроз оно што је видљиво узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво.

Мудри Мојсије о стварању није користио никаквих других речи, већ је рекао: У почетку створи. Није рекао начини или постави (од нечег већ постојећег), већ створи. Много је, пак, оних који сматрају да је свет одувек постојао заједно са Богом и који не прихватају да је од Њега постао, тврдећи да је свет сам по себи постојао као некакве сенка силе Божије – они наиме уче да Бог јесте Узрочник света, али Узрочник без Своје воље. Оповргавајући такву заблуду, пророк је користио тачност ових речи, говорећи: У почетку створи Бог. Дакле, Бог није наведен само као Узрочник постојања, већ је као Добар створио оно што је корисно, као Мудар оно што је најлепше, а као Силан оно што је највеће.

У почетку створи Бог небо и земљу. Помињући ово двоје, који представљају крајности васељене, писац има на уму све што постоји; но, ипак се небу приписује првенство у стварању и говори се о томе како земља друга прелази у биће. Све што се између ово двоје налази, постало је заједно са овим крајностима. Према томе, иако ништа није речено о елементима, тј. о ватри о води и о ваздуху, ти ипак својим умом треба то да замислиш, најпре зато што су сви елементи у свему смешани.

Занимање о суштини свакога бића, било оних која се поимају духовним виђењем, било оних која подлежу нашим чулима, не би било од користи за изградњу Цркве. Што се тиче природе неба, задовољавамо се оним што је рекао Исаија: Утврдио си небо као дим (Ис 51, 6); а што се тиче облика неба: Разастро си небеса као платно (Ис 40, 22). Промислимо, дакле, на исти начин и о земљи, да не би смо распредали о њеној суштини, истражујући оно на чему она почива. Већ ако икада у Псалмима чујеш: Ја утврђујем ступове њезине (Пс 75, 3), треба да знаш да је ступовима названа сила која земљу држи на окупу. Не треба да се удаљавамо од благочестивог размишљања, већ треба да исповедамо да се све заједно одржава силом Творца – У руци Божијој су крајеви земаљски (Пс 94, 4).

Земља заузима средишње место у васељени, не зато што јој је то додељено, нити пак по пуком случају, већ зато што је то земљи природно и нужно место. Према оној тачки према којој теже поједини делови васељене, сабира се и читава васељена. (Преузео је Аристотелово учење: „Два су средишта – Земље и свемира – истоветна…“ Свако тело које пада тежи да своје средиште поистовети са средиштем света, а то је истовремено и средиште Земље.)

ДРУГА БЕСЕДА

(О томе како „земља беше без обличја и пуста“ = 1 Мој 1, 2-5)

64/136


Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И из ког разлога је земља била невидљива (у МТ = „без обличја“)? Пошто тада још не беше свега што је касније постало, повест о стварању с правом је називала земљу пустом. То исто би смо могли рећи и за небо: ни оно не беше у целости саздано нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни Месец ни Сунце, нити је било крунисано венцем звезда. Јер ништа од тога не беше створено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом, јер беше у мраку.

Али изопачитељи истине кажу да се под тим речима подразумева материја, јер је она, веле, по својој природи и невидљива и безоблична, те је њу преузео Уметник и премудрошћу Својом је уобличио и довео у поредак, и тако је од ње саздао све што је видљиво, чиме они богохуле, стављајући ту „прапостојећу материју“ наспрам Бога, па онтолошки можда и изнад Њега. Но, пре него што је постало ишта од овога што се сада види, Бог је, размотривши у Своме уму и одлучивши да оно што не постоји преведе у биће, замислио истовремено и какво ће бити назначење света, те је саздао материју која је приличила Његовој замисли. За небо је издвојио материју подобну небу, а за облик земље положио је материју која је земљи сродна и корисна. Ватру и воду и ваздух саздао је по Својој вољи и превео их у суштаство онако како то логос сваке створене ствари захтева. Цео свет, састављен из неједнаких делова, повезао је некаквом нераскидивом везом љубави (хармоније) у једну заједницу и склад.

Створи Бог небо и земљу, и то не по половину од свакога, већ целокупно небо и целокупну земљу, односно њихову суштину и обличје изједна. Јер Бог није давалац обличја, већ Саздатељ саме природе бића. Рекавши У почетку створи Бог небо и земљу, Мојсије је прећутао многе ствари, као: воду, ваздух, ватру, и све што од њих настаје; јасно је да је све то настало заједно са целокупним светом као његова надопуна, а изоставила их је ова приповест да би се наш ум вежбао у окретност, јер му пружа мало података како би он из тога схватио све остало. Будући да је вода прекривала површину земље, она је била и пуста. Сво растиње и украсе своје земља је носила у својој утроби силом коју је Саздатељ у њу положио, очекујући време које је требало да прође, па да, заповешћу Божијом, изведе на светлост оно што је у себи носила.

И беше тама над безданом. Тама овде представља једноставно недостатак светлости, а не неку злу силу или чак само зло, које има свој почетак у себи самоме, и које је супротстављено и противно доброти Божијој. Гностици сматрају да је и Мојсије самим својим речима назначио да тама по себи постоји и да није створена од стране Бога. (Човече, зашто бежиш далеко од истине, изумевајући себи разлоге за пропаст? Јер реч Пророка је једноставна и свакоме разумљива.) Земља беше невидљива, вели он, зато што ју је бездан прекривао. Шта је то бездан? То је мноштво воде којој није могуће досегнути дно. Зашто се ниједан део земље није назирао кроз воду? Зато што је ваздух који је био разливен изнад ње још увек био неосветљен и таман. Бездан, дакле, не представља мноштво противних сила, као што су то неки замишљали, нити је тама била некаква начална и зла сила која се супротставља добру. Није благочестиво говорити ни да зло потиче од Бога. Зло није никакво зло суштаство које има душу, већ је то стање у души које је супротно врлини, које настаје код немарних кад се удаље од добра. Немој зло истраживати са спољашње стране, и немој га замишљати као некакво првоначално суштаство злобе; већ нека зна свако да је он сам узрочник зла које је у њему. Право зло попримило је свој почетак од вољних сагрешења. Јер болест, глад, беда, смрт, и

65/136


све што је људима тегобно, не треба сматрати за зло – будући да ни оно што је њима супротно не убрајамо међу највиша добра.

Да ли је тама саздана заједно са светом, и да ли је старија о светлости? Ни тама нема суштинско постојање, већ представља трпно стање ваздуха које настаје због недостатка светлости. Али без какве је то светлости светски простор наједном остао, тако да тама буде над водом? Дакле, ако је ишта постојало пре саздавања овог чувственог и пропадљивог света, закључујемо да је оно свакако почивало у светлости. Јер ни анђеоски чинови, ни све војске небеске, нису живели у тами, већ у светлости и у свакој радости духовној – налазили су се у стању које им приличи. Тама која је унутар света, потиче од сенке тела неба. Управо за ту таму се и каже да се распростирала над безданом.

И Дух Божији дизаше се над водом. Духом Божијим назван је Свети Дух. Дизаше се, Јевреји су говорили уместо грејаше и оплођаваше природу вода; Дух Божији је припремао природу воде како би ова могла дати живот из себе. Дакле, и Дух Свети је учествовао у стваралачком делу.

И рече Бог: Нека буде светлост. Кад, говорећи о Богу, кажемо глас и реч и заповест, тиме не замишљамо божанску реч као звук који испуштају говорни органи, или као ваздух по коме језик удара, већ кажемо да се мигом Његове воље образује некаква врста заповести, да би било разумљиво онима који је проучавају. И виде Бог светлост да је добра. Божији суд о томе да је светлост добра, није изречен зато што се Бог дивио било чему што је угодно нашем оку, већ зато што је предвидео корист која ће у будућности из ње настати. И растави Бог светлост од таме. Другим речима, учини Бог да њихова суштаства буду неспојива и у потпуности противна.

И назва Бог светлост дан, а таму назва ноћ. Сада, пошто је створено Сунце, дан је ваздушни простор осветљен Сунцем које сија на полулопти неба које је поврх земље, а ноћ је сенка земље која настаје кад се Сунце заклони. Тада, је међутим дан настајао а ноћ га смењивала, не због кретања Сунца, већ по томе како се она првобитна светлост разливала и сабирала по мери коју је Бог одредио. И би вече и би јутро, дан један. Вече представља заједничку границу између дана и ноћи, на сличан начин и јутро представља размеђу ноћи и дана. Да би првенство стварања подарио дану, пророк је најпре поменуо завршетак дана, а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости не беше ноћ већ тама; ноћу је, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана. И би, дакле, вече и би јутро; наиме, дан и ноћ. Због чега је рекао дан један, а не први? Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи, да се види како 24 часа испуњавају период једног дана. Односно да би представио образ времена. Веку је својствено да се враћа у себе и да се нигде не завршава – да кружи. Због тога се почетак времена не назива првим већ једним даном, како би он и по свом називу имао сродности са веком. Те тако, било да кажеш дан било век, то говориш о истом појму. Јер, оно што показује својство јединствености и непричасности за другога, то се примерено и са правом назива једним. Када Писмо говори о вековима векова, указује на различитост стања, а не на опсеге и крајеве и пријемства векова. Пошто је знано да Дан Господњи беше невечерњи и ненаследан и бесконачан, Псалмопојац га је и назвао осмим даном (Пс 6, 1; 11, 1), јер почива изван тог седмичног времена. Па ако се опет оно стање назове даном, он је један а не многи. Према томе, да би усмерио наш ум према будућем животу, назвао је једним образ века, односно првину дана, вршњака светлости, свету недељу која је почаствована Васкрсењем Господњим.

ТРЕЋА БЕСЕДА

(О утврди [или о своду] = 1 Мој 1, 6-8)

66/136


Потом рече Бог: нека буде свод (=утврда) посред воде, да раставља воду од воде. Бог не говори попут нас, већ божанска воља и први покрет њеног умственог кретања већ представља реч Божију. Но Свето Писмо описно представља ту реч да би показало да Бог није желео само да творевина постане, већ и да покаже да се то стварање збило уз Нечије садејство. Јер како је говорио на почетку, тако је могао говорити и о свему осталом: У почетку створи Бог небо и земљу; затим створи светлост; затим створи свод. Сада међутим, показујући Бога како заповеда и како разговара, Свето Писмо на прећутан начин показује Онога (=Логоса) Коме Он заповеда и са Ким разговара; не зато да би нас лишио знања, већ да би распалио нашу чежњу, подстичући је некаквим траговима и указањима на оно што је неизрециво. Свакако да бестелесна природа Божија ни у овом случају није имала потребе за изговореном речју.

Да ли тај свод представља нешто друго у односу на небо које је у почетку саздано, које је такође названо небом, и постоје ли уопште два неба? Пошто је, дакле, другом небу наденуто и друго име и одређена му посебна намена, ја вам кажем да оно представља нешто друго у односу на оно небо које је створено у почетку, да је чвршће суштине и да му је дата нарочита намена у васељени. Ми смо, пак, толико далеко од тога да не верујемо у постојање другог неба, да чак истражујемо треће, чијега је виђења удостојен блажени Павле (2 Кор 12, 2).

Што се тиче свода, то што се нама чини да је унутрашња страна шупљине која је према нама кругообразна, не значи обавезно да је и спољашња површина свода сферична и да је целокупан свод складно уређен и одасвуд гладак. Израз свод (=утврда, ступ) Писмо често користи у вези са стварима које имају нарочиту снагу; као када каже: Господ је утврда моја и прибежиште моје; и Ја утврђујем ступове њезине; и Хвалите Га на тврђави славе Његове. (Ни један од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим.)

Не треба да прође непримећено крај нас ни то да после заповести Божије: Нека буде свод, није просто речено: И би свод, већ: И створи Бог свод, а у наставку: И растави Бог. Нека буде свод; то је глас првоначалнога Узрока (=Отац). Створи Бог свод; то је сведочанство стваралачке и саздатељске Силе (=Син).

Да раставља, вели, воду од воде. Бесконачно је, како изгледа било разливање вода. Неизмерно мноштво воде било је разливено по земљи, и није било сразмерно према њој, већ ју је многоструко премашивало; јер велики Уметник је тако предвидео будућност, да је оно што је претходило уредио на корист ономе што касније долази.

А свод назва Бог небо; у смислу да тај назив углавном приличи нечему другоме, али је по сличности и свод тако назван. Приметили смо на много места да се простор који видимо назива небом – зато што је ваздух, пошто је пун и чест, јасно видљив нашим очима, и зато што назив небо (ουρανός) долази од видети се (οράσθαι).

ЧЕТВРТА БЕСЕДА

(О зборишту воденом = 1 Мој 1, 9-10)

Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора. Наравно да си ти упознао кретање воде након Господње заповести, и да си видео да се она разлива и нема ослонца у себи, тј. да се по својој природи слива низ стрмине и тече ка дубинама; међутим, какву силу кретања је вода имала пре тога, односно пре него што јој је та заповест начинила пут – то ни ти сам не знаш, нити си чуо икога да зна. Схвати, дакле, да глас Божији одређује природно својство ствари, а заповест која је тада творевини упућена, дала је стварима која су саздавана, природне законе којима ће оне касније бити

67/136


устројаване. Нека се сабере вода. Заповеђено је да вода тече, и она, подстицана увек овом заповешћу, никад не посустаје. Једним местом ми називамо највеће и најсавршеније стециште вода. Иако има и неких одвојених стецишта, ипак је једно збориште које од свих осталих сабира целокупну количину воде. Да не бисмо помислили да је Сунце узрок сушења земље, Саздатељ је произвео њену сухост пре него што је Сунце постало.

Зашто је речено: и нека се покаже сухо, а не: и нека се покаже земља? Јер сухо представља својство, док је земља само назив ствари. Као што је словесност својство човека, а реч човек означава живо биће у коме постоји то својство.

Добро је Богу море јер се његова влага враћа у дубине земље; добро је и зато што је стециште река; добро је и зато што загревано зрацима Сунца постаје узрок и извор ваздушних вода; а затим, добро је јер спаја копна која су веома удаљена једна од другога. И откуда ја могу са тачношћу сагледати лепоту мора, онако како је оно изгледало оку Творца?

ПЕТА БЕСЕДА

(О ницању из земље = 1 Мој 1, 11-13)

Нека изникне из земље трава, биље, односно нека земља сама од себе произведе ницање, без икаквог садејства од стране другога (наиме, неки сматрају да је Сунце виновник свега, а оно је створено тек након овог догађаја). Све што је створено испуњава свој нарочити разлог постојања у природи (па чак и отровно биље). Није Творац заповедио да се изједна појаве и семе и плод, већ да земља пусти из себе растиње и да се испуни зеленилом, те да биље тада заврши свој развој појавом семена, како би она првобитна заповест била поука природи за оно што ће убудуће бивати. Сво растиње настало је у једном временском тренутку, иако га претходно не беше на земљи; и ступило је у биће свако по својим особинама, издвајајући се јасним разликама од других врста: свака биљака одликовала се својим сопственим знацима. (Нико, дакле, ко проводи живот у греху, нека не пада у очајање, знајући да умеће баштованово може да промени својство биљака, а старање душе о врлинама у стању је да обузда сваковрсне болести.)

Но ко је у стању да опише разноврсност самих плодова, њихове облике, боје, нарочито својство њихових сокова, корист свакога од њих? Ништа није без разлога; ништа се не збива само од себе; све у себи скрива неку неизрециву мудрост. Нека изникне из земље. Та заповест још и сада у земљи пребива, и нагони је да сваке године испољи своју силу.

ШЕСТА БЕСЕДА

(О постанку светила = 1 Мој 1, 14-19)

Ако су видљиве ствари толико лепе, колико ли су тек лепе оне које су невидљиве? Ако величанственост неба надилази меру човековог разума, какав ће ум бити у стању да сагледа природу онога што је вечно? И ако је штета слепоме човеку што ово Сунце не може видети, колико ли је штета грешнику што се лишава истинске светлости?

Најпре су настали небо и земља. После њих је створена светлост; и растављен је дан од ноћи, па је онда настао свод и појавило се копно; вода је сакупљена у заједничка и одвојена зборишта; а земља се испунила породом, пустивши из себе небројено мноштво разнородних трава и обогативши се свакојаком врстом растиња. Тада још не беше Сунца ни Месеца, а ово велимо како они који не знају за Бога не би Сунце називали началником и оцем светлости, и да га не би сматрали творцем свега што ниче из земље. Говори се о

68/136


томе каква је потреба за стварањем светила небеских, јер вели: нека светле и обасјавају земљу. Обрати пажњу да ли је Мојсије речју обасјавају у довољној мери изразио оно што је желео; јер уместо светлети рекао је обасјавати. То, међутим, није у опреци са оним што је до сад речено о светлости. Јер, у почетку је створена сама природа светлости, а сада је саздано то сунчано тело да буде носилац оне првостворене светлости. Наиме, једно је ватра, а нешто друго је светиљка. Тама одступа пред наступањем светлости, јер су при првобитном стварању светлост и тама саздани таквима да су по природи узајамно противни. Но сада је Творац поставио Сунце да буде мера дану; а Месец, кад се испуни цео његов круг, да буде господар ноћи.

И нека буду знаци временима и данима и годинама. Оно нашта ова светила указују, преко је потребно за живот човечији (указују на падавине, ветрове…). Они који су склони претеривању потежу за овим стихом како би оправдали тобожњу науку о данима рођења, и веле како наш живот зависи од кретања небеских тела. Но пошто су просте речи Светога Писма које кажу: Нека буду знаци, они их по своме нахођењу разумевају, не као знаке атмосферских промена нити промена годишњих доба, већ као знаке људских судбина. Ако звезде сваког трена једна за другом образују нове и нове облике, у њиховим небројеним променама се много пута у једном дану образују облици царских рађања, па зашто се онда цареви не рађају сваког дана? Или, зашто они уопште наслеђују царство од својих отаца? Не може, дакако, свако од царева удесити да се рођење његовог сина збуде у царском знаку звезда. И који човек може бити господар над тим стварима? Како је, дакле, Озија родио Јоатама, Јоатам Ахаза, Ахаз Језекију, и како ником од њих није запало да се роди у часу кад се слуге рађају? Затим, ако узроци чињења добрих и лоших дела не би били у нашем извољењу, него би биле судбине – условљене звезданим знацима у часу нашег рађања – излишни су тада законодавци који одређују шта нам ваља чинити, а излишне су и судије које добродетељ награђују, а злобу кажњавају. Јер тада нема кривице ни на ономе који краде ни на ономе који убија, је он и кад би хтео не би могао задржати своју руку, јер га је неизбежна судбина приморала на таква дела. Велике наде хришћана тиме би ишчезле.

И нека буду, вели, знаци временима и данима и годинама. Када каже временима, мислим да под тим треба подразумевати промене годишњих доба. Знаци данима – није речено да творе дане, већ да господаре данима. Јер по свом постанку, дан и ноћ су старији од светила. Према сведочењу Писма небеско светило (било које од два: Сунце или Месец) је велико и бесконачно веће него што можемо сагледати.

Сматрам, пак, да месечеве промене имају великог утицаја на развој животиња и свега биља које ниче из земље, а које није краткога века. Ваздушне промене се такође прилагођавају тим Месечевим менама.

СЕДМА БЕСЕДА

(О гмизавцима [о рибама] = 1 Мој 1, 20-23)

Пошто су саздана светила небеска, испунише се и воде животињама, па се тако и ови предели украсише. Први пут сада постаје животиња са живом душом и са чулима. Једном истом силом и једнаком заповешћу, и велике и мале рибе ступају у постојање. Нека врве по води живе душе по својим врстама. Овде реч Божија заповеда да се појаве првине сваке врсте као какво семе њенога рода. Њихово мноштво положено је у јединку, како би се каснијим размножавањем показало, кад буде требало да се рађају и да се множе.

ОСМА БЕСЕДА

(О птицама и воденим животињама = 1 Мој 1, 20-23)

69/136


Речено је: Нека земља пусти из себе душу живу. Зар земља има душу? Пошто је Бог рекао: нека земља пусти из себе, није она сама произвела из себе нешто што је у њој почивало од раније, већ Онај који је ту заповест издао, Он јој је подарио и силу да може из себе пустити душе живе. Божанска реч се налази у природи свега што постаје. Речено је, не да би она (земља) испустила оно што у себи има, већ да би стекла оно чега нема, а Бог јој је подарио силу да то оствари. Воденим животињама је и слух отежан и слаб им је вид јер гледају кроз воду; и нема код њих никаквога памћења или уобразиље или познања оних ствари које чулно опажају. Због тога приповест показује да телесни живот водених животиња на неки начин управља њиховим душевним кретањима; док код копнених животиња, пошто су оне савршенијег облика живота, души припада свако вођство. Према томе, кад су водене животиње у питању, изгледа да су најпре саздана њихова тела у које је потом душа усађена, (јер су гмизавци са душом живота из воде изведени), а кад су копнене животиње у питању, заповеђено је да постане душа која ће образовати тело. Зашто земља пушта из себе душу живу? Да би ти научио у чему је разлика између душе животиње и душе човека. Животињска душа је у ствари земља. Немој мислити да је она по свом постанку старија од постања тела у коме почива, нити да она за навек опстаје, и пошто се тело разложи.

Зашто је заповеђено да птице настану из воде? Зато што постоји некакво сродство између оних животиња које лете и оних које пливају (на исти начин се крећу – пливају). И зато се пчеле, које не следе пример свога цара, убрзо покају због своје непромишљености, јер кад некога својим жалцем убоду, одмах умиру. Нека чују ово хришћани којима је дата заповест: Никоме не узвраћајте зло за зло, већ победите зло добрим… Према томе, која од ових чудесних ствари се не збива због тебе, који си по слици Божијој постао, кад се због једне сићушне птичице обуздава големо и страшно море, примајући заповед да се успокоји услед зиме.

ДЕВЕТА БЕСЕДА

(О копненим [животињама] = 1 Мој 1, 24-25 и 1, 26-27)

Свакако да се душа бесловесних животиња није из земље појавила пошто је претходно почивала у њој, већ је настала онога часа када је заповест дата. Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Шта је из свих ових примера на поуку нама људима? Не само то да старање Творца о нама досеже до свих ствари, већ и да и бесловесне животиње имају некакво осећање о будућим стварима; како се ми не бисмо расипали у овоме животу, већ да сва наша брига буде усмерена ка будућем веку. Човече, зар се нећеш постарати за себе? Нећеш ли, угледајући се на мрава, спокој будућега века сматрати важнијим од овога живота? Рецимо и ми заједно са пророком: Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио!

Има, међутим, и у нама природних врлина којима душа тежи, мада томе није поучена од људи, већ се то налази у самој њеној природи. Јер као што нас ни једна беседа не учи томе да мрзимо болест, већ по природи имамо одбојност према свему што нам је на штету, тако и душа има некакву урођену склоност да се уклања од зла. Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно.

Оне животиње које се лакше дају уловити и појести, те се више и множе… и тако нема ничега међу створеним бићима што је лишено Промисли, нити ичега што је без старања које му је неопходно… и тако су истините оне речи да

70/136


се у творевини не може пронаћи ништа што је сувишно нити ишта што недостаје. И нека нико не оптужује Творца због тога што је у наш живот увео отровнице и опасне и непријатељске животиње. Звериње је, наиме, доказ вере. Верујеш ли Господу? На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја. Ако си неверник, немој се више плашити звериња него свог безверја, којим си себе учинио погодним за сваку пропаст.

Потом рече Бог: Да створимо човека. Где је сада онај Јеврејин који се у претходном делу беседе – док је светлост богословља као кроз какво окно просијавала и док је на таинствен начин наговештавала Друго Лице Божанства, иако се он још увек не беше јасно показало – супротстављао истини, говорећи како Бог овде са самим Собом разговара? Све док се није појављивао овај кога треба поучити, проповед богословља беше скривена у дубинама; али кад је дошло на ред стварање човека, тада се откри чиста вера и пројави се јасно учење истине. Да начинимо човека. Чујеш ли, христоборче, да се Он обраћа сараднику у стварању, кроз Којега и векове створи… и Који све носи речју силе Своје? Коме Он каже: По Нашој слици? Коме другоме ако не Ономе Који је сјај славе и обличје Бића Његова. И створи Бог човека. Не каже створише. Овде Мојсије са сигурношћу ступа ка монади. По слици Божијој створи га - И опет он помиње личност Сарадника у стварању.

71/136

Свети Василије ВеликиО СВЕТОМЕ ДУХУ

Свети Василије Велики (330-378)

О СВ Е Т О М Е Д У Х УО СВ Е Т О М Е Д У Х У

„Спис О Светоме Духу написан је током 375. на молбу Амфилохија Иконијског. Непосредни повод, о коме говори и сам Василије не почетку свог дела, био је догађај са богослужења у Кесарији којом приликом је Василије на служби употребљавао наизменично два типа доксологије у част Свете Тројице: „Слава Оцу кроз Сина у Светоме Духу“ и „Слава Оцу са Сином и са Светим Духом“, истичући више ову последњу као правилнију. ... Василије у овом делу говори о литургијско-богословском предању и поретку у Цркви, бранећи правилност вере у Духа Светога изражену у литургијском исповедању и пракси Цркве, а истоветну са Божанским Откривењем записаним у Светом Писму.“

еп. Атанасије (Јевтић)

„Добар део овог списа се још једном успротивљује аријанству. Потребно је с тога, за боље разумевање списа О Светоме Духу, познавати Аријево учење. Док Василије пише ово дело, још увек је у жижи теолошких размишљања Христово Божанство. Стога је разумљиво што је прва поглавља посветио тим питањима. Василије такође има у виду Савелијанство (Отац, Син и Дух су имена за различите облике божанског деловања; један је Бог), што га је присилило да често истиче истинску постојаност Оца, Сина и Духа; наглашавао је да су ипостаси са својим властитостима и особитостима.

Али главни део и тема књиге се противи духоборачким учењима, и њиховим учењима је и условљена структура књиге. По пневматомасима, Дух Свети није Бог. Дух нема удела у стварању, јер је и сам створен. Њега је створио Син и Њему је Дух потчињен. Улога му је да води Богу, учи крепости и оплемењује човека. Дух је Божији дар у човеку (понекад у толикој мери да губи особеност). Да је Бог, био би удаљен од човека и надасве му туђ.

Василије је био свестан да већ називи изражавају величину и узвишеност Духа Светог. Зато је марљиво тражио у Светом Писму имена за Духа. Сматрао је да је најузвишенији назив за Њега управо Дух Свети. За Василија Дух Свети је „живо и разумно Биће“, по суштини у потпуности Бог! Дух је сродан Оцу и Сину по природи, али и по деловању; Дух је „у свему скроз неодељен и нераздвојен од Оца и Сина“. И Он добија од Оца постојање; происходи из Њега као Дах Божијих уста. Василије на основу Мт 28, 19 тврди да се Дух односи према Сину исто као Син према Оцу. Дух је посредством Сина сједињен са Оцем. За Василија стварање је у одличном смислу тројично. Свему је једини узрок Отац. Али Он ствара кроз Сина, а Син кроз Духа довршава. Отац је узрок, Син извршитељ, а Дух даје пунину и савршенство. „Дух саоживљава са Богом који ствара сваки живот, и са Сином који даје живот.“ Дух поседује животворну моћ; преображава душе да могу живети у небеском светлу. У икономији коју је Бог извео кроз Христа, Дух има удела. Сва су Христова дела учињена силом Духа Светог... Дух твори Цркву; сједињује чланове заједнице и чини их у Христу једним телом. Службе у Цркви што их Апостол набраја у 1 Кор 12, 28 потичу од Духа. Трајни боравак са Оцем и Христом у слави додељује Дух.

Василије се трудио да Библијом и Предањем докаже да Духу припада једнака част и слава као Оцу и Сину, јер се тиме показује једносуштност (избегао је да у целом делу искористи појам једносуштан). Свакако да је веровао да је Дух једносуштан Оцу и Сину, ипак он ту реч није хтео применити на Духа. Његов се теолошки напор састојао у томе да нађе израз који може ваљано наговестити (заменити, а у исто време подразумевати) израз „једносуштан“.

72/136


Василије је био упућен у потешкоће и расправе које је изазвао Никејски „једносуштан“. Док пише овај спис још се увек расправља о том „једносуштан“. Цркву подељену на једносуштности Сина, није требало разјединити и питањем једносуштности Духа.

Василије наглашено разликује догму и керигму. Такво се разликовање по први пут среће код Василија (XXVII глава), он први говори о томе. Керигма је јасно и јавно учење Цркве изражено у писаним документима. Догма је унутрашњи живот Цркве, потичу од Апостола, али нису записане у Писму већ се преносе Предањем. Ово разликовање је важно за разумевање овог списа.“

Маријан Мандац

- I -

Ваља испитати и најситније делове говора о Богу. Ево шта нам је обећано: постати Богу слични колико је могуће људској природи. Сличности, пак, без познања нема, а познање извире из подучавања. Но говор је почело подучавања. Делови су говора слогови и речи. Према томе испитивање слогова није изван циља. Истину је тешко дохватити, посвуда за њом ваља трагати. Ко презре почетна слова као малена, никад неће досећи врхунце мудрости. Која је од речи о Богу тако сићушна да јој, била она добра или не, у сваком случају не припада велико значење?

- II -

Цепидлачење јеретика о слоговима (мисли се на доксологију која је спорна) није нешто безазлено; оно не води малом злу, већ скрива дубоко и мрачно учење против праве вере. Богу Оцу придају као засебно власништво од Кога. Богу Сину одредише кроз Кога, Духу Светом у Коме. Тврде да се таква употреба предлога никад не мења, како би различитим изговарањем дошла до изражаја и разлика у природи. По њима од Кога означава Творца, кроз Кога – Слугу или средство, у Коме – време и место.

- III -

Свакако је ове људе завело у ту заблуду мишљење световних мудраца који од чега и кроз шта приделише реално одвојеним (стварима) по природи. Философи, наиме, сматрају да од чега означује твар, кроз шта средство или, уопштено службу. Разнолико тумаче природу узрока и деле је на засебна значења. Од чега сматрају својственим за твар (предмет је од дрвета). Израз кроз шта (према чему) означавао би замишљен нацрт. Ради чега се односи на циљ. У чему означавало би време или место. Наши противници запажања ништавне и испразне преваре (=философије) преносе на једноставно и припросто учење о Духу, да би Бога Логоса умањили, а Духа Светог одбацили. Израз што пагани приписаше оруђу без душе, ови људи не оклевају пренети на Створитеља васељене. Закључак оваквог њиховог размишљања – различите су природе узрока, средства и простора.

- IV -

Писмо употребљава предлоге без икакве разлике. Ми признајемо да се реч истине (=Свето Писмо) често служи тим честицама (мисли на доксолошке „са“, „кроз“, „у“, „и“). Ипак оспоравамо да слобода Духа на било који начин робује ускогрудности паганских мудраца. Од чега не значи увек твар, него Писмо уобичајније тај израз користи за Врховни Узрок: „један Бог од Кога је све“ (1 Кор 8, 6).

- V -

„Кроз Кога“ се каже и за Оца, а „од Кога“ и за Сина и Духа. Нити Отац себи задржава „од Кога“, а Сину даје „кроз Кога“, нити Син са своје стране искључује Духа Светог из заједништва у „од Кога“ или „кроз Кога“. Павле пише: „Један је Бог Отац од Кога је све, и један је Господ Исус

73/136


Христос, кроз Кога је све“ (1 Кор 8, 6 = парафраза). Он не говори тако да би увео различитост природа, него да би показао како је појам Оца и Сина непромешан (против Савелијанства). Ти изрази нису међусобно успротивљени. Павле је на другом месту обе речце применио на једну и исту особу – Сина Божијег, када говори: „Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све“ (Рим 11, 36).

Син је тај који држи земљу и руком је прихвата. Он све доведе у ред и склад. Бићима од Њега долази, по вољи Бога Оца, узрок постојања. Све кроз Њега има трајање и опстанак, јер Он је све створио и сваком створењу појединачно је одмерио потребно за издржавање. Стога се све према Њему и окреће.

- VI -

О једнакости славе - Кажу: Син није с Оцем већ после Оца. Дух се не ставља скупа с Оцем и Сином, већ је испод Њих. У ком смислу кажу да је Син после Оца? Јели млађи по времену, реду или части? Никакав временски размак не раздваја природну повезаност Сина с Оцем. Чак ни људско поимање синовства не пружа повод да се за Сина каже како је млађи од Оца. Ово важи, не само зато што оца и сина истовремено спознајемо по њиховом односу, већ такође и зато што се каже да је временски млађе, оно што има мањи размак од садашњег тренутка. Животу, пак, што надвисује све време и све векове, постојање мерити раздаљином у односу на садашњост, није ли, не само безбожност, већ и сам врхунац лудости? Дакле, правој вери одговара да Сина истовремено исповедамо са Оцем.

Синовљев однос према Оцу није ни смештање на неко подређено место, јер у Писму каже: „седи Мени с дресне стране“ (Пс 109, 1). Десна страна не значи ниже место, већ однос једнакости. Сам Господ отворено сведочи о истој части са Оцем (Јн 14, 9: 5, 23: 1, 18; Мк 3, 38).

- VII -

Када разматрамо узвишеност природе Јединородног и величину Његовог достојанства, сведочимо да Му је слава са Оцем. Имамо ли на памети добра што их нама дели или наш приступ Богу и присност с Њим, исповедамо да ту милост постижемо кроз Њега и у Њему. Према томе, за оне који прослављају својствен је израз с Ким, док кроз Кога користе они што благодаре. Што говараху наши Оци, и ми говоримо: слава је Оцу и Сину заједничка. Ни ред имена (мисли на редослед у Мт 28, 19), ни природа заиста не допуштају раздвајање.

- VIII -

Када је говор о Христу као вратима (Јн 10, 9) или путу, или када апостол Павле захваљује „Богу кроз Исуса Христа“ (Рим 1, 8), или када говори: „кроз Кога примисмо милост и апостолство“ (Рим 1, 5), најприкладније и најјасније стоји кроз Њега. Али уколико је Бог Син, Христос поседује славу с Оцем и уз Оца. Ми се стога служимо са оба израза, јер један исказује Христово властито достојанство, а други његову милост према нама. Душама, заиста, кроз Христа долазе све помоћи. За сваки поједини облик бриге нађен је властити назив Христу (Пастир, Лекар, Заручник, Хлеб, Секира, Камен), што нас не наводи да о Њему мислимо ниско, већ напротив, улива нам страхопоштовање пред великом Спаситељевом моћи и човекољубљу.

Син дели свакојаке дарове, разноврсне ради оних којима чини доброчинства, али примерене већ према нужди потребе. Непостојећем даје биће, створено одржава. Према томе, нама добра долазе од Оца кроз Сина.

Но да нас никад не заведе величина дела на мисао да је Господ без извора. „Ја живим због Оца“ (Јн 6, 57). Христос каже: „Син не може ништа чинити сам од себе“ (Јн 5, 19); „Примих заповест шта да кажем и шта да говорим“ (Јн 12, 49). Господ вели: „Све је Моје - Твоје“, да би на Оца свео извор свега створеног. Такође каже „и Твоје – Моје је“, јер му од Оца долази стваралачка узрочност,

74/136


иако Му није потребна помоћ да би деловао, нити Му је за извршење појединачног дела потребно посебно одобрење. Логос све чини по слици Онога Који Га је родио. Ако је Оцу једнак по бићу, биће Му једнак и по моћи. Којим је бићима моћ једнака, заиста је надасве једнако и деловање. Христос је „Божија сила и Божија премудрост“ (1 Кор 1, 24), „све је кроз Њега и за Њега створено“. СИН НИЈЕ ИГРАО УЛОГУ СРЕДСТВА И СЛУГЕ, ВЕЋ ЈЕ СТВАРАЛАЧКИ ИЗВРШИО ОЧЕВУ ВОЉУ. Стога кад Христос говори: „реч коју чујете није моја, него Оца који ме је послао“ (Јн 14, 24); „како ми заповеди Отац, онако творим“ (Јн 14, 31), не служи се таквим речима како би назначио да је без слободе у избору, већ да објави јединство и нераздвојивост Своје и Очеве воље. Све што Отац има припада Сину. Син то поседује одједном, а не да би му пристизало мало по мало. Ко, дакле, не призна да Син има све од почетка, никад неће допустити да ће Он икад приспети до савршенства. Очево стварање кроз Сина не уноси никакву несавршеност у Очево стваралачко деловање, нити даје да се наслути икаква слабост у деловању Сина, већ доказује јединство њиховог хтења.

- IX -

Дух Свети усавршује, сам ни у чему не оскудева. Не живи обнављањем сила, већ је Давалац живота. Не расте додавањем – од почетка је потпун. Извор је посвећења. По природи недоступан – по доброти се да схватити. Све испуњава Својом снагом. Не даје се истом мером, већ Своје деловање дели сразмерно вери. По бићу је једноставан – у чудесима разнолик. Свакоме се даје читав и посвуда је сав. У Духу се уздижу срца. Он за руку води слабе и онима који напредују даје савршеност. Духоносне душе просветљене Духом постају духовне и на друге зраче милост. Отуда су прорицања будућности, разумевање тајни, схватање скривеног, рездељење дарова, небески живот, игра с анђелима, бескрајна радост, постојаност у Богу, сличност са Богом и врхунац жеља – постати бог.

- X -

Противници веле: Духа Светог није допуштено стављати са Оцем и Сином, јер му је природа различита и достојанство неједнако. Право је да на то одговоримо апостолским речима: „треба се већма покоравати Богу него људима“ (Дап 5, 29). Ако је, наиме, Господ у предању спасоносног крштења јасно наредио ученицима да све народе крштавају „у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 19), и при том се није сматрао недостојним заједнице са Духом, а ови људи кажу да га не треба изједначити са Оцем и Сином, зар се очито не противе Божијем наређењу?

На који начин се спасавамо? – Крштењем. Ако признајемо да је то спасење остварено кроз Оца и Сина и Духа Светог, зар ћемо одбацити „правило науке“ што га преузесмо? Заиста би било вредно тешких уздисаја кад бисмо сада били даље од свог спасења него кад поверовасмо, и ако се сада одричемо онога што онда примисмо. Зар да заведен тобожњим доказима тих људи, издам Предање што ме уведе у светло, даде ми милост богопознања, и по коме дотад непријатељ због греха – постадох Божије дете?

- XI -

Ономе ко отклања Духа, сведочим да ће му вера у Оца и Сина доспети у ништа. Уосталом, не може је без помоћи Духа ни имати. Ко наиме не верује у Духа (као Бога) – не верује ни у Сина, а самим тим ни у Оца. „Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ (1 Кор 12, 3); исто тако: „Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави.“ (Јн 1, 18). Такав човек нема удела у истинском клањању, јер се Сину не може клањати осим у Духу, нити Оца називати неголи у Духу посињења.

- XII -

75/136


Нека никог не заведе чињеница што Апостол (Павле) често изоставља име Оца и Светога Духа кад спомиње крштење (Гал 3, 27, Рим 6, 3). Именовање Христа значи све исповедати, јер се тиме објављује Бог који помазује, Син који је помазан, и Дух који је помазање.

- XIII -

Противници истичу: и друга бића су прибројана Оцу и Сину, а ипак нису с њима слављена (1 Тим 5, 21). Али, анђеле због тога нити издвајамо од осталих створења, нити допуштамо да се броје с Оцем и Сином. Према томе, Дух и анђели нису из истог разлога поменути. Дух је наведен као Господ живота, а анђели као помоћници садруговима у ропству и верни сведоци истине.

- XIV -

Противници кажу да ни онда није праведно да се Дух сврстава са Богом, макар се у Њега и крштавамо. „И у Мојсеја се неки крстише у облаку и мору“ (1 Кор 10, 2). Зашто, дакле, питају противници, због вере и крштења толико уздишеш и над створењем величаш Духа Светог, кад је исто, по сведочанству Писма, додељивано и људима? Шта ћемо рећи? Вера је у Духа попут вере у Оца и Сина. Исто је и са крштењем. Вера, пак, у Мојсија и у облак, вера је у сенку и праобраз. Праобраз је, наиме, објављивање очекиваног по опонашању, уколико унапред наговештава и најављује будуће. Ко о истини суди на основу сенке, исто поступа и са крштењем, јер са праобразима упоређује оно што они означују, те Мојсијем и морем настоји уништити сву јеванђелску историју спасења.

- XV -

Кажу: и у води се крстимо, па ипак нећемо воду поштовати више од све остале природе, нити ћемо јој дати удела у Очевој и Синовој части. Спаситељска проповед нашег Бога и Спаситеља састоји се у повратку човека и непослушношћу насталог отуђења у заједницу са Богом. За савршеност живота нужно је следити Христа не само у примерима благости, понизности и стрпљивости, већ и у самој смрти (Фил 3, 10-11). Али како постајемо слични Његовој смрти? Погребењем с Њим кроз крштење (Рим 6, 3-5). На који начин? Нужно је прекинути ранији живот. Но то је немогуће ако се човек не „роди одозго“ (Јн 3, 3). Али, да би се почео нови живот, ваља претходни привести крају. Крштење (погружење) сликовито означује одбацивање телесних дела (Кол 2, 11-12); оно је чишћење душе од љаге која јој долази од телесне мисли (Пс 50, 9). Стога се не чистимо као Јевреји за сваку нечистоту, већ познајемо једно спасоносно крштење, као што је једна смрт за свет и једно васкрсење из мртвих. Крштење је икона једном и другом. Вода остварује слику смрти, Дух даје залог живота. Ево, дакле, шта значи израз „родити се одозго из воде и Духа“ (Јн 3, 3): умирање се обистињује у води, а живот нам је дат кроз Духа. Крштење није „прање телесне нечистоће, него обећање Богу добре савести“ (1 Пт 3, 21). Да би нас припремио за васкрсли живот, Господ предлаже јеванђелско понашање када налаже да се не срдимо, да подносимо противљења, да будемо чисти од љубави према уживању. На тај начин слободним избором унапред остварујемо оно што будући век поседује по природи.

Кроз Духа је враћање у рај. Кроз Њега је пењање у Царство небеско и повратак посиновљењу. Кроз Духа смо испуњени сваким благословом и у овом и у будућем веку. Кроз Духа као већ присутну, у огледалу гледамо милост добара, која се за нас налазе у обећањима и којих уживање чекамо у вери.

Разлика између милости што долази од Духа и крштења водом види се отуд што Јован крштаваше водом, а Господ наш Исус Христос Духом Светим (Мт 3, 11). Но они који у борбама за веру поднеше смрт за Христа, а не наследством, за спасење нису требали знакове воде, јер су крштени у властитој крви.

76/136


- XVI -

Како је Дух Свети у свему нераздвојен од Оца и Сина? – Када Бог раздељује снагу за деловање и Господ службе, Дух Свети је присутан, и свакоме по достојанству од своје воље раздељује меру духовних добара (1 Кор 12, 4-6: 11).

При стварању свему насталом изворни узрок је Отац, стваралачки Син, усавршитељски Дух. Анђели постоје Очевим хтењем, у биће су доведени делатношћу Сина, савршеност су стекли присутношћу Духа. Нека нико не помисли да ја тврдим да постоје три изворне ипостаси (у овом случају ипостас=суштина), или да кажем да је Синов делатни чин несавршен. Свему је један Узрок што кроз Сина ствара и у Духу приводи савршенству. Псалмопевац говори: „Небеса су учвршћена Речју Господњом и сва је њихова моћ од Даха Његових уста“ (Пс 32, 6). У псалму, дакле, распознајеш Троје: Господа који наређује, Реч која ствара и Духа који учвршћује. Шта је учвршћење неголи савршеност у светости.

Небеске силе нису по природи свете, већ оне у складу са својом службом примају од Духа Светога меру посвећења. Истрајношћу у добру задржавају достојанство. У избору имају слободну вољу, али никад не одступају од стремљења према истинском Добру, али им свакако треба помоћ Духа (Тврдим да ни Гаврило није никако другачије прорекао будућност (Лк 1, 13-20; 30-35) осим предзнањем Духа). Немогуће је да без Духа тај живот (међу духовним силама) остане законит. Како би серафими певали „Свет, Свет, Свет“ (Ис 6, 3) да их Дух није научио колико пута ваља узвикивати да славопој буде побожан.

Ко може да негира да је историја човековог спасења што је по Божијој доброти оствари велики Бог и Спаситељ наш Исус Христос (Тит 2, 13) довршена милошћу Духа? Цело је Христово деловање обављено уз присутност Духа. Дух је успоставио устројство Цркве: дао јој је „прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, потом чудеса па дарове лечења, помагања, управљања, говорења језицима“ (1 Кор 12, 28). Тај је поредак начињен према рездељењу дарова од Духа. Он ће бити присутан и на дан Другог Христовог доласка. Чини се да Дух остаје са онима који су једном примили печат (а згрешили) и чека њихово обраћење у спасење. Али ће се у Онај дан потпуно оделити од душе која је одбацила Његову милост.

- XVII -

На исти је начин објављено име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Стога, како се Син односи према Оцу, тако се и Дух односи према Сину. Ако је Дух стављен до Сина, а Син до Оца, јасно је да је и Дух уз Оца.

- XVIII -

Када Господ објављиваше Оца и Сина и Светога Духа, објави их скупа, а не бројем. Није, наиме, рекао: у првога и другога и трећега. Не рече ни: један, два и три, већ нам по светим Именима дарова познање вере која води спасењу. Један је Бог Отац, и један је Једнородни Син и један је Дух Свети. Ако је ипак потребно да их субрајамо, не дамо се неразумним бројањем завести на многобожачку мисао. Ми, наиме, не збрајамо уколико јединство преносимо у мноштво. Ако се, пак, клањамо „Богу од Бога“ исповедамо и властитост личности и остајемо при монархији (монос=један, архи=узрок). Божију тајну не цепамо у мноштво делова, јер се у Богу Оцу и Богу Јединородном посматра такорећи један образ који се одражава у једнакости Божанства. Син је у Оцу и Отац у Сину (Јн 14, 10), јер је Овај као Онај и Онај као Овај. У томе је њихово јединство. Према томе, по властитости особа су један и један; по заједништву природе обојица су једно. Како онда ако су један и један, нема два бога? Та, и цареву слику називамо царем, а ипак се не говори о два цара. Моћ се не цепа нити слава дели. Част исказана слици прелази на оног ко је на њој. Оно што је овде слика опонашањем, то је Син овде по природи. Као што у уметности

77/136


постоји сличност с обзиром на облик, тако у Божанској и једноставној природи јединство стоји у заједништву Божанства.

И Свети Дух је само један. Он је толико далеко од створене природе колико само јединство од сложеног и многоструког. Тако је сједињен с Оцем и Сином као јединство с јединством.

Не произилазе само отуд докази о заједништву у односу на природу, већ и из тога што се за Духа вели да је од Бога. Дух није од Бога као што је све од Бога, него као Онај Који од Бога излази (происходи). Не излази рођењем као Син, већ као Дах Божијих уста. Уста овде не значе телесни уд, нити дах пару што се раствара. Уста ваља разумети достојно Бога и Дах као живо Биће Које је Господ посвећења. Овде је, додуше, објављена сродност са Богом, али начин доласка у постојање остаје неизрецив.

Али за Духа се такође каже да је Дух Христов, јер је са Христом дубоко сједињен. Зато једино Дух достојно слави Господа. Пророк говори: „Син слави оца и слуга свог господара“ (Мал 1, 6). Од тих прослављања „служањску“ исказује створење, а „породичну“ Дух.

Љубитељима Истине Дух у Себи пружа моћ да могу да мотре Икону Пралика. Не разоткрива Је од споља, већ у самом Себи омогућује да Је спознамо. Дух, према томе, у себи показује славу Јединородног и истинским клањатељима у Себи пружа познање Бога. Пут богопознања иде од једнога Духа, кроз једнога Сина до једнога Оца. Обрнутим смером иде посвећење и царско достојанство.

- XIX -

Нека је то тако, веле, али Дух нипошто не заслужује такву част да бисмо Га величали у славоспевима. Где да потражимо доказе да Духу припада достојанство што надмашује сваку памет, ако сматрају да заједница са Оцем и Сном није довољно сведочанство Његовог достојанства?! Може се, дакако, погледати на значења Његових назива, на величину дела, на доброчинства што их исказује нама, или тачније целој творевини, да бисмо макар мало проникнули узвишеност Његове природе и недостижност силе.

Зове се свети као што су и Отац и Син свети. Створењу светост придолази изван, а Дух светост поседује као пуноћу природе. Доброту поседује као биће. …Тако су Духу имена заједничка са Оцем и Сином. Те називе добија због природне сродности са Њима. Јер откуд иначе? Која су Му дела? Величином су неизрецива, мноштвом небројива. Небеске су моћи учвршћене Духом (учвршћење значи сталност постојаности у добру). …Васкрсење мртвих је дело Духа (Пс 103, 30). Да ли се овде треба плашити да ћемо претераним частима преузвисити Духа? Велиш да је Дух слуга? Али Христос каже: „Слуга не зна шта чини његов Господар“ (Јн 15, 15). Дух, пак, зна оно што је Божије, као што и људски дух зна шта је у човеку. „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега“ (1 Кор 2, 11).

- XX -

Противници тврде да Дух није ни роб ни Господар, већ слободан. Кукавне ли одважности такво шта рећи! Људским примерима нагрђују истине о Богу и настоје применити на Божанску и неисказиву природу овоземаљски обичај којим означавамо различитост достојанства. Не увиђају да и од људи нико није по природи роб. Оном, наиме, који из несташице разумности у себи нема природна вођења, кудикамо је боље да постане туђим власништвом како би њим равнао разум господара. Тада личи на лађу која на кормилу има кормилара (упореди 1 Мој 27, 29-40). Слободни су, напротив, они који умакоше сиромаштву, рату и којима не треба брига других. Према томе, иако се неко зове господар, неко слуга, сви смо заједно робови ради узајамне источасности и као власништво

78/136


свога Створитеља. Живот који се не би налазио под Господњим надзором био би од свих најјаднији. Такви су отпали анђели који се ослободише „ропства“, јер усташе против свемогућег Бога; не што би по природи били другачији, већ из непослушности према Творцу. Кога, дакле, називаш слободним? Оног што нема моћи да другим влада, нити допушта да се њиме управља? Такве природе међу бићима нема. Стога, ако је Дух створен, свакако робује са свима осталима.

- XXI -

Али зашто треба да се бранимо ниским доказима и да стекнемо нечасну победу, кад је могуће часнијим доказати неоспориво величанство славе Духа?! (Будемо ли казали шта нас научи Писмо, духоборци ће сместа снажно и жестоко повикати, зачепити уши, пограбити камење те од тога начинити оружје и навалити на нас. Али сигурност не смемо ценити више од истине) 2 Сол 3, 5; 1 Сол 3, 12-13; 2 Кор 3, 14; 1 Кор 3, 16.

- XXII -

Заједништво Духа по природи доказује се отуд што је попут Оца и Сина тешко доступан разматрању | Савршенство природе Духа на видело долази, не само тиме што Дух има иста имена и што суделује у делима Оца и Сина, већ и по томе што га разматрање може једва досећи. Што, наиме, Господ вели о Оцу као Оном Који надвисује људску спознају и што каже о Сину, исто тврди и о Духу Светоме. „Праведни Оче, свет Те није упознао“ (Јн 17, 25). Када овде говори о свету, не мисли на састав неба и земље, већ на овај пролазни живот који је подложан хиљадама промена. И о Себи говори: „Још мало и свет Ме више неће видети, али ви ћете Ме видети“ (Јн 14, 19). Исто рече о Духу: „Дух истине Кога свет не може примити јер Га не види и не познаје. Ви Га познајете јер борави у вама“ (Јн 14, 17). Телесни човек коме дух није извежбан у разматрању, већ је читав закопан у телесним мислима као у блато, не може поглед винути према духовном светлу Истине. Стога свет не прима милост Духа као ни болесно око сунчеву светлост. Господ, пак, дарује ученицима, за које сведочи да им је по Његовој науци живот чист, способност да већ сада могу разматрати и гледати Духа. Онога Кога свет не може обухватити умом, Кога могу разматрати једино свети због чистоте срца, шта треба о Њему мислити и какве су части по Његовој мери?

- XXIII -

Какву природу треба да признамо Оном Који је свуда и Који је с Богом? Зар да не узвишавамо и не славимо Оног Kоји је по природи Бог, величином недокучив, силан у делима и добар у доброчинствима? Ја држим да слављење Духа и није друго шта неголи набрајање Његових чудесних дела. Ми, наиме, не можемо другачије славити Бога, Оца нашег Господа Исуса Христа и Његовог Јединородног Сина, осим ако по својој моћи набројимо чудеса Духа Светог.

- XXIV -

Пуно је ствари које се у створеном свету славе. Нпр. сваки човек је „овенчан славом и чашћу“ (Пс 8, 6), постоји слава Месеца и звезда (1 Кор 14, 51). Ти би хтео да између свега једино Дух, макар има толико слављених бића, не буде слављен.

Добро, веле, нек се слави, али не са Оцем и Сином. Но каквог смисла има измишљати Духу друго место, а презрети оно што Му га одреди Господ; заједништво славе ускратити Оном који је свуда везан са Божанством – у вероисповести, откупитељском крштењу, творењу чудеса, у борављењу са светима, у милостима што их даде послушнима? Никакав дар не долази створењу без Светога Духа. Где, дакле, да Га сврстамо? Са створењем? Али створење робује, а Дух ослобађа (2 Кор 3, 17).

79/136


Дух познаје Божије дубине. Створење кроз Духа прима објаву тајни. Саоживљава са Богом који ствара сваки живот и са Сином који даје живот (Рим 8, 11; Јн 6, 63). Како, дакле, Духу оспорити животворну моћ и учинити Га сродним са природом која примањем добија живот?

Говоре: Дух је у нама као Очев дар. Дух је, додуше, Божији дар, али дар живота. Није ли Бог и Сина даровао људима (Рим 8, 32; 1 Кор 2, 12). Према томе, зар они који тако зборе не надмашују Јеврејску незахвалност, кад они преобиље Божије доброте узимају као повод за хулу? Духу приговарају што нам даде слободу да Бога називамо својим Оцем (Гал 4, 6).

- XXV -

Противници питају: зашто Писмо нигде не учи да се Дух слави са Оцем и Сином? Зашто свугде радије, као прикладније, употребљава славити у Духу? Ја ипак не бих рекао да у упућује на мање племениту мисао. Напротив, право схваћена, мисао води самом врхунцу. Тако опазимо да се често употребљава уместо са (Пс 65, 13: 104, 37: 43, 10). Нигде ми не нађосмо: теби Оче част и слава кроз твог Јединородног Сина у Светоме Духу. Сваки од поменутих предлога да се засебно наћи, али никад неће моћи прстом упрети у њих повезане у тај след. Према томе, ако се желе строго држати Писма, нека покажу одакле црпе свој начин изражавања. А ако се управљају обичајем, нека и нама то не бране. Везник и има исто значење као предлог с, и то је исувише очигледно.

- XXVI -

Веле: Богу треба исказивати славу у Духу Светоме, а не и Духу. Али колико год честица и имала значења, видимо да сва могу послужити одређењу Духа.

Умеће је силом увек у уметнику, а чином онда кад по њему ради. Тако је и са Духом. Увек је уз оне који су Га достојни, али делује по потреби: у пророштвима, у оздрављењима или неким другим чудесним делима. Дух се, уз то, у складу са раздеобом дарова поима као целина у својим деловима. Сви удови скупа чине у јединствености Духа Христово тело и једни другима према милосним даровима служе. Дух је место светих.

Кад пред очима имамо достојанство властито Духу, проматрамо Га с Оцем и Сином. Али ако мислимо на милост остварену у онима који имају на Њему удела, велимо: Дух је у нама. Славопој, дакле, што га приносимо у Духу, није исповедање Његовог достојанства, већ признање наше слабости, да од себе нисмо способни исказивати славу, већ да је наша способност у Духу Светом. Немогуће је видети слику невидљивог Бога осим у осветљењу Духа. Ко мотри слику не може од слике раздвојити светло. Нужно је да се узрок гледања види са оним што се гледа. По Отиску долазимо Ономе коме припада Отисак и истолики Печат.

- XXVII -

(О разликовању догме и керигме види и у уводу преводиоца). Ево шта је смисао Предања: светиња не сме ради навикнутости обезвредити спознају догми, јер се о њој не води брига. Једно је догма, а друго проповедање. О догми се ћути, а проповед се разглашава. Облик је ћутања и нејасноћа којом се служи Писмо када смисао догми, на корист читалаца, чини тешко схватљивим.

Васкрсли са Христом, стајањем се за време молитве не сећамо само милости која нам је дата на дан васкрсења (=недељу), већ такође чињенице да је тај дан у неку руку слика будућег века. Стога Мојсије почетни дан не назива првим, већ једним (упореди са Шестодневом). Рече: „би вече и би јутро, дан један“ (1 Мој 1, 5). Као да се тај дан често враћа! Због тога је тај једини дан и осми уколико по себи предочава онај дан који је доиста једини и осми, о коме и Псалмопевац говори у насловима неких псалама (Пс 6 и 12). Реч је

80/136


о стању што долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да тог дана обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занемарили „попудбину“ за ово путовање. Свака је педесетница сећање на васкрсење што нам предстоји у вечности. Црквени нас закони научише да се у тај дан на молитви ваља држати усправно: очевидним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност.

- XXVIII -

Павле пише Колошанима: „вас што бесте мртви по преступима, са Христом оживи“. Зар Бог поклони живот са Христом своме народу и Цркви, а Дух да нема живота са Христом? То је безбожно и помислити! Како онда не би било праведно да оно што је по природи повезано и у исповедању вере буде сједињено? Живот оних који су се надали у Господа је „скривен са Христом у Богу“ и „кад се Христос, наш Живот, буде појавио, тада ће се и они појавити с Њим у слави“ (Кол 3, 3-4).

Врхунац је безумља ово: ми се у Духу, вером у Христа, надамо да ћемо са Христом васкрснути и с Њиме заједно бити на небесима, кад тело наше ништавности преобрази у духовно, а Духу не дајемо удела у седењу с Христом, у слави, и било чему другом што кроз Њега поседујемо. Зар да Духу Светом ништа не признамо од оног чега себе сматрамо достојнима по сигурном дару Оног Који обећа, зато што то надилази достојанство Духа? Ти очекујеш да ћеш са Христом бити прослављен (1 Сол 4, 17), а Духа светлости не славиш са Христом као да није достојан исте части као и ти. Заиста, полагаћете грдне рачуне за овакве речи. Чусте од Бога који не лаже да је хула на Духа Светог неопростива (Мт 12, 32).

- XXIX -

Набрајање црквених великодостојника који се у својим списима служе речју „са“

- XXX -

Приказ садашњег стања у Црквама

81/136

Свети Василије ВеликиУЧЕЊЕ

- У Ч Е Њ Е -

СТВАРАЊЕ

У почетку, и у временском почетку Бог ствара свет. Међутим, почетак времена није време, „као што почетак пута још није пут“. Почетак је прост и непротежан. У почетку значи да је „дело стварања тренутно и да не подлеже времену“. Бог својим хтењем ствара свет изван времена и ствара одједном и тренутно. Међутим, са светом почиње време. „Време је трајање, продужно стање света“.

Анђеле Бог ствара не само изван времена, него и без времена. Јер, по његовом мишљењу, анђеоско биће не претпоставља и на захтева време. То је повезано са његовом представом о неизменљивости анђела.

Свет, иако је створен одједном, се ипак не остварује одједном у свој својој пуноти и складу. Природа, или суштина ствари уопште, нама није доступна. „По сили коју је у њу улио Саздатељ, земља је била спремна да све ово породи. Међутим, она је очекивала погодно време да би, сходно Божијој заповести, изнела на светлост свој пород.“ Стваралачка реч или заповест Божија постаје „неки природни закон и остаје на земљи и у потоњим временима, саопштавајући јој силу да рађа и приноси плод“. Свет је целина и поред све разнородности свога састава, будући да га је Бог везао „неким нераскидивим савезом љубави у једну хармонију“. При томе се неизмењиво чувају врсте и родови бића. Земља, производећи животиње из себе, не изводи нешто скривено и претпостојеће у себи, него кроз заповест Божију добија силу да произведе оно што не поседује.

Свети Василије се уздржава да први дан стварања назове првим у низу осталих. Он је изван бројања рокова и ступњева. Створен је засебно и јесте неки вечни, кружно трајући дан. Налази се „изван седмичног времена“, исто као и осми дан.

Човек | У устројству васељене постоје ступњеви, који воде ка све већем савршенству. На врху лествице налази се човек. Он је створен другачије од нижег света – створен је по образу Божијем. Бесмртан је и саздан за „духовни живот“. Човек је саздан од земаљског састава и из душе која обитава у телу као под неким покривачем. По својој природи тело је нешто текуће и изменљиво.

Овај свет је сложен, те стога и смртан. Он је станиште за умируће. У правом смислу речи, човек је душа: човек је „ум који је тесно спојен са одговарајућим и прилагођеним му телом“. Међутим, и тело је Бог, као „прилично пребивалиште душе“, створио. Ум је оно највише и владарско у души. Ниже од разума (словесности) су раздражајне (θυμός) и желатељне (επιθυμία) силе. Раздражајна или вољна способност душе треба да се потчињава разуму. Уколико она напусти ту потчињеност, преобраћа се у беснило и избезумљује душу. Пут врлине јесте пут разума и сагледавања (θεωρία).

Човеку је откривен пут богопознања. Он може и дужан је да на основу величанствене слике света закључује о Уметнику и Узрочнику свега (пут космолошког закључивања умом). Наравно, природно богопознање је непотпуно и недовољно. Оно је само припрема за примање Божијег откривења запечаћеног у Свештеним књигама. Други пут познања јесте познање Бога кроз самопознање. Ипак, и овде ми не достижемо савршено богопознање. Оно је, уопште, нама сасвим недоступно. Због тога богопознање свагда остаје бескрајни задатак, тј. пут и усхођење.

ПОБИЈАЊЕ ЕВНОМИЈА

Евномије је полазио од учења о објективности појмова. Он је разликовао два рода имена, а тиме и два рода појмова. Као прво, имена „именована људима“, која су измислили или исковали људи (имена по домишљању), то су

82/136


празна имена, само речи и знаци. Једна постоје само у речима, немајући никакво значење, а друга постоје само у мисли. У сваком случају, од њих не може да се састави никакво објективно знање. Као друго, он утврђује постојање других, предметних, а тиме и над-људских имена. При томе, он исходи из платонистичких претпоставки прерађених на основама стојичке теорије „семених логоса“. Постоје имена самих свари која означавају саму њихову „суштину“. Због тога су она нераздвојиво везана са стварима. У њима се открива Премудрост Божија. То су „софијна“ имена која су разложива на појмове. Та имена су доступна човеку. Бог му их саопштава полажући му у разум извесна „семена имена“. Развијајући та семена у чисто логичкој анализи, ми кроз њих сагледавамо саму суштину. Тиме стичемо неизмењиво и адекватно знање. Из оваквих гносеолошких претпоставки Евномије изводи богословске закључке. Он заступа могућност познања Божанствене суштине, и то анализом адекватног имена Божијег: αγέννητος (нерођени).

У својој критици евномијанства Василије пре свега одриче деобу имена на онтолошка и празна. Под домишљањем треба пре свега схватити мисаону активност сазнавајућег разума. Домишљање је размишљање. То је мисаоно проницање или анализа. Све што опажамо чулима и сваки објекат најпре изгледа као нешто просто. Међутим, након умозрења, он поприма разне појмове, будући да се представља умом помоћу домишљања. Свети Василије тиме супротставља прво и нерашчлањено опажање предмета и умну анализу која се испољава у појмовима и речима. За њега у познању је основна управо та схватајућа активност ума која прониче у дата сагледавања. Осим тога, ум делимично одређује предмет у њиховим односима, стварајући нове појмове – одречне или потврдне. У таквим расуђивањима и предметима се изражава њихово препознавање мишљу. Постоји, међутим, стварно разликовање имена: једна су извучена и означавају одвојене предмете, док друга откривају узајамни однос. При томе, ни самостална имена у стварности „не служе за означавање суштине, него за одређивање својстава која карактеришу сваког“. Тј. имена и њима разликовани појмови јесу средства анализе у којој се и садржи смисао богопознања. Анализа представља сагледавање, уживљавање у предмет, али она никад не исцрпљује сагледавање.

Свети Василије одавде прелази на проблематику богопознања. Свако богословско поимање представља сагледавање, чиме се открива одређена реалност. Појмови, пак, рашчлањују и разликују чињенице искуства, али га никада не исцрпљују нити га могу тачно изразити: стога га и не могу никада заменити. Човеков опит се не може свести на појмове.

У Божијим именима ми познајемо Богу у Његовим дејствима (енергијама). Суштина остаје неприступна. Изузетак чине Тројична имена, која означавају унутарбожански однос и која казују о Богу по Себи. Ипак, и она говоре о Богу саобразно склопу нашег ума – не разоткривају до краја тајну унутарбожанског живота. У учењу о богопознању најјасније се испољава идеја антропологије светог Василија, тј. учење о човеку као динамичком бићу. То је општа мисао све тројице Кападокијаца. Код двојице Григорија она је изражена још снажније и постојаније.

ТРОЈИЧНО БОГОСЛОВЉЕ

Богословски подвих светог Василија састојао се првенствено у тачном и строгом одређењу Тројичних појмова. Због поистовећивања појмова суштина и ипостас, недостајало је речи којима би се неодређено три изразило постојаном и изражајном именицом. Разликовање ова два појма требало је логички засновати. Појмом ипостас за разликовање три Личности у Светој Тројици користио се у прошлости пре свих Ориген, а и Дионисије Александријски. Међутим, ипостас за њих означава скоро суштину. На александријском сабору 362. призната је равнозначност оба начина изражавања. Можемо разликовати четири низа

83/136


мотива које је Василије преуредио у својој богословско-метафизичкој синтези: 1) Оригеновски мотиви; 2) свети Василије отворено исходи из омиусианских одредби премда одбацује саму реч όμοιος и прихвата никејско ομοούσιος; 3) усваја низ неоплатонских мотива, нарочито у учењу о Духу Светом; 4) основну схему свог тројичног богословља свети Василије узима из аристотеловске метафизике. Оно што Василије назива ипостас, у ствари јесте суштина или πρώτη ουσία код Аристотела. Тиме се термин суштина (ουσία) зближава појму природе (φυσίς). Ипак, за светог Василија појам суштине у богословљу означава не само другостепено или изведено уопштавање, већ пре свега нумеричко и нераскидиво јединство Божанског бића и живота: суштина јесте „суштаство“, тј. биће. Он је код Аристотела пронашао логичка средства за разграничење појмова.

Кападокијска схема: три једносуштне ипостаси, није била сасвим нова. Међутим, у њој су се пређашњи мотиви и појмови ослободили двосмислености: у томе је новина кападокијског богословља. Ново је, пре свега, јасно разликовање појмова суштина и ипостас. Василије их супротставља као „опште“ и „посебно“ (појединачно).

„Све што мисао било када представи о суштини Оца“, треба пренети и на Сина и на Духа, и то сасвим истоветно. Тиме се одређује јединство суштине (једносуштност), тј. „само биће Божије“. Оно се описује многим именима јер је изнад сваке мисли. Међутим, сва та именовања су једнака и истоветно се односе на Тројицу. Тројична имена су ипостасна, тј. стварна. „Због тога, у Божанству исповедамо једну суштину и појмове о бићу не одређујемо различито. А ипостас исповедамо у особености да би наша мисао о Оцу и Сину и Духу Светом била несливена и јасна.“ Треба нагласити да свети Василије захтева исповедање три ипостаси и ставља нагласак на појам ипостаси, не задовољавајући се признањем три лица. Појмом ипостас жели да искључи сваки призвук Савелијевог преображавања личности и стреми да нагласи да сваки од Тројице има своје сопствено биће.

Да би се схватило Тројично богословље светог Василија, веома су битне његове напомене о значају поимања броја у расуђивањима о Богу. Он јасно истиче да ту нема места бројању у правом смислу речи, будући да у Божанском бићу нема раздвојене мноштвености. Другим речима, у богословљу се број из количинске преображава у каквотну категорију (истина Триједниства није аритметичка истина). Због тога бројању свети Василије и супротставља Имена. Раскривање тих имена, тј. означених или онтолошких односа или стања доводи нас до познања савршеног Јединства. У хришћанству се открива тајна Тројице, и то не формално Тријединство, него одређена Тројичност: Отац, Син, Дух. „Разликујући признаке“ ипостаси, које се распознају у непрекидности Божанског живота, свети Василије свагда означава богооткривеним именима: Очинство, Синовство и Светиња. У томе се он разликује од обојице Григорија: од Григорија Богослова, који ипостасна својства одређује више формално – Нерођеност, Рођење и Исхођење, а нарочито од брата Григорија – Нерођеност, Јединородност, Биће кроз Сина.

Сва Очева сила се покренула ка рођењу Сина и сва сила Јединородног ка ипостаси Духа, тако да се у Духу сагледава и сила и суштина Јединородног, а у Њему сила и суштина Оца. Каже се сва сила, будући да у Божанству нема сложености и не може бити деобе. То јединство Божанског живота свети Василије првенствено и замишља под појмом Једносуштности. Тај Никејски термин за њега не означава само савршено подударање, већ најпре срашћено општење Тројице, тј. неизрециво јединство Тројичног живота (оно што је много касније означено термином „прожимање“ – περιχώρησις код Дамаскина).

„Отац заповеда, Син ствара, Дух савршава“. Међутим, то разликовање не подразумева дељивост, „будући да је једно Начело бића које ствара кроз Сина и савршава у Духу“. „То што Отац саздаје кроз Сина не значи да је Очева

84/136


стваралачка сила у било чему несавршена, или да је дејство Сина у било чему немоћно: тиме се заправо изражава јединство воље.“ Свако Божије дејство јесте нераздељиво тројично дејство у коме се одражава Тројичност ипостаси и Њихов неизрециви поредак. Свети Василије говори да је у сваком дејству Дух сједињен и неодвојив од Оца и Сина. Због тога „пут богопознања иде од једног Духа, кроз Јединородног Сина, ка једном Оцу. И обрнуто, природна благост и природна светиња, и царско достојанство се од Оца кроз Јединородног распростиру на Духа“.

Василијева књига О духу Светом првенствено јесте књига о освећењу. „Залог живота даје се Духом. Бог у нама живи кроз Духа.“ Дух је „извор освећења и почетак освећења“. Од Њега творевина прима „освећење по причешћу“. Он је прост по суштини, али многоврстан по силама. Та нераздељива целовитост сведочи о Божанствености Духа. И мудрост и складност анђеоског сабора је од Духа. Вероватно под утицајем Оригена, свети Василије област деловања Духа ограничава на „разумну творевину“. У крајњој мери, он само о њој и говори. Дух нарочито дејствује у Новом Завету кроз Христа. И управљање Црквом савршава се Духом, будући да је поредак у њој „установљен раздавањем дарова Духа“. „Премда све испуњава Својом силом, Дух се ипак једино достојнима саопштава.“ По благодати Духа ум постаје способан за примање Божанственог. Најзад, благодат Духа ће се открити у последњем васкрсењу, у „оживотворењу разрушенога“.


85/136

Свети Григорије БогословПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ

Свети Григорије Богослов (329-390)

П Р А З Н И Ч Н Е Б Е С Е Д ЕП Р А З Н И Ч Н Е Б Е С Е Д Е

Некад је добро мало и одступити пред Богом, прво због сопствене слабости, а друго ради помоћи Оног који нас призива. Христос нас позива да постанемо као Он, јер је Он постао као ми, позива нас да постанемо бог ради Њега, јер је Он ради нас постао човек. Узео је оно што је лошије (људску природу) да би нама дао оно што је боље (Божанство).

Христос је у телу; страхом и радошћу обрадујте се; страхом – услед греха, радошћу – ради наде. Јер Онај Који је без матере, постаје (сада као човек) без Оца: без мајке претходно, а без оца у другом рођењу, тј. Оваплоћењу. Празнујемо Божији долазак људима да би смо ми Богу дошли, или погодније повратили се. Он је био и биће, односно свагда јесте, јер „био“ и „биће“ су делови нашег времена, а Он је свагда Сушти, нит је започет нит је престајући. Дакле, Божанство је бескрајно и тешко сагледиво.

Бог је светлост и ствара друге светлости (=анђеле). Они су непокретни на зло и имају само покрет ка добру, док су земаљска бића другостепеног обасјања које је тешко покретно на зло. Бог дарује човека самовлашћу, и од Адама тражи да не узима плодове са једног дрвета, а то дрво је созерцање. Адам је згрешио узимајући плод са дрвета познања добра и зла и прво познаје своју срамоту и скрива се од Бога. Ипак нешто задобија од тога: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те тако казна постаје човекољубље. Човек је имао удела у лику (Његовом) и није сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би лик спасао и тело обесмртио.

Човек треба да буде обасјан и једном и трима светлости. Трима по Својствима, или Ипостасима а Једном из разлога једне суштине, тј. Божанства. Један је Бог Отац, од Кога је све, и Један Господ Исус Христос кроз Кога је све, и Један Дух Свети у Коме је све. Отац је беспочетан јер није ни од кога, Син је рођен од Оца, а Дух Свети је Онај који је происходећи од Оца. И Син Божији пристаје да постане и назове се Син Човечији; не мењајући оно што је био јер је непроменљив, него примајући на Себе оно што није био јер је човекољубив.

Писмо зна троструко рођење: од тела, од крштења, од Васкрсења. Телесно је ноћно и сужањско и страсно; крштење је дневно, слободно и разрешавајуће страсти; Васкрсењско је страшно и кратко, сабирајући у тренутку сво створење да предстане Саздатељу и да да одговор за овдашње служење и животно понашање. Постоје три реда спасаваних: ропство, најамништво и синовство. Роб се боји казне, најамник очекује плату а син воли Оца. Од оних који су се крстили, једни су били сасвим отуђени од Бога, прошавши сваку врсту порока и старајући се да буду порочни, други беху полупорочни и налажаху се на пола пута између врлине и порока. Једни и пре крштења беху за похвалу, други пак од природе, а трећи по труду – предочишћаваху себе за крштење, и после њега показаше се бољи и сигурнији; с једне стране да добро задобију, а с друге стране да га сачувају. Бољи су од порочних они којима од порока нешто мањкаше, бољи од њих су они који су марљивији који себе предочистише пре крштења. А од ових су бољи они који разрађују благодатни дар и већма себе у лепоти исклесавају. Тако и они који нису крштени: једни су сасвим животињски, зверски, други поштују дар, али одлажу крштење било због лењости или због похлепности. Трећи нису у стању да га приме било због детињскости или због неког невољног случаја. Први ће потпасти под суд како због зла тако и због презирања крштења, а и други ће потпасти под суд, али мање, јер су не већма злом него незнањем доживели промашај. Неће бити ни прослављени осуђени од праведног Судије, као незапечаћени (некрштени) али не као зли, него као они који су пре доживели него учинили штету.

86/136

Свети Григорије БогословПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ

Св. Григорије подржава крштење мале деце. Говори да израз Бог Дух и Свети Дух одају Духу исто поштовање. Све што је Отац – Синово је осим нерођености. Све што је Син јесте Духа осим рођења и Дух силази на апостоле као огњени језици, због блискости језика са Речју.

87/136

Свети Григорије БогословУЧЕЊЕ

- У Ч Е Њ Е -

ПУТЕВИ БОГОПОЗНАЊА

Стварање

У богословском систему светом Григорија учење о богопознању заузима видно место. Богопознање јесте пут спасења и обожења. Најпре се тварни ум сусреће са Богом. Кроз ум и умно сагледавање творевина се поновно саједињује са Богом. Бог је ум. „Ум се сједињује са умом као са нечим најближим и најсроднијим.“ По Божијем подобију створене су, пре свега, умне природе – анђеоска природа. Ум у својим великим умним представама разматра праобразе света који је касније настао. Бог зацртава образе света, најпре духовног и небеског, а затим вештаственог и земног. И „мисао постаде дело“ које се остварује Словом и савршава Духом. Ниче анђеоски свет, прва творевина, сродна Богу по својој умној, духовној природи. Затим Бог саздаје видљиви свет, складни састав неба и земље у коме је груба и чулна природа савршено страна Богу, премда њена красота и сагласје одражавају Божију Премудрост и Силу.

Човек

У томе вештаственом свету Бог ствара човека. Он је постављен на границу два света и самим тим у средиште целог света. Бог „премудро уједињује свет“ управо у човеку. Саздан од праха земље, човек носи образ Божанства, „образ Бесмртнога, пошто у обојици царује природа ума“. Због тога је човек и призван на „уподобљавање“ Богу. Могућност тог уподобљавања условљена је природним сродством човековог духа са Божанством. Бог је најузвишенија и неприступна светлост, друга светлост су анђели, а трећа јесте човек.

„Уподобљавање“ Богу савршава се првенствено кроз таинства. Циљ тајнодејстава „јесте да окрили душу, да је изнесе из света и преда Богу, да сачува образ Божији“. Пут обожења јесте пут очишћења и усхођења ума – κάθαρσις. То је пре свега пут одвајања од чулног света, јер чула помрачују ум. Истовремено, то је пут унутарњег сабрања, пут борбе са страстима и достизања бестрашћа (апатије). Понављајући мисли јелинских мудрољубаца у својој религиозној аскетици Григорије је једноставно говорио језиком свога времена. Ипак код њега нема античког спиритуализма: за њега је и тело обожено, као и сам ум, и то кроз човештво Бога Слова. Аскетика светог Григорија је пре „очишћење тела“, неголи гадљиво очишћење од тела.

За богословље је неопходна слобода од спољашње прљавштине, унутрашњи мир и тишина. Неопходно је непрестано сећање на Бога. Зато не може свако да говори о Богу. У богопознању постоје ступњеви. То је лествица за сваког и за све, али не иду сви подједнако и заједно. Дарови Духа нису подједнаки, будући да пријемници нису исти: дарови се пружају по мери пријемчивости. Сагледавање није само пасивно одсликавање Божанства, и душа није огледало. Сагледавати значи сједињавати се са Богом. Због тога ка сагледавању треба усходити кроз πράξις. То је дотицање Бога.

Свети Григорије свом силом настоји на неспознатљивости Бога по природи. Стога богословље постаје апофатичко и описује Бога кроз порицања и одрицања од потврдних имена. Једино богооткривено име „Сушти“ понешто казује о Богу и припада лично Њему, будући да само Њему припада самобитност и самобиће. Апофатичко богословље је за Григорија, на неки начин, потврдније од катафатичког. У катафатичком богословљу ми спознајемо по аналогији.

Само ће чисти угледати Чистога, тросунчано сијање Божанства. Тако ће се „целовити сјединити са свецелим умом, у чему једином ја видим Царство Небеско“. Ту је свети Григорије близак Оригену.

88/136


ТРОЈИЧНО БОГОСЛОВЉЕ

У учењу о Светој Тројици свети Григорије понавља и развија мисли светог Василија Великог, кога је називао и сматрао својим „учитељем догмата“. Он користи исту богословску терминологију, премда у њу уноси већу складност и тачност. Осим тога, код Григорија се много јаче него код Василија осећа непосредан утицај светог Атанасија, нарочито у учењу о Божанству Светог Духа.

„Тројица је уистину Тројица.“ То је основна мисао светог Григорија. Он свагда наглашава савршено јединство Божанственог бића и живота. Сваки од Тројице сагледаван сам по себи, јесте Бог. И сва Тројица сагледавани заједно јесу један Бог. „Бог се раздељује, такорећи, нераздељиво и сједињује се раздељено, будући да је Божанство једно у Тројици и Једно су Тројица, у Којима је Божанство или још тачније, Који су Божанство.“ „Једно је Божанство и једна је Сила која се налази у Тројици понаособ и обухвата Тројицу раздељено, премда без разликовања суштине или природе, без узрастања и умањивања кроз додавање или одузимање. Она је свуда једнака и свуда иста, као једна красота и једна величанственост неба.“ Сагледавање Тројице у Њеној савршеној једносуштности и несливености јесте неоспорни факт духовног опита светог Григорија. Тројичност је за њега одраз Божанске Љубави: Бог је Љубав и Тријединство је најсавршеније изражавање „једномислија и унутарњег мира“.

Савршено јединство унутарбожанског живота изражава се у безусловној ванвременитости Божанског бића. Надвременитост и савечност Ипостаси не искључује зависност међу Њима. Син и Дух су „беспочетни у односу на време“ али „нису беспочетни у односу према Виновнику“. Међутим, Отац није првоначалнији од Њих, јер ни Он ни Они не стоје под временом. Син и Дух су савечни, али не и сабеспочетни Оцу: „Они су од Оца, премда не и после Оца“. Григорије показује да би узвишавање достојанства Друге и Треће Ипостаси било једнако умањењу достојанства Прве.

Савршено и неизмењиво јединство Божанственог бића одређује једносуштност Тројичних Ипостаси, „истоветност суштине“. Међутим, у јединству Божанства не ишчезава разлика Ипостаси. Јединство Божанства за светог Григорија, као и за светог Василија, означава истоветност суштине и једноначалност: од Оца и ка Оцу. Код њега тај динамички аспект преовладава, и у том смислу је ближи Атанасију неголи Василију. Те особености Тројице „не праве разлику у суштини, него означавају разлику у оквиру једне и исте суштине“. По Григоријевом схватању појмови ипостас и особеност скоро да се подударају. Упоредо са тим, он као равнозначан употребљава израз – три Лица (τρία πρόσωπα), од чега се Василије клонио. На тај начин он зближава и поистовећује кападокијску терминологију са западном. Григорије се од Василија разилази и у одређивању личних својстава. Имена Очинства и Синовства он избегава, као што ни Светост не сматра личним својством Духа. Он својства Ипостаси обично одређује терминима: Нерођеност, Рођење и Исхођење. Уз то он опомиње да се избегава растумачивање тачног смисла тих одредаба по аналогији са њиховом употребом у тварној области. Ипостасна имена изражавају узајамни однос лица: σχέσεις. Три лица су три начина несливеног и нераздељивог постојања, „самобитно постојећих“. Они су неупоредиви, јер Један није ни већи ни мањи од Другог.

Са особитом силом се свети Григорије задржава на разјашњавању Божанственог Духа. То је било спорно питање седамдесетих година и на самом Другом васељенском сабору. У раскривању једносуштне Божанствености Светога Духа Григорије иде за Атанасијем и ослања се првенствено на крштењску формулу. Недореченост догмата о Духу у Писму Григорије објашњава домостројном поступношћу откривења. Међутим, и пунота духоносног опита у Цркви такође јесте откривење. У свом мудрољубљу о Духу Светом он поступа

89/136


аналитички: о Божанству Духа он закључује по Божанствености Његових дарова.

ТАЈНА СПАСЕЊА

За светог Григорија се смисао и циљ човековог живота налази у обожењу, у стварном сједињењу са Божанством. И то је могуће, не толико због богообразности „владичанског“ у човеку, колико кроз „човештво Бога“. Са те тачке гледишта, учење о пуноти две сједињене природе у ипостаси Богочовека добија искључиво сотириолошки значај. У свом побијању Аполинарија Григорије нарочито јасно казује о пуноти човештва. Што није примљено, није ни исцељено, па није ни спасено: то је основна идеја његове сотириологије.

У Христу се „човекова природа приопштава свецелим Богом“. Човештво је у Христу „помазано“ не само дејством, него целовитим присуством Бога. Са друге, пак, стране Бог прима свецелу човекову природу. Ради изображавања силе богочовечанског јединства свети Григорије први користи термина κράσοις: „Сједињују се и природе и имена и прелазе једно у друго, по закону срастања“. Наравно, божанство остаје неизмењиво, али се човештво обожује. И због „срастања“ имена су узајамно преносива. Свети Григорије са нагласком говори о страдањима и смрти Бога исповедајући тиме јединство богочовечанске Ипостаси. Из тог разлога он настоји на имену Богородица.

Аполинарије је био трихотомиста и тиме је одређивао да су у Христу тело и душа – човечији, док „дух“ представља – Божанство Слова. Отуда је човештво Христово само подобно, али не и једносуштно нама. Уз то, у Христу је одушевљено тело сасуштасвтено Божанству, будући да само по себи не може да постоји. Он пориче сваку самопокретност у Христовом човештву одређујући га као оруђе и орган Слова.

Свети Григорије се осврће на сотириолошке идеје Аполинарија и оповргава их. Он настоји да покаже да управо на поставкама Аполинарија спасење није могуће, будући да не постоји стварно сједињење. Аполинаристи у суштини поричу човека: „Божанство само са телом још није човек“.

Оваплоћењем Слова спасење се још не окончава. Свом силом свети Григорије наглашава искупитељни значај Крсне Смрти, упорно истичући жртвени карактер Спаситељеве смрти. Крст је благопријатна Жртва, али не и плата и откуп Богу. Крст је неопходност човечанске природе, али не и неопходност Божанствене правде. Он говори о двојаком очишћењу дарованом нам од Христа: „Једно – од вечног Духа, Којим је у мени очистио пређашње повреде, рођене од тела; друго – од наше крви (јер својом називам крв који је пролио Христос, Бог мој) – искупљење од првородних слабости и избављење света“. На Крсту се васпоставља првостворена чистота човекове природе. Смрт је Васкрсење: у томе је тајана Крста.

Време овога живота, време историје свети Григорије схвата као припрему. „Касније и ускоро ћемо се причестити чистије и савршеније, када Слово буде са нама пило ново пиће у Царству Оца, откривајући и предајући нам оно што нам је за сада објављено само донекле: јер оно што сада спознајемо јесте свагда ново. Какво је то пиће и кушање? За нас се оно састоји у учењу, а за Њега – у поучавању и саопштавању речи ученицима Својим: јер учење је храна и за хранитеља“. И учење је првенствено о Светој Тројици. Овде се примећује Оригенов одјек, премда се одмах уочава и разлика: за Оригена је загробни живот праведних школа космичких тајни, а не сагледавање Тројице. Григорије се ретко дотиче есхатолошких тема. Могуће је да је допуштао загробно

90/136


очишћење. Уосталом, он је имао у виду, пре свега, непокајане хришћане. У сваком случају, Григорије је слободан од крајности Оригенизма.


91/136

Свети Григорије НискиО ДЕВИЧАНСТВУ

Свети Григорије Ниски (335-395)

О Д Е В С Т В Е Н О С Т ИО Д Е В С Т В Е Н О С Т И(Περί παρθενίας)

Девственост везујемо за Оца и Сина и Духа. Овај дар је превасходно својствен и бестелесној природи, тј. ангелима, али га је Бог по свом човекољубљу даровао и онима који живот примају од меса и крви, да би људска природа учествовањем у чистоти опет била исправљена и руковођена да гледа оно што је горе. Због тога сматрам да и сам Господ наш Исус Христос није ушао у свет путем брака, како би и самим начином оваплоћења указао на ту велику тајну, да присуство и примање унутра Бога може да поднесе само чистота, коју опет нико не може у потпуности да достигне уколико не одстрани од себе телесне страсти.

Мени се чини да било какво зло у животу не може имати надмоћи над људским животом уколико се човек не потчини невољи тог (брачног) живота. Нико, пак, не треба да помисли да ми, на основу онога што је речено, одричемо оправданост (икономију) брака, јер ни нама није непознато да и он није лишен Божијег благослова.

Целокупан напор овога живота се састоји у томе да се узвишеност душе не унизи устанком (побуном) задовољства, те да наш разум не падне, срозавши се до страсти тела и крви, уместо да се узвиси и да гледа горе.

Као што око, када је чисто од крмеља, види издалека оно што се види у ваздуху, тако и душа путем нетљености (девствености) стиче способност досезања до истинске светлости. А нико није толики слепац по разуму да не може сам по себи да схвати да је Бог свега главна, прва и једина Лепота и Доброта и Чистота.

Човек, на самом почетку када је створен, није по природи поседовао нити особину страсности нити привремености, јер кад би одсликана човекова лепота била супротна првообразној (Божијој) која је бестрасна и вечна, онда говор о човеку као слици Божијој не би био одржив. Страст је придошла накнадно, већ после првог саздавања. Човек је несрећу која сада влада људским родом, својом вољом навукао на себе завевши се обманом, и тако је постао проналазач зла. Јер он није обрео зло створено од Бога, будући да Бог није створио смрт (Прем 1, 13). Тако је први човек, или пре онај који је породио зло у човеку (ђаво), имајући по својој природи у власти свуда присутно лепо и добро, ипак својевољно из себе створио нешто ново што је против природе, стичући тако искуство зла. Зло, пак, које би се налазило изван воље, или које би се посматрало као засебан подмет (самостално постојање) унутар природе постојећег, уопште не постоји. Јер свако је створење добро и ништа није за одбацивање (1 Тим 4, 4).

Ако је, дакле, смисао изналажења оног што се тражи васпостављање оног првобитног божанственог образа, онда постанимо онакви какав је био Првосаздани у почетку свога живота. Какав је, дакле, он био? Био је наг, са смелошћу је гледао у лице Божије, и још није уз помоћ укуса и гледања судио о лепоти, него се једино у Господу радовао, имајући у томе као саучесницу и помоћницу ону која му је била дана. О томе наговештава и Писмо, јер он њу није познао као жену пре него што су истерани из раја и пре него што је била осуђена на порођајне муке.

Пошто је, дакле, брак последње свратише у нашем одвајању од рајског живота (пад је узрокован сладострашћем, а затим је уследио стид и страх, па су се покрили мртвим кожама, и тако се шаљу у прогонство у овај нездрав и

92/136


мрачни предео, у коме је брак замишљен као утеха за умирање), наша расправа саветује онима који хоће да се разреше ка Христу, да прво брак напусте.

Заповест Божија се састоји у томе да се добра држимо, а да се удаљавамо од окушања зла, будући да је ланац зла код нас проистекао отуда што нисмо хтели да нам зло остане непознато. А то добро није ништа друго до бити са Богом јединим, и непрестано и трајно имати ту сладост.

Као што рођење по телу свакако повлачи са собом и ницање силе која разграђује то што је рођено, тако наиме и Дух у оне који се рађају из Њега полаже животворну силу. Следи да, удаљавајући се од живота по телу, треба да потражимо такав живот који не повлачи са собом смрт као последицу. А баш такав јесте живот у девствености. Сама распадљивост има почело у рађању. Они који су путем девствености престали са њиме, собом су смрти поставили ограничење, и собом су је спречили да се даље шити. Јасно се показује да је девичанство јаче од смрти. Смрт се, царујући од Адама па до Богородице, разбила о Њу кад јој је приступила, ударивши у плод девствености као у неку стену.

Живот у девствености изображава извесну слику блаженства будућег века, носећи у себи многа обележја добара која су нам надом припремљена. Ако је равноангелски живот обећан праведницима после васкрсења, и ако је ангелској природи својствена удаљеност од брака, онда су они који непорочним животом опонашају бестелесне, већ делимично примили обећана добра.

Треба да се исправи навика многих који, борећи се крепко против најсрамнијих уживања, са друге стране лове задовољства у части и властољубљу, те тако чине исти што и роб који, иако жели да се ослободи, ипак не стреми да се избави од ропства, него, мењајући посреднике, сматра да се слобода састоји у промени господара. Није савршен у добру онај коме ма шта од врлине недостаје.

Хришћанин не треба да иде од крајњих граница простоте (коју иначе људи сматрају вредном похвале) јер би се такво својство приближило крајњем безумљу, нити опет да хваљење од многих препреденост и лукавство без премиса и удела у њима оног супротног (безазлености) сматра врлином, него да од назначених супротности изгради извесно сложено наравствено стање, одсекавши од једне неразумност а од друге подмукло мудровање, и од обојег заокружи једно прелепо владање, састављено од простодушног мудровања и оштроумности.

Савршена слобода се не састоји само у удаљавању од брака, него у томе да човек у свему треба да буде једнак себи и да у читавом животу пројављује чистоту.

Апостол каже да је свако од нас двоструки човек (2 Кор 4, 16): један који се види споља и који је по природи пропадљив, и други који се види умом и који је пријемчив за обнављање. Онда се, не без разлога, може мислити да могу постојати и два брака (један који се остварује телом, а други духом). Али, старање око једног нужно доводи до напуштања другог.

Немогуће је приближити се чистоти Божијој уколико човек најпре и сам не постане такав (чист). Поуздани зид који нас одваја од уживања јесте потпуна отуђеност од свега што се врши са страшћу. Правило је: никада се душом не везивати за нешто што у себи носи мамац на уживање.

Не треба се у уздржавању подвизавати преко потребе. Добро би било чувати се подједнако од неумерености са обе стране (од сладострашћа и од подвига), те нити дебљином тела притешњавати ум, нити га опет исцрпљивати слабошћу и учинити га приземним и запосленим око телесних тегоба.

93/136


Ко жели са тачношћу да изучи овај живот (девствености), треба да се учи код онога ко је успео у њему, јер сваки говор без потврде на делу је сличан бездушној слици. А онај који изврши и научи (Мт 5, 19) јесте истински жив човек, диван лепотом, делатан и подстицајан.

94/136

Свети Григорије НискиО СТВАРАЊУ ЧОВЕКА


О С Т В А Р А Њ У Ч О В Е К АО С Т В А Р А Њ У Ч О В Е К А(Περί κατασκευής ανθρώπου)

Природословље света и тумачење онога што је претходило човековом постању

Све појаве у творевини, које су вољом Божијом преведене у биће, јесу плод кретања и мировања. Према мишљењу Светог Григорија, све појаве у свету приклањају се једна другој (повезане су) чак и кад две појаве имају супротно постављена својства, твар је сагласна сама са собом.

Под кретањем се не подразумева само промена места, него се оно испољава и у променљивости и изменама. Бог је овако устројио свет да нико не би мога део творевине да прогласи богом. Божанственост се не може претпоставити тамо где постоји оно што се креће или оно што се мења. Услед тога, земља, како је непокретна, лишена је непроменљивости. Небо нема променљивост, али нема ни мировање. Повезујући непокретну природу са променом и непроменљиву са кретањем, Бог их је обе одвојио од појма божанства, јер се о Богу не може размишљати ни као непостојаном ни као променљивом.

О томе зашто је човек последњи у стварању

У свету бића (створења) не беше се још појавило оно велико и часно биће – човек. Није ни доликовало да се владар појави пре онога над чиме влада: најпре је припремљено царство да би затим прихватило цара. У то царство унето је свако богатство, а богатством називамо сваку твар – све биљке и младице, све што осећа, што дише и што је живо. Због тога је као последњи међу творевином био уведен човек, не зато што је као презрен био одбачен међу последње, него зато што је одмах призван да постане цар свему што му је потчињено. Бог није наложио човеку да задобија оно чега још нема, него да се наслађује оним што већ постоји.

Творац у човеково стварање полаже двоструку основу, помешавши земаљско са божанственим, како би се због једног и другог наслађивао оним што је својствено и једном и другом, наслађујући се Богом према божанственој природи, али наслађујући се земаљским према чулу које је с њим (земаљским добром) јединородно.

Да је човекова природа достојанственија од сваке земаљске ствари

Не би доликовало да наша тежња запоставља и то, што је стварање тако великог света и његових делова, који су у састав свега ушли као стихије, Божанствена сила савршила у једном тренутку, и да се све утврдило истовремено са заповешћу.

Стварању човека претходио је савет, и то какво оно мора бити, и каквог ће праобраза (архитипа) носити подобије, и због чега ће оно постојати, и шта ће оно чинити након стварања и над чим ће владати.

Све Бог речју преводи у биће, а једино стварању човека приступа обазриво, да би и вештаство прилагодио његовој грађи, да би и његов облик уподобио лепоти праобраза, да би предложио циљ, ради којег ће бити створен, да би саздао природу која ће му одговарати и приличити његовом дејствовању као што и захтева предстојећи циљ.

95/136


О томе да стварање човека у свему пројављује његову старешинску власт

Као што у овом животу уметници оруђа саображавају њиховој намени, тако је и најизврснији Уметник створио нашу природу као својеврсан сасуд, неопходан за царско делање устројивши тако да она по својим душевним преимућствима, па чак и по телесном изгледу буде онаква какву захтева царевање. Душа пројављује своју царску власт, узвишеност и велику удаљеност од грубе нискости самим тим што, немајући господара над собом, будући самовласна, својевољно располаже својим хтењима. Ко осим цара може тиме да располаже?

Поред тога, постати образ оне природе која над свима влада, не значи ништа друго него у самом тренутку стварања – одмах постати царска природа.

Као и код цара, људска природа има своја царска обележја: врлине су јој пурпур, скиптар јој је блаженство бесмртности,дијадема јој је венац праведности. То су и докази за царско достојанство људске природе.

О томе да је човек подобије Божанствене царске власти

Божанствена лепота није у неком обличју, у складној спољашњости, или у блистању прекрасних боја, него се према врлини созерцава у неизрецивом блаженству. Створитељ је врлинама украсио образ, односно сопствену красоту, показујући у нама сопствено началство. Подобије Бога у човеку се уобличује чистотом, бестрашћем, блаженством, отуђењем од свега рђавог.

Постоје и друге црте које означавају божанствену лепоту у човеку (у нашем образу). Божанство је ум и реч, јер у почетку беше реч, а ми такође у себи налазимо ум и реч, који у ствари подражавају Божански Ум и Реч.

Поред тога Бог је љубав и извор љубави, а Створитељ је то учинио и нашим обележјем, јер је речено: „по томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Без љубави се изобличују све црте образа Божијег међу нама.

Божанство на све мотри, све слуша и све испитује. Исто тако и ми појмове о бићима задобијамо чулима, а имамо и разум који је способан да истражује и испитује суштаства.

Испитивање о сродству ума са Божанственом природом (побијање аномијаца)

Постоји једна сила, а то је сам ум који је положен у нас и он, пројављујући се у сваком чулном органу, поима постојеће (сушто). Он помоћу очију созерцава видљиво, посредством слуха разуме изречено, воли оно што је угодно и одвраћа се од онога у чему нема уживања. Иако се органи које је природа устројила пројављују као различити, постоји један кроз који све дејствује, све покреће, који се свим користи, али без обзира на различита дејства (енергије) не мења своју природу. Исто тако, нико не може да у Богу на основу различитости сила претпостави многобројност суштина. Онај који је, према речи Пророка, створио око и онај који је засадио ухо, утиснуо је у људску природу та дејства као неке препознатљиве карактеристике оних образаца који постоје у Њему самом, јер каже: „хајде да створимо човека по Свом образу“.

96/136


Побијање аномијаца | Ако је Син по природи несличан Оцу, како онда стварати по свом образу човека. Они који су неслични не могу се сабрати у једно подобије. Множина „хајде да створимо“ се односи на Свету Тројицу. Ако су природе Оца и Сина различите онда би свака створила образ који је сагласан са њом и не би могле да створе исто, већ различито подобије.

Зашто је човек лишен природних прекривача и оружја

Чини се да је човек достојнији сажаљења него величања, зато што је лишен прекривача, наг је и убог и потребне су му многе ствари за одржање живота. Природа свима и свагда од рођења даје нешто ради њиховог спасења: бику рогове, зецу хитрост, срни скок и оштро око, птици крила итд. Човек је спорији од брзоногих, мањи од оних великог раста, незаштићенији од оних који имају природна оружја. Како је онда добио старешинство?

Недостаци наше природе јесу повод за владавину над потчињенима. Да није тако, човеку не би било потребно садејство потчињених, он би запустио старешинство над другима. Спорост и слаба покретљивост тела подстакли су на обуздавање и искориштавање коња. Нагост тела учинила је нужним надзор над овцама, како би недостатак наше природе био допуњен годишњим стрижењем вуне итд. Човек је, осим тога, измислио гвоздено оружје, које је снажније од истурања рога и оштрије од врхова канџи. То оружје није срасло са нама као код животиња. Код нас има своју улогу у једном тренутку, али за све остало време је одвојено од нас. Осим тога, човек се научио и припитомљавању животиња.

Због чега је човеков положај усправан, руке су дате и ради речи

Човеков положај је усправан и стреми ка небу и мотри ка врху. Тиме се означава његово старешинство и царско достојанство, јер све друге животиње имају повијена тела. Код животиња су предњи удови ноге, јер све што је погнуто захтева ослонац. Међутим у човековом устројству ти удови су постали руке.

Садејство руку помаже потребама говора. Ако неко садејство руку назове особитошћу словесне природе, неће много погрешити. Будући да је човек словесна животиња, било је нужно да се устроји телесни орган који одговара речи. Требало је да и устројство органа одговара речима како би, кад их уобличе гласовни органи, звучале на одговарајући начин. Иако су руке погодне за разна умећа природа их је телу додала превасходно због говора. Ако би човек био лишен руку, онда би делови његовог лица били устројени према потреби да се храни – имао би издужено лице и сужавало би се према ноздрвама, имао би жуљевите усне, способне де чупају траву, језик би био другачији итд.

Према томе, ако тело не би имало руке не би се обликовао разговетан глас јер грађа грла не би била прилагођена потребама говора, човек би морао да блеји, мијауче. Руке су, дакле, особитост словесне природе, коју је створитељ изумео ради погодовања говору.

О томе да ум дејствује кроз чула

Ум преко чула прихвата оно што је изван тела и у себе привлачи обличја појаве, запечативши у себи обележја (карактеристике) видљивог. Ум, изучавајући сваку појаву доноси суд о њој и додељује јој место које јој одговара у знању.

У нама се често на основу различитих чулних способности сабира једно знање, а дешава се и супротно – да једним чулом дознајемо многе ствари које су међусобно несличне по природи. Сваки предмет уноси одговарајуће познање посредством себи својственог опажања.

97/136


О томе да се природа ума не може дознати (созерцавати)

Ум је нешто друго у односу на чула, мора да има потпуно другачију природу, јер ако повезује сва чула, он сам мора да буде од свих чула различит да би се избегло мешање са било којим чулом. Ум је међутим једноставан и несложен. За разумевање кључне су речи: хајде да створимо човека по своме образу. Образ је образ све док не буде лишен нечега што постоји у праобразу. Сагласно томе, ако у Божанству постоји непојмљивост суштине, сасвим је нужно да си у образу нађе подражавање праобразу.

Како природа нашег ума измиче познању, и како је то по образу Створитеља, то поуздано значи да има сличности са Превасходним. Човеков ум својом неспознатљивошћу изображава непојмљиву природу. Ако би човеков ум био спознатљив а праобраз остао неспознатљив, то би значило да човек није створен по образу Божијем.

На које место треба полагати владајући део душе

Свети Григорије сматра да умну енергију не треба ограничавати на било који део тела. Неки су сматрали да је владајући део у мозгу, други да је у срцу. Он не пориче да ти делови (мозак, срце) имају свој удео, али се не саглашава да бестелесна природа може да се обухвати неким местом. За њега, ум се подједнако дотиче сваког телесног органа. Распростирући се по целом организму и дотичући се сваког дела сагласно умним енергијама, дејствује у оним удовима који су у природном стању, као оно што је њима својствено. У свим деловима човечије грађе природно дејствује нека душевна сила, међутим, та сила остаје недејствена када се тај део нађе у неприродном стању. У човечијој сложеној природи ум бива управљан од Бога, док умом бива управљан наш вештаствени живот, када је он у природном стању; када се, пак, удаљи од природе, отуђује се и од умне енергије. Ум делује у оном што се услед болести није одвратило од природног стања.

Да ум није у неком делу тела, о разлици између телесних и душевних кретања

Догађа се да и ум следи природна стремљења (тежње, нагоне) и као да им на неки начин постаје слуга. Природа тела често предводи и она полаже осећање жалости, и жудњу за угодним. У таквим случајевима она (природа тела) узрокује прво начело, стварајући или тежњу за једном, или уопште неку побуду ка наслађивању; ум који је све то прихватио сопственом разборитошћу тражи средства (начине) за оно што жели страствено тело.

Истинска и савршена душа је једна по природи, умна је и невештаствена, а посредством чула помешана је са вештаственом природом. Нити постоје чула без вештаствене суштине, нити умне силе без чулне енергије.

Да се душом у правом смислу те речи назива словесна душа, доке се друге тако називају по истоимености

Будући да душа поседује савршенство у умном и словесном, онда све што није такво може само да се назове душом, иако није уистину душа него нека животна енергија која се са душом пореди само по имену.

Општење ума са телесним састоји се у неизрецивом и непојмљивом сједињењу ако оно није унутра (јер се бестелесно не садржи у телу), али није ни споља (јер бестелесно није ничим обухваћено). Напротив, приближавајући се природи и дотичући се, на неки чудан и незамислив начин, ум се и созерцава у

98/136


њој и око ње, али не као постављен у њу, и на као у њу обучен, него тако да се то не може нити изрећи нити замислити умом, осим једнога, а то је управо да, када је природа у добром стању – тада и ум бива дејствен, а ако се она спотакне о неку грешку, тада сразмерно томе храмље и кретање разума (мишљења).

Ако је рађање деце дошло после греха, како би се рађале душе да су првосаздани остали безгрешни

Будући да у Рају није било ни брака, ни страдања, ни рађања, онда, према нужној логичкој последици не би било ни мноштва људских душа. Брак је очувао природу тиме што је доводио оне који се појављују уместо оних који су отишли. Да није било граха људски род би остао на првоствореном пару, пошто страх од смрти не би подстицао природу на наслеђивање.

Благодат васкрсења не обзнањује нам ништа друго до васпостављање палих у првобитно стање. Ако је васпостављени живот такав какав је својствен ангелима, онда је очигледно да је и до преступа живот био ангелски. Да услед греха није дошло у нама до неког изопачења и отпадања од равноангелског достојанства, на тај начин ни нама ради умножења не би био потребан брак. Какав је начин умножавања у ангелској природи не може се изрећи и разумети људским домишљањима, осим што знамо да оно непрестано постоји. Онима који питају: како би људи постојали без брака, ми одговарамо: онако како и ангели постоје без греха.

О томе да бесловесне страсти у нама побуђују наше сродство са бесловесном природом

Страсти, истичући као из неког извора, испуњавају људски живот. Доказ за то је сродство међу страстима које се подједнако испуњавају и у нама и у бесловесним животињама. Оно чиме се бесловесни користе ради свог опстанка (очувања), то се, унето у човечанску природу, претворило у страсти. Тако се гневом спасавају грабљивице, а сластољубље спасава животиње које многог рађају; бојажљивост спасава слабога, страх – онога кога лако улове јачи од њега, а прождрљивост угојеног. Неудовољавање у свом задовољству у било чему за бесловесне постаје бол. Све то и томе слично је кроз животињско рађање ушло у човечије устројство. Чим неко дотле унизи енергију разума и присили разум да постане слуга страсти, долази до изопачења црта доброг у бесловесно обличје у које ће изменити своје црте васцела прорида.

Тако сластољубље има почетак (начело) у уподобљавању бесловесноме, али је у људским прегрешењима на расло, стварајући такво мноштво грехова по страстима, која се не могу пронаћи код бесловесних. Расположење ка гневу сродно је нагону бесловесних, али нараста у савезу са помислима. Отуда потичу и мржња, завист, лаж, лукавство, лицемерје. Ако разум (доследно помисао) преузме власт над таквим кретањима, свако до њих ће опет постати један вид врлине. Гнев тада постаје храброст, бојажљивост – опрезност, мржња – одвраћање од зла, способност да се воли – жеља за уистину прекрасним. Поноситост понашања уздиже се над страстима и успева да сачува мисао непоробљеном од стране зла. Такав вид поноситости хвали и велики Апостол заповедајући да мислимо о ономе што је горе. Свако кретање разума које се уздиже ка вишњем, саображава се лепоти божанственог образа.

Онима који тврде да ће окушање будућих добара бити у јелу и пићу, јер је написано да је човек у рају у почетку од тога живео

Не постоји ни један разлог због којег би овдашњу, пролазну и пропадљиву храну требало повезивати са рајским обитавањем. Каже се: једи слободно са

99/136


сваког дрвета у врту. Свако дрво значи свецело, а свецела је једино истина и чија је супротност оно што је помешано, а чији је крај смрт. Свако дрво је исто што и Дрво живота, и Логос је то дао као храну онима који су саздани по Богу. Забранио је помешане плодове из обазривости (далековидности) јер је знао да воде у смрт, јер нису целовити већ помешани.

Какав је живот у рају и шта је забрањено дрво

Дрво које доноси плод помешаног знања припада оном што је забрањено. Плод који за свог заговорника има змију, помешан је од супротности – вероватно из тог разлога да се зло не би показало као обнажено, откривено у својој сопственој природи. Наиме, зло би било сасвим недејствено (неделатно) уколико се не би украсило неким добром, које би превареног привукло као томе да пожели зло. На тај начин је природа зла помешана, тако да у дубини има скривену обману пропасти док лажљивошћу своје појавности (споаљшњосати) показује неки привид добра.

Плод забрањеног дрвета за чије је окушање речено, да оне што га дотакну води у смрт, не назива се апсолутним злом, јер је цветао од лепоте, нити пак чистим добром, него се назива мешавином и једног и другог. Тиме се готово отворено изражава оно учење према којем је истинско добро просто и једнолико по својој природи, туђе свакој двојности и повезаности са супротним.

Због тога змија указује на лукави плод греха, али не обзнањује отворено његово природно зло, јер се човек не би могао преварити отвореним злом. Напротив, жени се учинило да је змија достојна поверења, када је учинила блиставим његов спољашњи изглед и када ју је приликом окушања плода опчинила чулном насладом. Ова храна постала је за људе мајка смрти.

О томе да се васкрсењу не треба надати само због проповеди Писма, него зато што оно следи и из саме нужности ствари

Зло није толико снажно да би надвладало силу добра и неразумност (неразборитост) наше природе није превасходнија ни постојанија од премудрости Божије. Божанствена одлука је свуда и свагда непроменљива, док непостојаност (променљивост, превртљивост) наше природе није чврста чак ни у злу.

Исхођење зла никад не долази до бесконачности, него нужно бива обухваћено неком границом иза које смењивање (прејемство) замењују границу зла. Тако се стална покретљивост наше природе поново враћа ка првобитном добром путу, умудрена сећања на оно што је преживела да не пада у слично ропство. Према томе, за нас ће поново постојати добар пут, јер је природа зла нужно омеђена границом. Када достигнемо границу зла и када се нађемо на крају греховне таме, ми поново оживљавамо у светлости, је природа доброг превасходи зло, као што безграничност превасходи меру.

Ако је васкрсење нешто прекрасно и добро, зашто се још није догодило, него се очекује тек након неколико временских периода

Човек који је створен по образу целовита је природа и нешто слично Богу. Свемоћна премудрост није створила само део целине, него сву пуноћу природе. Будући да је у нашој твари сагледао склоност ка лошијем и да ће, својевољно се удаљивши од равноангелске части, она присвојити заједницу са униженим. Он је са сопственим образом помешао нешто од бесловесног. Наиме, у божанственој и блаженој природи не постоји разликовање мушког и женског, и преносећи на човека, особеност бесловесне творевине, Он је тој врсти подарио начин разликовања, какав не одговара узвишености нашег стварања. Способност

100/136


(силу) да расте и да се размножава, Он није дао човеку онда када је створио образ, него онда када је начинио разлику између мушког и женског. То није особитост божанске него бесловесне природе.

Он који упоредо са садашњим види и будуће и зна га и пре него што се догоди, из тог разлога је ради човечијег устројства предвидео одређено време – тако да трајање времена буде довољно за рађање одређеног броја душа и да се текуће кретање времена заустави онда када оно (=време) не буде из себе рађало ништа човечије. Када се оконча рађање људи, тада ће и време доћи до краја и доћи ће до васпостављања свега. Приликом промене целине, измениће се и човечије, и од пропадљивог и земаљског преобразиће се у бесмртно и вечно. Протицање времена је потребно за увећање човечанства.

О томе да се, исповедајући стварање света, нужно морамо сагласити и о његовом крају

Онај ко не верује да се време може зауставити, онда је очигледно да тај човек не верује да је Бог у почетку створио небо и земљу. Наиме, онај који признаје да кретање има почетак, нужно не сумња ни у његов крај. Напротив, онај који не признаје крај, не признаје ни почетак.

Не би требало да запиткујемо „како“ ће се то догодити. Наиме, и тамо смо вером примили да је видљиво постало од невидљивог, али смо одбацили истраживање непојмљивог, иако нам је разум износио многе недоумице и давао крупне поводе да сумњамо у то, чему смо поверовали. Дешава се да се код оних што се распитују из добрих побуда постепено губи вера, тако да више не сматрају истинитим оно слово о стварању вештаства којем их поучава Писмо. Међутим, слушајући Писмо ми смо поверовали да је све од Бога. Како је оно било у Бога, то је изнад нашег разума, и не би требало да се о томе распитујемо, верујући да је све могуће божанственој сили: и да несушто учини суштим (постојећим), и да суштом да својства каква су Њему угодна.

О онима који тврде да је вештаство савечно Богу

Свако се вештаство састоји од неких својстава, и ако би њих било лишено, оно само по себи никада не би могло да буде обухваћено логосом (идејом). Логосом се сваки вид својства одваја од основе јер је логос умно а не телесно созерцање. Ако је предмет созерцања нешто што има вештаствен став (дрво, животиња), ми мисаоним разликовањем поимамо много од онога што окружује основу, и све то што се истовремено созерцава различитим логосима (боја, тежина, количина). Нити су ти логоси исти, нити сваки од њих потпуно одређује тело. Одузимањем било које од ових логоса настаје и логос (идеја) бића, што значи да је биће уобличено од ових идеја. Ако је поимање ових особености умно (боја, облик…), и ако је Божија природа такође умна, она нема ничег неприродног у томе да од бестелесне природе ти умни подстицаји ка бићу (постању) тела. Умна природа ствара умне силе, а када се оне саберу (сједине) једна са другом, вештаствена природа бива произведена у постање.

О томе како да некога од „спољашњег“ приведемо вери у Писмо, које учи о васкрсењу

Будући да је чудо васкрсења било велико и да превазилази веру, Господ је, почевши од нижих степена чудотворења, неприметно привикао нашу веру на оне више.

Почео је од исцељења болести (непосредно) као што је исцелио Петрову ташту, а затим је исто исцели болесно дете, али сада само заповедничком речју из даљине (дете „царевог човека“). Прво је васкрсао ћерку старешине синагоге

101/136


која је тек умрла, речју, а затим у Наину и мртваца који је ношен на погреб, што значи да за разлику од првог васкрсења могло је да буде много мање сумње да је смрт васкрслог савладана. Васкрсење Лазарево је било највеће до тада, и њиме је Господ показао да може да васкрсне и тело које је већ почело да се распада, тако да је и његовим сродницима због смрада од трулежи било мрско да се Господ приближи гробу. Ово је и најава свеопштег васкрсења.

Господ је и сам васкрсао и показује нам дејство Божије благодати и кроз речи: „кад им пошаљеш Духа Твога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље“.

О томе да је могуће да након разлагања људског тела на стихије васељене опет свако у општем нађе своје сопствено

Душа је неком природном везом и љубављу наклоњена телу с којим је сједињена и посредством тог јединства постоји. Постоји нека повезаност и познавање свега као да је природа утиснула неке знакове (жигове) помоћу којих та заједница остаје несливена и издвојена карактеристичним обележјима. Душа има нека обележја телесног и она ће привући оно што јој припада. Нашу природу не чине само течења и промене, и било би сасвим несхватљиво да од природе немамо ништа постојано. Најправилније ће бити да кажемо да нешто у нама стоји, а нешто се креће кроз промене. Тело се растом креће кроз промене али се не мења облик и не губи жиг који је природа једном заувек утиснула у њега. Без обзира колико се тело мењало, оно увек остаје препознатљиво за душу.

Против оних који тврде да су душе претходиле телима, или напротив, да су тела створена пре душа; о метемпсихози („сеоба душа“)

Свети Григорије се осврће на Оригена и излаже његово учење: да душе претходе телима слично неком народу у сопственој држави, и да се тамо налазе обрасци порока и врлина. Душа која обитава у добру остаје неопитна у сједињењу (преплитању) са телом. Међутим, уколико се удаљи од причасности добру, сама себе погубљује и осуђује на овај (овдашњи) живот, и тада се појављује у телу. Други, пак, придржавајући се Мојсијевог поретка у стварању човека кажу да је душа друга по времену у односу на тело, јер је Бог најпре узео од праха земаљског и створио човека, па га затим оживео удахнућем. Тим речима они доказују да тело више вреди него душа која је присаједињена ономе што је раније створено. Све што се због нечега појавило увек је мање вредно од онога ради чега се појавило. Тако Јеванђеље каже да је душа претежнија од хране, а тело од одела, јер је друго ради првог.

Ако душа, како они кажу, због неког порока отпадне од више постојбине (државе), онда ће након што једном окуси телесни живот, поново постати човек. Сви су сагласни у томе да је живот у телу острашћенији од бестелесног и вечног, и сви који обитавају у таквом животу у којем има више повода за грех, неизбежно обитавају и у већој порочности и долазе у острашћеније стање него раније. Страст људске душе представља уподобљавање бесловесном: када то присвоји, она прелази у животињску природу. Кад једно ступи на пут порока и кад се нађе у бесловесној природи, она никада не зауставља кретање у злу. Наиме, заустављање зла значи почетак врлинског усмерења. Међутим, у бесловесном не постоји врлинско. Према томе, душа је приморана да се мења у лошије све време прелазећи ка нечаснијем и свагда тражећи природу која је рђавија од оне у којој јесте. На тај начин се она од словесног спушта ка осећајном, и исто тако осећајно мења за безосећајно. За њих (оригенисте) је потпуно доследно да душа пређе у небиће (ништавило). Наиме, доказано је да се кретањем према лошијем душа природно спушта ка нижем. Оно што је ниже

102/136


од безосећајне природе (биљака, ако душа спадне и на то) је неживо (без-душно).

Доказ да постојање душе и тела има један исти узрок

Будући да је човек, састојећи се од душе и тела, јединствен, нужно је да се претпостави једно заједничко начело његове грађе, како се он не би показао ни као старији ни као млађи од самог себе, уколико би телесно у њему претходило, а остало следило за њим. Приликом стварања сваког његовог дела тела, није се једно појавило пре другог – нити душа пре тела, нити супротно, како човек не би био неусаглашен са самим собом, будући подељен временском разликом.

Ако је једно раније постојало, а друго се касније појавило, тиме се испољава извесно несавршенство Створитељеве силе, која није била довољна да све створи у једном тренутку, него је поделила дело и бавила се појединачно сваком половином.

У мајчиној утроби човеков облик који свој завршетак треба да добије у деловима тела, присутан је у могућности (потенцији), а остаје скривен због тога што му је немогуће да се појави услед постојања нужне доследности развоја. У њему постоји и душа, иако се не пројављује, а пројавиће се кроз њој доследну природну енергију, напредујући заједно са телесним растом. Са усавршавањем тела нарастају и енергије душе.

Слично као што тело од најмањег долази до зрелог узраста, и енергија душе нараста. У првобитном устројству руководећу улогу у души има хранитељна и сила раста као својеврстни корен који је скривен под земљом.

Сажето у већој мери медицинско сагледавање грађе нашег тела

У природи тела познајемо три целине због којих је у нама био устројен сваки део – ради живота, ради доброг и ради наслеђивање кроз потомке. Оно без чега не може да се појави људски живот је у три органа: мозгу, срцу и јетри. Да је мозак најважнији услов живота, постаје очигледно из противних случајева. Ако дође до повреде или оштећења опне која облаже мозак, неминовно следи смрт. Значи, пропаст васцелог људског бића мора се сматрати за главни узрок живота. Како се у онима чији се живот прекинуо гаси од природе положена топлота, и тело се хлади, то значи да и у топлоти морамо видети узрок живота. Уколико дејство нечега узрокује смрт, онда нужно морамо да признамо да живо биће остаје у његовом присуству.

Будући да је нужно да природа топлоти обезбеди храну, јер ватра не може да подржава саму себе уколико је ништа не храни, потоци крви из јетре као са неког извора спроводе по читавом телу ватрену пневму, како природа не би пропала пострадавши због одвајања једног од другог (крви од топлоте). Снабдевање јетре као извора крви установљено је кроз храну.

Аналогно телу развија се и душа. Човек би и на почетку био савршен да његова природа није повређена злом. Причасност страсном и животињском рађањуне допушта образу Божијем да одмах заблиста у творевини, него постепено и доследно по познатом путу, од вештаствених и животињских особитости душе води човека ка савршенству. Зато Апостол и каже: „кад бејах дете, као дете говорих, као дете мишљах, као дете размишљах, а кад сам постао човек одбацио сам шта је детињско“. У човека не улази друга душа, која се разликује од дечије, већ и душа узраста и развија се.

103/136

Свети Григорије НискиВЕЛИКА КАТИХЕЗА


В Е Л И К А К А Т И Х Е З АВ Е Л И К А К А Т И Х Е З А

ТРОЈИЧНА РАЗМИШЉАЊА

Реч Божија

За нас каже да је наша природа распадљива и слаба, живот кратковечан, моћ непостојана и реч нестална. Ако говоримо о Божијој Речи, неће се мислити да Она прима опстанак од снаге изреченога и да потом, слично нашој речи, прелази у небиће. Напротив, као што наша природа, будући да је и сама пролазна, поседује пролазну реч, једнако и нераспадљива природа која увек постоји има вечну Реч Која је пуна постојања. Немоћ је далеко од појма о Богу и Реч не познаје никакву склоност према злу. Зато је и свет добар, јер је дело Речи која одабира само што је добро и што поседује знак Савршенога. Реч је различита од Оног чија је реч (Реч се разликује од Оца). Речи, наиме, не би било да није нечија Реч. Исповедамо да је Божија Реч. Она је жива, делотворна и стваралачка. Реч живи јер је живот. Она, према томе, има и слободну вољу без које није ни једно живо биће (=човек). Реч има онолику моћ колику и вољу. Реч мора хтети што год је добро, икад нешто хоће то зацело и може. Свет је добар и мудро је уређен и поптуности је дело Речи. Самоопстанком се раликује од Онога из Кога поседује постојање. Али уколико у Себи пројављује све што се види у Богу, по природи је иста са Оном Кога препознајемо по једнаким особинама.

Дух Свети

Реч није без Духа. Код човека је дах удисање ваздуха који је туђа твар. Тај дах у тренутку када изговарамо реч постаје глас што у себи показује смисао речи. Међутим, у Божанској природи постоји Дух Божији као што смо поверовали да постоји и Божија Реч. Божији Дух је сила Која од Себе и у Свом засебном постојању поседује биће. Он је такође слободан и делатан.

Писмо каже: „небеса су учвршћена Речју Господњом, а све небеске моћи Дахом уста Његових“ (Пс 33, 6). Којом Речју и којим Дахом? Нити Реч на том месту значи говор, нити Дух дисање. У питању је Божија Реч и Божији Дух.

О ЧОВЕКУ

Бог Реч створио је људски род из преизобилне љубави. Разлог стварања јесте тај да светлост не би остала негледана, да слава не би остала без сведока, а доброта без уживаоца у њој. Бог је човека тако обликовао да би био способан да суделује у Његовим добрим. Будући да је створен да ужива Божанска добра, мораше имати нешто у природи што је сродно с оним у чему има удела. То су живот, ум, мудрост и свако појединачно божанско добро. Тиме је човек прожет чезнућем за Божанском вечношћу. Зло, ни у ком случају није потекло из Божанске воље. Зло нема засебно постојање а извор проналази у људској вољи.

Човеков положај у свету

У разуму бића делимо на разумна и осетилна. Међусобно су тотално супротне – разумска природа је нетелесна, недодирљива и без облика, а осетилна подлеже чулној спознаји. Међутим, пошто ништа није искључено из заједништва са Богом, по Божанској Мудрости настаје трајно мешање и

104/136


сједињење чулног и разумног како би све подједнако имало удела у добру и како ни једно биће не би остало без удела у Вишњој природи.

Григоријева подела бићанестворено

интелигибилно

створено

небеско - нетелесно

земаљско – телесно

рационално ирационалночулно нечулно неживо

У човеку се земаљско уздиже до Божанског – нижа природа се меша са надземаљском. Створење је по природи променљиво.

Први човек је по Божанском дару био веома моћан и по достојанству нарочито високо уздигнут. Изгледом је био леп: био је одраз исконске Лепоте. По природи беше слободан од страсти. Испуњавала га је слобода у говору. Лицем у лице уживао је у гледању Бога. Све то је у противнику (Сатани) родило страст зависти. Падом дар је нестао, а нужно га је заменило супротно. Човек се попут земљаног суда раствара у земљи да би се ослободио од нечистоће која се сада налази у њему и да би кроз васкрсење био васпостављен у праисконски образ.

Смртност је по Божанском нацрту с природе неразумних бића пренесена на природу која је створена за бесмртнос. Она прекрива њену спољашњост али не и унутрашњост. Смртност не додирује Божију икону. Она обухвата човеков чулни део. Тај део се кроз смрт раствара али не и уништава. Смрт душе јесте растављање од истинског Живота. Као што је Бог видео да ће се човек удаљити од добра, предвидео је и његово поновно враћање добру.

ОВАПЛОЋЕЊЕ И ИСКУПЉЕЊЕ

Човек се рађа из страсти и завршава у патњи. У Христу, нити је рођење потекло из слабости, нити се смрт смирила у слабости. Ту уживање није служило као увод рођењу, а ни распадљивост није уследила након смрти. Христова чудеса доказују Његово оваплоћење.

Христово васкрсење дотиче све људе, и оно је почело сваког васкрсења. У оваплоћењу очувале су се све Божанске особине: доброта, мудрост, праведност, моћ и неподложност распадљивости.

Обожење човекове природе – мада начин Божије присутности у нама није исти као што је у Христу, ипак се подједнако признаје да је Бог сада и у нама а и онда у Христу. С нам се сада сједињује уколико нашу природу држи у постојању. Човек је икона Божије природе.

Пошто се они који сада леже у злу врате у исконско стање, сва ће се природа сјединити у једногласно захваљивање. Заједно ће се наћи који су за време очишћења кажњени као и они којима није била потребна трунка очишћења.

Зато је човек нужно у бићу променљив, јер онај коме је промена зачетак бића није непроменљив. А видели смо да прелазак из небића у биће чини измену из непостојања у постојање као и смрти у васкрсење.

Кажу: ако је било добро што се збило и ако је било достојно Бога, зашто је Он доброчинство тако дуго одгађао? Доброчинство према нама одгодила је мудрост и провидност Онога Који по природи чини добро. Као Лекар чекао је да се изван покаже све што је у унутрашњости. Зло је многоврсно. Када је човеково зло досегнуло коначну меру и више није било ни једног облика зла што га људи

105/136


нису починили, Бог је болести излечио. Није је зацелио на њеном почетку, већ кад је приспела до врхунца снаге. Тако је исцељење захватило све што је било болесно.

Веле: али људски живот и након лечења (=Оваплоћења) још увек је преплетен гресима. Зло је рањено, али свакако својим остацима још увек ремети људски живот. Зашто милост није допрла до свакога? Није долично Бога да не жели добро или да је неспособан да га учини. Позив је упућен свима. Онај Који над свима поседује потпуну власт, из преобиља поштовања према човеку, допустио је да нешто буде и у нашој власти и да му једини господар буде сваки појединац. Реч је о људској слободи која је непоробљива. Разумна и мисаона природа, ако се лиши слободе, губи особину да је уопште разумно биће.

Говоре да уопште није требало да узвишена природа искуси смрт. Али рађање чини смрт нужном. Онај који је једном одлучио да постане деоник људске природе, морао је у свему прихватити њена обележја. Бог је ради смрти пригрлио рођење. Није се вечно Биће из потребе за животом подложио телесном рођењу, већ да би нас из смрти позвао у живот. Васкрсење једног члана (=Христа), будући да је читава људска природа такорећи једно живо биће, протеже на цело човечанство.

Властитост је Божанства у томе што се налази посвуда. Ниједно, наиме, створење не може устрајати у постојању ако не остане у Ономе Који јесте. Само је Божанска природа у правом смислу Биће (=постојање, живот). Божанство је подлога свих бића. Свако створење гледа у Бога, око Њега стоји и у Њему међусобно срашћује. Павле сваком краку Крста одређује засебну реч: висином назива вишњи свет, дубином подземље, ширином и даљином бочне стране свемира.

О КРШТЕЊУ

Будући да је прво рођење имало за последицу смртни живот, требало је, наравно, наћи неко друго рођење које не полази од распадљивости нити се у њој завршава, већ рођенога води у бесмртни живот.

Семе по Божанској моћи постаје човек. Ако, дакле, у семену твар не ствара човека већ Божанска сила видљиво почело (семе) претвара у човекову природу, крајње је безумно у том случају Богу признати толику моћ, а у питању крштења држати да Бог није способан водом учинити врело живота.

Бог је Онај који на се видљиво показао у телу. Своју је природу објавио у чудесима што су се збивала кроз разне догађаје. Бог је увек, ако Га призивамо, присутан у неком чину. Будући да призивање Бога кроз молитву претходи самоме Божанском крштењском делу, то је снажан доказ да сам Бог врши чин. Крштење се темељи на Оваплоћењу. Христос, Који је прихватио заједништво са човеком, је Својим делом произвео живот. Крштени су дужни да исправно следују за Предводником Који нас води спасењу. Истоме се циљу не може доћи ако се не крочи једнаким путем.

Христос као човек потиче одозго (1 Кор 15, 47). На Себе је узео судбину смрти и био је положен у земљу. Трећи дан се вратио у живот. Исто се догађа са сваким који је са Христом сједињен по телесној природи, а пред очима има исти блажени циљ – живот. Такав, ако се над њиме уместо земље излије вода и он у њу зарони три пута, у себи опонаша милост васкрсења која је примљена трећег дана.

Одвајањем тела и душе исцеђује се зло. Човек је на тај начин, кроз васкрсење, опет постао здрав, без страсти, чист и слободан од сваке зле примесе. Кроз воду наслеђујемо Христову смрт и тиме се прекида зло које се умешало у нашу природу, али се ипак не одстрањује потпуно. Настаје нека врста пресецања непрекинутости зла. Двоје, пак, омогућује да се зло уклони: грешниково кајање и наследство смрти. Кајање наводи да се зло омрзне и да

106/136


се човек отуђи од њега, а смрт остварује уништење зла. Вишњу моћ наслеђујемо колико допушта наша сиромашна природа.

Ево зашто је било нужно да се у води приучимо на милост васкрсења: тако сазнајемо да нам је једнако лако крстити се водом као и поновно изронити из смрти. Васкрсење надилази природу, али у крштењу има своје почетке и узроке (као што је то случај са човеком и семеном као његовим узроком). Тврдим да човек не може без бање поновног рођења постигнути васкрсење.

Док свако друго рођење опстанак дугује родитељском нагону, духовно се рођење темељи на вери рођенога. Бића се деле на два дела: створена и нестворена. Онај који се припрема за крштење треба да размисли и да унапред одабере који ће му отац бити од веће користи. Ако верује да је Света Тројица нестворена, улази у непроменљиви живот, што ће га у духовном рођењу учинити почелом властитог живота.

Промена нашег живота настала поновним рођењем није промена ако останемо какви јесмо. Људска природа по себи у крштењу не подлеже никаквој промени. Очито је да се промена набоље обистињује уништењем злих особина наше природе. Ако се крштење пружи само телу, а душа се не опере од мрља страсти, онда ништа не добијамо; не можемо се придружити Божијем збору. Вода је у том случају само вода. Нигде се на делу не очитује дар Духа Светога. Онај који је крштен мора бити сродан с родитељима. Ако си, дакле, примио Бога и постао Божији син, покажи у себи Родитеља (Буди икона, оствари у себи све Његове врлине). Стога паметни људи не гледају на овај већ на други живот.

ЗАГРОБНИ ЖИВОТ

Све што се кроз васкрсење изнова враћа у биће не стиче исти живот. Постоји велика разлика између оних који су се очистили и оних који се још морају чистити. Они које је у овом животу водило очишћење кроз бању враћају се начину живота који им је сродан. Они пак који су отврднули у страстима свом нужношћу доспевају где и припадају – у очишћујућу ватру. Њихова се очишћена природа након дугих векова враћа Богу. Ватра и вода поседују чистилачку снагу. Онима који су љагу зла опрали у тајинственој води не треба други облик очишћења; али они који нису обавили то чишћење нужно се чисте ватром.

ТАЈНА ЕВХАРИСТИЈЕ

Људско биће је свакако двоструко – састоји се од помешаности душе и тела. Зато је потребно да се људи са оба дела повежу са Оним Који води животу. Евхаристија је лек. Као што по Апостоловој речи мала количина квасца ускисне читаво тесто (1 Кор 5, 6), тако и Тело што га је Бог обесмртио, цело наше тело преиначује и у Себе претвара када у њега уђе. Међутим, ништа друкчије не може ући у тело осим јела и пића. Зато је сасвим нужно да тело прими животодавну моћ на начин како је то за природу могуће. Човек се првенствено храни хлебом. Да би одржао и очувао течност, као пиће не употребљава само воду него је често разблажује вином и тако поспешује топлину тела; свако тело свој опстанак захваљује храни. Једнако је сигурно да је Логос Божији и Бог и Логос. Он се помешао са људском природом и ушао је у наше тело. При томе није за Своју природу створио неки нови облик постојања. Своје властито тело је одржавао уобичајним и примерним средствима – јелом и пићем.

Када хлеб (као основна намирница) уђе у тело постаје тело. И Исусово тело у клици беше хлеб. Као што је хлеб претворен у Христово тело уздигнут до Божанске моћи, тако се и сада у Евхаристији догађа исто. Али хлеб не постаје Телом Христовим снагом једења, већ га Христос одмах претвара у Своје Тело.

107/136


Без пића у нама не би смо могли остати у животу. Чврстом храном одржавамо чврсти део свога тела, а течни део одржавамо пићем.

Бог Који се јавио, због тога се помешао са смртном природом да би људску природу кроз заједништво са Божанством обожио. Ради тога се свима који верују ка семе даје путем свога Тела које се састоји из вина и хлеба. Меша се са телима верујућих да би човек, сједињен са бесмртним, постао удеоник нераспадљивости.

ВЕРА

Телесно рођење дугујемо родитељском нагону, а духовно личној вери. Вера је основ човековог напретка у добру. Она захвата читаво биће. Из ње извире животно деловање. Душа се преображава у оно што верује.

108/136

Свети Григорије НискиУЧЕЊЕ

- У Ч Е Њ Е -

БОГОПОЗНАЊЕ

Човековој души је својствено „кретање ка невидљивој лепоти“. Човек поседује силу духовног опажања, „духовну невештаствену силу“. „Ко макар и мало очисти своју душу, у њеној природи ће, у својој чистоти, угледати љубав Божију и намеру са којом ју је створио. Јер, он ће наћи да је са самом суштином и природом човека сједињено стремљење жеље ка добру и савршенству...“ Бог је граница свих жеља, премда недоступна и никада достижна. Заустављање на путу врлине постаје почетак кретања ка пороку. Прва карактеристика истинског богопознања јесте стремљење, порив. Тај порив је чежња, па чак и страст љубави, έρως.

Бог је изнад познања, али је у свему откривен за познање. Будући да је Творац и Уметник света, стога је и видљив и познатљив у свету. Он, се пре свега, види и открива у човековој души, која носи образ Божији, премда и под прљавштином и нечистотом. Душа треба да буде чиста од свега „страног“, тј. од чулних пристрасности. Тело треба да буде у некаквом сну и без дејствености. Чиста душа „у себи не треба да има ишта друго осим Бога...“ У овим размишљањима свети Григорије је веома близу Плотину, који је учио да једино кроз самопознање можемо познати Бога.

У лику Мојсија – законодавца Григорије види пример духовног усхођења. Он се највише задржава на тајновитом синајском богојављењу. Једини је Мојсије од свега народа ступио у тајанствени примерак. Некада је у светлости видео Бога, у несагоривој купини. Сада, поставши узвишенији и савршенији, он види Бога у примраку. Јер, Божанство је „тамо где не допире појам“... У томе примраку душа познаје да је од савршенства толико далеко као да још није започела са подвигом. У томе се састоји истинито познање. У ломљењу таблица закона свети Григорије види алегорију о човековој природи, некада несаломљивој и бесмртној, а због пада приковану за земљу, коју је васпоставио истински Законодавац – Христос, као каменорезац свога тела. Свети Григорије се са посебном подробношћу задржава на објашњавању Мојсијевог сагледавања у пукотини стене. Право богопознање јесте, уствари, хођење за Богом. Врхунац пута јесте нека „божанствена и трезвене опијеност“, „исклизнуће ума“, екстаза. Та екстаза је без мисли и без виђења. Овакав опис екстатичког стања светог Григорија јесте у вези и зависности Филона и његове теорије богопознања.

На висинама надумног сагледавања душа се сједињује са Богом, постаје му подобна, живи у Њему. Тај живот у Богу је неописив и неизрецив. За Григорија сваки појам о Богу је, уствари, идол, варљиво обличје, είδολον. „Постоји само једно име које означава Божанску суштину, - каже Григорије, - наиме, само дивљење које се неизрециво рађа у души при самој помисли на њу“...

Неопходно је разликовати сагледатељни живот душе у Богу и знање о Богу. „Блаженством Господ не назива знање нечега о Богу, него имање Бога у себи“. На висинама духовног живота човек је нераздељиво близак Богу, у себи самом испољавајући Божанствене црте. Па ипак, и тада је немогуће познање Бога. Заједно са Василијем Великим, Григорије Ниски разликује два типа Божанствених имена. Први тип представљају одречна имена која пружају представу о Божанственом бићу кроз управно супротстављање својствима тварног бића, „будући да Невидљиви по природи постаје видљив у дејствима која се примећују у ономе што је око Њега“. Та имена се не дотичу суштине Божије. Он још разликује и извучена и односна имена Божија: „једна у себи садрже указања на високу и неизрециву Славу, а друга указују на многоврсност промислитељног устројства. И кад не би било оних који се користе

109/136


доброчинствима, ни ови изрази који указују на добра дела, не би били прилични“.

Учење светог Григорија о именима Божијим ослања се на његово опште учење о именима и појмовима. Он га разлаже у својим полемичким оповргавањима Евномијеве теорије. Он у речима види „изум човековог разума“. Због тога је јасно зашто постоје многи језици. „Кад би закон природе налагао да се имена за нас рађају из самих предмета, ... сви људи би говорили једним језиком“. Језик је нешто стваралачко и живо; Бог је човеку дао дар слова као неку разумну способност. Свети Григорије разликује сагледавање, опажање предмета и њихово познање.

Неизрецивост и недостижност за њега уопште не значи скривеност и неприступност Божанског бића. Напротив, мотив „обожења“ је у његовом богословском систему изражен веома снажно. Он само јасно подвлачи границу умног познања, коме не признаје самодовољност, упућујући на опит. Ипак, свети Григорије не пориче високо спознајно достојанство речи; као прво, речи Писма.

БОГОСЛОВСКО ТАИНСТВО

У сагледавању светог Григорија Бог је, пре свега, пунота бића, истинито и владичанско биће, оно јединствено што има биће по самој својој природи. Божанство је безгранично и бескрајно, а то се, пре свега, одражава у вечности и простоти. Бог је пунота и због тога је блаженство. Бог јесте Љубав због тога што је Красота. Као Грк, свети Григорије не повезује љубав са добротом, него са лепотом.

Тројичност

Пунота Божанског живота се изражава у тајни једносушне и нераздељиве Тројичности. Због тога свето Григорије објашњава Тројичну тајну на основу „општих појмова“. Слично светом Василију Великом и Григорију Богослову, он пут Тројичног богословља одређује као средњи пут између јудејских догмата и јелинских заблуда, тј. између строгог монотеизма и политеизма. Та синтеза разједињених истина за њега је повезана општим кападокијским разликовањем појмова суштине и ипостаси.

Није могуће замислити било какву разлику у својствима између Оца и Слова, као што ни наша реч није другачија од ума који је пројављује. Слово Божије у Себи пројављује исто оно што видимо у Богу од Кога Оно и јесте: у том јединству огледа се јединство природе. Али, „Слово је нешто друго у односу на Оног чије је Слово“.

На сличан начин свети Григорије доводи и до појма о Духу, тј. сличношћу са нашим дисањем, које собом обелодањује силу речи и представља нам се заједно са речју. Под Духом треба схватити „самобитну силу која се сама по себи показује у засебној ипостаси, неодељиво од Бога (у Коме се налази) и од Слова (Које прати)“. Не постоје особена дејства у свакој ипостаси, већ Тројица све савршава нераздељиво. „Свако дејство које се од Божанства распростире на творевину исходи од Оца, кроз Сина се простире и савршава у Духу Светом“...

У раскривању Тројичности Григорије исходи из појма силе: Син и Дух су силе, али силе „које суштаствено постоје“, тј. ипостаси. Григорије појам ипостаси одређује слично као и његов брат Василије. Међутим, приликом одређивања ипостасних особености он се издваја од осталих Кападокијаца, нарочито Василија. Он Оца и Сина првенствено разликује као Нерођено и Јединородног, αγέννητος и μονογενής. То су два начина постојања: бити нерођен и бити јединородан. Свети Григорије не говори просто о рођености Сина, већ подвлачи име Јединородни да би јасније издвојио неизрециви начин постојања Сина и Духа. Он особено својство треће ипостаси види у томе што је она – трећа: од Оца кроз Сина, δι΄ υιού. То διά има онтолошки, а не само икономијски

110/136


карактер. Идући за Василијем и Григорије разлику суштине и лица објашњава човековим примером: човек (уопште) и тројица недељивих – Петар, Јаков, Јован. Међутим, он је имао обавезу да одговори на јасно постављено питање: како не три Бога, већ три ипостаси? Јер, ето, Петар, Јаков и Јован јесу три човека. Он одговара да за људе и не можемо рећи: три. Јер, три се односи на нешто различито, док је човек име не за различиту, већ управо за истоветну суштину. Називом човек сопствено не може да се означи ако различито, будући да се не ради о личном, него о општем имену.

ПОКРОВ ВАСЕЉЕНЕ

Стварање света

Бог је за свет и почетак и крај, извор постојања и циљ свеколиког стремљења. Бог је у почетку створио небо и земљу. То значи да творевина има почетак свога постојања у Богу и да започиње са постојањем. Због тога је она по својој природи нешто изменљиво, нешто настајуће, све док не достигне пуноту. Свет постоји и опстаје само зато што га „уметничка и премудра сила Божија, која се пројављује у бићима и која све прожима“, садржи и уређује. „Ништа не може опстати у бићу уколико не пребива у Ономе Који јесте“... Бог пребива у свету не мешајући се са њим.

Свет је нешто целовито, складно и сагласно. Творац га је и створио као целину. Бог ствара Премудрошћу и Премудрост је воља. Са одлуко воље за Бога је неодвојиво и само дело. Бог не ствара из себе, јер је разнородан са творевином, и не ствара из неког несазданог вештаства. У почетку Бог ствара поводе, узроке, силе бића. Почетак означава „тренутак и непрекинутост“ и, заједно са тим, „почетак временског трајања“. Ипак, почетак времена још није време. Ту Григорије понавља Василија. Почетак времена означава почетак кретања и мењања. Васељена не ниче намах у својој пуноти. Она се поступно уобличава. То што је земља била „празна и пуста“ Григорије објашњава као да је она и постојала и није постојала: „она је очекивала оно што се дарује устројавањем каквота, и што значи – доћи у постојање“... Међутим, није била створена само безкаквотна материја, напротив, свети Григорије баш то не допушта. Била је створена мешавина својстава.

Смисао првог дана јесте разграничење видљивог и оног што се представља умом. Током потоња три дана извршено је „међусобно издвајање сваке ствари у свету“: све се распоредило. То није могло да се догоди од једном „због тога што се све покретљиво неизоставно креће у времену, будући да је за међусобно слагање делова неопходно извесно време“... Он подвлачи да постоје ступњеви у стварању; усхођење ка природном савршенству: најпре мртво вештаство, потом растиње и, напокон, бесловесна бића. Постоје ступњеви живота. „Животна и душевна сила“, која је заједничка свим бићима органског света, појављује се у три вида: као „растућа и храњива сила“ код биљака; као „чулна сила“, тј. „сила опажања“ код животиња; и као „разумна сила“ или сила расуђивања само код човека. Ту није реч о три форме једног начела, него управо о три непремостива ступња који претпостављају један другога у усходећем поретку. Због тога и каже да је шестога дана све достигло свој циљ или окончање. То је истовремено и покој и покрет: две узајамно супротне силе у своме сједињавању рађају симфонију света.

Нарочито место у стварању заузима анђеоски свет, духовни и бестелесни свет који је ипак ограничен временом и простором. Јер, „ништа од онога што је дошло у биће кроз измену не може постојати изван места и времена“... По томе се Григорије знатно разликује од Василија. Он сматра да је анђеоска природа лако покретљива, и назива је неуспављивом. То је повезано с његовом основном мишљу да све треба да стреми ка Богу. У анђеоском свету постоји јерархија

111/136


чинова која је одређена према ступњева достигнутог савршенства. Чак и анђели тајну Оваплоћења схватају и знају само кроз Цркву.

Стварање човека

Стварање света окончава се стварањем човека. Човек није само део света, већ и његов владика и цар. Због тога се он последњи уводи у творевину. Постоји двострукост у саставу човека. Са једне стране, он је средиште васељене, пунота природе, микрокозмос. Козмичност човека у очима светог Григорија има смисла само стога што је створен по образу Божијем и што тиме постаје проводник Божанствених дејстава на сваку твар. У човеку се спајају духовна и телесна природа. Тако свети Григорије схвата узимање праха земаљског за образовање човека. У тај прах је положен живот личним Божијим дахом. Кроз човека и земаљска стихија добија учешће у духовном животу. Због тога је човек и створен тако свечано, не заједничком заповешћу, него саветовањем. Бог човека ствара искључиво из љубави, тј. да би и он постао учесник Божанственог блаженства. Слично се познаје сличним. Стога, „да би постао причасник Божији, било је неопходно да у његовој природи буде нешто сродно са оним чиме се причешћује“.

Образ Божији у човеку треба тражити на оној страни његовог бића којом се разликује од природе, тј. у његовој разумној страни, у уму (νούς). Образом Божијим у човеку има бити признато све што одсликава Божанска савршенства, тј. сва свеукупност добара положених у човекову природу. Тако се онтолошки мотив преплиће са етичким: образ Божији јесте динамички фактор који дозвољава повећавање и умањивање – уподобљавање Богу. Живети у Богу се пре свега изражава слободом. Слобода означава „несвезаност никаквом природном силом“. Она је неопходни услов врлине, јер изван слободе нема разума. Са слободом је у човеку повезана и тежња ка благу, другим речима – љубав. Појам образа Божијег у човеку свети Григорије свагда разјашњава у вези са учењем о богоопштењу.

У стварању човека свети Григорије разликује два момента који се хронолошки поклапају. Речено је: створи Бог човека... „Неодређеношћу израза указује се на цело човечанство“... То не значи да је био створен неки свечовек или јединствени човек. Створено је човечанство у свој пуноти и обиму, као што је одједном био створен и сав свет. Божанска стваралачка воља обухвата сву пуноту људи који ће из њега произаћи, једносушних међу собом. По његовом мишљењу Бог је одредио коначан број човечанских личности, а тиме предодредио и коначност историјског процеса. Он жели да истакне да образ Божији није дат само првосазданом Адаму, већ да се „та сила равномерно простире на сав људски род“. Насупрот томе Григорије разликује и стварање мужа и жене. Разлика полова се не односи на образ Божији. То друго устројство човека сједињује са бесловесном и животињском природом. Човеку није била неопходна деоба на полове пошто би се размножавање вршило на исти непознат начин „којим су и анђели дошли до множине“. Тек у греховном паду, отпавши од равноанђелског стања, човек губи тај начин бестелесног размножавања. У предвиђању тог пада Бог по своме образу „домишља“ разлику и деобу полова. Кожна одећа означава само огрубљавање и умртвљавање човековог тела чиме он постаје сличан животињама. Она, дакле, не представља телесност, него смртност, „могућност смрти“.

ЧОВЕКОВА СУДБИНА

Судбина човечанства се одређује Божанским предзнањем и слободним избором воље. Пад је изазвао распад човековог бића и раздор у целом свету. Васељена је престала да буде огледало Божанске лепоте, будући да је потамнио Божији образ који је био уписан у свет. Тако је зло ушло у свет. Зло је настало из небића. Извор зла се налази у прелому воље, у томе „што је измењивост природе

112/136


у човеку посрнула у супротну страну“. Међутим, како је могућ тај преокрет воље од постојећег ка непостојећем? Због тога што је човеку био постављен динамички задатак. Човековој природи је урођена тежња ка добру, али не и разликовање добра. Познање добра за човека представља задатак. Човек се није обмануо, већ је био обманут, тј. преварен из зависти од стране ђавола. То је други корен греха и зла – у анђеоском свету. Кроз греховни пад човек потпада под законе вештаственог света, постаје смртан, трулежан и – умире. Смрт је противприродна и због тога представља болест. Ипак, по мишљењу светог Григорија, и за човека је она у исто време и неко благотворно лекарство, тј. пут ка васкрсењу и очишћењу.

То васпостављање, исцељење и обраћење човека није оствариво природним силама већ је могуће једино у Христу. У искупитељном делу Христовом он, слично светом Атанасију, пре свега, види враћање живота, победу над смрћу и смртношћу. Тако нешто није изводљиво без сједињења Божанског живота са човековим саставом. Идући за Оригеном свети Григорије наводи и други разлог неопходности Божанског мешања у свет људских зала. Он говори о давању откупа ђаволу, тачније о откупљивању од ђавола. Пошто је човек добровољно сагрешио ђаво праведно господари над њим јер му се овај предао у ропство. Међутим, Христос га је привукао и као очарао (а не застрашио) необичношћу живота и чуда. Очигледно да лукави демон не би мењао горе за боље он за Христа ослобађа људски род. Управу ту теорију је врло оштро оповргао свети Григорије Богослов.

Начин сједињавања природа у Христу за нас остаје недостижан. Њега делимично појашњава са пребивање душе у телу. Он истиче пуноту примљеног човештва наглашавајући целовитост људског састава. У Христовом човечанском рођењу, узрастању, једењу, пијењу, умарању, спавању, жалости, крсту, смрти нема ничега порочног – срамотне су једино порочне страси.

Спаситељево човештво се развија по првоствореној норми природе, а обожује се у сједињењу с Богом. То јесте спасење природе – спасење, оживотворење и васпостављање почетка. Идући за Оригеном, Григорије јасно разликује две фазе у развоју или обожењу човекове природе у Христу. Прва је – до васкрсења, тј. време лечења и лечење послушањем. Григорије наглашава особеност Спаситељеве смрти. Смрт уопште јесте разлучивање душе и тела, при чему се тело разлаже, изгубивши са душом своју „животну силу“. Спаситељева смрт је стварна смрт – душа и тело су се раздвојили. Ипак, „Онај који је у себи сјединио и једно и друго, тј. душу и тело, не одваја се ни од једног ни од другог“... У томе је зачетак васкрсења. Господ човековој природи даје „силу (могућност) васкрсења“. Започиње друга фаза Богочовечанског живота, тј. коначно обожење и коначно прослављање човечије природе.

У смрти и Васкрсењу Спаситеља човек стварно учествује кроз веру, а не по крвном сродству и једносушности. „Препород се свршава двојако“ – крштењем и васкрсењем. крштење је почетак васкрсења. Нови живот треба да се покаже у слободном стваралаштву јер благодат дејствује у слободи. Пут усхођења ка Богу јесте, пре свега, победа над телесним и чулним, васпостављање царственог ума. Та победа је бестрашће. „Бестрашће је почетак и основа врлинског живота“. По мишљењу светог Григорија, бестрашћче представља средњи пут. „Средина је својство врлине“. Тако је и по Аристотелу. Свети Григорије је претпостављао девственост, али се ни брака није гнушао. Он је наглашавао да није на првом месту физичка девственост, већ „благочастиви начин живота“ који је подједнако обавезан за све. Врлински живот јесте сабирање и упрошћавање душе. Григорије простоту схвата не у смислу безкаквотности, него у смислу целовитости. Та целовитост се изражава у љубави. Љубав према ближњима је неодвојива од љубави према Богу, а та веза се једино у Цркви реализује. Врхунац хришћанског живота јесте таинство Евхаристије.

113/136


Праведници усходе на небеса, а грешници нисходе у ад. Премда и говори о небу и о аду као неким местима, и премда чак и разликује разне видове небеских насеобина, Григорије ипак појам места схвата као метафору. Јер, „будући по својој природи бестелесна, душа нема никакве потребе да обитава на било каквим местима“... То су пре начини постојања – начини бића који измичу могућности описа и одређења. У учењу о загробном животу свети Григорије говори језиком Оригена.

Таинствени адски огањ, јесте огањ који чисти и крштава. Они који се нису удостојили очишћења кроз таинствену воду, „свакако ће се очистити огњем“... Постоји лечење и у будућем животу. Такво лечење јесте и загробни пут нечистих и нераскајаних душа, тј. очишћење од зла. свети Григорије не може себи да представи да упорност зле воље, обраћене небићу, може да се покаже као бесконачна. Он сматра искљученим и невероватним такво крајње безумље воље, нарочито када се буду олакшале окови вештаства. Њему то изгледа неспојиво са боголиком човековом природом. „Мера страдању је количина зла која се налази у човеку“. Одатле следи неопходан закључак о окончању мучења: количина зла у души грешника не може бити бесконачна, пошто злу није својствена ограниченост.

Време ће се једном окончати, тј. када се испуни унутарња мера васељене. Даље настајање ће постати немогуће, због чега ће и ток времена постати непотребан. Смисао пролажења времена управо се састоји у рађањима људи у којима се остварује богом предодређена „пунота човечанства“. „И сјединиће се у један збор целокупна твар, из доњих и из горњих области“... То сабирање ће започети васкрсењем мртвих. Васкрснуће, наиме, тела која се разлажу, будући да душа не умире. Душа неће васкрснути, него ће се вратити. Доћи ће Господ и извршиће се васкрсење и суд. То ће бити прво васпостављање. При томе ће се тела свих људи васпоставити у првобитној лепоти и неће бити никакве телесне разлике између врлинских и порочних. Ипак, то не значи да неће постојати разлика између очишћених и неочишћених. Међутим, та разлика ће се односити на њихово унутрашње стање. Васкрсењем се за све окончава очишћење, обновљење и вапостављање тела. Међутим, очишћење душе ће се за неке још продужити. За Григорија васкрсење заправо значи васпостављање. Ипак, нечистота још остаје, једино се пресеца смртност рођена грехом. Душа још није код свих исцељена, а управо је у ој образ Божији. Прави апокатастасис се одваја од васкрсења и одлаже се негде напред. За Оригена васкрсење мртвих није било испуњење васељенске судбине, већ тек прелазни и повратни моменат у дуготрајном току векова. За њега се телесна судбина човека још не решава васкрсењем. Телесна и душевна судбина код Оригена нису раздвојене, за разлику од Григорија. Григорије је противречан јер остаје нејасно како тело може постати нетрулежно и блиставо уколико се одушевљава и оживотворава још неочишћеном а тиме и смртном и скоро трулежном душом. Васкрсење је чудо Божанствене свемоћи, али чудо које је сагласно са основним законима природе: оно је ново пројављивање свеопштег таинства живота. Због тога је васкрсење неко испуњење, остварење природе. Васкрснуће иста тела. У супротном се не би радило о васкрсењу, него о новом стварању. Васкрсење је васпостављање целовитог човека и због тога – обновљење, прелазак ка бољем и пунијем. Свети Григорије сматра да ће у васкрсењу сви примити један изглед: „сви ћемо постати јединствено Христово тело, примивши јединствени облик и изглед, будући да ће у свима подједнако сијати Божанствена светлост образа“... То значи да ће се облик одређивати на основу унутрашњости.

После васкрсења долази суд. Биће то свеопшти суд, суд над васељеном. Ради суда ће поново доћи Син Божији, јер ће преко Сина судити и Отац. То је пре суд Божанске љубави, неголи Божанске правде. Ипак је то и праведни суд. Суд није коначно решење судбине. То је само претходни збор историје, почетак осмога дана у коме се процес ипак наставља. Завршено је само васкрсење, са једне стране, и јављање Христа у слави – са друге. Суд није толико решење,

114/136


колико откривање свих дела и мисли људских. На самом суду биће веома мало новога. Блаженство праведних биће одређено већ васкрсењем. Мучење грешника настају још пре васкрсења и продужавају се и после суда. Сав смисао идеје суда налази се у његовом ишчекивању.

Последње васпостављање ће обухватити све: све људе, тј. сву природу човекову. Али, и више од тога – и зле духове. Свечаном сабору ће се на послетку придружити и сам „изумитељ зла“... И он ће бити излечен. Јер, током тродневне смрти, Господ је исцелио сва три сасуда зла: ђаволски природу, женски пол и мушки пол. Зло не постоји, већ се само дешава, бива. Оно што је настало може се вечно сачувати само кроз учешће у Суштом. Тако ће се творевина и сачувати. Међутим, зло се не може тако сачувати будући да није од Бога. „Зло ће доћи до свог потпуног уништења када сво произвољење буде било у Богу: оно неће имати где да постоји.“ Бог је јединствени достојни предмет сагледавања и искања, због чега ништа тварно у суштини нема своју цену. Због тога он учи о последњем забораву. „То значи да ће се последњим васпостављањем у Христу Исусу савршено изгладити сећање на зло“... Будућа твар у Богу наћи ће сву пуноту све до самозаборава о свему што не улази у састав подобија Божијег, тако да ће људи један у другоме видети само Бога и у свима ће бити јединствени образ Божији.


115/136

Јулијан ИмператорИЗАБРАНИ СПИСИ

Јулијан Император (Апостата) (+363)

П Р О Т И В Г А Л И Л Е Ј А Ц АП Р О Т И В Г А Л И Л Е Ј А Ц А

Јулијан се о хришћанима изјашњавао овако: Они нису ни Грци ни Јевреји, већ припадају секти Галилејаца, због чега су уместо наших прихватили веровања Јевреја.

Тежња према божанском заједничка је свим људима. Без учења верујемо у нешто божанско. То знамо по природи, јер сви смо природно повезани са небом и боговима видљивим на њему. А и ако би неко замислио неког другог бога осим ових, свакако би му доделио небо као боравиште, није га одвојио од земље, него га је као краља свега смести на место поштовања од свих осталих, замишљајући да бог оданде мотри на све што се овде дешава.

Грци су боговима измислили невероватне и чудесне митове. Тако Крон гута своју децу да би их касније поново избљувао. Испричали су причу о незаконитим браковима: Зевс обљубио сопствену мајку и са њом добио ћерку коју је оженио. Затим постоји прича о комадању и спајању Дионисових удова. О таквим стварима говоре грчки митови.

Упореди са њима јудејско учење, како је Бог засадио рајски врт, створио Адама и како је из Адама настала жена. Није добро да је човек сам, створена му је жена да му буде друг. А она, не само да му није помогла, него га је и преварила и постала сукривац у његовом паду из лагодног живота у рајском животу. Ова прича је налик на измишљотину. Зар је могуће да Бог не зна да ће биће које је створио (жена) представљати несрећу за онога који га је прихватио (човека)? Којим језиком разговара змија са Евом? Да ли људским језиком? По чему се то онда разликује од грчких митова? Зар није чудно да Бог људима које је створио ускраћује способност разликовања добра и зла? Човеку ништа не би било важније него да окуси од мудрости, а Бог му је то ускратио. Бога треба назвати злобником, јер је човека избацио из раја. (Јулијан је иначе неоплатоничар и митове тумачи алегоријски.) Дакле, каже Јулијан, ако свака од ових прича није мит са скривеним значењем као што ја кажем, онда су пуне богохулности.

Мојсије ништа није рекао о боговима изнад овог Творца, а није се усудио да ишта каже о природи анђела. Мојсије често и на више начина потврђује да они служе Богу, а да ли су настали или ненастали, нигде није прецизно одређено. Бог је неким стварима наредио да настану, као светлу и небеском своду… Мојсије се није усудио да каже било шта о стварању Духа, него само „и Дух Божији дизаше се над водом“. А да ли је настао или ненастао, уопште не разјашњава.

Даље Јулијан упоређује Мојсија и Платона, односно описе настанка света код њих. Јер тако би се показало ко је бољи и ко је достојнији Бога, да ли је Платон који је служио идолима, ил онај о коме Писмо каже да је Бог проговорио с њим из уста к устима.

Мојсије не каже да је Бог створио бездан, ни таму, ни воду. После оне наредбе Божије о постанку светлости, требало је свакако рећи нешто о ноћи, о бездану и води. Не спомиње ни стварање анђела, нити начин на који су настали, већ само говори о небеским и земаљским телима, тако да према Мојсију Бог није Творац ничег бестелесног, него само онај који уређује већ постојећу материју. „А земља беше пуста и без обличја“ не значи ништа друго него да влажно и суво бивство сматра првобитном материјом и да уводи Бога као њеног уређивача.

116/136


Платон каже да, што се тиче читавог неба или света, он је настао. Настао је јер је видљив, опипљив и има тело. А све такво је чулно опажљиво, а оно што је чулно опажљиво, што је доступно мњењу путем чулног опажаја, показало се као настајуће и настало. У складу са вероватном теоријом треба рећи да је овај свет уистину захваљујући Божијој промисли постао живо биће обдарено душом и умом.

„Богови богова, дела којих сам ја творац и отац биће неразрешива докле год ја то желим. Свакако, све што је повезано је разрешиво, међутим желети да се разреши оно што је лепо усклађено и одржава се у добру, била би особина зла. Будући да сте настали нисте бесмртни и сасвим непропадљиви, па ипак нећете пропасти, нити ће вас задесити удес, јер ћете према мојој жељи стећи још јаче и чвршће везе од оних којима сте били везани док сте настајали. Три смртна рода су још остала нерођена, а ако се они не буду родили, небо ће бити савршено. Јер у себи неће садржати све родове живих бића. Када би та бића била од мене рођена и када би помоћу мене добила удео у животу, била би изједначена са боговима. Да би, дакле, она била смртна а овај универзум потпун, окрените се сада, у складу са својом природом, стварању живих бића, опонашајући ону моћ коју сам ја имао при вашем настанку. А онај њихов део коме приличи да носи исто име као бесмртници, који се назива божанским, и у њима предводи оно што увек жели да следи правду и вас саме, посејавши и зачевши га, ја ћу вам га предати. А што се тиче осталог, испреплићући бесмртно са смртним, израђујте жива бића и чините да се рађају, дајући им храну, и кад буду умирала примате их опет к себи.“

Јулијаново тумачење овог Платоновог говора | Платон назива боговима оне који су видљиви: Сунце, Месец, звезде и небо, али ово су само слике невидљивих богова. Сунце које је видљиво нашим очима само је слика интелегибилног невидљивог сунца. Платон, дакле, зна да они интелегибилни и невидљиви богови постоје у Творцу и напоредо с Њим, и да су рођени и произашли од Њега самог. Заједнички Творац и једних и других је Он Који је обликовао небо и земљу и море и звезде, и родио и интелегибилном свету њихове призоре. Постоје три смртна рода – очигледно је да мисли на род људи, животиња и биљака (сваки од њих је одређен својом властитом дефиницијом). Тако Платон каже: Када би сваки од ових родова био рођен од мене, нужно би постао бесмртан. Ништа друго није узрок бесмртности интелегибилних бића осим тога што су настали захваљујући Творцу. Нужно је да им онај део који је бесмртан буде дат од Творца (подразумева под тим разумну душу). А што се тиче осталог, каже: преплићите бесмртно са смртним, Стваралачки богови примају од свог оца стваралачку моћ и рађају сва смртна жива бића.

Мојсије каже да је Творац света одабрао за себе јеврејски народи да пази само на њега и стара се о њему, и приписује Творцу бригу само о овом народу. А о томе како богови управљају осталим народима није рекао ни речи. Јулијан мисли да Мојсије и пророци, касније Исус Назарећанин и касније Павле ("највећа варалица од свих“), тврде да је Он Бог само Израиља и Јудеје (упореди 2 Мој 4, 22-23). Јулијану је посебно интересантан апостол Павле за кога каже да мења своја веровања о Богу према приликама. Час наглашава да су само Јевреји Божији посед, а затим убеђује Грке да пристану уз њега говорећи: или је Бог само Јудејаца, а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца. Дакле, Јулијан као да пита Апостола: Ако је јеврејски Бог Бог и незнабожаца, како онда и осталим народима није послао пророчки дар, и Мојсија и Пророке и Свето миро. На крају им (Јеврејима) је послао Исуса, а нама (незнабошцима) није никог послао. Па чак није послао ни гласника да нам јави о Његовом човекољубљу које ће једном, иако касно, свакако доћи и до нас. Чак је допустио да људи хиљадама година служе идолима. Тако су сви живели осим једног малог племена које се пре мање од две хиљаде година населило у једном делу Палестине. Ако је Он подједнако Бог и Творац свих нас, зашто нас је оставио? Стога треба сматрати да јеврејски Бог није први зачетник баш целог света, и да нема власт над свима.

117/136


његова власт је омеђена и зато га треба схватити само као једног од многих богова.

Кажете да је Бог љубоморан. Због чега је Бог толико љубоморан да се за грехове очева свети на деци? У поређењу са овим вашим учењима, наши писци кажу да је Творац заједнички отац и цар свих ствари, а да је преостале дужности доделио боговима који управљају народима и боговима, који штите градове у складу са својом природом. Ареј управља ратоборним народима, Атина мудрима и ратоборнима, Хермес онима који су више лукави него смели. Јулијан отпадник каже да по њему Мојсије назива анђеле боговима, и то се види из његових речи: Синови Божији видећи кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене како хтеше.

118/136

Свети Иларије ПиктавијскиРАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈНАМА

Свети Иларије Пиктавијски (+366)

Р А С П Р А В АР А С П Р А В АО С Т А Р О З А В Е Т Н И М Т А Ј Н А М АО С Т А Р О З А В Е Т Н И М Т А Ј Н А М А

АДАМ

Иларију је Адам тип Васкрслог Христа. Прослављени Христос је Нови Адам, Небески Адам. Према учењу светог апостола Павла, Христос је прослављен својим Васкрсењем, и по Васкрсењу је Дух (2 Кор 3, 18). Христова плот је прешла у други, нов начин постојања; била је продуховљена. Тиме је јеврејска реч Адам у директној вези са Христовим телом, које иако је плот, не само да је постало продуховљено, него је управо и „пламена земља“ што у преводу и значи Адам.

Адам и Ева су праобраз Христа и Цркве. Јединство мужа и жене, сликовито означено библијским извештајем о стварању из Адамовог ребра, јесте празнамење везе Христа и Цркве. Ева настаје кад Адам спава, Црква кад на крсту Христос спава смртним сном; Адам даје Еви тело, Христос такође даје Цркви своје тело. Адам, пробудивши се из сна, препознаје у Еви своје месо и каже: ово је месо од меса мога; тако исто и Нови Адам, пробудивши се и уставши из мртвих, препознаје у Цркви део Себе, па са још више права кличе: ово је месо од меса Мога. Стварање Еве је слика Васкрсења. Небески Адам, после сна своје муке, препознаје у васкрслој Цркви Своју кост и Своје месо које је узрасло уз кост, и силаском Духа од тела Његовог коначно саздано у тело Цркве. Ко је у Христовом телу васкрснуће у Христу.

КАЈИН И АВЕЉ

Обрађивање земље је телесно дело. Сав плод тела су мане. Богу се свиђају више унутрашњи плодови наше жртве. Неугодни, супротно Божијој наредби, уби Богу угоднога. Изгубивши наду у васкрсење, мислио је да ће смрћу бити уништена, али је сав у плачу и трепету (1 Мој 4, 14 - LXX). Кајин значи смех а Авељ плач. Жртва млађег је пријемчивија – Јеврејин завиди хришћанину и, узалуд опомињан од пророка, гори од жеље да га погуби. Јеврејски народ је очекивао по закону Божија обећања, вршио прописе, приносио је жртве, али је грешио, јер тај исти Божији закон није саопштавао заједници незнабожаца као сенку будућих добара. Уместо убијеног Авеља рађа се Сит =„темељ вере“. Тако су Авељ и Сит обновитељи, као што је и Црква на леђима Петра обнављана од колена до колена.

ЛАМЕХ (1 Мој 4, 23-24)

Слика је првосвештеника који је уз пристанак Јевреја и пагана прибио Господа на крст. Зато се пред двема својим женама хвали уморством младога човека.

НОЈЕ

Тезу да је Ноје тип Христа Иларије ће развити посебно на основу познате новозаветне и патристичке идеју о покоју – Ноја ћемо стога довести у везу с Господом који каже: „дођите к мени сви који сте уморени… Узмите јарам Мој… Тако ћете наћи покој својим душама, јер јарам је Мој благ и бреме је Моје лако“ (Мт 11, 28-30). Посвећење Цркве треба видети у заповести датој Ноју да уђе лађу и да из ње изађе. Зато он упућује на то да уђе мушко са мушким и женско са женским, јер неће бити брачнога живота. Гавран је слика грешника који се на

119/136


враћа у лађу, а голуб који се вратио Ноју с плодом је плод Духа Светога који је покорио демоне. Опијање које је Ноје себи дозволио означава Христово страдање.

АВРАМ

Сара је слика Цркве, а Агара синагоге, што показује да је потомство позвано у Исаку кога отац хоће да жртвује, као што и Отац даје Сина Свог за откуп греха. Символички, писац упоређује Аврама са бројем један који је Христос, а Сару са бројем сто која је стота овца залутала и од Пастира пронађена.

ИСАВ И ЈАКОВ

Исав је због телесне похлепе продао право првенства, а млађи је купио то уз цену губитка тренутних добара, зарад вечних. Јаковљева хаљина је слика одеће неумрлости. Зашто преокрет у вољи Исаковој, када је и сам знао да глас Јаковљев није глас његовог прворођеног? То што је био брижљив у проверавању Јакова долази од очинског осећања, а што је променио благослов, то је од духовног знања. То упућује да је приступ спасењу свима отворен. Зато је и јарам окачен о врат Исаву у сваком случају стресен ако он то жели слободно и својевољно, а благослова ће бити достојан онда када из ропства неверовања пређе у слободу вере.

МОЈСИЈЕ

Дрво којим се Мојсије спасио је Христос. Када Христос умире на крсту вода излази из отворенога бока, а Он сам виси на дрвету. Фараонова кћи је образ паганских народа. На очиглед Мојсију грм букти али не сагорева, то значи: Црква гори од прогона грешника и пламена напасти, али сама не сагорева. Дрветом је и Бог указао Мојсију да додирне воду у пустињи која од горке постаде слатка. Паралела вода-дрво као слика крста у Старом Завету стоји у реду најстаријих тајни новозаветних стварности. Вода у Старом Завету изражава и народе (Откр 17, 15). У мани је кушање. Њоме се народ куша хоће ли бити Богу послушан зарад правог Хлеба с неба. Сам је Христос према Јн 6, 49 споменуо ману као праслику Евхаристије.

ОСИЈА

Код Осије налазимо пророштво о позиву многобожаца. Он и сам каже да ће не-народ Божији (многобошци) постати Његов народ. Христос и ми творимо једно – једну те исту земљу или једно тело. На плану есхатологије, примером Христа који је васкрсењем постао Дух, човеково биће је ушло у славу и Божанство самога Бога, у небо. Будући да Израиљ није имао разумевања за тајну коју му је Бог откривао кроз пророке, био је одбачен, а Бог је помиловао другу, до тад бесправну децу – незнабошце.

ИСУС НАВИН

Исус Навин је глава синагоге, а Христос Цркве. Исус (Јешуа) = „тајна будућег“. Како он наступа после Мојсија, тако и Христос после закона; он сведочи Мојсија, а Христос испуњава и превазилази границе закона. Рахава је Воозова мајка и Давидова прабаба. Иако блудница, примила је двојицу, као што је и Црква примила закон и пророке. Црвена врпца означава крв којом ће њен дом бити спасен. Пад Јерихона, поред потопа, изванредна је слика есхатолошког Суда и свршетка овога света; грешница Рахава најављује тему о неверној жени

120/136


коју спашава верност Богу, чиме се користе и Исаија и Језекиљ, а што Јеванђеље даје задње обрисе видећи темељну тему Завета и Песме над Песмама.

Закључак

Из читавог низа старозаветних текстова Иларије мисли да се може закључити како Бог није самац него је вишеличносно Биће. Разлог томе можемо наћи у једном проблему: у каквом је односу Бог Син према Оцу. Питање положаја Духа Светога чини се да није представљало некакав изразитији теолошки проблем за време Иларијевог живота. Бог Отац заповеда а Бог Син извршује, и то је сасвим у складу са Павловом, тј. старохришћанском теологијом икономије. Све наведене старозаветне теофаније (богојављења): Авраму, Јакову, трима младићима у пећи, као и савршена и коначна новозаветна богообјава, тј. Оваплоћење, према Иларију јасно показују двојност личности у Богу. Оваплоћење Сина је за њега, као и за све Оце, средиште оба Завета у коме се испунило све што је на било који начин – речју, догађајем, стварношћу – било наговештено у Старом Завету.

121/136

Свети Амвросије МиланскиОТАЈСТВА И ТАЈНЕ

Свети Амвросије Милански (+397)

О Т А Ј С Т В АО Т А Ј С Т В А11

Вера је за хришћанина прво. Новокрштени се отвара за тајну увођења у Цркву. Одрекавши се света примио је Христа Коме дугује веру. Свети Амвросије крштење упоређује са преласком преко Црвеног мора. Прелаз представља пасху, односно човеков прелаз је прелаз из греха у живот. Тридневно Васкрсење је такође парадигма крштењу. То видимо у трократном погружавању у воду. Вода обавља дело а деловање Дух Свети. Вода не лечи ако не сиђе Дух Свети и не посвети је. Дух Свети је сишао с неба у лику голубице – не као права голубица, већ под приликом голубице. Показао се као голубица да би се неверни позвали на веру. На почетку је морао стајати знак, а на крају мора бити саврпшеност. Дух се показује тварно по знаку а духовно по тајни. Најпре је сишао Христос а потом је дошао Дух Свети. То је зато да се не би чинило да је и Господу Исусу потребно тајна посвећења јер Он сам посвећује као што посвећује и Дух.

Крштењско значење преласка преко Црвеног мора и потопа. Секира која је потонула Јелисеју силом Божијом је испливала, као што и човек урања у воду грехом, а израња животом. Вода – тварно по знаку, духовно по тајни. Верујући улазе у пуноћу Цркве крштењем и више им нису потребна знамења Старога Завета, већ њихова лична вера. Тако увиђамо да су хришћанске тајне древније од јеврејских.

Човека је подложио смрти да би оно што је на почетку било средство осуде постало средство доброчинства. Христос је установио васкрсење да би успоставио небеско добро које је било изгубљено змијином преваром. И једно и друго је за нас јер је смрт крај греха а васкрсење преображај природе. Грех подједнако опрашта Отац и Син и Дух. Ми се ипак крштавамо у једно име, тј. „у име Оца и Сина и Светога Духа“ јер је једна суштина бића, једно Божанство и једно величанство. Када зарањаш на себе примаш слику смрти и погреба, прихваташ тајинство оног крста на коме је Христос висио.

Отац каже Сину „ја Те данас родих“ (Пс 2, 7), тј. када си откупио народ, када си позван у Небеско Царство, када си испунио Моју вољу – тада си доказао да си Мој Син.

Ко приступа крштењу не исповеда грех. Али већ тиме што тражи да се крсти пројављује признање свих грехова да би био оправдан – тј. да би прешао из греха у милост. Крштењем признајемо да смо људи.

Помазање бива за вечни живот. Свако је помазан у односу на свештенство и на царевање, али је и царство и свештенство духовно.

Личност Мелхиседека је предмет пишчевог истраживања. Он је праобраз Христа, јер је без оца, без мајке, без рода, нема ни почетка дана ни краја животу, слично Сину Божијем (Јев 7, 3). Јер је Христос рођен без мајке на небу у вечности, а опет без оца на земљи од Дјеве.

Светајну (=Евхаристија) остварује Христова реч. То је она реч по којој је све саздано. Пре посвећења то није Христово тело, али одмах након посвећења

1 Латински називи „de sacramentis“ и „de mysteriis“ преведени су на хрватски језик са „тајне“ и „отајства“. На српски језик оба се термина преводе са „тајне“, будућу да је таква подела која је настала на Западу, православнима непозната. А ради се о овоме: de sacramentis представља седам светих тајни и опис самих чинова и њихове символике, док израз de mysteriis представља светајну Цркве, односно домостоја. Дакле:

de sacramentis = тајне = седам светих тајниde mysteriis = отајства = (све)тајна Цркве

122/136

Свети Амвросије МиланскиОТАЈСТВА И ТАЈНЕ

јесте. Као што си узео сличност смрти, једнако пијеш сличност драгоцене крви. Тако нема никакве одвратности према крвљу, а ипак се врши цена откупљења. Чим се изрекну речи Христове („Узмите једите…“) тело је Христово. А ко учествује у овоме телу стећи ће опроштај грехова и неће никад умрети. Ако се крв пролива због опроштења грехова, морамо је увек примати када се пролива. Будући да стално грешим, морам трајно поседовати лек. Евхаристију још упоређује са маном, али разлика је да онај који је јео ману умро је, а свако ко једе Тело и пије Крв Христову греси му се опраштају. Употреба воде у светој Чаши упоређује се са милошћу која долази пробадањем ребара Христових. Зашто вода и зашто крв? Вода да опере а крв да откупи. Због чега из бока? Зато што милост долази одакле и грех (жена кроз коју је дошао грех је створена од ребра).

Онај који прима тело Христово има удео у његовој Божанској природи. У свму што чинимо сачувана је тајна Тројице. Христа не можеш следити ако те Он не привуче.

Молитва Господња

Хлеб наш насушни дај нам данас – Није реч о хлебу што иде у тело, већ о Хлебу вечнога живота. Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш након годину дана. Ко не заслужује сваки дан да прими хлеб, није га достојан ни после годину дана. Ако сваки дан примаш, сваки ти је дан данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки је дан дан васкрсења.

Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – Од ђавола си примио дуг који није био нужан. Стога си постао његов дужник. Христос је наш дуг приковао на крст и укинуо га Својом крвљу вративши нам слободу.

Писац упоређује Христове речи Који нас упућује да кад желимо да се молимо треба да уђемо у собу и да затворимо врата, а апостол Павле каже да то чинимо на сваком месту. Међутим, ту се разлика губи. Затворена врата је сабирање нашега духа, улажење у осаму нашег срца; упућивање да се не требамо размахивати већ усрдно молити.

Молитвени ступњеви су: 1) похвала Богу, 2) прошња, 3) мољење и 4) благодарење.

Црква чува узвишеност небеских тајни.

123/136

Свети Немесије ЕмескиО ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ

Свети Немесије Емески (друга половина IV века)

О Ч О В Е К О В О Ј П Р И Р О Д ИО Ч О В Е К О В О Ј П Р И Р О Д И(Περί φύσεως ανθρώπου)

Човеково место у свету

Немесије полази од поимања света као једне органске целине, с јасно израженом везом међу његовим саставним деловима. У том велико свету, створеном ради човека, управо он и заузима средишње место. Он у себи обједињује све степене бића. Човек је својим телом повезан са бесловесним бићима, а својим духом са умним светом. Он стоји на граници између Бога и света. Човек представља и везу међу свим тварима (међусобно). Човек је изгубио власт над животињама јер је изгубио власт над својим страстима.

Човекова грађа

Немесије је дихотомист. Човек се састоји од умне душе и тела. Ум је најбољи део душе, и оно што је око за тело, то је ум души. За немсија душа је невештаствена суштина и начело које одржава тело. (Следећи нит расуђивања Немесија о устројству душе, свети Јован Дамаскин износи шему човекових душевних способности.)

устројство ДУШЕ

РАЗУМНА НЕРАЗУМНА (бесловесна)

Способности:- мисаона- памтећа

- сила уображавања

Оно што се ПОКОРАВА РАЗУМУ

Оно што се НЕ ПОКОРАВА РАЗУМУ

- жељно- пожудно

- гневно (афектно)

природне потребе:- исхрана

- размножавање- крвоток

разликује и силе које су потчињене нашој вољи

По питању порекла душе, он се нејасно изјашњава. Изгледа као присталица преегзистенције, мада је могуће да заговара само постојање душе пре тела, у смислу њене независности од телесне супстанције, не подразумевајући при том њено беспочетно, вечно постојање. Помиње Платоново учење о светској души, али не износи своје мишљење о томе.

Човекова загробна судбина

Признаје да је човек створен као смртан али са могућношћу бесмртности. Одлучно устаје против могућности пресељења људских душа у тела животиња.

Човекова сврха

Немесије има сасвим православан став. Човек је спона која повезује читав свет, и њега са Богом. Дат му је и посебан дар стваралаштва који га приближава Творцу.

Ово дело има посебан значај у историји хришћанске мисли јер представља први покушај систематске антропологије у нашој патристици.

архимандрит Кипријан Керн

* * *

124/136


О души

Будући да су тела по својој природи распадљива, бесконачно дељива и променљива, потребно је нешто што би их повезивало, сједињавало и на неки начин учвршћивало и одржавало, и ми то називамо душом.

Душа није телесна. Неки кажу да је просторна и тродимензионална, међутим она то сама по себи није, него тек услед сједињења са оним у чему се налази и што је тројако мерљиво (тродимензионално) и она постаје таква. Осим тога, ако се душа храни, онда се храни бестелесним, јер су храна науке. Ниједно тело се не храни бестелесним, према томе – душа није тело. Душа није ни крв јер постој животиње које немају крв, а поред тога смрт не наступа увек губљењем крви. Душа је причасна хармонији али сама није хармонија. Душа није ни темперамент, јер се душа противи телесним жудњама, док темперамент им садејствује, јавља се као њихова покретачка сила. Душа често потчињава себи темперамент, а онај ко потчињава и оно што се потчињава не могу бити исто.

Тело је орган душе, и уколико је оно сврсисходно устројено садејствује души и налази се у добром стању; у противном, оно отежава души. Због тога је душа дужна да се брине о телу како би га учинила за себе погодним органом. Она то достиже уз помоћ разума и карактера (начина мишљења, етоса). Главни начин пројављивања душе јесте живот: души је урођен живот, а телу се он преноси посредством тога што је причасно животу (тј. души). Душа је самоцеловита и бестелесна суштина. Наиме, она у себе наизменично прима супротности: порок и врлину, чији се вид не може помешати.

Критикујући Питагору Немесије каже да душа није број, јер је број количина а не суштина, за разлику од броја душа није ни дељива, парна или непарна, не може да се увећа или умањи. Душа је начело које се креће само од себе, а број је начело које је одређено и непокретно. Душа остајући исто по суштини, може да мења своја својства идући од незнања ка знању и од порока ка врлини. Немесије излаже и учење против метемпсихозе, и каже да Бог ништа не ствара узалуд и да би словесна душа била узалудно положена у домаће животиње и звери, јер никада не би испољила своју делатност. Ако душа није тело које је по својој природи уништиво и пропадљиво, ако није својство нити количина нити било шта што се може ништити, онда је следствено томе и бесмртна.

О сједињењу душе са телом

Приликом сједињења са телом душа се не мења. Ако је духовно по својој суштини непроменљиво, онда ни приликом сједињења оно не бива уништено са оним са чиме је сједињено. Душа је сједињена са телом, али несливено. О сједињењу са телом показује се осећање према коме цело живо биће осећа самог себе као јединство. Да душа остаје несливена очигледно је на основу тога што се у сну на неки начин одваја од тела и као да га оставља да лежи мртво, дајући му тек онолико живота колико је потребно да сасвим не пропадне, док се она приближује сновиђењима и духовном свету. То се дешава и кад душа созерцава нешто духовно. Будући да је бесмртна, душа кроз све прониче и, ма у чему да се нађе, претвара га у свој живот а да сама не бива претворена у њега.

Будући бесмртна и неограничена местом, душа васцело продире кроз све и својом светлошћу прониче (прожима) цело тело. Не постоји део који би она осветљавала и у ком не би била у целини присутна. Душа се не управља телом већ душа њим управља. Она није затворена у тело као у сасуд или врећу, већ би се пре могло рећи супротно, односно да је тело у њој. Душа се духовно налази и на местима која се могу мисаоно изобразити, или у самом себи или у духовном вишег реда.

125/136


Сваки пут кад се говори да се душа налази у телу, не поима се у смислу места него везе, узајамног односа. Она је у телу присутна у оном смислу у којем се каже да Бог обитава у нама. Само у пренесеном смислу се говори да се душа негде налази а под местом се, заправо, подразумева однос.

О телу

Свако тело представља мешавину четири стихије, као и животиње које имају крв. Ова тела имају четири сока: крв, слуз, црну и жуту жуч. Животиње које немају крв имају течност која замењује крв. Ова четири сока потичу од четири стихије – црна жуч се упоређује са земљом; слуз (влага-φλέγμα) са водом; крв – ваздух, жута жуч – ватра. Све што је помешано од ових стихија је или чврсто или влажно или пневматично. Међу деловима тела неки делови су слични (хомогени) а неки неслични (нехомогени). У хомогене спадају мозак, кост, зуб, нерви, кичмена мождина, жлезде, вене, артерије, поре, као и најближи елементи свих тих делова: крв, слуз, црна и жута жуч. Нехомогени су: глава, труп, руке, ноге и остали делови. Сви нехомогени делови састоје се из хомогених. Хомогени делови су они који су слични како целини тако и један другом. За неке животиње се чини да неке делове немају док их у ствари имају. Код животиња постоји разлика у распореду телесних делова (као што су дојке). Човек поседује све органе и распоређени су на најбољи могући начин.

О стихијама

Светска стихија је најмањи део сложеног тела. Постоје четири стихије: земља, вода, ваздух и ватра. Ове стихије су првобитне и једноставне у односу на друга тела. Превасходна дејства ових стихија се пројављују као могућност (потенција) и као дејство, и ниједној од ових стихија није туђа могућност мешања са другим. Све су оне неприметно помешане и, у већој или мањој мери, причасне једна другој, премда је природа сваке од њих приметна и у њиховој мешавини.

Свака стихија има два својства са којима је повезана и који је одређују: земља је сува и хладна, вода хладна и влажна, ваздух влажан и врућ, ватра врућа и сува. Својства нису стихије по себи јер се тело не може састојати из бестелесних својстава. Свако тело, ако нема стихијско (елементарно) дејство на друга тела, није стихија. Нужно је да стихија буде просто тело које по дејству има стихијско својство (топлоту, хладноћу, влажност, сувоћу), јер само та дејства мењају суштину.

Стихије су супротне једна другој услед супротних својстава (земља – ваздух; ватра – вода). За сједињење супротних стихија потребна је карика. Зато је Творац између земље и ваздуха поставио воду, између воде и ватре ваздух, тако да свака стихија која служи као карика има крајња својства прве две и тако је сједињење најуспешније.

Да никад не би пропале стихије ни тела која оне чине Творац је премудро уредио да оне прелазе једна у другу и у тела, а тела се опет растављају на стихије и тако једна и друге (и тела и стихије), бивају очувани.

Сва тела и биљна и животињска потичу од спајања ових стихија. Стихије се у телима сједињују тако да их је немогуће разликовати. Тела настају услед узајамног обједињавања и промене стихија. Кад пропадну, тела се опет разлажу на стихије, тако да стихије опет бивају очуване и довољне за постанак реалних ствари никада се не увећавајући и умањујући. Због тога се каже да је настанак једног пропаст другог.

Свет није створен из неког претходно уготовљеног вештаства нити из бездана као што је учио Аполинарије, већ је Бог све саздао ни из чега. По светом Немесију постоје четири стихије, а они који су желели да прикажу само једну

126/136


стихију као основ свега (Талес - воду, Анаксимен - ваздух) показује јасно да се ове стихије мењају једна у другу, али је нужно да све постоје.

Тело је орган душе и грађено је тако да не омета ниједну душевну силу. Свакој душевној сили су одрешени посебни делови тела ради њене делатности. Души припада место уметника, а телу инструмента. Душевне силе се деле на способност уображавања, мисаону, и способност памћења.

Способност уображавања

Способност замишљања је сила неразумног (бесловесног) дела душе и дејствује посредством спољашњих чулних органа. Уобразиља је стање неразумног дела душе, која потиче од нечега замишљеног, уображеног. Уображење (привид) је испразно стање душе, које се појављује у неразумним деловима душе, независно од неке замишљене ствари.

Као што у чулним органима долази до извесног кретања када они опажају, тако се дешава и души када она замишља, јер у себе прима слику замишљеног предмета. У уображавању учествују и чула којих има 5 (пет чулних органа).

Требало би да постоје 4 чула, јер постоје 4 стихије. Међутим, како пара и мириси по својој природи чине средину између воде и ваздуха, постоји и пети чулни орган – мирис, како нешто од онога што је подложно знању не би промакло спољашњим чулима.

Међу душевним силама (способностима), неке имају карактер потчињеностима и служења, а друге началствовања и владања. Началствују способност мишљења и способност сазнања, а потчињавају се способност осећања (чувствовања), својевољност кретања и оглашавања физичке силе, као што су страсти, такође су под влашћу силе разума (мишљења).

О виду (зрењу)

Видом се назва и чули орган и сила осећања (чувствовања). Немесије даје мишљења која су владала у његово време. о начину функционисања вида (да човек види под дејством луча које излазе из његових очију, помоћу кретања у ваздуху итд). За Немсија око види праволинијски и прво опажа боје а заједно са бојама - облик, величину, место, растојање, број, кретање или мировање, равнину или неравнину, састав, итд. Са бојом се опажа и предмет. вид распознаје величину тек кад може да једним погледом обухвати виђени предмет, а ако не може, виду је потребна помоћ мишљења и памћења. Вид, дакле, двојако опажа величину – понекад сам а понекад з помоћ мишљења и памћења. Такође вид сам по себи не опажа ни кретање, ни вишеугаоне фигуре. Вид делује на оно што наједанпут опажа, док оно што допре касније није само дело чула већ и мишљења и памћења.

Вид, слух и мирис опажају спољашње предмете чак и ако их не додирују, због чега је чулу вида некада потребна потврда других чула, најчешће чула додира.

Ради јасног разазнавања ствари, чулу вида су потребне 4 ствари: неповређен орган (око), умерено растојање и кретање, чист и осветљен ваздух. Грешке настају у уму а не у самом чулу. На грешке у виђењу најчешће утичу брзина предмета, раздаљина и усредсређеност ума на нешто друго.

О чулу додира

Сваки од осталих органа Творац је саздао као двојни и ограничио извесним местом и делом тела. Ради тога је Творац саздао само две предње

127/136


мождане коморе да би чулни нерви, који излазе из сваке коморе, удвојили чулне органе. Творац их је као двојне саздао услед особитог старања, како би у случају повреде једног органа, други сачувао осетљивост. Међутим, уколико изгуби чуло додира биће умире. Међу спољашњим чулима једино је чуло додира својствено свим живим бићима, јер неким бићима су својствена само нека од чула, а чуло додира свим. Савршенија бића поседују сва чула. Како је тим чулом условљен и сам опстанак живог бића, Творац чулом додира није обдарио само део, него готово читаво тело живог бића.

Осећање додира долази захваљујући нервима, који излазе из мозга и гранају се по читавом телу. У мозак се шаљу извештаји о болу и нека копија осећања и тако човек осећа (мозак је начело нерава). Додиру су својствена осећања топлог и хладног, меког и чврстог, лепљивог и тврдог, тешког и лаког. Све то познаје се једним додиром.

Види и додир су веома тесно повезани тако да погрешку једног пројављује оно друго. Додир је човеково најизоштреније (најтачније) чуло. Иако је читаво тело орган додира ипак дланови руку, и још више врхови прстију, служе као најистакнутији проводници додира. Зато руке нису само органи држања него и додира, и Творац их је уредио да имају најтању кожу и мишиће постављене испод читавог длана; а такође су руке лишене маља како би што боље опажале оно што додирују.

Чвршће руке су погодније за држање, док су оне мекше поузданије у погледу додира. Нерви су такође органи додира, јер се додири осећају њиховим посредством.

О укусу

Укус је чуло које опажа сокове. Као његови органи служе језик, посебно његов врх, и непце. У тим органима су разгранати нерви који полазе од мозга и који примљени опажај преносе до главног дела душе. Укуси које осећамо јесу: сладост, љутина, киселост, горчина, сланост, масноћа. У односу на ова својства, за воду се каже да је без својстава, јер у односу на чула не испољава ниједно од њих. Међутим у односу на друга својства, као што су хладноћа и влажност, она има прирођено својство.

Проста својства укуса су увек једна иста, док су она сложена бесконачна. Свака животиња и биљка има особен укус. Чак и код оних предмета код којих преовладава неко од простих својстава, приметно је врсно разликовање укуса (сладост преовлађује и у сувој смокви, грожђу и урми, али их ипак разликујемо).

О слуху

Слух је чуло које опажа звукове и шум. Оно разликује њихову висину и низину, равнину и неравнину, и јачину. Као органи слуха служе нежни нерви, који исходе из мозга, и грађа ушију, посебно њихови хрскавичави делови, јер је хрскавица прилагођенија опонашању звукова и шумова. Једино човек и мајмун не покрећу уши, док их све остале животиње које имају уши, покрећу.

О чулу мириса (њуха)

Чуло мириса дејствује посредством ноздрва и завршава се на врховима предњих комора мозга. Будући да те коморе, по својој природи подсећају на пару, лако опажају испарења. Сваки чулни орган опажа њему својствене предмете због неке сродности и сличности са њима. Међутим, у случају чула мириса не дешава се као са другим чулним органима, тј. да мозак шаље чулни нерв, него само мозак својим крајевима преузима улогу нерава и прима утиске мириса. Врсно разликовање испарења је мирис и смрад и нешто између њих, што

128/136


није ни мирис ни смрад. До мириса долази онда када је влага која је распоређена у телима добро помешана; ако је осредње помешана онда се добија средњим мирис, а ако је лоше помешана и мешања уопште нема онда долази до смрада.

О мисаоној способности

Мисаоној способности уопште својствени су судови (расуђивања), убеђивања и одступања од делатности и тежњи, а посебно познање стварности, врлина, науке и основе уметности (вештине), способност одлучивања (решавања) и слободног избора.

О способности памћења

Памтећа сила душе је узрок и ризница памћења (сећања) и присећања. Душа чулно опажа путем спољашњих чула и на тај начин се појављује мњење док умно опажа посредством ума и образује се мишљење (умно поимање). Сваки пут када душа сачува обличја (обрасце) онога о чему је створила мњење, и онога што је појмила мишљењем, каже се да она памти.

Ако речју „памтити“ означавамо оно што смо претходно видели, слушали, или дознали на било који начин, и ако се односи на прошло време, онда је очигледно да памћењу подлеже оно што је било и нестало, сједињено са временом.

Иако се памћење тиче одсутног, оно, наравно, није изазвано одсуствујућим. До присећања долази онда када се памћење преплиће са заборавом. Присећање је васпостављање ослабљеног памћења (сећања). До тог слабљења долази услед заборава. Заборав је губитак памћења које може бити трајно или привремено.

Као орган способности памћења служи задња мождана комора, коју називају још и мали мозак, и психичка пневма која се у њему налази. Када се повреди мали мозак долази до губитка памћења, док делатност спољашњих чула и мишљење не бивају оштећени.

Друга подела душе

Душа још може да се дели по способностима, видовима или по деловима, односно на силу раста (хранитељна сила), страствену, осећајну и разумну силу. Душа може да се подели и на два основна вида: разумни (словесни) и неразумни (бесловесни). Неразумни дело се дели на онај који се покорава разуму и онај који се не покорава..

О неразумном делу душе (страствени део)

Неразумна (бесловесна) душа је сама по себи својствена неразумним животињама одакле бива очигледно да је она нешто самобитно, а не део друге душе. Осим тога сасвим је неумесно да неразумно буде део разумне душе.

Жеља је начело кретања, јер будући обузета жељом жива бића бивају подстакнута на кретање. Један део неразумне душе се покорава разуму, а други му се не покорава. Онај део који се покорава дели се на пожудну и гневну способност (силу). Орган пожудне способности је јетра а афективне (гневне) срце.

Постоје страсти које сачињавају суштину живог бића и без њих не може да се одржи живот. Постоје два начина говорења о страстима: говори се о телесној страсти (страдању) као што су болести и ране, и душевној страсти

129/136


(пожуде и гнева). У општем смислу страст живог бића је оно за чим следи бол или задовољство (уживање). За страшћу следи бол али сама страст није бол, јер би онда све што подлеже страсти истовремено осећало и бол.

Душевна страст је чулно кретање жељне способности уз замишљање нечег доброг или злог. Другачије речено, страст је неразумно (бесловесно) кретање уз претпоставку добра или зла. Енергија (дејство) се назива страшћу сваки пут кад се испољи противно природи. Уколико су кретања потекла од страствене способности душе то су онда енергије (дејства). Међутим, уколико су та дејства неумерена и противна природи онда више нису енергије него страсти. Нису сва кретања страственог дела душе страст, него само она најјача, која допиру до чула. Страсти су подстицаји који подлежу чулном опажању, будући да безначајни подстицаји које чула не опажају, не узрокују величину. Да би нешто било страст мора да поседује величину, и то значајну.

О пожудној способности душе

Пожудна способност је део неразумног дела душе који се покорава разуму и дели се на уживања и болове. Задовољена жудња доноси уживање, а незадовољена бол (жалост, огорченост).

Пожудна способност (жудња) је једа вид страсти где још спадају уживање, страх и бол. Рђаве страсти се пројављују у души због следећа три разлога: рђавог васпитања, незнања и рђавог устројства (грађе) тела. Будући да од детињства нисмо ваљано васпитани да владамо страстима у односу на њих падамо у неуздржање, услед незнања у словесном делу душе пројављују се изопачени судови (расуђивања) тако да се добро сматра злом, а зло добрим. Значај има и рђава особина тела – они у којима преовлађује горка жуч су плаховити, а они у којима преовлађују врући и влажни сокови, склони су неуздржању.

О уживањима

Уживања могу да буду телесна и душевна. Душевна су она која су својствена само души самој по себи, ко кад се бавимо науком или созерцањем. Телесна уживања су она у којима учествују и душа и тело, као што су уживања која се тичу хране и полног општења. Не постоје уживања која су својствена само телу, јер свако уживање прати чувствовање, а то се увек односи на душу. Међу чулним уживањима нека су природна а нека су неприродна. Међу уживањима, нека су принудна и нужна, јер се без њих не може живети (храна и одећа); нека су природна али нису неопходна (полно општење); нека су нити природна нити неопходна (пијанство, сладострашће, среброљубље, презасићење које превазилази потребе).

Онај ко жели да живи по Богу мора тражити она уживања која су нужна и природна, други по врлини су они који теже и оним која су природна али не и нужна, али уз очување доличне мере, времена, места и начина. Остала уживања морају свесрдно избегавати. Истинска уживања су она која долазе од богопознања или су у некој вези с њим, која су везана за науке и врлине. Ова уживања више од свега треба сматрати пожељним јер помажу да човек живи како доликује. Сама по себи су добра она уживања која нас чине часним а не порочним људима.

О болу

Постоје 4 врсте бола: жалост, брига, завист и састрадање (сажаљење). Жалост је туга која нам одузима глас а брига је туга која нас обремењује. Завист је туга због туђег добра, а сажаљење је туга због туђег зла (туђе

130/136


несреће). Свака туга је зло по својој природи. Туга је супротна умереном уживању као зло добру, а прекомереном уживању као зло злу. Прекомереност је својствена само телесним уживањима, зато што уживања која потичу од созерцања не допуштају прекомереност. Зато туга напада само телесна уживања.

О страху

Стах се дели на 6 врста: бојажљивост (неодлучност), стид, срамоту, престрашеност (запрепашћење), ужаснутост (паника) и неспокојство (стрепња). Бојажљивост је страх од предстојеће делатности; престрашеност је страх узрокован замишљањем нечег великог; ужаснутост је страх узрокован појавом нечег неуобичајног; наспокојство је страховање од грешке, односно неуспеха; стид је страх који осећамо кад очекујемо прекор; срамота је страх након учињеног срамног дела. Стид се од срамоте разликује по томе што осрамоћени прекорева себе за оно што је учинио, а стидљиви се плаши да не падне у срамоту.

О гневу

Гнев је узаврелост крви у перикарду (око срца) до којег долази услед испаравања или узбурканости жучи, због чега се гнев и назива „жуч“ или „жучност“. Гнев је понекад жеља за осветом. Када смо увређени или мислимо да нас вређају, или постајемо раздражљиви, и тада долази до стања у којем су помешани гнев и жеља.

Постоје три врсте гнева: јарост (напраситост) која се још назива „жуч“ или „жучност“, злоба и срџба. Гнев који има почетак а који прати кретање назива се јарошћу; злоба је застарели гнев, а назива се злопамћење јер се предаје памћењу; срџба је гнев који очекује прилику да се освети. Гнев је сапутник разума, и кад год је нешто достојно негодовања, наступа гнев, наравно ако је очуван поредак са природом.

О неразумном делу душе који се не покорава разуму

У области оног што се не покорава разуму спадају хранитељна (нутритивна), семена (репродуктивна) и пулсирање крви (крвоток). Хранитељна и семена се називају аризичним силама, а крвоток животном.

О хранитељној (нутритивној) сили

Хранитељна сила садржи у себи 4 физичке (природне) силе: силу привлачења, задржавања, промене и издвајања (избацивања). Сваки део живог организма уноси (привлачи) у себе себи својствену храну, задржава је и оно што је задржано мења у себи, док вишак избацује. Вишак се избацује кроз: желудац, мокраћу, повраћање, зној, уста, ноздрва, уши, очи. Органи хранитељне силе: су уста, једњак, желудац, јетра, све вене, црева, оба жуча и бубрези. Сви остали органи и делови тела добијају храну посредством крви, задржавајући је и мењајући у сопствену природу, шаљући вишак суседним деловима. За ово функционисање исхране организма је одговоран неразумни део душе који се не покорава разуму, јер се не свршава на основу наше одлуке већ на основу природе.

Друга подела способности које управљају живим бићем

131/136


Способности које су својствене живом бићу деле се на психичке, физичке и животне. Психичким се називају оне које исходе из слободне воље, а физичким и животним оне које не зависе од човекове воље. Психичке способности су двојаке: својевољно кретање и спољашње чувство (осећање). У својевољно кретање спадају: способност преласка са места на место, способност оглашавања (одавања звукова), и способност дисања. Физичке способности су нутритивна и семена, а животна – крвоток.

О избору

Добровољно и избор нису истоветни. Сваки избор је добровољан, али није све добровољно у исто време по избору. Избор није ни жеља, јер се жеља дели на жудњу, гнев (афекат) и хтење. Избор је супротан жудњи (уздржан човек не поступа по жудњи). Избор није ни хтење, јер се избор односи на оно што је у нашој власти (можеш хтети да будеш здрав, али не можеш да изабереш да будеш здрав).

Хтење се односи на циљ, а избор на оно што води циљу. Одабирамо само оно што мислимо да можемо да достигнемо, а хоћемо и оно што није у нашој власти.

Избор није ни мњење (мишљење), јер је мишљење истинито или лажно, а избор није ни истинит ни лажан.. Мишљење се односи на опште (универзално), а избор на појединачно, на оно што би требало учинити.

Избор је мешавина одлучивања, просуђивања и жеље. Он није ни само одлучивање, ни само просуђивање, нити жеља, већ нешто што је састављено из свега овог. Избор је жеља за оним што је у нашој власти, сједињена са нашом одлуком, или другачије речено, одлука о ономе што је у нашој власти, сједињена са жељом. Кад изабирамо ми тежимо ономе чему смо кроз одлучивање дали предност.

О томе како Платон поима судбину

Платон судбину поима двојако: са једне стране према суштини, а са друге према делатности (пројављивању). Према суштини то је светска душа, а по делатности – непролазни и у основи неизбежни божански закон. Тај законе је први и највиши бог предао светској души, ради уређивања свега и управљања свим што се догађа. Ту судбину у њеној делатности он назива и промислом, јер је судбина, по његовом мишљењу, обухваћена промислом. Све што се догађа по судбини, догађа се и по промислу, али све што се догађа по промислу, не догађа се увек и по судбини. Цело Платоново слове приклања се тиме да су избор и нека дејства према избору у нашој власти, а да је оно што за њима следи, као и сам исход, нужно у власти судбине.

О самовласном, тј. о ономе што је у нашој власти

Човек који чини и дејствује је начело сопствених дејстава и има способност самоопредељења. Уколико човек не може да буде начело никаквог дејства, онда узалуд поседује способност одлучивања (решавања). Зашто би уопште одлучивао ако би био господар никаквог дела?

Ако су нечије енергије у нашој власти онда су у нашој власти и његова дејства која одговарају тим енергијама. У нашој власти су и енергије које одговарају врлинама – према томе у нашој власти су и врлине.

Ако је упражњавање нечега почетак навике, и ако је упражњавање у нашој власти, онда је у нашој власти и навика. Ако су у нашој власти навике, онда су и енергије које одговарају тим навикама. Онај који поседује навику

132/136


праведности, праведно ће дејствовати. Дакле и праведност и неправедност зависе од нас.

Због чега смо створени као самовласни

Почетак сваког постања је промена, будући да биће настаје из промене темељног (основног) вештаства. Разуму са једне стране припада способност созерцања, а са друге практична, делатна способност. Созерцатељна способност је она која познаје сушто и стање у каквом се оно налази, док је практична способност она која разматра и она која одређује истински смисао онога што треба учинити. Прва способност се назива умом или мудрошћу, а друга разумом или разборитошћу.

Сваки човек који одлучује, уколико је у његовој власти избор онога што би требало учинити, одлучује се за оно чему ће кроз разматрање (решавање) дати предност, и што ће, кад изабере, да спроведе у дело. Сасвим је нужно да онај који одабира буде и господар дејства.

Човек је и самовласан и променљив. Променљив је јер је рођен, а самосталан је јер је разуман (словесан). Свака разумна (словесна) природа нужно има сопствену вољу и променљива је. Сва разумна бића су на почетку створена на најбољи начин; да су остала таква каквим су створена, био би им стран порок. Сада падају у порок по слободном избору. Блаженство поседују они који су остали онакви каквим су створени.

Пошто смо променљиви, променљива је и наша способност избора. Нико не може да оптужује Бога зато што имамо променљиве силе и порочни смо. Пороке не чине силе (способности), већ навике, а оне се задобијају избором. Ми постајемо порочни по избору, а не по природи. Пороци не зависе од природних сила, већ од навика и избора.

Сила се од навике разликује по томе што су силе прирођене (урођене, природне), док се навике задобијају; силе се не могу задобити уз помоћ учења, док се навике уобличују кроз учење (усвајање) и обичај.

Шта је Промисао

Промисао је Божанствена брига о постојећем. Промисао је воља Божија која сврховито управља свим постојећим. Ако је Промисао воља Божија, онда је потпуно нужно да се све што се дешава, дешава сагласно са здравим разумом, на прекрасан и богодоличан начин, и колико год је то могуће – добро, односно, тако што не допушта постојање бољег (савршенијег) поретка. Нужно је такође да Творац и Промислитељ суштог буде један исти, јер није ни доследно ни долично да један ствара а да други брине о створеноме. Свако биће које рађа брине се о храни рођеног. Човек, колико год је то њему могуће промишља и о свему осталом што се односи на живот. Она бића која не промишљају, не промишљају услед своје немоћи.

О ономе о чему се промишља

Промисао се односи на оно што је у нашој власти, као што је нпр: хоћемо ли бити богати или сиромашни, здрави или болесни. У погледу тога ум ни најмање не може помоћи, а још мање може да то учини природа. Незнајући ништа о будућности и гледајући смо на садашње, ми наравно неправилно судимо о ономе што се дешава. Међутим, за Бога је будућност исто што и садашњост.

133/136


У сваком човеку постоји двојна разлика – и у односу на другога човека, и у односу на самога себе. Наиме, у сваком човеку се свакодневно дешава значајна промена и разлика у односу на њега смога - у начину живота, занимањима, потребама, жељама и догађајима, јер је то живо биће (човек) веома непостојано и брзо се мења у зависности од потреба и времена.

Због тога је нужно да се на сваког распростре и Промисао који је њему прилагођен – различит, разноврстан, каква одговара безграничности (необухватности) мноштва јединки. Ако Промисао треба да буде саобразан и прилагођен свакој јединки и свакој ствари, онда и смисао Промисла треба да буде безграничан. Ако је Промисао безграничан, онда нам је и непознат.

Једино је Бог добар и премудар. Будући да је добар, сасвим је природно да је и Промислитељ; благодарећи томе што је премудар, Он се о постојећем брине мудро и на најбољи начин. Наиме, ако Он не промишља Он није добар, а ако не промишља добро онда није премудар.

134/136

ДодатакЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ

Ј Е Р Е Т И Ч К И П И С Ц ИЈ Е Р Е Т И Ч К И П И С Ц И

- УЧЕЊА -

АРИЈЕ

Аријанизам је био триадолошка јерес која је оспоравало Божанство Христа, Сина Божијег. У своме богословствовању Арије је исходио принципијелно, не из Откровења, већ из философије, нарочито из Аристотелове логике. Настојао је да истовремено очува и јединство Божије, дакле строги монотеизам, а и Божију трансцендентност свету. Бог је за њега био апсолутно неприступачан и несхватљив. Као апсолутно јединство и самозатворена у себе монада, Бог је и савршен и завршен, и нема никакве потребе ни могућности да он своју суштину саопшти некоме другоме, те отуда Арије одриче било какву тројичност Божију.

Уз помоћ Аристотелових разликовања рођеног (=ненасталог) и нерођеног (=насталог), Арије је за Сина Божијег говорио да је као посебно биће сасвим туђ по суштини Оцу, није Богу савечан, и према томе, „било је када Га није било“ (ην ποτέ οτε ουκ ην).

Арије такође сматра да би свако рађање Сина од Бога било и раздељивање Божанства. Арије није познавао разликовање два богословска плана теологије и икономије. Он је Сина издвајао и уздизао колико је год могао изнад осталих створења. Признаје да је Син пре свих векова, јер је Бог Њиме створио векове. Он вели: „Бог Га је створио Својом вољом, непроменљивог и неизменљивог, савршено створење (κτίσμα) Божије, а не као једно од створења… Онај Који јесте родио је Онога Који није постојао“.

АЕЦИЈЕ И ЕВНОМИЈЕ КИЗИЧКИ

Двојица крајњих аријанаца, оснивачи и вође радикалне партије Аномејаца. Аеције је први почео да шири учење о потпуној суштинској несличности Сина са Оцем. Говорио је да „боље познаје суштину Божију неголи самога себе“. Евномије је био Аецијев ученик. Аристотеловском дијалектиком је настојао да објасни тајну хришћанског Бога. Учио је да нерођеност (αγεννησία) Бога Оца није неко Његово својство, него сама природа Божија, и зато Сина као рођен (читај: створен) нема никакве везе са Божанском суштином. Евномије је такође први од аријанаца детаљно развио духоборачку теологију говорећи да је Дух Свети створење (δημιούργημα) и називајући Духа Светог најплеменитијим створењем Сина, при чему је наравно и син створење, те је деградација Духа тиме још већа. Систем Евномијев је у ствари један неоплатонски систем, објашњење настанка мноштва из Једнога. На врху јерархије је „Аген нитос“ – неизрециво Божанство. Оно кроз енергију која се зове Отац, производи дело које је Син. Овај затим једном енергијом која је Дух, производи дело које је свет.

САВЕЛИЈЕ

Отац, Син и Свети Дух само су имена за различите облике божанског деловања. У реалности нема ни једног од Њих. Постоји само Божанство које се, кад ствара зове Отац, кад откупљује зове Син, и кад посвећује – Дух Свети.

ЕВСТАТИЈЕ – духоборци

Основна тврдња да Дух Свети није Бог. Дух се не сме прибрајати Божанској природи. Не долази од Бога, јер би у том случају био брат Јединородном. Није ни од Сина, јер би му тада Отац био деда. Дух није ни Бог ни

135/136

ДодатакЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ

створење, већ некакво средње биће. Дух нема удела у стварању, јер је и сам створен. Дух је Божанска сила која човека покреће на добро. Ослањали су се на Ам 4, 13, Зах 1, 9; 4, 5, Рим 8, 11, 1 Тим 5, 21.

АПОЛИНАРИЈЕ ЛАОДИКИЈСКИ

Зачетник је христолошке јереси аполинаризма. Свој таленат писца и песника ставио је у службу одбране Никејске вере против аријанске јереси, у чему је био веома успешан. У тој борби отишао је сувише у крајност у учењу о Христовом оваплоћењу. Коначно је осуђен на Другом васељенском сабору у Цариграду 381.

Аполинаријево учење о Христу има предисторију у богословљу Црквених писаца пре њега и у његово доба. Аполинарије је закључио да се не може признати да је Христос и савршени Бог и савршени човек, јер је он у изразу савршени човек видео потцењивање Божанске личности Христа. Видео је у томе пренаглашавање човека Христа, као неког пророка, и сматрао је то као приближавање адопционизму и аријанизму. Такође није прихватао да у Христу постоје двоје савршених, такорећи по њему два Сина, очигледно сматрајући (заједно са Аристотелом) да „двоје савршених не могу постати једно, јер би то значило да онда и нису били савршени“. Аполинарије се бојао да се на тај начин не призна да у Христу постоје две личности, и зато, по њему, Христос је имао само једну савршену природу, и то Божанску. Отуд Аполинарије учи да Христос није узео на себе људску душу, као принцип самосталности човека. Касније је овај свој стави исправио тиме што је признао узимање анималне душе, али не и разумне душе, тј. душе са самосталним својим умом. Због овога Христос није човек, ни Богочовек, већ само Бог који се отеловио, али не и сасвим очовечио. Место ума људског и самосвести у Христу заузео је Бог Логос. „Није један Син две природе, него је једна природа Бога Логоса оваплоћена.“

НЕСТОРИЈЕ

Био је против побожног поштовања Пресвете Богородице и нарочито против давања имена Богородица (Θεοτόκος). Говорио је да је Она само човекородица, или највише христородица. Осуђен је од стране Трећег васељенског сабора одржаног у Ефесу 431.

Његово јеретичко учење се односило на поимање и тумачење сједињења у Христу Бога Логоса и човека Исуса, како је он сам говорио, а које је он сасвим подвајао, изводећи на тај начин до крајњих консеквенци антиохијску христологију. По њему, у утробу Дјеве Марије сишао је Бог Логос на већ зачетог и оформљеног човека Исуса и са њиме се, не сјединио, већ само здружио, тако да и после Оваплоћења имамо два Сина. То што се добило тим здруживањем (συνάφεια) назива се именом „Христос“, који није једно лице, него два. Истину Оваплоћења свео је на усељење у човека Бога Логоса.

ЕВТИХ

Евтих је зачетник монофизитске јереси. Борба против несторијанизма одвела га је у другу крајност. Порицао је пуноћу људске природе у Богочовеку Христу. Он је признавао у Христу „две природе пре, али само једну после сједињења“.

136/136

Patrologija 1-skripta-dela

Documents

Transcript of Patrologija 1-skripta-dela