UVOD

Filozofija

Φιλόσοφία - φίλος i σοφός – ljubav i mudrost - φιλόσοφος je onaj koji filozofira, φιλόσοφειν je grčko duhovno držanje u

ljubavi prema mudrosti- isprva je Herodot posvedočio kako je Solon φιλοσοφέων, jer je proputovao

filozofirajući, teorijski, duhovnim gledanjem iskustvene datosti sveta

Pitagora – verovatno je sebe prvi nazvao filozofom, za njega je φιλόσοφος onaj koji prirodu stvari saznaje duhovnim gledanjem.

Heraklit – stvorio je reč φιλόσοφος, a njome je mislio onoga koji ljubi mudrost i znanje, ko u svemu sluša logos kojim sve jeste jedno

Platon – Bog je σοφός a čovek φιλόσοφος, jer čovek teži mudrosti i znanju, umnoj spoznaji božanske prirode stvari, vođen onim što je πάθος, strast, čuđenje

– πάθος je άρχή filozofije (početak u filozofiji)

Aristotel – to je onda rekao i Aristotel za prve ljubitelje mudrosti, koji su čuđenjem ispitivali postanak svega, čemu je svrha znanje radi znanja

– prva filozofija je znanje radi znanja, ona ispituje biće kao biće, početke, uzroke i elemente sveta, ona je teologika, znanje boga kao nepokretnog pokretača svega postojanja, prvog opšteg i nužnog bića ili metafizika bića. Teologika je dakle metafizika

– druga filozofija, tek je ona znanje o pojedinačnim područjima bitka, znanje o bićima, nauka fizike i nauka matematike, koje, međutim, ne mogu znati bitak bića, ili boga, koji jeste mišljenje mišljenja.

Novovekovnom filozofijom postavljen je pojmovni rascep između filozofije i nauke. Ona otpočinje renesansnom pobunom protiv hrišćanske filozofije boga, protiv religijskog otkrovenja sholastičke učenosti o prirodnoj svetlosti razuma, i onda protiv helenskog teorijskog bića filozofije. Nasuprot tome, postavljena je filozofija kao sistem tačnosti istraživanja matematičke strukture prirode sveta.

Dekart – sapientia universalis kao odgovor na Aristotelovu prvu filozofiju. To je mathesis universalis kao naučnost nauke, koja je filozofija ako ima neposredni uvid u ljudsku prirodu uma koji istražuje i razjašnjava neskriveni svet prirode.

Kant – nije mislio da postoji takav svetski pojam filozofije, ukoliko se ona ne misli kao nauka o poslednjim svrhama ljudskog uma, o najvišoj maksimi upotrebe uma i umnim saznanjima iz pojmova.

– presipitivanjem granice uma, filozofija se predočava kao ’istorija upotrebe uma’, pa filozof nije sokratski filodoks, umetnik uma, nego je on ’zakonodavac uma’, stoga je filozofija ideja savršene mudrosti o konačnoj svrsi ljudskog uma uopšte.

1

Fihte – shvata je kao nauku filozofije, to je dakle nauka o znanosti, apsolutno znanje, jedna nauka svih nauka koja postavlja principe i forme naučnosti svih znanja

Hegel – Fihteova odredba samo je teorija nauke, ona ne zahvata univerzum znanja i tek je njegova odredba filozofije filozofija koja je apsolutna nauka, znanje apsolutne dijalektike toteliteta kao apsolutna svest apsoluta.- osnovni zahtev filozofa jeste da filozofiju učini stvarnim znanjem, i to odbacivanjem svog imena ljubavi prema znanju, jer mudrost je nauka, nauka je istina, sistem je mesto naučnog događanja istine.- dakle, filozofija je naučni sistem. Stoga ona mora da iskorači iz predstavne obrazovanosti svesti po kojoj istina postoji samo kao opažanje, kao neposredno znanje apsolutnog, kao religija, gde ono apsolutno treba da se oseća, opaža, pa se tim neposrednim znanjem namesto pojma uspostavlja osećanje suštine koje smera ka okrepljenju duše, a to upravo i ne priliči nauci filozofije, njoj naime ne priliči utešljivost, isprazna površnost, bespojmovnost supstancijalnog znanja.- filozofija počinje, ali ne ostaje, u obilju čulnog znanja. Filozofija je misaono razmatranje predmeta i njen interes je naučna spoznaja istine, znanje pojma.

Huserl – filozofija ni u jednoj svojoj epohi nije postala tako stroga nauka, pa je tek fenomeno-loško zasnivanje filozofije istorijsko ostvarenje filozofije kao stroge nauke, koja se od svih drugih nauka razlikuje po tome što za svoj predmet ima fenomenološko shvatanje suštine.– filozofija je univerzum akata svesti, do kraja zasnovano i shvaćeno znanje koje se pita o svom poslednjem smislu, dakle jedna transcendentalna fenomenološka filozofija

Hajdeger – filozofija je, isprva, ’univerzalna fenomenološka ontologija’, a onda bitno mišlje-nje, mišljenje istine.

Jaspers – filozofski se filozofira tek onda kada se misli šta jeste biće, zašto je uopšte nešto a ne ništa, ko sam ja, šta je uopšte jesam, dakle, filozofira se iz graničnih situacija egzis-tencije. „Svaka filozofija stvara svoj vlastiti pojam, ja je ne znam po definiciji, a da bi znao šta ona stvarno jeste, moram je živeti“.

Niče – upravo on svu vrednost filozofije smešta u sgeru života: filozofija je volji za egzisten-cijom svrha višeg oblika postojanja, novi filozof novog mišljenja umetnik je mišljenja, filozof je dugi duh koji je zakonodavac budućnosti.

– filozofija je otmen način mišljenja, stvaralački duh koji propisuje zakone budućnosti, pa biti umetnik filozofije znači otići tamo ’gde priroda pokreće naša čula’, znači biti čovek velikih strasti i pustinjak po instinktu.

2

Filozofske nauke

Filozofske nauke su pojmovno znanje filozofije o vlastitoj sadržini, gde je:- metafizika – filozofija bitka- ontologija – filozofija bića- kosmologija – filozofija sveta- psihologija – filozofija duše- logika – nauka filozofije mišljenja- gnoseologija – filozofija saznanja- epistemologija – filozofija znanja- metodologija – filozofija naučne metode mišljenja- estetika – pojmovno znanje o biti umetnosti- etika – filozofija morala- aksiologija – filozofija vrednosti- filozofska antropologija – umno znanje o tome šta čovek jeste- filozofija prirode – umno znanje o tome šta proroda jeste- istorija filozofije – filozofsko znanje o vlastitoj povesti pojma

Platon- razlikovao je znanja o onome pojavnom, vidljivom i o onome mislivom, misaonom, koje jedino i jeste istinito. Prema delovima ljudske duše, najviše je znanje mišljenje, onda razum, verovanje i nagađanje.- u Platonovoj Akademiji postojalo je razlikovanje dijalektike, fizike i etike, kao filozof-skih znanja sveg znanja (paradigmi ideja), znanja prirode i znanja svrhe moralnog delanja.

Aristotel- prvi put u istoriji filozofije načinio je podelu filozofskih nauka, a prema ideji sistema filozofije. Kao i Platon, priznao je umu pravo najviše moći ljudske duše, filozofija je za Aristotela umno znanje počela i uzroka bića kao bića, teorija bitka.- kako je ljudski život teorijski, praktički i poetički, tako su i nauke filozofije razdeljene, pa se teorijske teologika (metafizika), fizika i matematika, praktičke etika, ekonomija i politika, a poietičke poetika ili znanje o stvaranju.- u ovom sistemu znanja nema logike, ali je analitika pretpostavljena kao predhodno znanje o osnovama mišljenja uopšte.

Doba helenizma- opšti nacrt helenskih ideja o biti filozofije stoji i u dobu helenizma. Filozofija je logika, fizika i etika; logika je pak dijalektika (logika u užem smislu i gramatika) i retorika.- Ove podele držali su se stoičari, epikurejci i skeptici, sa neznatnim razlikama, tako je na primer Epikur logiku zvao kanonikom ili znanjem o merilu pravilnog mišljenja.

?Frensis Bekon – Bog, priroda i čovek temeljni su problemi filozofije, pa su stoga nauke filozofije prirodna teologija, spekulativna metafizika i operativna fizika, antropologija, iznad kojih stoji prva filozofija. Logika je smeštena u red nauka o prirodi i čoveku, pored astronomije, etike i politike.?Džon Lok – razlikovao je fiziku (tj. prirodnu filozofiju), praktiku i semantiku (logiku)?Dalamber – filozofija najpre ima svoj opšti deo (ontologija ili opšta metafizika), zatim posebni deo (prirodna i objavljena teologija), deo o čovekovoj duši (pneumatologija ili

3

posebna metafizika, logika ili nauka o otkrivanju istine, te moralna nauka), deo o prirodi i telima (fizika i matematika).?Kristijan Volf – postoji opšta metafizika kao ontologija ili filozofija bića, i posebna metafizika (kosmologija, psihologija i teologija). Ova podela smatra se tradicionalnom podelom metafizike u istoriji evropske filozofije.

Imanuel Kant- filozofija je sistem umnoga saznanja stečenog pojmovima.- najpre se razlučuju formalni i materijalni deo: formalni deo je logika, a materijalni deo teorijska i praktička filozofija.- teorijska filozofija zapravo je filozofija prirode, a praktička filozofija morala.- filozofija prirode odnosi se na sve što postoji, a filoz. morala na ono što treba da postoji- s’ obzirom na poreklo saznanja, filozofija je čista i empirička- čista je propedeutika ili kritika, i metafizika; a metafizika se deli na metafiziku spekula-tivne upotrebe uma (metafizika prirode) i metafiziku praktičke upotrebe uma (metafizika morala).- sistem svih principa čistog uma je transcendentalna filozofija (sistem pojmova apriorne spoznaje predmeta) i zajedno sa fiziologijom čistog uma sačinjava uži pojam metafizike.- fiziologija čistog uma posmatra prirodu kao celokupnost datih predmeta, a transcenden-talna filozofija zapravo je ontologija.- dakle, ceo sistem metafizike sastoji se iz ontologije, racionalne fiziologije, racionalne kosmologije i racionalne teologije.- učenje čistog uma o prirodi sadrži u sebi racionalnu fiziku i racionalnu psihologiju.- unutar transcendentalne filozofije transc. logika ide posle transc. estetike, i ispituje apriorne zakone razuma i uma, te se deli na transc. analitiku i transc. dijalektiku.- takođe je razlikovao i opštu, formalnu (tradicionalnu) logiku kao nauku o opštim pravi-lima razuma, koja se nadalje deli na analitiku i dijalektiku, čistu i primenjenu, logiku opšte upotrebe razuma i logiku specijalne upotrebe razuma.

Hegel- u Hegelovom sistemu apsolutne filozofije logika, filozofija prirode i filozofija duha prikazuju dijalektičko samokretanje ideje apsoluta:- logika je objektivna (učenje o biću i suštini) i subjektivna nauka (učenje o pojmu)- filozofija prirode je mehanika, fizika i organika- filozofija duha obuhvata subjektivni, objektivni i apsolutni duh (ovaj potonji je umet-nost, religija i filozofija, koja je pojmovno znanje ideje kao apsoluta).

Sva raznolikost sistematike filozofije potiče iz unutrašnjeg poretka vlastitog sistema filozofije filozofa, ili iz shvatanja ideje filozofije uopšte. U modernijem dobu filozofije nema velikih sistema filozofije, niti se duh vremena filozofije misaono dovršava jednim filozofom.

4

Nauka logike

Logika ide od reči λόγος, u skupinama značenja kao reč, govor, misao, um, razum, račun, zakon, princip, znanje, nauka, rasuđivanje; isto je tako i slovenska reč слово višeznačna, premda ne i uvek jednakoznačna s rečju logos, a poglavito znači reč, beseda, nauka, razum, pojam, um, slava, pismo, knjiga, spis, pouka. Iz tih osnova nastaju nazivi nauka na staroslovenskom mudroslovie, slovomudrie (filozofija), misloslovie ili umoslovie (logika), svetoslovie (kosmologija), prirodoslovie ili naravoslovie (fizika), bitoslovie (ontologija).

U svim bitnim sistematikama filozofije stavljena je i nauka logike, sasvim nezavisno od njenog određenja, premda je mišljena i kao pretpostavka sveg mišljenja.

Platon – kod Platona to je dijalektika, naučno znanje metafizike ideja, kojom se umno gleda paradigma bića, ali i put istraživanja razgovorima. Dijalektika je zapravo ontologika

Aristotel – analitika je isto tako ontologika, logičko znanje o formama bića, metafizika mišljenja. Sa Aristotelom se stupa u sistem znanja o prirodi logosa: logika je svojim pos-tanjem ontologija logosa i logika bitka, dakle nauka ontologike. Kod njega nema reči logika, već analitika; reči logičko, logički, logično stoje u značenjima sledovanja, istra-živanja, i to poglavito kada je reč o proizilaženju zaključaka iz premisa u silogizmu.

Stoičari prvi put upotrebavljaju reč logika u značenju filozofske nauke o mišljenju. Kod stoičara Zenona logika je dijalektika (logika značenja i gramatika) i retorika. Kod Epikura logika je kanonika razumskog mišljenja, nauka filozofije o kriterijumima istine.

? Raimund Luli - novu logiku smatrao je metafizikom, jer je zasnovana idejom o identitetu bitka i mišljenja, te je njen prvi pojam bitak, iz kojeg se onda gradi sistem elementarnih pojmova.? Frensis Bekon – induktivna logika određena je kao naučno znanje o načelima, određenji-ma i uputstvima za delovanje, to je nauka o saznanju istine metodom istraživanja.? Hobs – logika je nauka o imenima kao nazivima pojedinačnih stvari.? Lok – logika je nauka o znakovima, semiotika? Hjum – logika je nauka koja objašnjava principe i radnje moći mišljenja i prirodu ideja? Port-Rojal – logika je ’iskustvo misliti’? Blez Paskal – postavio je ’logiku srca’, sa intuicijom u njenom temelju, naspram naučne logike formalnog uma.? Lajbnic – logika je diskurzivno znanje o znakovima, govoru, rečima: moguće je, otuda, sačiniti simbolički univerzalni jezik, racionalni alfabet simbola misli svih empirijski nauka. Time je Lajbnic preteča matematičke logika, moderne logike matematičkog mišljenja simbola.? Kristijan Volf – logika je propedeutika filozofije, ona ispituje upotrebu saznajnih moći u istraživanju istine, te se deli na teorijsku (pojam, sud i zaključak) i praktičku logiku.? Dalamber – zadatak je logike da uči o sređivanju ideje u najprirodniji red, jer ona je nauka o otkrivanju istine.

5

Kant - od Aristotelovog vremena, od bitnog značaja, tek je Kantova odredba logike- logika je shvaćena kao umna nauka po formi, apriorna nauka o nužnim zakonima mišlje-nja svih predmeta uopšte: dakle, nauka o pravilnoj upotrebi razuma i uma, i to objekitvno, po apriori principima kako razum treba da misli.- formalna logika ispituje opšta i nužna pravila sveukupnog mišljenja, empirijskog i čistog, analitičkog i sintetičkog, apstrahujući pritom od svake sadržine mišljenja.- transcendentalna logika proučava pravila sintetičkog apriornog mišljenja, apstrahujući čisto empirijska saznanja: otuda je ona nauka o čistom razumu, o čistom racionalnom saznanju, o njegovim čistim apriornim pojmovima.- transc. logika se deli na transc. analitiku, ili logiku istine, kojom se izlažu elementi čistog apriornog saznanja razuma, i transc. dijalektiku, ili logiku privida, kojom se preko-račuju granice mogućeg iskustva.- transc. logika je zapravo metafizika čistog mišljenja, jedna transc. ontologika.

Hegel- Kantovo shvatanje logike ispod je Aristotelovih uverenja.- za Hegel, logika je nauka o čistoj ideji, tj. ideji u apstraktnom elementu mišljenja. - Hegel zapravo određuje logiku kao spekulativnu filozofiju ili ontologiju, kojoj je zadatak da vlastiti rad uma stvari dovede do svesti, postajući tako filoz. nauka o prirodi mišljenja.- bitak, suština i pojam stupnjevi su logičke ideje, pa to i sačinjava strukturu nauke logike (logika pojma kao bitka i logika pojma kao pojma, objektivna i subjektivna logika).- logiku treba shvatiti kao sistem čistog uma, kao carstvo čiste misli, gde onda ova sadržina predstavlja izlaganje boga kakav je on u svojoj večnoj suštini.

• Iracionalni, intuitivni smer filozofskog mišljenja modernijeg duha vremena, na hegelijan-skom tragu, osporavao je značaj logike formalnog uma i naučne logike intelekta, pa otuda:nagovor na logiku života, logiku tela (Fridrih Niče), dubinsku logiku koja je svest unutrašnjeg iskustva (Anri Bergson), logiku intuicije (Diltaj), ili logiku iracionalnog intelekta (koja, po Šopenhaueru, postoji naporedo sa logikom kao čistom apriornom naukom koja je apstraktno znanje nečeg što svako zna konkretno).

• Karl Jaspers – postavio je osnov za filozofsku logiku, naspram tradicionalne naučne for-malne logike, i ona je zapravo način rasvetljenja egzistencije umom koji je metod filozofskog mišljenja sveobuhvatnog.• Martin Hajdeger – potcrtao je egzistencijalno značenje logike. Tradicionalna logika, u koju su svrstani i Kant i Hegel, može se prevladati jedino svojim iz-stavljanjem iz ležišta u tumačenju bića, a to se događa ekstatičnim postojanjem čoveka, njegovom egzisten-cijom kojom se rasvetljava svo postojeće.

• Huserl – načinio je odlučan zaokret u pojmovnom shvatanju logike, jer je čista logika postavljena kao nauka o idealnim tvorevinama logičkih zakona, nauka o naučnom saznanju i znanju, teorija teorije. Transcendentalna fenomenološka logika jeste filozofska nauka koja je transcendentalna teorija uma, kojoj je formalna transcendentalna logika tek prvi istorijski deo: logika je, dakle, konačni sistem fenomenologije logičkog uma, samoiz-laganje čistog uma.

6

Logičke nauke

Nauku logike sačinjavaju logičke nauke. Sa stanovišta opštosti u prirodi logosa, logika je opšta ili teorijska, i primenjena ili praktička nauka:- u teorijskoj logici mišljenje je mišljeno uopšte – misle se principi, zakoni i oblici miš-ljenja, poreklo i priroda mišljenja kao mišeljanja, pa je otuda teorijska (ili opšta) logika čista logika, apstrahovana od primene u nekom obliku naučnog znanja.- prakitčka logika obuhvata konkretne oblike logičkog znanja, koji sačinjavaju momente primenjenih logikâ, logikâ specijalnih nauka. Metodologija je tako jedna praktička logika, logika naučne metode; zatim kanonika kao konkretna nauka primenljivih obrazaca mišljenja, kao primenjena normativna logika kojom se propisuju norme mišljenja u nekoj posebnoj oblasti naučnog znanja ili oblasti moći mišljenja (lingvistička logika, hermene-utička logika, logika razuma, logika uma, logika intuicije...). U istom tom smislu uposeb-ljenog logičkog znanja logike mišljenja može se govoriti i o logici književnosti, logici fizike, logici volje, duha, religije, mistike, srca, mita, dakle svega onoga što je predmetna mogućnost ljudskog mišljenja.

Ako je osnov zasnivanja logike svrha tog zasnivanja, onda se logika pokazuje kao poduka i kao vežbanje mišljenja, što pretpostavlja znanje o tome šta logika doista jeste, ne svodeći se pri tom na jedno od ovih svrha naučnog znanja logike. A na temelju toga šta je predmet tog znanja, sâme stvari mišljenja ili sâmo mišljenje stvari, logika je predmetna logika ili logika mišljenja:- predmetna logika naziva se još i realna logika. Ona tvrdi kako su sve logičke ideje u samoj stvarnosti, kao i same stvari logičkih ideja. Predmet logike su predmeti mišljenja, stvari, pa je onda i mišljenje realna stvarnost, logički pojmovi su slike, odrazi svojstava stvarnih objekata onako kako su oni mišljenjem zatečeni u prirodnom poretku datosti sveta. Mišljenje je, ovim, odslikavanja sveta, misao je stvar mišljenja, a svet je konačna nepromenljiva stvarnost.- logika mišljenja misli mišljenje izvan i nezavisno od datosti predmeta mišljenja – mišlje-nje je onda jednako samome sebi a predmet mišljenja pridolazi mišljenju kao od njega nezavisna stvarnost. Mišljenje se ovim prikazuje kao akt duha, kao mišljenje mipljenja, čisti akt svesti izvan svog prirodnog toka događanja. Istinito mišljenje je, tako, poduda-ranje mišljenja sa samim sobom, a svrha mu je vlastiti svet neprotivrečnosti. Tako se misleće mišljenje uzima izvan bića koje mu je sadržina, materija mišljenja, pa se logika mišljenja pokazuje kao čista logika, kao apsolutna teorijska nauka logike.- no, stvar je u tome da se predmetnost logike ne shvata kao jedno jedinstveno izvorište, jer, niti je ono logičko samo u mišljenju, niti samo u stvarima mišljenja, nego su mišljenje stvari i stvar mišljenja jedan te isti proces, jedno je drugome izvor i utoka, istina. Dakle, logika je istovremeno i predmeta i misleća nauka, logika stvari i logika mišljenja.

Ovome drugom obliku zasnivanja logike, logike kao logike mišljenja, odgovara aprioris-tičko zasnivanje logike, kako kod Kanta, tako i kod neokantovaca i logicista moderne matematičke logike. Apriorno znači nezavisno od iskustva, mišljenje nezavisno od materije mišljenja – jedan apsolutni gnoseologizam i matematizam apstraktnih formi mišljenja. Po ovome, stvarnost je istinita ako odgovara stvar mišljenju stvari, gde je onda mišljenje mera stvari mišljenja. Mišljena misao je logički istinita ako odgovara samom tom logičkom mišljenju.

7

Teorijsko izmirenje ove rastavljenosti stvari i mišljenja, bića i mišljenja, bitka i logosa, prikazuje spekulativno izvođenje nauke logike. Otuda je spekulativna logika ontologika, filozofsko znanje o bitku logosa i logosu bitka, gde je mišljenje bića i biće mišljenja jedan te isti proces delatnosti svesti. Ontologika je ontologija mišljenja i logika bića, logička ontologija. Spekulativna logika je dijalektička logika, jer ima proces, razvitak mišljenja bića za biće mišljenja. Logički logos osnov je bića, koje je pak osnov logičkog logosa. Moć stvari da mogu biti stvar mišljenja moć je mišljenja da može misliti stvar mišljenja.

Naspram radikalnog ontologicizma nastali su smerovi mišljenja logike iz oblasti gnoseo-logije, epistemologije, psihologije, antropologije, matematike, u zavisnosti od uverenja o zasnovanosti onoga logičkog u filozofiji:- gnoseološka logika – misli logiku kao nauku o saznanju istine i metodama njegovog pro-vođenja. U prirodi je logike da misli saznanje, njegovu svrhu, ciljeve i metode, prirodu i poreklo ljudskog saznanja kao oblika događanja mišljenja u svesti čoveka. Time je nauka logike vlastitom predmetnošću mišljenja istovremeno i gnoseološka logika, ili gnoseologika – kada misli saznanje mišljenja. Gnoseologika je bitni sastavni deo logike, područje logike kojim se istražuje saznanje, logika saznanja. No, nauka logike nije pogla-vito gnoseološka logika.- epistemološka logika – shvata se kao logika znanja, kao ono što je naspramno epistemo-logicizmu, svođenju logike na teoriju znanja. Dakle, epistemološka logika, ili epistemo-logika, jeste filozofsko mišljenje znanja, ukoliko je ono logičko znanje o logičkom.- antropološka logika – mislioci s područja filozofske antropologije skloni su uverenju da je logika zapravo antropološka nauka jer izučava čovekovo mišljenje, mišljenje kao jedno svojstvo ljudske svesti. Ali time što je logika filozofsko znanje o ljudskom mišljenju, ona ne može biti određena kao opšta filozofska nauka o čoveku, jednako onako kako to nije ni jedna druga nauka koja nema opšti pojam čoveka za predmet svojih istraživanja.- psihološka logika – njom se logika izvodi i svodi na nauku psihologije. Kako je mišljenje psihički proces, a psihičke procese izučava psihologija, to je onda logika psiho-loška nauka o misaonim procesima psihičkog života. Ovakvim gledanjem psihologija je stavljena u osnov logike, a pritom se previđa da ona nije nauka o psihičkoj strani mišljenja kako je ono dato iskustveno, nego o mišljenju koje nije više samo psihički proces, nije jedino psihički proces. Zadatak je logike da ispita to mišljenje koje je iza psihičkog mišljenja, pa je logika neka metapsihološka nauka u području znanja o biti mišljenja. Psihološka logika (psihologika) logička je disciplina znanja o psihičkim osnovama logič-kog mišljenja, kada logičko mišljenje nije svedeno na psihički proces, nego podignuto na logički logos psihičkog procesa. Ona smera ka filozofskim principima psihičkog u znanju mišljenja, dakle ka logičkom procesu unutar nauke psihologije.- lingvistički pravac u filozofiji stanovišta je kako je logika deo lingvistike ili nauke o jeziku, jer nema razlike između govora i mišljenja, reči i misli. Logika je tako sintaksa naučnog i običnog jezika, logička analiza jezika. Mišljenje se doista iskazuje govorom, reči su znaci misli, govor i reči predmeti su i logičke nauke, no time se logika ne svodi na istraživanja značenja reči jezika mišljenja. Nauka logike koja misli jezik mišljenja lingvi-stička je logika, ova za svoj cilj i svrhu ima i istraživanje logike lingvističke nauke, i upravo se time ne može svesti na nominalističku logiku, ili logiku jezika.

8

Formalno zasnivanje logike postavljeno je već istorijskim nastajanjem logike kao filozofske nauke o formama mišljenja i metodama njegovog događanja, a nastavljeno potom formalističkim i matematičkim mišljenjem o mišljenju, što ga provodi simbolička (matematička) logika. Obično se misli kako je formalna logika postavljena nasuprot predmetnoj (realnoj) logici, koju ne zanimaju forme mišljenja nego njegova sadržina. Međutim, nije moguća čisto formalna logika, niti čisto sadržinska logika, zbog same stvari odnosa forme i sadržine onoga što uopšte jeste; jer, nema ničega što je od nečega a nikakvo, ili nekakvo a ni od čega.

Ali stanovište radikalnog formalizma, formalicizam, upravo je provedeno uverenjem o nužnosti apsolutnog apstrahovanja formi misli od njihove sadržine. To je temeljno polazište simboličke (matematičke) logike. Ova logika nastala je matematičkim zasnivanjem logike (ili izvođenjem logike iz matematike) i logičkim zasnivanjem mate-matike (ili izvođenjem matematike iz logike). Oblici zasnivanja simboličke logike su logicizam (Frege, Rasl), formalizam (Hilbert) i intuicionizam (Brouver, Hajting).- algebra logike (algoritmička logika)prvi je oblik savremene simboličke logike. Ona je matematizacija logike, podvođenje logike pod matematiku, interpretacija logičkih formi, principa i operacija matematičkom algebrom, gde su pojmovi simboli, sudovi jednačine, a zaključci sistemi jednačina. - logistika – dalja etapa simboličke logike, logička nauka o matematici, izvođenje mate-matike, posebno aritmetike, iz logike. Prema ovome, sva matematika pripada simboličkoj logici, aritmetika je proširena logika, matematika je logički izložena kao aksiomatizovana deduktivna teorija, a to znači da čista logika (ili čista matematika) apsolutno je istinita u svim mogućim svetovima jer je njen sistem neprotivrečan. Tako je logistika shvaćena i kao ontološka nauka jer misli opšte principe bića, budući da se na formalizovan način zanima onim što se može reći o bilo kojoj stvari i bilo kojem svojstvu (Rasl).

Unutar tako shvaćenog sistema logike razvile su se i logičke nauke metamatematika, metalogika i metajezik, pa je metamatematika apsolutno formalizovana matematika, metalogika apsolutno formalizovana logika, a metajezik apsolutno formalizovana teorija simboličkih jezika, premda je sasvim jasno kako uopšte nije moguća neka apsolutna formalizacija bilo kojeg naučnog znanja. Ovde se zapravo radi o metateorijama nauka, metateorije se zanimaju formalnim svojstvima aksiomatskih sistema, kao što su neprotiv-rečnost, potpunost, odlučivost, nezavisnost, te odnosima između sistema, interpretacijom sistema. Dakle, po ovim shvatanjima, logika je deduktivni sistem a metalogika znanje o osobinama tog sistema.Tako se u metalogičke nauke smeštaju sintaksa, semantika i pragmatika, koje se pak smatraju granama semiotike ili opšte nauke o znacima. Logička sintaksa istražuje logičku strukturu nekog sistema, logička semantika odnos logičkog sistema prema tome šta on označava, a logička pragmatika odnos logičkog sistema prema onome ko ga upotrebljava. To je sasvim u skladu sa lingvističkim shvatanjima ovih nauka: sintaksa je nauka o međusobnim odnosima znakova, semantika nauka o odnosima znakova prema onome što označavaju, a pragmatika nauka o odnosima znakova prema onima koji ih upotrebljavaju. Od ovih logičkih nauka posebno se razvila semantika.

9

Intuicionistička logika rezultat je intuicionističkog zasnivanja matematike, a ono se svodi na uverenje kako je logika deo matematike, ne njen osnov: logičke teorema zapravo su matematičke teoreme krajnje opštosti, to su intuitivne matematičke teoreme, a sve mate-matičke konstrukcije su neposredno, intuitivno, jasne duhu. Njima sem intuicije nije potreban nikakav drugi osnov. Ovakvo shvatanje intuicionističke logike zapravo je otpor prema logicizmu, logizmu i panlogizmu, dakle shvatanjima prema kojima je logika apsolutno nezavisna disciplina čiji je predmet svet idealnih logičkih tvorevina: logizam je teorija o logičkoj uređenosti sveta, a panlogizam krajnji ontološki stav da sve jeste logičko, da je svet logičan, te da je logika jedina ili barem osnovna filozofska nauka.

Logika je nauka filozofije mišljenja, mišljenje pritom nije samo diskurzivno nego i intui-tivno. Intuicija je isto tako moć spoznaje, jedna delatnost mišljenja kada mišljenje misli neposredno, sa izvesnošću znanja dušom, srcem, voljom, verom, osećanjima, što preds-tavlja osnov za razlučivanje momenata neposrednog znanja od kojeg ni jedno posredno znanje nije apstrahovano. Problem ovih metalogičkih osnova saznanja, znanja i mišljenja uopšte premdet je metalogike, ili logičke nauke o neposrednom znanju saznanja mišljenja. Metalogika je, dakle, nauka logike o saznanju neposrednog znanja. Unutar ovakvog shvatanja metalogike, kao logike neposrednog znanja, smeštene su intuitivna logika, logika srca, iracionalna, psihološka, afektivna logika, logika emocional-nog mišljenja, logike tela, volje, duše, duha, vere, mistike, meditacije, logika iracionalnog intelekta. To dakako nije psihologizam u logici, niti je to presek predmetnih osnova psiho-logističke logike. To je samo nagovor na filozofsko mišljenje neposrednih spoznajnih moći znanja koji se pokazuju i kao psihički procesi koji nisu samo intelektualni procesi, nego i oni procesi nezavisno od kojih nije moguće nikakvo mišljenje.

Unutar savremene matematičke (simboličke) logike razlikuju se, nadalje, logika klasa, logika stavova (ili iskaza), logika predikata. To su zapravo i računi klasa, stavova i predikata, prema klasičnoj podeli mišljenja na pojmove i sudove.Isto tako, valja razlikovati logiku relacija kao zasebnu logičku teoriju, a ona se zasniva na matematičkom učenju o kopuli, gde je ono ’jeste’, ili ’je’, višeznačno. Dakle, ono znači bilo koji odnos a ne samo odnos identiteta, jednakosti i inkluzije (biti veći, bolji, otac...).U logici relacionih iskaza relacija je određena kao skup uređenih parova: pritom, relacija je refleksivna, irefleksivna i nerefleksivna, zatim simetrična, asimetrična i nesimetrična, i na kraju tranzitivna, intranzitivna i netranzitivna.Modalna logika ispituje relaciju modalnosti: ona izučava logička svojstva nužnosti, mogućnosti i nemogućnosti, kao i ono što se u tradicionalnoj logici smatra podelom sudova po modalitetu na problematičke, apodiktičke i asertoričke. Vremenska logika (temporalna logika) izučava stavove čija je vrednost vremenski određena.

Deontička logika takođe je jedna od disciplina moderne nauke logike. To je logika oba-veze, do nje se došlo istraživanjem modalne logike, a ispituje područje mišljenja u kome se formuliše i sistematizuje načelo o tome da ništa jednovremeno ne može biti obavezu-juće i zabranjeno, itd.

10

Erotetička logika je logika upitnih rečenica, logika pitanja. Njeno polje istraživanja je problem prirode upitnih rečenica, problem odgovora i problem pretpostavljenog znanja. U interes ove logičke nauke spada i obrada novog misaonog sadržaja pitanjima i odgovo-rima, erotematika je pritom umešnost, veština pitanja.S tim u vezi je i veština raspravljanja, prepiranja, što isto tako spada u logičku umešnost ispoljenja mišljenja, pa je i eristika logička disciplina znanja o raspravljanju. A retorika je nauka o principima pravilnog govorništva, deo logike po sofistima, znanje besedništva.

S obzirom na metod zasnivanja i izvođenja mišljenja, logika je deduktivna i induktivna.Deduktivna logika je nauka deduktivnog mišljenja, mišljenja deduktivnim zaključivanjem, izvođenjem posebnih premisa iz opštijih premisa (Aristotel).Induktivna logika nauka je mišljenja koje se izvodi induktivnim zaključivanjem, izvođe-njem opštijih premisa iz posebnijih premisa.Unutar deduktivne logike postoji silogistika, logička nauka silogizma kao temeljnog deduktivnog zaključivanja u mišljenju.

S obzirom na istinosnu vrednost sudova (u tradicionalnoj logici) ili formula (u simboličkoj logici) logika je dvovalentna, trovalentna i polivalentna, ako logički sistem ima formule od kojih svaka ima dve, tri ili više moguće vrednosti istine.Tako se intuitivistička logika može interpretirati kao sistem sa neograničenim brojem istinosne vrednosti, koji je različit od Lukašijevičevog trovalentnog zasnivanja logike (istinito, neistinito, moguće).Klasična logika je dvovalentna logika.Sa polivalentnom logikom stoji u vezi logika verovatnoće, ili nauka logike o analizi prirode zaključivanja po verovatnoći, a ono je takvo ako pripada klasi argumentacija da su zaključci istiniti sa izvesnom relativnom učestalošću kada su istinite premise.

Pragmatička logika (Pers) je radikalna empiristička logika, nauka o iskustvu istraživanja. Saznanje je shvaćeno kao uputstvo za akciju, a istinito kao ono što se može eksperimental-no proveriti, budući da se značenja mišljenja sastoje u njihovim praktičkim posledicama. Korisnost je mera stvari mišljenja, mišljenje mora imati priliku da misli i podatke za mišljenje, a ideje mišljenja nisu onda ništa drugo do planovi za akciju.Instrumentalistička logika, ili nauka o istraživanju istraživanja. Mišljenje je shvaćeno kao instrument prilagođavanja čoveka praktičkom životu, sredini u kojoj se individua ne može slobodno instinktivno ponašati.Operacionalistička logika – logički principi, zakonitost logike, te značenja njenih pojmo-va i uopšte oblika misli, prevashodno su oruđa poimanja sveta, sredstva za teorijsko i praktično snalaženje u svetu, kome se valja prilagoditi. Logika je tako nauka o organizo-vanju znanja, praktičko istraživanje prakse.

11

Sa stanovišta razlikovanja moći mišljenja, logika je razumska, umska i intuitivna logika.Razumska logika logika je razumskim mišljenjem i njen je najviši doseg Kantova trans-cendentalna logika. Razumska logika ispituje razumskim mišljenjem mišljenje razuma, njegovu prirodu, poreklo i vlastiti domašaj. A njegovo zakonodavstvo mišljenjem zakono-davstvo je znanja naukom, čija je pak pretpostavka znanje opažanja, znanje čulnoga, jedna estetska logika (kod Kanta transcendentalna estetika). Dakle, estetska logika ispituje poreklo i prirodu, suštinu čulnog i opažajnog saznanja, nastajanje svesti i mišljenja u iskustvu čulnoga opažanja. Estetska logika u ovom smislu nije estetička logika, logika o umetničkom stvaranju, jedna moguća poietička logika.Valja se kloniti apsolutnog senzualizma i apsolutnog racionalizma, po kojima ničega i nema u logičkom sem čulnoga i razuma, budući da svet jeste čulni svet i svet apsolutne racionalnosti.Umska logika je umsko zasnivanje logike kao nauke koja misleći um umno misli svet koji je, isto tako, uman, logos. Umska logika je logika uma i logika umom, samoizlaganje uma koji je logos bića, spekulativna filozofija (Hegel), fenomenologija uma (Huserl). Intuitivna logika ispituje intuiciju kao osnov saznanja i znanja. Po njoj je intuicija najviši stupanj spoznaje, najdublje saznanje bića, neposredno znanje bića njim samim, gde su onda sve logičke istine samoočevidne, samoevidentne.

Koncept naučne logike postavljen je nasuprot intuitivnom zasnivanju logike, metafizičkim i spekulativnim ontološkim logikama. Pod naučnom logikom smatra se pozitivizam, prag-matizam i empirizam u shvatanju mišljenja, prema obrascu znanja prirodnih nauka. Tako su matematička logika, logika nauke, psihološka logika i logika jezika zapravo naučne logike, koje nisu isto što i filozofska logika, logika metafizičkog smera mišljenja.Jaspers se zalaže upravo za filozofsku logiku kao logiku uma, kojim se egzistencijalno osvetljava sveobuhvatno, do čega se ne može dospeti naučnom logikom.Naučna logika nije isto što i logika nauke, jer logika nauke filozofsko je promišljanje porekla i prirode naučnog znanja, njegovih metoda, principa i zakona, dakle nauka posta-janja naučnog znanja. Logika nauke je metanauka, opšta teorija nauka, nauka o nauci.Propedeutika je priprava za osnove nauka, filozofska propedeutika je priprava za osnove filozofskih nauka, što pretpostavlja znanje psihologije i logike o elementarnom stanju filozofskog mišljenja. Logika je tako shvaćena kao prolegomena, prethodna napomena, nagovor na filozofiju, ali i kao prethodno znanje za svako znanje.

Univerzalna logika, svojom aksiomatikom, obuhvata misaonim stavovima svu određenost svega nečeg, budući da je njen osnovni stav to da sve što je nešto jeste određeno, da svaka stvar i svako dešavanje, svaki događaj i svaki proces, sve, jeste složeno iz svega i svaki se događaj dešava na svaki način. Univerzalna logika svojim principima treba da izrazi taj stav o sveopštoj određenosti, pa se ona razlaže na logiku stvarim logiku dešavanja...Integralna logika zamišljena je kao prolegomenon za sintetičku logiku, logiku celovitog posmatranja sveta – zapravao kao sama ta apsolutno celovita, integralna nauka svih pogleda na svet, sistem znanja koji je najviša forma i najviši stupanj mišljenja sinteze. To više nije logika dijalektičkog mišljenja, nego logički sistem sintetičkog mišljenja koje je, zapravo, sveukupni pogled na svet.

Istorija logike je nauka logike o njenoj vlastitoj povesnoj suštini, teorijsko znanje o filo-zofskoj povesti mišljenja. Filozofsko znanje o logičkim osnovama mišljenja u

12

njegovoj istoriji jeste logička nauka, koja teorijski počinje razmatranjem mita i njegovog prodah-nuća u logos, do umnog znanja uma kao logosa bića.

13

Istorijski tok kretanja logike filozofski je opis prirode logosa u intelektualnim držanjima epoha, škola i smerova filozofije prema pojmu bitka sveg bića. Istorija logike teorijsko je znanje o stupnjevima nužnog razvitka i napretka mišljenja o mišljenju. Kako misao u filozofiji predstavlja svo biće filozofije, tako je onda mišljenje o mišljenju svo biće logike. Stoga poredak stupnjeva nužnog razvitka misli i napretka pojmova isti je sa poretkom epoha filozofije, i preko toga sa svim stupnjevima svetske istorije. Jer proizilaženje i izvođenje misli pojmovne stvarnosti svetske istorije nije ništa drugo nego logičko izvođe-nje pojmovnih odredaba – dakle, ove su odredbe način na koji svetska stvarnost postoji u mišljenju.U istorijskom smislu, ovo filozofsko znanje logike teorijski otpočinje razmatranjem mita kao nevinog stanja detinjstva svesti, i onda njegovog prodahnuća u logos, a zatim ide kao proces napredovanja u svesti do umnog znanja koji se prikazuje kao logos bića, dakle do intuicije uma kojom se i dovršava moć ljudske duše da duhovnim okom gleda suštinu stvari sveta, svet kao proces.Povesni tok teorije logosa u istoriji filozofije dogodio se kao helenski, hrišćanski, novo-vekovni i moderni logos; stoga je logika helenska, sholastička, novovekovna i savremena logika, što je opet shodno povesnim događanjima istorije filozofije i stupnjevima procesa svetske istorije.• Antička logika je epoha filozofskog razmatranja o međusobno oposredovanim ali

nesvodivim odnosima onog što su mit, logos i nus. To su fundamentalne kategorijalne ideje grčkog duha logike. Sa Grcima teorijski otpočinje istorija logike, kod njih je misao prvi put postala slobodna jer je stasala u pojam, slobodna da može misliti samu sebe, te da sebe ispostavi kao princip, kao logos i nus. Helenskoj ideji logike pripada i helenizam sa rimskom filozofijom, a onda patristika i sholastika srednjovekovne logike, jer u pogledu suštine onoga logičkog u ideji logike ovde nema bitnih stvari.Helenska logika je, prema svojim povesnim zbivanjima događanja pojma, predplaton-ska logika bića, dijalektika znanja i formalna ontologija, a helenizam ide preko akademijskog i peripatetičkog interesa za logiku do kanonike i neoplatonike, kada otpočinje logička učenost sholastičke filozofije.

• Srednjovekovna logika ispoljena je zapadnom patristikom i istočnom patrologijom, onda sholastičkim pitanjima o univerzalijama i kanoničkim utemeljenjem školske učenosti o logici, sa nosivom idejom o odnosu vere i razuma kao izabranih puteva najviših moći spoznaje.

• Novo doba logike pokazuje se kao vreme nauke, kao logika metafizike iskustva, razuma i uma. Doba nauke zapravo je renesansa logičke filozofije, doba metafizike iskustva provedeno je novim organonom logike, institucijalnim zasnivanjem gnoseo-logije i metodološkom logikom eksperimentalne filozofije. Logika metafizike razuma zahvata područje onoga što se prevashodno odnosi na mathesis universalis, scientia generalis i prosvećeni razum; dok se logika uma prikazuje onim čime se i dovršava, dakle transcendentalnim i onda spekulativnim zasnivanjem logičke nauke.

• Savremena logika određena je prema nosivim stavovima filozofije modernog doba, a po tome kao iracionalizam, filozofski logicizam, naučna logika i matematika logike:Iracionalizam logike je zapravo logika volje, tela, duše, srca i intuicije, dakle, ono što se u teoriji gnoseologije može nazvati neposrednim znanjem.Pojavni oblici logicizma su panlogika, nadlogika, fenomenološka transcend. logika, hermeneutika logosa, a Naučne logike pozitivizam, pragmatizam, metodologika;Matematika logike poglavito je formalizam, logicizam i intuicionizam, s obzirom na ideju o poreklu i prirodi logičkog zasnivanja matematičkog znanja, ili matematičkog zasnivanja logičkog mišljenja.

14

Logika i nauke

Logika i nauke su, naime, znanja, i time jedna drugoj izvor i utoka, istina.U međusobnim odnosima logike i nauka, logika se može pokazati i kao jedna fizička

nauka, kao fizika mišljenja, jer mišljenje je prirodni proces, u prirodi je mišljenja da misli mišljenje, da sebe prirodno zna kao prirodno mišljenje.

Logika je i biologika mišljenja, biologika uma, prirodna istorija svesti, a onda i jedna psihologika logosa, jer misli moć duše da se mišljenjem odnosi prema istini bića.

Logika je nadalje gnoseologika i epistemologika, ona mišljenjem saznaje znanje, zna saznanje, saznaje o znanju samoga mišljenja, kada mišljenje misli mišljenje.

Misaoni oblici ispoljeni su u jeziku, jezik kazuje mišljenje bića, jezik je onda govor misli o biću, ’kuća bitka’; logika je ovim govorom znanja u neposrednom susedstvu sa lingvi-stikom, znanjem samoga kazivanja, sa kazivanjem samog znanja.

Logika je isto tako i metodologika mišljenja, nauka mišljenja o putu mišljenja kroz vlastitu unutrašnju sadržinu, metod naime i jeste način znanja mišljenja o samokretanju vlas-tite sadržine.

Kako je mišljenje bića i mišljenje mišljenja jedan jedinstveni proces, ista sadržina miš-ljenja, to je onda logika filozofsko znanje o mišljenju bića i biću mišljenja, metafizika mišljenja, dakle, jedna nauka ontologike.

15

BITAK i LOGOS

Bitak i biće

Bitak i biće osnovni su metafizički pojmovi logičke filozofije.Metafizika je filozofsko znanje o bitku bića. Izvorno, metafizika je od grčkog μετά τά

φυσικά (iza fizike), sled filozofskih spisa prema aristotelovskom putu saznanja. Ono što je iza fizike jeste put od čulnoga ka nadčulnom. Kod Platona to je dijalektika – filozofsko znanje o paradigmama bića, ili teorija ideja. Aristotelova odredba prve filozofije (ili teologike), jeste odredba metafizika, dakle znanja o biću kao biću, principima, prvim počelima i najvišim uzrocima bića. Metafizika je filozofsko znanje o bitku bića, jer biće kao biće jeste bitak bića.

Odredbom prve filozofije kao teologike, ili metafizike bića, misli se i filozofsko znanje o biću, ontologija. Ontologija (biće i nauka) jeste opšta metafizika o poreklu i prirodi bića, ili onoga što naprosto jeste. Ovaj pojam istorijski se pojavljuje tek u sedamnaestom veku kod Johana Hamela, a sa Volfovom podelom metafizike na ontologiju i racionalne nauke teologije, kosmologije i psihologije, ontologija se shvata kao opšta metafizika.

Bitak je filozofski pojam metafizike kojim se misli sveopšte jeste, dakle apsolutno prvo, jedno i jedino u svemu onome što uopšte jeste. Sa jezičkog stanovišta, bitak je supstan-tivni infinitiv glagola biti, u Vukovom rečniku nema ove reči, postoji reč bitisanje koja označava prolazak, prođenje. U izvornom književnom srpskom jeziku ne postoji sasvim podesni izraz za είναι, esse, pa se ova reč pojmovno prevodi kao bitstvo, bitstvovanje, biće, bitak.

Biće – izvorno, τò όν, ens, neko je nešto, ono što jeste, određena pojedinačnost, biće. Biće je određena pojedinačnost, neko jeste na temelju bitka kojim jeste. Sve što uopšte jeste po jestanju jeste, prema bitku biće je jeste.

S logičkog stanovišta, bitak je neodredljiv jer nema rodni pojam kojim bi bio određen, on je rodni pojam pojmovima određenih bića. Isto tako, bitku nije moguće pripisati da on nešto jeste, jer njim je da nešto jeste.

Dakle, bitno je razlučivanje bitka i bića, ali ne i njihovo protivstavljanje. Bitkom se pogla-vito misli opšti pojam bića, celovitost bića, biće kao biće.

Kod Parmenida bitak jeste, nebitka nema, ali to da bitak jeste ono jeste jeste biće: naime, sva bića jesu, pa bitak jeste biće a bića jesu u bitku, po bitku bića jesu, bitak se ne svodi na zbroj svih bića, kojima je on sveopšte jeste.

Kod Heraklita bitak je vatra, za Demokrita to je atom, za Anaksimandra bitak je apeiron.Platonov pojam bitka jeste eidos, idea, dakle oblik prisutnosti bića, ideja je paradigma ili

uzor bića, biće bića, ili njihov bitak.

16

Aristotel je takođe razlikovao bitak i biće, ali jestost bića nazivao je ousia; pitanje o biću pitanje je o njegovom jeste. Ousia upućuje na prisutnost u biću, a bitak (einai) jeste ’to što bejaše biti’. Sve što jeste najpre mora biti, bića su u bitku jer bitak jeste jestost bića.

Bitak je ono biće koje je jedino bitak. Ali bitak je višeznačan, po Aristotelu, premda je bitak samome sebi svoj vlastiti sadržaj. Jedno od elementarnih značenja bitka jeste da on jeste jestost onoga što jeste, a onda i da bitak uvek jeste bitak nečeg, bitak bića. Tako je sveopšte jeste ujedno i bilo koje jeste, jedno je i jedno mnoštva i mnoštvo koje je jedno. Po biću bitak se izriče, izricanje je logos: bitak bića iskazuje se sudom, sud je logička forma u kojoj se nešto povezuje sa nečim, subjekt sa predikatom, a ono što omogućava ovu povezanost jeste kopula, jer kopula i jeste ono jeste bića. Višeznačnost toga ’jeste’ višeznačnost je i bića i pojmova, višeznačnost bitka – bitak je dakle ono jeste bića i pojma. Tako se jednost bitka pokazuje kao jedinstvo bitka bića, supstancije i logosa.

Bitak prirodnog bića ispituje fizika. Fizika je filozofija prirode, druga filozofija. Prva filo-zofija, ili teologika, ispituje bitak bića ili biće kao biće, ono što bejaše biti – a to je prvi, neuzrokovani uzrok i počelo svih stvari, ono što je apsolutno, večno, nepokretno, samostalno. Zato što prva filozofija ispituje prvo i poslednje biće, metafizika je božanska nauka, teologika, jer bog je bitak, bitak bića, uzrok i počelo bića. Teologički pojam bitka ontologički je pojam bitka bića.

Bitak se saznaje mišljenjem, mišljenje je počelo. Čisto mišljenje je najviša stvarnost, stoga se mišljenje bavi onim što je po sebi najbolje, ’um samoga sebe umuje’. Um deluje posedu-jući mišljeno, a to je najveća i najviša delatnost, najbožanstvenija od svih pojava, zato um misli samoga sebe i njegovo je mišljenje mišljenje mišljenja. Identitet bitka i mišljenja saznanje je bitka umom kao mišljenjem mišljenja, biti i misliti sasvim je isto, i tek je u odnosu na mišljenje bitak bitak sveg bića, i tek je mišljenje u odnosu prema bitku mišljenje mišljenja. A mišljenje ili um koji je bitak bića, ili bitak koji je um, mišljenje mišljenja, nije ništa drugo do bog.

Biće i jedno pririču se najviše od svih stvari, kaže Aristotel, pa biće ima onoliko smislova koliko i jedno. Stoga u celosti treba tražiti šta je jedno i šta je biće, jer jedno se ponaša kao i biće, gde biti jedno znači isto što i biti pojedinačno. Svako se biće svodi na jedno i zajed-ničko, jedno je i biće a biće je i jedno, ali biće nije sasvim isto što i jedno, nego je njemu samerljivo.

Ovde stoji rođenje logike, u postavljanju saznajnog odnosa logosa prema bitku bića, stoga je logika već svojim nastajanjem ontologika, prirodna istorija duhovnih formi, sistem znanja o prirodi logosa.

Sa Hegelom se najtemeljnije dogodilo spekulativno izvođenje ontoloških kategorija logičke nauke. Bitak je u istoriji filozofije, prema Hegelu, mišljen raznoliko. Ali bitak jeste dijalektičko kretanje, metod izlaganja bitka takođe je dijalektičko kretanje, to je jedan te isti totalitet, ontologija logičkog procesa. Otuda su bitak i logos temeljne postavke spekulativne ontologike. Duh je bitak kod samoga sebe, to je samosvest. Duh ima sebe pred sobom kao bitak, on svojim tokom sebe objektivizuje, misli svoj bitak: zadatak je logike da ovaj vlastiti rad uma stvari dovede do svesti.

Bitak nije puka neposrednost nego oposredovana neposrednost, jer je bitak. Čist bitak je apsolutni početak jer je najpre ono neposredno koje niti u sebi niti u drugome ima svoju odredbu, sadržinu. Čist bitak jeste početak, ali još nedovršeni početak, njemu se u ispunjenje vraća čisto znanje, čist bitak je sadržina čistog znanja, koje je onda znanje čistog bitka. U prirodi je tog početka da bitak jeste bitak i ništa više, dakle jedinstvo bitka i nebitka: tako je onda početak zapravo ništa, ništa iz kojeg treba da proizađe nešto, a nešto je već neki bitak. Početak je, dakle, pojam identiteta identiteta i neidentiteta.

17

Podela bitka rezultat je kretanja bitka. Bitak ne počinje svojom podelom nego je njegova podela rezultat njegovog samorazvitka kojim se otpočinje. U toj podeli bitak je najpre određenost kao takva, kvalitet, kvalitativni bitak. Ukinuta ova određenost, da je bitak najpre kvalitativni bitak, za Hegela je kvantitet i veličina, a kvalitativno određeni kvantitet jeste mera, odnos kvaliteta i kvantiteta. Dakle, sam je bitak kvalitet, kvantitet i mera, njegova vlastita otpuštenost sebe u svoj kvalitet, svoj kvantitet i svoju meru.

Nauka o bitku, logika bitka, zna bitak kao ono što je najpre po sebi, ono neposredno koje je neodređeno, što je čist bitak koji je jedino jednak samome sebi. Taj neodređeni bitak najpre je čist bitak, koji je čista neodređenost i praznina, a onda čist nebitak i bivanje, čime se dovršava neodređenost bitka. Određenost bitka jetse nešto, drugo i promena: ovom kategori-jalnom dovršenošću određenosti bitka događa se prelazak u bitak za sebe, ili u jedno, mnogo i atrakciju. Bitak za sebe s jednim, mnogim i atrakcijom završava svoje kretanje sobom kao kvalitativni bitak, pa je to dovršenje prelazak u kvantitativni bitak, a ovaj bitak identičan je sa bitkom za drugo, koji je onda čist kvantitet, potom kvantum i napokon stepen (kvantitativna srazmera, kvantitativni odnos). Totalitet kvaliteta i kvantiteta jeste mera, mera je njihova istina, ali i odredbena istina bitka jer bitak se dovršava merom, pa apsolutna indiferencija unutar mere poslednja je odredba bitka pre nego se on, bitak, preobrazi u suštinu. Određen sve do suštine, bitak je jednostavni bitak sa sobom na osnovu ukidanja bitka. Ali, i suština je istina bitka, i pojam je istina bitka, jer bitak je apsolutni bitak: apsolut je bitak jer je apsolut kao bitak jednostavni odnos prema sebi, jedinstvo bitka i suštine jeste supstancija, a istina bitka i suštine jeste pojam. Pojam je objektivni, subjektivni i apsolutni pojam, ili bitak, ispunjen i oposredovan vlastitom sadržinom. Pojam je dakle samosaznanje duha kao apsoluta, sistem logosa sveukupnog bitka, nauka je znanje o tom sistemu, unutar koje je logika sistem čistih misaonih odredaba.

U konačnom, duh i ideja, duh koji je ideja i ideja koja je duh, zapravo je bitak objavljen logosom i logos objavljen bitkom: duh i ideja jesu bitak i logos, nauka, znanje, istina. Apsolu-tna filozofija, ako i spekulativna logika, ontologika, samosvest je apsolutnog bitka, ispitivanje ideje koja je totalitet bitka. Realitet koji je totalitet, totalitet koji je apsolutni duh, apsolutni duh koji je apsolutna ideja, apsolutna ideja koja je apsolutni pojam – sve je to zapravo objav-ljeni bitak, bitak kao bitak, a logika je nauka apsolutne ideje koja je apsolutni pojam kao objavljeni bitak, znanje logosa bitka koji je bitak logosa, ontologika.

Kod Hegela, mišljenje je uvek mišljenje bitka, mišljenje same stvari, napokon mišljenje bića sveukupnog procesa bitka.

Po Hajdegerovom sudu, za Hegela je stvar mišljenja bitak s obzirom na biće, ili bitak kao mišljenje. A treba se zapravo pitati o smislu bitka, gde je vreme mogući horizont svakog razumevanja bitka uopšte. Tu valja prevladati predrasude da je bitak najopštiji pojam, da ga nije moguće definisati, da je razumljiv sam po sebi – te onda iznova postaviti pitanje o bitku pitanjem o njegovom smislu, što je najprincipijelnije i najkonkretnije pitanje filozofije. Onto-loško prvenstvo pitanja o bitku razume da je bitak uvek bitak nekog bića. Bitak bića koje jeste čovek je tubitak, a tubitak razume sam sebe uvek iz svoje egzistencije, pa sâmo razumevanje bitka jeste izvesnost bitka tubitka: ontička osobenost tubitka je u tome da on jeste ontološki, stoga je fundamentalna ontologija zapravo egzistencijalna analitika tubitka.

Isto tako, gde se metafizika pita o biću pita se o bitku, predočenjem bića rasvetljava se bitak, a bitak dospeva u neskrivenost. Fundamentalna ontologija pita tubitak, a tubitak je biće koje je na način egzistencije, čovek. Čovek egzistira znači da je čovek ono biće, bitak kojeg se od bitka u bitku odlikuje otvorenom brigom u neskrivenosti bitka; vreme je pak bitak, vreme je ime za istinu bitka, a ova je bitak sâm, bivstvovanje bitka.

18

Trebalo bi se pitati o temelju bitka, i time i biti, taj pak temelj može biti ono jeste, ili ono što prisustvuje, prisutnost; prisustvujuće jeste tobivajuće, istupanje iz skrivenosti u neskrive-nost. Po Grcima, bitak znači stajnost, stalnost, postojanost, nastajanje i ostajuće, prebivanje.

Po Hajdegeru, sâmo biće iziskuje razdvajanje od mišljenja, bitak se mišljenju pred-stavlja, on je njemu pred-met, protiv-stanje, protiv-stavljanje. Bitak nije ništa drugo do ono što mišljenje misli, mišljenje određuje šta jeste bitak i šta jesu bića bitka, logika je pak logos o bitku, nauka o logosu. Logika je prisećanje suštine mišljenja, prisećanje logosa, znanje o unutrašnjoj pripadnosti bitka i mišljenja. Logika je kao ispostavljanje formi mišljenja i kao postavljanje njegovih pravila, nastala tek pošto je već izvršeno razdvajanje bitka i mišljenja. A njene su kategorije ontološke kategorije logosa, logosa bitka, osobito bitak, nebitak, bitak bića, bivajuće, tubitak ili opstojanje, itd.

♣ Suština (essentia). U neposrednoj vezi sa pitanjima o bitku i biću stoji i pianje o biti ili o suštini bića. Suština jeste ono što sačinjava da biće jeste to što jeste, određenost bića, nepro-menljiva stvarnost u promeni bića. suština je unutrašnji razlog postojanja, ono kojim postoji postojanje. Otuda se suštinom u helenskoj filozofiji prirode mislilo, izneđu ostalog, priroda (φύσις), neko άρχή, ούσία, είδος. Pod suštinom se isto tako misli i struktura unutrašnje osnove postojanja, stvar po sebi, untrašnje jedinstvo raznovrsnosti koje sačinjava prirodu bića, proiz-vodeći uzrok stvari. Prema Aristotelu suština bića jeste to biće, stvari koje su prve i koje su po sebi isto su što i vlastita suština, supstancija bez materije jeste bit – suština je nematerijalna supstancija. Pod suštinom Toma Akvinski podrazumeva ono što je opšte i zajedničko svim prirodama stvari, ono što biće jeste – u bogu su suština i biće isto. Kod Hegela suština je ulaženje bitka u svoju prirodu, hod bitka ka istini bitka. On je smatrao da je suština bitak po sebi i za sebe. Suština je prošli bitak, jer ’bit je biće koje je prošlo, ali bezvremenski prošlo’. Suština je bitak u jednostavnom jedinstvu sa sobom.

♣ Supstancija je isto tako temeljni modalitet bitka, fundamentalna ontološka kategorija logičke nauke. U opštim odredbama, supstancija (ούσία, substantia, bivstvo, od substo, stajati pod nečim) jeste ono što je stalno i nepromenljivo u promenama bića, što postoji samo po sebi. Za Aristotela supstancija je najviši rod bića, ali najpre to je pojedinačnost stvari, da biće jeste. Ali ni jedno biće, ni jedna stvar, nije samo pojedinačnost. Svako biće ima formu, građu, počelo i svrhu. Pojedinačnost bića i opštost toga bića sačinjavaju supstanciju, konkretno biće je aktualitet događanja forme i materije, prva supstancija, osim koje postoji druga supstancija kojom se iskazuju svojstva pojedinačnog. Bez prve supstancije biće ne može postojati, zato je ona osnov bića, subjekt, ono što međutim ništa ne kazuje o subjektu. Supstancija nije samo subjekt nego i suština, ona nadalje nije uzrok, niti pokretač koji svaku stvar kao neko jedno provodi iz mogućnosti u delatnost, ona je prevashodno ostvarenje bitka u biću.

Rene Dekart pod supstancijom misli postojeće koje je samo sebi dovoljno, a to su misleća stvar (res cogitans) i protežna stvar (res exstensa). Za Baruha Spinozu supstancija je ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata, ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od kojeg mora biti obrazovan. Apsolutno beskrajno biće jeste supstancija sa beskonačno mnogo atributa, od kojih ljudski razum shvata prostiranje i mišljenje, i beskonačno mnogo modusa, ili stanja sveta. Kod Lajbnica supstancija je isto tako ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata, ali to nije ono što se u sebi razlaže na prostor i mišljenje, nego je to neko jedno, jedino, apsolutno i beskonačno. Monada i nije ništa drugo za Lajbnica nego jednostavna sups-tancija koja ulazi u složene sastave. Bez delova, monade su istinski atomi prirode, elementi stvari. A po Kantu supstancija je logička kategorija razuma, ili čist pojam razuma, podveden pod relaciju u tabeli kategorija, kojim se mnoštvo svojstava podvodi pod jedinstvo stvari.

19

Hegel je supstanciju shvatio kao biće koje jeste zato što jeste, biće kao apsolutno posredo-vanje sebe sa samim sobom, poslednje jedinstvo bića i suštine, bića u svakome biću. Supstancija je totalitet akcidencija, njihova apsolutna moć, bogatstvo sveg sadržaja, apsolutna delatnost forme i moć nužnosti.

Ovim je rečeno i to šta jeste akcidencija, a to je ono kojemu je supstancija temelj, izvedeno postojanje. Izvedena, akcidentalna određenja supstancije su, između ostalih, kvalitet, kvantitet, odnos, prostor, vreme.

♣ Materija. U ontološkoj blizini pojma supstancije stoji i pojam materije. Materija, ili tvar, jeste osnov, poreklo postojanja bića, prvi supstrat svih stvari, suština bića. Za Aristotela to je pasivni princip stvari, amorfni sadržaj bića. Zatim, razlikuje se filozofski od prirodnonaučnog pojma materije, oblici postojanja materije se prostor, vreme i kretanje, a fundamentalne kategorije materije jesu suština i pojava, privid, sadržaj i forma, stvar, proces, svojstvo i odnos. Prema Lenjinu, materija je filozofska kategorija koja označava objektivnu realnost, mišljenje i svest jesu viši proizvodi materije.

Suštinski oblici, ili modaliteti, pojavljivanja materije su, najpre, stvar (ili predmet), proces i odnos. Stvari su materijalne pojave stvarnosti, modaliteti materije. Svaka je stvar materije proces, stanje je prolazna određenost stvari u njihovom procesu. Svojstva su suštinske odredbe stvari, njihovih procesa i odnosa; a odnosi su veze između predmeta ili misli, obuhvaćenih jednim aktom duha. Forma i sadržaj dijalektičko je jedinstvo stvari, procesa i odnosa, supstancijalni osnov svega postojećeg. Forma je ospoljenje suštine, suština je unutraš-nja forma, celovitost bića. Apsolutno jedinstvo stvari, procesa, odnosa, njihovih svojstava, sačinjava stvarnost, realnost, svet.

Stvarnost (actualitas, realitas) je jedinstvo suštine i postojanja, bića i postojanja. Stvar-nost je svet stvari i nihovih zakona postojanja, skupni pojam za sve stvari. Svet se u opštem stavu misli kao sveukupnost svega što postoji (univerzum), apsolutno jedinstvo u kretanju.

Uređeni poredak sveta jeste kosmos. Priroda je pak, isprva, stvaranje onoga što raste, onda element iz kojeg proizilazi ono što raste, načelo prvog kretanja, prvi osnov koji je primarna materija, suština, supstancija bića koja sadrži načelo sveg kretanja, forma strukture građe materijalnih stvari (Aristotel). Za Holbaha priroda je to veliko sve koje proizilazi iz skupa raznih materija, za Imanuela Kanta priroda je celina koja proizilazi iz suštine, a za Hegela priroda je sistem stupnjeva, otuđena ideja, drugobitak ideje kao apsoluta.

20

Logos

Logika je dakle po logosu i prema logosu. Logos se pak izriče višestruko. Njegovo se bogatstvo unutrašnje sadržine pokazuje u

skupinama značenja kao reč, rečenica, obećanje, dokaz, red, poredak, pomen, glasina, potom kao razgovor, govor, raspravljanje, pripovedanje, basna, rasprava, beseda, pismenost, nauka, znanje, te onda kao razum, um, rasuđivanje, mišljenje, račun, razmer, ali i kao princip sveta, umni zakon kosmosa, prirodni red, počelo, božanski uzor, božanska mudrost.

Reč λόγος upućuje na glagol λέγω, u značenju skupljati, izabrati, prebirati, prikupljati, prebrojavati, brati, reći. U izvornoj svesti srpskog jezika logos je слово, slovo je isto tako višeznačno, ali ne uvek i jednakoznačno sa rečju logos.

Kod Homera logos je reč, govor, zatim skupiti, pobrati. Kod Bijanta logos je razložni, smisleni govor, a za Ksenofanta to je čista reč.

Parmenid je odredio logos kao pouzdani govor, a Leukip i Demokrit kao razlog. U Heraklitovim fragmentima o prirodi logos je princip sveta, govor. Naime, sve se zbiva

po logosu, a slušajući logos mudro je priznati kako sve jeste jedno. Duši pripada logos koji sam sebe umnožava, logos je ono zajedničko svima, opšte. Tako Heraklitov logos govori govorom mišljenja starih Grka, taj logos kazuje svet, bitak, večno postojanje.

Kod sofista logos je dokaz i ono što se dokazuje, pravi razlog, opšta smislenost.

Platon je različito shvatao logos: kao znanje, kao obrazlaganje mišljenja govorom pomoću reči, kao dokazivanje, rastavljanje sadržaja, mišljenje.

Aristotelov logos u logici je pojam, a u etici pravo mišljenje, govor. Logos kao govor je skup reči koji ima neko značenje i u kome pojedini delovi imaju značenje za sebe. Isto, logos je pravedan razum, pravo mišljenje; u Fizici još i razmera, odnos. U ontološkom smislu logos je istina bića, sâmo biće, ono što jeste, jer u smislenom govoru otkriva se istina, istina bića. Preko značenja pojma, logos je misaono utemeljenje govora i govorno utemeljenje mišljenja.

Stoički filozofi shvatili su logos kao princip svetskog uma, kao umnu zakonitost svega događanja; kosmički logos sadrži u sebi stvaralačke klice iz kojih se oblikuju bića, logos su mišljenje i govor i istina. Prema Filonu aleksandrijskom logos je u božjem umu, prirodi i čoveku; logosom je bog stvorio svet, pa je logos prvi božji sin. Prema Plotinu logos je stvara-lačka sila koja stvara sile stvaranja.

Hegel napokon upozorava da ne može biti stvar ličnog nahođenja hoće li se logos uvesti u nauku ili ne, jer logos je pojam koji je predmet, proizvod i sadržina mišljenja, suština koja jeste po sebi i za sebe, um onoga što jeste. Ovaj logički logos osnov je pojmova, umnost kojom je um utemeljen i dovršen time što izvan sebe nema razloga za sebe.

Hajdeger, misleći grčki smisao logosa, logos izvodi iz λέγειν, gde je λέγειν skupljeno ostaviti, a logos ležanje, ono što je sakupljeno, stalno skupljanje sakupljenosti bića. Logos je i neko davanje da se vidi, govor koji daje da se vidi. Delatnost logosa jeste u tome da se dâ razabrati biće, um, apofantički govor. Logos utemeljuje suštinu govora, jezika, suština je jezika u sabiranju sabranosti bića, logos je to sabiranje sabranosti bića. To je supstancijalni odnos bitka i logosa, bića i mišljenja. Bitak postoji kao logos u smislu osnova i dopuštanja da nešto bude pred nama. Logos kao sakupljanje jeste ono što ujedinjuje, ujedinjujuće jedno koje je posvuda prvo i najopštije i najviše.

21

Dakle, logos sakuplja utemeljivanjem svega u ono što je opšte i u ono što je jedino. Metafizika odgovara bitku kao logos, ona je u svojim osnovnim crtama logika koja misli o bitku bića, metafizika je onto-teo-logika.

22

Zakoni logike

Zakoni logike osnovni su ontološki zakoni logičkog mišljenja, principi mišljenja bića.

U tradicionalnoj formalnoj logici govori se o logičkim principima identiteta, protiv-rečnosti, isključenja trećeg i dovoljnog razloga. Princip isključenja trećeg potiče od Lajbnica, a ostali principi od Aristotela.

Kod Heraklita moguće je govoriti o principima dijalektike, svedenih na principe identiteta i jedinstva suprotnosti, ali izvedenih iz filozofije bitka, pa je reč o metafizičkim, a onda i ontološkim, osnovama mišljenja. Iz opštih ontoloških stavova, sadržanih u prvoj premisi rasuđivanja, koja prikazuje način postojanja bitka i bića, izvodi se smisao i razlog pojedinač-nog bića – tako je onda bitak princip bića, opštost princip pojedinačnog. A identitet i razlika jedinstvo je svakog bića, svaka je stvar jednaka samoj sebi, kad je jednaka, i nije jednaka samoj sebi jer je tok, promena, razvoj, kretanje. Sve što jeste jedinstvo je promena i svojih razlika, sve što nastaje i nestaje jedinstvo je sebe koje je jednako sebi i sebe kao promene.

Aristotel je mislio kako je logičko mišljenje moguće kao logičko ako je na temelju prin-cipa. Postajanje logosa logičkim mora biti zasnovano principima i zakonima, jer mišljenje nije mišljenje ni iz čega ili mišljenje ni na osnovu čega. Zakoni mišljenja naime proishode iz sveopštih principa bića, principi mišljenja su stoga nužni principi. Svo se mišljenje ontološki može svesti na principe identiteta, protivrečnosi i isključenja trećeg.

Ništa elementarnije za elementarno mišljenje nije nego misliti kako je ono što jeste jedna-ko i identično jedino samome sebi, biće je biće, bitak je bitak, stvar je stvar – sve što jeste mora se podudarati sa samim sobom, a ono što jeste, istinito jeste. To apsolutno podudaranje sa samim sobom aksiom je identiteta, identitet kao aksiom, dakle apsolutna istina o biću, istina mišljenja o postojanju bića. To isto važi i za sudove: identitet bića iskazuje se identite-tom pojma u identitetu suda.

Naspram toga jeste neistina. Neistina je tvrditi kako jeste ono što nije i kako nije ono što jeste: ova negativna strana identiteta jeste protivrečnost. Stoga je princip protivrečnosti takođe aksiom mišljenja o biću, biće ne može istovremeno biti i ne biti, biće nije nebiće, misliti subjekt znači misliti neprotivrečno, misliti njegovu suštinu. Totalitet protivrečnosti dat je u apsolutnoj isključenosti jednovremenog postojanja i nepostojanja jednog te istog, te tvrđenja ili poricanja jednog te istog u istom smislu.

Otuda i ontološki princip mišljenja o isključenju trećeg, biće je ili ovo ili nije ovo, trećeg nema. Između iskaza koji sebi protivreče nema sredine. Dakle, neki je sud istinit ili neistinit, ovde trećeg nema. Ovaj princip postavljen je već principima identiteta i protivrečno-sti, jer u sebi pretpostavlja identitet onoga što jeste kao njegovu neprotivrečnost prema samome sebi.

Dakle, kod Aristotela logički principi su zapravo univerzalni principi bića, stoga su oni sveopšti, nužni, nedokazivi – oni su najopštiji iskazi o prirodi stvari.

Po Hegelovom sudu, tradicionalna logika je zakone mišljenja smatrala osnovom svakog mišljenja, jer su apsolutni, nedokazivi u svojoj istinitosti. Ali tako razmatrani u formalnoj logici, ovi su zakoni uzimani kao međusobno bezodnosni zakoni, odvojeni i konačni, što je nemisaono razmatranje.

Jer, šta je zapravo identitet? To je ’jednostavna negativnost’ bitka po sebi, jednostavni odnos suštine prema samoj sebi. Identitet je suštinski identitet, refleksija u samoj sebi, i upravo je time identitet sam po sebi apsolutni neidentitet, identitet je razlika koja je identična

23

sa sobom. Formalna logika identiteta identitet u ovom smislu ne može izraziti stavom identi-teta; formalna logika stav identiteta navodi kao prvi zakon mišljenja u formi A=A, ili sve je jednako samome sebi, što je prazna tautologija, prazni identitet, identitet bez sadržine. Po ovome, identitet nije različitost, a upravo to da je identitet nešto različito od različitosti poka-zuje kako je identitet i identitet i različitost: stoga je istina identiteta u ’jedinstvu identiteta sa različitošću’.

Sasvim je isto i sa formalno-logičkim principom protivrečnosti kao negativnim izrazom stava identiteta, koji ima formu A ne može u isto vreme biti A i ne-A, jer se i njim izražava jednostavna jednakost sa sobom.

Stav identiteta i stav protivrečnosti nisu nikakvi zakoni mišljenja nego suprotnosti takvih zakona. Oni sadrže više od onoga što se njima zamišljalo, apsolutnu razliku. Stoga Hegel ne odbacuje identitet nego stavnu formu identiteta koja smera da je zakon mišljenja a da sebe ne shvata pomoću sebe, jer nudi ideju razlike prema kojoj je htela biti u protivstavu. Protivstav-ljenost prema razlici proizilazi iz razumske identičnosti kojom se apstrahuje od razlike i stupa u formalnu identičnost, dakle stav identiteta je zakon apstraktnog razuma a ne zakon mišljenja po sebi. Kao zakon razuma, on se ne može dokazati jer ni jedna svest, po opštem iskustvu, ne misli po njemu, pa je otuda i za sam taj razum ovaj zakon ono što nije zakon.

Ista je stvar i sa principom protivrečnosti, koga formalna logika shvata kao međusobno protivstavljanje bez posredovanja.

A princip dovoljnog razloga, koga je uveo Lajbnic kako bi opovrgao mehanicistički manir mišljenja o prirodi, i pod kojim nije podrazumevao puki formalizam mišljenja, izražava da sve ima svoj dovoljan razlog za to što jeste, i da uopšte jeste. Ali, zašto dovoljan, pita se Hegel, zar to dovoljan nije suvišno, jer se samo po sebi razume da ako za nešto razlog nije dovoljan, onda taj razlog, osnov, nije razlog: razlog, time što je razlog jeste i dovoljan razlog onome čemu je razlog. Prema tome, predikat o dovoljnosti razloga doista je tautološki.

U konačnom, za Hegela ovi zakoni nisu neistiniti nego su nedovoljno istiniti, onda for-malni i apstraktni, pa zato ne mogu biti opšti zakoni mišljenja istine.

• Formalna logika razmatra principe mišljenja kao zakone logike u njihovoj bezuslovnoj i apsolutnoj važnosti, kako u ontološkoj, tako i u oblastima znanja, jezika, psihologije. Prema psihologističkoj interpretaciji, ovi zakoni bezuslovno važe u empirijskom mišljenju, mišljenju kao psihičkom procesu, jer zakoni logike psihološki su zakoni mišljenja. Epistemološki i gno-seološki smisao interpretacije ovih zakona odnosi se na njihovo važenje u saznanju i znanju, a prema lingvističkom tumačenju ovi zakoni su zakoni lingvist. pravila i struktura izražavanja.

• Ovim zakonima formalne logike obično se protivstavljaju dijalektički zakoni mišljenja, ili zakoni dijalektičke logike. Ponekad se smatra da dijalektički zakoni mišljenja sadrže zakone formalne logike u sebi kao svoj aspekt, pri čemu su dijalektički zakoni istovremeno i opšti principi dijalektičkog metoda. Tako se umesto formalno-logičkog zakona identičnosti postav-lja dijalektički zakon razvojnosti, jer, da bi bilo istinito mišljenje mora uzeti u obzir neprestan razvoj predmeta i njihovih svojstava i odnosa, pa adekvatno tim promenama moraju se i razvi-jati oblici i sadržaji našeg mišljenja. Zakon neprotivrečnosti potčinjava se zakonu doslednosti, po kome svaka misaona radnja treba da bude u skladu sa rezultatima prethodnih misaonih radnji. Ovde važi i dijalektički zakon jedinstva suprotnosti: da bi mišljenje bilo istinito ono mora na adekvatan način odraziti jedinstvo suprotnih svojstava i tendencija koje se nalaze u samim objektivnim predmetima i pojavama. Umesto formalno-logičkog zakona isključenja trećeg stoji dijalektički zakon specifičnog jedinstva suprotnosti, prema kome osim jednog ili drugog stoji i jedno i drugo u suprotnostima na stvari. A

24

dijalektički zakon dokazanosti valja-niji je od formalnog logičkog zakona dovoljnog razloga, po kome se kao istinit može tvrditi samo onaj stav koji je dokazan, a dokazan je ako logički sledi iz već dokazanih stavova kao istinitih.

25

BIĆE i MIŠLjENjE

Telo i duša

♣ Rasprava o telu i duši počinje mitom o Ψυχή. U umetnosti mit o Psyché predočuje se kao ptica, krilata devojka, a zapravo se radi o životnom dahu koji odlazi u besmrtnost kada se telo zaputi u Had. Psyché je princip života, ono što je slobodno od puke prolaznosti života, shva-ćenog kao granična egzistencija tela.

Mitski supstrat misli o duši kod Platona je filozofski pojam duše, a duša je prvi postanak i prvo kretanje svekolikog postojanja, izvor postojanja. Ono što je u njoj božansko je mišljenje, koje se pokazuje kao umnost i razum, što sa voljnim i požudnim delom sačinjava moć ljudske duše – predstavljene kao srasla snaga kola i kočijaša, sa sedištem razuma u glavi, volje u srcu i požude ispod pojasa. Između stoji vrat kojim se prelazi u besmrtnost razumskog i do smrt-nog voljnog, kako bi onda srčani deo osluškivao razum i zajedno sa njim obuzdavao strasti.

Sa Aristotelom datira početak naučnog znanja o filozofiji duše, početak racionalne filozo-fije prirodne istorije duše, zasnovane iskustvom neposredne svesti, razuma i uma. Duša i telo nisu isto nego u istom: duša je ’kao početak živih bića’, supstancijalna forma prirodnog tela koje ima život za mogućnost, entelehija tela. Ljudska duša ima moć mišljenja, mišljenje je pak znanje, mnenje, razum i um, kojima duša umuje, poima, misli. Pre mišljenja um je samo misaona duša u mogućnosti – a božanski, delatni um, misli umujući večnost i besmrtnost. On je čist akt mišljenja, mišljenje mišljenja: on samoga sebe zapravo umuje u mišljenom, jer um i ono mišljeno jesu jedno te isto.

♣ Ontološki primat duše nad telom provodili su neoplatonici, skolastičko doba mišljenja, osobito Toma Akvinski. Po njemu, telo ne pripada bitku duše, nego duša po prirodi svog bitka poseduje moć sjedinjenja sa telom, premda duša nije time oblik uronjen u telesnu materiju.

Po Plotinu, samo su pojedinačne duše stavljene u telo, stoga su one ružne, neslobodne i nerazumne, naspram kojih postoji svetska umna duša kao središte pojmova.

Kant dualitetom duše i tela takođe zagovara ontološki primat duše nad telom. On isto raz-likuje telesnu i duhovnu čovekovu prirodu, i smešta ih, kao predmete saznanja, u imanentnu fiziologiju metafizike.

♣ Ontološki dualizam posvedočio je Dekart svojim metafizičkim razlikovanjem materijalne ili protežne i misaone ili duhovne supstancije. Duša je ono po kojoj sam ono što jesam, ona nije telo ali nije bez tela. Duša misli, mišljenje su delovanja i strasti duše. Srce nije središte duše, niti od njega potiču pokreti i toplota tela.

Za Spinozu duša je ideja tela, čovek je modus od tela i duše, a po nužnosti postojanja sup-stancije.

Lajbnicov dualizam ipak je nagovor na prevashodnost duše koja ima svoje sedište u telu, ali koja je zapravo samstvo, sopstvo, vlastitost kojom ja jeste ja: duh duše umno je zahvatanje istine u njenoj večnoj nužnosti.

26

♣ Atomistički filozofski materijalizam ne priznaje primat duše nad telom (Demokrit, stoici, epikurejci, skeptici). To stanovište prirodnog materijalizma duše posebno je razvio Pol Holbah, stavom da je duša telo uzeto u izvesnim njegovim funkcijama, jer čovek je proizvod materije prirode a ne neko apstraktno jedinstvo tela i duše. Čovekova duša identična je sa stanjima tela, pa razlikovati telo od duše znači odvojiti mozak od njega samog – budući da je upravo mozak zajednički centar svih nervi ljudskog tela, organ tela koji ima moć mišljenja.

Na sličnim stavovima je i Ludvig Fojerbah: prema novoj filozofiji, ja sam stvarno čulno biće, telo u njegovom totalitetu jeste moje ja, sama moja suština. Naspram toga stoji stara filo-zofija o apstraktnom mislećem biću kome njegovo telo ne spada u njegovu suštinu.

Zatim je i Karl Marks podcrtao značaj ljudske telesnosti kao načina čovekovog bitka, kome su duša i mišljenje izvedeni pojmovi, no tek se sa

Ničeom filozofski događa telo kao princip mišljenja: telo sam i samo telo i ništa drugo sem toga; a duša je samo reč za nešto u telu. Telo je veliki um, jedinstvo u množini, rat i mir. Vera u telo osnovanija je od vere u dušu. Duša nije ništa drugo do dah, život. Razum je pak slika sveta sklopljena pomoću čula produženih u misao. Kategorije razuma čulnog su porekla, dedukcije iz empirijskog sveta. Mali um, ili duh, oruđe je tela, igračka velikog uma.

Filozofski antropolozi (posebno Šeler, Gelen i Plesner) takođe nastoje da prevladaju duali-tet tela i duše, uverenjima o identičnosti a ne jedinstvu tela i duše, što je u izvesnom smislu povratak na Aristotelovu odredbu da duša jeste stvarnost tela.

♣ Prema Hegelovom uverenju, posle Aristotela ništa ozbiljnije nije se ni dogodilo u filozofiji duše. Sveukupna tradicija racionalne metafizike duše i empirijske psihologije stajala je na uverenju kako je duša neka stvar, jedan atom materije koji se uzdiže do duševnosti: ali dušu valja misliti u njenom supstancijalnom odnosu identiteta sa životom, gde je živi individuum život kao duša, početni princip koji sam sebe pokreće. Telesnost duše za Hegela je ono čime se duša povezuje sa spoljašnjom objektivnošću, jer ono živo ima telesnost. Telesnost živog individuuma jeste njegov objektivitet, ili konkretni realitet, pa živa objektivnost individuuma ima pojam za supstanciju, jer je pojam ono što taj živi objektivitet individuuma oduševljuje. Tako je onda duša neposredna opštost tela, pojam ostvaren u telu, ali duh je ono što valja pojmiti u poimanju duše. U njemu se i njim pokazuje supstancijalno jedinstvo duše i tela, koji nije raspadnutost duha na ekstreme, nego njegova istina i realnost, kojima je on idealni totalitet.

Odnosi mentalnog i fizičkog u modernoj filozofiji. Ontološki stavovi o ovome odnose se na razmatranja o: 1) identitetu tela i duše, 2) o njihovoj međusobnoj svodivosti, i 3) nesvodi-vosti. Sve je ovo u savremenoj filozofiji duha predočeno kao fizikalizam (svođenje psihičkog i biološkog na fizičko), psihologizam (svođenje logičkog na psihičko) i biologizam (podizanje fizičkog na biološko i svođenje psihičkog na organsko).

Promišljanje odnosa tela i duše teorijski se pojavljuje, nadalje, kao materijalistički ili idealistički monizam (telo ili duša u stavu ontološke primarnosti), dualizam (telo i duša), ide-ntitet, redukcionalizam (fizički, biološki i psihološki), te onda logicizam.

Danas je dominantno gledište ontološki materijalizam, kojim se duh i duša smatraju po-javnim oblicima telesne materije. S tog stanovišta, fizički su osnovi organskog života, organski su osnovi psihičkog života, dakle, materijalna je osnova sveg

27

psihičkog života. Nervni sistem fiziološki je nosilac svih psihičkih procesa, dakle i mišljenja, pa je duša zapravo sveukupnost psihičkog života svakog čoveka.

Opšte je prihvaćeno stanoviše naučnika sa područja moderne psihologije da mišljenje nastaje samo onda kada kod subjekta postoji neki motiv, koji, onda, izaziva analizu zadatka motiva gde se odabira jedan od puteva rešenja tog zadatka – što je zapravo faza opšte strate-gije mišljenja. Jednostavniji oblik tako postalog mišljenja jeste očigledno, konstruktivno mišljenje, zapravo proces rešavanja konstruktivnih zadataka. Od toga je složeniji oblik verbalno logičko, diskurzivno mišljenje, kao shvatanje odnosa, kombinovanje delova iskustva, kao shvatanje odnosa između ideja i stvari. Stvaralačko mišljenje viši je stepen diskurzivnog mišljenja, a to je pak ono mišljenje koje ima za svoj rezultat ono čega nije bilo pre u istoriji ljudske svesti, dakle što je sasvim originalno. Tok takvog mišljenja ide od pripreme, preko inkubacije, inspiracije, do proveravanja.

Svako mišljenje događa se obrazovanjem pojmova, suđenjem i zaključivanjem: pojam je shvaćen kao misao na ono što se ponavlja, što je opšte i zajedničko kod predmeta iste vrste, suđenje je shvaćeno kao uviđanje odnosa pojmova i stvari, a zaključivanje kao ono mišljenje kojim se iz datih činjenica dolazi do novih činjenica iskustva.

Pokazalo se kako je sa karteijanskom filozofijom mišljenje mišljeno kao supstancija, i taj supstancijalni osnov mišljenja naznačio je upravo onaj ponovni početak filozofije u njenoj vlastitoj svetskoj istoriji. Od tada pa do danas u filozofiji su prevashodno delatna barem dva modela u spoznaji biti mišljenja, jedno je poimanje mišljenja kao jedna od moći duše ili duha (koje je naznačeno još Platonovom teorijom spoznaje), a drugo je ono shvatanje kojim se mišljenje određuje kao unutrašnji redosled ideja i predstava u svesti, a na temelju opažanja i rasuđivanja, što ih svest stiče svojim odnosom prema entitetima spoljašnjeg realiteta. Ovo potonje ide posebno od Loka, i bitna je odrednica novovekovnog zasnivanja empirijske epis-temologije i teorije saznanja.

Ja mislim

Šta jeste ja? U opštim stavovima psihologije, ja je shvaćeno kao entitet koji sam sebe, dakle subjektivno, ima u vlastitom doživljaju. Taj je doživljaj celoviti proces o celovitosti toga ja, a ta se celovitost toga ja prikazuje kao integracija opažanja, osećanja i mišljenja. Drugim rečima, opažanje, osećanje i mišljenje međusobno su povezani ali i međusobno nes-vodivi procesi strukture ja, stoga su oni skladni i neskladni, kontinuirani i diskontinuirani.

Otuda stva opšte psiholgije, da naime ja nije baš sasvim isto što i ego i ličnost, jer ja je samo jedan aspekt ličnosti, koja se time ne svodi na ukupnost integrativnih procesa opažanja, osećanja i mišljenja. Dakle, svest o sebi, o meni i jeste ja, to je svest ne samo o opažanjima, osećanjima i mislima, nego prevashodno svest u opažanjima, osećanjima i mislima, ukoliko je dakako ona jednovremeno događanje ovih međusobno nesvodivih procesa. Ovi se pak procesi ispoljavaju kako u odnosu ja prema sebi, tako i u odnosima ja prema drugome i prema objektima, pa načini tih ispoljenja sačinjavaju razvitak vlastite istorije toga ja unutar onoga što jeste ličnost. U tom je onda smislu svako ljudsko ja neponovljiva i jedinstvena stvarnost.

Dakle, ja je deo ličnosti koji individua doživljava kao sebe, ili mene, pri čemu je ličnost sveukupnost strukture jedne osobe, počev od njenih sposobnosti, preko crta, motiva, navika,

28

saznanja i svih drugih psihičkih stanja i procesa. Od bitne je važnosti onda odnos toga ja prema svim drugim psihičkim stanjima i procesima ličnosti, osobito prema telu, a telo se u opštoj psihologiji poglavito shvata kao biološki entitet ličnosti. Opažanje je prvi prirodni odnos ja prema telu, i telo se pritom shvata kao materija toga ja, ili kao objekt toga ja: prirod-ni stav normalne svesti o ja jeste kada ja doživljava telo kao svoj aspekt, kao materiju samog sebe. Sve drugo jeste prirodni proces ličnosti. A sveukupna svest o sebi koje ja ima najviši je nivo u hijerarhiji jedinstvene strukture čovekovog ja, to je za psihologiju zapravo idealno ja.

Fenomenologija logičkog mišljenjarazmatranjem filozofskog stava ego cogito, ’ja mislim’ prekoračuje stav empirijske psihologije kojim se ja određuje izvan i nezavisno od onoga mis-lim, budući da je mišljenje u tome ja uzeto tek kao od njega nezavisna stvarnost.

U stavu ’ja mislim’ postavljeni su ’ja’ i ’mislim’, gde je ’ja’ ja koje je biće, ono sa čim mišljenje ima da otpočne. Početak u mišljenju jeste početak mišljenje, u mišljenju je biće početak mišljenja, misleće ja.

Kod Dekarta se počinje stanovištem ljudskoga ja kao onoga što je apsolutno izvesno, ali je mišljenje ono što je prvo jer mišljenjem ’ja mislim’ obuhvaćeno je postojanje. U tome ja mislim ja jesam, u tome mislim jesam, jesam ja, koje je ja, kojim se onda izvodi postojanje, ili biće. Ontološki osnov početka mišljenja stoji u stavu da mišljenje jeste, pre toga ništa nije nužno istinitije: nužna istinitost događa se u tome da ja jesam stvar koja misli, da ja jesam duh, duša, razum, um. S onim misliti započinje postojanje, zato je cogito, ergo sum neposre-dni uvid duha, prirodna svetlost duha koja neposredno zahvata sveopšti stvaralački uzrok, kojim uopšte nešto jeste. Dekart je mišljenje shvatio kao sve ono što se u nama događa sa našom svešću, svesno događanje ja – dakle, kao supstancijalni odnos svesti prema mojem ja koje, time, jeste postojanje.

U Logici Kant je saznanje putem pojmova nazvao mišljenjem. Mišljenje je pojmovno saz-nanje, razumevanje, uviđanje i poimanje – ono što dolazi posle opažanja i poznavanja. U Kritici čistoga uma mišljenje je pojmovno mišljenje ili razumsko mišljenje (mišljenje razuma) jer ’misliti znači saznati pomoću pojmova’. Razum je dakle diskurzivno saznanje, saznanje pomoću pojmova koji se osnivaju na jedinstvima radnji pomoću kojih se predstave podvode pod jednu zajedničku predstavu. Unutrašnja veza raznovrsnosti predstava ne može proisteći iz čula, nego aktom spontaniteta moći predstavljanja, a razum je taj actus spontaniteta, moć sinteze, jedinstvo mislećeg subjekta.

’Ja mislim’ ne pripada čulnosti, to je zapravo čista apercepcija, ili praosnovna apercepcija, koja se ne izvodi ni iz koje predstave: ’ja mislim’ čisto je ja, samosvest koja povezuje pred-stave, transcendentalno jedinstvo u kome se sastoji apercepcija. Datosti predstava opažanjem pripadaju subjektu, jer ih tek on ujedinjuje u jednoj samosvesti. Apercepcija jeste duhovna moć subjekta, svest uopšte, ja mislim, najviši princip svekolikog saznanja, njegov uslov kao mogućnost ujedinjenja svakog opažaja i kategorija u jednoj svesti koja saznaje. Predmeti svesti proizvedeni su onim ’ja mislim’ za to ’ja mislim’, pa je mogućnost saznanja mogućnost predmeta, ili bića, gde je to jedinstvo objektivno dogođeno u subjektu kao samosvesti, kao ’ja mislim’. Tako je to ’ja mislim’ objektivnost subjekta, subjektivnost objekta koji je kao pred-stava zadat mišljenju, dakle ono kojim je svet sveukupnost pojava.

Apsolutno ontološko postavljenje ja proveo je Fihte. Nauka znanja prvi princip znanja misli ja koje je apsolutni totalitet realiteta, koji postavlja iskonski svoj vlastiti bitak time što je apsolutni identitet subjekta i objekta. Ja je čista samosvest, apsolutno mišljenje sebe samoga. Za filozofiju ja, za ono što jeste Jastvo, Ja je apsolutni identitet koji je apsolutni početak, i time jedini princip filozofije, jedini princip sveta. Ništa drugo i ne postoji osim ja i u ja za ja, ono je ovim čisto mišljenje, svest koja je apsolutna, i pritom, mišljenje nije suština, to je samo jedna naročita odredba bića.

Šeling isto tako ontološki postavlja ja kao apsolutni princip.

29

Hegel je prigovorio najpre Kantovom svođenju mišljenja na razum, potom njegovom shvatanju ’ja mislim’. Kako, pita se Hegel, može ’ja mislim’ da prati sve predstave ako se o njemu nema ni najmanjeg pojma, čak ni o onome ja koje treba da misli? Kako se ja može misliti a da ono nije ja koje misli? To je potpuno prazna predstava u pogledu sadržine, to nije pojam nego neka čista svest koja prati pojmove.

Logika je za Hegela nauka o čistoj ideji, ideji u apstraktnom elementu mišljenja – dakle nauka o mišljenju, njegovim određenjima i zakonima. Ideja je mišljenje, ne formalno, nego kao totalitet razvijanja njegovih određenja i zakona – stoga je logika mišljenje mišljenja. Mišljenje je delatnost, subjekt koji je ono što misli, a jednostavni izraz subjekta kao misaonoga koji egzistira jeste ja. O mišljenju mnenje ne može znati pojam, njegovu sadržinu. Mišljenje mora misliti mišljenje, i tim mišljenjem mišljenje se pokazuje najpre kao ono što i čini dušu ljudskom dušom, što je duhovna delatnost, najviša unutrašnjost – u mišljenju nepo-sredno leži sloboda, ono je opšta supstancija duhovnoga. Ja i mišljenje su za Hegela isto, ja je mišljenje kao nešto što misli; ja je opštost koja u sebi sadrži sve sebe, pri svemu je ja, ili u svemu je mišljenje.

Logika je nauka koja je sistem čistih misaonih odredbi. Logičke misaone odredbe nešto su čisto duhovno, ono što je najunutarnije u stvarima. Tako se pokazuje, po Hegelu, kako je mišljenje ili ja praizvorno identično, što je jedno sa samim sobom, što postoji u sebi samome samim sobom postavljeno. A ovo nadalje znači kako je misao sama stvar po sebi, istina, jer istina je carstvo čiste misli. Logika je pak sistem čistog mišljenja i carstvo čiste misli, istina.

Da li je onda ja početak filozofije i njen osnov, početak mišljenja i početak u mišljenju? Taj ’originalan početak filozofije koji se u novije doba pročuo, početak sa Ja’, potekao je, po Hegelu, delom iz refleksije da se iz prve istine mora izvesti sve što onda sledi, a delom iz potrebe da se prva istina učini nečim što je poznato, što je neposredno izvesno. Ali, ja je svest o sebi kao beskonačno raznolikom svetu, to nije ja empirijske samosvesti, obično ja naše svesti. U prirodi samog početka jeste to da on nije ništa drugo do biće, ono što je apsolutno neposredno i isto tako apsolutno posredovano.

30

POJAM

Sistem pojma

Pojam je misao o suštini predmeta mišljenja.Ovaj pojam pojma pokazuje se kao rezultat dijalektičkog kretanja pojma sudom i zaključ-

kom, jer pojmovna odredba pojma jeste sud, sudom je iskazan pojam pojma, sud je dakle to da je pojam misao o suštini mišljenja, izveden procesom zaključivanja.

U tradicionalnoj logici postavljene su raznolike teorije pojma, shodno ontološkoj pitanosti o mišljenju onoga mišljenja kojim se misli suština predmeta mišljenja.

Formalistička teorija. Upravo zato što je pojam elemenat u strukturi suda, formalističkom teorijom pojma pojam se određuje kao elemenat suda, kao ono iz čega se sud sastoji – gde se onda pretpostavlja strukturno prethođenje pojma svim misaonim odredbama formalnog mišljenja. Dakle, po formalističkoj teoriji, pojam je najelementarnija i time najjednostavnija forma mišljenja, ono s čim ima da se otpočne misliti u procesu mišljenja.

Realistička teorija. Pojam pojma je predmet pojma, stvar na koji se pojma odnosi. Realisti dakle pojam misle kao misaoni odraz realnih stvari, njihovih procesa, svojstava i odnosa – gde se pod realnim podrazumeva ono što kao stvar postoji, svet stvarnosti stvari, nezavisno od ljudske svesti i njegovog mišljenja. Stvar i stvarnost mišljeno je ovom teorijom različito, kao svet materijalnoga, kao svet materijalnog i psihičkog, kao svet materijalnog, psihičkog i idealnog. Po onome prvom, može biti da pojmova i nema, postoje samo stvari, predmeti, stvarnost materijalnoga; isto tako, osim materijalnoga postoje pojmovi, ali samo kao subjek-tivni odrazi objektivnih stvari, kao otisci stvari u mišljenju, sama stvar u subjektu svesti.

< Predmet i pojam nisu isto, ali su isto pojam predmeta i predmet pojma, gde je pojam misao o suštini predmeta mišljenja, a predmet sadržina onoga što jeste misao mišljenja. Odredbom pojma, pojam je misaona odredba predmeta, forma mišljenja predmeta i misaoni oblik predmetne sadržine mišljenja, ono što stvar u mišljenju jeste, dakle istina. Pojam nije suština stvari; stvar je pojmom stvari stvar pojma, materija pojma koji je misaoni oblik, misaona odredba stvari. U tom smislu su i stvar i pojam realnost, ono što doista jeste – pa je onda, s tog stanovišta, realistički koncept o pojmu pojma s pravom potcrtao značenje pojma realnog postojanja. > Pojam dakle nije stvar, ali nije niti reč za stvar.

Nominalistička teorija. Pojam se, ukoliko se uopšte dopušta njegovo postojanje, određuje kao reč, nomen, za stvar ili skupinu stvari, njihovih svojstava, procesa i odnosa. Pojam je, ovim, samo ime za stvar – svet se naime sastoji iz stvari i njihovih imena, imena su oznake stvari, imena imaju značenja, značenje je pak značenje stvari kojima su reči oznake. I misli o suštini stvari su imena, pa je tako logika lingvistička nauka, misli su stvar jezika, jezik je misao jer misli bez jezika ne postoje. Reči po sebi jesu pojmovi, mišljenje je govorenje, imenovanje, označavanje, pa znati pojam znači znati smisao termina i jezičkih izraza, znači znati znake, simbole i značenje. S tim opštim stavovima nominalističke teorije provodi se logika kao semantika, gde je logika shvaćena kao nauka o značenju jezika i njegovih izraza.

< U odnosima pojmova stvar, misao i reč, ili predmet, mišljenje i jezik, realističkom teori-jom pojma uzima se stvar ili predmet, a nominalističkom reč ili jezik, kao temeljne odredbe pojma pojam. Pojam pojam nije dakako samo reč nego u logici prevashodno pojam iskazan rečju pojam, to je misaona odredba pojma, misaoni oblik o misaonom obliku. Isto tako, pojam vremena nije reč vreme, niti fizička realnost koje je vreme, nego misao o biti onoga fizičkog realiteta koje se imenuje rečju vreme, pojam vremena je dakle misao o suštini vremena.

31

Pritom, pojam nije zamisao vremena, nije predstava vremena; premda je moguće zamisliti vreme, ne međutim i njegov pojam.

Pojam, dakle, nije predstava, on se ne može ni predstaviti, a i da može, predstava pojma je predstava, nije pojam pojma. >

Psihologističkom teorijom pojma polazi se od uverenja da je svaki pojam predstava o bitnim svojstvima stvari; mišljenje je tako psihički proces predstavljanja stvari u svesti, slika sveta u svesti. Predstava je psihička slika stvari, ona je pojedinačna, posebna i opšta, prema svojstvima predmeta predstavljanja, što je onda, osnov za građenje pojmova u njihovoj opštosti. Tako su logički pojmovi zapravo psihološke apstraktne predstave o konkretnim svojstvima stvari, zamišljeni predmeti u svesti, slike stvari i njihovih osobina.

Psihologističko shvatanje suštine pojma pojavljuje se kao teorija:- reprezentacije – zamisao jednog pojma jedne stvari zapravo je zamisao jednog pojma svih stvari te vrste (zamisao bitnih svojstava jednog trougla zamisao je svih bitnih svojstava svih trouglova)- asocijacije – opštost jednog pojma dobija se vezivanjem slika imaginacije (asocijaci-jom) na ime neke pojedinačne stvari- apercepcije – postavlja značaj jasne svesnosti opštosti pojma i nejasnosti u svesti o pojedinačnom u jednome pojmu ili jednoj stvari pojma, budući da se ono opšte, zajednič-ko u nizu stvari ili u samoj stvari, najpre opaža, pa tek onda opaža ono što je pojedinačno u nizu stvari ili na samoj stvari.- Negacije – pojam određuje onim šta sve on nije: ono što ostaje od toga nije, to je onda pojam neke stvari, ako se ta stvar ne može na drugi način odrediti.Dakle, s psihološkog stanovišta, pojam pojma može se odrediti kako na temelju niza

zajedničkih svojstava predstava o stvarima, tako i zajedničkom odsustvu svojstava u predstavi neke stvari. Kant je, na primer, smatrao da je pojam predstava, i to opšta predstava, o onome što je zajedničko u više predmeta.

U svim psihologističkim teorijama pojam je shvaćen kao predstava, zamisao stvari, što je i navelo neke filozofe logike da ustvrde kako zapravo pojmova i nema, ima samo predstava, zamisli, reči, predmeta. Po Erdmanu pojmovi čak i ne postoje, nema ni poimanja, postoji samo predstavljanje i suđenje, osnovni oblik mišljenja je suđenje, predstave i sudovi su elementi mišljenja. Džon Stjuart Mil dopušta postojanje pojma, ali pojam pritom nije samo-stalan predmet mišljenja, niti oblik mišljenja, jer reči su zapravo ono s čim se počinje u mišljenju, posle kojih sledi suđenje pa zaključivanje.

Instrumentalistička i operacionalistička orijentacija u logici pod pojmom misli sažetost uputstava za postupke pri praktičkoj upotrebi predmeta. Ovde se radi o tome da se pojam shvati kao instrument za objašnjavanje i predviđanje iskustava i kao kriterijum za smislenu upotrebu termina kojima se stvar izražava u jednom jeziku, što je opet reč o postojanju reči ali ne i pojmova stvari.

Pojam, dakle, nije reč, niti njegovo značenje, nije ni stvar niti slika stvari, ali pojam pret-postavlja reč, stvar i sliku (predstavu) stvari – tek ovim on je potom logički supstrat mišljenja, misao o suštini onoga što uopšte jeste.

Pojam je misaona sadržina reči, misao o biti predmeta, elementarni oblik mišljenja, reč je pak govorna forma pojma, termin pojma. Predmet je ontološki sadržaj pojma, a mišljenje logički proces stvaranja pojma kojim onda mišljenje misli. Pojam dakle nije idealni entitet, prauzor ili bit stvari, nije niti fikcija, nego misao znanja o suštini njegovog predmeta, bitna misao. Postanak pojma pretpostavlja znanje o iskustvu psihičkoga i onoga iskustvenog, i ide

32

dalje, od neposrednog znanja preko razuma do uma, do intuicije uma, kojim se onda pojam zna njim samim i bićem koje je njemu vlastiti sadržaj.

Početak postanka pojma jeste misaono shvatanje čulnog. Logička svest mišljenja počinje s podignućem prirodne svesti u svest o biti prirode, pojmovno mišljenje je način na koji priroda jeste u svesti o sebi. A logički postupci građenja pojma, ili metode mišljenja kojima se stvara pojam, nisu ništa drugo do načini na koje biće postoji, jer biću je pojam bitna misao mišljenja.

Kant je razmatrao logičko poreklo pojmova po formi i po materiji pojma, gde je opštost forma a predmet materija pojma, a pojam opšta ili reflektovana predstava. Po Kantu je pore-klo pojmova po formi reflektovanje i apstrahovanje razlika stvari u izvesnim predstavama; zadatak je logike da ispita kako se date predstave pretvaraju u pojmove. Logički akti razuma kojima se proizvode pojmovi su komparacija, refleksija i apstrakcija, ukoliko se radi o poreklu pojmova po formi. Ali, poreklo pojmova u pogledu njihove sadržine, koja je materija, ispituje se u metafizici, to je dakle metafizičko poreklo pojmova, a on je onda empirijski, proizvoljan ili intelektualan pojam.

Hegel je odredio pojam kao istinu bitka i biti, istinu supstancije, razlog bitka i biti, ono što se razvilo iz bitka kao svog razloga. To je jedna ontologička, sasvim spekulativna odredba pojma. Njom je pojam shvaćen kao suština koja se vratila bitku kao jedinstvenoj neposredno-sti. Ovim se premašuje razumska logika pojma, gde je pojam mišljen kao čista forma mišljenja, opšta predstava s kojom se počinje u mišljenju. Dijalektika pojma jeste razvoj pojma, njegov tok koji je jedinstvo bitka i suštine, njihova istina. Ali pojmovi se ne izgrađuju, pojam se ne može smatrati kao nešto što nastaje, kako to objašnjava razumska logika, jer ne postoji najpre datost predmeta (objektivnost) koja sačinjava sadržaj naših predstava, pa onda naša subjektivna delatnost koja apstrakcijom i sintezom izgrađuje pojmove onim što je zajed-ničko kod predmeta. Pojam je, naime, ono što je istinski prvo, a stvari su ono što bivaju delat-nošću pojma koji se u njima manifestuje.

Taj ontološki stav shvatanja pojma potiče od Aristotela. S formalnog i logičkog stanovišta logički logos zbiva se u pojmu, stavu i sudu, te u zaključku – a ovi logički elementi funda-menta mišljenja iskazuju se rečima i rečenicama. Izvan iskazane reči pojam nije moguć, jer pojmovi su ono na šta se odnose biće, biće i značenje ili samo značenje. Dakle, pojam je iskaz o suštini onoga što se iskazuje, pojmu odgovara istoimeno biće koje postoji nezavisno od pojma, po sebi. Pojam izražava šta stvar jeste, supstanciju stvari, njenu suštinu. Pojam je izražavanje suštine, suština je u supstanciji, pojam je time istovetan sa svojim bićem, biće sa svojom suštinom ili svojim supstancijalnim određenjem. Pojam je iskaz o suštitni bića, njego-voj supstancijalnoj suštini, a to zapravo znači kako je biće istovetnost svoje supstancije i svoje suštine, gde je onda pojam izraz o toj istovetnosti. Otuda pripadnost pojma prirodi bića.

Kod Kanta, u Kritici čistoga uma, razum je mišljen kao moć mišljenja, mišljenje kao saz-nanje pomoću pojmova, pojmovi kao predikati sudova, a moć suđenja kao razum. Kant is-pituje transcendentalitet pojmova razlaganjem sposobnosti razuma: transc. analitika pojmova jeste potraga za čistim pojmovima apriori. Razum spoznaje pomoću pojmova, a pojmovi se zasnivaju na funkcijama i jedinstvima radnji pomoću kojih se predstave podvode pod jednu zajedničku predstavu, pa ova zasnovanost pojmova na spontanitetu razuma jeste ontološki osnov razumskog mišljenja. Pojmovi se izvode iz sudova, ovo logičko izvođenje odgovara formama čulne materije, jer pojmovi su ono što razum razume na čulnoj predmetnosti. Čulna supstratnost pojma jeste ontološki osnov nastajanja pojma, poreklo prirode pojma.

33

Proces pojma

U ideji procesa pojma najpre se postavlja pitanje o strukturi pojma. Po tradicionalnoj formalnoj logici, svaki pojam sastoji se iz obima i sadržaja, ili obima, sadržaja i dosega pojma. Ali ovo sastoji se iz u tradicionalnoj logici upućuje na elemente pojma kao međusobno rastavljene entitete na koje se pojam raspada, kao da oni nisu takođe pojmovi. Pojmovi dakle sačinjavaju pojam, a oni nisu samo elementi nego i svojstva pojmova, odlike bitne misli što se u modernoj logici naziva denotacijom i konotacijom.

Sadržaj pojma je skup pojmova o bitnim svojstvima i odnosima predmeta pojma, skup bitnih oznaka pojma – zapravo definicija predmeta pojma. Kako je pojam misao o suštini onoga o čemu se misli, to je onda sadržaj npr. pojma trougao to da je on geometrijski lik koji ima tri strane i tri ugla, jer ništa drugo osim trougla nema tri strane i tri ugla u svetu geomet-rijskih likova. Sadržaj pojma logike jeste filozofska misao o suštini mišljenja, misao o nauci filozofije mišljenja. Sadržaj pojma četvorougao određen je pojmovima geometrijskog lika, četiri strane i četiri ugla. Sadržaj nekog pojma sastoji se iz pojmova koji takođe imaju svoj vlastiti sadržaj pojma, opet sačinjen od pojmova i njihovih sadržina, itd. Sadržaj pojma čine pojmovi koji su svojstva ili odnosi predmeta pojma: ’tri strane’ svojstvo je trougla, ali i pojam koji je pojam ’tri strane’.

Obim pojma je skup nižih pojmova obuhvaćenih višim pojmom, dakle skup pojmova onih elemenata predmeta pojma na koje se i odnose bitna svojstva ili odnosi koji sačinjavaju sadržaj toga pojma. Po ovome, nisu predmeti pojma u obimu pojma, nego pojmovi predmeta pojma. Obim pojma trougao sačinjen je od pojma ravnostrani trougao, pojma raznostrani trou-gao, pojma ravnokraki trougao, te onda pojma oštrougli trougao, pojma pravougli trougao i pojma tupougli trougao, itd. Otuda je obim pojma klasifikacija pojma, ili klasifikacija je metod određenja obima pojma, kao što je definicija metod određenja sadržaja pojma.

Doseg pojma. Pojmovi čine obim pojma, predmeti čine doseg pojma, ili područje primene pojma u njegovom obimu. Tako se u doseg pojma trougao učvršćuju ravnostrani, raznostrani, ravnokraki, oštrougli, pravougli, tupougli trougao kao stvari geometrijskog lika, ovde mišlje-nih izvan njihovih pojmova, jer njihovi pojmovi sačinjavaju obim pojma trougao.

U konačnom, za formalnu logiku sadržaj pojma su misaone odredbe predmeta pojma a obim pojma pojmovi predmeta pojma. Sadržaj i obim pojma su u obrnutom proporcionalnom odnosu kod pojmova vrste i roda (nižih i viših), a to znači što je sadržaj veći to je obim manji, i obrnuto. Isto tako, viši pojmovi po obimu obuhvataju obimom niže pojmove, ali niži pojmo-vi svojim manjim obimom imaju veći sadržaj od svog rodnog, višeg pojma. Ni sadržaj ni obim pojma nije bitniji deo pojma, to su samo različite strane istoga pojma. Hegel je mislio da je sadržaj primaran a obim sekundaran po važnosti u pojmu.

U području moderne logike umesto pojma pojam i njegovog sadržaja i obima razmatra se pojam termin i njegova ekstenzija i komprehenzija. Pojam je dakle termin, sadržaj pojma je ovde intenzija pojma i obim pojma ekstenzija pojma. Isto tako, konotacija je sadržaj pojma, termina, denotacija je obim termina. Termini, pritom, nisu reči – oni su elementi strukture stavova, a stavovi su iskazi kojima se tvrdi ili poriče neka veza među terminima. Zapravo, termini su govorni izrazi pojma, nisu ni istiniti ni lažni, i nije bitno da li se odnose na posto-jeće ili nepostojeće, realno ili imaginarno. Obim ili ekstenzija termina skup je pojedinačnih predmeta primene termina, sadržaj ili

34

komprehenzija termina skup je zajedničkih osobina i odredbi predmeta, ukoliko su te osobine suštinske. Pritom je termin klasa objekata ili skup atributa objekata.

Daljne odredbe svojstava procesa pojma odnose se na područje onoga što je za klasičnu formalnu (tradicionalnu) logiku bilo razmatranje vrsta pojmova. A vrste pojmova zapravo su momenti pojma, pojavni oblici samoga pojma.

U tradicionalnoj logici pojmovi se dela, između ostalog, po kvantitetu na opšte, posebne i pojedinačne; po kvalitetu na pozitivne i negativne; po apstrakciji na apstraktne i konkretne; zatim na individualne i klasne, kvantificirane i nekvantificirane, jednostavne i složene, jasne i nejasne, razgovetne i nerazgovetne; te onda po predmetu misli na pojmove za stvar, pojmove za svojstvo, pojmove za način, pojmove za odnos, pojmove o fizičkim predmetime, itd. Podela pojmova se provodi i prema predmetu, ontološkom statusu, logičkom sadržaju, drugi prema pojmovima stvari i procesa, kvantitetu, kvalitetu, relaciji itd. Svrha je svih tih podela pojmova da se sačini tabela sistema pojmovnog mišljenja, jedna razumska ontologija misao-nih određenja bića.

Radi se, međutim, o tome da se jedinstvo pojma ne može razložiti raspadnošću pojma na njegove elemente. Formalna logika u svom tradicionalnom stavu o vrstama pojma vrste pojmova razmatra kao ono na šta se pojam raspada, ili kao ono što u svoj svojoj sveukupnosti sačinjava jedinstvo pojma kao jednostavna sabranost elemenata pojma. To je stvar neke empi-rijske logike koja u iskustvu nalazi postojanje zatečenih misli o suštini bića koje onda smatra pojmom. Ovo je Hegel nazvao iracionalnim saznanjem racionalnoga, jer pojmovi se moraju izvoditi, pojmovi nisu u iskustvu svesti zatečene stvari mišljenja. Vrste pojmova zapravo su misaone odredbe samoga pojma, momenti pojma, svojstva pojma kao bitne misli bića. Racio-nalna logika nailazi na gotove pojmove, pa ih onda tako nađene razvrstava prema nekim merilima, što je sasvim izvan dijalektike pojma kao dijalektike stvari.

Prema dijalektici stvari, dijalektika pojma jeste razvoj i proces pojma, a on se događa momentima pojma, ili onim što klasična logika smatra vrstama pojma. Tako je pojma i objek-tivan i subjektivan: objektivno je pojam subjektivan i subjektivno je pojam objektivan; pojam je misao subjekta o objektu misli, subjektivno dakle objektivno postoji. Ni jedan pojam sam po sebi nije niti objektivan niti subjektivan, ali je objektivno i (ili) subjektivno ono na šta se pojam odnosi, materija pojma. Ako je materija pojma duša, onda je pojam duše objektivan pojam misli subjekta o subjektivnoj stvari mišljenja. Ako je pak materija pojma knjiga, onda je pojam knjige subjektivan pojam subjekta o suštini objekta koji je knjiga. Svojstvo je dakle pojma da je on jednovremeno subjektivan i objektivan, to nisu vrste pojmova nego atributi pojma. Oni se kao vrste interpretiraju onda kada se načini ontološki rascep između bića i mišljenja, pa se onda pojmovi smatraju čistim subjektivnim oblicima mišljenja kojima stvar-nost pridolazi kao od njih nezavisni realitet, ili kada se poistovećuju biće i mišljenje, pa se mišljenje smatra pukim fizičkim procesom odražavanja materije sveta u čovekovoj svesti. Izvan subjektivizma i objektivizma stoji dijalektika pojma – objektivnost bitne misli subjekta.

Isto tako svi su pojmovi i apstraktni i konkretni, ali predmeti pojma nisu istovremeno i apstraktni i konkretni. Po klasičnoj logici, apstraktni pojmovi su oni kojima se misli uži sadržaj, ili najopštiji sadržaj, ili pak ono što se zamišlja, što nije realno, ili pak što je potpuno opšte i zajedničko za mnoštvo srodnih stvari,

35

napokon što je opšta predstava, izdvojena opš-tost zajedničkoga. Naspram toga, konkretni pojam, po tradicionalnoj logici, odnosi se na misao o jednom predmetu, izdvojeno sopstvo, posebni ili pojedinačni sadržaj predmeta, ili ono što realno postoji kao data stvar. Po ovome, pojam kuća je konkretan pojam, pojam mnoštvo apstraktan pojam. Ali, svaki je pojam apstrakcija, izdvajanje bitnoga od nebitnoga u svojstvima stvari pojma, i time je taj pojam konkretan pojam, jer samo je on bitna misao te stvari mišljenja. Apstrakcija konkretnog pojma i konkretnost apstraktnog pojma jesu momenti pojma, njegove bitne odlike kojima se misle apstraktne i konkretne stvari u hijerarhiji njihovih međusobnih prožimanja.

36

Pojmovi se u tradicionalnoj logici dalje dele na realne i irealne, a irealni na idealne i ima-ginarne. Dakle, realni pojmovi jesu misli o objektima koji stvarno postoje, a irealni pojmovi su misli o stvarima koje ne postoje u fizičkom smislu, ali koje su ili izmišljene ili idealizo-vane. No, ovde je poistovećen pojam kao misao o stvarima sa stvarima misli mišljenja: dakle, jedno je pojam o stvarima koje su realne a drugo realni pojmovi, jer ovi drugi i ne postoje, budući da pojmovi nisu stvari nego misli o biti stvari. Svaki pojam zapravo realno postoji, kad postoji, ali nikada kao stvar, stvarnost pojma jeste postojanje pojma, njegovo jeste njegova je realnost, realitet pojma. Pojam tačke pojam je o idealnom a ne idealni pojam, tačka je idealno, ne i njen pojam, tačka nije isto što i pojam tačke. Pojmovi o irealnom (idealnom i imaginar-nom) stvarno postoje, premda ne postoje stvarno predmeti materije pojmova: u fizičkom smislu, kao stvarna stvar, imaginarni broj ne postoji, on međutim postoji kao pojam imaginar-nog broja.

Podela pojmova na realne i irealne povezuje se s podelom pojmova prema predmetu misli na pojmove stvari, procesa, svojstava, odnosa, dispozicija, fizičkog, psihičkog, logičkog. Tako se npr. smatra kako su vrste pojmova a ne vrste predmeta pojmova, pa se kaže kako je pojam protivrečan relacioni pojam a ne pojam o relaciji, jer pojam nije odnos, on je misao o biti realnog odnosa. Isto tako, pojam sto nije fizički pojam nego pojam o fizičkoj stvari koja jeste sto. Uputnije je, stoga, govoriti o pojmovima za stvari ili pojmovima stvari (kuća, knjiga), procesa (mišljenje, delanje), svojstva (pametan, vaspitan), odnosa (konjukcija, isti, iznad), dispozicije (rastvorljiv, zapaljiv), fizičkog (telo, sila), psihičkog (ličnost, strah).

U pojmove relacije, koji su zapravo misli o suštini odnosa među stvarima, njihovih svoj-stava i procesa, mogu se uvrstiti pojmovi za kauzalnost (uzrok), funkcionalnost (interakcija), genetičko (postanak), prostornost (iznad, ispod), vremenost (sada, posle). Isto tako u pojmove odnosa spadaju pojmovi konjukcija (’i’), ekskluzivna disjunkcija (’ili’), implikacija (’ako-onda’), ekvivalencija, dedukcija, jednako (’=’), veće (’>’), manje (’<’). Pojmovi dispozocije misli su o bitnim svojstvima koja se pojavljuju na stvarima pod određenim uslovima, to su dakle misli o potencijalnim određenjima stvari ili bića, o predikatima stvari. Ali, već time što su to predikati stvari, to su onda i pojmovi o svojstvima stvari, jer ’rastvorljiv’ i ’zapaljiv’ po-dobnost je, ili dispozocija, materije, ali i njeno svojstvo, a onda i proces itd.

U formalnoj logici razlikuju se po kvalitetu pozitivni i negativni pojmovi, prevashodno prema reči koja u sebi sadrži negaciju ili je ne sadrži – dakle ne i prema samome pojmu, ili stvari, budući da pojam i stvar pojma nisu i ne mogu biti negativni. Pojmovi dakle nemaju moralno ili estetsko svojstvo. Ovde se može jedino govoriti o jezičkom obliku pojma, kao što se u povodu toga može govoriti o jednostavnim i složenim pojmovima (čovek, teorija relativ-nosti), ili homologičkim i heterologičkim pojmovima (reč, klasa; drvo, atom) koji sebe sadrže ili ne sadrže kao klasu (reč je doista reč, drvo nije drvo nego reč drvo).

Isto tako, sam pojam po sebi ne može biti ni korelativan ni nekorelativan, premda klasična formalna logika razlikuje ove pojmove prema njihovoj međusobnoj uslovljenosti: korelativni su npr. dan i noć, otac i sin, nekorelativni pojmovi su svi drugi pojmovi koji nemaju svoju suprotnost. Ovim je zapravo rečeno kako su to

37

odnosi među pojmovima, ne dakle njihove vrste. Još je manje osnovano razlikovati jasne i nejasne, razgovetne i nerazgovetne pojmove, s obzirom na znanje ili neznanje obima i sadržaja pojma, jer pojam nije pojam ako je nejasan ili nerazgovetan, ako dakle ima nepotpun obim ili sadržaj: to može biti samo nedovoljno znanje o obimu i sadržini nekoga pojma.

38

Sveopštost, opštost, posebnost i pojedinačnost svojstva su i momenti pojma, kao što su momenti pojma i kolektivnost (klasnost) i individualnost, ako se pojam odnosi na skup poje-dinačnih predmeta ili bića, ili samo na jedan predmet, biće. Tako su npr. kolektivni pojmovi društvo, škola, a individualni pojmovi Betoven, elektron, ljubav. Reč je opet o pojmovima za kolektivno i individualno, jer sam pojam po sebi ne može biti individualan niti kolektivan.

Dakle, u tradicionalnoj logici, prema logičkom sadržaju, razlikuju se opšti, posebni, i po-jedinačni pojmovi, a onda i kategorije, naučne i filozofske. A reč je zapravo o podeli pojmova prema obimu pojma, gde opšti pojam ima najveći obim koji obuhvata obime posebnog i poje-dinačnog pojma. Opšti pojam jeste misao o biti svih članova klase predmeta pojma, posebni je misao o suštini nekih članova klase predmeta pojma, a pojedinačni misao o suštini jednog člana te klase (npr. pojmovi sisar, čovek, Nikola Tesla). Dakle, opšti pojam svojim obimom obuhvata sve obime posebnih i pojedinačnih stvari pojma, izražavajući pritom suštinska svoj-stva svih obima ponaosob. Pojam sam po sebi nije ni opšti, niti posebni, niti pojedinačni, on je to tek u odnosu prema drugim pojmovima u hijerarhiji pojmova roda i vrste.

Ali, opštost, posebnost i pojedinačnost nisu vrste pojmova nego momenti pojma, kaže Hegel, dakle ono u šta istupa pojam u samome sebi kao vlastitom totalitetu. Opštost je slobod-na jednakost pojma sa samim sobom u svojoj određenosti, kada je opštost sama sebi jednaka u svojoj određenosti onda je to posebnost pojma, dok je pojedinačnost refleksija u sebe određe-nosti opštosti i posebnosti, negativno jedinstvo sa sobom: opšte je opšte jer u njemu prebiva posebnost i pojedinačnost, posebno je u sebi opšte i pojedinačno, a pojedinačno supstancijal-nost je posebnog i opšteg.

Prema tome, u jedinstvu pojma je to da je opštost ono što je pojedinačnost, da je poseb-nost isto tako pojedinačnost koja je pojedinačno, te da se njihove odredbe međusobno određu-ju međusobnim razrešavanjem. Otuda su opštost, posebnost i pojedinačnost za Hegela isto što i identitet, razlika i razlog; a opšte je identično sa sobom jer su u njemu istovremeno posebno i pojedinačno, isto je tako i posebnost koja je u sebi razlikovanost opšteg i pojedinačnog, a pojedinačno je subjekt ili razlog koji u sebi sadrži rod i vrstu, gde je i sâm supstancijalan. Prema ovome, smatra dakle Hegel, pojam u sebi sadrži momente opštosti, posebnosti i pojedi-načnosti, momente koji su međutim i sami pojmovi opšteg, posebnog i pojedinačnog.

Ontološki osnov razlikovanja opštosti pojma stoji u pojmovima vrste i roda. Za Platona opšti pojmovi su najviši predikati, kategorije. Ono što čini opštost svih predikata za njega je ousia, u značenju čiste pojedinačnosti za sebe, a pojedinačno je pak opšte sebe, jer izvan sebe to pojedinačno nema sebe. Biće jeste supstancija, ali najopštije biće koje je u samome sebi identično sa sobom, vlastitost bića. Mišljenje onda saznaje opšta zajednička određenja bića, bitak bića i njihov nebitak, identitet i razliku, jedno i mnoštvo, pa tako mišljenje stvara poj-move i njihovu opštost – dakle kategorije kao najviše predikate. Ti opšti pojmovi svih sadr-žaja su ono zajedničko kod svih stvari, ono jeste i nije, i ti su kategorijalni pojmovi biće, kretanje, mirovanje, identitet, razlika.

Za Aristotela rod je viša supstancija nego vrsta jer je rod bliži prvoj supstanciji. Rod se odnosi prema vrsti kao što se prva supstancija odnosi prema svemu drugom, jer rod je supstrat za vrstu a vrste potvrđene od rodova. Ali isto tako, postoje vrste koje su podređene jedne drugima, pri čemu su onda više vrste predikati nižih vrsta, kao što i postoje rodovi koji nisu vrste. Rod i vrsta međusobno se odnose kao rod vrste i vrste

39

roda, ali i kao vrsta vrste i rod roda, nezavisno od vrste. Valja razmotriti vrste deljenjem na rodove, sve dok se ne dođe do onih koje nisu više deljive.

Naposletku, pojmovi svojim odredbama, ili vrstama, stupaju mišljenjem u uzajamnu određenost, koje onda formalna logika razvrstava prema jednakosti i različitosti kategorija, prema obimu i sadržaju, ili prema stvarima, pojavama i procesima na koje se pojmovi odnose.

Odnos identiteta najjednostavniji je odnos među pojmovima, i on se posmatra kao odnos pojma prema samome sebi, kome je jedino i jednak, i kao u pojmu i pojmom identitet dveju ili više reči (logika i misloslovlje), gde su obim i sadržaj pojma obeju reči isti.

A pojmovi koji imaju različit sadržaj a isti obim nalaze se u ekvipolentnom odnosu (tvo-rac specijalne teorije relativiteta i tvorac opšte teorije relativiteta).

Ako je pak sadržaj višeg, rodnog pojma deo sadržaja nižeg, vrsnog pojma, a obim nižeg pojma deo obima višeg, onda je reč o superordiniranim (nadređenim) i subordiniranim (pod-ređenim) odnosima (sociologija i sociologija obrazovanja, ćelija i organizam), što je zapravo odnos između opštih, posebnih i pojedinačnih pojmova, ili pojmova roda i vrste, pojmova klasnog i individualnog.

Odnos priređenosti, ili koordinacije, odnos je među pojmovima unutar po obimu višeg pojma, koji u svom sadržaju imaju međusobno nespojiva svojstva. Mogu se razlikovati odnosi disjunktne koordinacije (u obimu višeg pojma dva se pojma vrsno razlikuju; biljka i životinja u pojmu živo biće), odnosi korelativne koordinacije (pojmovi koji izražavaju uzajamnu uslov-ljenost: suština i pojava, gospodar i rob), zatim odnosi kontigentne koordinacije (odnos poj-mova istog roda koji se međusobno dodiruju: 2 i 3, varošica i grad), odnosi kontrarne koordi-nacije (dva se pojma međusobno najviše razlikuju u višem pojmu nego bilo koji drugi u njemu koordinirani pojmovi: ledeno i vrelo, belo i crno), te onda i odnos interferentne koordi-nacije (odnos pojmova koji imaju delimično zajednički sadržaj i delimično zajednički obim: naučnik i pesnik).

Valja isto tako razlikovati u formalnoj logici i odnose kontradikcije ili protivrečnosti, gde jedan pojam negira u potpunosti sadržaj drugog pojma a svojim obimom obuhvata obime svih drugih pojmova, osim njega (racionalan i neracionalan, istina i neistina). Vrsta kontradiktor-nih odnosa je i odnos kontradiktorno-koordinirani, gde se protivrečnost događa unutar višeg pojma čiji obim ispunjavaju međusobno negirani pojmovi (unutar pojma moralnost moralno i nemoralno).

Naposletku, razlikuju se i disparantni odnosi među pojmovima, to su zapravo odnosi neu-poredivosti po sadržaju i obimu pojma (kvadrat i ljubav).

Dakle, odnosi uporedivih pojmova su ekvivalencija, subordinacija, interferencija, koordi-nacija, kontradikcija, a disparantnost je odnos ni po čemu uporedivih, neuporedivih pojmova.

40

Kategorije

Po opštem uverenju tradicionalne logike, kategorije su najopštiji pojmovi koji nisu izve-deni iz drugih pojmova. To su osnovni pojmovi koji su logičke odredbe najopštijih svojstava stvari, misaoni odrazi najosnovnijih i bitnih strana objektivne stvarnosti.

Na temelju logičke deobe sistema pojmova u njihovim međusobnim odnosima priređe-nosti i podređenosti, što odgovara ontološki postavljenim svetovima čulnog i beskonačnog, privida i istine, Platon je razlikovao kategorije ideje (biće, mirovanje) i kategorije opažaja (privid, kretanje). Mada, isto tako se s pravom može reći kako je Platon najopštiju opštost pripisao bitku i nebitku, a onda i mirovanju, kretanju, jednom, mnoštvu – koji se pak ne mogu istovremeno pripisati svim rodovima i bićima, već samo jedno od njih (naime, neko biće je jedno ili mnoštvo, ili se kreće ili miruje, itd).

Za Aristotela kategorije su forme saznanja bića koje jesu i način stvarnog postojanja bića. Kategorije su kod Aristotela opšte logičke odredbe bića, pojmovi o najvišim rodovima, najviše apstrakcije kojima se obuhvataju forme saznanja objektiviteta sveta bića. S obzirom na stvarne forme bića, Aristotel provodi klasifikaciju sistema kategorija počev od opštih rodova, preko vrsta do pojedinačnih entiteta. Otuda kategorije nisu samo paradigme bića poj-mova, najopštije forme mišljenja, nego i logički iskazi o sveopštem objektivitetu raznolikosti pojmova bića kao pojavnih oblika i načina bića do bitka bića. Time što su kategorije logičke forme mišljenja i najopštije vrste bića, iskazuje se njihova međusobna nesvodivost i različitost u odnosu na ontološke univerzalne logičke pojmove, kao što su bitak, biće, jedno...

Aristotel kaže kako su kategorije reči koje su iskazane bez ikakve veze s drugim rečima i koje, shodno tome, ne potvrđuju niti odriču ništa, pa otuda nisu ni istinite ni lažne. Reči su spoljašnja forma pojmova, pa tako i kategorija, a njih ima deset (u spisima Kategorije i Topika): supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delanje, trpljenje. U drugim spisima Aristotel navodi manji broj kategorija, ali svrha im je uvek razu-mevanje tolikostrukosti označavanja bitka kolikostrukosti izricanja likova kategorija – a to znači da biće po svojoj suštini dobija sva značenja od vrsta kategorija.

Pojmovno objašnjenje kategorija Aristotel započinje primerima njihovih značenja, pa za supstanciju navodi primer čovek, za kvantitet dug dva lakta, kvalitet beo, odnos veći, mesto u Likeju, vreme juče, položaj on sedi, posedovanje on je naoružan, delanje on seče i trpljenje on je isečen. S jezičkog stanovišta, supstancija je imanica, kvantitet je broj, kvalitet je pridev, odnos komparativni pridev, mesto predlog, vreme prilog, položaj glagol stanja, posedovanje je perfekt, delanje aktiv a stanje pasiv: jezik, dakle, iskazuje pojmove pojavnih oblika bića. S ontološkog stanovišta, supstancija je najpre pojedinačnost stvari, ali ni jedna stvar nije samo pojedinačnost, ona isto tako ima svojstva da se odnosi prema nečemu, da je nekakvo, negde, od nečega, nekad. Supstancija je jedina kategorija koja ništa ne kazuje o subjektu, niti je u subjektu, jer ona je sama po sebi subjekt, nikada predikat, ona je supstrat svega drugog i u svemu drugom. Druge kategorije isto tako nisu slučajna svojstva bića, a to nisu ni postpredi-kamenti.

Stoičari su razlikovali kategorije nešto, osobina, stanje i odnos.

41

Tek je međutim Kant ozbiljno prigovorio tradicionalnom postavljanju sistema kategorija, pa u tom smislu prigovorio je i Aristotelu, što nije imao nikakav princip u klasifikaciji katego-rija. Kant nastoji da ponudi sistem kategorija kao potpunu listu svih elementarnih pojmova sinteze koje razum sadrži u sebi apriori. Kategorije su dakle čisti pojmovi razuma, ali u sferi transcendentalne logike, koja ima pred sobom raznovrsnost čulnosti apriori kao materiju za čiste pojmove razuma, što onda znači kako su razumske misli bez ove sadržine prazne, a opažaji bez pojmova slepi. Transcendentalno izvođenje kategorija pretpostavlja čistu sintezu i čiste pojmove razuma, ali kako je razum moć suđenja, to se onda kategorije izvode iz sudova; kako je moć suđenja zapravo moć mišljenja, to su onda čisti pojmovi kao kategorije elemen-tarni čisti pojmovi sinteze razuma kao mišljenja. Kantov princip sistematske podele kategorija proveden je principom podele sudova po kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu.

Dakle, Kantov sistem kategorija podeljen je prema kvalitetu (jedno, mnogo, sve); kvali-tetu (realitet, negacija, limitacija); relaciji (supstancija-akcidencija, uzrok-posledica, uzajamna zavisnost) i modalitetu (mogućnost, stvarnost, nužnost). Ovim Kant nije bitno odstupio od tradicionalnog sistema kategorija, i to nije nešto više od Aristotelovog supstancijalnog sistema najviših rodova bića.

Kod Hegela su pak svi pojmovi zapravo kategorije, izložiti sistem kategorija znači izložiti sistem filozofije, a nešto je sistem kad je istina, nauka, znanje. Sistem se pak događa u svoja tri bitna momenta – teza, antiteza i sinteza, što sačinjava dijalektičko događanje apsoluta kao duha ili ideje.

Prema Nauci logike, kategorije bića su kvalitet (biće, postojanje, biće za sebe), kvantitet (čist kvantitet, kvantum, stepen), mera. Kategorije suštine su suština kao razlog egzistencije (čiste odredbe refleksije, egzistencija, stvar), pojava (svet pojave, sadržaj i oblik, odnos), real-nost (supstancijalni odnos, uzročni odnos, uzajamno delovanje). Kategorije pojma su subjek-tivni pojam (pojam kao takav, sud, zaključak), objekt (mehanizam, hemizam, teleologija) i ideja (život, saznanje, apsolutna ideja).

Sve su ove kategorije sistemi drugih kategorija, i elementi drugih kategorija, što onda sačinjava sistem apsoluta, dijalektički proces totaliteta koji je duh ili ideja.

♣ Isto se tako može govoriti o naučnim kategorijama, dakle o najopštijim pojmovima na određenom području znanja, pa su tako u fizici kategorije materija, atom, masa, energija, u hemiji element, valencija, afinitet, itd.

Nije, dakle, sasvim jednostavno, a ni nužno, sačiniti potpuni sistem kategorija u nauci i filozofiji, to otuda što je svaki pojam zapravo kategorijalna misao o biti predmeta mišljenja. A ako se i konstruiše jedan takav sistem, onda iz njega nije moguće izmestiti pojmove bitak, biće, logos, mišljenje, apsolut, priroda, univerzum, jer i oni, kao i drugi pojmovi, izražavaju logiku ontologije mišljenja.

42

SUD

Sistem suda

Sud je misaoni oblik veze pojmova koja ima istinosnu vrednost.Pobliže gledano, rečenica je elementarna smislena govorna celovitost misli, gramatički

oblik logičkog mišljenja; zatim je izraz bilo kakva (smislena ili ne) povezanost pojmova (reči, znakova, simbola); iskaz ili stav jeste smislena veza pojmova, simbola; a sud je vrsta stavova ili iskaza kojima se nešto tvrdi ili poriče. Po ovome, svaki je sud izraz i stav, svaki je stav izraz, ali nisu svi izrazi stavovi i sudovi, i nisu svi stavovi sudovi.

♣ O ovim pojmovima ne postoji opšta saglasnost u logici. U savremenoj matem. logici pos-toji i pojam iskazna ili stavna funkcija, propozicionalna, ponekad i sudna funkcija, a to je zapravo logička funkcija koja je shema, model ili strukturna formula klase stavova s elemen-tima te klase, jezičke tvorevine neodređenog smisla: f(x), xeM, y=f(x,z).

U analitičkoj filoz. logike stav je zapravo sud, nešto za šta se može reći da je istinito ili neistinito. Pritom, stav nije isto što i rečenica, nije isto što i simbol, niti se, opet, mora znati istinitost stava. Postoji mišljenje da je stav verbalni izraz suda, a da ja propozicija predlaganje, tvrđenje, stav, dok je sud isto što i suđenje, neko intelektualno držanje, ili psihički proces.

♣ Sud je oblik misli, suđenje je oblik mišljenja, sud je misao, suđenje mišljenje: suđenje je proces mišljenja čiji je rezultat sud, misao. Sud je logički sadržaj suđenja, njegov rezultat. Otuda je sud vrsta govora, rečenični logos, kao i vrsta mišljenja koje je suđenje, logički logos. Sa međusobnim vezama reči stupa se u rečenični logos, sa međusobnim pojmovima u njiho-vim različitim vezama stupa se u logički logos: sud je onda ona rečenica kojom se nešto tvrdi ili nešto odriče, te koje je istinito ili lažno.

Aristotel je sud smatrao vrstom govora, logosa kao govora, kojim se iskazuje pripisivanje i postojanje, ili nepripisivanje i nepostojanje nečega nečemu: sud je onda onaj stav kojim se subjektu predicira, ili podmetu pririče, nešto što se potvrđuje ili odriče, te što je stoga istinito ili lažno. Za Kanta sud je predstava svesti različitih predstava, ili predstava odnosa tih preds-tava ukoliko one sačinjavaju neki pojam, a za Hegela sud je određenost pojma postavljena samim pojmom, realizacije pojma, istina pojma. U klasičnoj formalnoj logici sud se shvata, uglavnom, kao spoj pojmova gde se pojam koji je predikat pridaje ili odriče pojmu koji je subjekt.

Problem strukture suda . S obzirom na raspravu o tome šta je sud i koja je njegova struktura, u tradicionalnoj form.

logici razlikuju se predikaciona, egzistencijalna i relaciona teorija suda.• Po predikacionoj teoriji, sud je prediciranje, tvrđenje ili osporavanje pripadnosti predikata

subjektu, a to znači da se svaki sud sastoji od subjekta, predikata i kopule koja ih povezuje (S je P). Subjekt je misao, ili pojam, o kome se u sudu nešto potvrđuje ili osporava, predikat je pojam o onome šta se o subjektu tvrdi ili osporava, a kopula je povezivanje subjekta i predi-kata, zapravo misao o vezi između ova dva pojma suda (pozitivna kopula je ’jeste’, ’je’, a negativna kopula je ’nije’). Dakle, svi su sudovi, po predikacionoj teoriji, predikativni sudovi oblika S je P, S nije P, ili se svi mogu na njih svesti.

43

< Uz to, postavlja se pitanje o samostalnosti kopule u strukturi suda, i uopšte o nužnosti kopule u sudovima, pitanje o njenom značenju. Kopula nije nužan član strukture suda (egzis-tencijalni i relacioni sudovi nemaju kopulu), ali ako ona već postoji, pitanje je da li pripada subjektu, predikatu ili je sasvim samostalni deo suda. Po jednom gledanju, sud se sastoj iz su-bjekta i predikata a kopula nije samostalni član nego pripada predikatu (Erdman). Erdman kaže kako kopula izražava logičku imanenciju predikata u subjektu, ali i logičko jedinstvo subjekta i predikata. Po drugom gledanju, kopula je treći član suda (Loce, Petronijević), samostalni deo elementarne strukture suda.

Za Aristotela kopula je, jeste, nije ništa drugo do biti, postojanje ili nepostojanje onoga o čemu se sustvuje sudom. Isto je tako i za Boecija kopula deo suda, pa je i on, kao i Aristotel, zatupao apofantičku, atrubutivnu teoriju suda, što je zapravo predikativna, supstancijalna teo-rija logičkog logosa. Boecije je prvi uveo subjekt i objekt kao delove suda, gde je subjekt zapravo ono što leži u osnovi, predikat ono što se pridaje, a kopula njihova sveza. >

Spekulativno razmatranje predikativne strukture suda počinje prigovorom formalnoj logici što je strukturu suda posmatrala kao raspadnutost forme suda na vlastite ekstreme, na subjekt, predikat i kopulu. Ovi elementi suda za Hegela nisu ekstremi na koje se sud raspada nego momenti suda: sud nije vezivanje raznovrsnih pojmova. Sud je jedinstvo i deoba pojma, on izriče postavku da je pojedinačno ono opšte, ili da je subjekt predikat, pri čemu kopula je dolazi od prirode pojma jer su pojedinačnost i opštost njegovi momenti. Sud sadrži subjekt i predikat kao dva samostalna momenta ali ne kao dva različita pojma, jer sud je pojam koji je određeni pojam. Pojam pojma subjekt određuje predikat, jer predikat sadrži bitak, suštinu, opštost, pojmovnost subjekta. Predikat je tako smisaonost suda, a ono što leži u osnovi nije još ništa drugo do ime, ime koje je međutim totalitet, kao i predikat. Sud je onda jedinstvo ovih sebe totaliteta, njihova istina; najpre iskonska deoba, a onda primordijalno jedno, sud. Suđenje je pritom povezivanje predikata sa subjektom, gde je kopula ona sveza koja pokazuje da predikat kao opšta odredba pripada subjektu, ili da predikat bude po sebi i za sebe identi-čan sa subjektom, ali isto tako da subjekt jeste predikat. Polazeći od subjekta, subjekt se sudom uzdiže do opštosti; polazeći pak od predikata, predikat sudom silazi u pojedinačnost. Ovo postavljenje identiteta pojma sudom za Hegela je kretanje suda.

U tradicionalnoj form. logici postoje razne interpretacije predikacione teorije sudova, a glavne su teorija supsumcije po obimu, teorija identiteta po obimu i po sadržaju, i teorija ima-nencije. Po prvoj teoriji, suština je svakog suda supsumcija, podvođenje obima subjekta pod obim predikata, jer pojam subjekta je pojam vrste a pojam predikata pojam roda (Aristotel, Kant, Hegel). Po teoriji identiteta po obimu subjekt je identičan sa predikatom. Teorija identi-teta po sadržaju tvrdi da je suština suda u identifikaciji sadržaja pojmova subjekta i predikata. Po teoriji imanencije pojam predikata sadrži se u subjektu po sadržaju (obrnuta teorija sup-sumcije po obimu). U konačnom, sve se ove interpretacije predikativne teorije svode na imanenciju predikata u subjektu po sadržaju i supsumciju subjekta u predikat po obimu.

• Egzistencijalistička teorija suda (Franc Brentano) sud određuje kao tvrđenje ili negaciju postojanja onoga o čemu se radi u sudu (Biće postoji). Dakle, sud se sastoji samo iz jednog pojma, subjekta. Predikata nema jer egzistencija ne može biti predikat: kopula je to postojanje subjekta. Postojanje nije oznala objekta koji postoji, nego je to njegova pozicija, datost objek-ta sa svim njegovim oznakama. Po ovome, ne pridaje se biću postojanje, nego se priznaje datost postojanja bića. Svi su sudovi egzistencijalni, kaže Brentano, a oni koji to prividno nisu mogu se svesti na egzistencijalne sudove.

• Relacionistička teorija suda tvrdi da je predikat, koji je relacija, bitan deo suda, a ne sub-jekt (A. Morgan). Za Morgana kopula je relacija, ali i bez kopule postoji odnos pojmova izraženih sudom. Opšta formula relacionog suda je R (a,b,c...), a ova je formula opšta zato što

44

se svaki sud, koji prividno nije relacioni sud, može svesti na relacioni sud, gde su relati subjekti relacionih sudova, argumenti predikata koji je relacija.

• Postoji i dijalektička teorija suda, premda ne istoznačna. Za Hegela sud je misaono kreta-nje pojma od subjekta ka predikatu i predikata ka subjektu, to je odnos momenata pojma, istina pojma u kojoj je subjekt predikat a predikat u subjektu. Materijalistička interpretacija logike suda kod Lenjina je stanovište o sveopštoj međusobnoj povezanosti i prelaženja suprot-nosti i protivrečnosti, pa je tako subjektt subjekt predikata, a predikat predikat subjekta, proces njihovih međusobnih kretanja.

Proces suđenja

Dakle, ne postoji sveopšta struktura suda, sud se ne može svesti ni na jedan oblik svoje strukture, postoji međusobno prelaženje sudova po formi sudova. Sud postoji u svojim pojavnim oblicima, formama suda, prema materiji suda: jer svaki sud se zapravo sastoji iz svoja dva momenta, forme i materije suda, oblika i predmeta suda. To se jedinstvo suda pojavljuje u oblicima koje je tradicionalna formalna logika smatrala vrstama suda, a oblici su zapravo svojstva, momenti forme suda i njihovih momenata, subjekta i predikata, i kopule.

Istorijski gledano, prvi sistem sudova potiče iz Aristotelove ontološke, atributivne, apo-fantičke teorije suda, po kojoj je osnovni oblik suda sud o supstanciji, apofantički sud sheme S je P. Mnogostrukost sudova ima svoj osnov u mogućnosti višestrukosti bića i njegovog bitka, te višestrukosti logičkog iskazivanja te višestrukosti bića, bitka i njihovih odnosa. Vrste sudova nisu dakle puke forme iskaza, nego druga supstancija jer je sud supstancijalitet eidosa koja je stanište subjekta, kopule i predikata. Sudovi su forme postojanja bića kojim se zna istina bića, to je logos apophanticos, logos kao iskaz koji može biti istinit ili neistinit.

Takav se logos pokazuje kao po kvalitetu afirmativan i negativan (nešto se nečemu tvrdi ili poriče), po kvantitetu univerzalan, partikularan i singularan (opšti, posebni i pojedinačni), po istinitosti istinit ili neistinit, zatim prema obimu subjekta i značenju kopule univerzalno-afirmativan, univerzalno-negativan, partikularno-afirmativan i partikularno-negativan, po nužnosti nužni i slučajni, po modalitetu problematički, apodiktički i asertorički.

Ovom sistemu sudovaTeofrast je dodao kategoričke, hipotetičke i disjunktivne sudove, stoičari još proste i složene, a Boecije je pojasnio strukturu suda uopšte, svodeći je na univer-zalni obrazac subjekt, kopula, predikat. Ovaj sistem kategorija preuzeli su sholastički filozofi, a onda je Kant predočio na temelju toga i svoj sistem sudova.

Kant je prema tradicionalnoj podeli razlikovao sudove po kvantitetu, kvalitetu, relaciji i modalitetu; zatim prema transcendentalitetu analitičke i sintetičke, gde se sintetički (prema materiji suda) dele na iskustvene i apriorne.

Po kvantitetu sudovi su univerzalni (sve S je P), partikularni (neko S je P), singularni (to S je P); po kvalitetu sudovi su afirmativni (S je P), negativni (S nije P) i limitativni (S je non P); po relaciji sudovi su kategorički (S jeste P), hipotetički (ako S onda P) i disjunktivn (S je ili P1 ili P2); i po modalitetu sudovi su problematički (S je možda P), asertorički (S jeste P, ili S nije P) i apodiktički sud (S je nužno P). To su, dakle, sudovi opšte logike.

U sistemu osnovnih stavova čistoga razuma analitički i sintetički sudovi predstavljaju sudove transcendentalne logike, koja se i pita o tome kako su uopšte mogući sintetički sudovi apriori? Analitički sud je onaj sud čijem se subjektu pridaje jedan predikat koji je već u sub-jektu, a do kojeg se dolazi analitikom pojma; ovde su subjekt i predikat povezani stavom identiteta a međusobno potpadaju pod stav protivrečnosti, stoga su to sudovi razjašnjenja (npr. sva su tela rasprostrta). Svi su analitički sudovi apriori. Sintetički sudovi su pak oni kod kojih

45

se subjektu pridaje predikat koji nije sadržan u pojmu subjekta, pa veza subjekta i predikata nije identitet, te je on stoga sud koji proširuje saznanje (npr. sva su tela teška). Svi su aposte-riorni sudovi sintetički, ali neki sintetički sudovi su i apriorni.

Vrste sudova nisu empirijska raznolikost, i to je po Hegelovom sudu Kant sa pravom primetio. Kod Kanta se nalazi istinita intuicija o tome da opšte forme logičke ideje određuju osnov raznovrsnosti sudova. Ali prema opštoj formi logičkih ideja postoje tri vrste sudova, shodno stupnjevima biće, suština i pojam, s tim što se druga vrsta, koja odgovara karakteru suštine, udvostručuje; pa tako postoje sud postojanja, sud refleksije, sud nužnosti i sud pojma.

Sud postojanja (ili inherencije) je isto što i kvalitativni sud, jer je njegov predikat jedan čulni kvalitet i pojavljuje se kao pozitivni, negativni i beskonačni sud. U sudu postojanja sub-jekt je neposredno pojedinačno, predikat njegova neposredna određenost, a kopula je ’jeste’ koje ima značenje neposrednog apstraktnog bitka. Po ovome odnosu sud je pozitivan sud suda postojanja, a njegov prvi čisti izraz jeste stav pojedinačno jeste opšte, uz koji ide i stav opšte jeste pojedinačno, jer se ovim izražava sadržaj suda budući da se prvim stavom izražava forma suda. Negativni sud osporava određenost predikata pozitivnog suda, pozitivan sud ima svoju istinu u negativnom sudu, jer ono pojedinačno nije apstraktno opšte i ono opšte nije apstraktno pojedinačno, što se onda može izraziti kao pojedinačno jeste neko posebno, što je zapravo pozitivan izraz negativnog suda. Negacija negacije iskazuje stav da ono pojedinačno jeste ono pojedinačno, gde su subjekt i predikat izravnati, kao i u stavu ono opšte jeste ono opšte, čime je negiran ceo obim predikata, što je onda beskonačni sud, sud koji je i pozitivan i negativan.

Sud refleksije (ili supsumcije) je singularan, partikularan i univerzalan; i u njima se kreta-nje odredaba događa u subjektu a ne u predikatu, kao kod sudova postojanja. U singularnom sudu subjekt, pojedinačno kao pojedinačno, jeste nešto opšte. Time što se subjekt proširuje iznad svoje pojedinačnosti u neki pojedinačni su jedno opšte refleksije (partikularni sud), pa je ova posebnost istina pojedinačnog, ona ne-pojedinačnost subjekta. Time, pak, što neki jesu neko opšte, posebnost posebnost se proširuje na opštost, a ova opštost određena pojedinačno-šću subjekta jeste univerzalni sud.

Sud nužnosti je identitet sadržaja u njegovoj razlici; a pokazuje se kao kategorički, hipote-tički i disjunktivni sud. Kategorički sud je supstancijalna identičnost subjekta i predikata, a kopula ima značenje nužnosti, gde onda sud sadrži supstanciju kao prirodu subjekta, konkret-nu opštost (rod), i suštinsku određenost (vrstu). Rod se suštinski razdvaja na vrste, i u odnosu na vrste rod jeste rod, ali vrsta je vrsta ako postoji u pojedinačnom i ako ima od sebe neku višu opštost (kategorijalni sud ima takvu opštost koja je predikat u kojem subjekt ima svoju imanentnu prirodu). Hipotetički sud izražava nužnu povezanost određenosti koja u kategorič-kom sudu nije postavljena, pa je onda on odnos razloga i posledice, uslova i uslovljenoga: u hipotetičkom sudu odnos je kauzaliteta a u kategoričkom sudu odnos supstancijaliteta. Istina ovih je disjunktivni sud, objektivna opštost, nužnost pojma, konkretna opštost (rod), opštost kao totalitet različitih odredaba (vrsta).

Sud pojma ima pojam, totalitet, za svoj sadržaj, opštost sa njegovom potpunom određeno-šću, sažeti identitet momenata opšteg i posebnog. To je objektivan sud jer je istina prethodnih sudova, određenje pojma jer pojam je njegov osnov. Pojavljuje se kao asertorički, problema-tički i apodiktički sud. Asertorički sud je neposredni sud pojma u kome je subjekt neko konkretno pojedinačno opšte, a predikat je odnos i svojstvo tog subjekta. Problematički sud izražava odnos sadržine predikata i subjekta prema pojmu koji je verovatan, slučajan. Prevla-davanjem ove slučajnosti problematičnost suda iščezava u apodiktičnost, pa je apodiktični sud istina suda uopšte, jer subjekt i predikat u njemu imaju istu sadržinu koja je konkretna opštost. Otuda je apodiktički sud apsolutni sud o svakoj stvarnosti, ispunjenje kopule, zapravo pretva-ranje suda u zaključak jer s njim nestaje forma suda kao suda.

46

Po sudu postojanja (ruža je crvena; sneg je beo) ne pokazuje se neka osobita moć suđenja, sudovi refleksije više su stavovi (ovaj čovek je srećan), sudovi nužnosti nude predmet u nje-govoj opštosti (ruža je crvena; ako postoji jedno, onda postoji drugo), a sud pojma tek iskazu-je odnos identiteta predmeta i pojma (ovaj postupak je dobar, takva radnja je pravedna).

Džon Stjuart Mil razlikuje realne sudove o egzistenciji pojava, o uzročnom odnosu među pojavama, o koegzistenciji pojava, o vremenskom sledovanju i o sličnosti pojava. Sud je kod Mila shvaćen kao iskaz o realnim odredbama predmeta.

U savremenoj formalističkoj logici govori se o stavovima (umesto o sudovima), i obično se oni dele na kategoričke (po kvalitetu i kvantitetu) stavove, zatim ekskluzivne i eksceptivne stavove (samo su filozofi mudri; niko izuzev njega nije ovde; svi izuzev njega mogu da odu; niko ne može da ode, ako nije sa roditeljem), proste, složene i generalne, itd.

Razumski oblici materije sudova sačinjavaju svet logičkih formi bića, njihovih svojstava, procesa i odnosa. Različitost mogućnosti strukture bića, ili materije mišljenja, iskazuje se raz-nolikom mogućnošću strukture ili sastava suda, a ova je moguća kao predikaciona, egzistenci-jalna i relaciona struktura, prema kojoj su onda mogući predikacioni, relacioni i egzistencijal-ni sudovi,

Predikacioni sudovi su zapravo atributivni sudovi. U njima je predikat svojstvo, atribut ili bit subjekta; gde je onda kopula jeste ili nije, te je on otuda pozitivan ili negativan po kvalitetu ili kvantitetu koji se predikatom pripisuje subjektu (čovek je smrtan; čovek nije besmrtan). Ovi sudovi su isto tako prosti, jednostavni sudovi po složenosti, jer se sastoje iz jednog sub-jekta, jednog predikata i kopule. Zatim, oni su kvalitativni (pozitivni i negativni) i kvantitativ-ni (pojedinačni) sudovi – a to otuda što su atributi koji se predikatima pripisuju subjektima kvantitativni, kvalitativni, ili se kao takvi odriču, ne pripisuju subjektima, pa su pozitivni ili negativni. Opšta shema predikacionih sudova: S je P, S nije P.

Egzistencijalni sudovi tvrde ili poriču postojanje nečega ili nečemu koje je subjekt (molekul postoji; Efir ne postoji). Ovde predikata nema, kopula je postojanje. Premda, može se reći kako postoje neki atributivni i kategorički sudovi koji imaju egzistencijalno značenje, koji se dakle mogu egzistencijalno interpretirati, posebno praktikularni i singularni ali ne i univerzalni sudovi ove vrste. Tako se npr. kategorički sud ’naučne teorije nisu savršene’ može interpretirati sa egzistencijalnim značenjem ’ne postoje naučne teorije koje su savršene’. Shema ovih sudova: S postoji.

Relacioni sudovi iskazuju odnose između subjekta i predikata i njihove materije pojma, a ti su odnosi, između ostalih, odnosi kvaliteta (Afrodita je lepša od Demetre), kvantiteta (Kant je niži od Ajnštajna), uzroka (uzrok prethodi posledici), prostora (Milet je pored Jonskog mora), vremena (Car Dušan je vladao posle Stevana Dečanskog), identiteta, sličnosti, ekviva-lencije (Maks Veber i pisac Privreda i društvo jedna je ista ličnost; principi vaspitanja slični su principima obrazovanja), funkcije (y=fx; p=6a). Opšta formula relacionih sudova: R (a,b,c)

Isto se tako i procesualni sudovi mogu svrstati u skupinu sudova prema predmetu suda, oni govore o događanju, radnji subjekta suda, njegovom procesu, premda se taj proces može smatrati i svojstvom, kvalitetom subjekta suda (filozof misli; sviće). U drugom primeru, sviće, izostavljen je subjekt, ali je pretpostavljen, pa se radi o bezličnom sudu, koji se može smatrati i vrstom suda prema strukturi, sastavu suda, jer to je sud koji ima samo jedan predikat. Sudovi imenovanja takođe su sudovi prema predmetu suda, ali se njima iskazuje neko to, ovo kon-kretne pojave, aspekta, stanja (to je Matica srpska; ovo je Betoven). Ovde su predikati pojedi-načna imena, ali kako pojedinačna imena ne mogu biti predikati, to su onda ta imena zapravo subjekti suda, kojima je to ili ovo predikat.

47

Naznačeno je već da postoje sudovi po kvalitetu logičkog sadržaja, afirmativni ili pot-vrdni, ako se predikatom tvrdi neko svojstvo subjekta, i negativni ili sud odricanja, ako se predikatom osporava nešto subjektu (Ferdinand Tenis je osnivač formalne sociologije; didak-tika nije nauka o vaspitanju). Može se govoriti i o afirmativno-negativnom sudu, ako se on sastoji iz afirmativne kopule i negacije predikata (zakon gravitacije nije netačan) ili afirmacije negativnog pojma, afirmacije negacije (što je limitativni sud: S je non P; duša nije nesmrtna).

Prema kvantitetu logičkog sadržaja, a ovde je logički sadržaj obim pojma subjekta, sudovi su pojedinačni, posebni i opšti (singularni, partikularni i univerzalni). U pojedinačnom sudu subjekt je individualni pojam po obimu (Leopold fon Vize je glavni predstavnik formalne sociologije). U posebnom sudu subjekt ima logički sadržaj obima pojma nekog dela svojstva ili elemenata predmeta u njegovoj celovitosti (neki naučnici su pedagozi). U opštem sudu subjekt je u celovitom obimu opšteg pojma (svi pesnici su književnici). Ovde se može prime-titi i mogućnost postojanja generalnih sudova, ako je opšti pojam subjekta neodređen po svom obimu (slikari su umetnici).

Kombinovanjem podele sudova prema kvalitetu i kvantitetu mogu se dobiti sudovi univer-zalno-afirmativni (svi S su P; SaP; a), partikularno-afirmativni (neki S su P; SiP; i), univerzal-no-negativni (nijedan S nije P; SeP; e) i partikularno-negativni (neki S nisu P; SoP; o).

U univerzalno-afirmativnom sudu samo je subjekt razdeljen, uzet u svom njegovom obi-mu; u univerzalno-negativnom sudu i subjekt i predikat su razdeljeni; u partikularno-afirma-tivnom sudu nisu razdeljeni ni subjekt niti predikat; a u partikularno-negativnom razdeljen je samo predikat. To znači kako je u univerzalnim sudovima razdeljen pojam subjekta, a u nega-tivnim pak pojam predikata.

Po klasičnoj formalnoj logici između sudova AEIO postoje odnosi suprotnosti ili kontrar-nosti (AE), podsuprotnosti ili subkontrarnosti (IO), podređenosti ili subalternacije (AI, EO).

U kontrarnom odnosu oba suda ne mogu biti istinita budući da je to odnos između univerzalnih sudova koji se razlikuju po kvalitetu. U kontradiktornom odnosu jedan je sud istinit a drugi neistinit, oba ne mogu biti ni istinita ni neistinita, jer se razlikuju i po kvalitetu i po kvantitetu. U subalternaciji nije moguće da subalternirajući sud bude istinit a subalternirani neistinit, ali je moguće da oba budu istinita ili neistinita, ili subalternirajući bude neistinit a subalternirani istinit, s obzirom da se razlikuju samo po kvantitetu. Najzad, u subkontrarnom odnosu oba mogu biti istinita, jedan je uvek istinit, ali ne mogu oba biti neistinita, jer je to odnos po kvalitetu različitih partikularnih sudova.

Prema modalitetu sudovi mogu biti problematički, ako je mogućnost ili verovatnost odnos između subjekta i predikata (S je možda P; Betoven je možda najveći svetski kompozitor); apodiktički, ako se sudovima tvrdi nužnost odnosa subjekta i predikata (S je nužno P; fizički svet je nužno u prostoru, vremenu i kretanju) i asertorički, ako se njima ništa nužno ili vero-vatno ne iskazuje, već samo datost nekog činjeničkog odnosa (S je P; Lobačevski je matema-tičar). Ponekad se sudovi po modalitetu dele

48

na modalne (problematičke i apodiktičke) i nemodalne sudove (asertoričke, kategoričke sudove). Kategorički sudovi izriču neuslovljenost subjekta i predikata, i njihova forma je S je P.

49

Prema saznajnoj vrednosti sudovi mogu biti vrednosni, saznajni (tu spadaju činjenički i analitički), sudovi neposrednog opažanja, sudovi uviđanja veza i odnosa, sudovi utvrđivanja suštine subjekta. Ovi sudovi zapravo pokazuju stepen saznanja suštine stvari na koju se sud odnosi, što i jeste osnov saznajnog vrednovanja suda. Vrednosni sudovi izražavaju da je neko ili nešto (tj. subjekt) moralno, dobro, lepo, uzvišeno, ili to nije, ili pak treba da učini, ili ne treba učiniti, dobro, ili opet da treba (ili ne) biti pravičan, itd. U taj oblik suda spadaju i nor-mativni sudovi kojima su izraženi deset Božjih zapovesti (Ne ubij! Voli bližnjeg svoga!). Ako se iz normativnih sudova izostavi zahtev, onda ono što ostaje jeste indikativni sud koji predi-katom opisuje subjekt. Sud neposrednog opažanja izražava čulnu datost nečega (srebro je metal); a sud veza i odnosa (svetlost je kretanje fotona), sud suštine predmeta suda (vodonik je hemijski element atomske težine 1) zapravo su karakt. definicije pojmova subjekta suda.

Svi do sada spomenuti sudovi su po svojoj strukturi, sastavu ili složenosti prosti, jednos-tavni sudovi, koje nije moguće raščlaniti na od njih prostije sudove jer su sačinjeni od jednog subjekta i jednog predikata.

Njima se još mogu dodati sudovi koji nastaju međusobnim kombinacijama sudova po kvalitetu, kvantitetu i modalitetu, pa dobiti npr. apodiktički univerzalni afirmativni sud (svi brojevi koji se završavaju nulom nužno su deljivi sa dva), ili problematički partikularni negativni sud (možda neki pesnici nisu zanimljivi), itd.

Isto tako, moguće je ovde uvrstiti i impersonalije, bezlične sudove, koji uglavnom imaju samo predikate (sneži!), premda se predikatom možda može zamisliti subjekt, jer je pretpos-tavljen, ili je sam subjekt isto što i predikat.

Prosti sudovi su, dakle, sačinjeni od subjekta, predikata i sveze. Više međusobno smisao-nih veza prostih sudova sačinjavaju složene sudove, a to onda znači da se logički sadržaj složenih sudova sastoji iz više subjekata i predikata.

• Ako jedan složeni sud ima više subjekata a jedan predikat, onda je to kopulativni sud, koji je sastavljen iz onoliko prostih sudova koliko ima subjekata (S1, S2, S3 ... su P; Aristotel, Kant i Hegel su filozofi).

• Sud koji je složen, a sastoji se od jednog subjekta i više predikata, povezanih svezom i, konjunktivni je sud. Njegove komponente su konjunkti a odnos konjunkcija, opšta shema je pñq (Džon Djui je filozof i pedagog). Ovaj su istinit je samo ako su oba suda istinita. Konjun-kcija se pokazuje kao jedinstvo logičkog sadržaja predmetnog jedinstva, razlike i suprotnosti stvari suda, pa otuda konjunkcija izražava neko slaganje (Sunce zalazi i počinje noć), razliku u njihovom jedinstvu (vrlina je znanje i znanje je vrlina) i suprotnost (jedinstvo suprotnosti: smrtni su besmrtni a besmrtni su smrtni). Ipak, u njegovoj opštoj formi i istinosnoj funkciji ne izražava se ova mogućnost razlikovanja, nego se uzima konjunkcija kao logički proizvod pñq. Ako p i q mogu imati po dve istinosne vrednosti, istinito (1) i neistinito (0), onda postoje četiri moguće kombinacije istinosnih vrednosti p i q (11, 10, 01, 00), gde je onda, redom, istinosna tabela konjunktivnog suda 1, 0, 0, 0.

• Hipotetički ili implikativni sud svojim logičkim sadržajem izriče uslovljenost jednog stava stavom koji mu je razlog. Otuda ima oblik ako p, onda q (p⇒q): Ako je zbir uglova u četvorouglu 360°, onda je on ravan. Ovaj sud je neistinit samo ako četvorougao nije ravan premda mu je zbir unutrašnjih uglova 360°. Dakle, ako su p i q, redom, 11, 10, 01, 00, onda je p⇒q, redom, 1, 0, 1, 1. <sud koji počinje sa ako naziva se u modernoj logici antecedens, a du koji počinje sa onda naziva se konsekvens.>

50

• Disjunktivni sud izražava svojim logičkim sadržajem međusobnu isključivost predi-kata u pojmu subjekta koji im je zajednički (ekskluzivna disjunkcija, ili alternacija, ili p ili q), ili međusobnu neisključivost predikata u jednom subjektu (ikluzivna sijunkcija, p ili q). Opšta shema ovih sudova jeste pVq. Kod disjunkcije, pVq je istinito u svim slučajevima, osim ako su oba disjunkta, ili argumenta, neistinita (pVq je, redom, 1, 1, 1, 0). Kod alternativnog suda, funkcija je istinita ako je jedan od argumenata lažan, npr. broj je paran ili neparan. U okviru ovih sudova moguće je razlikovati i divizione sudove, ako se pritom njegovim sadržajem iska-zuje veza prostih sudova čiji su predikati vrste pojma subjekta, npr. trougao je ili ravnokrak, ili raznovrstan, ili ravnostran. Od alternacije treba razlikovati inkompatibilnost, nespojive sudove unutar jednog suda, ali to je zapravo samo jedan vid disjunktivnih sudova kojim se izražava međusobna nespojivost prostih sudova, ne međusobno suprotnih ili isključivih. Inkompatibilni sudovi su lažni ako su oba argumenta lažna ili istinita: pVq je, pri kombina-cijama istinosnih vrednosti, 0110. Kod alternacije istinosne vrednosti su 0111.

• Ekvivalentni sudovi su oni kod kojih je ako i samo ako veza između prostih sudova, a to znači ako p, onda q, a ako q onda p (p⇔q). Pojmovi, ili ovde argumenti, p i q, u p⇔q su identični po istinosnoj vrednosti, a to je otuda što istinitost ovoga složenog suda zavisi od isti-nitosti i neistinitosti oba elementarna suda u njemu. Pri 11, 10, 01 i 00 sud p⇔q je 1001.

• Postoji i binegativni sud među složenim sudovima, a to je onaj sud koji se sastoji iz dva elementarna negativna suda, oblika ni p, ni q, niti jeste, niti nije. Ovaj sud je istinit samo ako su i p i q neistiniti (0001).

51

ZAKLJUČAK

Sistem zaključka

Zaključivanje je misaoni proces izvođenja suda iz drugih sudova na osnovu logičkog i objektivnog sledovanja razloga i posledice, a zaključak je logički oblik procesa zaključivanja, logički izvedeni sud iz sudova.

Zaključivanje je istina poimanja i suđenja, zaključak istina pojmova i sudova, jedinstvo pojma i suda; sistem zaključka. Kako materija pojma i materija suda sačinjavaju supstancijal-ni osnov pojma i suda, tako i materija zaključka ima svoj supstancijalni osnov u predmetu zaključka. Predmeti zaključka predmeti su sudova koji izražavaju predmetnost pojmova iz kojih i na osnovu kojih proizilaze: to proizilaženje jeste misaoni proces zakjlučivanja, čiji je rezultat logička misao, ili sud zaključivanja, zaključak.

Saznanje odnosa opšteg i posebnog, roda i vrste, ontologički je osnov analitičke nauke zaključivanja kod Aristotela. Izvorno, grčki, analiza je odrešenje, razrešenje, rastvaranje. Stoga je analitika nauka o analizi, znanje o elementarnom metodološkom postupku kojim se rastvara, odvezuje logos predmeta logičkim mišljenjem. Teorijski horizont analitike određen je ispitivanjima pojma, suda i zaključivanja, ali se analitikom zaključivanja razrešuje sva elementarna logika o formama mišljenja, jer su sve elementarne forme mišljenja sadržine u jednoj formi mišljenja, u zaključivanju. Stoga je zaključivanje doista jedinstvo međusobnih razlika pojma i suda, poimanja i suđenja; pa je onda zaključak posredovani sud prethodno neposredovanih sudova. S Aristotelovog stanovišta teorije supsumcije subjekta u predikatu, subjekt je pojam koji je pojam tek u predikatu i pomoću predikata. Tek onim jeste i nije sub-jekt jeste nešto nekog predikata. Sud je pak to suđenje subjektu predikatom, suđenje koje se međutim otkriva tek zaključkom kao formom misli, koja je sinteza.

Hegel je zaključak shvatio kao jedinstvo pojma i suda, kao njihovu istinu koja je potpuno postavljeni pojam, ono umno, jer sve umno i jeste neki zaključak. Zaključak je dakle pojam kao jednostavni identitet svih razlika formi suda. Prema tome, zaključak nije neko puko pre-laženje mišljenja iz suda u višu formu subjektiviteta, nego postavljanje suda kao zaključka koji je povratak jedinstvu pojma.

♣ U tradicionalnoj formalnoj logici zaključak, i zaključivanje, shvataju se kao jedan od ele-menata mišljenja koji je dovođenje u takvu vezu sudova iz koje je moguće da se iz jednog ili više sudova izvede jedan novi sud. Modernijim jezikom logike rečeno, zaključivanje je način na koji razloge za racionalno prihvatanje povezujemo sa onim sudovima koje na osnovu tih razloga prihvatamo. Otuda što je reč o strogom logičkom sledovanju, zaključak se naziva još i teorijom implikacije.

Po takvom shvatanju, da je zaključivanje funkcija mišljenja kojom se neki sud izvodi iz nekog drugog suda, a zaključak sãm taj izvođeni sud iz drugog suda – proizilazi struktura zak-ljučivanja kao logičkog procesa mišljenja, jer se pokazuje kako je zaključak zapravo jedna složena misao, proces misli, logička tvorevina.

Sudovi od kojih se u zaključivanju polazi, i iz kojih se izvodi novi sud, nazivaju se premi-sama, a konkluzija je zaključak koji je sud koji je izveden iz prethodnog suda, ili sudova. Ili,

52

premise su sudovi koji su razlozi nekog zaključivanja, a zaključak ili konkluzija je sud koji je prihvaćen na osnovu tih razloga.

Istinitost zaključivanja nije isto što i njegova valjanost, jer valjanost zaključivanja postoji ako zaključak sledi iz premisa, pa se, otuda, valjanim zaključivanjem iz istinitih premisa uvek dobija istiniti zaključak, ili konkluzija. U drugim slučajevima, konkluzija se dobija valjanim zaključivanjem iz neistinitih premisa, nevaljanim zaključivanjem iz istinitih premisa, i neva-ljanim zaključivanjem iz neistinitih premisa.

Otuda se može zaključak definisati i kao izvođenje istinitosti datog suda na osnovu jednog ili više sudova koji su već priznati za istinite sudove. Sada su premise shvaćene kao dokazi za zaključak, ili konkluziju, jer premise su razlozi prema konkluziji koja je posledica, premise su dovoljan razlog za istinitost zaključka. Tako se pokazuje kako je sistem zakjlučka isti kao i sistem suda u potčinjenosti prema stavu dovoljnog razloga: u zaključku, kao i u sudu, postoji sintetička nužnost sledovanja, međusobna nesvodivost sudova u zaključivanju, ili pojmova u suđenju.

Proces zaključivanja

Sve valjane i pritom istinite oblike zaključivanja, a shodno prema broju premisa od kojih se polazi, tradicionalna formalna logika deli na neposredne i posredne, dakle na one koje imaju jednu a onda dve ili više premisa.

Prema predmetu i suštini zaključivanja, zaključivanje može biti kvalitativno, procesualno i relaciono.

Prema logičkom sadržaju: traduktivno, analogijsko, induktivno i deduktivno.Prema vrstama složenih sudova, zaključivanje je kategoričko, hipotetičko i disjunktivno,

te onda hipotetičko kategoričko, hipotetičko disjunktivno, disjunktivno kategoričko, disjunkti-vno hipotetičko.

Neposredno zaključivanje se sastoji iz dva suda, od jedne premise i jedne konkluzije. Prema logičkom kvadratu odnosa sudova AEIO, a ti su odnosi protivrečnost, suprotnost, pod-suprotnost i podređenost, razlikuju se istoimene forme neposrednih zaključaka:

1) Neposredni zaključak po suprotnosti zapravo je odnos između univerzalno-afirmativ-nog i univerzalno-negativnog suda (AE), prema pravilima da se iz istinitosti jednog suda zaključuje neistinitost drugoga, a da se od neistinitosti jednoga ne može ništa zaključiti o isti-nosnoj vrednosti drugoga. Iz suda Svi molekuli su složeni izvodi se kontrarnom opozicijom sud Nijedan molekul nije složen, a iz suda Svi fizičari su naučnici izvodi se kontrarnom opo-zocijom Nijedan fizičar nije naučnik. U prvom slučaju jedan je od sudova istinit, a u drugom oba se suda lažna, što znači kako obe premise ne mogu biti istovremeno istinita ali mogu biti istovremeno lažne (+A → -E, i +E → -A; -A → -E i –E → -A).

2) Subkontrarna opozicija, ili neposredno zaključivanje po podsuprotnosti, je izvođenje partikularnih sudova različitih po kvalitetu (IO) jedni iz drugih, gde se iz neistinosti jednog zaključuje istinitost drugog, a iz istinitosti jednog ne može se ništa zaključiti o istinosnoj vrednosti drugog, što znači kako oba mogu biti istinita ali ne mogu istovremeno biti lažna. Iz premise Neki književnici su pesnici neposredno se opozicijom podsuprotnosti izvodi zaklju-čak Neki književnici nisu pesnici, i ovde su oba zaključka tačna (+I → +O). Mogu biti isto tako jedna premisa lažna a zaključak tačan (-I → +O), ali ima primera kada su oba suda isto-vremeno lažna: Neki ljudi su smrtni povlači za sobom zaključak Nije dakle tačno da neki ljudi

53

su smrtni jer svi ljudi su smrtni, a to znači da je netačno izvoditi zaključak kako neki ljudi nisu smrtni (-I → -O). Osim toga važi i –O → +I.

54

3) Kontradiktorna opozicija, ili neposredno zaključivanje po protivrečnosti, međusobno je izvođenje sudova različitih po kvalitetu i kvantitetu (AO, EI), po pravilima da se iz istinitosti jednog zaključuje neistinitost drugog, a to znači kako ne mogu istovremeno biti premisa i zaključak istiniti ili neistiniti (+A → -O; -A → +O; +O → -A; -O → +A; +E → -I; -E → +I; +I → -E; -I → +E). Primer: Svi atomi su deljivi, to je premisa za zaključak po kon-tradiktornoj opoziciji Neki atomi nisu deljivi, itd.

4) Subalternacioni zaključak, ili neposredno zaključivanje po podređenosti, zaključivanje je od opštih na posebne sudove, i obrnuto, prema logičkom principu: od istinitosti subalterni-rajućeg zaključuje se istinitost subalterniranog, od neistinitosti subalterniranog zaključuje se neistinitost subalternirajućeg, od neistinosti subalternirajućeg ne može se zaključiti istinosna vrednost subalterniranog, i od istinitosti subalterniranog ne može se zaključiti istinosna vred-nost subalternirajućeg. Princip zaključivanja po subalternaciji: što je istina za opšte istina je i za posebno, a što nije istina za posebno nije istina i za opšte (+A → +I; +E → +O; -I → - A; -O → -E). Premisa Svi atomi su deljivi ima svoj zaključak po subalternativnoj opoziciji Neki atomi nisu deljivi; Nijedan atom nije deljiv → Neki atomi nisu deljivi, itd.

Ako se logički kvadrat AEIO proširi i pojedinačnim sudovima, onda to više nije kvadrat nego logički šestougao, pa su onda moguće kombinacije zaključivanja prema individualnim sudovima i njihovim relacijama prema univerzalnim i partikularnim sudovima kao premisama neposrednih zaključivanja po opoziciji.

Prema logičkom kvadratu, dakle, postoji neposredno zaključivanje po opoziciji i nepos-redno zaključivanje po subalternaciji. Ovi se zaključci nazivaju i neposrednim deduktivnim zaključcima jer su izvedeni prema principu odnosa opšteg i posebnog, a Kant ih naziva još i zaključcima razuma, kojima je princip promena formi sudova, bez promene materije, ili sub-jekta i predikata, sudova.

Osim zaključaka po logičkom kvadratu, neposredno zaključivanje je moguće po konver-ziji, obverziji, kontrapoziciji, obverziji konverzije i inverziji. I ovi zaključci su isto tako neposredni zaključci razuma.

1) Konverzija (obrtanje, preokretanje) neposredno je zaključivanje u kome se novi sud izvodi promenom meste subjekta i predikata datog suda kao premise, jer se mogu međusobno predicirati, i to tako da se ne menja njihova istinosna vrednost. Ako se, pritom, kvalitet suda ne menja to je onda jednostavna ili čista konverzija, a ako se menja kvantitet suda onda je reč o nepotpunoj konverziji. Iz univerzalno-afirmativnog suda zaključuje se konverzijom partiku-larno-afirmativni sud (Svi S su P, dakle Neki P su S; SaP → PiS). Iz univerzalno-negativnog suda univerzalno negativni (Nijedan S nije P, dakle Nijedan P nije S; SeP → PeS). Iz parti-kularno-afirmativnih partikularno-afirmativni (SiP → PiS). Iz partikularno-negativnih sudova nužno konverzijom ne sledi ni jedan određeni sud, jer konverzija negativnog suda mora biti negativni sud koji, međutim, ne razdeljuje predikat. Dakle, čista konverzija postoji samo kod univerzalno-negativnog i partikularno-afirmativnog suda; kod univerzalno-afirmativnih sudova nepotpuna je konverzija, osim ako se ne radi o definicijama.

2) Obverzija (preobražavanje) neposredno je zaključivanje promenom kvaliteta suda prethodnom negacijom predikata: subjekti su dakle isti, predikat jednog suda negacija je ili kontradikcija predikata drugog suda, kvalitet suda je različit; SaP → Se-P, SiP → So-P, SeP → Sa-P, SoP → Si-P. Obverzije su ekvivalentne sudovima čije su obverzije, prema tome Svi S su P ima svoj ekvivalentni sud Nijedno S nije –P (Svi aksiomi su istiniti, dakle Nijedan aksiom nije neistinit). Ovde je reč o principu protivrečnosti i isključenju trećeg, a to znači, istom subjektu ne može se pridodati prdikat i njegova negacija istovremeno. Otuda se obver-zija naziva i neposrednim zaključivanjem po ekvipolenciji.

55

3) Kontrapozicija (preokretanje, protivstavljanje) neposredno je zaključivanje složenim postupcima obverzije i konverzije, dakle, promenom rasporeda subjekta i predikata dvostru-kom negacijom, gde je onda subjekt premise predikat konkluzije, a pojam kontradiktoran predikatu premise subjekt konkluzije. Drugim rečima, subjekt konkluzije negacija je predikata premise, a predikat negacija subjekta premise: SaP → -PeS, SeP → -PiS, SoP → -PiS. Iz premise Svi filozofi su mudri kontrapozicijom se izvodi neposredni zaključak Nijedan nemudrac nije filozof. U ovom izvođenju najpre je iz premise Svi filozofi su mudri izveden obverzijom zaključak Nijedan filozof nije nemudar; a onda konverzijom ovoga suda Nijedan nemudar nije filozof. Nije moguća kontrapozicija partikularno-afirmativnog suda jer nije moguća konverzija suda koji je partikularno-negativan. Potpuna kontrapozicija je sud u kome je subjekt kontradikcija predikata premise a predikat je protivrečan subjekt premise; delimična kontrapozicija jednog suda jeste sud u kome je subjekt kontradikcija predikata premise a predikat subjekat premise.

4) Tako se pokazuje da je obverzija konverzije postupak unutar kontrapozicije, gde E i I imaju potpunu obverziju konverzije, A ima delimičnu, a O nema obverziju konverzije.

5) Inverzija je isto tako složen neposredni zaključak kod univerzalnih sudova (A i E), gde se nizom konverzija i obverzija izvodi zaključak u kome je subjekt kontradikcija subjekta premise, a predikat ponovljeni predikat premise (delimična inverzija: Svi matematičari su na-učnici → Neki nenaučnici nisu matematičari), ili u kome su i subjekt i predikat kontradikcije subjekta i predikata premise (potpuna inverzija: Svi matematičari su naučnici → Neki nenauč-nici su nematematičari). Prema tome, iz sudova I i O nema inverzije.

• Zaključivanje po obrnutoj relaciji neposredno je zaključivanje po shemi ako a stoji prema b u nekoj relaciji, onda b stoji prema a u obrnutoj relaciji. Iz premise da je Sokrat Platonov učitelj izvodi se po ovome zaključak da je Platon Sokratov učenik• Neposredno zaključivanje moguće je i u modalnim sudovima, pa iz istinitog apodiktič-kog suda zaključuje se istinitost asertoričkog, a iz ovoga istinitost problematičkog suda; iz neistinitost problematičkog zaključuje se neistinitost asertoričkog i onda apodiktičkog suda, koji su redom, zaključci prethodnih kao premisa. Iz Atom mora biti deljiv zaključuje se Atom je deljiv a iz ovoga Atom može biti deljiv; iz netačnog suda kao premise Njutn je možda pesnik zaključuje se neistinitost Njutn je pesnik, i onda Njutn je nužno pesnik.• Dakle, neposredno zaključivanje logički je proces izvođenja suda iz jedne premise. To su, kako je Kant rekao, zaključci razuma u kojima se menja forma a ne i materija sudova. Prethodno naznačene vrste neposrednih zaključivanja zapravo su modusi zaključaka razu-ma u pogledu formi materije suda. Po Kantu, svi neposredni zaključci oblici su zaključaka razuma, a posredni zaključci su oblici ili zaključaka uma ili zaključaka moći suđenja. Opšti princip svih zaključaka uma Kant je izrazio ovako: ono što podleže uslovu nekog pravila, to podleže i samom tom pravilu. Zaključak uma prethodno postavlja neko opšte pravilo i neko podređivanje pod uslov tog podređivanja, pa se onda zaključak (konkluzija) apriori saznaje onim opšte pod kojim je pod izvesnim uslovom nužnosti. Otuda, svi zak-ljučci uma sastoje se iz nekog opšteg pravila (gornja postavka), postavke koje neko saznanje supsumira pod uslov opšteg pravila (donja postavka) i postavke koja potvrđuje ili poriče predikat pravila supsumiranog saznanja (zaključak). Dakako, prve dve postavke se premise, zaključak je konkluzija, pravilo je neka asercija pod nekim opštim uslovom, odnos uslova prema aserciji je eksponent pravila, saznanje pojave supsumcije je saznanje pojave uslova, a sãm zaključak je, po tome, veza onoga što je pod uslov supsumirano pod asercijom pravila. U premisama se sastoji materija, a u zaključku forma zaključaka uma. Prema relaciji, koja je i jedini razlog podela zaključaka uma, ovi su zaključci kategorički, hipotetički i disjunktivni.

56

Posredno zaključivanje . U tradicionalnoj logici ne razlikuju se zaključci prema tome da li su razumski ili umski, oni su samo momenti razumskog mišljenja. Ako se razumskim mišljen-jem misli kvalitet predmeta zaključivanja, onda je reč o kvalitativnim zaključcima. Relacioni zaključci sastoje se iz relacionih sudova kao premisa. Procesualni zaključci izraženi su proce-sualnim sudovima kao premisama. Kako su to svi posredni oblici zaključivanja, to je onda reč samo o materiji sudova kao premisa zaključivanja, te spadaju pod oblike posrednih zaključaka uopšte. Prema logičkom sadržaju posredno zaključivanje je traduktivno, induktivno i deduk-tivno zaključivanje – shodno tome da li se misaoni proces događa na istom nivou opštosti, uzdizanja od pojedinačnog ka opštem, ili od opšteg ka posebnom i pojedinačnom.

• Ako se misaoni proces posredovanog zaključivanja događa na istom nivou opštosti a preko raznovrsnih relacionih sudova kao premisa koje iskazuju relacije premeta, njihovih svojstava i procesam onda je reč o traduktivnim zaključcima. Kako su relacije mnogovrsne, to je onda moguće razlikovati traduktivne zaključke o identitetu i neidentitetu, o jednakosti i raz-ličitosti, o sličnosti i nesličnosti i o nerefleksivnim odnosima. Opšti princip traduktivnog zaključka može se izraziti kao stav da odnos koji postoji između prvog i drugog i drugog i trećeg predmeta, ili pojma, postoji i između prvog i trećeg predmeta, ili pojma.

1) Kod traduktivnog zaključka identiteta ili neidentiteta izvodi se konkluzija prema principu identiteta subjekta različitim svojstvima predikata, ili principu neidentiteta subje-kta različitim predikatima. Ako, npr. student kaže da je indeks njegov, i pritom pokaže ličnu kartu na kojoj je ime kao na indeksu, onda je to doista indeks tog studenta.

2) Traduktivni zaključak jednakosti i nejednakosti izvodi se prema principu a=b, b=c, dkle a=c (po sličnom i nejednakost).

3) Traduktivni zaključak po sličnosti zapravo je posredni analogijski zaključak prema principu da ako je neki predmet sličan nekom drugom koje je pak po osobinama sličan trećem, onda je prvi sličan trećem predmetu ili pojmu: a je slično b, b je slično c, dakle a je slično c. Kod analogijskog zaključivanja valja obratiti pažnju na njegovu relativnu po-uzdanost.

4) Traduktivni zaključak o nerefleksivnim relacijama, tu su premise i konkluzije binarne opozicione relacije, a to znači: isti direktan ili obrnuti odnos koji postoji između prvog i drugog i drugog i trećeg predmeta postoji i između prvog i trećeg predmeta ili pojma: a>b, b>c, dakle a>c.

U konačnom, traduktivni zaključci, osim analogijskih, istiniti su i pouzdani ako su izvedeni iz istinitih premisa, i otuda predstavljaju osnovni oblik opštijih zaljučivanja, od posebnog prema posebnom.

• Misaono kretanje kojim se iz pojedinačnih i posebnih premisa zaključuje opšta konk-luzija naziva induktivnim posrednim zaključivanjem, prema logičkom principu da ono što vredi za niz pojedinačnih ili posebnih slučajeva jedne vrste vredi i za sve slučajeve te vrste. Reč indukcija Ciceronov je prevod Aristotelovog pojma epagoge, a on znači navođenje pri-mera u postupku kretanja mišljenja od posebnog i pojedinačnog prema opštem. Za Aristotela epagoge je samo priprava za silogizam, dakle to nije posebna forma zaključivanja. Džon Stju-art Mil indukciju je shvatio kao proces dolaženja do zaključka da ono što je istinito za neke članove jedne klase istinito je i za svu klasu. Za Kanta indukcija je vrsta zaključaka moći suđenja, gde se po onome što je posebno zaključuje o onme što je opšte po principu uopštava-

57

nja. Ovde je ipak reč o generalnom a ne o univerzalnom, kaže Kant, stoga je to samo logička pretpostavka, ne nužnost umnog zaključivanja.

Prema tradicionalnom shvatanju formalne logike, induktivno zaključivanje je potpuno i nepotpuno, prostim nabrajanjem i eliminacijom, zatim postoje kauzalna indukcija, hipotetička i matematička indukcija.

1) Potpuni oblik induktivnog zaključivanja Aristotel je shvatio kao zaključivanje na osnovu potpunog nabrajanja svih pojedinačnih slučajeva nekog roda ili vrste. Osnovne premise, kaže Aristotel, moraju se saznati indukcijom, jer metod kojim čak i čulno opaža-nje daje opštost jeste induktivan. Dakako, potpuna ili savršena indukcija moguća je samo kada je već poznato da su svi slučajevi opšteg suda u skladu sa njim, odnosno, ovde konkluzija nužno sledi iz istinitih premisa, premda sažeto govori o onome što već tvrde premise. Nije moguće dati opštu shemu za sve potpune indukcije, zbog broja svih članova jedne klase o kojoj se indukcijom rasuđuje. Npr. iz prve premise Plemeniti gasovi su heli-jum, neon, argon, kripton, ksenon i radon, zatim druge premise Helijum, neon, argon, kripton, ksenon i radon sačinjavaju prvu grupu periodnog sistema elemenata, zaključuje se potpunom ind. da Plemeniti gasovi sačinjavaju prvu grupu periodnog sistema elemenata.

2) Nepotpuna indukcija se izvodi zaključivanjem o čitavoj klasi predmeta na osnovu premisa koje tvrde samo o pojedinim članovima te klase: S1 je P, S2 je P... Sn je P, dakle Svi S su P (ili Nijedno S nije P, ako S1, S2, Sn nisu P). Npr. iz premisa Rutenijum, rodi-jum, paladijum... su platinski metali; Rutenijum, rodijum, paladijum... su plemeniti metali, zaključuje se Svi platinski metali su plemeniti metali.

3) Kauzalna indukcija izvođenje je zaključaka iz strogih uzročno-posledičnih veza i odnosa pojava izrečenih u premisama. Npr. iz premisa da se trenjem metala, drveta, kamena ova tela zagrevaju izvodi se zaključak da se sva tela trenjem zagrevaju.

4) Ako su premise induktivnog zaključivanja hipotetički sudovi, onda se izvodi kate-gorički induktivni zaključak (prema shemama Ako S1 je P, Ako S2 je P, Ako Sn je P, onda svi S su P).

5) U matematici, matematička indukcija sastoji se iz indukcije za n-slučajeve, iz do-kaza da stav koji važi za n slučajeve važi i za n+1 i iz opšteg zaključka za sve slučajeve.

Izvesnost i pouzdanost potpune, matematičke i kauzalne indukcije je nesumnjiva, a kod drugih se radi o verovatnosti izvedenih zaključaka.

Logički problem indukcije pojavljuje se kao pitanje o rešivosti skoka od poznatog ka nepoz-natom u zaključivanju nepotpunom indukcijom; dakle skoka od tvrđenja o nečemu pojedi-načnom i posebnom i opšteg zaključivanja na osnovu tog tvrđenja, a da se pri tom tu radi o nužnosti. Taj je problem Džon Stjuart Mil pokušao rešiti uvođenjem opšteg principa jednoli-kosti prirode koji je pretpostavljen svim slučajevima indukcije, a po kome u prirodi postoje paralelni slučajevi da ono što se dogodi jednom dogodiće se pri dovoljnom stupnju sličnosti okolnosti uvek pri ponavljanju tih okolnosti. Dakako, ni ovaj princip ne rešava logički prob-lem indukcije, premda postoji relativna postojanost stvari u prirodi. Ono što preostaje jeste uviđanje važnosti izvesnih uslova za višu saznajnu vrednost induktivnog zaključivanja. Neki od tih uslova odnose se na bitnost broja ispitanih činjenica tvrđenih premisama; isto tako, reprezentativni karakter kvaliteta činjenica; zasnovanost prethodno utvrđenim zakonima date oblasti ispitivanja; te i podudarnost sa logičkim pravilima i principima naučne metodologije. Drugim rečima, induktivno zaključivanje nije moguće bez opšteg znanja iz kojih se onda izvode znanja posebnih oblasti, dakle, nije moguće bez deduktivnog zaključivanja. Pobliže gledano, potpuna indukcija nije suprotno zaključivanje dedukciji, ona je zapravo primer deduktivne argumentacije jer je njen zaključak utvrđen silogističkim načinom rasuđivanja.

58

Razlika između njih je u tome što se dedukcija ne bavi istinitošću i lažnošću svojih premisa; indukcija je pak metod utvrđivanja materijalne istinitosti premisa.

Dakle, ako su premise i konkluzija iste opštosti reč je o traduktivnom zaključivanju; ako je pak konkluzija opštija od premisa radi se tada o induktivnom zaključivanju; a u deduktiv-nom zaključivanju premise su opštije od konkluzije.

• Deduktivno zaključivanje određuje se kao misaoni proces izvođenja posebnih ili poje-dinačnih sudova iz opštih sudova kojima su oni logički obuhvaćeni. Predmet dedukcije je dijalektičko jedinstvo opšteg, posebnog i pojedinačnog u njihovoj nužnoj povezanosti i jedin-stvu njihovih razlika; a logički sadržaj dedukcije je izvođenje suda iz nužne povezanosti premisa u misaonom kretanju od njihove opštosti prema posebnom i pojedinačnom. Reč dedukcija potiče od latinske reči deducere (izvesti, izvođenje), i time je već postavljena razli-ka prema indukciji, inducere (navoditi, navesti). Deduktivno zaključivanje može se odrediti kao oblik posrednog zaključivanja gde se zaključak izvodi na osnovu opštih logičkih svojsta-va odnosa vezanosti pojmova u premisama, utvrđenih pravilima. Ili, deduktivno zaključivanje je implikacija, pri čemu su premise tog zaključivanja antecedens a zaključak konsekvens te implikacije.

- Ako se zaključak izvodi samo iz dve premise, onda je to jednostavno, prosto deduk-tivno zaključivanje; zaključivanje dedukcijom iz tri i više premisa složeno je ded. zaključ.

- Shodno vrstama sudova kojima su izražene premise, dedukcija je kategorička, hipo-tetička i disjunktivna; te hipotetičko kategorička, hipotetičko disjunktivna, disjunktivno-kategorička i disjunktivno hipotetička.

- Silogizam je najjednostavniji i time najosnovniji oblik deduktivnog zaključivanja, i on onda može biti kategorički, hipotetički, disjunktivni, onda hipotetičko kategorički, hipotetičko disjunktivni, disjunktivno kategorički i disjunktivno hipotetički; zatim enti-mem, sorit, prosilogizam, episilogizam, epihirem.

- Prema formalnom razlikovanju sudova premisa, hipotetička dedukcija se sastoji iz premisa hipotetičkih sudova i zaključaka, ili barem jedne premise izražene hipotetičkim sudom i kategoričkim zaključkom, što je onda hipotetičko kategorički deduktivni zaklju-čak. Takvim zaključivanjem izražava se odnos uzroka i posledice, pa ako se time stavljan-jem razloga stavlja i posledica, onda se dobija modus ponendo ponens, strukture Ako A onda B, A jeste, dakle B jeste. Negacijom posledice drugom premisom, ukida se zaključ-kom razlog sadržan u prvoj premisi, pa se ovaj oblik hipotetičko kategoričkog zaključi-vanja može izraziti Ako A onda B, B nije, dakle A nije. Moguće je još zapaziti moduse Ako A onda B, A nije, dakle B nije, i Ako A onda B, B jeste, dakle A jeste.

- Disjunktivna dedukcija ima premise disjunktivnih sudova, disjunktivno-kategorička dedukcija ima barem jednu disjunktivnu premisu, zaključak pak može biti disjunktivni ili kategorički sud. Mogući modusi, između ostalih su: A je ili B ili C ili D, A nije ni B ni C, dakle A je D; zatim disj.-kat. A je B ili C, A nije B, A jeste C.

- Hipotetičko-disjunktivno zaključivanje dedukcijom izvođenje je suda iz hipotetičkih i disjunktivnih premisa, gde su zaključci ili kategorički ili hipotetički ili disjunktivni. Npr. modus ponendo ponens Ako je A ili B ili C onda A jeste D, A jeste ili B ili C, A jeste D. Izostavljanjem posledice izostavlja se i razlog (modus tollendo tollens): Ako je A ili B ili C onda A jeste D; A nije D; A nije ni B ni C.

- Isto je tako moguće primetiti deduktivni oblik zaključivanja sa najjačim razlogom, a fortiori, koji nije obuhvaćen implikativnim i silogističkim deduktivnim zaključivanjima, a ima oblik A=B, B=C, dakle A=C (Napoleon se rodio iste godine kada i Betove, Betoven se rodio iste godine kada i Hegel, dakle Napoleon se rodio iste godine kada i Hegel). Ovaj oblik zaključivanja svojim premisama izražava odnos tranzitivnosti.

59

Silogizam

Aristotelova nauka o silogizmu počinje odredbom suda pojmom premise: premisa je govor koji potvrđuje ili poriče nešto nečemu. Sud je kategorijalno određen subjektom, kopulom i predikatom. Razlučivanjem sudova razlikuju se premise, pa su one otuda opšte, posebne i po-jedinačne, ili potvrde i odrečne: njihovim međusobnim odnosima može postati silogizam, a silogizam izvorno upućuje na sračunavanje , zapravo, silogizam je dovođenje u nužnu vezu sudova kako bi po nužnosti proizišao neki novi sud.

Za Aristotela ’silogizam je govor u kome kad se izvesne stvari stave nešto različito od stavljenoga nužnim načinom proizilazi samim tim što postoji’. Silogizam je dakle apofantički logos o nužnom proizilaženju nužnosti. Silogizam je misaoni proces kojim se sračunava zbi-vanje realnog poretka stvari, logički proces izvođenja novog suda kao nove stvari iz prethod-nih sudova kao prethodnih stvari na osnovu nužnosti.

Struktura silogizma čini formu silogizma, nju sačinjavaju dve premise i tri pojma, čijim odnosima nužnosti proizilazi treći sud, zaključak.

Suština silogizma je u logičkoj funkciji posrednog, srednjeg pojma, koji obe premise povezuje po nužnosti, što je zapravo izraz ontološkog odnosa supstancije i forme, roda i vrste, opšteg i posebnog. Srednji pojam određuje suštinu silogizma jer spaja ono što će biti sraču-nato u zaključku, pa je zaključak sinteza pojmova, posredovanih srednjim pojmom. Na osnovu obima posredujućeg pojma, prema čemu srednji pojam može biti širi od jednog a uži od drugog pojma, uži od oba ili širi od oba pojma, Aristotel je ustvrdio postojanje tri figure silogizma, a Teofrast i Galen postavili su četvrtu figuru silogizma.

Uz to, Aristotel je razlikovao naučni, dijalektički i sofistički silogizam prema pojmovima istina, verovatnost i neistina. Naučni silogizam izvodi se iz istinitog i prvog i otuda je on kate-gorički, apodiktički i demonstrativni silogizam. Dijalektički silogizam zaključuje iz mnenja, verovatnosti, pa zaključak u njemu pretpostavlja nešto što se odnosi na privid i na verovatno. Sofistički silogizam je zasigurno lažan, on nije prividan, nego nužno neistinit.

U konačnom, figure silogizma za Aristotela nisu slučajni oblici deduktivnog mišljenja, nego nužni i principima zasnovani modaliteti mišljenja ka istinitom mišljenju neoborivim dokazima.

Prema tradicionalnom gledanju formalne logike, silogizam je deduktivno zaključivanje iz dva suda i tri pojma, gde se odnos opšteg i posebnog uspostavlja nužnim posredovanjem veza sudova na temelju logičkog sledovanja. Opšti sud sačinjava prvu premisu, posebniji sud sači-njava drugu, nižu premisu, a zaključak (ili konkluzija) izvedeni je sud iz prethodnih premisa principom logičkog sledovanja. U prvoj premisi opštost suda je određena opštim pojmom (P) koji je uvek predikat u zaključku, druga premisa je po opštosti određena posebnijim pojmom (S) koji je uvek subjekt u zaključku, a između ovih krajnjih pojmova stoji povezujući, srednji pojam (M) koji se ne pojavljuje u zaključku jer ga ima u obema premisama, budući da ih svojim obimom povezuje.

Prema vrstama sudova kojima su izražene premise, silogizam je kategorički, hipotetički i disjunktivni, zatim od ovih sudova kombinovani silogizam, te problematički i analogijski, a povezivanjem više silogizama postaje polisilogizam, skraćenjem pak silogizma i poslisilogi-zma nastaju entimem i sorit.

60

• Kategorički silogizam je deduktivno izvođenje kategoričkog suda iz kategoričkih pre-misa, logičkim sledovanjem pojedinačno i posebnoga iz opšteg, nužnim posredovanjem. Na temelju kategoričkih sledova AEIO, i njihovih različitih mogućih kombinacija, te onda na te-melju položaja srednjeg pojma u premisama, moguće je razlikovati strukture četiri osnovnih figura i njihovih modusa kategoričkog silogizma, kojih logički pravilnih ima devetnaest, nejednako raspoređenih po figurama.

Opšti shematizam strukture figura kategoričkog silogizma u formalnoj logici predstavlja se oblicima:

I MP II PM III MP IV PM SM SM MS MS ----- ------- -------- -------- SP SP SP SP

Uslovi pod kojima je moguća ispravna silogistička argumentacija ovakvih oblika nazivaju se aksiomima ili pravilima kategoričkog silogizma. Sva opšta pravila silogizma odnose se na raspodeljenost pojmova, na kvalitet i kvantitet premisa i kvalitet i kvantitet zaključka.

Osim opštih, postoje i posebna pravila, ili teoreme, za svaku figuru ponaosob, prema kva-litetu i kvantitetu premisa i zaključka.

Prema ovim opštim i posebnim pravilima (aksiomima i teoremama) mogu se sačiniti pravilni modusi silogističkih figura. Iz toga proizilazi kako je prva figura supsumcije, druga opozicije, treća eksepcije (izuzimanja) a četvrta obrnute supsumcije; premda je to samo prib-ližno određenje smisla i karaktera silogističkih figura i njihovih modusa.

Isto je tako zanimljivo pitanje da li postoji osnovni aksiom silogizma uopšte, kojim se svaka figura dokazuje ali koji nije dokaziv. Po jednom mišljenju taj aksiom je aksiom o sva-kom i nijednom, po kome ono što vredi o svima vredi takođe i o ponekom i pojedinom, što pak ne vredi ni o jednom ne vredi ni o ponekom niti o pojedinom. Drugim gledištem aksiom se postavlja s smislu: oznaka oznake je oznaka same stvari, pa što protivreči oznaci protivreči i samoj stvari. Prvi aksiom zapravo govori o obimu, a drugi o sadržini silogizma.

Aristotel savršeni silogizam prvog modusa prve figure (Barbara: MaP, SaM / SaP, ili aaa) određuje ovako: kada se tri termina, ili pojma, među sobom tako odnose da je donji pojam sadržan u srednjem a srednji sadržan ili nije sadržan u gornjem, tada nužnim načinom postoji savršeni silogizam između krajnjih pojmova. Drugim rečima, ako je A afirmirano (potvrđeno) o svakom B, a B o svakom G, tada je nužnim načinom A afirmirano u svakom G. Otuda ova forma silogizma je neoborivi neposredni dokaz očevidnog istinitog mišljenja. Aristotel je lo-gički i psihički bio ubeđen u njenu neosporivost istine, jer je sasvim prirodna u procesu deduktivnog zaključivanja, a to nadalje znači: samo je u prvoj figuri subjekt manje premise subjekt zaključka, a predikat veće premise predikat zaključka; dalje, samo je u njoj zaključak univerzalno-afirmativni sud, i zatim, samo su njeni modusi sačinjeni od zaključaka svih vrsta sudova po kvalitetu i kvantitetu (AEIO). Valjanost modusa prve figure Aristotel je dokazivao principom dictum de omni et nullo, a sve druge figure silogizma dokazivao je svođenjem na prvu figuru, dakle redukcijom.

Redukcija silogizma logički je postupak izlaganja ekvivalencije modusa drugih figura modusima prve figure, i ona može biti direktna, ako se događa konverzijom stavova ili premeštanjem premisa, i indirektna, ako se događa obverzijom i kontrapozicijom stavova (sudova) ili formom hipotetičkog zaključivanja koja je reductio ad absurdum. Zapravo, svako je slovo u nazivima modusa uputa za svođenje drugih figura na prvu figuru silogizma, a sva imena njihova počinju na B, C, D ili F, pa se modusi početnog slova B svode na modus prve figure Barbara, svi modusi početnog slova C na Celarent, sa D na Darii, a sa F na Ferio.

61

• Hipotetički silogizam sačinjen je iz hipotetičkih sudova u premisama i zaključku, da.-kle to je misaoni oblik deduktivnog izvođenja hipotetičkog zaključka iz hipotetičkih premisa. Pojavni oblici hipotetičkog silogizma sve su figure i modusi kategoričkog silogizma, a oblik prve figure hipotetičkog silogizma ima strukturu: Ako M onda P, Ako S onda M, dakle Ako S onda P. Hipotetičko-kategorički silogizam ima za gornju premisu hipotetički sud, donju premisu u obliku kategoričkog suda, a zaključak kategorički sud: Ako M onda P, M jeste, dakle jeste P (modus ponendo ponens); Ako M onda P, Nije P, Dakle nije M (modus tollendo tollens).

• Disjunktivni silogizam je deduktivno izvođenje disjunktivnog zaključka iz disjunktiv-nih premisa, prema figurama i modusima kategoričkog silogizma. Isto tako postoje i fugure i modusi disjunktivnog silogizma, a jedan od oblika takvog zaključivanja ima strukturu M je P1

ili P2, S1 ili S2 je M, Dakle S1 ili S2 je P1 ili P2. Hipotetičko-disjunktivni silogizam deduktivno je izvođenje zaključka iz hipotetičke i disjunktivne premise, a jedan od oblika je: Ako je M onda je P1 ili P2, Ako je S1 ili S2 onda je M, Dakle ako je S1 ili S2 onda je P1 ili P2.

U konačnom, prema saznajnoj vrednosti hipotetičkog silogizma, istinitost konsekventa proizilazi iz istinitosti antecedenta, iz neistinitosti konsekventa neistinost antecedenta, a iz istinitosti konsekventa ne sledi istinitost antecedenta, niti iz neistinosti antecedenta sledi neistinost konsekventa. U disjunktivnom silogizmu disjunkti su ili komplementarni ili se međusobno isključuju, ako se pak isključuju, onda zaključak ili potvrđuje ili osporava disjun-kte na osnovu osporavanja ili potvrđivanja disjunkta u drugoj premisi.

Ovde se postavlja i problem dileme (di-lemma, dvojna pretpostavka), a to je argument koji se sastoji iz hipotetičkih i disjunktivnih premisa. Dilema je argumentacija gde je velika pre-misa konjuktivna tvrdnja dva hipotetička suda a mala premisa alternativni sud, koji tvrdi antecedense velike premise ili osporava konsekvense prve premise. Dileme se rešavaju i opo-vrgavaju ’provlačenjem između rogova dileme’, ako navedeni disjunkti ne iscrpljuju sve mogućnosti, ili ako se pokaže kako jedan ili drugi antecedens vode konsekvensima koji su različiti od navedenih.

• Postoji i problematički silogizam, deduktivno izvođenje problematičkog zaključka iz prethodnih problematičkih premisa. Oblik ove strukture je M je možda P, S je možda M, dakle S je možda P. Oblik problematičko-kategoričkog silogizma strukture je M je možda P, S je M, Dakle S je možda P. Sličnog su oblika analogijski silogizmi, prema relaciji analogije, M je slično P, S je slično M, Dakle S je slično P. Analogijsko-kategorički oblik je M je slično P, S je M, dakle S je slično P.

62

Polisilogizam čine dva ili više silogizma, prosilogizam je silogizam u polisilogizmu čija je konkluzija premisa drugog silogizma, a taj drugi silogizam je episilogizam u odnosu na pro-silogizam. U progresivnom polisilogizmu zaključivanje je od opšteg ka manje opštem, a u regresivnom silogizmu zaključivanje je od manje opšteg ka opštijem. U polisilogizmu mogu biti samo po jedna negativna i jedna partikularna premisa. Skraćeni polisilogizam, u kome su izostavljeni svi zaključci osim poslednjeg i sve veće ili sve manje premise naziva se sorit.

Aristotelov sorit je skraćeni polisilogizam u kome su izostavljene manje premise svih silogizama, a Goklenov sorit ima izostavljene veće premise svih silogizama osim prvog. U Aristotelovom soritu samo jedna premisa može biti negativna, a ako je jedna negativna to onda mora biti poslednja; zatim, samo jedna premisa može biti partikularna, i to prva. U Goklenovom soritu samo jedna premisa može biti negativna, i to prva, i samo jedna može biti partikularna, i to poslednja.

Isto tako, postoji i skraćeni silogizam, entimem, to je onaj silogizam u kom je izostavljena jedna od premisa ili zaključak (Sokrat je filozof, Dakle čovek). Epihirem je neka vrsta skra-ćenog složenog silogizma u kome su izostavljene premise.

Antilogizam, ili protivrečna trijada, jeste trijada sudova u kojoj su dva suda premise jed-nog valjanog silogizma, dok je treći sud kontradikcija njegovog zaključka: silogizmu koji se može interpretirati kao MP=O, SM=O, dakle SP=O ekvivalentan je antilogizam MP=O, SM=O, dakle SP≠ O, jer su premise prvog silogizma nespojive sa kontradikcijom ovog zaklju-čka, pa su tri potonja suda u antilogizmu međusobno protivrečna, i otuda ne mogu biti sva tri istinita. Strukturu antilogizma sačinjavaju dva univerzalna i jedan partikularan sud; nadalje, univerzalni sudovi imaju zajednički pojam koji je jednom pozitivan a jednom negativan, dok partikularni sud sadrži preostala dva pojma. Ako su zadovoljena ova tri uslova, onda je svaki silogizam ispravan ako odgovara jednom takvom antilogizmu.

Na temelju kritike tradicionalnog gledanja formalne logike na bit zaključivanja, Hegel sve zaključke kao forme uma razmatra prema momentima dijalektičkog kretanja zaključka, a oni su pak zaključci postojanja, refleksije i nužnosti. Samokretanje zaključka počinje zaključkom postojanja, ili kvalitativnim zaključkom, koji je svojom posrednošću najpre u odnosu na poje-dinačno, posebno i opšte, gde je pojedinačno supsumirano pod posebno a posebno pod opšte, što onda predstavlja istinu formalnog zaključka razuma. Zaključak refleksije refleksivno je jedinstvo pojedinačnosti i opštosti, u kome je ono pojedinačno određeno kao opštost, i poka-zuje se kao zaključak sveukupnosti, indukcije i analogije: zaključak sveukupnosti sadrži pojedinačne odredbe koje stoje u osnovi opštosti, ali koje još nisu opštost pojma; indukcija je zaključak iskustva kao subjektivnog, on obuhvata pojedinačnog u rodu a preko roda s opštom određenošću; analogija je pak zaključivanje na osnovu svojstva stvari mnoštva istog roda. Svo se zaključivanje dovršava zaključkom nužnosti, a on je kategorički, hipotetički i disjunktivni, dakle prema momentima suda ali i prema odnosu ekstrema zaključka. Ovim se dovršava i subjektivitet pojma, u svim momentima njegovog ospoljenja, nakon čega se onda stupa u područje objektiviteta pojma, na putu pojma ka apsolutnom pojmu.

63