BARBARANADEL

BELŠAZAROVA KĆI

Prevela Gordana Subotić

ξNaslov originalaBarbara Nadel

Belshazzar's Daughter

Malkolmu i Aleksis,s ljubavlju

Prvo poglavljeSoba. Četvrti sprat, na zidovima mrlje od katrana i nikotina. Prozor:

prljav, umrljan naslagama lepljive crne prašine. Nije u tome problem.Neki prozori nemaju pogled. Neki pružaju samo odraz, poputogledala.Stolice i sto. Grubo izdeljani kao sirotinjski komadi nameštaja kakve

seljaci iz okoline imaju u svojim udžericama prženim suncem. Ali ovonije selo. Vazduh je gust, gotovo tvrd. Grad se davi u ljubavnoj vezi smotorima na unutrašnje sagorevanje.Nijednog zvuka osim saobraćajne buke. Zaglušujuća tišina u utrobi

grada.U sobi je i krevet. Mali, uzan ležaj. S gvozdenim uzglavljem i s

nizom tvrdih hladnih šipki. Praktičan, podseća na one u bolničkimsobama, zatvorima, popravnim domovima: truo, oštećen.Kao da je u njemu nedavno bilo žestokih aktivnosti; posteljina je

naborana poput staračke kože. Umrljani pocepani jastuk leži napodu. Utroba mu podrhtava pri slabašnom strujanju vazduha napodu. Sitno sivo i belo perje zauvek izvrnuto u kratke neprekidnetalase.Ne oseća se, međutim, miris seksa, onaj slab slatkast vonj koji se

čak ni pranjem ne može ukloniti. Preko puta kreveta, okačeno nazidu, ogledalo u kom se vidi odraz onog što je iznad ležaja. Prioštrom pokretu, muve što su poput ćilima prekrile posteljuuskomešaju se i razlete. Mnogo je krvi. Krv koju dušek nije upio cedise niz ruku, s pruženog prsta kaplje na pod. U razrogačenim očimaizvrnutih ženica počiva nepomičan, tih odraz otvorenih vrata. Odrazu odrazu draž beskonačnosti.Prazna boca kotrlja se preko pohabanog tepiha i zaustavlja se

ispod stola naletevši na praznu paklicu cigareta. Vrata škripe vrlotiho na starim, zarđalim šarkama i neočekivana mučnina ubrzano sepojačava. Suviše brzo da bi se mogla obuzdati.Ljuljajući se, vrata se još malo otvaraju i laki koraci trče gotovo

bešumno dole i napolje, na ulicu.Vrata ostaju otvorena i muve se ubrzo ponovo skupljaju. Zvuk

koraka nije još ni sećanje, a muve se već vraćaju svom obroku.Naprsla ljuštura rasula je svoje izobilje na sve strane. Muve prave

veliku pokretnu šaru na zidu klizeći i spuštajući se zajedno skretanjem guste tečnosti. Moraju da budu brze. Vrelo sunce uskoroće je osušiti i postaće neupotrebljiva. Muve to znaju i brzo senapijaju.Poslednji čas tog popodneva, s osmoricom bogatih razmaženih

mrzovoljnih dečaka uzrasta između petnaest i sedamnaest godina,bio je naporan. Punom parom su radili gramatiku, što verovatno nijebila dobra zamisao, ali kakvog su izbora imali? Testovi će biti zanepunih nedelju dana, a nijedan učenik nije spreman, čak ni bolnoposvećena, zabrađena brigada devojčica iz Burse. A ko bi mogao ida im zameri? Samo nekoliko njih poznaje osnovne pojmoveengleskog jezika, a satima treba da sede zatvoreni u zagušljivojprostoriji u najtoplijem mesecu u godini... Ni on sam nije želeo dabude tu! Ali uistinu nije imao izbora. Nikad nije imao izbora.Ali sad odlazi kući. Konačno je nastupio najbolji deo dana. Premda

je i dalje bilo toliko toplo da se nije moglo disati, vazduh je pružaoosećaj neznatnog olakšanja koje donosi neprimetno približavanjevečeri. Nagoveštaj noći i lagan pad temperature postajali sustvarnost. Čak mu ni šetnja do autobuske stanice nije bila neprijatna.Naravno, pod uslovom da ne mora da živi u toj mrtvoj gradskojčetvrti u kojoj je zamrla i trgovina.Četvrt Balat. Šest dana u sedmici hodao je njenim prljavim ulicama,

krivudavim zamršenim sokacima, ali nikad mu nije dosadilo. Ta četvrtje odisala dikensovskom lepotom. Dejvid Koperfild, Pip, gospodinDžingl, Fejgin: svi bi sasvim dobro pristajali u Balatovom okruženjusiromaštva, sitnih prestupa i živopisne neurednosti. Naročito bi seFejgin savršeno uklopio. Jevreji, stare jevrejske porodice, jedino ječega Balat ima u izobilju.Nisu baš bili upadljivi, ti stari stidljivi mali Jevreji u zimskoj odeći što

su stidljivo mrmljali na nekom jeziku koji su čuvali samo za sebe,tajanstvenom kakvi su i sami bili. Da mu ljudi nisu pričali o njihovompostojanju, teško da bi uopšte i znao da ih ima ovde. Izmešali su se.Sumnjičavi prema strancima, kad bi naišli na nekog iz spoljašnjegsveta, koji ih je uglavnom mrzeo, okretali su lice prema zidu odopeke, betona, kamena dok se stranac približavao i udaljavao.Vekovima je Osmansko carstvo, sada Republika Turska,predstavljalo bezbedno utočište za Jevreje. Bilo je čuveno po

humanom stavu prema njima. Ali stari, sumnjičavi običaji, usvojeni ustrogim školama zapadne Evrope, sporo umiru. Nema tu ničegličnog.Naravno, u korenu toga su ekonomski razlozi. U "boljim" delovima

grada, hiljade bogatih Jevreja i onih srednje klase žive isto kao iturska većina. U Balatu je, međutim, drugačije. Kad nema novca iudobnosti, postaju važniji ostali, dublji razlozi. Tradicija, pravila,predrasude.Robert je skrenuo za ugao i ušao u bezimen zmijoliki zaobilazni

sokak što izlazi na glavnu ulicu i na autobusku stanicu. Izuzetno jesparno. Teško mu je i da korača nogu pred nogu. Zastao je izavukao ruku duboko u džep košulje, tražeći cigarete i upaljač. Zanjega je prednost življenja u gradu poput Istanbula sloboda da pušinasred ulice, ne izazivajući neodobravajuće poglede. Koliko se sverazlikuje od Londona. Na mnogo načina. Pripalio je cigaretu i dubokouvukao dim.Dok je stajao i pušio gledajući udaljen gust saobraćaj u smeru u

kom je pošao, iza njega su se uz škripu otvorila vrata. Okrenuo seda pogleda. Nije bilo ničeg osim zatvorene, vrlo stare stambenezgrade. Sve je bilo zatvoreno izuzev malih drvenih vrata u prizemljukoja su se zaljuljala i zaškripala, slabo pričvršćena ukrasnimgvozdenim šarkama. Okolo nije bilo nikog. Kasno popodne unenastanjenom Balatu bilo je tiho kao prizor sablasnog grada izvestern filmova. Ali Robert je znao da je to samo privid. U Balatu živihiljade ljudi. Čim je stranac otišao, stotine starih Jevreja odvojilo seod zidova, pretvorilo se iz kamena u blesak, iz tišine u nerazgovetnobrbljanje. Onako visok gotovo dva metra, s kosom boje siroveborovine, Robert je znao šta misle. Znao je kakvim ga strancemsmatraju.Vratio se, ali je samo krajičkom oka uspeo da primeti neki pokret.

Iznenada se našao licem u lice s nekim ko je upečatljivo ličio nakepeca ili malog šumskog duha, koji je stajao u vratima s rukom nazarđaloj šarki. Sitna žena odevena u crno gledala ga je uplašeno inepoverljivo. Zatim je spustila pogled, oči su joj tonule u tlo podnogama dok se polako povlačila unazad nestajući u dubini senedoma koji joj je, tako stidljivoj, bio zatvor. Dok ju je gledao kako ulazi,u svest mu se zarila oštrica sažaljenja. Nije bilo načina da joj objasni

da je bezbedna, da joj ne želi zlo. Samo je nekoliko njih govoriloturski, još manje ih je znalo engleski, i po svemu što je znao, ona bimogla biti jedna od onih nesrećnica s brojem istetoviranim naručnom zglobu, podlaktici ili na zadnjici. Neki Jevreji iz istočneEvrope i Nemačke odmah posle rata skrasili su se u relativnobezbednoj Turskoj. Nazivi Balzen, Aušvic i Ravensbrik još im, poslečetrdeset sedam godina, odzvanjaju u ušima. Žena je nestala.Robert je popušio cigaretu i bacio opušak. Potpeticom ga je duboko

zario u debeli sloj prašine na ulici. Osećao se bolje posle ovogpredaha i upravo je hteo da nastavi put prema kući kad se navratima stambene zgrade ispred njega pojavila još jedna osoba.Premda mu je bila poznata, toliko se iznenadio da je isprva gotovonije ni prepoznao. Na stranu dronjave crne farmerke i staromodnavrećasta majica, ali lice joj je svakako bilo prepoznatljivo. Malo jeisturio glavu napred da bi bolje video. Da li je moguće? Natalija? UBalatu? Figura se pokrenula. Pogledala je uz ulicu, a zatim se,okrenuvši se prema njemu, ukočila.Sve se dogodilo veoma brzo. Nasmejao se i mahnuo joj u znak

pozdrava. Ona se povukla, spustila je pogled kao ostali stanovnicičetvrti, okrenula mu leđa kao da pokušava da se stopi sa zidom.Robert je zakoračio napred i upravo je zaustio da nešto kaže kad jeona, vidljivo drhteći, odskočila u stranu i potrčala niz sokak premaglavnoj ulici.Zapravo i ne razmišljajući šta radi, Robert je krenuo za njom.

Nesvestan svega oko sebe, potrčao je. Natalija je gotovo nečujnotrčala ispred njega, vitka, vrane kose, privlačna. Uplašeno je bežala.Od njega? Da je imao vremena, osetio bi se uvređeno Ali nije imaovremena, a ona je bila brza, brža nego što je mogao da zamisli.Baš pre nego što je stigla do kraja krivudave zaobilazne ulice,

Natalija je naglo skrenula levo. Robert ju je gotovo sustigao. Dok jeskretala, na trenutak ju je uhvatio. Zgrabio ju je dugim jakim prstima,ali nije mogao da joj stegne koščato rame. Povukao je ruku kao dase opekao. Ramena kost joj je štrčala ispod jeftinog pamuka. Nijebila puna i seksi kakvu je pamtio. Da nije pogrešio? Da to nije nekodrugi? Ubrzala je zadihana, uspaničena od njegovog dodira. Robertje stao.

Našao se u dvorištu, svuda oko njega bili su prozori i niska zelenavrata. Kao i obično, nigde žive duše. Ispred njega se, uzana poputtunela, protezala ulica niz koju je Natalija nestala. Kad je zadihanzastao oslonivši se rukama o kolena, pogledao je u dubinu prolazakoji je ličio na uzgajalište zečeva. Video je samo da nema ničeg.Svetla, pokreta, boja, Natalijine nestale figure...Stajao je tako nekoliko sekundi da bi se pribrao, a onda se

uspravio. Otišla je. Popodnevni vazduh zasićen smogom nijeuznemiravalo ništa osim njegovog disanja. Ošamućen, izašao je izdvorišta i zastao. Pogledao je tri-četiri puta uz i niz sokak, ali nije jeugledao. Ulica je bila tiha poput dvorišta iz kog je upravo izašao, čulose samo brujanje saobraćaja s glavnog puta nedaleko u severnomdelu grada. Uputio se ka ohrabrujućim zvucima ljudi i motora upokretu, um mu je bio poput mračne jame pune uznemirenosti iljutite neverice nad onim što su mu oči i ruke upravo otkrile. Moždaje previše bio izložen suncu. Možda mu je vrelina opila čula. Ipak, toje bilo njeno lice! Svakako nije bilo sumnje kad je takvo lice u pitanju!Tako lepo i još čulno, negovano i pomalo divlje. Gospode, mora dakrene kući! Ako sad počne da razmišlja o njoj i pođe premaprodavnici...Nesigurno je hodao prema autobuskoj stanici, dok se svakim

korakom oko njega pojačavala buka koju su pravili ljudi i automobili.Kao san, takvo mu je bilo malopređašnje iskustvo, no ipak je znaoda je budan. Svet u Glavnoj ulici, ceo Istanbul, suviše su bučni i nametljivi da bi dozvolili bilo kakvu sumnju u to. Pre osamnaestmeseci pripisao bi to lekovima i to bi i bio uzrok. Ali...Pogledao je iza sebe ka izlazu iz kog je upravo stigao. Iz ugla iz

kog je posmatrao, zgrade na obema stranama ulice uskog prolazasad su mu izgledale vrlo blizu jedna drugoj. Kao da su bilenapuštene, zatvorene. Napolju je bilo preko trideset stepeni, aliRobertu Kornelijusu se sledila krv u žilama."Džukelo pokvarena!", glasno je rekla, držeći ruku načičkanu

nakitom na ružičastoj oteklini iznad desnog oka. Nije mogla daveruje. Opet! Već drugi put su je za nekoliko dana istukli i nisu jojplatili. Zašto, za ime sveta, ti ljudi misle da imaju pravo na to? To jebila usluga kao i svaka druga. Da li bi uzeli hleb iz pekare, a zatimistukli pekara da mu ne bi platili? Naravno da ne bi! Ali prostitucija?

Prostitucija je, naročito ona staromodna i vrlo česta, nešto sasvimdrugo. Bila je svesna rizika, uvek je bila svesna, ali to još uvek nijepružalo odgovor na pitanje zašto. Muškarci su želeli seks,prostitucija im je pružala seks. Zašto su joj onda mahali ispred licanovčanicom od dvadeset hiljada lira da bi joj zatim naplavili oko?Zašto je jednostavno ne uzmu i ne završe s tim? Zbog griže savesti?Zbog iznenadnog prizora žene bez ijedne lire, pocepane materice isa desetoro dece koja čekaju po povratku kući? Zbog sećanja namladost kad je seks bio besplatan, a život nije vredeo tako malo?Ali nije se osećala bolje od tog saznanja. Ništa osim novca neće joj

zaustaviti bolno zavijanje u stomaku i neizdržljivu potrebu da popijenešto više od čaja."Dvadeset hiljada jebenih lira!", izjavila je tihim ponoćnim ulicama

Balata.Trideset jedna godina povlađivanja niskim muškim strastima na ulici

ništa nije donela Liji Delmonte. Prostituisanje nije bilo lak izbor.Svakako ne kao u filmovima sa automobilima, podvodačicamavisoke klase i šerbetom. Naravno, kad je bila devojka, nije bilo takonaporno kao sad. Tada je prozvala sebe Dolores i zvanično je bilazaposlena kao plesačica. Madam Lili ponosno vam predstavlja,pravo iz Madrida, Španije, Dolores, divlju i strasnu Ciganku,plesačicu flamenka! Samo sećanje na to teralo ju je na plač. A svi tivojnici, mornari, mladi bogati momci izašli u provod, koji su prošlikroz njene ruke, nisu primećivali razliku. Njeni preci su došli izSevilje, iz Toleda, ili iz neke slične rupe koju je i bog zaboravio i jezikladino kojim je u detinjstvu govorila trebalo je da bude sličanšpanskom. Za njih je bio dovoljno sličan. A ona je bila Dolores: bila jeegzotična, bila je divna i uto vreme je nesumnjivo mogla da pleše. Aliviše ne može. Kad je prešla četrdesetu, Dolores se osećala kao da jeosuđena na smrt. To je bilo pre pet godina. Pet godina je ponovo bilasamo Lija. Jednostavno Lija, dovoljno dobra samo za brzi seks uzneki zid.I ostala je bez novca. Ona i Lili, Madam Lili, kako se zvala u

mladosti, dugovale su tri meseca stanarine za bednu garsonjeru ukojoj su živele. Lija je bar pokušavala da dođe do posla, ali Lili - šestgodina starija od Lije, ugojena, bubuljičava, izmučena groznimproširenim venama Lili više nije bila oduševljena radom na ulici.

Večeri je uglavnom provodila jedući, pušeći i slušajući mračnuarapsku muziku na radiju.Lija je skrenula iza ugla i našla se ispred ulaza u ruiniranu zgradu u

kojoj je živela. Na kakvom će mestu završiti! Prljav konak, samo petminuta hoda udaljen od jednako prljavog u kom je rođena. Šta sedogodilo sa svim snovima koje je pažljivo gajila dok je biladevojčica? Šta se dogodilo s velikim majčinim planovima za nju? Dapre dvadesete postane ljubavnica predsednika republike! Kakvosranje!Lija je pogledala prema prozoru malenog stana u prizemlju koji je

delila sa svojom nekadašnjom madam. Svetla su bila upaljena i kroztanku zavesu požutelu od nikotina jasno je videla Lili. Već se vratila.Ako je uopšte i izlazila. Liji se steglo srce. Nije mogla da se suoči stim. Lili i njeno večito kukanje zbog novca i grozne scene pri svakompogledu u ogledalo. Liji je bilo potrebno piće. Pomogla bi joj jakavotka ili rakija, makar samo jedna. Ali gde, do đavola, da nađe novacza alkohol? Prisilila je sebe da uđe u slabo osvetljen ulaz, oči su jepekle od suza koje je jedva zadržavala. Učmalost je bila najgora odsvega. Mogla je da se pomiri s glađu, s činjenicom da ne može sebida priušti lepe stvari, s nepoštenjem; ali učmalost! Uvek istazaprepašćujuća učmalost...Tad se setila. Zaustavila se. Naravno! Stari Mejer, Rus s poslednjeg

sprata. Vrištavi Mejer. Usamljen, nedruštven lud govorili su neki. Alije uvek imao piće, mnogo pića. Zbilja neobično. Za nju je bila tajnazašto je neko ko ima toliko novca da može da plaća ne samoiznajmljen stan već i cigarete i bocu votke dnevno izabrao da živi uprljavoj pacovskoj rupi poput Balata. Odagnala je te misli i zamislilaprijatan ukus čistog alkohola na jeziku. Pod uslovom da se ovaj nedere, da otrpi njegovo nerazgovetno buncanje i zatvori čula predsmradom njegove sobe, Mejer je bio siguran ulog. Njegova prljavaboca mogla bi da postane njena prljava boca i u njegovom stanuuvek ima mnogo cigareta razbacanih poput komadića krede po podui na krevetu. Piti s luđakom je krajnje rešenje, ali bila je očajna.Šunjala se pored vrata svog stana u prizemlju, oprezno da bi

izbegla škriputanje podnih dasaka, i krenula uz stepenice. Naravno,da je znala, nametljiva Lili bi želela da učestvuje u zabavi, no Lija jeodlučila da će ga, bude li kakvog pića, uzeti ona, samo ona. Ona je

bar pokušavala da nađe neki posao. Lili nije zaslužila piće. ZgodnaMejerova rupčaga je Lijin lek. Liznula je usne i krenula napred.Teško je bilo njenom neuvežbanom telu da se popne uz tri niza

stepenika do poslednjeg sprata. Konačno je, s ogromnimolakšanjem, izbila na najvišu terasu i na svež vazduh. Stala jepodbočivši se, da povrati dah. Na balkonu su bila troja vrata. Iza njihsu se nalazile sobice nalik udžericama. U prvim dvema su živeliAbrahamsovi i njihovo potomstvo koje se stalno umnožavalo.Poslednja, na kraju terase, bila je Mejerova soba.Kad se malo povratila, Lija se usredsredila na svoj izgled. Starac je

potpuno lud, ali to nije opravdanje da se pojavi neuredna. Star je, alije ipak muškarac. A ona je žena, žena od zanata. Još ima maloponosa. Malo pudera na bolno modro oko, sloj ruža ovde, senka zaoči onde...Popravila je rukama periku boje kane i uverila se da stoji kako

treba. Ta perika je bila ostatak srećnijih vremena kad je imala višenovca. Kad ju je nabavila, zapravo joj nije ni bila potrebna. Možda jetada pronicljivo sagledala svoju budućnost. Vrckajući je prošla poredprljavih vrata sobica porodice Abrahams.Mejerova vrata su bila otvorena. To nije bilo neobično; starac ih

retko zatvara tokom letnjih meseci. Njegov sobičak je osunčangotovo celog dana i svež vazduh mu je neophodan i zbog zdravlja izbog udobnosti. Svetio je, međutim, bilo isključeno. To nijepredskazivalo ništa dobro. Znači da je verovatno ispio sav alkohol izaspao. Lija nije znala šta da radi. Htela je piće, a da ovako budepreveslana...Razmatrala je mogućnosti. Mogla bi da probudi starca i da mu traži

piće, rizikujući time njegov opravdan izliv besa. Može da ode žedna ipotištena. Ili...Ili, ako je Mejer mrtav pijan, mogla bi da upali svetio, da uđe i

potraži po sobi ostatke votke u ispražnjenim bocama. Verovatnoneće naći mnogo, ali bila bi joj dovoljna i kap. Teško da bi seprobudio dok ga neko ne bi prodrmao, a ona je bila očajna.Blago je gurnula vrata nogom propustivši tek toliko svetlosti da

obasja dno njegovog kreveta. Zapahnuo ju je kiselkast vonj izbljuvkaili je to bio miris trulog povrća? Nije. Mirisalo je na zagorelu hranu, nameso. Prljavo matoro kopile! Bože, trebalo joj je to piće. Znala je da

je prekidač za svetio odmah pored vrata, ali nije mogla da ga vidi.Potražila ga je. Razmahanom rukom bučno je parala po jeftinomgipsanom zidu dok je tamnocrvenim noktima pokušavala da nađeprokletu izbočinu. Našla ju je.Prekidač je škljocnuo i sobu je iznenada preplavila žućkasta

svetlost jedne jedine prljave sijalice. Na trenutak zapravo nije niznala šta gleda. Isprva joj se, na njeno iznenađenje, učinilo da jeneko bacio gomilu stare odeće i hrpu mesa na krevet. No onda jeugledala oči ulepljene krvlju ali otvorene, razrogačene i ukočene;zurile su pravo u nju. Od usta naniže, sve do prepona, Mejer je biosamo masa krvi i izmešane utrobe. Bio je tako iskasapljen da mu ještrčalo čak i poneko rebro, belo, ukočeno, prekriveno samo tankimslojevima sirovog iskidanog mesa. Užasnuto je, opčinjeno gledalašta je ostalo od jetre koja se odvojila i lepljivo iscurila na posteljinunatopljenu krvlju svud oko tela. Lija je osetila kako joj se gorkastatečnost penje u ždrelo, ali nije mogla da odvoji pogled. A i smrad!Stavila je ruku na usta i štucnula. Ceo dan nije ništa jela i vrela žuč izstomaka, jedino što je bilo u njemu, opržila joj je grlo.Još jednom je pogledala njegovo telo, utrobu, oči, kosu, zid iznad

kreveta... zid...Bio je tamo. Nacrtan u krvi. Ogroman, oštrih ivica naglašenih

osušenim crvenim kapljicama i mrljama: kukasti krst.Svaka trošna jevrejska kost u njenom telu vrištala je prepoznajući

ga. Kisela žuta žuč zapenila joj je između prstiju stisnutih na ustima,a zatim je zavrištala. Nije se pomerila. Nije se pomerila čak ni kad jegospodin Abrahams iz susednog stana došao da vidi šta se događa.Samo je vrištala.Dvadeset minuta kasnije, kad su stigli prvi policajac i lekar, Lija je,

nogu mokrih od sopstvene mokraće, i dalje vrištala. Vrlo dobro jeznala šta znači kukasti krst."Inspektor Ikmen?"Poluopružen na kauču, čovečuljak je držao slušalicu uz desno uvo,

ali su mu oči bile sklopljene. Bilo je mračno. Još je, očigledno, gluvodoba noći. Nije vreme za telefonske razgovore niti za bilo šta drugoosim spavanja."Sulejmane?", zarežao je. "Šta hoćeš?"

Glas s druge strane duboko je udahnuo, a zatim uzdahnuo."Dogodila se nesreća, gospodine. Vrlo neprijatan slučaj. U Balatu."

Drugo poglavljeObično pribran, Sulejman je govorio dubokim, neuobičajeno

roptavim glasom, gotovo kao da drhti. Četin Ikmen je poluotvorenihočiju, donekle iznerviran, primetio da je još u odeći od prethodnogdana. Nije bilo lako živeti s Fatmom kad je trudna, a on prinuđen natromesečno stiskanje na kauču. Ikmen je uzeo paklicu cigareta izdžepa izgužvanog sakoa i pripalio jednu."Onda, ko je umro?" Zvučao je malodušno."Jedan starac, gospodine. Stari Jevrejin iz Balata. Sused, gospodin

Abrahams, kaže da je žrtva Leonid Mejer. To jest, koliko je mogao daga prepozna.""Gde je i kako je umro?""U svom stanu, gospodine." Sulejman je zastao. Nastupila je

napeta neprijatna tišina. "Što se tiče načina na koji je umro,inspektore... pa, mislim da je bolje da dođete i da sami vidite. Lekarje već ovde, ali... Nikad ranije nisam video ništa slično. Nikad."Ikmen je počeo da se budi. Nije mu se učinilo. Sulejman je bio

uznemiren, a njemu treba baš mnogo da mu naruši hladnokrvnost.To znači da je ovo baš loše. Gadno. Sranje."U redu. Gde si?""Na kraju Favzi-pašine ulice, u suprotnom smeru od Karije.

Videćete kola, a postavio sam i ljude ispred ulaza u zgradu.Poslednji sprat.""Ima li svedoka?""Ovde je žena koja je našla telo, susetka, ali ona je još u šoku,

gospodine.""U redu, stižem.""Oprostite, gospodine, što sam vas probudio..." Sulejmanov glas se

pretvorio u zvuk nalik ridanju. "Mislim da treba da ponesete...""Znaš da nikad ne radim bez toga, Sulejmane.""Naravno, gospodine, videćemo se.."Doći ću što pre."Četin je spustio slušalicu na ležište i ugasio cigaretu u jednoj od

brojnih pepeljara. Protrljao je lice, umorno se podigao na noge inesigurno krenuo kroz sobu do prekidača za svetio. Kad je udarioprstom prekidač, sobu je preplavila bela, hladna, slabašna, treperava

neonska svetlost, delujući na njegove umorne oči kao šaka peskabačena u lice. U ovakvim prilikama Četin je želeo da obavlja nekiobičan posao: u banci, da vozi taksi, da radi u hotelu bilo šta osimslužbe policijskog inspektora.Ipak, istini na volju, šta je drugo mogao i da radi? Posle dvadeset

dve godine provedene u policiji, to više nije bio samo posao. Postaoje loša navika, poput pušenja i ispijanja alkohola, njegov neraskidivdeo. Povlačenje bi izazvalo bolan sindrom odustajanja. Bolnotrepćući, uputio se u kuhinju.Kad je prošao pored sudopere, uhvatio je svoj odraz u malom

napuklom ogledalu iznad daske za ceđenje sudova. Osvetljenootpozadi nemilosrdnom neonskom svetlošću koja je dopirala izdnevne sobe, u njega je buljilo njegovo sopstveno pocrnelo lice,senka od obrazovanog čoveka, ožiljci, bore, a tamo gde su munekad bili obrazi, zjapile su rupe, kao na lobanji. Iako se policijskiposao nikad ne bi mogao opisati kao dosadan, ne doprinosi naročitoizgledu onog ko se njime bavi. Stres, neredovno radno vreme, dugisastanci u zadimljenim prostorijama, leševi...Otvorio je vrata iskrivljenog ormarića ispod sudopere i uzeo

neotvorenu bocu iz dugačkog niza istih boca. Englezi setio sečasova jezika na koledžu smatraju psa najboljim čovekovimprijateljem. Ali Četin se nije slagao s tim. Konjak je, po njegovommišljenju, daleko nadmoćniji prijatelj. Pomaže mu da razmišlja, utičemu na čir, uverava ga da može da se izbori s nehumanošću poslakojim je izabrao da se bavi. Ubistva. Kad se i zašto upustio u to?Nikad se nije navikao niti oguglao na odvratnost posledica. Alimožda to i jeste razlog. Da je očvrsnuo, odustao bi.Spustio je bocu na kuhinjski sto i nažvrljao Fatmi poruku na poleđini

neke koverte. Nikad se nije zaista navikla na njegov posao niti nasklonost piću. Pomislio je na njeno bucmasto ljutito lice, na punačkeruke kojima će izjutra izgužvati njegovu poruku u lopticu i grubo jebaciti na pod. To nije pošteno. Pobožna muslimanska supruga imajka večno opterećena pijanim, uglavnom odsutnim policajcem. Alinije sve ni tako loše. Četin je ponovo uzeo bocu i osmehnuo se. Tuje osmoro Ikmenove dece zasad a biće još jedno za nekolikonedelja. Ako se izuzmu razilaženja filozofske prirode, bio je to dobarbrak obeležen obostranom ljubavlju i strašću.

Proverio je da li su mu cigarete, upaljač i ključevi od kola u džepu itiho krenuo prema ulaznim vratima stana. Osvrnuo se po mračnom,sumornom predsoblju i oslušnuo ravnomerno disanje svoje usnuledece. Neprijatne misli podsetile su ga da se neće još dugo vratiti usvoj dom.Kad se popeo na treći sprat zgrade, zatekao je Sulejmana, koji ga

je čekao na vrhu stepeništa. Visok i mršav, izmučenog lica podvodnjikavom svetlošću jedne jedine sijalice nad stepenicama.Krupne izražajne oči sad su mu izgledale još krupnije, raširene odšoka, još usporene u ove sitne sate. Pokušao je da se osmehneIkmenu, koji se popeo na poslednji stepenik i stao kraj njega, no tajse napor pretvorio u jedva vidljivo micanje usana."Onda, gde je to?" Ikmen je dahtao. Pedeset cigareta dnevno malo

mogu da doprinesu njegovoj sposobnosti penjanja uz stepenice.Odvio je omotnicu sa zatvarača boce i bacio je."Poslednja vrata, gospodine." Sulejman mu je pokazao treća vrata

u dnu terase. "Doktor Sarkisijan je još tamo."Ikmen je otvorio bocu i potegao poveći gutljaj iz njenog grla. Kad je

završio, obrisao je vrh rukavom i ponudio bocu Sulejmanu. Njegovpomoćnik je odmahnuo glavom. Ikmen se nasmejao. "Prokleti verskiluđače!"Tiho su koračali preko terase. Najbliži susedi, kao i većina žitelja

zgrade, bili su budni i nervozno su, u pidžamama, načičkani ispredsvojih vrata, iščekivali razvoj događaja. Kad su stigli do drugih vrata,u susret im je pošao nizak sredovečan muškarac u kućnom ogrtaču.Sulejman se okrenuo ka svom šefu."Ovaj, inspektore, ovo je gospodin Abrahams, pokojnikov sused."

Ikmen mu je pružio ruku, pozdravljajući se s njim. Čovečuljak ju jesrdačno stegao i blago se naklonio. "Gospodine Abrahamse",nastavio je Sulejman, "ovo je inspektor Ikmen. Možda biste mogli damu ispričate ono što ste meni rekli.""Naravno." Mali Jevrejin se tužno osmehnuo. Pogledavši kroz

Abrahamsova vrata, Ikmen je primetio nešto što je ličilo na stotinupari očiju koje su ga posmatrale. Deca. Mnogo dece. Osmoro?Desetoro? Ne, više! To ga je podsetilo na kuću, na udobnost kauča,na bezbroj razbacanih igračaka u sobi najmlađeg deteta. Isto, ali

drugačije. Ovde su vladali beda, glad u dečjim očima, grozan smradod previše tela u tako malom prostoru."To je bilo oko ponoći", nastavio je gospodin Abrahams govoreći s

jakim naglaskom i očigledno nenaviknut na duga izlaganja naturskom jeziku. "Mi smo, sve osobe, spavali. I onda je iz Mejerovogstana doprla jeziva vriska. Sad svi budni. Rivka, moja žena, vrlopreplašena. Ona mi kaže: Idi pogledaj. I ja idem." Zastao je, donjausna mu je zadrhtala od bola, velikim bolom koji mu se potompremestio u oči.Ikmen mu je spustio ruku na rame. "Molim vas nastavite, gospodine

Abrahamse.""Vrata otvorena i prvo vidim Lija Delmonte. Ona živi dole. Lija vrišti,

kao, kao... sumanuta! Povraća po sebi. Ja idem do nje i onda vidim.Leonid na krevetu, inspektore, ali nije Leonid." Gospodin Abrahams jespustio pogled ka podu, gledajući pred noge. "Kao da mu nekoisekao i rastrgao telo sabljom. Jezivo. Krv i smrad. Kao meso. Lijavrišti, ali ne gleda Leonida, gospodina Mejera. Gleda zid. Zato što nazid..Snažno se tresući, oprhvan užasom svog neposrednog iskustva,

gospodin Abrahams je briznuo u plač."Na zidu je nacrtan veliki kukasti krst, gospodine", Sulejman je tiho

prošaputao Ikmenu na uvo. "Izgleda da je nacrtan žrtvi nom krvlju."Noć je bila vrela, no Ikmen je iznenada osetio kako mu kroz telo

struji ledena jeza. Ponovo se okrenuo ka malom potištenomJevrejinu. "Hvala vam, gospodine Abrahamse. Jasno mi je da vam jemoralo biti teško." Reci su mu zvučale tako otrcano u timokolnostima. "Mnogo ste nam pomogli."Dva policajca su blago odgurnula preplašenog čoveka. Iz stana se

ispružilo desetak vratova, gledajući ih kako odlaze."Vi ga uhvatite, da, inspektore!"Ikmen se okrenuo. Abrahams se ukrutio ispravivši se koliko god je

mogao, dok mu je lice besno podrhtavalo."Učiniću sve što mogu, gospodine Abrahamse."Avdži je stajao na vratima Mejerovog stana, ruku prekrštenih na

ogromnom grudnom košu. Ikmenu je bilo teško da poveruje, .. daovaj grmalj ima samo dvadeset jednu godinu, da je mlađi i od

njegovog najstarijeg sina. Iako budan, Avdži ovog puta nije imaouobičajen veseli izgled neandertalca."Dobro jutro, inspektore", rekao je kad su mu se Ikmen i njegov

pomoćnik primakli. Obojica su klimnuli glavom i Avdži se okretnoizmakao u stranu da ih propusti. Pošto se pomerio, iza njega sepojavio nizak ugojen muškarac s okruglim naočarima."Zdravo, Cetine!" Glas mu je bio živahan, čak veseo. Pogledao je

bocu u Ikmenovoj ruci i široko se osmehnuo. "Drago mi je što vidimda i dalje imaš odvratne navike", rekao je, upirući rukom u bocu."Mogu li?"Ikmen je spustio bocu na njegov oznojen dlan i pripalio cigaretu.

"Zdravo, doktore. Šta se to ovde događa?"Doktor Arto Sarkisjan je otvorio Ikmenovu bocu i zadovoljno

potegao veliki gutljaj. "Divno!" Zatvorio je bocu, obrisao vlažne usnerukavom košulje i vratio konjak vlasniku. "Dakle", nastavio je, "sveovo je zapravo krajnje očaravajuće, Cetine. Jezivo, ali očaravajuće.Za petnaest godina nikad nisam video ovako nešto." Pljesnuo sedebelim rukama po licu. "Videćeš za minut, ali, samo da sažmem..."U vazduhu se osećao grozan smrad. Ikmen je mogao da ga oseti i

kroz gust dim svoje cigarete. Vonj paljevine pomešan s mirisom krvi."Žrtva je pretrpela udarac u glavu. Pretpostavljam da je reč o tupom

predmetu. Udarac je bio veoma snažan, polomio mu je lobanju iizložio moždana vlakna. Posle toga je upotrebio kiselinu.""Kiselinu?""Da. Sumpornu, po mom mišljenju. Prosuta po telu i, zanimljivo, u

ždrelo žrtve. Moguće je da je tada još bio živ.""Rekao sam vam da je vrlo neprijatno, gospodine", Sulejman je

promrmljao dok je doktor izlagao svoja zapažanja. Avdži je mahaolevom rukom ispred svog modrog lica. Nastojeći da odagna smrad,pomislio je Ikmen."Šta je s ovim kukastim krstom?""Rekao bih da je nacrtan žrtvinom krvlju." Sarkisijan je prekrstio

snažne ruke na grudima. "Ubica je upotrebio tkaninu, krpu, neštoslično. Na osnovu stanja i ukočenosti leša, rekao bih da je smrtnastupila oko četiri, ili pet sati, možda u pola pet juče po podne. Dođida pogledaš."

Sulejman je vidno prebledeo na taj poziv. Pogledao je doktora islabašno se osmehnuo. "Doktore Sarkisijane, ako nemate ništaprotiv..."Doktor se glasno nasmejao, stisnuo pesnicu i udario njome svoj

otvoren dlan. "Ne, ne ti, Sulejmane, znam da si ga već video", rekaoje. "Dođi, Četine." Okrenuo se i veselo požurio u stan.Ikmen je potegao poslednji gutljaj iz boce i naredio svom zameniku:

"Dobro, Sulejmane, dok ja budem ovde, ti bi mogao nešto da uradiš.Prvo, novinari ne smeju da saznaju za kiselinu i za kukasti krst,jasno? Ne želimo da izbije panika ili da taj gradski sumanuti umetnikdođe do novih zanimljivih zamisli. To znači da treba ućutkati susede,sve. Nemoj nikome da otkrivaš nijedan detalj, je 1' jasno?""Jeste, gospodine.""Takođe, u vezi sa susedima u ovoj i u ostalim zgradama u ulici

hoću da naš čovek razgovara s njima. Hoću da znam gde su bili i štasu radili u vreme ubistva. Hoću da znam da li su išta primetili, čulibilo kakve čudake u okolini. I hoću podatke. Bilo šta i sve što znaju oMejeru.""Da, gospodine." Sulejman se okrenuo i pošao niz stepenice.Kukasti krst je bio veći nego što je pretpostavio. Zbilja ogroman.

Isticao se u stanu prekrivenom đubretom učinivši ga još sličnijimćelijama u barakama onih jezivih koncentracionih logora izdokumentarnih filmova o Drugom svetskom ratu."Pomalo potresno, zar ne?", zacvrkutao je Sarkisijan pošto je sa

starog gvozdenog kreveta podigao čaršav umrljan krvlju. "Evo tvoježrtve. Bio je u krevetu kad je napadnut."Ikmen je video da je to nekad bio čovek. Imao je ruke, noge, oči,

kosu. Ali od usta do prepona izgledalo je kao da gleda u izlogkasapnice. Krv, iznutrice, izobličeni komadi mesa, čak i na mestimagde kosti štrče kroz iskidano meso i iskrivljena rebra. Skoro da jepomislio da će se srušiti od smrada. A te oči! Užas u njima! Je li zatoSarkisijan pomenuo da je Mejer još bio živ kad mu je ubica sipaokiselinu u grlo?Nije mogao da progovori, i tiho je pokazao doktoru da može da

pokrije leš. Dovoljno je video. Dok je Sarkisijan nameštao čaršavpreko Mejera, Ikmen je pokušao da uobliči u reči ono što je upravovideo. Bilo mu je muka. Ne toliko da bi povraćao, ali osećao se loše.

Bilo je nemoguće pretvoriti to, takvu skarednost, u reči. A kukasti krstu tome je bilo nečeg ličnog. Ako to opravdava takav čin."Tvoj čovek, Sulejman, vrlo je profesionalan policajac", blago je

rekao doktor. "Kad je stigao na mesto zločina, s njim su bila jošdvojica. Momčići, mlađi od njega. Možeš da zamisliš kako im je bilokad su videli sve ovo. Siroti Sulejman je priznao da je i njemusamom pripala muka. Ali je preuzeo stvar u svoje ruke, izveo ih iodmah im podelio zaduženja. Pokušavajući da im odvrati pažnju odovoga."Ikmen je uspeo da povrati glas. "Voleo bih da neko može meni da

odvrati misli s ovoga." Drhtavim rukama je prineo bocu ustima."Kao što sam rekao", nastavio je doktor, najednom ozbiljan, bez

uobičajene površne cvrkutavosti, "nikad nisam video ovako nešto.Kiselina je očigledno upotrebljena kao sredstvo mučenja. Ubica senije dovoljno potrudio da uništi ili prikrije identitet žrtve. Zbilja nemogu ni da zamislim kroz kakvu je patnju prošao ovaj jadan staracpre no što je umro."Ikmen je obrisao rukavom grlić boce i tiho je pružio doktoru. Sad će

morati da bude pažljiv. Znao je, na osnovu dugog i teškog iskustva,da pogled može da prevari. Ponovo je pogledao kukasti krst. Mejerje bio je Jevrejin. U tom smislu, ovo je, u najmanju ruku, ubistvo narasnoj osnovi. Možda, dok ne bude raspolagao s još nekimčinjenicama. No zasad je to jedini putokaz koji treba da sledi. To jestrašno! Tako bezočno! Teško je poverovati da bi čak i oni nacisti,Hitlerovi sledbenici, šta god da su mogli da budu tako drski. Znao jeda su takvi ljudi postojali. Ali danas, posle toliko vremena? Osim akonije reč o nastranom bolesnom umu koji radi sam, ubija zboguzbuđenja."Arto, misliš li da je ovo antisemitsko delo?""Izgleda kao da jeste. Ne bi me iznenadilo s obzirom na to šta se

danas đogada u svetu. Mržnja je urođena bolest ljudske rase, misliosam da to znaš.""Ali ovde?""Što da ne? To se događa po celoj Evropi, Četine. U Nemačkoj, u

Francuskoj; čak su i Musolinijeve pristalice doživele preporod u Italiji.Komunizam i fašizam periodično se smenjuju: nekoliko godina

crveni, sledećih nekoliko nacisti, pa ponovo crveni. Zato se nasdvojica i ne mešamo u politiku.""Niti u religiju.""Niti u religiju. Mi smo samosvojni, a samosvojni se ne ujedinjuju.

Zato nas nije usisala ideologija koja vodi ovakvim slučajevima." Ljutito je nakrivio glavu prema telu na krevetu.Ikmen je uzdahnuo. "Pitam se zašto on, zašto baš Mejer?" "Tvoj

posao je da otkriješ", odgovorio je doktor vraćajući policajcu bocu."Naravno, ukoliko to ne pripišeš načelu koje vi Turci nazivatekismet.""To mu je bilo suđeno? Ne, ne verujem u to. Ne verujem da bi išta

tako jezivo moglo biti... predodređeno, ako baš hoćeš." Zastao je."Šta Jermeni misle o tome, Arto?"Slojevi podbratka malog doktora zaigrali su kad se nasmejao. "O

čemu, o kismetu? Mislim da mi nemamo nikakva slična verovanja.Mi smo Jermeni, odbačeni omrznuti nevernici koji nikad nisu imalidovoljno vremena da filozofiraju. Previše ljudi želi da nas istrebi, baškao i Jevreje, zapravo. Zgrabi ženin nakit, nadaj se najboljem i bežikao da ti je đavo za petama!"Ikmen je još jednom pogledao Mejerove ostatke pokrivene

čaršavom i blago je spustio ruku doktoru na rame. Neozbiljnost jeovde, čak i na Artov način, bila neprikladna. Poput zviždanja nagroblju. "Hajde, Arto, idemo odavde.""U redu." Doktor je odvrnuo rukave i uzeo svoju torbu s

rasklimatane stolice pored kreveta. "Stiže vozilo s vrećom za telo.Ako ti se obrate neki rođaci, reci im da moram da obavim još nekaispitivanja pre nego što im prepustim telo. Biće to prilično dug posao"Njih dvojica krenuše prema vratima."Šta je sa ženom koja je našla telo?""Lija Delmonte? Poslao sam je u bolnicu. Bila je u stanju teškog

šoka. Biće joj potrebno dobrih dvanaest sati pre nego što budešmogao da razgovaraš s njom, Četine. A kad budeš razgovarao, budiblag, važi? Stani kad joj bude previše.""Naravno."Sarkisijan je izgledao kao da će da zaplače. "Znaš, ona je ostarela

prostitutka. Mnogo ih je ovde. No to je svojstveno siromaštvu, zar

ne? Samoponižavanje."Ikmen se često pitao šta se u ovakvim slučajevima događa iza

veselog pogleda njegovog starog druga iz detinjstva. Uvek je takoveseo, bezbrižan, nemaran. Inspektor je znao da je to jednostavnoSarkisijanov način da se izbori. Humor je štit kojim brani svoje mekosrce. "Dođi, Arto", rekao mu je, "postaješ preosetljiv." Namerno jeodlučnim korakom krenuo iz sobe i zaustavio se ispred vrata kratkose obrativši Avdžiju. "Je li sve u redu, pozornice?"Jeste, gospodine.""Dobar dečko." Blago ga je, s razumevanjem, potapšao po obrazu.

"Sad ćemo da uzmemo otiske. Čim siđem, poslaću forenzičare gore.Pomozi momcima ako im šta zatreba, i drži podalje susede, u redu?""U redu, gospodine."Ikmen se okrenuo prema Sarkisijanu. "Spreman, Arto?"Pošli su preko terase prema stepeništu. Abrahamsovi su nestali u

svom stanu, ali još je mogao da ih čuje. Otac je plakao; deca suljutito, nervozna od pospanosti, pokušavala da nađu malo mesta napodu da odmore svoja mala pothranjena tela. Ikmen je dubokouzdahnuo. Kakvu su nadu ovde imali ti ljudi?Njih dvojica siđoše niz prljavo stepenište."Predaću ti izveštaj čim budem mogao, Četine.""Dobro." Ikmen je pripalio cigaretu. "Kako je Merjam?"Preko Jermeninovog lica preleteo je mali ali primetan oblak. "Kao i

uvek. A Fatma?""Zaprepašćujuće ogromna."Sarkisijan se osmehnuo. "A kako je Timur? Još se bori protiv

Alaha?"Ikmen se nasmejao. Razdragan glas mu je odjeknuo i odskočio

poput lopte gore-dole po mračnom stepeništu. "O, da. Neki ljudi senikad ne menjaju, a moj otac je jedan od njih.""Kad umre, ili će đoživeti gadan šok ili će večno ostati nevero vatno

čist.""Razmišljao bih kasnije o tome, slažeš li se?"Sarkisijan je zabrundao u znak slaganja.Stigli su u podnožje stepenica i izašli među buku i radoznale

poglede, koji, izgleda, uvek masovno prate policijske automobile.

Sarkisijan je pružio ruku i nasmešio se. "Ja sad idem u mrtvačnicu.Hoću da sve bude spremno kad donesu telo."Ikmen mu je stegao ruku i uzvratio mu osmehom. "Videćemo se

kasnije, Arto."Kad je Sarkisijan otišao, Sulejman se vratio. Izgledao je zadovoljan

sobom. Ikmen se pomerio u stranu i pozvao visokog čoveka koji sebezvoljno naslonio na zid zgrade. "Demire!"Visoki muškarac se ispravio i odazvao. "Da, gospodine.""Ti i tvoji ljudi sad možete da odete gore. Doktor i ja smo završili.""Dobro.""Ovaj... Demire?""Da, gospodine?""Kao i obično. Sve što bi moglo biti korisno, papire, bilo šta,

donesite u stanicu.""Dobro, gospodine."Sulejman je, zaustavivši se tačno ispred šefa, strpljivo čekao svoj

red. Imao je novosti."U redu, Sulejmane, šta imaš?""Žena preko puta ulice, gospodine. Gospođa. Pogledao je u svoju

beležnicu. "Jahja. Kaže da je videla nekog muškarca, stranca, kojise muvao na uglu oko četiri pola pet, juče po podne.""Imaš li opis?"Sulejman se osmehnuo. "Zapravo vrlo dobar, gospodine. Visok,

otprilike moje visine, sasvim plav, svetle puti. Mogao bi da bude izzapadne Evrope ili iz Skandinavije. Naizgled je samo pušio, stojećina putu."Ikmen je bacio opušak na zemlju i zgnječio ga nogom. "Odlično,

Sulejmane. Možda to ništa i ne znači, no u svakom slučaju napraviizveštaj."Pogledao je gore, preko ulice, prema mračnoj, tihoj masivnoj zgradi

Vizantijskog muzeja Karije. Setio se svoje poslednje posete tommestu. Čudesnog mozaika iz trinaestog veka koji je prikazivaoHristovo rođenje, smrt device Marije; svete slike svetlucale su podslabim suncem jesenjeg popodneva. Fatma je, suviše odana svojojveri da bi ušla, ostala napolju; deca su bučno trčala po predvorjucrkve i dosađivala stranim turistima. Bilo je na stotine stranih turista,sećao se, čak i tad, u oktobru.

Sulejman se nije pomerao. Gledao je Ikmena. "Znam šta mislite,gospodine, ali to ne možemo da povežemo.""Šta to?""Karije je bio zatvoren. Nedeljama je zatvoren, gospodine. Zbog

neodložnih popravki."Ikmen je uzdahnuo. "Dobro, pretpostavljam da to malo skraćuje

spisak. Imaš li neku predstavu o tome zašto bi stranac došao ovamoako je muzej zatvoren?"Sulejman se osvrnuo oko sebe s neskrivenom odbojnošću. "Ne

mogu da pretpostavim, gospodine." Okrenuo se i pošao premazgradi s druge strane ulice.Ikmen je potegao veliki gutljaj iz boce i posmatrao kako dvojica

snažnih radnika nose plavu vreću za telo preko ulice, a zatim uzstepenice. Počeo je da oseća umor. Naslonio se na patrolna kola inakratko sklopio oči, ali Mejerovo izgorelo i smrskano lice pojavilomu se u mislima i hitro ih je otvorio."Gospodine?" Nizak muškarac veoma tamnog tena stao mu je uz

bok, dok mu je plava, nekad uredna uniforma mlitavo visila namršavom telu."Da, Koene, šta je?""Gospodine, načuo sam vaš razgovor s narednikom Sulejmanom...""Da?"Koen je slegnuo ramenima. "Pa, eto, ja poznajem ovaj kraj. Rođen

sam ovde i jedan moj stric još živi ovde. Samo sam mislio da bisteželeli da znate da ima Evropljana koji ovde rade, gospodine. Samonekoliko ulica dalje, u Ajvansaraju. U Školi jezika Londra. Predajuengleski, francuski i slično. Godinama su ovde."Ikmen je stisnuo usne zamislivši se. "Hmm...""Dobro, postoji mogućnost, ako je muzej bio zatvoren. Nema

drugog razloga zbog kog bi visok plav muškarac došao ovamo.Mislim, čak su i prostitutke pomalo..."Ikmen se osmehnuo. "Da. Hvala ti, Koene, vrlo korisno

obaveštenje. Da li znaš gde je to mesto?""O, da, znam, gospodine, mogu da vas odvedem tamo ako hoćete."Ikmen je otpio još jedan gutljaj i pripalio je cigaretu. "Možda sutra,

ako ne iskrsne ništa bolje. Videćemo šta je narednik Sulejmansaznao od te Jahje, proverićemo da li je još neko video tog čoveka.

Taj bi mogao da bude samo neki razočarani turista koji nije znao daje muzej zatvoren." Ikmen je otpravio svog podređenog.

* * *

Robert Kornelijus nije voleo kad nastava počinje kasno. Njegov prvičas počinje u jedanaest; dva sata kasnije nego obično. Utorak!Mrzeo ga je. Šta uopšte možeš da učiniš s dva dodatna sata napočetku dana?Ali shvatio je da je ovog puta izuzetno osetljiv. Uznemirili su ga

događaji od prethodnog dana. Cela noć preispitivanja sopstvenihčula i pamćenja nije ga dovela ni do kakvog uverenja. Koga je videou Balatu? Video je Nataliju. Dobro, video je njeno lice. I u tome jeproblem. Ako ju je gledao u lice, zašto ga onda ona nije prepoznala?Šta je s onim lakim dodirom koji ga je tako obeshrabrio? Zašto jepobegla? O, nekad je umela da bude neosetljiva, čak okrutna. Noona je jednostavno takva, to je čak deo njene privlačnosti. Zar mu sene sviđaju upravo takve žene? Pa, očigledno da je tako! Samanjegova prošlost odredila mu je prioritete koji su se ponavljali.Teško je uzdahnuo, seo je na jeftinu plastičnu stolicu na balkonu

svog stana i srkutao kafu. Naravno, njegova briga i mrcvarenje subesmisleni. Ili će pitati Nataliju šta je radila u Balatu ili neće. Već jeznao da bi izabrao ovu drugu mogućnost. Blaženo neznanje. Samošto i ne bi bilo tako; brinuo bi, zamišljao bi koješta, gledao bi jeljubomorno sumnjičavo.Nije lako voleti nekog. Mnogo je nesigurnosti i nervozne napetosti

na početku veze. Da li ćeš se sastati s voljenom, da li će titelefonirati? Da li je privlačnost uzajamna ili si samo neko koizdržava voljenu osobu? Nažalost, čak i kad veza sazri, problemiostaju. Ako čovek nije dovoljno oprezan, dobijaju nov, čak razornijioblik. Bliskost često može da rodi sumnjičavost.Robert se viđao s Natalijom Guldžu tek nešto duže od godinu dana.

Sedam godina mlađa od njega i dramatično lepa, mračna i punihusana, očarala ga je na prvi pogled. Kupovao je narukvicu za majkuna Zlatnom bazaru. Natalija je bila pomoćna prodavačica i prevodilamu je. Govorila je još dva jezika osim turskog bila je pametna i lepa.Tad mu je mnogo pomogla, jer je u početku vrlo slabo govorio turski.

Ubedila ga je da kupi divan i skup komad nakita, a zatim mu seuvukla u krevet. Nikad nije doživeo takav seks. Bio je upecan.Na njegovo iznenađenje, to čulno biće je želelo da nastavi vezu s

njim. Pod svojim uslovima, ali to mu nije smetalo. I sviđalo se tonekom ili ne, bio je to u najmanju ruku blizak odnos. Na neki načinudoban. Kako su prolazili meseci, strast se pretvorila u ljubav i počeoje da je obasipa poklonima da bi joj to i dokazao. Ali njegova ljubavje bila zahtevna žena. Za celu godinu dana saznao je malo o Nataliji.Njena porodica, njena prošlost, čak i mesto stanovanja, sve je to zanjega bilo tajna. Dok je on veselo brbljao o svojim prijateljima, oroditeljima, o svom bratu, detalji iz njenog ličnog života ostali suzatvorena knjiga. Morao je da se zadovolji nejasnim nagoveštajima izagonetkama. Neki članovi njene porodice bili su Rusi, otud njenokršteno ime, ali to je najviše što je uspeo da sazna. I nije navaljivao.A nije se žalio ni što se retko viđaju. Bar su se viđali po redovnom

rasporedu. Jednom u toku vikenda, a onda opet četvrtkom po podne,kad su oboje radili kraće. Želeo je više, uvek je želeo više, od samogpočetka, ali to Nataliji nije odgovaralo; ostalim danima u nedelji imalaje druge, neimenovane obaveze. Stoga je Robert bio uglavnom samu časovima dokolice; sam, ozlojeđen i sumnjičav. To je za njega bilonepoznato stanje. I da sve bude još gore, morao je ćutke da trpi.Natalija je bila nadmoćna, neumoljiva, u tom smislu vrlo sličnanjegovoj bivšoj ženi. I, osećao je, sposobna da išeta iz njegovogživota bez previše razmišljanja. To nije bila najsrećnija nagodba. Aliotkad je to postalo deo njegovih ljubavnih veza? Robert jepovremeno čak razmišljao da sam prekine. No onda bi opet vodililjubav, i shvatio bi da ne bi više mogao da živi bez nje kao što nemože ni da leti.Spustio je praznu šolju pored stolice i pripalio cigaretu. Prošlo mu je

kroz glavu da Natalija i njena porodica možda žive u Balatu, ali to jebilo besmisleno. Balat je siromašna jevrejska četvrt, a Natalija nije niJevrejka ni siromašna. Imala je toliko nakita da je to smatrao gotovoprostačkim, oblačila se kao supruga nekog bogatog moćnika, ajedno ili dva raspeća na dugim zlatnim lancima uvek su joj krasilavrat. Ukoliko, naravno, nije bila udata?Robert je ogromnom samokontrolom zaustavio jurcanje svojih misli.

Teoriju da je udata uopšte nije hteo da razmatra. Kakav god da je

razlog takvog njenog ponašanja, to svakako nije mogao biti brak,jednostavno je odbijao da u to poveruje. U svakom slučaju i njegovaparanoja i mrcvarenje imali su granice, bar na površini.Pogledao je na sat i shvatio da je vreme da se pokrene. Čeka ga

posao; nezahvalan, besmislen posao, no ipak koristan. Moraće nekovreme da potisne razmišljanja o Nataliji. Moći će još jednom daprođe kroz svoju patnju kad se u pet i trideset završi nastava, kad seoslobodi strogih obaveza prema ravnodušnim učenicima, pohlepnimškolskim upraviteljima i obeshrabrenim kolegama nastavnicima.Kad se našao na ulici, Robert se vratio svojoj turobnoj

svakodnevnoj rutini. Na putu ka autobuskoj stanici, na BešiktašIškelu, kupio je jutarnje novine od prodavca koji je stajao ispredbakalnice i ovlaš je pročitao prve dve strane. Bio je ponosan naznanje turskog koje je stekao u protekle dve godine, s obzirom naobilje prefiksa i sufiksa, da i ne pominje sklad samoglasnika. To nijebio lak zadatak. Ali Robert je bio istrajan. Ljutilo ga je što je u većiniprilika bio zapravo gluv i nem. Istini na volju, budući da nije stekaobliske prijatelje i da je Nataliju viđao samo dvaput nedeljno, imao jemnogo vremena za učenje. Uprkos tome, smatrao je to uspehom.Mali članak u dnu druge strane privukao mu je pogled. U naslovu je

stajalo ime četvrti Balat i prirodno je bilo da ga primeti, u svetluskorašnjih događaja. No tekst se nije odnosio na Nataliju. A i zaštobi? Neki starac je na smrt pretučen u jednoj bednoj stambenojzgradi. Nije bilo nikakvih detalja osim podatka da policija istražujeslučaj.Sklopio je novine, presavio ih napola i nastavio prema autobuskoj

stanici. Vazduh je bio vreo i prašnjav. Zagađenje mu je nadraživalousne i usnu duplju.Kad je stigao u Školu jezika Londra, Robert je zatekao izvesnu

zbrku. Najpre je primetio policijski automobil parkiran ispred ulaza.Dva policajca prilično nepristojnog izgleda sedela su na prednjimseđištima, pušeći i bezuspešno pokušavajući da uspostave vezupreko bučnog radija.Nisu ga ni primetili dok je prolazio uputivši se prema svojoj učionici.

Tipični policajci, pomislio je kad je skrenuo u glavni ulaz. Tad jeugledao učenike.

Izgledalo je kao da ih ima na stotine. Naslonjeni na zidove,sklupčani na podu, jeli su, pušili dok im je iz grla dopirao beskrajanglasan žamor. Zašto, do đavola, nisu u svojim učionicama?"Roberte!" Plavokosa žena od pedesetak godina potrčala je prema

njemu iz pravca toaleta, mašući mu."Rouzmari? Šta se događa?"Prišla mu je i stala ispred njega, teško dišući. Bila je dobrih,trideset

centimetara niža od njega. Podigla je glavu i izmakla se da bi gabolje videla. Kad mu se nasmeši, lice joj se razli u masu bora, linija ipodočnjaka. "Došla nam je policija, Roberte.""Da, primetio sam auto napolju. Zašto?"Uhvatila ga je za ruku i zaverenički ga povukla podalje od učenika.

"Ispituju zaposlene o jučerašnjem kretanju. Ne znam da li si video,ali u današnjim novinama je objavljena vest o ubistvu u Balatu. Zbogtoga su došli.""Zašto ispituju nas?"Rouzmari je slegnula ramenima. "Ne bih znala da ti kažem. Žele da

razgovaraju samo s muškarcima. Smestili su se u direktorovukancelariju. Već su ispitali Kolina i mislim da je sad Lindzi unutra.""Razgovaraju samo s Britancima ili sa svima?""Mislim da će razgovarati sa svima." Nekoliko sekundi se ozbiljno

zamislila. Rouzmari je i u najmirnijim slučajevima bila neodređena, atek kad je pod stresom... "Svakako su ispitali Ditera. Što se tičeTuraka, to ne znam."Pokazao je na učenike. "Zar ne misliš da bi neko trebalo da predaje

ovoj gomili, Rouzmari?"Nekoliko lakih finih prstiju potapšalo ga je po levom ramenu. Robert

se prosto ispumpao od njihovog dodira. Brzo se okrenuvši, suočio ses punačkim samozadovoljnim licem gospodina Ediba, direktoraškole."Dobro jutro, Roberte!", široko se smejao ispod brkova."Dobro jutro, gospodine Edibe!", odvratio je Robert."Da li te je gospođica Hilman", pokazao je na Rouzmari zamah

nuvši negovanom rukom, "obavestila o našim posetiocima?""Jeste, direktore, znam da je policija ovde.""Dobro, Roberte. Svega nekoliko pitanja i to je sve. Inspektor je u

mojoj kancelariji. Sad će te primiti."

"Sad? Tek sam stigao!"Direktor je slegnuo ramenima. "Ti si sledeći na spisku. Poslao me je

da te dovedem."Robert je uzdahnuo i čvrsto stegao ručku svoje torbe pre nego što

je pošao prema širokom stepeništu koje je vodilo na sprat.

* * *

Bio je to, bar na prvi pogled, najneobičniji policajac kog je Robertikad video. Neuredan, zakrvavljenih očiju, mirisao je na alkohol i nacigarete, kao neki lik iz kriminalističkog romana, ostatak iz pedesetihgodina. Mršav gotovo do iznurenosti, sve vreme se vrpoljio na stolicikao da pokušava udobno da se smesti. Između čestih gutljaja izvelike boce konjaka na stolu, hvatao se levom rukom za stomak kaoda želi da odagna bol. Robert je nagađao da ovaj mora da ima čirveličine grejpfruta.Osmehnuo se kad je Robert ušao, ali nije ustao. Žutim, ispucalim

prstima pokazao je Englezu gde da sedne. Robert je seo. Policajacje pripalio dugačku smeđu cigaretu i nakašljao se. Ispred poluprazneboce na direktorovom stolu, primetio je Robert, stajao je veliki plančetvrti Balat.Policajac je pogledao mali iskrzan komad papira u svojoj desnoj

ruci. "Gospodin Robert Kornelijus?"Policajac je razvukao lice u širok osmeh pokazavši iznenađujući

bele zube. "Dobro jutro, gospodine", rekao mu je. "Ja sam inspektorIkmen i radim za Istanbulsku policiju. Izvinjavam se što vam ovakooduzimam vreme, no juče se u blizini dogodio vrlo ozbiljan zločin imoram da vam postavim nekoliko pitanja. Uveravam vas da je tosamo rutinski postupak."Savršeno je govorio engleski. Tako savršeno da je Robert ubrzo

primetio da ga to nervira. Osećao se poraženo i zasenjeno. To ga jepodsetilo na vreme kad je njegov najbolji školski drug osvojiogodišnju nagradu iz engleskog jezika. Čestitao mu je, ali je zapravoželeo da učini nešto mnogo sirovije i nasilnije.Policajac se promeškoljio na stolici i ponovo se uhvatio za stomak.

Potegao je poveći gutljaj iz boce i tresnuo je na rašireni plan.

"Dakle", prostenjao je kroz nalet poslednjeg gutljaja jakog alkohola."Upoznaću vas s nekim detaljima. Juče je u Balatu, četvrti koja segraniči s Ajvansarajem, počinjeno ubistvo. Žrtva je starac po imenuLeonid Mejer. Bio je to svirep napad." Snažno je prstima protrljao oči,gotovo kao da hoće da ih potisne u zadnji deo lobanje. "Žrtva jepretrpela niz udaraca u glavu nekim tupim predmetom. Neophodnoje da što pre uhvatimo ubicu.""Naravno.""Policijski lekar je utvrdio da je smrt nastupila između četiri i četiri i

trideset juče po podne. Uskoro ću vam pokazati gde se to dogodilo.U međuvremenu, dozvolite da vam objasnim zašto remetimo život ivama i vašim kolegama."Bacio je opušak cigarete u direktorovu plavu staklenu pepeljaru i

odmah je pripalio drugu. Ponudio je Roberta uz širok prijateljskiosmeh, ali ovaj je odbio. Premda je strastven pušač, Robert jeosećao da u maloj zatvorenoj kancelariji postaje previše zagušljivoda bi mu prijala cigareta. Podsetila ga je na kancelarije svihrukovodilaca koje je do tada posetio."Nemamo nijednog svedoka." Ruka obavijena dimom širokim

pokretom je projezdila kroz vazduh. "Međutim, žena koja živi prekoputa ulice setila se da je oko pola pet videla visokog plavokosogmuškarca koji je stajao ispred zgrade u kojoj se nalazi stan žrtve,ovde."Nagnuo se nad plan i pokazao raskrsnicu dve ulice koje su Robertu

bile i te kako poznate. U mislima mu je ponovo iskrsnuo uznemirujućisusret s Natalijom. Na tom uglu postoji samo jedna stambenazgrada; ona iz koje je istrčala kad ju je video. Osetio je kako mu krvjuri u lice; kosa mu se digla na glavi."Dakle, muzej Karije juče je bio zatvoren. Što znači da nije bilo

uobičajenih autobusa s turistima. Kao što znate, osim muzeja, u tojčetvrti nema ničeg zanimljivog za turiste. Ova škola je jedini preostaliizvor znatnog broja stranaca u četvrti, te je bilo prirodno."To sam bio ja." Glas mu je bio čelično čvrst, ali je nervozno kružio

pogledom. Sve se dogodilo vrlo brzo. Zateklo ga je nespremnog."Oprostite?"Robert je pokušao da se osmehne. Sitan čovek se nagnuo napred.

"To sam bio ja", ponovio je. "Ja sam bio na uglu juče po podne.Prolazim tim putem gotovo svakog popodneva. To je u pravcu mojekuće. Sećam se da sam zastao tamo oko četiri i petnaest četiri itrideset. Bilo je tako toplo da sam morao da stanem da malopredahnem. Popušio sam cigaretu."Rekao je to. Dok je govorio, glas mu je bez razloga lako zatreperio,

ali rekao je. A zašto da ne kaže? Nije uradio ništa loše, nema šta dakrije. Inspektor je izvadio malu beležnicu iz džepa kišnog mantila ipočeo da zapisuje."Dakle, koliko dugo ste stajali tamo, gospodine?""Oko pet minuta. Koliko da predahnem i popušim cigaretu."Mali čovek je mahnito zapisivao. "Šta ste videli ili čuli, ako išta jeste,

dok ste stajali?"Robert je razmišljao. Šta je video? Malu staricu u vratima, a zatim...

Bio je u nedoumici. I njemu samom je zvučalo smešno, glupo isloženo. Bilo je previše nedoumica.Možda je to bila Natalija. Možda je iz nekog razloga pobegla iz te

stambene zgrade. Možda je videla nešto, možda je uradila... Možda?Srce mu je poskočilo. Možda nije. Nema načina da sazna. Ne možeda prosudi uopšte ne može da prosudi. Ne želi da zna. Da li je? Aliistina! Njegova stara uverenja iz školskih dana, o vrednosti iskrenostii pristojnosti, urlala su da ih oslobodi. Znao je da malo predugo ćuti,ali morao je da odluči. Nije znao kuda će odvesti iznošenje činjenica,ali je bio siguran da će mu izazvati strepnju."Dakle, gospodine Kornelijuse?" Inspektor mu se zagledao pravo u

lice očima zamagljenim od alkohola, kao da je u njega uperio malubaterijsku lampu.Kad je Robert konačno progovorio, činilo mu se da je lako izgovoriti

laži. "Video sam samo jednu staricu na vratima." Nervozno senasmejao. "Ako poznajete Balat, inspektore, jasno vam je da je toprilično zatvoreno i povučeno mesto.""Jeste li sigurni?" Još jednom ga je pogledao pravo u oči.Robert je načas osetio laku sumnju; samo na tren je osetio da mu

se to vidi na licu. "Siguran sam", ozbiljno je rekao, odustajući odmalopređašnjeg bezbrižnog, raspoloženog ponašanja.Policajac se nacerio. "Dobro. To je razjasnilo bar jednu tajnu. Hvala

vam što ste bili tako iskreni i otvoreni, gospodine Kornelijuse."

Gurnuo je beležnicu i prilično izgrizenu olovku prema Robertu i otpiojoš jedan gutljaj konjaka. "Ako biste možda mogli samo da minapišete to, s punim imenom i adresom.."Kao izjavu?""Da. Iznesite činjenice u nekoliko redova. To je samo za zapisnik,

gospodine. Ne verujem da ćete nam ponovo biti potrebni."Činilo mu se dovoljno nevinim da na papir stavi poluistinu. Robert je

uzeo olovku i počeo da piše. Još jednom ga je zapahnuo oštar inadražujući dim iz policajčevih usta. Ali manje gorak od Robertovogosećaja u dubini stomaka; kao da je na papiru ispred njega, na komje trebalo da zapiše iskaz da je video Nataliju, zjapila ogromna jama.Potpisao se, stavio datum i dodao adresu u dnu stranice, zatim ju je

pružio policajcu, koji je pročitao izjavu i sa smeškom spustiobeležnicu na sto."Pišete na turskom, gospodine Kornelijuse!" Bio je očigledno

zadivljen."Trudim se", rekao je Robert, "mada moje znanje turskog nije ni

blizu vašem znanju engleskog."Inspektor je zabacio glavu i nasmejao se. Smeh mu je zvučao

promuklo i tuberkulozno. "Voleo bih da moj otac može da vas čuje,gospodine! O da, to bi ga veoma zabavilo!"Robert nije znao šta da odgovori. Samo je želeo da što pre izađe iz

te zagušljive sobe. Možda će onda moći da ostavi iza sebe ono štoje upravo učinio. Nagnuo se napred. "Mogu li sad da idem,inspektore?""O, oprostite." Prestao je da se smeje i obrisao je usta manžetnom

kišnog mantila. "Naravno da možete. Izvinjavam se, gospodine. Biosam budan gotovo celu noć, radeći na ovom slučaju."Robert je ustao sa stolice i nagnuo se preko stola, pružajući ruku

policajcu. "Do viđenja, inspektore."Rukovali su se. Robert je primetio da je mala Turčinova ruka ista

kao i ostali delovi njegovog tela. Suva, topla i umazana."Do viđenja, gospodine, i hvala vam. Javićemo vam se ako nam

ponovo zatrebate." Robert je uzdrhtao, što nije promaklo policajcu."Mada ne verujem u to."Englez se opustio i krenuo je prema vratima. Bio je slobodan. Sad

može da zaboravi.

Kad je Robert zatvorio vrata za sobom, policajac je prestao da seosmehuje i pogledao je kratku izjavu koju mu je Englez upravonapisao. Na osnovu njegovog izraza lica nije se moglo zaključiti štamisli o izjavi, ali se u zadimljenom vazduhu oko njega jasno osećalanelagoda.

Treće poglavljeNarednik Sulejman je pogledao tanak svežanj papira, knjiga i

dokumenata na stolu i uzdahnuo je. Svaki deo je uredno upakovan uposebnu plastičnu kesu, svaka kesa je jasno i brižljivo označena.Nije mnogo za tako dug život. Pasoš, nekoliko fotografija i računa,knjige raznih veličina.Ahmet Demir je ušao u kancelariju i spustio još jednu kesu na sto.

"Je li to sve?", upitao je Sulejman."Otprilike, gospodine", odgovorio je Demir. "Ostalo je još nekoliko

komadića papira, iscepanih parčića, otpadaka, znate. Tako da je ovosve.""Dobro.""Kad bi inspektor trebalo da se vrati?""Stvarno ne znam. Celo jutro razgovara sa zaposlenima u toj školi

jezika. Pretpostavljam da zavisi od toga kako mu ide."Sulejman se nervozno ugrizao za donju usnu. Skoro je podne, a

Ikmen već vrlo dugo radi. Sigurno je umoran; umoran i razdražljiv.Naravno, u školi će se ponašati uobičajeno profesionalno. Međutim,kad se vrati u stanicu..."Šta ste saznali u muzeju, gospodine?" Demirov glas ga je trgao iz

razmišljanja."Ne mnogo. Dve žene su izašle u vreme ručka. Natpis Zatvoreno je

nedeljama okačen na zgradi muzeja. Kad je muzej zatvoren, uBalatu više nema ničeg što bi zanimalo turiste."Demir je slegnuo ramenima. "Ja ću samo da odem da završim

tamo, gospodine.""O, Demire...""Da, gospodine?""Jeste li imali sreće s otiscima prstiju?"Demir je zevnuo i protrljao oči. Osećao se slomljeno. "Nismo baš i

nismo, našli smo samo žrtvine otiske. Nema znakova nasilnogulaska. Izgleda kao da je ubica samo ušetao kroz vrata, uradio šta jehteo i izašao. Mislim da nije ništa dodirnuo." Slabašno se nasmejao."Znate, gospodine, taj starac je živeo kao svinja. Bilo je čak iizbljuvaka ispred vrata."Sulejmanu se lice zgrčilo.

Duboko u sebi, Demir se podsmevao njegovoj nelagodi. Nije imaomnogo strpljenja za Ikmenovog zgodnog, gadljivog mladognarednika. Nastavio je s jedva prikrivenom radošću. "DoktorSarkisijan je želeo da pogleda to, da malo procunja.."U redu, Demire!" Sulejman ga je otpravio iz sobe. Čuo je sasvim

dovoljno.Demir je izašao i zatvorio vrata za sobom. Sulejman se provukao

između svog stola i pulta s najvažnijim dokazima i seo.S obzirom na nedostatak prostora, Ikmen i Sulejman su morali da

dele kancelariju. To je uistinu uvredljivo za ljude koji se bave takoozbiljnim poslom. Malena, tesna, zagušljiva, cela soba je bilazakrčena Ikmenovim ogromnim stolom od mahagonija. Radio je upotpunom neredu, među brdima papira, dokumenata i pepeljara kojesu štrčale na toj upečatljivoj gomili. Sulejmanov sto je, naprotiv, biomali, uredan i koristan. Njegova visoka figura isticala se iza praznepovršine pred njim. Sulejmanovi papiri su živeli gde Alah hoće, ufiokama i na policama iznad njegove glave.Njih dvojica su bili neuobičajen tim. Mlad, neoženjen, s urednim

životnim navikama i miran, Sulejman nije bio baš zverka koja bitrebalo da deli kavez s Ikmenom. No, za razliku od ostalih narednikas kojima je inspektor ranije radio, Sulejman mu se svideo. Ikmen jeimao poverenja u njega. U njemu nije bilo ničeg pretvornog, lukavogniti suparničkog. Nijedan odvratan pokušaj skupljanja poena naračun šefa koji bi trebalo da ispadne glup, čime je većina mladihnarednika u stanici bila opsednuta. Sulejman je pak znao da gainspektor ceni i to mu je godilo. Plata mu je bila mala i uslovi rada sučesto bili grozni, ali rad s Ikmenom mu je sve to nadoknađivao.Ikmen ga je učio životu kao o sirovini za ubijanje, kako je govorio.Bilo je tako mnogo činilaca. Čak je i nešto tako jednostavno kao štoje seks moglo da bude značajno.Otkad radi s Ikmenom, Sulejman je uvideo da je život mnogo

složeniji no što je prvobitno mislio.Vrata kancelarije su se naglo otvorila i tresnula o narednikov sto.

Koščata ruka s velikom bocom i upečatljiv miris cigareta ušli su usobu pre posetioca."Dobar dan, gospodine." Sulejman je ustao.

Ikmen se uputio pravo ka stolu koji je štrčao između njihovih radnihstolova i spustio bocu na njega. Pažljivo je dotakao svaku maluplastičnu kesu, zureći crvenim vodnjikavim očima u njihov sadržaj."Ovo su Mejerove stvari, uzeću ih.""Da, gospodine."Ikmen je pokazao Sulejmanu da sedne i zgrabio pregršt kesica.

Provukao se iza gomile na svom stolu i seo. Oblakoder dokumenataje gotovo sasvim zaklonio Sulejmanu pogled na Ikmena."Našao sam našeg visokog stranca-svedoka u školi", rekao je

bestelesni glas. "Englez, gospodin Kornelijus. Zastao je bio dapredahne i da popuši cigaretu na uglu, juče oko četiri i trideset. Kažeda ništa nije ni čuo ni video, ali pitam se da li je tako.""Šta vas navodi na tu pomisao, gospodine?""Nemirne, nervozne oči. Gospodin Kornelijus nije rekao baš celu

istinu. Ne pitaj me kako znam!", zastao je. "Činilo se. Izgledao je kaoda mu treba čitava večnost da odluči kako ništa nije ni čuo ni video.""Možda je samo bio brižljiv. Možda je čeprkao po mislima da bi bio

siguran da neće propustiti neki sitan detalj koji bi nam mogaokoristiti.""Suviše si lakoveran." Ikmen je duboko uzdahnuo. "Dođi ovamo,

Sulejmane, hoćeš li. Pomozi mi da pregledam ovu gomilu."Sulejman je ustao sa stolice, i provlačeći se pored pulta s

dokazima, probio se do poslovne strane Ikmenovog radnog stola."Jedan turski pasoš." Ikmen je podigao malu tanku zelenu knjižicu

prema svetlu. Odvratio je pogled od vrelog bleska koji je dopiraokroz prozor i nestrpljivo je progunđao. "Sulejmane, šta misliš,možemo li da zatvorimo taj prozor, molim te? Prašina leti po meni, ato mi ne pomaže mnogo."Prašina koja se leti neprekidno diže odozdo s ulice zaista je

neprijatna. Sulejman ju je, međutim, smatrao daleko boljom od dimaIkmenovih cigareta. Stalno su se gložili oko prozora i oko toga kolikoće biti otvoren."Ali, gospodine!""Samo ga zatvori, hoćeš li? Ako umreš od pasivnog pušenja,

obećavam da ću izdržavati tvoje stare roditelje."Sulejman se protegao iza Ikmenovih leđa i povukao nadole ivicu

natrulog prozorskog okvira. Prašina i sitan pesak koji su već uleteli u

sobu prekrili su sve površine kao da je laki povetarac utrnuo. DimIkmenove cigarete zapahnuo ga je posred lica. Napravio je grimasu iplašljivo ga rasterao mašući rukom."Šta je ovo?", upitao je Ikmen, držeći malu beležnicu s

plastificiranim koricama. "Adresar."Odmotao ga je i počeo pažljivo da okreče požutele stranice.

Sulejman je nagnuo glavu preko Ikmenovog ramena da bi boljevideo. Na prvi pogled izgledalo je da je knjižica prazna. Predpolicajčevim pogledom smenjivale su se prazne stranice."Nije baš bio društven, zar ne, gospodine?"Ikmen se u načelu nikad nije osvrtao na narednikova nastojanja da

bude duhovit te je metodično nastavio da lista knjižicu do kraja. Tekkad je došao do poslednje stranice, napor mu je urodio plodom.Sulejman je posmatrao četiri odvojena reda crnog zakučastogrukopisa i namrštio se."Kakvo je ovo pismo?"Ikmen je primakao stranicu uz samo lice. Naprežući se da

odgonetne slova zabacio je glavu i razroko gledao."Ćirilica", rekao je posle kratke stanke. Protrljao je rukom

neobrijanu bradu. "Bar mislim da jeste.""Ćirilica?"Ikmen je okrenuo glavu i strogo pogledao Sulejmana u lice. Čemu

god da država uči mlade ljude u školama i na fakultetima, očiglednose ne trudi da proširi gradivo beznačajnim sitnicama."Ćirilično pismo", objašnjavao mu je vrlo strpljivo, "koriste narodi

koji pripadaju slovenskoj etničkoj grupi. Rusi, Bugari...""Aa.""Zbilja logično. Čini mi se da su susedi mislili da je on ruski

doseljenik, zar ne?" Zurio je u neobična slova. "Kad smo već kodtoga, Sulejmane, šta je bilo u muzeju?""Ništa. Ništa nisu videli, ništa nisu čuli.""Kao moj gospodin Kornelijus. Jesi li zvao bolnicu?"Odvratio je pogled s adresara i pogledao u paklicu cigareta.

Prebledeo je. Pažljivije je pogledao. "O, ne, ostao sam bez cigareta!"To je bila silovita, no u isto vreme tugaljiva izjava. Molba za pomoć.

Sulejman je odlučio da ne reaguje. Mala osveta zbog zatvorenogprozora.

"Gospođica Delmonte je i dalje previše potresena da bi mogla darazgovara. Možete da pokušate s njenim lekarom, ako želite,mada..."Ikmen ga nije slušao. Zapao je u pravu krizu. Najgoru. Bacio je

praznu paklu cigareta na pod i zario glavu u šake. Na pomolu je bioizliv gneva od kog je Sulejman upravo strepeo. Ikmen ga je najavio idovoljno je bilo nešto poput ovog da ostane bez cigareta da gapotpuno izbaci iz ravnoteže. Mladić je znao da mora da bude vrlooprezan."Ne mogu ovako da radim!" Ikmen je ponovo podigao glavu i

prosiktao naređenje. "Idi i traži od Koena cigarete."Sulejman je gotovo leteći stigao do vrata. Neće nimalo napredovati

dok Ikmen žudi za nikotinom."O, kad već ideš tamo, pitaj tu gomilu zna li neko od njih da čita

ćirilicu. Malo je verovatno, većina ih ima problema i s turskim, ali ipakmožeš da pitaš.""Hoću, gospodine."Sulejman je izašao zatvorivši vrata za sobom. Ikmen je ponovo

pogledao mali adresar. Zapravo i nije važno ako je odeljenje, kao štoje oduvek sumnjao, puno polupismenih debila. Poznaje čoveka kojibez problema može da rastumači gotovo sva neobična i egzotičnapisma. Nikotinska kriza je, međutim, nešto sasvim drugo. Ako se tone reši u veoma bliskoj budućnosti, doći će do izliva besakatastrofalnih razmera. Duže od pet minuta je bez nikotina. Ikmenovzakon jasno propisuje da vremenski razmak između dve cigarete nemože da bude duži od tri minuta, osim ako spava ili umre. Nervoznoje grčio prste čeznući za nečim kancerogenim.Zazvonio mu je telefon. Mahnito je počeo da rovari po neurednoj

hrpi na svom stolu, pokušavajući da ga pronađe. Na sve strane suse razletele olovke, papir, pepeo i prašina. Prazna pepeljara mu jeumalo pala u krilo. Zatim se uz škripu, stenjanje i bučni tresakkartona koji je pao na linoleum, ogromna gomila papira obrušila napod konačno otkrivajući traženi predmet. Ikmen je podigao slušalicu inamrštio se. Boleli su ga prsti leve ruke. Nadao se da se Sulejmanneće dugo zadržati. Javio se na telefon."Ikmen." Šta li je sad, sumorno je pomislio.

Na osnovu bučne tišine s druge strane, Ikmen nije sumnjao uidentitet sagovornika. Samo jedna osoba mogla je da ga natera dase preznoji da bi dobio odgovor.Zastenjao je. "Zdravo, Fatma."Glas joj je bio dubok, prijatan i više umoran nego ljutit. "Samo jedno

pitanje, Cetine. Kako očekuješ da nahranim sve nas s dvesta hiljadalira?"Ikmen je na trenutak sklopio oči i besno je stisnuo zube. Glupak!

Hteo je da joj ostavi novac na kuhinjskom stolu, ali nije. Brzo jeproverio u unutrašnjem džepu sakoa nabrekli novčanik, već znajućida je tu, i ponovo je zastenjao."O, ne. Žao mi je, Fatma". Pozvali su me kasno sinoć i u žurbi..Ostala je zastrašujuće hladna. "U redu je. Imali smo hleb za ručak.

Samo..." Nije bilo u redu i glas joj je zamro. Fatmina borba s besomje bila završena. Mirnoća joj se rasprsla. "Nemoj da se trudiš da midolaziš kući!""Ja...""U hladnjaku nema gotovo ničeg osim paradajza! Naravno, imamo

dovoljno konjaka za združene NATO snage.Sulejman se vratio i spustio celu paklu cigareta na Ikmenov sto.

Inspektor se bacio na nju poput izgladnele hijene. Čak se i slabašnoosmehnuo."... imaš osmoro dece, a i pored toga se ponašaš kao da si još

samac..."Fatma je govorila još glasnije. No Ikmen je ponovo bio na putu ka

mentalnom ozdravljenju."Samo trenutak, Fatma." Pokrio je rukom mikrofon slušalice i

odmah pripalio cigaretu. "Hvala, Sulejmane. Ima li u odeljenju nekogko govori ruski?""Nema, gospodine."Sklonio je ruku s mikrofona i ponovo se obratio ženi. Ovog puta je

bio pribraniji, manje uplašen, kao da su mu katran i nikotin ulilihrabrost."Oprosti, Fatma. Slušaj, odmah ću poslati čoveka da ti donese

nešto novca. Je li Timur tu?""Nažalost.""Mogu li da govorim s njim?"

"Ako hoćeš. Samo mi pošalji taj novac!"Tresnula je slušalicom i čuo je zvuk njenih sporih teških koraka

kako s naporom odmiču predsobljem. Pogledao je Sulejmana."Treba nešto da mi učiniš.""Gospodine?"Zavukao je ruku u džep sakoa i izvadio svežanj ključeva. "Evo ti

ključevi mojih kola. Odvezi se do moje kuće i", izvukao je debeosvežanj novčanica iz novčanika i stavio ih Sulejmanu u ruku, "dajovo mojoj ženi.""Vaša kola, gospodine?""Da!"Sulejman se pomerio kao da će da pođe, ali je Ikmen podigao ruku

zaustavivši ga. "To nije sve. Kad već ideš tamo, dovedi mog oca.""Gospodine?""Moj otac govori ruski." Pokazao je Mejerov tanak adresar koji je

ležao otvoren na stolu. "On može da nam rastumači ovo.""Da ga dovedem ovamo, gospodine?""A šta ti misliš!"Tišinu s druge strane telefonske linije prekinuo je suv svađalački

glas. "Cetine?"Sulejman je stavio Ikmenove ključeve i novac u džep pantalona i

izašao iz kancelarije. "Zdravo, Timure. Oprosti što te gnjavim, ali...Imam ovde nešto što ne razumem i potrebna mi je tvoja pomoć..."Robert Kornelijus se obračunavao sa sopstvenom savešću. Nije

voleo da laže. Zbog toga se osećao loše. Imao je, naravno, ranijejedno takvo iskustvo koje se, nasuprot njegovim očekivanjima,razrešilo u njegovu korist. No osećao je da je ovo drugačije. Ovo ćemu se, negde usput, razbiti o glavu kad najmanje bude očekivao. Bioje ubeđen u to. Možda je naučio tako da razmišlja zato što jepohađao državnu školu? Sedam veoma upečatljivih godina tokomkojih je slušao da ne može očekivati da će se izvući iz laži imale sudugotrajno dejstvo. Robert se retko kad izvlačio iz bilo čega. Osimtog jednog izuzetka. Ili ipak dva? Ti neljudski izlivi nasilja koji vode ulaži i osećaj krivice.Zbog toga je ponekad osećao gorčinu. Ne ponekad često. Kao

dečak i kao odrastao čovek uvek je, svidelo mu se to ili ne, plaćaosvoje greške. Zato je bio tako fin, s njim je bilo lako izaći na kraj.

Nepristojnost se uvek vraća ljudima. Ljubaznost i iskrenost, kolikogod da su neiskrene, jedina su sredstva da čovek sačuva sebe. Dasačuva zdrav razum.Gledao je lica učenika koji su sedeli ispred njega. Dvoje je marljivo

radilo vežbu na devetoj strani. Neznatna no ipak zadovoljavajućapobeda za Školu. U ovoj grupi ih je desetoro i Robert bi im običnozadao test, a zatim posmatrao ceo razred kako zuri kroz prozorsledećih pola sata. Dvojica koji su radili, dva turska dečaka,očigledno su se uplašili predstojećeg ispita ili su ih roditelji zaplašili.Treći razlog ne postoji. Robert je znao da mozak adolescenata radibolje od mozga većine odraslih. Nakon osam godina napornihpredavanja u Londonu, imao je jasan uvid u to. Uzdrhtao je. Nakonpet godina podučavanja u školi Rouzmari Daun postao je hladan,usta su mu se osušila i sagorela. Još je mogao da im vidi lica: BiliSmit, blizanci Noris, ono malo plavokoso kopile koje je uvek sedelopored radijatora. Robert je brzo potisnuo te misli.Pogledao je na sat. Hvala bogu! Još samo pet minuta do kraja

časa, a onda pauza. Kafa, dokolica, relativna sigurnost zbornice ukojoj je bilo i ostalih ljudi s kojima je trebalo pričati. Kolege nastavniciprazni, dosadni, čak vrlo neugodni, no ipak mu pružaju ono što mu jeočajnički potrebno. Odvraćaju mu misli od problema. Od uporne iistrajne želje da uradi nešto vrlo glupo. I besmisleno. Kakvo bi dobrodonelo ispitivanje Natalije? Šteta je već učinjena prikrivanjem. Da lije bila u Balatu, sad je samo teorijsko pitanje. Uostalom, možda jeotišla tamo radi nekog posla? Malo je verovatno, ali tad je sve bilomoguće, zar ne?No misli ga i dalje nisu ostavljale na miru. Natalija je uvek

naglašavala činjenicu da odnos treba da im bude zasnovan nauzajamnom poverenju. Kako bi izgledalo kad bi sad, posle samonešto više od godinu dana spokoja, istina mučnog, počeo da jeisleđuje? Poznavajući Nataliju, to bi svakako dovelo do kraja njihoveveze. No ostale su sumnje. Bio je siguran da ona nije umešana uubistvo. Ali šta je radila tamo? Ta popodnevna šetnja bila je uistinunalik snu, i tad i sad kad je se prisećao. Možda je uzrok tomestarinski izgled četvrti? Veo grada uhvaćen i zarobljen negde na polaputa ka sadašnjosti. Mesto duhova. A bilo je i toplo, veoma, veomatoplo. Glava mu je bila prazna; vrelina koja je zamagljivala pogled;

vrtoglavica; grčevi u stomaku, koji se počeo oporavljati iako se nijelečio...Ali to su zaista slaba opravdanja. Istraga bi, bez sumnje, otkrila -

šta? Imena i mesta, iz različitih perioda su se pobrkala, pomešalapoput špila karata u njegovoj glavi. Moraće da izdrži mučninu ustomaku! To je činjenica, sve ostalo je... Pogledao je na ručni sat.Čas je završen. Hvala bogu! Namrgođenost je smenio osećaj

ogromnog olakšanja."U redu", rekao je, "sad svi odložite vežbanke."Počelo je mahnito škripanje stolica po podu kad je desetoro

učenika koji su odjednom živnuli skočilo s mesta i potrčalo premavratima učionice, osmehujući se, veselo čavrljajući dok su se tiskalika izlazu. Robert se setio biblijske priče u kojoj je Isus podigaoLazara iz mrtvih. Nije shvatio. Zar je podučavanje uistinu trebalo dabude prijatno iskustvo koje proširuje vidike?"Završite kod kuće vežbu na devetoj strani!", viknuo je preko

opšteg, višejezičnog brbljanja. Zatim je jedva čujno dodao: "Ako ikobude u stanju."Učenici su izašli iz učionice. Skloniji učenju verovatno će se vratiti

na jedan ili dva popodnevna časa. Ostali će se, Robertu je bilojasno, okrepiti egzotičnim ukusima Mekdonaldsa na Trgu Taksim.Tamo mogu da rade ono što najbolje znaju: da troše novac, da setruju najgorom američkom plastikom i pokazuju jedni drugima nakit.Zapravo vrlo su slični engleskoj deci, premda verovatno nemaju"skakavce". Baš kao tinejdžeri širom sveta.Robert je sakupio svoje papire, olovke i zbirke zadataka i stavio ih u

torbu. U njoj je bilo veoma malo važnih stvari, no ipak... Zaključao jetorbu bakarnim ključićem i s naporom je spustio na svoj sto. Čak i daje otišao da se suoči s Natalijom, kako bi, do đavola, započeorazgovor o Balatu? I njemu samom je to delovalo smešno. Uostalom,šta se to njega uopšte tiče? Sam je odlučio da slaže policiju u vezi stim. A ona ga je vidcla. Morala ga je videti. Ako je bilo ičeg, pa,nepriličnog, logično je da bi ga ona potražila. Uostalom, bio je njenljubavnik i zar ljubavnici ne treba da dele dobro i loše?Robert Kornelijus je uzeo svoju torbu, proverio da li su mu cigarete

u džepu i odlučno krenuo prema zbornici. Možda će pola sata

neobaveznog ćaskanja i razmetanja turske muževnosti isceliti njegovsmešan unutrašnji sukob.

* * *

Timur Ikmen je manje ličnost, a više sušto iskustvo. Ako je MehmetSulejman mislio da je Četin Ikmen natčovek, onda inspektorovog ocatreba svrstati među besmrtnike.Povratak do policijske stanice je bio zanimljiv i to ne samo stoga što

je Ikmenov stari mercedes podsećao na mrtvu kravu. Ikmen stariji je,baš kao i njegov sin, živeo u sopstvenom oblaku dima. Sitan,iskrivljen i izuvijan od artritisa, Timur Ikmen je podsećao Sulejmanana staru čvornovatu maslinu iz bašte njegovog dede. Ikmen stariji je,međutim, za razliku od drveta, neprekidno pričao. To čak i nije biloobično naklapanje. Uglavnom je bio veoma nametljiv i na trenutkečak i uvredljiv.Propitivanje je počelo onog trenutka kad mu je Fatma pomogla da

uđe u kola, a on bolno zaškrgutao zubima."I, čime se vi, mladiću, bavite kad niste na dužnosti?"Starijim ljudima je u načelu drago da čuju da se mladi ljudi pristojno

ponašaju. A Sulejmanov odgovor je, osim što je bio pristojan, bio iprilično istinit. Čitanje, povremeni odlasci u operu, odlasci s ocem ilis dedom u džamiju, kad mu obaveze dozvole. Trebalo je da pogodida starac neće reagovati na uobičajen način; uostalom, on je Ikmen.Sulejman je zažalio zbog brzopletosti i odvažne iskrenosti."Tako zgodan momak kao ti! To je traćenje vremena!""Molim?""Traćenje vremena! To je dosadno! Koliko ti je godina?""Dvadeset osam, gospodine.""Jesi li nevin?""Oprostite, gospodine?""Pitao sam, jesi li nevin?""Pa, ja, hm..."Seks nije bio jedina tema o kojoj je starac tokom vožnje energično

izrazio svoje stavove. Na red su došle i religija ("ja to ne razumem") itrenutna turska politika ("lutanje"). Do kraja vožnje, Sulejman nijeviše imao nedoumica u pogledu karaktera svog saputnika. Bio je

ateista, anarhista, intelektualni snob i slobodnjak. Takođe seodlikovao zadivljujućim duhom uprkos svojoj kučki od bolesti. I daljeje želeo da bude aktivan: da putuje, da uči, da upoznaje žene. Nežene svojih godina isključivo mlade i lepe. Sulejman je shvatio daTimur Ikmen nije toliko živeo život koliko se razmetao.Kad su stigli, zatekli su Četina kako ih čeka ispred stanice. Kako su

kola stala, otvorio je vrata i provirio unutra. Sulejmanovo bledo licejasno je svedočilo o neposredno proživljenom iskustvu."A, vidim da je razgovarao s tobom" , rekao je Ikmen podižući

starca sa sedišta."Mogu li da vam pomognem, gospodine?", ponudio se Sulejman.Ikmen je upravo hteo da potvrdi, ali ga je starac preduhitrio. "Nisam

ja komoda pa da me premeštaš!"Ikmen je duboko uzdahnuo. "U redu je, Sulejmane, mogu i sam."

Prislonio je glavu uz narednikovo uvo i prošaputao: "Najbolje štomožeš da učiniš jeste da spremiš gore šolju čaja za matoro kopile."Veoma zbunjen, mladi policajac je, donekle zahvalno, prepustio

Ikmenove same sebi.Starac je pogledao tekst u adresaru napisan drhtavom rukom i

namrštio se. Polako je zavukao iskrivljen prst u najviši džep sakoa iizvukao staromodne naočare. Umesto da ih stavi, jednostavno ih jeprineo očima i zagledao se."Može, Četine?"Ikmen je izvukao olovku iz gomile na stolu i otvorio beležnicu.

"Može.""Dobro, u prvom redu: rabin Šimon, Draman džadesi broj trideset

tri, Balat. Onda, hm..." Primakao je adresar vrlo blizu očimaspuštajući naočare koje su gotove dotakle papir. "Marija Guldžu,Karadeniz sokak broj dvanaest, Bejoglu. Hmm, Sara Blatski, Giršelsokak broj dvadeset pet kroz šest, Balat, i na kraju, Šeker tekstil,Kelaledin Rumi džadesi Uškudar.""Brojevi telefona?"Starac se ponovo zagledao u stranicu. "Rabinov, i broj tekstilne

kompanije. Pogledaj."Ikmen se zagledao u brojeve na vrhu i pažljivo ih prepisao na

nadlanicu. Zatim je podigao telefonsku slušalicu i snažno je pritisnuouz obraz.

"Odmah ću zvati, tog rabina Šimona", rekao je i pošto jeneodređeno mahnuo rukom prema sagovornicima, dodao je: "Vasdvojica se dotle zabavljajte koliko god vam srce ište."Timur Ikmen je izvio obrvu i rekao nešto što Sulejman nije uspeo da

razume mada je postojala mala mogućnost da ovaj nije izgovorioneku psovku.Na trenutak je zavladala tišina tokom koje su starac i mladi

policajac pokušavali da odluče šta jeste a šta nije pogodna tema zarazgovor.Čim je dobio vezu, Ikmen je ovoj dvojici okrenuo leđa da bi mogao

da razgovara na miru.Dugačak prst umrljan nikotinom tapkao je po korici malog adresara

probudivši uspavanog Sulejmana iz sanjarenja."To je neobična mešavina", rekao je Ikmen stariji, "to strano kršteno

ime Marija uz tursko prezime.""Pretpostavljam da je tako." Do tog trenutka, Sulejman zapravo i

nije razmišljao o tome. "S druge strane, danas postoji mnogomešovitih brakova. Ova bi čak mogla da bude i neka rođaka žrtve.Reklo bi se da je on bio Rus po rođenju, a s obzirom na to da sedosad nije pojavio nijedan srodnik."Koliko je taj imao godina?", upitao je Timur."Po mišljenju suseda imao je oko devedeset godina."Starac se tužno osmehnuo. "Dovoljno star da mi bude otac.""Da." Na osnovu izuzetno oronulog izgleda Timura Ikmena to je, u

najmanju ruku, bila neumesna primedba. "Da, pretpostavljam da bimogao.""To vas čudi, zar ne?"Sulejman se upitno namrštio. "Gospodine Ikmene?""Zašto bi iko želeo da ubije nekog tako starog? Meni su gotovo

sedamdeset tri i potpuno sam beskoristan, jebiga. Ali neko ko jegodište mog oca..." Bespomoćno je slegnuo ramenima u trenutkukad je njegov sin spustio slušalicu zadovoljno brundajući."Rabin Simon će nas primiti sutra u jedanaest i trideset pre podne,

Sulejmane.""Dobro."Ikmen se okrenuo da pogleda oca i osmehnuo se. "E, pa, hvala ti

što si došao i pomogao nam oko prevoda, Timure. To mi je uštedelo

mnogo vremena i nerviranja."Timur je pogledao neravan pod pod svojim nogama i uzdahnuo.

"Pretpostavljam da bi sad trebalo da odem, zar ne?""Pa, ja imam posla. Treba da proverim još tri preostala imena.

Zatim, posle toga, treba da se javim Artu..." Pogledao je na sat."Ne mogu da dozvolim sebi da tek tako sedim na početku istrage.

Tragovi su poput žena, treba ih brzo zgrabiti pre nego što se ohlade.Sulejman će te odvesti kući.""Kako je Arto Sarkisijan?"Ikmen je pripalio cigaretu i bez reči je pružio ocu. "O, uvek isti.

Debeo, prezauzet... znaš već."Timur se osmehnuo. Njegova dva sina su rasla sa Sarkisijanovom

decom, Artom i Krikorom. Dve porodice su petnaest godina svakogleta zajedno išle na odmor. Na divne odmore. Bilo je tu drugihprednosti. Sarkisijanovi dečaci su oduvek bili vredni. Njihovamarljivost je uticala i na Timurovog starijeg sina Halila, knjigovođu.Četin je, s druge strane...Timur se izvio i potapšao Sulejmana po kolenu "Poznaješ li Arta

Sarkisijana?""Poznajem ga, gospodine.""Dobar lekar. Moj sin je rastao s njim. Bili su nerazdvojni kao deca."

Oneraspoložio se i nije to skrivao. "Šteta što nije sledio njegovprimer kad je birao zanimanje!""Timure!"Sulejman se nakašljao. Zapravo nije ni znao Šta da kaže. Čovek

nikad nije siguran kad se starci šale, a kad misle ozbiljno. Sulejmanuse činilo da je gruba šala osnovni oblik komunikacije između ovogoca i njegovog sina. Nije ih razumeo i osećao je da ga ni jedan nidrugi i ne primećuju.Ikmen je prekinuo narednika u razmišljanju ponovo mu pružajući

ključeve od kola. "Evo ti, odvezi ga nazad. Pomoći ću ti da gaodvedeš niz stepenice, a onda moram da idem!" Nežno je obavioruke ocu oko pasa i polako ga podigao na noge. "Hajde, Timure,vreme je da pođeš.""O, divno!", rekao je starac glasom koji je odavao ozlojeđenost.

"Nazad tvojoj voljenoj ženi i divnoj deci!""Tebi se tamo sviđa!"

Sulejman je pratio Ikmenove dok su izlazili iz kancelarije uputivši seprema stepeništu. Gledao ih je kako silaze zagrljeni glasno psujućijedan drugog.On je nju video, ali ona njega nije. Izlog je, iako nedovoljno

osvetljen, obasjavao žućkastom svetlucavom svetlošću malučetvrtastu prodavnicu u pozadini. Bila je to dobro snabdevenaradnja. Za to se pobrinuo njen gazda, gospodin Avedisijan. Roba nijebik makar šta. Sav nakit je bio od zlata najfinije izrade od najmanjegprstena sa žigom do velike ogrlice u egipatskom stilu koja jezauzimala središnji deo izloga. Stalni Avedisijanovi kupci bili su,osim nekoliko izuzetaka, bogati i moćni. Zadovoljavali su se samonajboljim. Nije ni čudo što je ta mala radnja nalik ormariću pre višemeseci privukla Robertovu pažnju dok je tražio neki komad nakita zamajku. Avedisijanova juvelirnica nije bila za turiste; na bleštavimpolicama s prvoklasnim nakitom nije bilo ni naznaka uticaja jeftinihđinđuva. To je, baš kao i prodavačica koja ga je uslužila, bilo upravoono što je želeo. Upravo ono što je dobio i za čim je i dalje čeznuo.Gledao joj je nežno izvajan profil, glatku kožu obasjanu i zagrejanu

blagim prelivajućim prozračnim svetlom što se odbijalo odskupocenih predmeta oko nje. Princeza u svojoj riznici lepoteokupane toplotom velikog bogatstva. Bogata crna lokna pala joj je navisoko čelo. Dugom, savršeno negovanom rukom vratila ju je na vrhglave. Pokret joj je bio lenj, čulan, njoj tako svojstven. Sređivala jepostolje s prstenjem, lica usredsređenog na zadatak. Usredsređena,a ipak je znao da je bar delimično u mislima negde drugde. Potpunoobuzeta sobom, zaljubljena u sebe.Otvorio je vrata. Zaslepile su ga užarene boje. Pre no što je naišao

na Avedisijanovu juvelirnicu, nije znao da zlato može toliko da serazlikuje. Belo zlato, hladno i tvrdo poput srebra; crveno zlato, toplo,užareno, čulno; žuto, uobičajeno, poznato; a zatim, najtajanstvenije,zeleno zlato, čudno, surevnjivo, grešno. Natalija je najviše volelazeleno zlato.Zvono nad vratima zarđalo je zazvečalo kad je ušao, a ona ga

pogledala. Ogromne, okrugle tamne oči oivičene crnim ajlajnerom,zaštićene poput perja gustim trepavicama. Blago je rastvorila usne,ali se nije osmehnula. Nije ni očekivao to od nje. On je bio prestupnik

koji je zadirao u njeno vreme, u prostor u kom se bavila nečimdrugim. Nepoznata zemlja njenog života bez njega."Zdravo.""Zdravo", odgovorila je na engleskom s teškim krutim naglaskom,

lišenim osećanja. "Šta ćeš ti ovde, Roberte?""Došao sam da te vidim."Izraz lica joj je ostao nepromenjen. Lep, strog, pomalo nervozan,

pomislio je. Stavila je postolje s prstenjem na policu iza pulta."Pomislio sam da bi možda želela da popiješ nešto na brzinu."Postolje s prstenjem uglavilo se na policu škljocnuvši. Okrenula se i

ponovo ga pogledala, visoko i oholo držeći dugačak vrat."Utorak je."Kao i obično kad bi se suočio s njenim neprijatnim stavom, počeo je

nerazgovetno da mrmlja. Znao je da je to ljuti. Mrzela ga je napomirljiv, potčinjen način i šta je onda očekivao? Oči su joj bileledene, nisu nudile pomoć ni podršku svojoj bednoj žrtvi koja sebatrgala."Ovaj, samo sam, mm, znaš, bio u prolazu i... mm, vrlo je toplo i

pomislio sam, mm... Ovaj, tako je, mm...""Došao si da me uhodiš." To je zvučalo više iskreno nego okrutno.

Izjava prijatelja a ne ljubavnika. Stoga ga je teško povredilo."Mm... Nisam! Nisam!"Otišla je do izloga prodavnice i počela da gasi svetla oko izloženog

nakita. Topao sjaj dragocenog metala potamneo je kao da je iščezlaživotna svetlost. Ni na trenutak nije odvajala pogled s njegovog lica."Imam druge obaveze."Robert je ćutao, nervozno nastojeći da ostane miran usredsredivši

misli na to šta bi mogle da budu druge obaveze."Zauzeta sam. Videćemo se u četvrtak."Okrenula se i ljupko zavukla ruku u fioku ispod pulta. Ključevi su joj

nervozno zveckali u rukama. Ključevi od ulaznih vrata, znak da ontreba da ode. Opet je otpušten do dogovorenog vremena. Gorčina,ukus ljubomore i sumnje, pela mu se u grlo. Znao je da bi gaizražavanje tog osećanja izložilo opasnosti."Video sam te juče u Balatu." Glas mu je bio oštar. Lice joj je bilo

bledo, napeto i u isti mah ukočeno. Odjednom se osetio budalasto.

Zveckanje je utihnulo. Snažno je stegla ključeve u ruci i pogledala uroleks na nežnom tankom zglobu. Robert nije video ranije taj sat. Tonije bio njegov poklon. Kao ni dijamant koji joj je visio oko vrata. Nitije znao odakle joj to. Druge obaveze! Izraz lica joj se i dalje nijenimalo promenio."Juče sam ceo dan bila ovde.""Hm."To je bio njegov slabašan, neraspoložen odgovor, kojim je_

pokazao kako se oseća. Nevažno."Ne veruješ?""Ne znam. Mislio sam da sam te video.."Mislio si!" Razvukla je usne u ružan, podrugljiv osmeh. Mogla je

isto tako i da ga ošamari.Da li veruje ili ne; to nije više bio Robertov problem. Uznemirio ju je.

Pogledao ju je u lice. Samo je delimično treperilo, ali joj je podrugljivosmeh ostao zaleđen. Poznavao je taj pogled; već ga je viđao ranije.Obično je neposredno prethodio zahtevu da ode iz njenog života.Činila je to povremeno. Moraće da je obaspe brojnim, veomapromišljenim poklonima kako bi sprečio katastrofu. Robert se nijeprvi put pitao može li njegov račun u banci to da izdrži."Misliš da si me video juče u Balatu?""Mislio sam...", glas mu je zamro u grlu. "Mislio je", šta mu je to do

đavola značilo? Kakvog uopšte značaja ima to što on misli? Činilomu se da mu se duša gasi u grudima, da mu okreće leđa i predajese.No ona mu je neočekivano uputila najlepši, ozaren osmeh.

Iznenadna promena raspoloženja zaustavila mu je dah."U redu", vedro mu je rekla. "Jedno piće na brzinu. Da mi ispričaš

to."Nakašljao se. "Dobro." Glas mu je zvučao promuklo, nervozno,

isušen dimom.Isključila je ostala svetla u zlatari i zaključala izlog. Dok su izlazili,

osvrnuo se i još jednom je krišom pogledao. Delovala je zabrinuto,duboke oštre bore protezale su joj se od uglova usana do podbratka.Neobičan pab Sultan, u lažnom tjudorskom stilu, smešten preko

puta Plave džamije, bio je na čudan način savršeno mesto za tihirazgovor. Gosti, gotovo bez izuzetka zapadni Evropljani u prolazu,

nisu dugo sedeli. Obično bi popili jedan ili dva domaća viskija tekkoliko da uzburkaju stomak. Unutrašnjost je bila pravi Salcburg uholivudskom stilu: grede, medenice, alpski rogovi i slike plavokosihdevojaka s pletenicama. Hladni planinski vetrovi i sneg takođe suigrali značajnu ulogu u dekoraciji. Nezasita glad južnih Evropljana zahladnoćom.Robert i Natalija seli su za sto s kog se pružao najbolji pogled na

najčuveniju džamiju i ubrzo im je prišao mlad konobar.Pošto su naručili piće, neko vreme su sedeli u tišini. Robert, na

kraju krajeva, nije bio nestrpljiv da započne razgovor. Piće je brzostiglo i otpio je pozamašan gutljaj iz svoje čaše. Natalija je isprednetaknute čaše bezizraznim pogledom zurila kroz prozor u elegantnukupolu džamije."Znaš, ja te ne optužujem ni za šta."Nije mu odgovorila; nije reagovala ni na koji način. Samouvereno ju

je uhvatio za ruku. Videvši ih kako se drže za ruke, konobar senemarno nalaktio na bar i glupavo se smeškao."Samo sam zbunjen, to je sve. Prolazio sam juče tim putem na

povratku kući, ne osećajući se baš najbolje, i ti si se iznenadapojavila. Hteo sam da ti kažem zdravo, da ti se javim, ali ti sinestala!""To nisam bila ja." Glas joj je, zapravo, bio ravnodušan. Davno joj je

iščezao osmeh s lica. To ga je ljutilo. Naravno da je bila ona! Ko jošima takvo lice?"Slušaj, Natalija, znam šta sam video. Ne tražim objašnjenje. Samo

ne volim tajanstvenost. Zbog čega god da si bila tamo, ja samo..."Zastao je. Bilo mu je teško da kaže ono što je nameravao. Neoptužuje je za laž, no bilo mu je teško da pomiri njeno poricanje sonim što je video. Šta god da je to bilo. "Slušaj, nije važno zašto sibila tamo, samo hoću da znam da li si bila. Moram da znam jesam lite video ili nisam. Meni je važno."Počela je da pijucka. Lice joj je bilo ozbiljno no i dalje prkosno,

osećao je ukočeno.Pokušao je nešto drugačiji pristup. "Kad me nisi prepoznala,

uplašio sam se da sam te nekako uznemirio ili uvredio." Nežno joj jestegao ruku. "Znaš šta osećam prema tebi. Ne mogu da podnesem

pomisao da sam učinio nešto loše, nešto što će se isprečiti izmeđunas.""Ja ne tvoje vlasništvo."Nervirao ga je njen krnji izgovor. Osetio je nagon da je ispravi. To

nije prvi put. Koristila je to kao oružje, izgovor da ne razume ili da seizražava nerazumljivo.Glas mu je bio ljutit. "Važno je." Zastao je. "Slušaj, ni na trenutak

nisam pomislio da si umešana, ali juče se u Balatu desilo ubistvo."Uz tresak je spustila čašu na sto. "Budući da sam u to vreme bio uokolini, policija me je već ispitala."Pokušao je da je gleda u lice, no ona je spustila pogled."Policija?""Da."Mišići na licu su joj se blago pokrenuli, oko usana su joj se ponovo

urezale tanke bore, iste bore koje su joj nagrdile lice dok su izlazili izzlatare."Policija je došla jutros u školu. Razgovarali su sa svima. Mesto

zločina je svega nekoliko ulica odatle. Bio sam u okolini upravo uvreme kad se to dogodilo. Dao sam izjavu."Podigla je pogled, kapci su joj se naglo, široko rastvorili, otkrivajući

vrlo zamišljene oči. Bledo lice koje je voleo za nijansu je postalobleđe."Šta si napisao u izjavi?"Pripalio je cigaretu. "Da sam juče oko četiri i trideset bio u blizini

mesta na kom je počinjeno ubistvo i da nisam ni čuo ni video ništaneobično. Video sam ženu..."Poskočila je. "Onu za koju si pomislio da sam ja?"Zastao je. Sad je bila preplašena. Samo ju je još jednom pre toga

video ovakvu. U Balatu. Isto lice. Slegnuo je ramenima. Gotovo jebio u iskušenju da odugovlači, da je navede da pomisli kako je rekaopoliciji da bi video kako će reagovati. Ali Robert je znao da mu nijesvojstveno takvo ponašanje. To su bili njeni trikovi."Ne, nisam im rekao za... tebe." Lice joj se opustilo, samo

delimično, ali dovoljno da on primeti. "Nisam mogao da budemsasvim siguran da si to bila ti, a ako nisi, nisam želeo da izazivamnepotrebne nevolje. Žena koju sam im pomenuo stajala je u vratima,bila je stara i čisto sumnjam da bi ikog mogla da povredi."

"Ja ne povređujem ljude!" Obuhvatila mu je šaku obema rukama isnažno ih stegla. "Ja ne bila tamo, Roberte!"Želela je da ga uveri i upravo zbog toga nije mogao da joj veruje.

Iznenada je osetio potrebu da izvuče šaku iz njenog stiska. Naglo jepovukao ruku i njene su pale i mlitavo su ležale na stolu. Osetio jeprvi put u njihovoj vezi da ima kontrolu. Namirisao je njen strah. To jebilo omamljujuće iskustvo."Želim da ti verujem, Natalija, ali, da budem potpuno iskren, teško

mi je. Ne mogu baš da poverujem da su me oči slagale." Zastao je.Bilo je glupo to što je rekao i ona je to morala osetiti, baš kao i on. Alije morao da nastavi. "Jasno mi je da smo kratko zajedno, ali ja jošzapravo ne znam ko si ti. Još ne znam ni gde živiš, za ime boga!"Ponovo se zagledala u sto. Ruke su joj blago podrhtavale na belom

lanenom stolnjaku.Najpre ju je pomelo pominjanje policije. No odmahpotom je ponovo bila uobičajeno opuštena, nadmeno sigurna.Naravno da je bila u Balatu! Video ju je. Njeno uporno poricanje biloje smešno! Zar je to što je radila bilo tako strašno? Nije mogao dapoveruje u to. Ako ga je prevarila, oprostio bi joj - verovatno i ona jeto znala. I zašto ju je toliko uznemirilo što se policija uključila urešavanje zločina s kojim ni jedno ni drugo nisu povezani? Ili jesu?Gledao joj je tužno pognuto lice, meka obla ramena. O, bože,

naravno, onaj dodir! Mršava, neuhvatljiva kost koja mu je iskliznulakroz prste poput masne ribe. Nije imalo nikakvog smisla. I zašto biuopšte lepa mlada devojka poput Natalije ubila bezvrednu matoruispičuturu? Robert je prekorevao samog sebe. Sad je stvarnozalutao u carstvo mašte!Podigla je glavu i, na njegovo iznenađenje, osmehivala se."Slušaj, Roberte, kažem istinu o Balatu, ja ne bila tamo ali..."

Bespomoćno je slegla ramenima proprativši taj pokret nervoznimsmehom. "Razumem šta kažeš. Mi smo vrlo bliski, a ti znaš malo omom životu. Možda vreme da to promenimo. Možda dođeš u mojukuću, upoznaš moju porodicu..Njene reči su ga zatekle nespremnog. Poziv u njenu kuću je

poslednje što je očekivao. To je sasvim očigledno način da muodvrati pažnju od teme. Bože, to je morala biti ona! Ipak, poziv unjenu kuću...

Obuzela ga je žudnja, nepromišljena čežnja zbog koje svi ljubavniciponekad reaguju suprotno razumnom prosuđivanju. Još otkad jeshvatio da je zaljubljen u Nataliju, Robert je gajio tajne i dugoročneplanove u vezi s njihovim odnosom. Propast prethodnog brakapotpuno mu je uništila poverenje u žene. Time što ga nije napuštala,Natalija mu je u izvesnoj meri povratila to poverenje. Premda jeobrazovan, Robert je veoma jednostavno razmišljao u pogleduličnog života. Nije više želeo da bude sam. Ako Natalija nije pravažena, koja jeste? Nije postojala nijedna druga! Upoznavanje njeneporodice svakako je značajan korak! Dakle, malo se zabavila uBalatu? Neotmena ali za nju verovatno uzbudljiva veza s nekimlokalnim grubijanom. Mora da je to u pitanju! Hoće li dozvoliti da setako nešto, jedna beznačajna nesmotrenost, ispreči između njih?Ipak, ako je njegova pretpostavka tačna, zašto toliko strahuje odpolicije? Pogledao je njeno savršeno, nasmejano lice. Nije mogao dazamisli zašto. U Turskoj i u Turcima je previše nečeg naizglediracionalnog što nije mogao da razume. Možda je ovo nešto slično?Možda...Mada još napet, uzvratio joj je osmeh. "Kad?""Sutra uveče, na večeru?"Učinilo mu se besmislenim da odbije takvu mogućnost. Zbog kog

opipljivog razloga bi to učinio? "Dobro." Ponovo se osećao dobro. "Ukoliko sati?"Raširila je papirnu salvetu ispred sebe i izvukla olovku iz džepa

bluze. "Oko sedam?""Odlično."Polako i pažljivo je pisala na tankom papiru. Kad je završila, pružila

mu ga je. "Moja adresa."Pogledao je tekst na papiru. Dakle, ona živi u Bejogluu, u staroj

diplomatskoj četvrti blizu Istiklal džadesija, koji je istočnjački Oksfordstrit. Karadeniz sokak broj dvanaest.Ispila je piće i ustala. Osvrnula se oko sebe nervozno, kako mu se

učinilo."Sad moram da idem, Roberte. Imam obaveze."Bio je blago razočaran, čak ljubomoran. Ponovo obaveze! No

osmehom je prikrio osećanja.

Nagnula se prema njemu, prolazeći, i lagano mu okrznula obrazusnama. Čak i posle godinu dana, i najmanji dodir tih punih,mesnatih usana ga je uzbuđivao. Te usne su mu proučile i ljubile,grickale i prepipale svaki deo tela. Dok je prolazila, podigao je ruku inežno joj pomilovao bok. "Videćemo se sutra."Čuo je tupkanje njenih visokih potpetica po jeftinom linoleumu, a

zatim glasno kuckanje kad je zakoračila na pločnik. Okrenuo se dapogleda za njom, no već je bila nestala u gužvi saobraćajnog špicana ulicama. Neobični događaji od prethodnog dana neočekivano sumu išli naruku. Osmehnuo se. Balat i njegove utvare, policija,njegova sopstvena uznemirenost: sad može sve to ostaviti zasobom. Bio je korak bliže do nje. To je jedino važno.Platio je piće i izašao. Na putu prema autobuskoj stanici kupio je

večernje novine. Sa zanimanjem je primetio da je članak o ubistvu uBalatu objavljen na naslovnoj strani. Pomenut je čak i čudanpolicajac s kojim je razgovarao, Ikmen, velika zverka, sudeći po tonučlanka. Robert se u sebi nasmejao tom publicitetu i nastavio svojimputem. Tek kad je stigao na autobusku stanicu i pročitao tekst kakotreba, ponovo ga je obuzeo osećaj nelagode. Dok ne uhvate ubicu,biće teško izbeći temu Balata i događaja od prethodnog popodneva.Zbog toga se osećao kao da negde u njegovom životu postoji končićkoji se vuče za njim i čeka da ga ovaj veže.

Četvrto poglavljeSledeće jutro osvanulo je vedro, čisto i, po Ikmenovom mišljenju,

obećavalo je mnogo više od prethodnog. Osmehivao se dok jenapuštao stan i uputio se u Balat, no kad se suočio sa saobraćajnomgužvom, osmeh mu je iščezao s lica. A kad je shvatio da nemamesta za parkiranje čak ni tri zgrade udaljenosti od njegovog cilja,uobičajena mrzovolja stigla ga je poput kazne. Sulejman je već bio ustanici da pokupi poruke i sastali su se na uglu ulice u kojoj je živeorabin."Jesi li spreman za susret sa zemaljskim predstavnikom vrhovnog

poglavara vasione, Sulejmane?"Mladić se ovom prilikom nije ni osvrnuo na Ikmenovo bogohuljenje.

Uostalom, dogodilo se nešto mnogo važnije. "Znate, gospodine,forenzičar je našao deset miliona lira u Mejerovom stanu."Ikmen se namrštio. "Deset miliona lira? Kad? Kako?""U krevetu ispod dušeka, kako kaže Demir." Pogledao je na sat i

pokazao da bi možda trebalo da krenu prema rabinovoj kući.Dok je on koračao, Ikmen je izvadio cigaretu iz džepa i pripalio je.

"Pitam se odakle nekom poput Mejera toliki novac? Alkoholičariobično uopšte nemaju novca i pri tom mislim na njihov lični novac.""Na to pitanje, gospodine, ne umem da vam odgovorim. Demir je

rekao samo da je našao mnogo novca koji je, kako na prvi pogledizgleda, pripadao Mejeru."Ikmen je snažno povukao dim cigarete i uzdahnuo. "Tako. Tajna se

produbljuje, a, Sulejmane?""Reklo bi se da je tako, gospodine."

* * *

Rabin Jicak Šimon bio je prvi u svojoj porodici koji se rodio uBalalu. Bilo je neobično da rabin bude stranac, no njegovoimenovanje odražavalo je odskorašnji premda mali uticaj JevrejaAškenaza u kraju. Odvojen ali ipak usađen u za njega mračniju itajanstveniju sefardsku većinu, Šimon je rastao među tim povučenimsamotnim narodom i njegovim neobičnim jezikom i istočnjačkimobičajima. Njegova upečatljiva različitost zapravo mu je pomogla da

ih razume. Usamljen i neomiljen među vršnjacima, posmatrao je,slušao, motrio njihovo odlivanje i priliv, prepoznavao napetost uodnosima. Sva ta zapažanja bila su veoma nepristrasna. Oni nisu bilinjegov narod, i mogao je da ih posmatra pogledom koji nijezamagljen dinastijskim suparništvom niti drevnim pravom nateritoriju.Dok nije uspostavio odnose s drugom decom koja su pedesetih

godina dvadesetog veka došla iz Evrope, Šimon je jednostavno biopoznat kao poljski dečak. Nije ga pogađao sam taj izraz, ali ga jeobeshrabrivao nedostatak prijatelja. To mu se činilo veomanepravednim. Uostalom, i on je rođen u toj četvrti.No gorčina koju je osećao kao dečak povukla se. Kad se uzdigao

do visokog položaja rabina u svojoj maloj zajednici stranaca, osetilisu skriveno poštovanje prema njemu kakvo je i on gajio premanjima. Koliko god da su znali da budu nepomirljivi i uskogrudi, Šimonje morao priznati da svaka zajednica koja uspe da dostigne i kroz petvekova održava uljudne odnose s domaćim narodom zaslužujedivljenje. Poštovali su ih i Turci, uz povremeno gunđanje.Oduvek se nadao da će tako i ostati. Nedavna smrt Leonida Mejera

ga je, međutim, uzdrmala. Uzdrmala je celu četvrt. Niko ništa nijegovorio, ali bilo je znakova da je ljude obuzeo strah. Iznenada, ulicesu posle sutona postale prazne, a mesni bravar je imao više poslanego što je mogao da postigne u svojoj maloj radionici. Tešilo ih jejedino što je policija uspela da prikrije rasnu osnovu ubistva.Zahvaljujući tome, novinari još nisu sagledavali događaj iz tog ugla.Poslednje što je Balatu trebalo jesu gomile bolesnih radoznalaca irazuzdanih pristalica fašista. Jedini posetioci koje je četvrt dosadprivlačila bili su policajci i sažaljiva tugaljiva pojava izraelskogkonzula.Pogledao je na sat. Policajci samo što mu nisu pokucali na vrata.

Raščistio je gomilu knjiga i papira sa stolice ispred pisaćeg stola ispustio ih na pod. Kancelarija mu je bila prilično neuredna, no svedok gosti imaju gde da sednu, razgovor neće biti previše neprijatan.Srebrni samovar u uglu tiho je ključao. Može i da im ponudi čaj.Koliko god da je tema bolna, šolja čaja, smatrao je Šimon, pružaosećaj da uljudnost nije tako beznadežno daleka.

Čuo je kucanje na vratima praćeno nečijim nakašljavanjem. Šimonje pošao kroz hodnik i povukao gvozdeni zasun kojim je obezbedioulazna vrata.Na pragu su stajala dva muškarca: jedan nizak, crnomanjast,

njegovih godina; drugi je bio mlađi, visok i veoma zgodan.Stariji muškarac je rekao: "Rabin Šimon?" Bio je to isti onaj duboki

hladni glas koji mu se prethodnog dana obratio preko telefona."Vi ste sigurno inspektor Ikmen." Osmehnuo se."Jesam." Ikmen je okrenuo glavu prema mlađem muškarcu. "Ovo je

narednik Sulejman."Šimon je pozdravio Sulejmana lagano klimnuvši glavom, a zatim ih

je uveo u svoju kancelariju."Izvolite sedite, gospodo", rekao je i pošao preko sobe prema

samovaru. "Želite li malo čaja?"Kad je seo, Ikmen je primetio ukrašen srebrni samovar u uglu. To

mu je izmamilo osmeh. Ovakvi starinski, na ćumur, kakav je biorabinov, postali su retkost u doba čaja u vrećicama u Istanbulu."Kakav divan stari samovar!"Rabin se okrenuo da ga pogleda. "Ovo?""Da", rekao je Ikmen. "Vraća me u detinjstvo. Cela kuća se kretala

oko jednog sličnog. Moja majka se uvek zamajavala s njim, punećiga vodom i dodajući ćumur. Središte starinskog turskog života."Ustao je i primakao se da ga pogleda. Samovar je blago šištao irabin se okrenuo prema policajcu i zacerekao se."Sećate li se tog zvuka, inspektore?""Sećam se. Dobar je to zvuk."Osmehnuli su se jedan drugom, uživajući u trenutku zajedničkih

dečačkih uspomena. Ikmenu je ponekad bilo teško da se seti da jenekad bio mlad. Dvadeset pet godina velike odgovornosti uzelo jesvoj danak. Ipak, nije mu se činilo da je prošlo toliko vremena.Ponekad se čak čudio kako je tako brzo ostario.Ponovo je seo na svoje mesto, a rabin je napunio tri čaše u obliku

lale zlaćanom tečnošću koja se pušila. Kad god je koristio samovar, iŠimon bi se setio svoje majke. Setio bi se kako je uvek zavrtalarukave pre nego što bi sipala čaj. Jedino je tada pokazivala brojistetoviran na ručnom zglobu, 17564. Ona je umrla, no taj broj je i

dalje živ, urezao mu se u pamćenje kao dijamant u staklo. Bio je totako velik broj.Šimon je poslužio goste čajem i seo za radni sto.Uzdahnuo je. "Dakle, gospodo. Leonid Mejer. Kako mogu da vam

pomognem?""Uglavnom podacima iz njegovog života, gospodine", rekao je

Ikmen. "Znamo veoma malo o tom gospodinu. Nije se pojavio nikoko ga poznaje. Zaista, bilo šta što možete da nam kažete."Rabin je srknuo iz čaše, a zatim je spustio na sto. "Dakle, kao što

već znate, Leonid je bio Rus. Došao je ovamo 1918. godine, odmahposle Revolucije. Kao i mojim roditeljima, bilo mu je veoma teško dase uklopi u zajednicu. Nikad nije kako treba naučio ladino, nikad se,koliko ja znam, nije ženio i nastojao je, onoliko koliko se družio s bilokim, da ograniči prijateljstva na ostale doseljeničke krugove. Jagovorim ruski i, kao jedini aškenaski rabin u oblasti, neizbežno je biloda se pobrinem za njegove duhovne potrebe.""Je li bio vernik?"Šimon se osmehnuo. "Nije, inspektore. Da budem iskren, više sam

bio Leonidov psihijatar nego rabin. Bio je star, mnogo je pio i samo jepovremeno želeo da razgovara s nekim. Bilo mu je potrebno mojepoznavanje ruskog jezika, a ne moja vera.""Razumem.""Leonid Mejer nije bio srećan čovek. Želeo je, iz nekog naročitog

razloga, da se vrati u Rusiju. Nikad se nije navikao na život ovde.Nisam uspeo da saznam da li ima rođake u Sovjetskom Savezu, a nisad ne znam da li ih je imao ovde. U svakom slučaju, izgledalo jekao da ga tamo čeka nedovršen posao, ali iskreno, inspektore, uvekje bio tako pijan da mi je često bilo teško da razumem ono što jegovorio."Sulejman je izvadio olovku i beležnicu iz džepa i počeo da zapisuje.

"Znate li nekog ko ga naročito nije voleo, gospodine?", pitao jerabina.Šimon je nekoliko sekundi razmišljao u tišini. "Ne znam. Nije

postojao niko poseban. Poneki sused bi se žalio na njegastanodavcu.Kad je bio pijan, imao je običaj da mnogo viče. Bacao je stvari

okolo, psovao, čak je i plakao."

Ikmen je izvadio cigarete i upaljač i spustio ih na rabinov pisaći sto."Da li će vam smetati ako zapalim, gospodine?""Neće, ni najmanje.""Znate li išta o tome zbog čega je toliko vikao i plakao?", upitao je

Sulejman.Rabin je gurnuo prljavu staklenu pepeljaru prema Ikmenu. "Pa, i

znam i ne znam", zastao je. "Koliko ja mogu da vam kažem, sve je topoticalo od nečeg što se dogodilo još pre nego što je došao u Balat."Ikmen je ponudio rabina cigaretom. "Mislite, dok je još živeo u

Rusiji?"Rabin je uzeo cigaretu i pripalio je. "Da, verujem da je tako. Bilo je

povezano s nekim nasiljem. Čudnovato, ako uzmete u obzirLeonidovo poreklo, siromašno i jevrejsko, ali to nije bilo nasilje nadnjim, već nasilje koje je on izvršio.""O?""Leonid i još neki, ne znam ko su oni, bili su umešani u ubistvo

nekih ljudi. S obzirom na to da je nasilje bilo svojstveno timvremenima, pretpostavljam da je to sasvim moguće. Ali zaista neznam ko su bile Leonidove žrtve, zašto ih je ubio ni kad ni kako se todogodilo."Ikmen je, nabravši čelo, plitko uzdahnuo. "Pretpostavljam da nikad

nije rekao da li su ti događaji bili povezani sa širim nemirima u Rusijiu to vreme?""Mislite na Revoluciju?" Rabin se osmehnuo. "Ne, inspektore, nije

rekao. Pretpostavljam da su mogli biti povezani, ali, budući da jeLeonid bio siromašan Jevrejin, mogli su isto tako biti jednostavnopovezani i s njegovom svakodnevicom, željom za boljim svetom i sborbom za preživljavanje."Sulejman je podigao pogled s beležnice. "Poznajete li još nekog ko

bi mogao znati nešto o prošlosti gospodina Mejera, gospodine?""Možda jedino Sara Blatski. Ona je starija ruska gospođa koja je

premda ponekad s nelagodom negovala prijateljstvo s Leonidom.Možda bi vredelo da porazgovarate s njom. Siguran sam da će bitiveoma raspoložena da vam pomogne.""Da, gospodine", odvratio je Ikmen, "planiramo da posetimo

gospođu Blatski, kao i Mariju Guldžu u Bejogluu i kompaniju

Šeker tekstil. Sva ta imena i adrese, kao i vaše, pronašli smo uadresaru koji je pripadao pokojniku.""Razumem.""Pretpostavljam da ne znate ni Mariju Guldžu niti Šeker tekstil?"Rabin je ugasio cigaretu u pepeljari i naslonio se u stolici. "Marija

Guldžu... ne poznajem je. Ne sećam se da je Leonid pominjao tuosobu, što, naravno, ne znači da nije. Poznat mi je, međutim, Šekertekstil.""O?"Sulejman se, s pripremljenom olovkom, spremio da zapiše svaki

značajan detalj."Šeker tekstil je", rekao je rabin, "kompanija u kojoj je Leonid radio

otkad je došao u ovu zemlju do, otprilike, četrdesetih godina prošlogveka.""Pretpostavljam da ne znate šta je radio, rabine?"Šimon se samo na trenutak namrštio, pokušavajući da se seti.

"Pakovao je pamuk. Znate, vezivao je tkanine u bale, pakovao ih uvreće i kutije. Na osnovu mog iskustva s njim, ne mogu da zamislimda je Leonid radio tako nešto. Ruke su mu bile u veoma lošemstanju, bile su iskrivljene, znate. Možda je bolovao od artritisa. Neznam pouzdano nikad ga nisam pitao. Kako bilo, naizgled je voleosvoj posao, ali se zbog nečeg zakačio s vlasnikom kompanije.Verujem da je to bilo zbog opijanja. Mada, ako se uzme u obzir ko jebio vlasnik, tačnije i dan-danas jeste, možda su postojali i drugirazlozi."Ikmen je upitno pogledao rabina. "Šta to znači?""Vlasnik Šeker tekstila je bio Rajnold Šmits. Kao što vam verovatno

njegovo ime govori, otac mu je bio Nemac. Verujem da je došao uovu zemlju tokom rata od 1914. do 1918. Kako bilo, pričalo se, nomoram da naglasim da su to samo priče, da je Rajnold Šmitsčetrdesetih godina prošlog veka prilično glasno podržavao nacističkirežim."Ikmen je pogledao Sulejmana, koji je beležio svaki i najmanji detalj.

"Je li to istina?""Tako se pričalo." Rabin Šimon je zavukao ruku u unutrašnjost

pisaćeg stola i izvadio paklicu cigareta. "Ako je istina, to bi moglo bitiobjašnjenje zašto je tad tražio od Leonida da ode. Nema mesta za

Jevrejina u kompaniji koju vodi čovek s takvim stavovima." Otvorio jepaklicu cigareta i izvukao jednu prema Ikmenu. "Cigaretu?""Hvala vam." Pre nego što je pripalio, Ikmen je blago tapkao vrhom

cigarete po površini stola. "Kažete da je Šmits i dalje vlasnik Šekertekstila?""Koliko ja znam. Premda uistinu ne verujem da je Leonid imao bilo

kakve veze s kompanijom otkad ju je napustio nikad nije govorio otome.""Pa ipak", rekao je Ikmen, "i dalje je, preko pedeset godina imao

adresu kompanije u svom adresaru."Rabin je slegnuo ramenima. "Bojim se da nemam predstavu zašto.

Njegova veza s njima završena je, koliko je meni poznato,četrdeselih godina prošlog veka." Osmehnuo se prilično smeteno inervozno. "Ono što ja mislim jeste da gospodin Šmits,pretpostavljam, nema nikakve veze s Leonidovom smrću. Mislim daje to sasvim malo verovatno."Naglim pokretom ručnog zgloba Ikmen je prineo cigaretu ustima i

pripalio je. "Da. Razumem šta hoćete da kažete, rabine. Hmm."Usledila je napetost koju Sulejman nije razumeo, ali je osećao da

mora da je prekine."Dakle", rekao je, "znate li šta je Mejer radio pošto je napustio

Šeker tekstil, gospodine?""Kako sam ja razumeo", odgovorio je rabin, "Leonid zapravo nikad

više nije radio."Ikmen i Sulejman su razmenili zabrinut pogled koji je rabin primetio

i shvatio."To što Leonid nije imao vidljivih problema s novcem", nastavio je,

"za mene je uvek bila tajna. Pretpostavljam da je imao neku penzijuili prihod, ali nikad ga nisam čuo da govori o tome.""Nije, koliko vi o tome znate, rabine, kasnio s plaćanjem

stanarine?", pitao je Ikmen."Nije. Zapravo je bilo potpuno obrnuto. Gospodin Dilaver, njegov

stanodavac, bio je zbog toga donekle u neprilici. Leonid je često biouznemiren, a gotovo stalno pijan, i mnogi susedi su, zbog njegovogpovremenog upornog plakanja i vike, imali razloga da se žale.Takođe je imao običaj da dovlači u svoj mali stan najgroznijeodbačene propalice, uključujući, moram da kažem, i nesrećnu Liju

Delmonte. No, sve dok je plaćao stanarinu na vreme, gospodinDilaver nije imao nikakvog opravdanja da ga izbaci." Osmehnuo se."Osim toga, ovde je vrlo malo onih koji uopšte plaćaju stanarinu te,gledajući s te strane, stanodavac nije mogao poželeti boljegstanara.""Plakanje i vika su gotovo uvek bili vezani za njegovu nasilnu

prošlost?"Rabin je uzdahnuo. "Jesu. Kao da ga je to proganjalo i ponekad,

kad je bio pijan, kao da se vraćao u to vreme, ako znate šta mislim.""Da."Obraćajući se obojici policajaca, rabin je nastavio: "Kakav god da je

nečiji stav po pitanju božanske kazne, zbilja ne verujem da iko možena kraju biti srećan ako je oduzeo nekom život. Da se Leonid osećaodobro u vezi s tim, ostao bi u Rusiji, zar ne? Hoću da kažem, tamo jeneposredno posle Revolucije Jevrejima bilo bolje nego ikad bar zaneko vreme.""Tako je." Ikmen je hitro pogledao Sulejmana, a potom se ponovo

okrenuo prema rabinu. "Ima li još nešto što biste mogli da namkažete, gospodine?""Nema, zapravo nema. Izuzimajući taj jedan slučaj, Leonid nije

voleo mnogo da priča o sebi. Sve su to uglavnom bile sitnice:gunđanje zbog cena, zbog buke susedove dece, zbog bolova koje jetrpeo, i slično. Kao što sam rekao, nikad nije pričao o novcu i bojimse da vam ne nogu reći odakle mu." Pogledao je u sto i tiše dodao:"Znate, inspektore, ljudi su veoma uplašeni.""Mogu da zamislim.""Rizikujući da zvučim uvredljivo, mislim da ne možete." Podigao je

ruke prema licu i pogladio bradu. "Većina ovdašnjih ljudi nikad nijeiskusila pravi antisemitizam. Zasluga je vašeg naroda što nisu, ali...""Hvala vam, gospodine.""Moji roditelji su bili u Dahauu. Ne mogu da zamislim kako su

preživeli. No kroz njihovo i kroz ovdašnje iskustvo moje malezajednice Aškenaza, svestan sam kako antisemitizam može daizgleda ako se otme kontroli. Većina ovdašnjih siromašnih Sefarda jeuplašena ali neobaveštena. Gledam šta se ponovo događa u drugimdelovima Evrope i iskreno, ne znam šta bi bilo najbolje da učinim.

Delimičan razlog zbog kog su Nemci mogli da nam učine to što suučinili jeste i naše preterano poverenje, nismo bili pripravni."Pogledao je Ikmena pravo u oči. "Prema vašim saznanjima,

inspektore, da li je to ovde slučaj? Molim vas, budite otvoreni."Ikmen je pripalio još jednu cigaretu, a drugu ju zakotrljao prema

rabinu. "O!" Zastao je. "Šta da vam kažem? Ima i uvek je bilo onihkoji bez razloga omalovažavaju ostale. Učinio bih lošu usluguJevrejima u Balatu kad bih rekao da ne morate da budete oprezni.Kao što ste verovatno primetili, pojačali smo patrole u ovom kraju.No, moje iskreno mišljenje?" Lice mu je postalo veoma ozbiljno."Mislim da je Leonida Mejera ubila jedna osoba. Dubokoporemećena ličnost sa sopstvenim sumanutim razlozima."Ipak, kukasti krst...""O, da, dopuštam da taj, ko god da je, ne voli Jevreje, ali ne

verujem da je to cela priča. Način ubistva je vrlo karakterističan,žrtva je morao da bude on i to je moralo biti urađeno na taj način.Lično, verujem da je postojao jasan motiv. To je bio lični čin protivgospodina Mejera. Moguće da će se dokazati da grešim, ali...""Vi, dakle, kažete da ne mislite kako iza ovog stoji neki pokret ili

organizacija?""Nisam potpuno siguran, ali ne mislim. No uprkos tome, uskoro ću

razgovarati s tim Šmitsom. Nisam dobio obaveštenje koje bi navodilona iznenadno oživljavanje antisemitizma u gradu. Ipak, ljudi namnogo višim položajima od mog vrlo su ozbiljno razmotrili tumogućnost. Obaveštajne službe su u punoj pripravnosti. Ako gledatena to vrlo sebično, morate se setiti da je Izrael naš saveznik u ovomregionu.""Naravno."Ikmen je ustao. "Dobro, bolje bi bilo da vam više ne oduzimamo

vreme, rabine."Šimon se podigao na noge i pružio je ruku Ikmenu."Nema problema. Zaista je vrlo lepo od vas što ste odvojili vreme

da me umirite."Rukovali su se. Sulejman je sklonio olovku i beležnicu i pridružio se

šefu. "Do viđenja, rabine Šimone."Izveo je policajce u predsoblje i otključao im vrata."Hvala vam."

Sulejman je iskoračio na sunčevu svetlost izvadivši naočare zasunce iz džepa čim je izašao. Rabin je upravo hteo da se vrati unutrakad ga je Ikmen zaustavio."Rabine?""Da?" Rabinov glas je odavao zabrinutost. Mali inspektor je

najednom izgledao gotovo bolesno.Ikmenu nije bilo lako da postavi to pitanje, no ipak ga je pitao.

"Kako se osećate kad vidite kukasti krst?"Rabin je prebledeo i uzdahnuo. "Oh!" Pokušavao je da smisli kako

da logično opiše doživljaj a da ne bude previše uzrujan. Želeo je daga inspektor razume, ali jednostavno nije mogao da pronađe finereči lišene strasti. "Progonjeno, inspektore. I zarobljeno. Kao da samu kavezu s utvarom i znam da nikad neću biti slobodan."Pogledali su se u oči i rabin je s iznenađenjem shvatio da ga je

inspektor razumeo. Nije umeo da objasni kako, ali bilo mu je drago.Uvek mu je bilo drago kad neko drugi, neki nejevrejin, konačnorazume. Svaki put kad se to dogodi, znači da se broj 17564 još malopovukao u prošlost."Šta planiraš da kuvaš za našeg večerašnjeg posetioca?"Anja Guldžu je podigla pogled s knjige. Visok bradat muškarac

ušao je u dnevnu sobu i krenuo prema ležaljci u kojoj se bilaopružila. Uprkos poodmaklim godinama, pravilnog i ponosnogdržanja koračao je vrlo odlučno. Morao je da primeti kako, upoređenju s njim, godine prema njoj nisu bile blagonaklone. Tanana,mršava, neuredne kose, razbarušene i sede, Anja je odavnoodustala od borbe sa svojim svenulim izgledom. Namrštila se kad jojje prišao i spustila je knjigu na mali priručni sto ispred sebe."Šta bi ti predložio, Nikolaje?", kruto je upitala.Seo je na pohabanu fotelju ispred ležaljke i prekrstio ruke u krilu.

"On je Englez, zar ne?""Jeste." Rukom je izravnala dugu suknju svoje nabrane čipkane

haljine. Usne su joj se nervozno pomerale dok je čekala da onponovo progovori."Onda ne bi trebalo da bude teško. Jesi li se posavetovala s

mamom?"Glas joj je podrhtavao. "Mm, nisam. Ona neće prisustvovati večeri i,

s obzirom na... okolnosti, mislila sam da je bolje da je ne gnjavimo."

Nikolaj je uzdahnuo. Odjednom je delovao umorno i malodušno."O, da. Svakako. Nego, znaš li da je danas dobila pismo? Znaš lišta...?""Ne znam! Ne znam!" Anja je spustila noge na pod i nervozno je

kuckala po ivici ležaljke. Tanane ruke drhtavo su joj poletele premalicu. "Šta da radimo, Niki?"Nagnuo se napred. Gledao ju je strogo ali obzirno. Uhvatio ju je za

ruke i nežno ih odvojio od njenog lica. Pokušao je da prikrije da ganjena nervoza očigledno razdražuje. Voleo ju je."Bićemo smireni, Anja. Razmišljaćemo jasno i ponašaćemo se kao i

uvek. Kad već govorimo o tome..." Pogledao je svoju raskošnutuniku kao trešnja crvene i zlatne boje i uzdahnuo. "Mislim da ovaodeća nije prikladna za večerašnju priliku, šta ti misliš?""Zašto nije?"Stisnuo je usne. Ovog puta je ispoljio nestrpljenje. Zašto sve mora

da joj se objašnjava! "Misli, Anja, misli! Gospodin Robert, ko god daje, jeste stranac. Neće razumeti. Ne želimo da ga uznemirimo, zarne? Njega se ne tiče ono što se događa u ovoj kući kad nije u njoj,zar ne?" Odvratio je pogled od nje i pogledao prema vratima istepeništu iznad njih. "Nema potrebe da ga uznemiravamobeznačajnim detaljima.""Da, naravno, u pravu si. Oprosti, Niki."Ustao je sa stolice i uputio se prema doksatu. Pogledao je na ulicu,

snažna žuta sunčeva svetlost obasjavala mu je figuru. Nije mogaoda podnese da je gleda kad se pravda i povlači. Čak i kad su bilideca, ljutilo ga je to njeno naročito raspoloženje. Takva je bila uvekkad se plaši, kad želi da neko drugi preuzme odgovornost, darazmišlja umesto nje."Kupiću malo jagnjetine, krompira i pirinča", odsečno je rekao.

"Možeš da ispečeš meso i krompir, Englezi vole takvu hranu."Okrenuo se da je pogleda. "Imaš li neke salate?""Imam.""Onda dodaj salatu." Zastao je. Pogled joj je bio snužden i

nesrećan. "Pretpostavljam da to možeš, Anja?" Nije želeo da zvučigrubo, ali znao je da je zvučalo upravo tako. Odmah je ukorio sebe."Mogu." Odjednom je uspaničeno podigla pogled. "Niki, iskreno, ne

znam kako ću to!" Usne su joj podrhtavale; bila je na ivici suza.

Sklopio je oči i očajno raširio ruke. "Jednostavno moraš, Anja. ZbogNatalije, sećaš li se? Tvoje kćeri?""Ali..."Nestrpljenje je konačno prevladalo. "Za ime boga, Anja!" "Znaš šta

treba da uradiš, zar ne! Zar nismo već toliko puta to prošli zbogtebe? Čovek je gost, niko poseban, to je sve! Ništa ne može ispastiloše!"Blago je pomerila glavu kao da potvrđuje, ali oči su joj bile suzne i

nervozno je dodirivala bluzicu.Bilo je podne; sunce je bilo u zenitu, vrelo, jako, iscrpljujuće. No

unutra je vladao mrak. Teške ljubičaste zavese bile si navučene nasve prozore; neprirodna svetlost jedne jedine petrolejke slabašno jesvetlucala u potpunom mraku.Kuća je bila obilato uređena ljubičastom, zlatnom i jakom

noćnocrnom bojom mahagonija. Glomazan nameštaj, dotrajaonakon dugogodišnje upotrebe.Na sredini sobe se isticao krevet. Imao je visoke nogare, zašiljene i

oblikovane poput brodskog pramca. I uzglavlje i drugi kraj su biliizrezbareni u vidu pozlaćenih talasa, uhvaćenih na svom vrhuncu.Uzglavlje je dopiralo skoro do tavanice, a na njegovom vrhu su seusidrili skupljeni metri ljubičaste draperije što je kruto, krhka odstarosti, padala dole na jastuke i pod. Isto tako izdašno širok koliko idugačak, krevet je bio prekriven purpurnim prekrivačem čiji suiskrzani rubovi, koje su progrizli miševi, visili sve do poda.A na tom pokrivaču, okrenuto na stranu, počivalo je žensko telo.

Duga suknja boje jorgovana progutala joj je suvonjavo telo, akoprena guste sede kose pokrivala joj je ramena i gornji deo lica.Iako se odmarala, teško je disala. Krkljala je, a sluz u plućima bučnojoj je škripala kad god bi izdahnula. Smežuranim rukama posutimstaračkim pegama stiskala je prekrivač i zatezala ih i opuštala uritmu disanja.Napolju, u gradu iza ljubičastih zavesa, hiljade mujezina pozivalo je

muslimane vernike na podnevnu molitvu. Nema boga do Alaha, aMuhamed je njegov prorok...Žena na krevetu se pomerila. Dah joj se na tren prekinuo, zarobljen

u grlu. Lice joj se iskrivilo pokušavajući da se seti nečeg što jetrebalo da bude nesvesna radnja. Zavirila je s druge strane života i

sagledala alternativu. Ispustila je grgutav zvuk iz dubine grla. Zatimsu joj se mišići opustili i dah je ponovo iskliznuo iz nje. Još jednom jerukama stegla a potom pustila čaršav pa otvorila oči.Kroz mrežu suve kose, Marija Guldžu je nadgledala svoj posed.

Orman, sto, umivaonik, slike na zidu ništa se nije promenilo. Čak su iuglovi sobe koje nije mogla da vidi bili isti. Nije morala da pogleda,znala je. Ikona na vrhu s leve strane, ispod prozora dve stolicepresvučene zlatnim brokatom, album s fotografijama na stolu zakartanje pored vrata. Sve je na svom mestu, kako treba da bude.Dobro, skoro sve. Šta nije u redu?

Peto poglavljeBejoglu je četvrt koja se odlikuje velikim suprotnostima. U vreme

kad je Turska još imala svoje carstvo, to je bilo diplomatsko itrgovinsko središte ne samo Istanbula već celog osmanskog sveta.Velike moćne države viktorijanskog doba, Rusija, Velika Britanija,Francuska i Nemačka, izgradile su u okviru Bejoglua upečatljive ielegantne ambasade. Tu su se podizali hoteli, crkve, prodavnice ikoncertne dvorane; zabava i raskoš za diplomate i savetnike dalekood uglađenog hrišćanskog sveta zapadne Evrope.Turska se, osiromašeni bolesnik, udvarala celom kontinentu, ali je

mudro i osujetivši moćne zemlje ostala neudata. Sklapala jedogovore, prodavala čitave zemlje, kovala zavere u ambasadama ikafedžinicama oko Istiklal džadesija, prestoničkog središta mode.Sultanovi bankari, Jevreji i Jermeni, išli su na prstima odambasadora do ambasadora dajući obećanja u ime osmanske vlade,obezbeđujući silne nepokrivene zajmove za svog carskoggospodara. Tako su sklopljeni veliki savezi i Evropljani su se nadali,ali Osmanlije nisu poštovale dogovore niti su ikad nameravale da ihispune. Zanimao ih je jedino novac, koji su i dobili. Turska i čitavaistočna Evropa bile su u modi. Sve više bogatih i romantičnihEvropljana svakodnevno je pristizalo orijent ekspresom tražeći svojdeo kolača u osmanskom sistemu železnica koji se širio; prodajućioružje na putu ka Anadoliji i blagu drevne Troje. Ta trgovina seodvijala u hotelu Pera Palas Mata Hari, dok je svrgnutaistočnoevropska princeza ravnodušno čekala smrt.Ali kad je dvadesetih godina dvadesetog veka stvorena Turska

Republika, Ankara je postala glavni grad, a Bejoglu je lagano počeoda propada. Plebejski šljam se uselio u njegove nekad veličanstvenestambene zgrade i otvorili su se mali dućani koji su prodavali jeftinuhranu, a čak se pojavilo i jeftinije pivo. Prostitutke su krstarileulicama uvlačeći neoprezne u klubove s pićem i u bioskope sfilmovima koji su malo toga prepuštali mašti.Ipak, šezdesetih godina ponovo su nastupile promene. U vazduhu

se ponovo osećalo poverenje i pomodni trgovci vratili su se u starookruženje. Nova generacija, ovog puta uglavnom Turaka, otkrila je

radosti Istiklal džadesija, starinskih kafea Čiček pasaža i svetlostsveća desetina tajanstvenih baroknih i gotskih crkvi.Uskoro su stigli i turisti a stanovnici nekadašnjih ambasada, u osvit

Ataturkovih reformi svedenih na nivo konzularnih predstavništava,ponovo su imali posla.Beznačajne ulice i široki bulevari Bejoglua su oživeli, mada ne isto

onako kao u vreme carstva. Ostale su prostitutke, jeftini bioskopi inakinđureni barovi. Neukus i stil, ruku pod ruku: striprizbarovi i velikiCarski licej, škola za sinove i kćeri bogatih i čuvenih; siromašniseljaci prodavali su cveće po ulicama, a iz izloga drevnih prodavnicableštali su mesing i zlato; gomile uličnih mačaka jele su iz kanti zaotpatke ispred Jermenske pravoslavne škole.Robert Kornelijus je voleo Bejoglu, to mu je bio omiljeni deo grada.

Zabavljalo ga je što se na prostoru nešto manjem od pedeset jardimože kupiti zaher torta ili nova guma za automobil, videtipornografski film i posetiti Ruski konzulat.Kad se iskrcao iz tramvaja na kraju Istiklal džadesija obuzeo ga je

osećaj zadovoljstva. Dobro je što Natalija živi u Bejogluu, što ćekonačno upoznati njenu porodicu i što je leto. Ulica je oživela bukom,bojama, smehom srećnih parova i porodica koji su hrlili kaživopisnim malim barovima i restoranima. Prijatan ranovečernjipovetarac blago je pirkao s voda Zlatnog roga nadimajući mu rukavekošulje i sušeći tanku brazdu znoja što mu se slivala niz kičmu.Mračni strahovi i strepnje od prethodna dva dana sad su mu izgledalikao ružan san s nekog zaraćenog i udaljenog kontinenta.Vraćao se niz ulicu koračajući po tramvajskim šinama kojima je

upravo doputovao. Karadeniz sokak nije daleko; prema planu gradato je drugo skretanje levo. Plan grada. Prethodnih nekoliko danauglavnom je proveo gledajući ga, krišom virkajući u oblast obeleženukao Bejoglu, dok su učenici radili ili nisu svoje vežbe.Dan je proleteo, čak je uspeo pomalo i da uživa, ali sad počinje ono

pravo.Robert je bio oduševljen, ali nervozan. Budući da je Natalija uvek

bila tako tajanstvena u vezi sa svojom porodicom, nije imaopredstavu kakvi su. Čak nije znao, shvatio je dok je razmišljao otome, ni koliko njih živi s njom. Hoće li tu biti samo Natalija i nekivremešni rođak? Ili će morati da upamti desetine imena. Braća,

sestre, rođaci, babe i dede? Prošao je pored izloga poslastičarnicenatovarenog kalorijama i pogledao kolače. Slatkiši su mu nadražilinepca, klonuo je. Davno je ručao i bio je gladan. Kakvu hranu mu jepripremila porodica Guldžu? Šta god da je, nadao se da će je biti uogromnim količinama. Na levom uglu nalazio se mračan i bučanobućarski ćepenak, a na desnom prodavnica sa ženskim rubljem.Robert je zastao.Karadeniz sokak je dugačka, široka stara ulica; s obe strane se

uzdizalo mnoštvo zbijenih visokih viktorijanskih zdanja, neka sbalkonima nadnetim nad ulicu, ispruženim jedan prema drugom kaoda pokušavaju da se poljube na sredini kolovoza. Ulica je bila strma,spuštala se iz glavne saobraćajnice prema Mešrutijet džadesiju izelenom i belom hotelu Pera Palas. Kad je nastavio napred, Robertje mogao da vidi samo glavni ulaz čuvene građevine nad kojim sulebdeli svodovi u stilu art deko. Potamnele od vremena, kuće s obestrane ulice delovale su veoma mračno. Neke su bile nenastanjene,porazbijani prozori odzvanjali su odjecima Robertovih koraka, kao iveselijim zvukovima života u Istiklal džadesiju, koji se gubio u daljini.Broj dvanaest Karadeniz sokaka nalazio se na sredini, s desne

strane. Kuća je bila visoka kao i ostala zdanja u ulici; Robert jeizbrojao četiri sprata i prizemlje. Za razliku od okolnih kuća, ova nijeimala balkon i, neobično za četvrt čvrstih zdanja od cigala i betona,ova na broju dvanaest bila je sagrađena od drveta. Bila je veomazapuštena. Mada je delimično bila ukrašena divnim i finimizrezbarenim drvenim tablama, kuća je u celini pokazivala svetuveoma ruinirano lice. Svaka daska je zarasla u korov, zelena buđ ičak i trava rasli su na prozorskim daskama i oko dovratka crnihvrata. Iako jedva primetno, donja polovina kuće bila je pod sasvimdrugačijim uglom u odnosu na gornji deo, kao da se građevina zapet stepeni nakrivila u stranu. Uprkos laganom povetarcu, i dalje jebilo veoma toplo, ali svi prozori i kapci bili su zatvoreni. Nijedan zvuknije dopirao ni s ulice ni iz kuće. Robert je osetio čvor u stomaku. Dali je ova žalosna zapuštena ljuštura prizor neke surove, šaljiveobmane? Kako iko može da živi ovde?Popeo se stepenicama do ulaznih vrata. Pogledao je u odvod

napunjen smećem. Dva para očiju nekih glodara zurilo je u njega.Dvaput je udario teškim metalnim zvekirom u vrata i sačekao.

Ništa se nije dogodilo najmanje tridesetak sekundi. Pacovi su i daljebuljili; tišina ga je stisla poput tesnog sakoa, i Robert Kornelijus jeosetio talas očajanja nakon koga je usledio bes.Zatim su se iznenada i bez uobičajenih šumova koraka otvorila

vrata. "Efendija?"Bio je to muškarac u poodmaklim srednjim godinama, visok, bradat,

vrlo uspravnog držanja. Svetle, gotovo osmehnute oči kao da suisijavale snagu. Obučen u verovatno pretopio vuneno odelo od tridela, ličio je mnogo više na Engleza nego na Turčina."Mm..." Robertovo znanje turskog na trenutak je iščezlo. Nespretno

je upro prstima u svoja prsa i procedio: "Robert Kornelijus."Visoki muškarac razvukao je usne u prijatan osmeh i pružio mu

ruku. "A, dobro je, došli ste. Ja sam Natalijin ujak Nikolaj."Robert je prihvatio pruženu ruku i snažno je protresao. Osetio je

olakšanje. Popustila je napetost koja mu se ogledala na licu. "Dobardan. Drago mi je.""Izvolite, uđite, mladiću." Govorio je, poput Natalije, s jakim

akcentom, no njegov engleski bio je mnogo tečniji i prirodniji."Natalija vas očekuje."Nikolaj se pomerio u stranu i Robert je ušao u baršunasto raskošno

ukrašeno predsoblje. Sve je bilo crveno. Tapete, abažuri, staza...Sulejman je duboko uzdahnuo. Bio je to dug dan i želeo je da ode

kući. Veoma su malo napredovali i osećao se nezadovoljno. Istina,uspeo je bez naročitih teškoća da ugovori susret s RajnoldomŠmitsom, ali traganje za skitnicama bilo je nešto sasvim drugo.Pretpostavka, kao što se pokazalo potpuno pogrešna, dastanodavac, gospodin Dilaver, zna ko su ti ljudi bila je običnogubljenje vremena Sulejmana je samo razgnevilo njegovo upornoraspitivanje kad će ponovo moći da iznajmi pokojnikov stan.Obeshrabren činjenicom da Dilaver ništa ne zna, Sulejman se

potom odvezao nazad u Balat, gde je obavio dva potpunobeskorisna razgovora: prvi s Mejerovom prijateljicom gospođomBlatski i drugi sa staricom iz prizemlja koja je delovala umobolno.Nijedna žena nije znala više od najosnovnijeg turskog, a uz njegovopotpuno nepoznavanje ladina bilo je nemoguće da išta postigne. Bašpre nego što je napustio Balat, prišao je čoveku koji je odgovaraoopisu skitnice. Ležao je preko puta ulaza u hamam, ali je dotični ne

samo bio obliven sopstvenim izbljuvkom već i toliko pijan da ga niSulejman ne bi razumeo koji god jezik da govori. U tom trenutkuSulejman je odlučio da potragu za skitnicama prepusti svom kolegiKoenu, koji govori ladino. Kad se sledećeg jutra jevrejski policajacvratio s dužnosti, našao je na svom stolu uputstva. Sulejman jenapravio kiseo izraz lica. Nema sumnje da će ga Koen zbog togamrzeti.Ni Ikmenu nije bilo lakše. Gledajući na sat, Sulejman je pomislio da

mu verovatno i dalje nije lako. Njegov razgovor s Lijom Delmonteprilično se odužio, mada Sulejmanu još nije bio poznat ishod budućida je njihov šef, pomalo naprasit komesar Ardič, pozvao inspektoračim se ovaj vratio iz bolnice. A to je, prema Sulejmanovoj proceni,bilo pre gotovo nekoliko sati. S obzirom na dužinu sastanka i naosnovu prethodnih iskustava s Ardičem, to nije bio dobar znak. Ipremda je Sulejman trebalo da krene kući još pre sat vremena,osećao je da ne može da ode dok ne sazna šta se događa.Konačno, Ikmenu će biti potreban neko na koga će besneti i izvikatise posle tog iskušenja. A u najgorem slučaju? Sulejman se nijeusuđivao ni da razmišlja o tome. Ardič je, to je bilo poznato inajsitnijem policajcu, znao da bude neprijatan do granice ludila.Vrata kancelarije su se polako otvorila i Ikmen se dovukao povijenih

leđa dok su mu ruke mlitavo visile niz telo. Iscrpljeno lice svedočilo jeda je došao do granice strpljenja. "Pomanjkanje pronicljivosti togčoveka toliko je duboko da je to gotovo klinički slučaj." Izgovorio je topotpuno nesvesno, kao da je bio previše umoran ili zgađen da bi uliobilo kakvo osećanje u svoje reči."Gadan sastanak s komesarom, gospodine?"Ikmen se provukao do svog radnog stola i seo. "Znaš li da je to

kopile zapravo htelo da nas skine sa slučaja!" Pripalio je cigaretu."Zašto bi to učinio?""Zato što je pod političkim pritiskom. Izgleda da izraelskog konzula

veoma zanima razvoj istrage. Ardič, konzul i gradonačelnik kao dasu ubeđeni da smo se suočili sa sveobuhvatnim nacističkimpogromom. Čini se da im izmiče činjenica kako bi lako mogao biti upitanju usamljeni luđak."Sulejman se osećao slomljeno. "Onda, jesmo li skinuti sa slučaja,

gospodine?"

Ikmen je na to samo nemarno odmahnuo rukom. "A, ne. Kao što siprimetio, Sulejmane, malo je potrajalo, ali sam na kraju uspeo daubedim glupo kopile." Nagnuo se napred i provirio kroz nakrivljenukulu od papira. "Hteo je da uključi Jalčina!"Sulejman je delovao iznenađeno. "Rekao bih da je inspektor Jalčin

pomalo star."Star!" Ikmen se vrlo glasno povratio u život. "Jeste, star je, ali meni

ne smetaju njegove godine. Čovek je malouman: sa svojim mozgommože samo da naplaćuje sanitarnu taksu! Ardič tvrdi da je to zbognjegovog značajnog iskustva na polju policijskog rada, nije imaopetlju da kaže da je to zbog moje poznate sklonosti prema dobromkonjaku!""Svi znaju da volite da pijete, gospodine.""Tačno. Svi takođe znaju da se ne opijam! Šta je glupan mislio da

ću uraditi? Da ću skočiti na izraelskog konzula i ispovraćati se ponjemu?""Onda, kako ste uspeli da ga ubedite?"Ikmen je bacio dopola popušenu cigaretu i pripalio novu. "Rekao

sam mu istinu. Da je Jalčin neinteligentan idiot koji ne postiženikakve rezultate. I da ću, ako mu dodeli slučaj Mejer, dati otkaz, a iti zajedno sa mnom.""Gospodine!"Ikmen se nasmejao pomoćnikovom bledilu i negodovanju. "Jeste,

žao mi je zbog toga, Sulejmane. Nisam želeo da te uvlačim u to, alijednostavno se dogodilo u žaru rasprave. Uostalom, koga je briga?Upalilo je. Na kraju je uvideo smisao. Sve u svemu, jasno mu je dasam ja jedini čovek za taj posao." Neprijatno se osmehnuo. "Mislimda ga je gradonačelnik pritisnuo. Veliki je poštovalac pristojnogponašanja naš gradonačelnik! Osoba koju dečaci preko u Vidžeučesto zatiču s maloletnim kurvama neodređenog pola. Kako bilo",udario je pesnicom o sto. "Nazad na posao. Šta se ovde dogodilo, ašta nije?""Nisam imao sreće sa skitnicama, ali ću uključiti Koena u to."Ikmen se osmehnuo. "Ne govore baš najbolje turski, a?""Tako je.""Šta je bilo sa Šeker tekstilom?"

"Dogovorio sam da se vidimo s Rajnoldom Šmitsom u njegovoj kućiu Bebeku ujutru u deset.""Dobar momak!" Zastao je, a zatim prodorno pogledao Sulejmana.

"Pretpostavljam da bi sad hteo da ideš?""Pa, gospodine, ako nema ništa drugo..."Ikmen se sažalio. Momak je vredan i skoro je sedam i petnaest, ali

postoji još nešto, i to veoma značajno. Kao i Sulejman, bio jenezadovoljan slabim napretkom. Očajnički je želeo nešto dapostigne, da dokaže sebi kako dan nije uzaludno izgubljen."Šta misliš o tome da nagradimo posetom ženu iz Bejoglua? Mariju

Guldžu?""Sad?""Da." Ustao je. "Proganja me slutnja da ona ima neke veze s tim.

Ako je tako, bilo bi bolje da požurimo. Hajdemo da uradimo neštovaljano pre nego što odemo kući i okamenimo se ispred televizora.Da pokažemo Ardiču da se trudimo."Sulejman je uzdahnuo. "U redu, gospodine." Stavio je ključeve od

auta u džep i bodro ustao. "O, kad smo već kod toga, šta je bilojutros u bolnici?""A, da. Lija Delmonte." Ikmen se blago zacerekao, no pogled mu je

bio tužan. "Plesala mi je."Sulejman je delovao zbunjeno."Mislim da je to valjda bio flamenko. Mnogo uvijanja ruku i

dvosmislenih pogleda. Bilo je to jadno, prilično loše izvođenje. Njenlekar se zgrozio.""Ali šta je rekla, gospodine? O gospodinu Mejeru?"Ikmen je pogledao svoje pohabane cipele i slegnuo je ramenima.

"Ništa. Nije rekla ništa. To je besmislen tok istrage." Prodorno ga jepogledao i promenio temu. "Hajdemo, Sulejmane, da vidimo štaMarija Guldžu ima da nam kaže."Robertu je obrok uglavnom prijao, ali smatrao ga je neobičnim. U

nastojanju da udovolje njegovom engleskom ukusu, Guldžuovi suuspeli da naprave kulinarsku zbrku.Kao što je običaj s redovnim turskim obrocima, povrće su poslužili

posebno, pre mesa. Počeli su s prženim tikvicama i pečenimkrompirom. Sledile su takođe pečene jagnjeće butkice s pirinčem isalatom od cvekle i belog luka. Poslastica, najneobičnije jelo,

sastojala se od svežih smokvi i retkog vodnjikavog krema od jaja.Robert je primetio da se njegovim domaćinima nije svidela groznažuta tečnost, ali svi su je jeli pretpostavio je da su hteli da muudovolje. To je bilo vrlo obzirno od njih, ali i on ga je jedva gutao. Bioje grozan.Kad je ubacio poslednju tamnu, mesnatu smokvu u usta, Robert je

krišom pogledao ostale za stolom. Natalija, njena majka i dva ujaka.Svi su bili fini, svi su se prijatno osmehivali (s izuzetkom njenemajke), ali su neosporno bili neobični.Ujak Nikolaj je ličio na pukovnika Blimpa.[1] Visokoparan i bučan,

kao da je, koliko je Robert mogao da zaključi, bio glava porodice. Oh,Natalijina majka Anja i drugi ujak Sergej bili su rođeni brat i sestra.Odsustvo Natalijinog oca nisu pominjali. Njena majka je, u poređenjus Nikolajem, ili loše ostarila ili je bila znatno starija od njega. Sitna,povučena žena, govorila je malo na veoma lošem engleskom.Uglavnom je samo u tišini pijuckala vino, grickajući svoj obrok poputuplašenog zeca.Sergej i Natalija su, svakako, bili najproblematičniji i veoma

obespokojavajući članovi porodice. Nenaviknut na obogaljene ljude.Robert je bio vrlo svestan želje da ne zuri u Sergeja. Ili bar da neprimete da zuri. Mršav i smežuran, Nikolajev i Anjin brat je, koliko jemogao da primeti, patio od nečeg što mu je iskrivilo i izobličiloudove. Ruke su mu bile potpuno otečene ispod ramena i nazglobovima; koža mu je bila otečena, puna masnica, i delovala jebolno. Polako je i s mukom podizao pribor za jelo do usta. Nonjegove ruke nisu bile ništa u poređenju s beskorisnim nogamaprikovanim za kolica. To je bilo prvo što je Robert video kad ga jeNikolaj uveo u trpezariju. Sergej se predstavio, osmehujući se; barmu je engleski bio bolji od bratovljevog. Ali Robert je video samonoge tog čoveka, kolena izobličenih i iskrivljenih poput vadičepa,stopala malo takvih, okrenutih na unutrašnju stranu i nadole.Njegovo neprekidno osmehivanje i veselo ponašanje delovali su na

Roberta gotovo kao oholost. Činilo mu se da je nekako"neprirodnoda obogaljena osoba bude toliko prisebna. Njegovo iskustvo sbogaljima odnosilo se na one koje je video u bolnici. Čutljivokamenje, beznadežno i bez identiteta.

Ali Natalija je bila najneobičnija od svih. Bila je smerna, čak stidljivau svom svakako prirodnom okruženju. Kao i njena majka, bila je tiha,možda čak pomalo brižna. Otkad je stigao, nijednom ga nijepogledala u oči i tiho je prepuštala starijima da postavljaju pitanja,ozbiljno klimajući glavom. Robertu je bilo neobično što je s njom, ada ona ne vodi glavnu reč. Kao da je privremeno poništila sebe.Možda je bila ćutljiva zato što se pitala šta on misli o njenoj porodici?Šta oni misle o njemu? Kad je pokupila činijice za desert i nestala smajkom u kuhinji, Robert je prvi put primetio koliko je sitna.Jednostavna bela haljina koju je odabrala te večeri nije joj dobrostajala. Nataliji su bile potrebne boje: crvena, zlatna, crna, da jojnaglase egzotičnu lepotu. Belo ju je činilo gotovo nevidljivom inekako nemoćnom.Nikolaj je izvukao iz džepa dve debele cigare i pružio Robertu

jednu. "Pušite?""O, da. Hvala vam."Za njom je sledio fini sekač u obliku zmajeve glave. Robert je

neobično spretno odsekao vrh cigare. Početnička sreća.Nikolaj se ponovo mašio za džep i izvadio malu crveno-zlatnu

brazletnu. Pružio ju je Robertu, a zatim krišom pogledao oko stola."Žene su u kuhinji, mogu da vam pokažem."Spiralni rad na spoljnoj ivici, vijugav i stepenast poput morskih

talasa, nije ostavljao sumnju. Izuzetan komad iz Avedisijanoveradionice. Bila je veoma slična onoj koju je Robert kupio majci bašpre nešto više od godinu dana, brazletna koja je prvi put spojilaNataliju i njega. Crvena boja u zlatu toplo mu je svetlucala na dlanu."Veoma je lepa", rekao je Robert okrenuvši je da bi uhvatio titrajući

odsjaj svetla sa srebrnog svećnjaka na stolu.Nikolaj mu se približio. "Natalija ju je uzela za majku, za njen

rođendan. Donela ju je u ponedeljak uveče, kad je završila posao.""Tog dana je bila veoma umorna", rekao je Sergej, kao da hoće da

naglasi suštinu. Pogledao je Roberta. "U Zlatnom bazaru je uvekgužva za vreme turističke sezone. Naročito početkom sedmice.Sirota Natalija, jedva je mogla da diše." Robert je primetio da su

obojici oči ozbiljno zaiskrile i krv mu se sledila."Da." Glas mu je bio ravnodušan. Nadao se da je uspeo da prikrije

neodobravanje u svom odgovoru, no znao je da nije. Balat mu je

ponovo iskrsao u umu u kom je vladao nered i sve stare sumnje izlilesu se poput bujice. On nije ovde da bi upoznao Natalijinu porodicu!Da se nije dogodilo ono što je video u ponedeljak, nikad ne bi prišaoni blizu kući u broju dvanaest Karadeniz sokaka. Bio je dubokopovređen. Šta oni misle, da je on budala? Koja će, po njihovommišljenju, nasesti na tako providnu igru? Došao je čista srca,nadajući se... Čemu se nadao? Hrana mu se zgrušala u stomakukao da su mu se mišići zategli od strepnje. Šta god da je Natalijaradila u ponedeljak u Balatu, bilo je mnogo ozbiljnije nego što jemislio. Možda je prerano procenio da njena nevinost nije sposobnaza mračna dela. Uostalom, može li da kaže da je stvarno poznaje?Možda, nastavljajući da je štiti od policije, pomaže i podstiče ovustranu ženu? Ujaci su posmatrali i čekali. Mogao je da primetinjihovu napetost. Zatrovala je vazduh oko njih, poput nezdravogoblaka. Robert je osećao mučninu i izvinio se, ustajući od stola."Mm, kupatilo?"Nikolaj se osmehnuo. "Pođite nazad u hodnik, druga vrata s desne

strane.""Hvala." Robert je izašao.U sobi je vladala tišina sve dok se umesto zvuka Robertovih koraka

nije začulo škljocanje vrata od kupatila, koja su se zatvorila za njim.Sergej se okrenuo prema bratu i prostenjao: "O, bože!"Nikolaj je namrgođeno isturio bradu u znak odobravanja. "Loše smo

to izveli, zar ne? Trapavo."Dva kratka udarca na ulaznim vratima prekinula su njihov razgovor.

Nikolaj je zbunjeno pogledao i spustio cigaru u pepeljaru."Ko bi to mogao da bude?"Brat mu je odvratio osorno, gotovo zlobno. "Zašto ne odeš da

pogledaš, Niki? Onda ćeš saznati. Ti si onaj što može da pokrećenogama."Nikolaj je prostrelio malog bogalja ubilačkim pogledom i brzo je

pošao u hodnik.

* * *

Kad je otvorio ulazna vrata, Nikolaj se našao pred dva muškarca.Onaj niži i stariji se osmehivao.

"Dobro veče, gospodine." Izvadivši iz džepa sakoa nešto što je ličilona policijsku značku, ljubazno se predstavio. "Inspektor Četin Ikmeniz Istanbulske policije.""Policija!" Ono malo boje u Nikolajevom licu vrlo brzo je nestalo."Da, gospodine." Ikmen se široko osmehnuo. "Nema razloga da

brinete, gospodine Guldžu, uveravam vas.""Otkud znate kako se prezivam?"Ikmen je prešao preko pitanja i nagnuo glavu prema mlađem kolegi.

"Ovo je narednik Sulejman."Nikolaj je pogledao mladića, koji se nije osmehivao već ga je

uporno gledao u lice. "Šta želite?", rekao je ponovo pogledavšiIkmena."Saznali smo da gospođa po imenu Marija Guldžu živi u ovoj kući,

gospodine.""Jeste, moja majka. Šta želite od nje? Znate, ona je vrlo stara. Ne

voli da joj dosađuju.""Neću oduzeti mnogo vremena vašoj majci, gospodine", blago je

nastavio Ikmen. "Kao što ste možda čitali u novinama, jedan starigospodin ubijen je u ponedeljak po podne u Balatu. Međupokojnikovim stvarima nalazio se i adresar. U njemu je i ime vašemajke i adresa ove kuće.""O!" Bio je to više izdisaj nego reč. Nikolaj je ispustio uzdah, a lice

mu je upalo. Načas je stajao u tišini, trepćući, potpuno bespomoćanstanje koje Ikmenu nije promaklo te je hitro iskoristio tu prednost."Dakle, jasno vam je, gospodine, da je veoma važno da

razgovaramo s vašom majkom. Ako je poznavala tog čoveka, moždaće moći da nam da neke podatke o njemu. Kao što sigurno znate,što više znamo o žrtvinom životu, veća je mogućnost da uhvatimonjegovog ubicu.""Shvatam." Nikolaj je pogledao u pod i s naporom progutao

pljuvačku."Jeste li čuli za to ubistvo, gospodine?""Ne, ne nisam, inspektore", rasejano je porekao. Provukao je prste

kroz kosu i staklasto se zagledao u prazninu iznad glava policajaca."Onda, ako je ona poznavala tog gospodina, Leonida Mejera" Nikolaj je trepnuo, jedva primetno, ali je znao da to nije promaklo

policajcu - "moglo bi je uznemiriti kad joj saopštim da je on mrtav.

Biću blag koliko god budem mogao, ali ako vi ili neki drugi članporodice želite da prisustvujete."Upravo tako.""Nagađam da sam u pravu što pretpostavljam da vaša majka nije u

srodstvu s ..."Ikmenove reči presekao je smeh, oštar i istovremeno neprikladan.

"O, ne, o ni na koji način, ni najmanje, nije!""O... dobro."Nastupila je neprijatna tišina. Nikolaj nije znao šta treba da uradi.

Pogledao je policajce, okrenuo se i zabuljio u unutrašnjost kuće,zatim je ponovo pogledao Ikmena. Zagrizao je usnu gornjim zubima ipočešao se po glavi.Ikmen se, međutim, i dalje osmehivao. "Zašto ne uđete i ne

pripremite majku, gospodine Guldžu?"Robert je ispljuskao lice i pogledao se u ogledalu. Kapi vode su mu

se kotrljale niz obraze i padale nazad u umivaonik; providna lopticaneumoljivo mu se zalepila za vrh nosa. Izgledao je ispijeno; tamnikolutovi progutali su mu donje trepavice. Prešao je prstima prekodubokih bora koje su mu se spuštale od vrha nosa do uglova usana.Prvi znaci približavanja srednjem dobu. Mašio se za peškir i obrisaolice. Ruke su mu se tresle i nestrpljivo je coknuo jezikom. Mrzeo jeto.Uzdahnuo je i otvorio vrata kupatila. Trebalo bi da ode iz ove kuće,-

da se vrati u svoj stan i da razmisli. Ovaj odnos s Natalijom oduvekje bio izvitoperen. Pre svega, nije ni trebalo da se upušta u vezu snjom: previše je teška. Najnoviji događaj je poslednja kap, no ipak...Čim je zatvorio vrata za sobom, ugledao ju je. Stajala je u

predsoblju okrenuta leđima, duga tamna kosa joj je padala niz leđa.Zastenjao je. Tako je jednostavno da bude jak kad nije s njom. Nočim se ona pojavi... Uzbuđivala ga je čak i u jednostavnoj belojhaljini. U ovoj kući je bila drugačija: mirnija, sitnija, čak čedna.Ljubaznija a to mu se svidelo. Ali sad je uistinu gledao kako ponosnodiže glavu, kako savija mišićave prste oko zaobljenih kukova, videoje njenu nepatvorenu i opojnu oholost. Posegnuo je za njom i obaviojoj ruke oko struka pritisnuvši joj punu čvrstu zadnjicu telom irastućom erekcijom. Nije se pomerila. Gledala je u nešto. Robert jepratio njen pogled.

Nikolaj je stajao ispred otvorenih ulaznih vrata i razgovarao snekim. Napolju je bio mrak i Nikolajevo telo je zaklonilo posetioca odRobertovog pogleda. Razgovarali su tiho, jedva čujno. Robert jepogledao Nataliju; lice joj je bilo napeto, ukočeno, usredređeno nadogađanja na ulaznim vratima. Imao je neugodan osećaj da nije nisvesna da je on tu. Njegov zaljubljen pokret, fizički odgovor na njenotelo, bili su protraćeni."Natalija?"Robert je pogledao u istom trenutku kad i ona, istovremeno su

okrenuli glavu. Nikolaj je ušao nazad u kuću; s njim su bila dvamuškarca. Jedan je bio mlad, crnomanjast, zgodan i nepoznat. Alidrugi..."Natalija, hoćeš li, molim te, da odeš gore i proveriš je li baka

pristojno odevena." Nikolaj je bio veoma bled. "Neka gospoda izpolicije žele da razgovaraju s njom."Naravno! To je inspektor s kojim je razgovarao u školi! Nesumnjivo.

Nizak, tamnog tena, izgledao je kao nenamešten krevet gledao jepravo u njega i smešio se.Natalija je nežno odgurnula Robertovu ruku u stranu i pošla napred.

"Hoću, ujače.""Dobar dan, gospodine Kornelijuse."Natalija se sledila. Pogledala je malog neurednog čoveka koji je

stajao pored njenog ujaka. Nikolaj se obilno znojio. "Hajde, Natalija."Pošla je uz stepenice i hitro u prolazu pogledala svog ljubavnika.

Ovog puta pogled mu nije uperen u nju, već u malu grupumuškaraca na ulazu."Zdravo, inspektore Ikmene", nesvesno je odvratio.Natalija je zatvorila vrata za sobom. Marija se pridigla u sedeći

položaj i naslonila se na jastuke. Gledala je u tihu priliku koja jesedela u stolici pored prozora i klimala glavom. Nastupila je pauza iona je progovorila."Kad policajci uđu, ti ćeš ćutati." Glas joj je bio zapovednički. To je

bilo naređenje i nije bilo podložno pregovorima."Ako ti želiš." Odgovor je bio bezvoljan i potmuo."To nije ono što ja želim, tako mora da bude." Duboko je uzdahnula

i na trenutak zatvorila oči. Neko je pokucao na vrata."Bako?"

Otvorila je oči i posegla za cigaretama i upaljačem ispod pokrivača."Uđite."Natalija Guldžu je uvela policajce u veliku, slabo osvetljenu sobu na

poslednjem spratu kuće. Nekoliko trenutaka su mogli da vide veomamalo, dok im se oči nisu privikle na mrak. Ikmen je osetio kako mu jeSulejman rukom okrznuo leđa. Mladić ga je uvek dodirivao kad je bionervozan. To je bio čudan običaj za nekog kao što je Sulejman.U ovom slučaju, međutim, Ikmen je potpuno mogao da razume

narednikovu potrebu za malim ohrabrenjem. Kako su mu se očiprivikavale na slabu lepljivu svetlost jedne jedine petrolejke nasredini sobe, počeo je da uočava detalje. Obrisi tamnog, teškognameštaja, ormana, sanduka i komoda s fiokama, nazirali su se uzazidove. Slike desetine njih visile su u crnim teškim ramovima sve dotavanice. Iz zavesa, slika i tepiha obasjanih nedovoljnim svetlomširio se ljubičasti sjaj. Veliki ljubičast komad nameštaja svetlucao je usredini sobe: ogroman krevet u obliku broda, ukrašen pozlatom čijeje uzglavlje dosezalo do tavanice. Obavijen tankom mrežom,izgledao je kao da je zarobljen unutar bledoljubičastog oblaka.Plamen lampe je treperio doprinoseći Ikmenovom osećaju da jesoba jeziva. Nekoliko trenutaka ništa se nije pomerilo. Osećao seblag miris tamjana, kao u crkvi.Onda je Natalija pošla prema krevetu i gurnula mrežu u stranu. Kad

se razišla ljubičasta izmaglica, pokuljao je miris duvanskog dima iIkmen je primetio malu priliku ispruženu među čaršavima. Nije bilaniska, pre bi se reklo da je visoka i vitka, i imala dugu, gustu izamršenu sedu kosu.Onda je devojka rekla nešto na jeziku koji nije razumeo, a prilika je

odgovorila dubokim, suvim staračkim glasom. Portreti sa zidovaneprijateljski su gledali Ikmena. Davno umrli muškarci u vojničkimuniformama i žene u korsetima i popodnevnim kućnim haljinama zapoluzvanične prilike. Kao da se nalazi u grobu ili u kripti koja mnogogodina nije otvarana. Obavijala ih je aura izobilja, miris tamjana iustajao truli dah.Natalija se vratila. "Mama ne govori najbolje turski. Da li neko od

vas dvojice govori ruski?"Ikmen je osetio da je devojka ohola osoba. Ne zbog njenih reči, već

zbog pogleda. Kad mu se obratila, gornja usna joj se lako izvila

naviše, kao da je osetila neki neprijatan miris."Ne", ravnodušno je odgovorio, a zatim još jednom skrenuo pogled

s devojke na veliki pozlaćen krevet. Ikmenu se učinilo veomaneobično da neko toliko dugo živi u njegovoj zemlji, a nije naučionjen jezik. S druge strane, s obzirom na usamljeničku atmosferusobe..."Engleski?", pitala je gledajući preko njegove glave i osmehujući se

krotko je pogledala, kako se Ikmenu učinilo, u Sulejmanovompravcu."Da, obojica govorimo engleski gospođice." Nije odoleo da joj ne

skreše.Devojka se nije osvrnula na njegov trenutni izliv zlobe i ponovo se

obratila, verovatno na ruskom, svojoj baki.Kad joj je starica odgovorila, Natalija se pomerila u stranu da

propusti policajce. "Baka će vas sad primiti." Natalija se još jednomčulno osmehnula Sulejmanu dok je prolazio pored nje. Vrelina mu jepreplavila obraze.Devojka je izašla i zatvorila za sobom vrata."Hajdemo, onda, Mele Gibsone!", prosiktao je Ikmen. Njih dvojica

pođoše prema zlatnom i ljubičastom raskošnom brodu.Robert je ispio poveći gutljaj iz vinske čaše i pokušao je da se

osmehne Sergeju."Drhtite", primetio je bogalj bez stvarnog zanimanja."Imam imao sam nedavno stomačne probleme.""Nadam se da nije ni od čega što ste jeli za ovim stolom.""Nije." Otpio je još jedan velik gutljaj, a zatim dolio iz boce.Ikmen! Šta, do đavola, on radi ovde? Robert se osećao kao da

treba da se povije, obgrlio je sopstveno telo rukama kao da želi dase zaštiti od zbivanja koja se stežu oko njega i pritiskaju ga. Bilo jenečeg jezivo nemoralnog u kući Guldžuovih, primetio je to čim jevideo kuću. Spoljašnje propadanje i unutrašnje izobilje, jake, drečaveboje, čudni ljudi. Nije se obazirao na to dok Nikolaj i Sergej nisupokušali da se ponašaju prema njemu kao prema budali. No nije višemogao to da trpi, došao je Ikmen i video ga je. Jedini razlog bi moglobiti ubistvo u Balatu! Kavo god da je Ikmen procenio uloguGuldžuovih, Robert je sad bok uz bok s njima. Osećao se kao u

klopci, kao da je uhvaćen u mrežu s veoma neobičnim drugovimazatvorenicima.Natalija se vratila u sobu i osmehnula mu se. Rekla je nešto

Sergeju na stranom jeziku, on joj je odvratio klimnuvši glavom."Kad ujka Niki i mama završe u kuhinji, možemo da igramo bazek ili

bekgemon, ako hoćeš.""Ali, policija...", zaustio je Robert."Mama ima veoma staru tablu za bekgemon, pripadala je mom

dedi. Hoćeš li da je vidiš, Roberte?"Ustao je zinuvši poput ribe. Uhvatila ga je za ruku i povela ga

prema fotelji pored kamina."Doneću ti je."Ponovo je izašla iz sobe. Sergej je prolio malo crnog vina iz čaše na

čist beli stolnjak. Utrljao ga je prstom u tkaninu, mršteći se.Izbliza je delovala još starije. Bledo isušeno lice bilo je gotovo celo

pokriveno smeđim staračkim pegama; plave, izražajne bistre očicrvenih ivica hladno su ih gledale ispod naboranih kapaka. Rukomnalik na palicu prinela je debelu crnu cigaretu ustima, a ledeni sjajdijamanata na ručnom zglobu zablesnuo je Ikmenove oči. S obziromna njenu starost i koščatost, imala je iznenađujuće čvrstu vilicu;snažan dokaz da joj je ostalo bar još malo zuba. I pored toga jedelovala neprijatno. Bilo je nečeg krokodilskog u tome kako joj seljuštila koža na prstima i zglobovima, ostavljajući hrapave, kožastebelege."Priđite bliže, obojica, hoću da vam vidim lica."Iako iskopnela i izborana od starosti, imala je prijatan glas. Izgovor

joj je bio savršen: skraćen, naredbodavan ton engleske više klase.Ikmena je na trenutak obuzelo divljenje."Hajde!" Nestrpljivo je lupkala cigaretom po pepeljari.Ikmen se nagnuo prema njoj. Pružila je ruku i oštro ga zgrabila za

bradu. "Hm." Koža na rukama joj je bila suva, a nokti oštri. Ikmen senajednom osetio ranjivim, kao da je nenajavljen ušao u sobu izatekao obnaženog nekog nepoznatog.Zidovi kuće su jedva čujno zaškripali kad se napolju pojačao

povetarac.Popustila je stisak i Ikmen je nagonski uzmakao. Protrljala mu je

bradu kao da želi da ukloni trag nečeg kužnog.

Sulejman je nervozno zakoračio napred, a starica se osmehnula.Nije ga zgrabila, već mu je nežno pomilovala bradu palcem, kao dagladi fini porcelan."Hm", ponovo je promrmljala, ali blago.Sulejman se ispravio i plašljivo se vratio Ikmenu."Postaješ povodljiv!", prošaputao je Ikmen s izvesnim gnevom."O, ne grdite dečka!", rekla je starica, gaseći cigaretu. "Nije on kriv

što je lep.""Mislio sam da ne govorite turski, gospođo", Ikmen joj je zadao

protivudarac."Stepen mog razumevanja ne tiče se nikog do mene. No turski ili

ne, vaš ton je bio jasan. Poznata mi je ljubomora. I ja sam nekad bilalepa." Glas joj je ponovo postao hladan. "No, kako se zovete? Nemogu vas jednostavno oslovljavati policajče, to je takoponižavajuće.""Ja sam inspektor Ikmen, a ovo je narednik Sulejman."Starica je sklonila pribor za pušenje s kreveta i poravnala prekri

vač. "Možete da sednete na moj krevet ako želite, neće mi smetati."Ikmen je to prihvatio, no Sulejman je i dalje stajao. Mašivši se za

džep, Ikmen je izvadio beležnicu i olovku."Unuka mi je rekla da ste došli po podatke o Leonidu Mejeru." Lice

joj je bilo poput kamena, nije odavalo nikakvo osećanje. Ikmenu jeprivukao pažnju blesak svetla u uglu sobe: svetlost lampe odbijala seo zlatna lica svetaca na drevnoj ikoni. Okrenuo se i ponovo pogledaoženu.Evo nekog, mislio je Ikmen, ko uvek želi da bude korak ispred."Vaš sin nije bio siguran da li ste saznali za tragediju, gospođo."Nestrpljivo je odmahnula rukom prema njemu. "Nikolaj ne zna ništa!

On misli da gubim razum. Budala."Ikmen je bio sklon da se složi s procenom gospođe Guldžu. Staričin

um bio je bridak poput njegovog, možda i britkiji. "Poznavali ste,dakle, gospodina Mejera, gospođo?"Pripalila je cigaretu i gurnula paklicu prema Ikmenu. "Poslužite se."

Klimnuo je glavom i zahvalno uzeo debelu crnu cigaretu sobranije izpakle."Da, poznavala sam ga. Upoznali smo se još u Rusiji."

Ikmen je pripalio cigaretu i naslađivao se njenom hladnomblagošću. Duvan za bogataše. "Pretpostavljam da ste tad bili veomamladi, gospođo?""Oboje smo bili maloletni."Naslonila je glavu na jastuke i posmatrala ga čeličnim, prodornim

pogledom.Njen kratak odgovor naveo je Ikmena na pomisao da mu neće

dobrovoljno reći ništa više od neophodnog."Kako ste se upoznali s gospodinom Mejerom?""To svakako nije važno..."Njeno gotovo kraljevsko odbijanje ga je umaralo. Ikmen je podigao

cigaretu da bi je ućutkao. "Gospođo, uz dužno poštovanje, sve jevažno. Što više znamo o žrtvi ubistva, više, sledstveno tome, znamoo njegovom ubici. Veoma malo ljudi ubili su potpuni stranci. Većinuubistava počine rođaci, prijatelji ili poznanici. Poznavanje žrtvinebiografije je nužno."Pogledala je prstenje na svojim prstima, pomerajući ruku prema licu

i od lica i pokušavajući da uhvati svetlost dragim kamenjem.Delovala je kao da je njegovo izlaganje nije ni najmanje dotaklo.Ikmen je pogledao Sulejmana, no mladić je gledao na drugu stranu,

prema zavesama. Ikmen se zabuljio u mrak da bi otkrio šta to njegovkolega posmatra. U velikoj fotelji presvučenoj brokatom sedela jepogrbljena ljudska prilika savijenih kolena na koje je spustila bradu.Nije mogao da kaže da li je to žena ili muškarac, ali oči su jojsvetlucale u mraku poput mačjih dok je zurila pravo u Sulejmana."Leonid Mejer je iz grada Perma."Ikmen je okrenuo glavu od tajanstvene osobe u uglu i ponovo

pogledao staricu. To mu zvuči poznato. "Perm? Na planini Ural?"Njegov odgovor ju je iznenadio. "Vrlo dobro, inspektore!" Malo se

osmehnula. Vrlo malo. "Posle Revolucije, 1918. godine, mojaporodica je došla u Perm. Tamo sam upoznala Leonida. Zajednosmo pobegli."Ikmen je ugasio cigaretu u njenoj pepeljari. U ovakvim prilikama u

sebi je blagosiljao oca zbog onih davnih i ponekad dosadnih podukao istoriji Evrope. Zamišljeno je zažmirio. "Ne bih rekao da je Perm bioprijatno mesto 1918. godine."Na trenutak je ustuknula. "Zašto?"

"Boljševici su u to vreme bili izuzetno moćni u toj oblasti. Vašaporodica sigurno nije mogla biti bezbedna na takvom mestu?""Šta vas navodi na takav zaključak, inspektore?""Vi, gospođo, niste naučili engleski iz knjiga. Naučili ste ga od

nekog ko je govorio taj jezik, od guvernante ili od dadilje. Jasno je naosnovu vašeg, moram reći, zadivljujuće tečnog izgovora. Što značida je vaša porodica morala biti veoma imućna te prema tomeizložena opasnosti na Uralu."Osmehnula se. "Bistar ste vi čovek, inspektore. A gde ste vi naučili

tako dobro engleski?""Moj otac je veći deo radnog veka predavao evropske jezike na

univerzitetu. On me je naučio engleski. Nažalost, nije podelio samnom svoje znanje ruskog. Ali pomalo poznajem rusku istoriju. Kućanam je uvek bila puna knjiga o različitim temama." Ikmen seosmehnuo. Izvadio je cigarete iz džepa i spustio ih na krevet. "Zaštoste pobegli s Mejerom? Zapravo, zašto je on pobegao s vama? Onje bio siromašni Jevrejin, zar ne, a vi."Voleli smo se.""Ali se niste udali za njega?""Nisam." Nasmejala se. Bio je to dubok grub zvuk nalik kašlju. "Kao

što ste sasvim tačno naslutili, ta veza nije potrajala. Šta god ljudigovorili, klasne razlike uvek se umešaju u takve odnose. Leonid jebio seljak. Zamislite da se vaša kći, ako je imate, uda za vašeg lepognarednika." Mahnula je prema Sulejmanu. "Brzo bi joj dosadio. On jeseljak. Poreklo se, kao što kažu Englezi a oni su stručnjaci za touvek pokaže. Koliko god da je odelo blatnjavo."Ikmen se osmehnuo i ponudio joj cigaretu; odbila je odmahnuvši

rukom. "Došli ste zajedno u Istanbul, vi i Mejer?""Jesmo. Rastali smo se i ja sam upoznala svog supruga, gospodina

Guldžua,""Zašto ste došli u Istanbul?""A zašto da ne?" Oči su joj se odjednom zamaglile dok je zurila u

mrak nad njim. Izraz lica joj je postao blag, gotovo nežan. "Ne moguvam opisati kako je bilo u Rusiji. Svi su bili mrtvi ili su umirali. Radobih pošla i u pakao, samo da pobegnem odatle. Bilo je tako mnogomrtvih. Ležali su u gomilama pored puta. Nije se moglo disati od

smrada. Sve je bilo zatrovano. Čak je i vaša razorena zemlja bila raju poređenju s tim."Ikmen je osetio da nije više ljuta na njega. Um joj je bio zarobljen

jezivim uspomenama koje su za nju još bile veoma žive. Nagonski jestišao glas, kao da izgovara molitvu. "A vaše porodice, vaša iMejerova?"Suze su joj zamaglile oči, ženice su joj se pomerale kao da gledaju

prizor koji se odigrava na suprotnom zidu. Promrmljala je nešto zasebe na ruskom. Zatim se polako ponovo okrenula ka njemu. Videoje kako joj se ženice pomeraju. Bilo joj je teško da ih odvoji od nečegšto je samo ona videla. "Svi su pomrli, inspektore, svi."Ikmen je čuo zvuk Sulejmanovih koraka na tepihu. Posvetio mu je

malo pažnje otkad je neobična starica počela da govori. Usput sepitao kako se njegov mladi narednik oseća budući da ga je opisalakao seljaka."Gospođo, na osnovu vaših saznanja pretpostavljajući da ste ostali

u nekoj vezi s njim postoji li neko ko je hteo da ubije gospodinaMejera?""Leonid i ja se nismo često viđali, naročito ne posle moje udaje.

Leonid je pio.""Znate li zašto ?""Verovatno zato što je voleo da pije, inspektore. Zavisnost od

alkohola je veoma čest porok među mojim sunarodnicima." Zastalaje. Nerazgovetno cviljenje iz fotelje ispred zavese ispunilo je tišinu.Sulejman se nagnuo napred i pokazao izvor zvuka iza sebe.

"Gospođo, ova osoba..."Oblak je nestao brzo kao što se i pojavio i ona se ponovo

nasmejala. "Vi ste stvarno seljak, zar ne, dragi?" Iako je i dalje zurilau Sulejmana, obratila se Ikmenu. "Morate naučiti dečka da neobraća pažnju na poslugu, inspektore. Ljudi će misliti da nema stila."Ikmen se značajno nakašljao. Nije želeo ponovo da sklizne na teren

društvenih razlika. "Verovatno. Dakle, gospođo?"Slegnula je ramenima. "Ne mogu nikog da se setim. Možda neko

sličan njemu, koje živeo na tom groznom mestu.""Neki Jevrejin?"Nije mu ranije palo na pamet to što je nagovestila. Neprijatelj iz

zajednice?

Ponovo ga je netremice gledala u oči. To njeno prodorno, podlozurenje. "Jevrejin ili neprijatelj Jevreja."Ikmen joj je uzvratio pogled i osetio je nešto veoma čudno. Kao da

su se razumeli, kao da su svesni zajedničkog iskustva. To je,naravno, bilo besmisleno tek je upoznao tu ženu! No taj osećaj ganije napuštao. Kao dežavi. A znao je da je i ona to osetila. Uznemiriose i blago je odmahnuo glavom kao da želi da odagna neštoneprijatno iz misli."Gospodin Mejer je imao znatnu sumu novca. Da li ste to znali?""Nisam." No nije delovala iznenađeno. "Možda se u tome krije motiv

koji tražite, inspektore.""Način na koji je ubistvo počinjeno ne govori da je tako, gospođo."Upitno je izvila obrvu. "O?"Bilo je naporno odupreti se tom propalom ali pametnom licu. Ikmen

je oduvek bio osetljiv na blistave umove. Osećao je snažnu potrebuda podeli znanje s ravnima sebi. Ako joj kaže detalje o načinuubistva, možda će Marija Guldžu moći da osvetli mračne ugloveslučaja. Bio je gotovo siguran da bi mogla. Nije znao zašto. Želeo jeda joj kaže iako iako mu se činilo da već zna. Zapušten, krvav stan uBalatu, ona... No uzdržao se. Obavila je ruke jednu preko druge,polako, poput zmije koja ga mami. Uprkos godinama, pokret joj je biočulan, gotovo dvosmislen. Ikmen je najednom osetio odbojnost.Nakašljao se i ponovo postao veoma zvaničan."Bitni detalji su poverljivi, gospođo."Blago je slegnula ramenima i nakašljala se. "Kako hoćete." Hitro se

povukla, kao da nije marila. Ali jeste.Ikmen je pogledao na sat. Bilo je kasno, i soba i njena vlasnica

počeli su da ga pritiskaju. Morao je da izađe. Tek tada će ponovomoći da misli svojom glavom. Dok je u ovoj sobi, nemoguće je bilone biti obuzet njenim prisustvom. Hteo je, međutim, da joj postavi jošjedno pitanje."Znate li bilo šta o vezi gospodina Mejera s kompanijom Šeker

tekstil, gospođo?"Gledala je u daljinu dok je govorila, no Ikmen je krajičkom oka

mogao da primeti da se osmehuje. "Znam, radio je za njih kad jedošao u ovu zemlju. Zapravo, dok se nije posvađao sa svojimpretpostavljenim."

"Verujem da ne znate zašto su se posvađali, zar ne?"Okrenula se da ga pogleda u lice, a osmeh joj je iščezao s tankih

usana. "To je bilo otprilike 1940. godine i vlasnik kompanije,gospodin Šmits, bio je veliki nemački rodoljub. Treba li još nešto dakažem?""Ne treba." Ikmen je uzdahnuo. "Ne treba, mislim da je dovoljno

jasno."Zatim je blago promenio smer, želeći, uprkos radoznalosti, da se

što pre izvuče iz ovog položaja. "Postoji li još nešto što nam možetereći o gospodinu Mejeru, gospođo?"Gledala je u prekrivač, dokono lupkajući prstima po njemu. "Pio je,

živeo je u bedi, nije imao ništa i nije bio niko. Šta da vam kažem?""Ali nekad ste ga voleli?"Lice joj je delovalo preteče. "Jesam, volela sam ga. Ponekad nekog

volite iz razloga koji nema veze s pameću, pa čak ni s telom. No neočekujem da to razumete, inspektore...""Možda bih i mogao, kad bih znao koji su to razlozi."Stavila je cigarete i upaljač nazad pod pokrivač i sklopila oči.

"Umorna sam od ovoga. Vaša radoznalost postaje skaredna. Molimvas, idite."Nije bila neprijatna, no Ikmen je znao da je, zasad, svako dalje

ispitivanje beskorisno. Rekla je šta je htela i gotovo.Ikmen je vratio cigarete u džep i ustao."Dobro. Hvala vam na saradnji, gospođo."Nasmejala se, ali ne radosno. "Laku noć, gospodo."Dvojica policajaca krenuše prema vratima. Kad ga je Sulejman

sustigao, Ikmen je osetio mladićevu ruku na ramenu.Čiček pasaž je mala ulica osvetljena neonom. Pruža se od Istiklal

džadesija i, nastavljajući prema zapadu, iščezava na ulasku u Balikbazar, riblju tržnicu. Duž ulice su smešteni kafei i mali restorani kojise zovu lokantalar. Dokle god doseže pamćenje, taj sokak je biomagnet kako za radničku klasu tako i za gradsku inteligenciju. Zaovaj mali kraj grada bili su karakteristični pijančenje i krajnjaekscentričnost. Današnji posetioci su, naravno, uglavnom turistinova pojava koja se odražava na bolje higijenske uslove mesta kojeje krajem osamdesetih godina potpuno preuređeno. Pre toga,

međutim, mesto bi se verovatno najprikladnije moglo opisati rečjudripačko.Četin Ikmen je dobro pamtio stara vremena žestokih tuča, upornih i

nepopustljivih prostitutki, gadnog, lošeg i jeftinog alkohola. Gorko ježalio za tim danima. Što ne znači da se u tom času nije usredsrediona okruženje. Sulejman je bio veoma uzbuđen i Ikmen ga nikad nijevideo takvog. Za njega je to bio priličan šok."Očekivao sam da se ispod kreveta ili iz ormara pojavi Drakula!"

Ikmen je dopunio svoju čašu i nagnuo se prema kolegi. Sveopštipijani žagor u Čiček pasažu bio je prilično glasan, no nije želeo daceo svet čuje njihov razgovor. "Tiše, Sulejmane! Voleo bih da popiješnešto. Možda ćeš se osećati bolje!""I ona osoba u uglu!""Dozvoli mi da ti dam mali savet o svetu i tvom mestu u njemu,

Sulejmane." Pripalio je cigaretu. "Svet je beskrajno raznolik, a ti ćeš,kao policajac, više od većine ljudi biti izložen njegovim svakovrsnimsmicalicama." Ozbiljno se zagledao u dno čaše. "Stara Guldžuova jetakođe obeshrabrujuća. Imam vrlo čudan osećaj...""Vas bar nije htela da odvuče u onaj jezivi krevet!"Ikmen se trgao iz razmišljanja i zacerekao se. Bilo je besmisleno da

objašnjava kako se osećao u toj neobičnoj sobi. Ni sam još nijedovoljno razumeo. "O, da, baš si joj omilio, zar ne?"Sulejman se nadneo nad sto. "Osećao sam se, pa, kao objekat,

kao stvar ispred te užasne starice i njene neprijatne unuke."Učinilo mi se da je devojka veoma privlačna.""Uporno je gledala u moj...""Pa, jeste. Sindrom lejdi Četerli.""Šta?"Ikmen se nasmejao. "Ništa." Zaćutali su. Sulejmanova

uznemirenost kao da je u trenutku prošla.Ikmen je otpio gutljaj iz čaše i promuljao ga po ustima pre no što ga

je progutao. U kafeu preko puta, stari harmonikaš Libanac svirao jeMarseljezu. "Ako na trenutak zanemarimo izgled kuće i čudnodržanje ukućana, brine me mnogo šta u vezi s razgovorom.""Kao na primer?""Cela ta priča o preseljenju njene porodice na Ural, neposredno

nakon Revolucije. To nema nikakvog smisla. Takvi bogataši su bili

iskidani na komadiće. I kako je ona, bogata Ruskinja, srela običnogJevrejina kao što je Mejer? Pripadnici različitih klasa retko su semešali čak i posle Revolucije ako zanemarimo sve ostalo, bili su napotpuno suprotnim stranama za vreme građanskog rata. I zašto bi,naročito on, napustili zemlju?""Rekla je da je tamo bilo užasno. Plašili su se. I bili su zaljubljeni."Ikmen je netremice zurio u prazno. "Da li je tako?" Pogledao je

Sulejmana. "Ne mogu da zamislim da ta žena išta može da voli.Znam da je strašno reći tako nešto o nekome, ali ne mogu to dazamislim. Bio sam prilično iscrpljen kad sam izašao iz te sobe. Kaoda su mi pijavice isisale krv.""Kako to mislite, gospodine?"Ikmen se blago osmehnuo. "Nije važno." Ikmen ponovo nije mogao

da objasni kako se osećao. To je bilo tako duboko poimanje, gotovonedostižno. Na prvi pogled, Guldžuovi su bili samo prilično nastranaporodica ruskih emigranata koji su se unervozili pred policijom. Ali tastarica. Kad je pomenula neprijatelje Jevreja, kao da ga je udarila. Toje mogao da kaže bilo ko i on ne bi ni trepnuo, ali ona... očigledno senaslađivala izgovarajući te reči podlo ga gledajući. Da li je imalanešto na umu i, ako jeste, zašto? Šta je izazvalo onaj osećajzajedničkog iskustva? Zašto je imao utisak da ono što je video uprljavom stanu u Balatu za nju nije tajna? O, bio je to davni osećaj,ali je tokom godina službe naučio da mu veruje.Još nije završio s gospođom Guldžu niti, zapravo, s Rajnoldom

Šmitsom, kog još nije video."Onda, šta misliš o staričinom tumačenju priče o Šeker tekstilu,

Sulejmane?""Kao da je nagovestila slično objašnjenje koje je nagovestio rabin. ""Da." Ikmen se prilično smrknuto osmehnuo ili se Sulejmanu tako

učinilo. "Jedva čekam da vidim Šmitsa. Ne sreće se svakog dananeko ko se slaže s idejama Adolfa Hitlera.""Ne možemo biti sigurni u to."Ikmen je podigao čašu u znak odobravanja. "Ne možemo, kao što

kažeš, biti sigurni u to." Zatim je zadovoljno otpio poveći gutljaj izčaše i usredsredio se na nešto što je, činilo mu se, njegovom kolegipromaklo. "Sulejmane, jesi li primetio muškarca u holu, onog koji jestajao sa unukom Guldžuove?"

"Jesam. Razgovarali ste s njim, je li tako?""Jeste. To je bio Robert Kornelijus, Englez s kojim sam juče

razgovarao u školi. Onaj koji je u pravo vreme bio u okolini mestazločina. Onaj koji mi izaziva nedoumicu.""Možda je to samo slučajnost?""Možda." Ikmen je dosuo još pića u čašu. "Ipak bih voleo da ga

proverim. Imamo sve njegove podatke u kancelariji. Pošalji ih uLondon, hoćeš li? Hteo bih da saznam malo više o gospodinuKornelijusu.""Inspektoru Lojdu?"Ikmen se osmehnuo uvek bi se osmehnuo kad bi se setio svoje

kratke posete londonskom Skotland jardu, pre petnaest godina.Džon Lojd i njegove kolege su tokom te lude, daleke dve nedeljeuistinu pokazali Ikmenovoj maloj grupi turskih detektiva šta je dobarprovod. Ikmenovi i njegovi momci nisu baš mnogo naučili opolicijskoj službi, ali englesko pivo je bilo izvrsno, a Lojd je tokomgodina pokazao da je, u najmanju ruku, vredna veza s engleskimpolicijskim sistemom. Postoji, međutim, još domaćih tema kojima bitrebalo da se pozabavi. Nakašljao se. "Da. Želeo bih i više podatakao Guldžuovima. Nek to uradi Koen. To će ga, uz ispitivanje raznihpropalica, neko vreme držati podalje od pića i od žena.""Dobro, gospodine." Sulejman je lagano ispijao limunadu, no lice

mu je delovalo zabrinuto."Šta je, Sulejmane?""Pa, gospodine... Čujte, a šta mislite da ih nekoliko i privedemo

reda radi? Gospodin Mejer je imao novca, cela četvrt vrvi od lopova,rasturača droge i svakovrsnih luđaka. Mogu odmah da se setim baršestorice koja žive na kilometar udaljenosti od Mejerovog stana.""Nisam naročito ubeđen da je to bila pljačka. Zašto bi lopov došao s

kantom sumporne kiseline? Ubica je posle zločina odneo sa sobomkiselinu i oružje kojim je izvršio ubistvo. Nije ispreturao sobu kao daje tražio nešto. Ne, i dalje smatram da je postojao ličan razlog. Mejerje morao da umre i morao je da umre na taj osoben način. Netražimo nekog bolesnog narkomana koji ubija za jedan fiks, tražimonekog ko mrzi Jevreje ili nekog ko je mrzeo Mejera. Što višerazmišljam o ovom slučaju, sve više sam ubeđen da je Mejerov

ubica ko god da je to imao motiv. Veoma snažan, možda čakopravdan.""Pa...""Znam da delujem kao da ceo dan samo pijem, ali mnogo sam

razmišljao o tome. Naš ubica, osim samog dela, nije ostavio tragoveu stanu. Čak ni jedan otisak dosad nismo našli. Čak ni samo telo, porečima Arta Sarkisijana, ne otkriva ništa korisno. A pogledajčinjenice! Razmišljao sam o tome gotovo ceo dan. O jezivompogledu leša. O krajnjem užasu u tim očima..." Prekinuo je izagledao se u prazno blago odmahujući glavom kao da ne shvata iline može da shvati.Sulejman je popio limunadu i spustio čašu na grub drveni sto. Nije

bio ubeđen u inspektorovo mišljenje, ali se trudio. "Ovaj, ja vamverujem, gospodine."Ikmen se osmehnuo. Znao je da Sulejman nije uveren da je tako,

ali da ceni njegovo poverenje. "Dobro. Pretpostavljam da bi sad išaokući?""Išao bih." Sulejman je posegnuo rukom iza sebe i navukao sako.

"Uzgred, gospodine?""A?""Šta je značilo sve ono o seljacima?""O, sve si razumeo, je li tako?"Sulejman je ustao. "Razumeo sam pojedine reči.""Gospođa Guldžu je užasan snob. Izjednačava pamet s poreklom.

Misli da sam ja aristokrata zato što sam obrazovan.""Ipak, mislila je da sam ja seljak, zar ne?"Ikmen se ponovo osmehnuo. "Kao što sam ranije rekao, kompleks

lejdi Četerli, želja da ima moć nad zgodnim mladim radnicima.Maštarija svojstvena pripadnicama više klase, kao i njihovo mišljenjeda svi seljaci moraju biti glupi. Shvatanja, mladiću, koja su carskuRusiju oborila na kolena. Ne dozvoli da te to brine."Sulejman je slegnuo ramenima. "Ne brine me. Ona greši. Zato je

ispala glupa."To je pobudilo Ikmenovo zanimanje. "O?""Do dolaska Ataturka, moja porodica je bila veoma moćna na obali

Crnog mora. Vekovima su bili guverneri provincije."Ikmen je delovao zadivljeno. "Nikad mi to nisi rekao."

Sulejmanu se lice blago smračilo. "Čemu?" No čim se nasmešio,raspoloženje mu se brzo promenilo. "Kako bilo, možda je neki mojpredak pogubio nekog vašeg. Često su to radili. Neprijatno, a?"Ikmen je podigao čašu prema njemu. "Istorija nas proganja!"

Međutim, dok je govorio, glas mu je zamirao i ponovo se osetiočudno. "Laku noć, Sulejmane", blago je rekao."Laku noć, gospodine. Doći ću po vas oko devet, ako vam to

odgovara.""Sasvim."Mladić je otišao i vesela buka pijanaca opkoljavala je Ikmena. Kad

su se Sulejmanovi preci uvukli u razgovor, najbolje je bilo završitiveče utapanjem utvara u piću. Imućni, povlašćeni i okrutni.Bilo je deset i trideset kad je Robert stigao pred Rouzmarin stan.

Nije mogao da se seti kako je dospeo tu. Niti zašto. Kao da je to bilapraznina u čudnom automatizmu koji nad tobom preuzme komandukad si veoma veoma pijan. Ono što te dovede do kuće ravnodušnoodbijajući da ti objasni kako.Robert je bio pripit, ali ne i pijan. Uglavnom je bio smeten. Otprilike

sat vremena po odlasku iz Natalijine kuće, prošao je kroz različitastanja. Najizraženiji je, naravno, bio strah, strah da je načinioozbiljnu grešku. Da je potpuno pogrešno procenio Nataliju, toliko dasad zna o njoj još manje nego što je znao. Strah da ona nije samosklona već i uvrnuta, nešto je strašno i ona i njeni neobični odnosi.Zbog toga se osećao loše, nekako uprljano, kao poslušan učesniknečeg sramnog što istovremeno prevazilazi njegovu moć poimanja.Dolazak policajca kog poznaje samo je naglasio taj utisak. Osećaose zarobljeno, progonjeno i veoma paranoično. Pitao se šta im jerekla Natalijina nevidljiva baba. Pitao se kakva je ta žena i zašto imse nije pridružila za večerom.Ipak, nije bio u stanju da išta kaže ni Nataliji ni njenoj porodici. Kad

su policajci otišli čak, zapravo, kad sad razmišlja o tome, dok su jošbili u kući sve je bilo na neki način normalno. Nije ih previšeuznemirilo ništa što je bilo povezano s događajem u ponedeljak niti spolicijom. Igrali su karte, pričali o beznačajnim temama; on je zurio uNatalijino telo gotovo sasvim skriveno belom haljinom. Iako jepokušavao to da potisne, demon požude ga i dalje nije ostavljao na

miru. Možda Natalija zna nekakve vradžbine, možda je vičnaupotrebi neprimetnih afrodizijaka...Pritisnuo je zvono na Rouzmarinim ulaznim vratima i pokušavao da

smisli šta će joj reći kad mu otvori. Još nije bio sasvim uobličio uglavi šta želi od svoje koleginice. Pretpostavljao je da mu je, usuštini, potrebna uteha. Nije želeo ništa da joj kaže, želeo je samošolju engleskog čaja s mlekom i malo bezbrižne svakodnevice; nijehteo da bude sam.Otvorila je vrata. "Zdravo, Roberte!"Imala je papilotne u kosi i bila je odevena za spavanje. U pozadini

je cvileo radio vesti Bi-Bi-Sija, isprekidano i pucketavo od statičkogelektriciteta."Zdravo, Rouzmari, mogu li da uđem na minut?"Samo je jednom pre toga bio u njenom stanu. Prošlog novembra,

na zabavi povodom njenog pedesetog rođendana. Tad je bilo veomahladno. Nosila je plavu plišanu večernju haljinu i bila je u društvusvog tadašnjeg ljubavnika, dvadeset petogodišnjeg Kurda. Od tadaje imala još dva Turčina i jednog Sudanca. Rouzmarinu glad zapravom ljubavlju nije moglo da pokoleba ni vreme ni razlika ugodinama. Robert se nadao da neće doći na pogrešnu pomisao zbognjegove pomalo kasne posete.Osmehnula se. "Naravno, uđi." Osmeh joj je bio miran, no Robert je

primetio da je zabrinuta. Brzo je pogledao svoje lice u malomogledalu pored vrata i shvato je zašto je zabrinuta. Lice mu je bilobledo, a oči izbečene, s tamnim podočnjacima. Izgledao je kao da seupravo trgao iz košmarnog sna.Pomerila se u stranu da ga propusti, a zatim ga je uvela u veoma

udobnu i lepo nameštenu dnevnu sobu. Robert je nespokojno seo naivicu velike smeđe sofe, a Rouzmari je isključila nerazgovetni radio."Dakle", rekla je, okrenuvši se prema njemu i ponovo se osmeh

nuvši. "Šta mogu da učinim za tebe?"Robert je u jednom jezivom trenutku osetio da će se njegovi najgori

strahovi u vezi s Rouzmari obistiniti. Međutim, kad je sela u foteljupreko puta njega, primetio je da mu se osmehuje majčinski, da su jojpokreti smerni i nenametljivi."O, samo sam želeo da proćaskamo, stvarno." Nervozno se

nasmejao i otresao nevidljivu trunku prašine s pantalona. Trebalo je

da kaže nešto više! To je slabo opravdanje što je poremetio mirnevečernje navike stare devojke. No nije mogao da razmišlja ni očemu. Umesto toga se nasmešio i ćutke se ljutio na sebe. U sobu seuvukla dobroćudna, ali ipak napeta tišina."Vetar duva sve jače", rekla je Rouzmari klimnuvši glavom prema

prozoru. Bilo joj je neprijatno koliko i njemu. Ovo je smešno. Moraćenešto da kaže. Moraće da kaže šta mu je na duši. Da malo prikrije ipreruši, no ipak da kaže. Zato je, uostalom, i došao. Bila bi šteta dane priča o Nataliji. Rouzmari je starija, iskusna; razume se u ljubav."Ljubavni život mi je pomalo problematičan", konačno je izvalio.

Kad je to rekao, blago se zacerekao, istovremeno se trudeći dadeluje odlučno, kao da ga nisu savladala osećanja. "Nemoj da mislišda mi je ikad naročito išlo.""O, dušo." Izgledala je veoma staro s papilotnama i s rukama čvrsto

sklopljenim u krilu. Ni ona nije bila opuštena. Robert je shvatio da iona možda strahuje od njegovog seksualnog zanimanja za nju, istokoliko je i on strepeo. Naposletku, on nije njen tip. Rouzmari nijeprovela većinu svog radnog veka na Bliskom istoku samo zbogklime."Da li želiš šolju čaja?", rekla je posle stanke."Imaš li mleka?""Mnogo. I šećera. Hoćeš li šećer?"Robert je klimnuo glavom. "Dve kašičice šećera, molim te.""Šoljica koja uveseljava." Lupnula ga je po ruci i otišla u kuhinju.Vratila se posle nekoliko minuta s dvema velikim šoljama čaja koji

se pušio, i s veoma ozbiljnim pitanjem."Slušaj, Roberte, nisam ljubopitljiva, no da li je tvoja ljubavnica

odavde?""Jeste.""A." Procenjivački ga je pogledala. "Pretpostavljam da je to vrlo

ozbiljna veza?"Robert je izvadio cigarete i upaljač iz džepa i pripalio jednu. "Jeste.

Ja imam samo ozbiljne veze. Nije baš moj stil da se zezam okolo."To je čak i njemu samom zvučalo uobraženo; mrzeo je sebe zbogtoga što je rekao. "Nemam ništa protiv ljudi koji to rade, znaš...""U redu je, Roberte!" Ponovo se osmehivala. "Neki se skrase, a

neki ne. Znaš kako se kaže: prema svecu i tropar. Ali..."

"Rouzmari?" Odjednom je osetio nezadrživu potrebu da joj neštokaže. Ne mnogo, naravno, samo uopšteno. Nagnuo se napred inervozno liznuo usne."Da, dušo?" Spustila je šolju na stočić, lice joj je bilo ozbiljno i

zabrinuto."Rouzmari, šta bi uradila kad bi otkrila da je tvoj ljubavnik možda

učinio nešto strašno?""Kao na primer?""Krao, drogirao se, prostituisao..." Oprezno je izbegao postojeći

zločin koji je imao na umu. "Ne mislim u prošlosti. Mislim, ako to radisad, dok se viđa s tobom?"Zamislila se nekoliko trenutaka, a onda je duboko uzdahnula i uzela

šolju. "Mislim da to zavisi od toga koliko su snažna moja osećanjaprema onom kog volim. Naravno, ako nisam previše zainteresovana,lako je jednostavno bih ga otkačila. Da sam, međutim, bašzaljubljena...""Da li bi obavestila policiju?" Ponovo je sedeo na ivici sofe, prsti su

mu blago podrhtavali obavijajući filter cigarete.Rouzmari je ponovo uzdahnula. "Da sam veoma zaljubljena, ne

znam da li bih. Sviđa mi se da verujem da bih postupila ispravno imoralno, ali nisam sigurna, Roberte. Rizikujući da zvučim strašnogrubo, mislim da bi to umnogome zavisilo od seksa. Imala samljubavnika, bio je Turčin, zbog kog bih zadrhtala svaki put kad mi sepribližio. Bilo bi mi vrlo teško da ga predam vlastima. Dovoljno mi jebilo teško da ga vratim ženi!" Zastala je. Jednostavno ne znam da lipostoji kratak odgovor na to."Robert je u tišini pio čaj. Kad je Rouzmari ponovo progovorila,

zvučala je beznadežno i izgubljeno. "Znaš, kulturološke razlikeizmeđu nas i istočnjaka su neporecive. Često je gotovo sasvimnemoguće shvatiti šta se uistinu događa. Vrlo je lako uplesti se unešto što zapravo ne razumeš. S jedne strane, možeš da se survašu pogrešno zaključivanje koje će ti uništiti vezu. S druge strane,možeš da se uvališ u gadnu nevolju."Robert je ugasio cigaretu u pepeljari i ispio čaj. "Samo želim ponovo

da se oženim, Rouzmari. Znam da rizikujem da ću pogrešiti samozato što toliko snažno želim da se skrasim, ali... Iskreno, ako izgubim

tu devojku, ne znam šta da radim. Nekako me je obuzela, ne znamšta je to...""Seks", ravnodušno je rekla Rouzmari, dok joj je na usnama lebdeo

tužan poluosmejak. "Uvek je u pitanju seks, dragi. Prokleto jeopasan! Ako je tvoj partner dobar u krevetu, to se može pretvoriti uopsesiju." Pogledala je u pod. "Posebno ako si imao loša iskustva uprošlosti. Ljubav i požuda ponekad mogu da se pomešaju, ja toznam, veruj mi.""Samo o njoj razmišljam!" Govorio je vrlo tiho, gotovo za sebe. "Čak

i sad."Rouzmari je pljesnula rukama ispred lica i odjednom je delovala

veoma odlučno. "Znaš, po mom mišljenju i ako ti to želiš, trebalo bida počneš malo više da viđaš druge ljude. Pusti malo svežegvazduha u svoj život, dušo. Sigurna sam da je ta devojka divna,mora da jeste, inače ne bi bio toliko... Prestani da izigravaštajanstvenog muškarca Škole jezika Londra i ponašaj se kao i miostali! Razveden si, naravno da želiš da se ponovo oženiš i sigurnasam da ćeš jednog dana to i učiniti, ali ne žuri, Roberte. Oženi se nabrzinu, kajaćeš se natenane, sećaš se?"Robert se osmehnuo, vratio cigarete u džep i ustao. "Znam,

Rouzmari. U svakom slučaju, sad bih morao da idem, dovoljno samte gnjavio svojim glupostima.""Sve je u redu, ne smeta mi." Ustala je i stavila ruke u džepove

kućne haljine. "Nemoj da misliš da treba da odeš. Možeš još dapričaš, ako želiš. Trenutno sam bez muškarca. Uistinu bi mi, zapromenu, veoma prijalo muško društvo, premda na platonski način."Oboje su se nasmejali. Bilo je vrlo lepo provesti vreme sa ženom

koja ne želi ništa od njega. Kad je otišao, Robert je pomislio da birado to ponekad ponovo učinio. Ali ne još. Jednom u budućnosti, kadne bude toliko obuzet razmišljanjima, kad ona, Natalija, ne bude deonjegovog života ili kad bude na pravi način spremajući mu obroke,spavajući u istom krevetu s njim. Kroz glavu mu je blesnula pomisaoda je jadan. Jadan čovek koji čezne za brakom i za domom. No, snjegove tačke gledišta, takav način života uvek je delovao takosigurno. Kad je uspevalo. Čak ni onda, u izmaglici koju je stvaraladroga, uprkos razvodu, nikad nije prestao da sanja o tome. I da senada.

"Laku noć, Roberte", rekla je Rouzmari kad su stigli do ulaznihvrata. Popela se na prste i ovlaš ga poljubila u obraz. "Ako budešmalo više koristio sposobnost rasuđivanja, sigurna sam da ćeš bitidobro." No svetio lice joj se namah izmenilo i postalo veomaozbiljno. Upravo joj je pala na um završna misao. Jeziva. "Ako jeuključena policija, znaš da nije vredna toga, zar ne?""Znam", odvratio je i brzo izašao kroz vrata na odmorište. "Laku

noć, Rouzmari, i hvala ti."Rouzmari je zatvorila vrata za njim i vratila se u dnevnu sobu. Iz

male kutije na prozorskom ispustu uzela je prstohvat smolastemarihuane i izmrvila je prstima. Potražila je lulu, no nije mogla da jenađe. Uzdahnula je i ubacila izdrobljeni narkotik u usta. Jedino jetako mogla da zaspi bez utešnog prisustva muškarca u krevetu.Razumela je gosta koji je upravo otišao više nego što je on to znao.

[1] Komičan crtani lik iz stripa Dejvida Lova: punačak, ćelav, brkat reakcionar poznatpo komentarima svetskih događaja zasnovanim na neobičnoj logici, kakvi su priličilićaskanjima u turskom kupatilu. (Prim. prev.)

Šesto poglavljeFatma Ikmen je polako i pomalo zlurado prinela uobičajen

sirotinjski doručak koji se sastojao od supe. Četvoro male decesedelo je za izribanim stolom na sredini sobe i bučno je srkalo izmetalnih činija. Četvoro jede, još četvoro se sprema: ludilo okodoručka još nije gotovo.To ju je ljutilo. Starija deca su bila tako naporna kad treba ustajati iz

kreveta za vreme raspusta. U redu je što celo jutro lenčare u krevetuslušajući radio, ali to mnogo oteže doručak. Bila je prava sreća štonijedan od dvojice odraslih muškaraca nije doručkovao. To bi bilonepodnošljivo.Fatma je polako prinela ruku krstima i protrljala ih. Ova trudnoća

nije tako laka kao prethodne. Ovog puta je više iscrpljena. Pogledalaje odraz lica u malom ogledalu iznad umivaonika. Nije bilo mnogoizborano, no ipak je bilo očigledno da je prešla četrdesetu. To ju jepomalo ljutilo. Možda se zbog početka srednjeg doba oseća takomalodušno kad je u pitanju nova beba? Ako se osvrne unazad, to joji nije bila najbolja zamisao, a ne može da krivi nikog drugog do sebe.To je stara porodična priča. Čim je poslednja beba prohodala, Fatmaje ponovo želela da zatrudni. Većina njene dece začeta je jer ih jeona želela kao kvočka piliće. Siroti Četin! Ponekad joj ga je zapravobilo žao, mada bi pre umrla nego što bi mu to rekla.Ali on je bio stvarno dobar. Trebalo je samo da nagovesti želju i već

bi bila ponovo trudna. Nije joj držao slovo o nedostatku novca, nijegunđao zbog nametnutog ograničavanja seksualnog života za vremetrudnoće. Ponekad se pitala ide li negde drugde... Glupa, glupaženo! Pribrala se. Kakve ljubavnice, Četin je uz svoj užasan posaojedva imao vremena za porodicu! I voleo ih je, i nju i decu. Istini navolju, nije uvek mogao da se seti imena najmlađih i ponekad je biorasejan i odsutan dok ih je mazio...Čula ga je kako zatvara vrata spavaće sobe i zamislila ga je s

poderanom torbom u ruci dok juri prema ulaznim vratima. Čula je jošjedna vrata koja su se otvarala sporo, oklevajući njegov otac. Fatmaje dozvoljavala sebi da se povremeno namrgodi. Nije imala ništaprotiv starca i činjenica je da bi bez novca koji je Četinov stariji bratdavao ocu za izdržavanje život bio težak, ali... Nije vredelo

razmišljati o tome. Uostalom, njih dvoje, zar ne, nisu baš mladiljubavnici. Dokaz je gomila male dece za stolom. Da i ne pominjeostale koji su još u svojoj sobi. Ipak...Starac je proturio glavu kroz poluotvorena vrata i pozvao sina brzo

se povukavši nazad. "Četine!"Njegov sin se okrenuo i pogledao ga s neupaljenom cigaretom koja

mu je visila iz ugla usana. Izgledao je kao da je u žurbi, nervozan iumoran."Odlazim na posao, Timure! Šta je bilo?"Starac ga je pozvao mahnuvši mu. "Sinoć si veoma kasno došao

kući."Želeo je da čuje detalje. Timuru Ikmenu je bilo teško da se ne meša

u sinovljev posao. Četinovi slučajevi često su bili izvor uzbuđenja,osećanja za kojim je starac i dalje strasno žudeo. Uostalom,pomogao mu je oko ovog slučaja. Zaslužio je nešto.Četin je besno pogledao na sat. "Sulejman će doći po mene za

otprilike dva minuta! Treba da se vidim sa starim Nemcem u desetsati!""Šta si otkrio?"Mlađi čovek je nestrpljivo uzdahnuo. Starčev pogled je odavao

žudnju i pohlepu za detaljima. Pa dobro, to mu je jedno od retkihpreostalih zadovoljstava! "Razgovarao sam i s rabinom i s tomMarijom Guldžu", rekao mu je. "Ova poslednja je bila veomaegzotično iskustvo!""Zašto? Kakva je bila?" Timur je unapred ostao bez daha."Čudna. Verovatno je starija od Alaha i živi u nekoj vrsti hrama

stare Rusije." U mislima se vratio na događaje od prethodne večeri itrudio se da se ne naježi. "Kaže da je bila starčeva ljubavnica kad subili mladi. Bilo je grozno... o, ona zrači nekom zlobom. Teško jeobjasniti. Moji predosećaji znaš."Starac se staklasto zagledao u prazno. "Pakosna matora Ruskinja.""Jeste." Četin je podigao torbu s poda, pokušavajući da odagna

neprijatnu sliku koju mu je otac upravo prikazao. "Prilično joj sesvideo moj lepi mali narednik." Iznenada i na sopstveno užasavanje,shvatio je da je upotrebio zlurad opis svog kolege, isti onaj koji jeupotrebila Marija Guldžu. Timurov suv sagoreo smeh pratio ga je dužpredsoblja. "Nisam iznenađen!"

"Cetine!" Fatmin glas izvio se onako dubok i zvonak iz kuhinje ipogodio metu.Četin je stisnuo vilicu i odlučno odmarširao prema ulaznim

vrataima. "Otišao sam!"Starac je posmatrao sina kako zatvara vrata za sobom i vratio se u

sobu nesigurnim hodom. "Pakosna matora Ruskinja!", ponovio je zasebe. "Ala je to egzotično!"Kuća je bila mnogo lepša i manje zlokobna nego što je očekivao.

Sulejman je, dok je vozio pogleda usredsređnog na put, zamišljao daŠmits živi u nekakvom mračnom mestu u gotskom stilu. No logičnoje da nije postojao razlog zašto bi bilo tako. Neki nacisti su, ako jeŠmits uistinu nacista, po svoj prilici uživali u klasičnoj eleganciji istokoliko i drugi ljudi. Ipak, ogromno mermerno predvorje i besprekoranengleski batler koji ih je dočekao učinili su mu se pomalo preteranim.Postojali su imućni ljudi, ali su takođe postojali imućni ljudiprostačkog ukusa, a Šmits je začelo spadao u ove druge."Da li biste pošli ovuda, molim vas, gospodo?", rekao je batler.Ikmen i Sulejman sledili su ga preko predvorja i kroz vrata koja im

je pridržao. Kao i predvorje, i soba u koju su ušli bila je ogromna, no,za razliku od ulaza, bila je mračna. Knjige, hiljade knjiga crnih,tamnozelenih, boje crvenog vina obeležile su i oivičile obrise svihzidova. Kao da su hrbati, poput bez sumnje požutelih stranica, upilisjajnu sunčevu svetlost koja je dopirala spolja. Stara bibliotekadostojna poštovanja. Pećina kakvog neobičnog posvećenogakademika."Inspektor Ikmen i narednik Sulejman, gospodine." Batler im se

osmehnuo ljubazno se naklonivši i izašao. Čovek kog su policajciugledali bolno je pokušavao da ustane iz elegantne fotelje srukohvatima i visokim naslonom, a zatim im se osmehnuo."Molim vas, gospodo, oprostite mi, više mi nije lako da ustanem kao

nekad." Imao je dubok, divan, gotovo dramatičan glas. Ljubazno imje pokazao fotelje nasuprot njegovoj. "Sedite, molim vas."Pošli su napred. Dok je prolazio pored starca, Sulejman ga je dobro

pogledao. Rajnold Šmits je nekad bio veoma zgodan. Kosa mu je,iako seda, još bila bujna, a grubost kostiju lica, kao isklesanih,davala mu je tipičan izgled Nemca. Bio je dobro odeven. Uprkostome što mu je bilo najmanje osamdesetak godina, Rajnold Šmits je

nosio modernu odeću. Bio je obučen kao mlad poslovan čovek,donekle kao Sulejman, i to mu je dobro pristajalo. Bledosivodvoredno odelo s odgovarajućom košuljom i kravatom isticali su muvitku, tananu građu. Kad je ponovo seo, koščate noge su mu štrčalepoput visokog srebrnog brezovog drveća.Ikmen je seo, a Sulejman se smestio pored njega."Dakle", rekao je Šmits preplevši prste ispod brade. "Kako mogu da

vam pomognem, gospodo?"Ikmen se nasmešio pomalo tužno poput čoveka koji želi da bude

srdačan, ali istovremeno treba da saopšti neku lošu vest. "Došli smozbog jednog vašeg bivšeg radnika, gospodine."I Šmits se osmehnuo, više strpljivo nego tužno. "Toliko sam i sam

shvatio iz onog što mi je preneo sekretar. Imao sam mnogo radnikatokom godina. Mogu li da pitam o kome istražujete?""Mislim da je on radio pre mnogo godina u odeljenju za pakovanje",

rekao je Ikmen. "Izvesni Leonid Mejer."Znajući koliko bi značajno moglo da bude Šmitsovo reagovanje na

ovaj podatak, Sulejman se nije začudio što se Ikmen malo nagnuonapred da bi bolje osmotrio starca. Nisu primetili ništa, ni najmanjitračak prepoznavanja."Mislim", odvratio je Šmits, "da mi to ime nije neposredno poznato.""O", rekao je Ikmen, "to me iznenađuje.""Kako to?""Naše zanimanje za gospodina Mejera potiče od činjenice da je

nedavno nađen ubijen u svom stanu u Balatu. Pomenut je unovinama te sam pretpostavio.."A." Šmits je podigao dugačak tanak prst kao da ga ućutkuje. "A,

da, starac prebijen na smrt. Da, čuo sam za to. No da je radio kodmene..." Slegnuo je ramenima. "Mislim, moguće da jeste, ali kao štoste i sami rekli, to je bilo veoma davno.."Jeste", rekao je Ikmen. "Oprostite, gospodine. Shvatam da je teško

setiti se kad imate toliko zaposlenih.""Tačno." Šmits je hitro, poput mađioničara, okrenuo fini ručni zglob

u vazduhu i promenio temu. "Mogu li da vas ponudim šoljom čaja,gospođo?"Brza promena pravca razgovora uhvatila je policajce nespremne."Hm, da, hvala", rekao je Ikmen. "To bi bilo lepo."

Šmits se onda okrenuo prema Sulejmanu. "A vama, mladigospodine?""O, da, hvala vam.""Odlično!" Šmits je uzeo srebrno zvonce sa obližnjeg stola i

zazvonio. Zatim se nagnuo napred izvivši obrve kao da im saopštavaneku veliku, sablažnjivu tajnu. "Čaj će, naravno, biti au lait, naengleski način, Vilkinson ne ume da ga napravi nikako drugačije.Nadam se da je to prihvatljivo?"Sulejman je mrzeo engleski čaj, no bilo bi prostački odbiti pošto je

prethodno već bio prihvatio. "U redu."Ikmen je, očigledno, razmišljao na isti način. "Da, da", rekao je, ali

Sulejman mu je video na licu kako mu se ne sviđa ni sama pomisaona to.Nekoliko minuta kasnije, sva trojica su sedela u tišini dok se sluga

nije pojavio i Šmits mu izdao naređenja. Sulejman je primetio da jeŠmitsov ton obraćanja slugi bio sasvim drugačiji. Oštar i bez topline.Možda, Sulejman je nagađao, Šmits veruje da niži staleži nezaslužuju ni uobičajenu učtivost.Pošto je sluga izašao, Ikmen je ponovo započeo razgovor. "Ako se

vratimo na gospodina Mejera...""Da?""Prihvatajući da je to bilo veoma davno...""Na šta ciljate?""Dva potpuno nezavisna izvora, gospodine, navode nas da

verujemo da ste vi zapravo otpustili gospodina Mejera negde oko1940. godine.""Zaista? Mogu li da znam koji su to izvori?""Bojim se, gospodine, da taj podatak ne mogu da vam otkrijem.""Da, naravno da ne možete. Baš sam glup!"Ikmen je pogledao Sulejmana, koji je jedva primetno klimnuo

glavom, svestan šta sad inspektor od njega očekuje. Preuzeo jerazgovor. "Možemo, međutim, da vam kažemo, gospodine Šmitse",rekao je, "da je u vreme smrti Leonid Mejer još imao ime i adresuvaše fabrike u Uškudaru.""Zaista je imao?" Lice mu je poprimilo neodgonetljiv izraz. "To je

veoma čudno."

Sulejman je primetio da ga Ikmen, koji se sad tiho naslonio u fotelji,pažljivo posmatra."Hm..." Šmits je nakratko zastao kao da pokušava da sabere misli.

"Da li je bilo koji vaš izvor rekao zašto sam otpustio tog čoveka?""Ne baš...""Osim", Ikmen se uključio, naglo obodren, "osim ako pri tom ne

mislite na beznačajna nagađanja u pogledu glavnog razloga."Šmits je izvio obrve. "Može biti.""Dakle", nastavio je Ikmen, "postoji teorija po kojoj ste ga možda

otpustili zbog opijanja na poslu.""Da?""A postoji još jedna. Ikmen se osmehnuo, prilično odsečno za

Šmitsove nerve, "... da ste otpustili gospodina Mejera zato što jejevrejin."U tom času ušao je sluga noseći čaj, isto tako upadljivo kao što je i

Šmits, inače tamnoput, uznemirujuće posiveo. Sulejman se nije prviput zapitao da li je njegov šef preuranjeno otišao predaleko.Pošto je spustio poslužavnik na stočić, sluga je upitao svog gazdu

da li da on sipa čaj, a ovaj mu je potvrdio. Kad je batler obaviozadatak, Šmits ga je podsetio da treba da ga napravi "Au lait, na tvojnačin, Vilkinsone".Kao što se moglo i očekivati, kineski porcelan je bio najfinijeg

kvaliteta. Sulejmanu pružiše nežnu, gotovo providnu šolju i tacnu.Drška šolje je bila tako malena da mu je bilo nemoguće da provučeprst kroz nju iole komotno. No to i nije bila njena namena. Sulejmanje posmatrao Šmitsa kako pije podigavši mali prst dok je prinosiošolju ustima. Neprirodno, izveštačeno i očigledno vrlo pravilno.Osećajući se krajnje nelagodno, pokušao je da oponašaŠmitsov način, ali je gadan ukus napitka samo doprineo njegovoj

nevolji. Sa žarom posmatrajući Sulejmanovu borbu, Šmits mu jeodao priznanje lako klimnuvši glavom.Ali, kad je batler izašao, raspoloženje se brzo promenilo. Šmits se

okrenuo ka Ikmenu i tonom iz kog je nestalo i poslednjih ostatakaljubaznosti, razjasnio svoj stav: "Ne možete ni zamisliti koliko senekom može smučiti kad mu pripisuju nešto što nije odlika njegovogkaraktera i za šta nije kriv. Vaša pretpostavka da sam otpustio togMajera zato što je Jevrejin može biti dovedena u vezu jedino s

činjenicom da je moj otac Nemac pozivanje na takozvanu logiku kojame duboko vređa!""To nije moja pretpostavka, gospodine", Ikmen mu je upao u reč, "to

je...""Shvatanje da su reči Nemac i nacista nekakav sinonim izuzetno

me pogađa! Nit se sećam niti me taj Mejer na bilo koji način zanima,a činjenica da je bio Jevrejin je, verujem, bila beznačajna svima osimnjemu samom.""Ja...""Ne znam od koga ste dobili takva obaveštenja, no predložio bih

vam da tu osobu upoznate s činjenicom da je moja veza spokojnikom, ako je i bilo ikakve veze, potpuno bezazlena. Štaviše,ako budem čuo još neku priču u tom smislu, ja ću, kao što možete ipretpostaviti, lako pribaviti stručno mišljenje koje će me razrešitisumnji i ujedno uništiti onog ko govori protiv mene!"Pošto mu je bes naglo splasnuo, Šmits je, drhteći, uzeo šolju i

tacnu koje se mu su tresle u ruci. Ikmen je takođe zastao i za tovreme je i on otpio malo čaja (s gađenjem) i razmišljao.Čudnovato ili se Sulejmanu tad tako samo činilo, kad je Ikmen

progovorio, ton mu je bio istovremeno ljubazan i pomirljiv."Izvinjavam se ako su vas moje reči uvredile, gospodine Šmitse",

rekao je, "no nadam se da vam je jasno da u istrazi ubistva moramispitati sve mogućnosti."Umesto odgovora, Šmits je nastavio da se mršti iza svoje šolje."Ne bih", mirno je nastavio Ikmen, "ni na trenutak pomislio da gajite

antisemitska osećanja. Znam vrlo malo o vama i, kako bilo, ne bihjednostavno iskoristio protiv vas neproverene tvrdnje.""Onda...""Ako, međutim, možete da proverite u svojim starim arhivama da li

je taj čovek ikad radio za vas, ja bih vam bio veoma zahvalan.Shvatam da je to bilo veoma davno, ali..Šmits je slegnuo ramenima. "Učiniću to što tražite, iako gajim slabe

nade u uspeh. Kao što ste rekli, inspektore", i tu je samo načaszastao dok su mu oči svetlucale od sjajnog odraza zlatno obrubljenešolje, "to je bilo veoma davno."Ikmen se osmehnuo, a zatim je spustio na sto šolju s jedva dopola

popijenim čajem. "Vrlo dobro, gospodine Šmitse, onda ću to

prepustiti vama."Pogledao je Sulejmana, koji je nerado pokušavao da proguta

ostatak tečnosti. "Narednik Sulejman i ja imamo obaveze, kao što ih,pretpostavljam, imate i vi.""Da." Šmits se pomerio nameravajući da pozvoni i dozove batlera,

no Ikmen ga je zaustavio."Sami ćemo izaći, gospodine, hvala vam." Kad je ustao, lako se

naklonio. "Do viđenja, gospodine Šmitse.""Do viđenja, inspektore." Dotad ozbiljan i dostojanstven, iznenada

se nesputano i široko osmehnuo. "Do viđenja i vama, naredniče. I vimožete sami izaći, zar ne?""Do viđenja, gospodine", odvratio je Sulejman i vrlo blago se

naklonio pre nego što je izašao.Dok nisu izašli, Šmits nije skidao osmeh s lica. Kad je čuo da su se

ulazna vrata zatvorila za njima, još jednom je pozvonio dozivajućibatlera. Dok se Vilkinson nije pojavio, Šmits je nekoliko puta protrljaočelo i zavalio se u fotelju kao da traži ali ne nalazi neko ohrabrenje.Kad je Vilkinson konačno pokucao i dobio dozvolu da uđe, Šmitsov

glas mu je rekao sve što je trebalo da zna o gazdinom raspoloženju."Donesi mi moj adresar i potraži broj Demidove.""Da, gospodine." Načinio je pokret kao da će se zadržati u sobi -

kretnja koju je Šmitsov glas brzo i kratko presekao."Mislio sam odmah, Vilkinsone!""Da, gospodine, ali čaj...""Samo ostavi prokleti čaj i uradi ono što sam tražio!""Ovaj, da, gospodine, ovaj..." Izjurio je napolje mnogo brže nego što

je ušao. Ovakvo raspoloženje, mada neuobičajeno, batleru nije bilonepoznato.Kad je ponovo ostao sam, Šmits se zagledao u daljinu s izrazom

slepog besa na oštrom, ostarelom licu.Po Ikmenovom uputstvu, Sulejman je zaustavio auto tačno ispred

prolaza koji je vodio do kuće Rajnolda Šmitsa. Čim je narednikisključio motor, Ikmen je progovorio. "Dakle, šta misliš o gospodinuŠmitsu, Sulejmane?""Pa, rekao bih da je njegovo reagovanje na pitanja bilo razumljivo.

Kakav god da je bio njegov odnos s Mejerom, to je bilo veoma

davno. A tvrdnja da je otpustio Mejera zato što je Jevrejin izrečena jeprilično brzo i...""Misliš da sam to odradio neprikladno?" Izgovorio je to s bleskom u

očima koji je Sulejmanu potpuno promakao."O, ne, ne mislim da ste..Ikmen se nasmejao. "U redu je, Sulejmane, možeš da me osuđuješ

pod uslovom da", namrštio se vrlo očigledno i teatralno, "ne činiš topreviše često."Sulejman se osmehnuo, mada slabašno. "Samo mislim da ste malo

prenagljeno načeli tu važnu temu. Nisam siguran da je do te meretrebalo izazivati njegovo neprijateljsko držanje.""E, ali ja sam, vidiš, siguran da je trebalo." Ikmen je podigao prst da

bi naglasio svoj stav. "Ako je Šmits poznavao Mejera, čijepominjanje, kako si možda primetio, u prvom trenutku nije izazvalonikakvo reagovanje, i ako ga je uistinu otpustio zato što je Jevrejin,smatrao sam da će on sad verovatno biti jedan vrlo zabrinut čovek.""A vi, naravno, želite, da on bude zabrinut?""Svakako. Šmitsovo buduće ponašanje, bez obzira na to da li će

otkriti ili neće da je Mejer davno radio za njega, pružiće nam nekekorisne smernice u odnosu na njegov navodni antisemitizam.""Bez, naravno", dodao je Sulejman, "ikakvog nagoveštaja da li je

Šmits ubio Mejera.""Da." Ikmenovo lice se ponovo blago opustilo i on je uzdahnuo.

"Da, čak i ako ga je Šmits otpustio iz tog razloga, i dalje nećemoimati ništa što bi ga povezalo s ubistvom. Pa čak i da je Šmitsumešan, biće nam potrebno nešto više od jednostavnog kinjenjaJevreja. Mislim, ako je hteo da ubije Mejera zbog nečeg što sedogodilo ili se nije dogodilo još četrdesetih godina prošlog veka,uradio bi to mnogo ranije, zar nije tako?""Jeste.""Uostalom", kratko je zastao da pripali cigaretu, "ne verujem da je

gospodin Šmits jedini u igri.""Ne verujete?""Ne verujem. Ne mogu ti objasniti zašto, ali osećam da su i oni

Guldžuovi umešani. Moguće je da me je prisustvo gospodinaKornelijusa navelo na pogrešan trag, ali..."

"A!" Sulejman se, iznenada se setivši, brzo okrenuo prema Ikmenu."Da. Telefonirao sam u London u vezi s njim. Inspektor Lojd je rekaoda će se javiti čim bude imao nekih novosti.""Odlično." Ikmen nije baš sasvim čuo ono što mu je zamenik upravo

rekao. Glava mu je, kao što mu se već dogodilo dok je razmišljao oGuldžuovima, bila puna te porodice i njihove nastranosti. "Ti nemisliš da sam pomalo nerazuman u vezi s tom porodicom, zar ne,Sulejmane?""Pa...", mislio je i nije, bilo je teško reći. "Pa i jeste i niste, ja... Oni

jesu veoma čudni i neobično je što je Kornelijus bio tamo u vremenaše posete. Ali... na osnovu onog što je starica rekla, čini se da jegajila bar neku naklonost prema Mejeru. Mislim, ubiti ga, bilo bi pa,prilično besmisleno. To je...""Kao i to da ga je Šmits ubio posle toliko vremena, pretpostavljam.

Da, jasno mi je o čemu govoriš, Sulejmane."Mlađi muškarac je pažljivo pogledao starijeg. "Ipak, niste uvereni da

je tako, zar ne, gospodine?"Ikmen se osmehnuo. "O, ne znam ni sam, Sulejmane. Imaj na umu,

kako god da gledaš na to, da je teško poverovati da je ijedna odizuzetno starih osoba s kojima smo dosad razgovarali mogla lično daizvrši ubistvo.""Tako je", složio se Sulejman, "mislim da su morali imati nečiju

pomoć.""O, doista je tako. Pomoć nekog mlađeg i pogodnog. Možda bi to, u

Šmitsovom slučaju, mogao biti takođe neki arijevac..."Sulejman se osmehnuo. "Neko kao što je Kornelijus?"Ikmen je uzvratio kratkim i oštrim smehom. "Možda. Mada mislim

da bi baš ta naročita kombinacija bila previše za moj stomak.""Što znači?""Što znači da je sasvim dovoljno egzotično što je jedan Englez

upleten s lepom devojkom Guldžuovih i da je bespotrebno u sve toubaciti još uznemirujućeg gospodina Šmitsa. Da ne preterujemo, a?""U redu.""Kako bilo", Ikmen je, smejući se, snažno udario šakom po

komandnoj tabli automobila, "hajdemo nazad u stanicu. Moram danađem Koena, a zatim da odem da vidim tu gospođu Blatski i one

propalice. Mislim da je sasvim dovoljno čekala na mrvicu našepažnje."

Sedmo poglavljeSreli su se, kao i obično tokom kratkih zajedničkih dana, na

autobuskoj stanici na Trgu Taksim. Uprkos činjenici da je on izašao izškole u dvanaest, a ona iz svoje prodavnice samo trideset minutakasnije, oboje su izgledali, i zaista i bili, veoma umorni. Iako se nijednom ni drugom gotovo ništa nije dogodilo od prethodnogsastanka, oboje su bili potpuno zaokupljeni sopstvenim mislima.Robert je naročito bio bled i napet no izgledalo je da njegova divnasaputnica to nije primetila. Kad je stigao autobus, jednostavno jeušla i sela ne pokazujući kartu vozaču i ne progovorivši gotovo nireč. Učtivo ali očekivano, Robert joj je platio prevoz. Zatim, kao dahrani njegovu nabujalu osamu, Natalija nije više progovorila ni reč snjim tokom cele vožnje kroz grad. Pokušavajući da odvoji misli odnjene hladnoće, Robert je gledao kroz prozor i pokušavao da uživa upogledu. Put do njegovog stana vodio je tačno uz rub Bosfora.Prostran moreuz svetlucao je pod sunčevom svetlošću; trajekti su seprobijali prelazeći put između Evrope i Azije, ostavljajući blistavetragove guste bele pene, poput velikih brzih puževa.Iako je bio pored Natalije, nije bio srećan. Nervozno je stezao i

otvarao šake kao da očajnički pokušava da smisli šta da kaže. Noništa mu nije padalo na um. Čak ni bezbrižne beznačajne temekojima bi Englezi trebalo da budu vični. Priče o vremenu, o nedelimapolitičara, o ceni hrane.Loša je bila i pomisao na to da je gleda. Poželeo bi da se baci na

nju, da joj se zavuče u kosu i bujne grudi. Ali, ako se okrene od nje,moći će da razmišlja. Tu je bila osoba koju voli ne shvatajući zašto,žena o čijim sposobnostima i motivima može samo da nagađa.Logično, predmet nečije želje nije ništa manje sklon užasnim delimaod bilo kog drugog smrtnika. No logika nikad nije bila Robertova jačastrana. Ponešto je toj logici prkosilo, a nešto je pa opet delovalo kaoda savršeno ima smisla. Kao Bili Smit, kao njegova propast, njegovbete noir, odvratan dečak. London. Može da vidi to dete. Dvanaestmu je godina, mršav je, riđokos i pegav. Deluje obesno isamozadovoljno čini se da su sva riđokosa deca takva. Bilo je glupošto ga nije trpeo samo zbog njegovog izgleda. Nažalost, nije to nikrio. Kolege su mu to zamerale. No on je bio u pravu. Bili je

iznuđivao novac od mlađe dece, Bili je pravio gužvu u njegovomrazredu i otvoreno ga nazivao Plavušanom, Bili i blizanci Noris kojesu uhvatili s mačkom u školskom dvorištu. Jadna mačka, crne isvilenkaste dlake ulepljene njenom sopstvenom krvlju. Sećanje na tomu čak i u tri hiljade i dvesta kilometara udaljenoj Turskoj izazivakiselinu u stomaku. Mali gadovi! Šta je sve poželeo da im uradi! Ipak,uprkos patnji jadne mačke, taj događaj mu je pružio zadovoljenje. Toim se osvetilo. Ubrzo nakon toga i ostali nastavnici su shvatili. Nosamo nakratko, dok Bili i blizanci nisu ponovo nastavili po starom.Tad se nešto promenilo. Robert je pogledao svoje šake i dubokouzdahnuo. Bilo je tako toplo. To je zaista ono najgore u Istanbulu, taužasna, preterana, vlažna vrućina.Ponovo je pogledao Nataliju. Lice joj je i dalje delovalo hladno, kao

onda kad su se sastali. Nije želela da pođe s njim. Bio je to njihovutorak po podne, redovan i za njega najvredniji nedeljni događaj unjihovim životima. No ovog puta nije želela da pođe. Možda je mislilada je malo nemog igrokaza kom je prisustvovao u njenoj kući bilodovoljno? Da bi sad jednostavno trebalo da ode, da tiho iščezne upozadinu? No sve se to zasnivalo na pretpostavci da ona ne mari zanjega, a on je znao da nje tako. Ako joj on ništa ne znači, zašto jetako dugo s njim? Kako bi mogla da ga voli s takvom savršenomstrašću? O, stalo je njoj. Nešto ozbiljno nije u redu, ali njoj je jošstalo do njega.Čvrsto je stisla usne, a divne oči su joj zamrle u očnim dupljama.

Robertovo srce je potonulo i vratile su se sve stare sumnje. Ona sadne želi da bude s njim.Odlučio je da će je, čim stignu u stan, otvoreno pitati šta se to

događalo prethodne večeri. Nije očekivao dosledan odgovor, alimora bar da pokuša. Dok ne čuje odgovor, biće neprekidno zabrinut.Žarko se trudio da ne pravi poređenja, ali to nije bilo lako. I ranije seovako osećao. Čudno. Zna kad je to bilo. Nije bilo teško setiti se, alinije bilo ni mudro. Ostavio je sve to za sobom u Engleskoj: znojenje,parališuću brigu, onaj osećaj zamagljenosti, gubljenje kontrole.Robert je prineo ruku čelu i obrisao znoj koji mu se skupio na čelu.Kad je ušla u stan, otišla je pravo u kupatilo i skinula svu odeću sa

sebe. Bilo je veoma toplo i debeli kaiš na suknji toliko joj se usekao ukožu i kao da joj je utrljao znoj u meku kožu trbuha. Uostalom, zar

Robert ne želi upravo to? Nije želeo da govori. Pokazao je to sasvimočigledno tokom njihove tihe i dosadne vožnje. Robert je uvek želeoseks. A koji muškarac ne želi? A ipak, u ovom slučaju, možda je toblagoslov, razonoda. Da, razonoda. Njegovi mali pokloni su, takođe,uvek bili dobri, obično skupi. Bio je tako široke ruke da nije htelasamo da uzima, kao što je to činila s ostalima. Robert je uvek biotako velikodušan. Očajnički. Pogledala je svoj odraz u ogledalu.Mršavi bokovi, ravan stomak, bujne, pune grudi, koje se samo maloopuste kad skine grudnjak. Obično bi se naslađivala pogledom nasvoje telo, no ovog puta pogled na njega ju je ljutio. Njeno divno teloje zarobljeno. Um joj je ponovo zamagljen jadom. Svakog dana setako oseća; celog života se tako oseća.Slučajnost, to je sve što se desilo. Jedna mogućnost od milion. No

ta mogućnost je razvila lanac koji bi, osećala je, mogao da je zadavi.A Robert je na kraju lanca. Kopča. Nije mogla da ga otkači još.Bila je sigurna da će je ponovo pritiskati tražeći objašnjenja. Stajao

je tamo, ispred kupatila, i čekao je. Možda bi trebalo da mu kaže.No, da li bi razumeo? Da li bi mogao da razume? Razmišljala je onjegovom glupom psećem licu, zanesenom, i pripala joj je muka.Samo da se ponedeljak nikad nije dogodio!Sklopila je oči i pokušala da opusti živce. Seks će ga na neko

vreme smiriti. Toliko je jednostavan da bi čak mogla i potpuno da gaućutka nakratko. U svakom slučaju, nije imala izbora! Zasad, dokpanika i strah još truju vazduh oko nje, zarobljena je s ovimčovekom, s čovekom kog je nedeljama, mesecima čak, pokušavalada otkači. Nije uvek bilo tako. Nekad je taj pravi Englez bio uzdržan,što sad smatra tako dosadnim, a tada ju je uzbuđivalo. No to je biloonda kad je još zamišljala da će moći da ga ubedi da je povede uLondon. Bekstvo! Veliki kosmopolitski grad samo za nju, nema majki,nema baba, nema ujaka... mnogo uzbudljivih muškaraca stranaca.Takva je šteta što je Robert bio tako nepopustljiv. Koliko je slab, uvekje dopuštao da mu prošlost oboji sadašnjost. Kratko se nasmejalasopstvenom licemerju, a zatim se ućutala. London je sad mrtav san.Pokopan, kao i svi ostali. Ponovo joj se razbuktao bes i nestrpljivo jelupila nogom o pod. O, kako joj je dosadno! Smrtno! Bog joj jesvedok da mu je dala dovoljno nagoveštaja! No, možda je boljeovako. Možda bi, s obzirom na ono što je video, bilo gore da joj

postane neprijatelj. Zasad je bezbedna, treba samo da ga usreći. Tonije teško. Neprijatno je, ali nije teško.Obuhvatila je grudi rukama i počela da štipka bradavice. O kome će

danas maštati? Mora da postoji neko. Ne može tek tako da ode tamoi da se usredsredi na njega. Kako je nepreduzimljiv u seksu! A ovogputa će biti još gore nego obično! Glupi nespretni ujaci su stvarnozeznuli. To je lako mogla zaključiti već i po njihovom izgledu kasnije.A onda je došla policija. Što nije popravilo okolnosti. Natalija je

imala loš predosećaj da možda neće dobiti svoj uobičajen poklonposle seksa. Nikakvu malu dragocenost da podmaže stvari, samo tamala meka stvarčica. Bila je sigurna da je Robert voli, ali postao jeneprijatan. Nažalost, znala je zašto. Takođe je znala da bi i sama bilaneprijatna da je na njegovom mestu.Jače je stisla bradavice i zažmurila. Danas će morati da bude

dobro. Danas će mu pružiti veoma prijatne trenutke. Čim bi pomislilana njega, bradavice bi joj se opustile, a usne iskrivile u ružnu, nimaloseksi liniju. Osetila je da je obuzima panika. Ovo neće ići! Uopšte!Pokušala je da se usredsredi. Kao i obično, prvo su joj pali na

pamet oni borbene prirode. Gardisti ispred palate Dolmabahče!Visoki, krupni, zgodni, s moćnim mašinkama uspravljenim izmeđunogu, otkočeni, spremni. Revolveri! E, to je već nešto! Tvrdi, hladni,prekrasni u ustima, teški i bolni u njenoj vagini. Vrhunac izazvanbolom; grč ushićenja pravo iz raja. Sećala se marinca i njegove igre.Buđenja. Dan kad je to iznenada poprimilo smisao.Koliko joj je bilo? Sedamnaest? Penjući se i silazeći, obuhvatajući i

oslobađajući ga od svog tela. Sklopljenih očiju, gurao joj je i guraopištolj u usta. Prestalo je škljocanje obarača od jedne do drugešupljine magacina pištolja. Ližući hladan metal, telo joj se uznelobrojeći, čekajući poslednje škljocanje koje će prasnuti i rasprsnuti jojse u glavi. Četiri, pet... Metal se cimnuo u stranu i pucanj joj jeodjeknuo negde pored glave. Čula je sebe kako urla, gotovo umirućiod zadovoljstva.Osetila je kako joj bradavice postaju sve tvrđe pod prstima i kako joj

se disanje pretvara u odsečno dahtanje. Metal oružja! Kako je želelada ga... Za njim su sledili ostali. Kurd; bogati Jermenin sa zlatnimkajlama, u Armani odelima; uniformisani policajac u Uškudaru; apotom dečaci. Mnogo dečaka. Dečaci u uniformama, dečaci s

revolverima, dečaci željni i manje željni igre. Naravno, na kraju su sesvi igrali. O, da. Postojala su samo dva načina da ne pristanu naigru, tako da su uvek birali igru. Igra...Zaustavila se. Konačno je spremna. Ne bi trebalo da propusti ovaj

trenutak! Otvorila je vrata i zatekla ga kako razmaknutih nogu leži nasofi. Sve dok je bezbedna unutar svojih maštarija i sećanja na igru,njena odbojnost će ostati neprimećena. Dosad je uvek lako bilo.Stala je ispred njega, bradavice su joj bile tamne, bolno osetljive,

prokrvljene. Pogledao ju je, a ona se spustila da mu otkopčapantalone. Usta su joj žudela i balavila za gorčinom čelika. No našlaje samo njegov mek jezik. Čulno je obavila prste oko njegovogpenisa. Bar je bio velik. Bar je to imala. Nadnela se nad njega ipomolila se da je zaboli.Zazvonio mu je telefon. Sulejman je glatkim pokretom podigao

slušalicu i srušio Ikmenove prepune pepeljare na pod."Do đavola!" Pepeo mu se uskovitlao oko nogu te se javio pomalo

zlovoljno. "Sulejman.""Halo, narednik Sulejman?", neko je progovorio na engleskom,

veselim i, na sreću, poznatim glasom."O, dobar dan, inspektore Lojde. Kako ste?" Mada se zapravo

nikad nije lično upoznao s engleskim policajcem, Sulejman jenagonski saosećao s njim."O, znate već." Zvučao je umorno. Policijski posao je isti u celom

svetu: duge, često dosadno smene, male plate, još manje sna. ALondon je, kako je čuo, težak grad: bombe, ogroman porast brojastanovnika, etnički sukobi. "Imam nešto za vas o tom momkuKornelijusu.""O!" Sulejman je zgrabio olovku i zubima joj skinuo zatvarač.

Opušci su zurili u njega s poda gotovo radosno. "Šta imate,inspektore Lojde?""Bojim se da ne znam detalje, samo gole činjenice..""Da?""U junu 1987. godine, Robert Kornelijus je bio uhapšen zbog

napada na pravozastupnika, gospodina Sajmona Šeldona, onogŠELDONA..."Sulejman je brzo pribeležio."Pravozastupnik je advokat, je li tako?"

"Da, tako je. Kornelijus je priznao krivicu, ali je gospodin Šeldon iznekog razloga odustao od tužbe i vašeg čoveka su pustili uzupozorenje. To se dogodilo u Ajlingtonu, u severnom Londonu.Kornelijus je u to vreme živeo tamo.""Hvala vam, to je veoma koristan podatak." Nastavio je da beleži

dok mu je poklopac od olovke štrčao iz usta dajući mu neočekivanodrzak izgled."O, još nisam završio!", rekao je veseli glas iz Londona. "Baš pre

navodnog napada na Šeldona, Kornelijusa su u aprilu 1987. godineoptužili da je udario jedno dete u školi u kojoj je radio, Rouzbaridauns u Hakniju u istočnom Londonu." Smrknuto se nasmejao."Hakni je jedan od najnasilnijih delova grada. Prava usrana rupa.Kako bilo, tužbu je podigla gospođica...", kratko je zastao da pogledau beležnicu."Da?""Gospođica Sandra Smit. Kornelijus je navodno ošamario njenog

sina. U školi."Sulejman se mučio da sve zapiše. Gospodin Kornelijus je imao

neobičnu prošlost za mirnog nastavnika engleskog ili je bar takoizgledalo. Nadao se da je uspeo sve da zapiše kako treba i da se tajHakni piše Hackney."I šta se dogodilo s detetom, inspektore?"Čuo je kako se Lojd tiho zacerekao. "Pa, verovali ili ne, srećno

kopile se ponovo izvuklo. Zbog nedostatka dokaza." Na trenutak jezastao da ponovo pogleda u beležnicu. "Imajte na umu da je nedugopotom dao otkaz. Da li zbog osećaja krivice ili stoga što su mu mladiVilijem Smit i njegovi drugari zagorčavali život na časovima, neznam." Duboko je uzdahnuo. "U svakom slučaju, to je sve.""U redu.""O, izuzev što..."Sulejman se namrštio. Bilo je nečeg u Lojdovom glasu, izvesnog

oklevanja koje mu se učinilo značajnim. "Da, inspektore?""Pa, to možda ne znači ništa, naredniče, ali u izjavi povodom

napada Šeldon je optužio Kornelijusa i za rasizam.""Za rasizam?" Sulejman nije odmah shvatio, iako ga je to što je čuo

neobjašnjivo uznemirilo.

Lojd je, međutim, bio vrlo raspoložen da mu objasni. "Rasizamznači stavljati primedbe ili činiti nešto čime se izvrgava ruglu ili sekleveće druga rasa ili religija. Sajmon Šeldon je Jevrejin, znate, avaš gospodin Kornelijus naizgled nije bio baš ljubazan u vezi s tim.""Oh!" Pišući što je brže mogao, Sulejman je pokušavao da zaustavi

drhtanje ruke zbog kog su mu reči postale nečitljive. "O, hvala vam!Hvala vam!"Veseo glas s druge strane iskusno je promrmljao. "Osećam da je to

veoma značajno, naredniče.""Jeste, pa, to je vrlo dobro, inspektore. Mislim da će mnogo koristiti

inspektoru Ikmenu.""Fino. Fino, baš mi je drago." Lojd je teško uzdahnuo. "Jeste li,

međutim, postigli neki napredak?""Mali. Vrlo mali. Inspektor Ikmen traga za, ovaj..." Opipavao je

tražeći pravu reč i nije je našao. "Psihološko objašnjenje, razumete?"Glas s druge strane grohotom se nasmejao. "O, Četin! Jurca uokolo

gradeći biografije, upoznajući žrtvu. Kako da ne znam!" Zastao je."Nevolja je u tome što je vrlo često u pravu!""Inspektor Ikmen je veoma mudar."Lojd se ponovo nasmejao."Znam da jeste, to kopile! Čujte, naredniče, u svakom slučaju ga

pozdravite i ako mogu da vam pomognem na bilo koji način, samojavite.""Hvala vam, inspektore. Veoma ste nam pomogli. Dobro je.""U redu, naredniče, čućemo se uskoro.""Do viđenja, gospodine.""Do viđenja."Sulejman se zavalio u fotelju i pogledao beleške koje je načinio.

Šeldon. Advokat Jevrejin. To će Ikmena podstaći da nastavi. Daiznalazi stalno nove veze, ma koliko beznačajne. I to dete. Udaritidete! Sulejman se pitao šta su Šeldon i to dete učinili Kornelijusu,ako su bilo šta i učinili. Pitao se i da li je Smit ime koje koristeengleski Jevreji. No pre svega se pitao kako će počistiti sadržajIkmenove pepeljare a da ne isprlja ruke. Upravo je odlučio đa ćerešenje biti dva lista upotrebljenog papira kad je zazvonio Ikmenovtelefon.

Prišao je inspektorovom radnom stolu i podigao slušalicu. "Halo,lokal inspektora Ikmena.""Gde je Ikmen?" Bio je to glas komesara Ardiča i nije zvučao

najzadovoljnije."O, komesare, žao mi je, inspektor trenutno nije ovde, na terenu je

s Koenom.""Šta radi? Ko je Koen?""Pa, gospodine, obavlja razgovore. S prijateljima žrtve, sa staricom

Jevrejkom i nekim starim...""Zajebava se okolo sa životnim pričama.""Da, gospodine, gradi biografije. Mogu li nekako da pomognem...?"

Glas mu je zamukao i bio je besan na sebe. Zašto uvek zvuči kaoslabić!Komesar je uzdahnuo. "Za petnaest minuta imamo sastanak s

izraelskim konzulom. Upravo su mi javili! Znaš kakve su diplomate!Hoće izveštaj o napretku, o svemu u vezi sa slučajem tog Mejera.""O!" Opet malodušnost!Komesar je zvučao kao da pokušava da se pribere. "Slušaj,

Sulejmane, ako se Ikmen ne vrati na vreme, ti ćeš to morati dauradiš. Biće to strašno za Odeljenje, ali nema nam druge. Samo budiovde za petnaest minuta i ponesi sve papire i ostalo. Jesi li većdobio Sarkisijanov laboratorijski izveštaj?""Jesam.""Dobro, ponesi i to. Biće pravo čudo ako bilo ko od nas bude

mogao da ga razume, ali... I, Sulejmane...""Da, gospodine?"Nastupila je duga pauza praćena dubokim uzdahom. Očigledno je

hteo da kaže nešto veoma važno, ali se predomislio. Sulejman jeogorčeno pomislio da ga Ardič ne smatra dovoljno bistrim da bimogao da razume. To bi ličilo na tog čoveka. "O, ništa!"Linija se prekinula i Sulejman je pažljivo spustio slušalicu.

Izveštavanje izraelskog konzula nije uobičajen događaj. Krupnazverka lično dolazi da ga sasluša.Obišao je Ikmenov radni sto i pitao se gde da počne da traži

izveštaj doktora Sarkisijana. U hrpi dosijea ili, možda, u pretrpanojfioci. I šta će da radi s prevrnutom smrdljivom pepeljarom? Brzo jedograbio dve upotrebljene koverte i spustio ih i čučnuvši da završi s

tim. Upravo je uspeo da zahvati smrdljivi sadržaj jezičkom koverte,kad ga je pogodio puni smisao onog što ga čeka. Diplomata,komesar, nikakav napredak u istrazi! Osetio je kako mu se ruketresu, no dok nije video kako se čitava smrdljiva gomila ponovoobrušava na pod, nije dao oduška svojim osećanjima."O, jebem ti!", zakukao je, ne mareći što je verovatno ceo sprat

mogao da ga čuje.Uprkos činjenici da su Ikmen i Koen već proveli mnogo više

vremena nego što su hteli u tom malom stanu zidova boje kupusa,Ikmen je osećao da mora da izvuče nešto bar nalik jasnoj priči preno što uopšte pomisli da ode.Ispostavilo se da je gospođa Blatski veoma prijatna, mada

uznemirujuće hitra stara dama, i previše voljna da odgovori na svakopitanje koje su joj policajci postavili. Ikmen je znao da sasvim sigurnonije njena krivica što govori tako brzo i što jedva natuca i ladino iturski. To, međutim, nije naročito pomoglo njegovom strpljenju.Pre nego što je ponovo progovorio, osmehnuo se. Gospođa Blatski

mu je spremno uzvratila osmeh pokazujući izuzetno krupne krnjavezube."U redu, gospođo", rekao je Ikmen, "da razjasnimo ovo, hoćemo li?

Leonid Mejer je, kako vam je rekao, bio boljševik tokom Revolucije.Je li tako?"Pre nego što je odgovorila, nekoliko puta je podigla male punačke

ruke prema licu. Ikmena su podsetile na par debelih afričkihpapagaja."Leonid se pridružio boljševicima, da!" Umiljato se osmehnula.

"Uvek je bilo tako s muškarcima u to vreme.""Razumem.""Kao i neki momci iz štetla, Leonid se pridružio komesarijatu.

Razumete?"Izvivši obrve, Ikmen se okrenuo prema Koenu tražeći objašnjenje.

"Štetl?""To je mesto gde su živeli Jevreji, gospodine. Vrsta geta.""Dobro." Ponovo se okrenuo prema sitnoj ženi koja se osmehivala.

"Vi, dakle, gospođo Blatski, kažete da je Leonid Mejer zapravo biokomunista koji se, ako sam vas dobro razumeo, borio na straniboljševika tokom Revolucije."

"Tačno, jeste.""Dobro." Zastao je samo na trenutak da bi sredio misli. Bilo je

veoma važno da ga sad potpuno razume. "U redu, gospođo Blatski,sad želim da veoma pažljivo razmislite o onom što ću vam reći i dami odgovorite najiskrenije što možete."I dalje se osmehivala oduševljeno klimajući glavom."Dakle, gospođo Blatski, da li vam je Leonid Mejer ikad išta rekao o

tome da je ubijao ljude u Rusiji?""O, jeste!"S obzirom na mračnu ozbiljnost teme, bilo je pomalo neprilično što

stara dama deluje tako veselo. No gospođa Blatski je, zaključio jeIkmen, očigledno takva.Ikmen je nastavio ljubazno ali nepopustljivo. "Možete li nam onda

možda reći nešto o tome, gospođo Blatski?""O, da!"Blago se nagnuo napred i, premda nehotice, dodirnuo joj rukama

čelo. "I?""Buržujske svinje tako su govorili. Leonid i drugi momci su pucali,

bam bam! Mnogo novca, buržuji, kako su rekli.""Dakle, ubio je neke ljude, ljude koji su imali novca?""Koliko ja znam, jeste.""I onda?"U tom trenutku lice joj se prvi put opustilo i Ikmen je iznenada

shvatio koliko je ta žena stara. "Leonid se plašio.""Plašio se?" Ikmen je uzdahnuo i naslonio se u malu fotelju

umrljanu masnoćom. "Čega se plašio, gospođo Blatski? Meni zvučikao da je obavio svoju dužnost za dobro boljševika. Na šta stemislili?"Slegnula je ramenima. "Možda je ovako, možda onako. No videla

sam da se Leonid otad plašio.""Ali vi ne znate zašto, je li tako?""Tako je, kao što sam rekla. Leonid nije govorio kako treba kad je

bio pijan."Obraćajući se i njoj i Koenu, Ikmen je zabacio glavu i zureći u

garavu tavanicu rekao: "Dakle, sad znamo da je Mejer bio boljševik,zar ne? Vrlo zanimljivo. Mejer boljševik, koji je, povrh svega, izvršio

svoju dužnost a odmah zatim pobegao da bi živeo u zemlji koja jezvanično još bila u ratu s njegovom otadžbinom.""Mislite na rat od 1914. do 1918. godine?""Da, Koene, baš tako. Rat kojim je konačno iščezlo Osmansko

carstvo, a Leonid Mejer i Marija Guldžu napustili svoj slovenski dom idošli da žive s nama. Rat tokom kojeg je, rekao bih, naš prijateljMejer razvio ukus prema žestokom piću.""O, piće. Da!"Ikmen je spustio glavu da bi ponovo pogledao staricu. Opet se

osmehivala. "Da, gospođo Blatski? Postoji li još nešto?""O, da, piće, da!""Da, piće, oboje smo već nekoliko puta ponovili tu reč, šta je s tim?""Pa, Leonidu je pomagalo da zaspi kad ga spopadne strah od

ostalih."Ikmen je pogledao u Koena, koji je slegnuo ramenima pokazujuću

da ni sam ne razume. "Ostalih, gospođo?""Onih koji su znali da je on bam bam! u te prljave svinje. Oni koji su

ga videli." Široko se osmehnula pre no što je završila. "Oni koji jošžive.""Žive? Gde žive?"Starica je, i dalje se osmehujući, pokazala na zemlju pod sobom.Odvojila se od njega i zaneseno odšetala do širom otvorenih

balkonskih vrata. Robert se čudio kako se nimalo ne stidi svog tela.Gela četvrt Bešiktaš je išla za svojim poslom ispod njenih ogromnihokruglih grudi. Jasno je da su mogli da je vide, no uopšte je nije bilobriga. Natalija se sviđala samoj sebi. Znala je da pogled na njenotelo može da izazove samo dva osećanja. Želju i zavist. Za nju suoba razloga bila prihvatljiva.Robert je zakopčao košulju i uvukao penis u pantalone. Osećao se

iscrpljeno. Seks s Natalijom je bio zbunjujući. Kao da se igrala s lutkom. Ona

je radila sve, od njega je tražila samo da legne ili da sedne ili dastoji, kao što se dešavalo, i da uživa. Nikad je, zapravo, nije uzeo. Aipak je uvek delovala zadovoljno. Bila je zadovoljna! Samo što jeorgazam drugačije delovao na nju. Kao da je crpela snagu izvrhunca, ugrađivala je u sopstveno telo i ponovo je koristila. To ga jerazbijalo. Naravno, uživao je, ali se posle toga osećao vrlo klonulo,

kao da je upravo preležao gadnu groznicu od koje mora da seoporavi.Uprkos vrućini, Robertu je bilo hladno kao da nije imao kapi krvi u

sebi. Dugo ga je nadraživala, njeni spretni prsti, usta i polni organodvodili su ga predaleko, a zatim bi se zaustavili. Izazivački ga jegledala u oči, a onda bi mu nakratko napala drugi deo tela: uši, grlo,bradavicu. A onda bi mu ponovo sela na penis, tako nadražen da jeječao od bola. Volela je glasan seks; uzbuđivale su je reči i jauci.Kad bi dostigao vrhunac, podsticala ga je da viče. "Reci mi da tetucam, Roberte! Reci: tucaj me!"Urlao je, konačno su ga savladali bol i uživanje, a ona se već

povukla. Uvek bi se odmah povukla. Nije bilo posle seksa poljubaca inežnosti, samo prilično energičnog šetkanja po sobi. Gledala je svojizdašan profil u prozorskim oknima, u ogledalima, u odsjaju stočića.Zadovoljna svojom izvedbom. Zbog toga se osećao podmuklo ijeftino, kao da je uhodi. Kad bi ga zagrlila posle seksa, ne bi seosećao tako loše, tako iznureno.Robert je pripalio cigaretu. "Hoćeš li kafu, Natalija?" Umeo je on i

bolje nego da joj posle seksa priča o ljubavi.Izašla je na mali balkon i osmehivala se gledajući dole na prometnu

ulicu. "Neću."Robert je ustao i posrćući otišao u kuhinju. Osećao je slabost u

nogama i još je video zvezde poniranje iz povišenog krvnog pritiska.Sipao je malo guste crne kafe iz aparata u šolju i naslonio se nafrižider da je ispije. Ledene vene su mu dobro reagovale na vrelutečnost i, dok je pio, osetio je kako mu se bar malo snage vraća utelo.Posmatrao ju je kroz otvorena vrata kuhinje. Pokazivala je nešto na

ulici i smejala se. Neki prolaznik ju je video. Volela je da sablažnjuje.Omiljena zabava bila joj je da hoda ulicom u haljini otvorenoj gotovodo struka, pokazujući grudi na radost publike. Trebalo bi da nosipoluautomatsku pušku da je zaštiti od dobacivanja, pogleda ipipkanja koji su je pratili svaki put kad bi joj se taj naročiti demonuvukao u dušu. Mrzeo je to otelovljenje. U kurvu.No Robert je imao još muka s Natalijom osim njene seksualnosti.

Tako je samouverena! Zar je uistinu mislila da je zaboravio? Da li jeiskreno verovala da čak i njen seksualni žig može da mu otrgne misli

od događaja od prethodne večeri? Sad će morati da razgovara snjom. Sad su sami. Savršena prilika.Vratio se u dnevnu sobu i srušio se na sofu. Natalija je ušla s

balkona i stajala je poput statue s rukama na vitkim bokovimaosmehujući mu se."Jesi li uživao u tucanju, Roberte?" To je bilo drsko. I uopšte nije

bilo pitanje. Znala je da je uživao. Uvek uživa.No prvi put je prešao preko njenog oholog pitanja. Glas mu je bio

miran ali hladan, ušao je u samu srž problema. "Šta se to dešavalosinoć, Natalija?"Lice joj se blago smračilo i zakoračila je napred kao da će izaći iz

sobe. Nije pokušala da odgovori i, kao da se vratila u prošlost,gledala ga je kao da ne postoji, bez trunke nežnosti na licu.Očigledno mu je stavila do znanja da ne zaslužuje odgovor. Robertje osetio da ga obuzima iznenadna srdžba. On voli tu ženu. Dao jojje celog sebe, za ime božje, a ona njemu ne može da pruži čak nijasan odgovor na jasno pitanje! Gledao je u njene velike, modrikastegrudi koje su mu drsko poskakivale ispred lica i u njemu su serazbuktali gnev i strast. Dok je prolazila pored njega, snažno ju jezgrabio za ručni zglob.Jauknula je od bola, a bes joj se razlio preko lica kao slap. "Boli

me!"No ovog puta mu se neće izvući. Ne kao u Balatu. Nije se obazirao

na njen bolni jauk i jače ju je stisnuo. Utišao je glas gotovo šapućući:"Pitam te o igri koju ste ti i tvoja porodica izveli sinoć." Gledao ju je ulice. "O onoj koju je prekinuo dolazak policije."Kao da se načas skamenila. Nijedan mišić joj nije zaigrao, nije se

čak ni trgnuo. Bez upozorenja je zamahnula slobodnom rukom kaoda će ga udariti. No bio je previše brz i uhvatio ju je u vazduhu.Usred besnih bučnih protesta, grubo ju je povukao na sofu poredsebe."Sva ta nespretna sranja tvojih ujaka da si u ponedeljak bila na

poslu. Mora da te je gadno najedilo kad se pojavila policija. JebenoOdeljenje za ubistva!" Glas mu je postajao sve jači, neprijatan i grub.Trgnuo se. Njegova plahovitost i nasilnost su bile zabrinjavajuće. Nosad nije mogao da se zaustavi. "Šta su hteli, Natalija? Tebe?"Izvijala se. "Roberte!"

"Šta se desilo, Natalija? Ti i neki tvoj drugar rešili ste da šutnete joškoji put nekog polumrtvog penzionera! Šta si uradila? Digla mupare? Dakle!"Vikala je i pokušavala da ga šutne, no on joj je uhvatio nogu u

vazduhu i grubo je gurnuo u stranu svojim stopalom. Kučka ga nećepovrediti! Šljam, kurva, prokleta radodajka! Reči koje su mu iskrsle umislima uzbuđivale su ga.Od besa mu se ponovo ukrutio. Prebacio joj je nogu preko bedara i

pritisnuo joj svoj ud na zgrčenu karlicu. Grubom tkaninom pantalonaogrebao joj je nago telo i ona je zajaukala. Ovo nije trebalo da sedogodi! Muškarac iznad nje? Ne, to je pogrešno, to je pogrešno!Upro je rukama o zid iza njih i grubo je poljubio u usta. Uzeće je! Prviput u životu će je uzeti! Tresao je glavom od uzbuđenja uvod usilovanje."Video sam te, Natalija! Lagao sam zbog tebe, kurvo!"Ponovo je vrisnula, oči su joj se napunile suzama i naizgled

strahom. Robert se osećao moćno. Snažno ju je udario po ramenudok ju je pritisako bolnom erekcijom povređujući joj kožu. Odvojio jejednu ruku od nje u otkopčao šlic. Penis mu je bio vreo i nadražen udrhtavoj ruci. Snažno ga je pritisnuo uz nju uživajući u osećajunjenog treperavog mesa uz njegovo. Tucaće je! O, hoće, i te kako!"Nemoj da se igraš sa mnom, Natalija!" Snažno joj je protresao

ručni zglob. "Reci mi istinu!" Raširio joj je noge i spremio se daprodre u nju.Načas ga je pogledala besno, gotovo čulno, no onda je zaplakala

dubokim i žalobnim jecajem, kao dete. Spustila je glavu na grudi, licejoj se iskrivilo u gomilu nabora i mekih bora. Rekla je nekoliko reči najeziku koji Robert nije razumeo, a zatim mu je primakla karlicu.Predajući se.Nije ga popustila srdžba, ali kad ju je pogledao, Robert je znao da

ne može da je uzme. Ne tako voljno pasivnu. Ne tako slomljenu.Osetio je kako mu je penis blago omekšao. "Dakle?"Pokuljalo joj je iz pocepanog krvavog grla, "Video si me u Balatu! To

sam bila ja!"Olakšanje ga je preplavilo poput toplog tuša i osetio je kako mu se

celo telo opušta i slabi. Ne umišlja da vidi nešto, ne umišlja! Hvalabogu! Pustio joj je ruke i odvojio se od njenih bedara. Zarila je lice u

dlanove i prepustila se jadu. Potoci suza slivali su joj se izmeđuprstiju i kvasili bedra. Robert je sporije disao. Osećao se kao da seupravo probudio. Ali, ako je bila u Balatu... Osetio je mučninu. Šta jeto probudio? Provukao je prste kroz vlažnu, gustu kosu i čekao daona prestane da plače.

Osmo poglavljeIkmene! Okrenuo se i ugledao poznato komesarovo ljutito lice kako

proviruje iza vrata. Osmehnuo se i nemarno se dovukao pored njegas davno ugašenim opuškom koji mu je visio između usana."Upravo sam razgovarao sa izraelskim konzulom o slučaju Mejer."

Ardičev ton je bio više optužujući no informativan."Mora da ste uživali, gospodine." To nije bio baš direktan

bezobrazluk, ali gotovo da jeste.Komesar, zajapuren do ušiju, uvede Ikmena u svoju kancelariju.

Seo je za svoj radni sto i ponovo pripalio debelu cigaru koja je ležalau pepeljari. Zatim je nervozno uvrnuo brkove. "Bilo je užasnoneprijatno. Morao sam da izgladim i da se izvinjavam umesto tebe."Ikmen je seo i bacio opušak na pod. Ardič je toliko glup da ne

zaslužuje pristojno ponašanje. "Mislim da bi konzul trebalo da budezadovoljan što sam na terenu i što radim na slučaju koji ga tolikozanima.""Nije to suština!" Ardič je grmeo. "Ti si zadužen za ovaj slučaj!I svi hoće tebe da vide: Izraelci, oni gadovi iz novina...""Siguran sam da ste se snašli, gospodine."Komesar je skinuo naočare i mrzovoljno ih bacio na svoj sto.

"Slušaj, Ikmene, svidelo se to tebi ili ne, ti si na izvestan način ne bihrekao slavan, ali si poznat. Nisam te želeo na ovom slučaju sobzirom na to kakav je, ali dok radiš na njemu, moraš da igraš popravilima!" Odmahnuo je rukom prema hodniku. "Dao sam ti čovekada radiš s njim! Imaš narednika koji ceo dan sedi na guzici kaonekakav maneken! Ovde ti je mesto, Ikmene, i ovde ima da sediš.Daj njima da rade posao! Ti si jebeni šef ili bi trebalo da budeš."Ikmen je pripalio cigaretu i ozbiljno pogledao svog pretpostavljenog.

Ako Ardič krene đonom na njega, neka mu bude! Dosta mu je togdebelog razmetljivog malog jahača radnog stola! Šta on zna oposlu? "Znate šta, gospodine, to je moj način rada. I vi to znate!Izveštaji iz druge ruke nekog bubuljičavog pozornika možda sudovoljno dobri za Jalčina, ali ja svoj novac zarađujem! U vezi s ovimslučajem...", ustao je i počeo da se približava komesarovom stolupoput lava, "sinoć sam ispitivao poznanicu ubijenog. E, to što jepomenuta žena rekla na prvi pogled nije mnogo značajno. Da

nemam nešto znanja o njenoj zemlji i o istoriji te zemlje, razgovor snjom ne bi mi mnogo značio. Takođe, način na koji mi je odgovarala,kakvo joj je bilo raspoloženje, govor tela, bilo je", borio se da nađepravu reč, "zanimljivo. Da nisam bio tamo, ne bih primetio ništa odtoga! Njeno okruženje me je, ako baš hoćete, upozorilo na nešto, jošne znam na šta, no ono što sam danas čuo iz drugog izvora samo jedokazalo i naglasilo moj osećaj nelagode u vezi s tom ženom!""Šta je to nešto?" Ardič je naglasio tu reč prezrivo se naslađujući."Mejer je bio uključen u neku vrstu čistke protiv buržoazije u svojoj

otadžbini, Rusiji. Ubio je neke ljude. Naknadni osećaj krivice mučioga je celog života. Krivice ili straha, ne znam čega. Dakle, ta žena skojom sam se sinoć sreo tvrdi da je bila Mejerova ljubavnica u Rusijii da su u jednom trenutku zajedno napustili zemlju.""Pa?""Mejer je ubijao ljude kao što je ona! Možda ih je čak ubijao pred

njom! I ako je ona znala bilo šta o tome, to znači da je imala priličnumoć nad njim. Ona je ili ako nije ona, onda neko drugi ko jeočigledno imao dovoljno uticaja nagovorila Mejera da napusti Rusiju.Fini mali Jevrejin boljševik kao on imao je ceo svet pod nogama. Uto vreme su ljudi kao što je Marija Guldžu morali da napuste zemlju,a ne Mejer. Čak i da ga je mučila griža savesti zbog nekog nedela,morao je biti potpuno lud da ode. Hoću da kažem, griža savesti jejedno, ali ugroziti sopstveni nov, moćan život u Sovjetskoj Republici,koja je bila naklonjena Jevrejima, jeste nešto sasvim drugo. To je sagledišta istorijskih činjenica besmisleno. Bila je 1918. godina!Rađanje nove zore! Porobljeni će uvek iskaliti mržnju, a kad oni...""O, tako ti Alaha, Ikmene, hoćeš li prestati s tim glupostima pre

nego što stvarno izgubim strpljenje!"Ikmen je prešao drhtavom rukom preko čela i seo.Ardič je preteći uperio prst u njega. "Sad me slušaj, Ikmene: na

osnovu onog što mi je tvoj mali ženskasti narednik rekao, imaš neštošto vodi ka nekom Šmitsu.""Budući da još nemamo dokaza da je on...""Ako je taj Šmits bio ili jeste nacistički pristalica, hoću to da znam, a

hoće da zna i konzul. A ako jeste, hoću da mi ovde položi jebeneračune o sebi!"

"Pa, da, slažem se, gospodine. No potrebno mi je vreme da vidimšta će Šmits raditi od sada i..."Komesar je vrisnuo: "S mrtvim Jevrejinom koji leži pod jebenim

kukastim krstom od dva metra, mi nemamo vremena, Ikmene! Svimanam je poznata tvoja čuvena intuicija, ali to zaboravi. Pobačaj tvojezbrkane biografije u kantu za smeće i pritisni malo kako treba togŠmitsa pre nego što se ponovi išta slično. Neću da mi grad zatrpajuagenti Mosada. Hoću, međutim, da udovoljim izraelskom konzulukoji je, kao što znaš osim ako poslednja dva dana nisi bio u stanjuizmenjene svesti vrlo važan čovek!"Ikmen je ćutke gledao u pod. Saznanje da je Ardič pod jakim

pritiskom da uhapsi nekog, bilo kog, i to što pre, nije mu pružaloohrabrenje.Ardič je duboko udahnuo i smirio se. Ikmen je, bar načas, uspeo da

se pribere. "Dakle", rekao je komesar, "novinari ne znaju najstrašnijedetalje ovog slučaja i to je tvoja zasluga, no i dalje žele da te vide.Čovek je bio Jevrejin, a trenutno se u zemlji podigla velika panikaoko islamskih fundamentalista. Zato hoću da se sutra sretneš snovinarima i da ih umiriš. Postaraj se da se kopilad ne muvaju okoBalata. Kaži im da pripremamo hapšenje, da je istraga krenula upravom smeru...""Laž."Ardič je ponovo prasnuo. "Jeste, laž je! Šta hoćeš da učine naši

imućni Jevreji u Jenikeju i Bebeku? Da pokupe svoje pare i odjebu uIzrael?"Ikmen ga je netremice posmatrao. "A oni siromašni u Balatu? Oni

znaju, pamte.""Ali oni ne govore, je li tako, Ikmene?""Da, gospodine, previše se plaše. Takve su zatvorene zajednice,

gospodine. Ranjive."Ardič je progunđao. Njega baš i ne zanimaju mali ljudi s malo

novca.Ikmen je ustao i pošao prema vratima. Nije više želeo da bude u

istoj sobi s ovim čovekom.,Je li to sve, gospodine?"Ardič je ponovo stavio cigaru u usta i zavalio se u fotelju. "Samo još

nešto."

Ikmen se okrenuo. "Da?""Tvoj narednik je bio sa mnom dok sam razgovarao s konzulom.

Mada je prilično ženskast mlad čovek, sposoban je." Spustio jepogled. "Da sam na tvom mestu, Ikmene, ne bih mu dao previšeslobode. Mislim da bi bio u stanju i da je iskoristi." Zakikotao sepoput deteta.Ikmen je prebledeo i žustro je izmarširao iz kancelarije zalupivši

vrata za sobom. Ardičev smeh ga je pratio duž celog hodnika, sve dopolovine stepeništa."Dakle, konzul i ti postali ste najbolji prijatelji, je li tako, Mehmete?"

Koen je pripalio cigaretu i osmehnuo se.Sulejman ga je pogledao popreko. "Ha, ha, baš je smešno.""Pa moraš priznati da je to veliki plus za tebe." Koen se naslonio na

ivicu Sulejmanovog stola i prekrstio noge. "To bi mogao biti početaktvog brzog uspona kroz činove.""Ne verujem."Koen se nasmejao. "O, oprosti mi! Oštrouman, sposoban i zgodan?

Da sam na tvom mestu, prokrčio bih sebi put ka vrhu nedozvoljavajući da mi kopilad stanu na put. Hajde, samo pomislikakav bi utisak na ovdašnje žene ostavio zgodan inspektor koji jošnema ni trideset godina.""O, prestani, hoćeš li!"Ali Koen je istrajavao. "Moć uzbuđuje žene." Lice mu je postalo

pakosno. "Znao sam jednu devojku, opsedali su je moć i oružje...""Mislio sam da si oženjen", kiselo ga je prekinuo Sulejman."Pa?" Koen je sišao sa stola i uneo se Sulejmanu u lice. "To ne

znači da ne mogu tu i tamo malo da se zabavim. One vole iuniforme."Sulejman je frknuo. Koen je bio gotovo talentovano plitak."Ti si uvek izgledao dobro u uniformi, Mehmete." Pohotno je

namignuo. "Nemoj mi reći da svakog dana glancaš svoje oružjesamo za javno dobro!"Sulejman je nervozno namestio kravatu. Koen ga je saterao u

ćošak. Uvek se tako ponašao, još otkad su zajedno bili pozornici.Koen je tako... direktan.Promenio je temu. "Kako je, međutim, bilo s gospođom Blatski?"

"Ništa naročito. Istini za volju, nisam mnogo pomogao jer dovoljnodobro govori turski. Uglavnom je stari govorio. Veoma je stara i rastejoj brada."Sulejman je skinuo sako. "Pretpostavljam da nisi slušao, je li tako?""Zapravo jesam", vragolasto je odvratio Koen. "Rekla je da je Mejer

ubio neke ljude u Rusiji."Sulejman je odvratio na isti način: "Dobro, to znamo!"Koen se ponovo nagnuo preko stola i mahnuvši pokazao

Sulejmanu da se primakne. Izgledao je kao dete koje najboljemdrugu otkriva nevaljalu tajnu. "E, ali jesi li znao da je bio komunjara spunim radnim vremenom kad je to uradio?""Nisam!""O, da. Ubijao je okolo bogataše u slavu Marksa, kako je govorio. A

što je najbolje, neko ko je još živ takođe zna sve o tome!"Sulejman se namrštio. "Ko, neko tamo u Rusiji ili...?"Ne, ovde", rekao je Koen, "u gradu."Sulejman je odjednom osetio kako mu se krv ledi u žilama. Znao je

ko je glavni pretendent za tu ulogu, a znao je i Ikmen. Inspektor, poKoenovim rečima, trenutno da je komesaru izveštaj o tome. Mogaoje da zamisli njegovo nestrpljenje. Kako sedi tamo vrpoljeći se odnestrpljenja da ode u kuću Guldžuovih. A kad mu bude rekao zaKornelijusov napad na advokata. Na advokata Jevrejina..."Od starih Jevrejinovih prijatelja po flaši nikakve koristi." Koen je

promenio temu. "Samo su pokušali da nam izvuku novac. Mada jejedan rekao da je video veliku crnu limuzinu iza stambene zgrade, aline može da se seti da li je to bilo prošle nedelje ili juče.""Hm." Sulejman ga nije slušao. Bio je suviše zanet pokušajem da

se izbori s mogućnostima koje je otvorila nova informacija.Vrata se uz tresak otvoriše i, kao i obično, udariše o radni sto.

Sulejman poskoči. Koen je lenjo skliznuo na noge i stao okrenutvratima, s rukama u džepovima."Dobar dan, inspektore."Ikmen je zakoračio napred, zgrabio Koena za rame i grubo ga

izbacio kroz vrata. "Gubi se iz moje kancelarije, Koene, ti izopačenaživotinjo!"Kad se pozornik obrušio prema hodniku, Ikmen je zatvorio vrata za

njim i stao nasred sobe, pušeći se.

"Koen nije uradio ništa loše, gospodine!", rekao je Sulejmannastojeći da zaštiti mlađeg kolegu.Ikmen ga je tako ošinuo pogledom da je ovaj imao sreće što je

ostao živ. "Znam, ali sam besan i moram da se iskalim na nekog!Možda bi više voleo da to budeš ti?"Narednik je spustio pogled i odrečno promumlao."O, ne brini, naredniče!", iscrpljeno reče Ikmen. "Popraviću ja to s

Koenom nekom drugom prilikom. Kad ne budem želeo da ubijemsve živo, i sebe i tebe i.Sulejman je ostao smiren. "Gadan razgovor s komesarom,

gospodine?"Dvojica muškaraca se pogledaše. Mlađi se potajno zabavljao, a

stariji je znao da je tako. Mogao je da iskaljuje svoju zlovolju naSulejmanu koliko god hoće, kritična tačka njegove srdžbe davno jeoslabila da bi ostavila bilo kakav utisak na narednika. U uglovimausana zaigra mu ljutit osmeh i on uzdahnu. "O, Sulejmane, šta daradimo?""Gospodine?"Ikmen je obišao svoj sto i seo. Ardič hoće da što pre zaključimo

slučaj." Podrugljivo se osmehnuo. "Politički značaj! Kako ja to vidim,trebalo bi da izmislim nekog bezumnog nacistu, po mogućstvuRajnolda Šmitsa. Izvinjavam se, ti bi trebalo da izmisliš nekogbezumnog...""Ja!""Jeste." Glas mu je bio iscrpljen i tmuran. "Ardič traži da budem

ovde za dobrobit novinara. Pretpostavljam da hoće da me pretvori unekakvu medijsku ličnost. Od sada sav posao morate da odradite ti imomci. Ja treba samo da sedim i da izdaj em naređenja.Što ja, naravno, neću učiniti. Može da se zakiti svojom zamišlju!"

Obrisao je nadlanicom znoj sa čela."Čujem da si obavio dobar posao s našim prijateljem konzulom?""Jesam."Sulejman se nasmejao. "U suštini, rekao sam mu ono što je želeo

da čuje. Jednostavno sam mu rekao da pratimo nekoliko tokovaistrage uključujući i moguću nacističku vezu i tad sam,pretpostavljam, neoprezno pomenuo Ranholda Šmitsa."

"Pa, morao je da nađe nešto. Drago mi je što si dobro obavioposao. " Njegov mladi štićenik je brzo učio. Sigurno brže od njega."Naravno, Ardič se kao pijavica zakačio za Šmitsa, ali to nije tvojakrivica. Kako bilo.. ."Tek tad su mu se opustili mišići na licu. Natrenutak je delovao tužno. Bilo mu je drago zbog Sulejmana, aliIkmen je znao da je na vrlo klizavom terenu sa svojimpretpostavljenim. Znao je koliko brzo narednik može da budeunapređen, a inspektor prepušten zaboravu.Sulejman je osetio njegovu nelagodu i promenio je temu. "Zvali su

iz Londona u vezi s Robertom Kornelijusom.""Aha." Ikmen ga je pogledao. Nazad na slučaj. To mu je bilo

potrebno. "Onda?""Ima dosije. Napad na advokata 1987. godine. Advokat Jevrejin po

imenu Šeldon."Ikmen je klimnuo glavom. "Zanimljivo. Politička pozadina?" "Nemaju

detalje. Izgleda da ga Šeldon nije tužio." Zastao je. "Iste godine je,navodno, napao i jednog dečaka. Ni to nije razjašnjeno. Uslednedostatka dokaza. Čini se da gospodin Kornelijus ima bogatuprošlost. Hoćete li da ga dovedemo, gospodine?"Ikmen je razmišljao o tome. To je prilično slaba veza, no s obzirom

na Kornelijusovo prisustvo u blizini mesta zločina i iznenađujućiboravak u kući Guldžuovih, to i nije potpuno neozbiljno. Ako je idečak Jevrejin... "Da... polako je rekao. "Neka ga neko dovedeodmah ujutru. Nikud nam neće pobeći, zar ne?""U redu. Koen mi je rekao da je gospođa Blatski bila vrlo korisna."Ikmen se primetno razvedrio. Kad bi samo on umeo tako da

razgovara s Ardičem. "Naš Leonid je bio boljševik, po rečimagospođe Blatski. Aktivan, i predan.""Dakle, ljudi koje je ubio bili su...""O, prva liga, Sulejmane, prva liga. Buržujske svinje, kako je rekla

stara gospođa." Ljutito se nasmejao. "Uobičajen rečnik u timvremenima.""A da li je gospođa Blatski sigurna u to, gospodine?"Ikmen je uzdahnuo. "Onoliko koliko je bilo ko mogao da razume iz

Leonidovih pijanih baljezgarija, jeste. Nije bila, međutim, dovoljnojasna u vezi s tim svedokom Mejerovih kriminalnih dela.Pretpostavljam da te je zanosni Koen već obavestio o tome?"

"Jeste, gospodine.""Neko drugi kako ga je nazvala, ko i dalje živi u ovom gradu, zna

sve o ubistvima koja je Mejer počinio. Starica nije znala ko je to,Mejer joj nikad nije rekao ili ona bar misli da joj nije rekao. Ipak jeprimetila njegov strah od tog drugog, kaže da mu je jedino alkoholpomagao da ga se oslobodi, zapravo je verovao da će mu alkoholodagnati strah. Drugi..." Ponovo je uzdahnuo, ovog puta dublje ibeznadežnije nego maločas. "Možeš da pogodiš na koga sampomislio, zar ne?"Sulejman se zgrozio pri pomisli na nju. "To ipak ništa ne dokazuje,

zar ne, gospodine? Mislim, ostaje još toliko pitanja. Da li se to uopštedogodilo ili je Mejer samo izmislio priču natopljenu alkoholom? Akose i dogodilo, a Marija Guldžu je bila svedok, zašto bi takva ženaprisustvovala tome i zašto je posle toga s njim napustila zemlju? Pocenu da vam pokvarim oduševljenje, čini mi se da to nema mnogosmisla."Ikmen je i treći put uzdahnuo. Da, to nema naročitog smisla. Čak je

i on morao da prizna. "Ne znam. Možda su ljudi koje je Mejer ubiobili na neki način povezani s njom." Bespomoćno je slegnuoramenima.Sulejman je, međutim, bio iznenađen. "Mislite da je reč o osveti?

Zašto bi čekala", izračunao je napamet, "sedamdeset godina da seosveti? Zašto bi ga gledala kako to radi, a zatim napustila zemlju snjim? To je sumanuto!""Znam!", prasnuo je Ikmen. "Ali to me i dalje brine. Ne mogu da se

otmem utisku da je Mejerovo ubistvo bilo smaknuće. Lično, ciljano."Mašio se za fioku i izvukao veliku neotvorenu bocu konjaka. "Da suantijevrejski luđaci objavili rat Jevrejima, bilo bi više tragova. UBalatu se godinama ništa nije dogodilo, ni jedan jedini izgred! A ipakmoram priznati da osećam kako je Šmits na neki način povezan stim i ne može se sakriti čak ni pred ogromnim kukastim krstom nazidu Mejerove spavaće sobe.""Ali mi ne znamo pouzdano da li je Šmits nacista."Ikmen je skinuo čep s boce i bacio ga na sto. "Ne, ne znamo."

Otpio je dva gutljaja i obrisao grlo boce rukavom. "Na osnovu onogšto znamo, Mejer je poslednjih sedamdeset godina svog života samosedeo na zadnjici i pišao. Kako se, do đavola, Rajnold Šmits, Marija

Guldžu i Robert Kornelijus i Mejerova ogromna suma novca uklapajuu tu sliku, zaista ne znamo."Ponudio je Sulejmanu bocu, no ovaj ju je odbio. "Pa još i činjenica

da je nesrećnik bio i Rus koliko i Jevrejin!" Ikmen se u očajanjuuhvatio za glavu. "Jebena ruska duša! Pričajte mi o njenoj dubini!"U tom času začulo se kucanje na vratima i ušao je Koen.

"Gospodo, želi li neko od vas čaj?"Ikmen je podigao glavu. "Hoćemo, Koene, pod uslovom da uz čaj

nećemo morati da slušamo razvratne izveštaje o tvojim skorašnjimpodvizima sa sisama i zadnjicama", rekao je."U redu." Pozornik je napustio sobu.Sulejman se prepustio neuobičajeno veselom smehu.Natalija je otišla pre gotovo sat vremena, a Robert se još nije

pomerio sa sofe. Pogleda prikovanog za antenu na zgradi prekoputa, gledao je kako večernje sunce polako tone iza građevina.Bakarna brazda dima poleglog preko neba poput trake napredovalaje ka zapadu. Umiranje svetlosti.Zbog dnevne vrućine i grozničave popodnevne aktivnosti i

seksualne i nasilne osećao se malaksalo i iscrpljeno. No osećaj nijebio neprijatan i na neki način je bio zahvalan zbog toga. Njegovoopruženo, nezahtevno telo nije trošilo iscrpljene izvore energije. Zarazmišljanje mu je bilo dovoljno tih nekoliko kalorija koje su mupreostale. Premda je ono što mu je Natalija ispričala objašnjavalodosta toga, zamislio se nad tim. I dalje je bio uznemiren. Ne, nije muse priviđalo. Da, još je pri zdravoj pameti, ali..."Bilo je očigledno da nije nameravala da mu ispriča. Godinama nije

upotrebio silu u tu svrhu. To ga je potreslo. Gajio je nadu da više nijesposoban za takvo ponašanje, no očito je da nije tako. Razjarila gaje njena bezobzirnost, pretpostavka da može da pređe preko pitanjai izvuče se iz sobe. Bilo je potpuno isto kao i u prethodnom slučaju.Zar ti ljudi ne shvataju Natalija, onaj odvratni advokat, ono kopile BiliSmit, da, ako im postavi pitanje, očekuje i odgovor? Ignorisanje,pretvaranje da ne postoji, jeste uvreda. Zbog toga se osećanevažnim, čak opsednutim. Nasilje je uistinu jedino rešenje kad drugiodluče da nisi ličnost. Ili kad duboko u sebi, tajno, vidiš sebe u tojulozi. Kako bilo, slabo je to opravdanje što je njeno divno telo prekriomasnicama i Robert je to znao.

Usmerio je misli na ono što mu je rekla. Činjenica da je na siluizvukao priču iz nje davala joj je izvesnu verodostojnost. No to je nijebaš mogao da smisli pravi izraz ruritanijski pogled na događaj.[1]Stav u koji je teško poverovati.Prema Natalijinim rečima, Guldžu nije pravo prezime njene

porodice. Kad je njena baba 1918. godine došla iz Rusije u Tursku,upoznala je čoveka koji se preživao Guldžu i izrodila mu je trojedece. Nije se zvanično udala za njega niti je podnela zahtev zatursko državljanstvo. Nije mu objasnila zašto je propustila da to učini,ni kako uspevaju da žive bez rešenog pravnog položaja. Misterija jebila i kako se Natalijin otac po svoj prilici Turčin i on mrtav, uklapa upriču.Ubijeni čovek iz Balata bio je prijatelj njene babe. Bio je Rus kao i

ona, još jedan izbeglica pred nasiljem koje je 1917. godine podelilo iuništilo carsku Rusiju. U prošlosti su se često viđali i delili uspomenena otadžbinu. U takvim prilikama, Natalijina baka je uvek nosilaobroke siromašnom Mejeru. On se odao piću i često je zaboravljaoda se pravilno hrani. No vreme je prolazilo i Mejer i Marija su previšeostarili da bi se i dalje družili. Kako god bilo, Guldžuovi su i daljeobezbeđivali hranu svom manje srećnom prijatelju.Neko od mlađih članova porodice svake nedelje je odlazio preko

Zlatnog roga u Balat i donosio starcu hranu. Retko je bio trezan, alije uvek bio zahvalan. Marija je navodno smatrala da je staracpreživljavao samo zahvaljujući njenim obrocima.U ponedeljak je bio red na Nataliju. Napravila je kasnu, dugu pauzu

za ručak i stigla je u Mejerov stan oko tri i trideset. Dala je starcunjegovo sledovanje i malo je popričala s njim. No prošlo je viševremena no što je mislila i zaprepastila se kad je shvatila da jegotovo četiri i trideset. Morala je da se vrati u prodavnicu. Ostavila jeMejera, živog, i otrčala niz stepenice i niz ulicu. Kad je izašla nasvetlost dana, njen i Robertov put su se nakratko ukrstili.Tok priče do te tačke Robertu je zvučao neobično i bio mu je

nepoznat, no nije mogao ni da potvrdi ni da opovrgne bilo koji njendeo. Završni deo, njeno viđenje njihovog neočekivanog susreta, bioje nešto sasvim drugo.Prema Natalijinim rečima, potrčala je zato što je morala da se vrati

na posao. Nije bila svesna ničeg drugog na ulici i samo je produžila

pravo prema Fevzi-paša džadesiju i autobuskoj stanici. Razlozikojima je objasnila to što nije prepoznala Roberta bili su sledeći: a)uhvatila ju je panika i b) zapravo i nije mogla da ga vidi zato što jekratkovida.Dotle su se oboje već prilično bili smirili. Ona se prema njemu

ponašala pokajnički i ponovo ljubazno. Kao u vreme posle njihovogprvog susreta: nežna i sušta senzualnost. Umešao se i njegovosećaj griže savesti što je bio tako grub prema njoj. Poljubila ga je izavukla mu ruku u pantalone nežno mu trljajući penis. On je trebaloda shvati da bi kontakt s policijom mogao da bude veoma opasan zanju i za njenu porodicu. Bilo je dovoljno loše što su vlasti saznale daja njena baba bila Mejerova prijateljica, no kad bi saznali da je ona,Natalija, bila u blizini kad je starac ubijen, njihov položaj bi bio veomaugrožen. Policija bi gotovo sigurno zahtevala izjavu, proveravali bi je,možda bi čak zahtevali i da se pojavi na sudu. Provera bi otkrila njenstvarni status; sud bi loše gledao na dokaze dobijene od stranca kojibespravno boravi u njihovoj zemlji. Mogli bi da ih proteraju. Nazad uRusiju, bez prebijene pare, doživotno stajanje u beskrajnim redovimaza hleb... To je bila vrlo neprijatna slika, no iščezla je kad je Natalijanadnela otvorena usta dole nad njim, a on se prepustio toploj strujierotskog zadovoljstva.Tek kad je podigla glavu, u njenoj priči počela je da se otvara mala

pukotina koja se pretvorila u veliku rupu. Urlanje koje je pratilonjegovo dostizanje vrhunca iščezlo je i pretvorilo se u osmeh kad seokrenula da ga pogleda. Zahvalan, pomilovao joj je čvrstu mesnatuzadnjicu. No prsti su mu bili napeti kao da istražuje mekoću koja presamo tri dana nije postojala. Sećao se odeće koju je nosila: čvrstdebeli džins i ona gruba neugledna majica.Odeća koju nikad ranije, ili bar do tada, nije video. Odeća koju bi

ona smatrala neprikladnom čak i za čišćenje kuće. Odeća koja selako mogla spaliti. Možda je i trebalo da bude spaljena. Kad mu jesplasnuo seksualni naboj, ponovo je počeo da razmišlja.Ona je otišla, a on je nastavio da razmišlja. Čovek bi zaista trebalo

da bude veoma kratko vid da ne primeti visokog, prilično uočljivogmuškarca u uskoj ulici. Bez pomoći naočara ili kontaktnih sočiva, tajbi bio gotovo slep. Natalija nije nosila ni jedno ni drugo.

Poželeo je da ga osećaj krivice i pohote nisu ućutkali. Otišla je, aliutvare pitanja bez odgovora ječale su i odjekivale u njemu. A ipak,šta je mogao da učini? Baš pre nego što je otišla, zakleo se, na njenzahtev, da će čuvati tajnu. Nije mu ostavila izbor; ona je želela dabude tako, a osim toga, on je bio slab. Čovek nasilan na pogrešannačin. Pogodila ga je u najranjiviju tačku. Ali, da li bi Turci stvarnoproterali njenu porodicu ako bi saznali istinu? Porodicu koja ne samošto sedamdeset godina živi u njihovoj zemlji već ima i decu začetu snjihovim državljaninom? Osim toga, kad bi Natalija objasnila vlastimanjihov slučaj, ne bi mogli ni po savesti da im odbiju zahtev zadržavljanstvo. Uostalom, ona je Turkinja po svim praktičnimaspektima. To nije imalo nikakvog smisla!Robert je nestrpljivo odmahnuo glavom. Postoji još nešto, mora da

postoji. Nešto što nije uspeo da izvuče iz nje. Možda nešto u vezi sonim koščatim ramenom? Nešto što je morao od nje da iskamči.Samo što nije. Ne bi je više povredio nikad. Ali, stvarno, šta tosmeraju ona i njena porodica?Dublja, mračnija istina. Robert je znao da ona negde postoji. Ako

pogleda unazad, odavno je znao da postoji. Tamno, skriveno srce usredištu njene priče. No bio je umoran od razmišljanja. Vratiće mu sekad se bude osećao snažnije. Iznenada je ustao sa sofe i uključiotelevizor.Poseta Četina Ikmena kući Guldžuovih te večeri više je bila hirovit

nego planiran postupak. Kad se našao tamo, bio je iznenađengotovo isto koliko i oni. Kad je stigao, Marija je sedela u fotelji nasredini sobe. Iako je delovala smireno, ipak je mogao da oseti njenbes i znao je da nije ni najmanje dobrodošao."Sami?", rekla je. Glas joj je odzvanjao kao da je objavila nešto

veoma važno. "Gde vam je lepi prijatelj?"Ikmen je stao tačno ispred njene fotelje. "Narednik Sulejman ima i

život nezavisan od ovog slučaja, gospodo."Zmijske oči su mu se neprijatno smešile. Ikmen je promenio temu."Gospođo Guldžu, imam još nekoliko pitanja o Leonidu Mejeru."Pripalila je jednu cigaretu sobranije i uzdahnula. "Tema koja vas je

veoma opčinila, inspektore.""Verujem da smrt tako starog i bliskog prijatelja ni vas ne ostavlja

ravnodušnom, gospođo Guldžu." Tuše, pomislio je Ikmen s izvesnim

zadovoljstvom.Prostrelila ga je hladnim, vlažnim pogledom. "Brinula sam o

Leonidu dok je bio živ, inspektore. Njegova prazna ljuštura nije mojabriga."Lupnula je po hoklici pored sebe. "Sedite."Ikmen je obišao fotelju i smestio se pored njene nakinđurene ruke.

Neko se zakašljao pored prozora. Marija Guldžu je blago okrenulaglavu i rekla nešto na ruskom. Mladalački muški glas odgovorio jetakođe, kako je Imen nagađao, na ruskom.Istog trenutka kad je čuo glas, video je kako su se navučene

zavese malo razmakle i pošto su mu se oči privikle na osvetljenje,Ikmen je primetio bledo lice i par očiju koje zure u njega iz mraka.Kad je ponovo čuo glas, Ikmen je primetio da je izgovor sasvim

jasan, ali nešto je, osetio je, nedostajalo u tonu. Kao da sluša detenenaviknuto na prisustvo odraslih i uplašeno zbog toga. A ipak je tobio jasan muški glas i muško telo. Ikmen je mogao da mu vidistopala i glavu. Mršava, ali lepo oblikovana. Starica je pratila njegovpogled i govorila."Morate oprostiti Miši", rekla je neodređeno odmahnuvši rukom

prema prozoru. "Dete naše nekadašnje služavke. Ona je nažalostumrla, no ja sam nastavila da se staram o njenom dečaku. Malo jepriglup, ali koristan je za obavljanje najjednostavnijih kućnihposlova." Promuklo se nasmejala. "Njegova bezumna priča ponekadme zabavlja. Kad mi je naročito dosadno."Njena razmetljiva okrutnost zatekla je Ikmena nespremnog, ali

samo na trenutak. Mogao je to da očekuje. Pomisao na tu mladuosobu, možda godinu dana zaključanu s podlom gospođom Guldžu,koja joj pruža nekakvu bolesnu zabavu, užasnula ga je. Setio senjene naklonosti prema mladom naredniku i naježio se."Želim da vas pitam o slučaju koji se navodno dogodio 1918.

godine, gospođo." Ikmen je izvukao cigaretu iz džepa i pripalio je.Video je da se najpre ukočila, a zatim uzvrpoljila u fotelji. Neznatno

je okrenula glavu od njega."Moguće je da je Mejer bio uključen u političko nasilje."Nagnula se napred da bi ugasila cigaretu u pepeljari. Od napora

izazvanog pokretom ili možda mislio je Ikmen zbog nečeg drugog,najednom se jedva borila za dah. "Razumem."

"Prema rečima njegovog rabina, alkoholizam gospodina Mejera bioje povezan s osećajem krivice zbog nasilnog događaja u kom jemožda učestvovao." Ikmen je namerno zastao, da bi ostavioupečatljiviji utisak. "Pitam se da li biste mogli da mi kažete nešto otome, gospođo Guldžu?"Besno je, bez nagoveštaja okrenula glavu i spustila prema njemu

svoj dugačak nos. "Šta bih ja mogla da znam o nekom bednomboljševičkom nasilju?""Nadao sam se da ćete to vi meni reći, gospođo.""Dakle, ja ne mogu da vam kažem."Ikmen se osmehnuo "Veoma mi je teško da poverujem u to,

gospođo.""o?""Da."Načas je zastao nastojeći da, bez njenog znanja, dokuči je li

svesna onoga što mu je upravo kazala, ili nije."Dakle?", nestrpljivo je rekla. "Šta je sad?""U svetlu činjenice da ste znali da je gospodin Mejer bio boljševik

iako vam ja to zapravo nisam rekao, smatram da je vaše neznanje ukoje se zaklinjete prilično neshvatljivo. Nadam se da shvatate šta memuči?"Na trenutak je glasno i neprijatno coknula jezikom. "Mislila sam da

vi treba da hvatate kriminalce, inspektore. Nisam shvatila da suistanbulski policajci takođe i profesionalni istoričari.""Prošlost je jednostavno sadašnjost s boljom kožom, gospođo

Guldžu."Čak i ispod sloja rumenila i pudera mogao je da vidi kako joj krv

navire u lice. Tačno je znala na šta je mislio. Pogodio ju je u živac, uživo meso. "Revolucija je vrlo bolna tema za sve Ruse u izgnanstvu,inspektore Ikmene." Ispljunula je njegovo ime kao kletvu. "Vi steTurčin, vi ne možete da razumete. Kad ste svrgnuli svoje vladare,sve ste ih poslali u inostranstvo dopustivši im raskoš izgnaničkemuke. Mi nikad nismo imali tu mogućnost. Mi smo bili..."Čovek u uglu je zastenjao, nerazgovetne reči na ruskom zaparale

su mu grlo poput jecaja.Pokazala je prema zavesi i bes joj se uzdigao nad sobom poput

kakvog diva. "Vidite!", viknula je. "Svi mi, ne samo ja! Čak i naša

deca. Svi mi, svi emigranti, pomalo umiremo kad se setimo..." Glasjoj je zamro, drhtala je zureći u daljinu, kao da pokušava pogledomda prodre u mrak. Videla je prizore koji su se odigravali ispredrazbludne crne pozadine. Opet je živela negde drugde. Vratila setamo.Ikmen je ostao miran pred tim živopisnim prikazom velike ruske

duše i uporno je sledio svoj tok. "Događaj koji sam pomenuo mogaobi znatno da nam pomogne da otkrijemo da li je gospodin Mejerimao neprijatelje, gospođo. Ova tema, po vašem sopstvenompriznanju, uzburkava snažne strasti. Možda i danas postoje oni kojibi delovali podstaknuti tim strastima."Frknula je. "Ne znam ništa o Leonidovim aktivnostima pre našeg

susreta! U redu, znala sam da je bio, da jeste, kako god, u izvesnomsmislu boljševik. No ljubav je šlepa, inspektore Ikmene, a kad samse zaljubila u Leonida i kad smo zajedno napustili zemlju, ništaslično nije bilo važno. To je sve što znam!""Onda pretpostavljam da niste prisustvovali nasilju u kom je Mejer

učestvovao?""Prisustvovala? Mislite da li sam gledala?" Lice koje je trag

vremena učinio prilično zastrašujućim odavalo je iskrenu uvređenost."Šta vi, do đavola, mislite o meni? Kakvom me to osobom smatrate?Ja..."Ikmen je spustio pogled, staričino reagovanje ga je na trenutak

postidelo. "Žao mi je, gospođo, jednostavno smo nedavno došli doizvesnih informacija koje, izgleda, navode na pomisao da su jošnekom, nekom ko živi u ovom gradu, poznati detalji o...""Dakle, uveravam vas da to nisam ja.""Dobro, gospođo." Podigao je glavu konačno se usudivši da se

suoči s njenim besnim pogledom. "Žao mi je, morao sam da vaspitam. Nadam se da razumete...""O, razumem ja, inspektore. Što ne znači da to treba i da mi se

sviđa.""Ne znači.""Ne znači."Usledio je trenutak potpune tišine trenutak u kom se pitanje koje ga

je mučilo iskristalisalo u njegovim mislima. To što je uopšteodgovorila, bila je pohvala Ikmenovoj smelosti.

"Da li ste vi uistinu voleli Leonida Mejera, gospođo Guldžu? Mislim,da li ste iskreno, ozbiljno voleli tog malog siromašnog Jevrejina?"Osmehnula se. Neočekivano, budući da ju je Ikmen zapravo

proglasio lažljivicom, ona se osmehnula. "Ah, inspektore, vi stemudar mali čovek. Mislim da znate odgovor na to pitanje.""Dakle, niste?"Slegnula je ramenima. "To je bio dogovor. Ja sam bila mlada,

obrazovana, prelepa devojka, a on je bio siromašan mali ružniJevrejin. No ja sam morala da izađem iz Rusije, inspektore. DatiLeonidu svoje telo u zamenu za njegovu zaštitu, bila je mala cenakojom sam izbegla mnogobrojna batinanja i silovanja koje bih beznjega morala da podnesem. Pružila sam mu jedinstvenu mogućnostda poseduje..." Kratko je zastala, povukla se od nečeg, udaljila ipokušala da povrati pribranost."Šta to, gospođo?"Odjednom je delovala iscrpljeno i zagledala se u pod staklastim

očima. "Ženu koja ne miriše na šljam."Ikmen je bio siguran da nije to htela da kaže. Brzo je promenio

smer ispitivanja. "Dakle, samo da razjasnimo, Mejerove žrtve nisubile vaši srodnici?""Moju porodicu je streljala tajna policija, Čeka.""A oni su bili boljševici."Nagnula se i unela mu se u lice. Bila mu je toliko blizu da je pod

šminkom mogao da vidi dugačak ožiljak koji joj se protezao od levogoka do brade. "Da li biste se podali osobi koja vam je ubila porodicu?Čak i da biste spasli sopstveni život, inspektore?""Zavisilo bi od toga kako doživljavam smrt, gospođo. Ako bih

osećao da smrt uistinu znači kraj, onda verujem da bih učinio sve dapreživim. Bilo bi mi mrsko, ali bih verovatno učinio to. Možda bašstoga što bi mi bilo mrsko."Dotakla mu je obraz svojim lukavim, izboranim licem i u uvu je

osetio njen smrdljiv dah. Njen neprijatan dah titrao mu je uz uvo. "Au šta vi verujete, inspektore Ikmene?"Na trenutak se ućutao. Nije znao. Drugi su verovali ili nisu, kako ko.

To je njihova stvar. Njega je to zanimalo samo utoliko što mu jepomagalo da shvati psihologiju drugih ljudi i njihove motive.

"Ne znam u šta verujem. To je istina, gospođo. Ali, kad bi neko ubiomoju porodicu, svoj život posle toga smatrao bih vrlo praznim ibesmislenim. Iako bi mi, možda, pomisao na osvetu dala nekeodrednice. Hoću da kažem, kakvog smisla imaju uspeh, principi,društveni položaj ako vas niko ne voli?""Zavisi." Zažmirila je i osmehnula se uglovima usana. "Zavisi od

toga ko je ta osoba, koliko je njegov život vredan njemu samom idrugima.""A da li je vaš život dovoljno vredan da bi vam to dozvolilo da se

date ubici svoje porodice?"Nasmejala se. Neočekivano reagovanje na njegovo pitanje zateklo

je Ikmena nespremnog. "Ja sam pravoslavna hrišćanka, inspektore.Za nas je smrt samo predvorje srećnijeg i ispunjenijeg života. da jeLeonid ubio moje roditelje, šta bih postigla time što im se ne bihpridružila?" Slegnula je ramenima. "No sve što treba da znate, dragimoj inspektore, jeste da ja nisam ubila Leonida. To mogu da vamkažem s rukom na srcu. Moja savest je čista."Ikmen se osmehnuo. "Ni u jednom trenutku nisam ni pomislio,

gospođo, da...""da je neko u mojim poodmaklim godinama fizički sposoban da

izvede taj zadatak?" Ponovo se nasmejala. "Da, u mom slučaju ste upravu."Ikmen je začkiljio. "Kako to mislite?""Mislim, inspektore, da možda postoje drugi stariji ljudi sposobni za

taj čin."Upitno ju je pogledao."Ima mnogo starih ljudi na mestima kao što je Južna Amerika koji

još, povremeno, izazivaju nevolje ljudima poput Leonida Mejera.""Mislite na stare naciste?" Gledao ju je netremice u oči. "Prilično su

daleko odavde, zar ne mislite?"Pogledala ga je odsečno, pravo u oči, ne trepćući. "Neki jesu, neki

nisu."Savršeno je odglumio iznenađenje. "O, mislite na direktora Šeker

tekstila, gospodina Šmitsa?""O!" Ponovo se osmehnula, ovog puta otkrivajući naprsle žute

zube. "Jesam li ja to rekla?""Niste?"

"Ne, nisam, je l' da?"Ikmen je duboko uzdahnuo, pomalo iznerviran što ga je tako lako

nadmudrila. "Zasad ne postoji nijedan razlog na osnovu kog bismopretpostavili da je gospodin Šmits imao bilo kakav motiv u vezi sasmrću Lonida Mejera, gospođo.""Ne postoji?""Ne. Ali", tu se Ikmen osmehnuo, polako i s izvesnim

zadovoljstvom, "ako nađem neki, svakako ću doći da vam kažem."

[1] Po izmišljenom kraljevstvu Ruritaniji iz romana Zatvorenik iz Zende; odnosi se naosobe koje imaju izuzetno romantičan doživljaj nekog mesta ili događaja. (Prim. prev.)

Deveto poglavljeŽivot u Istanbulu ima loših strana. Sunce, predusretljivi ljudi i

uzbudljiva egzotika koje je Robert voleo i nikad to ne bi promenio.Naporno i često razdražujuće prisustvo vlasti je, međutim, neštosasvim drugo. Poslednji od mnogih vojnih udara, izveden 1980.godine, ostavio je traga. Naoružani policajci i vojne trupe s još višenaoružanja nikad nisu bili daleko: šepurili su se namrgođeni poulicama tražeći znake nereda i pobuna, zaustavljali su i ispitivaliljude iz, kako je to Robert shvatao, potpuno besmislenih razloga.Kružile su jezive priče o tome šta se događalo onima koji su na svojunesreću odvođeni u policijski ili vojni pritvor: priče o srednjovekovnimmučenjima i nezamislivim odugovlačenim saslušanjima.Kad je stigao u zemlju, Robert je otišao u Britanski konzulat. Među

savetima koje su mu dali u toj službi, upozorili su ga i da se ne petljas policijom. Turska je prijateljska zemlja i u slučajevima bilo kakvognepriličnog ponašanja britanskih državljana, jasno mu je stavljeno doznanja da će turski organi pravde, uprkos protestima, moći dapreduzmu određene mere. Drugim rečima, vlada Njenog veličanstvabila je potpuno sprema da te ostavi da se sam boriš za svoju kožu.U svom, premda kratkom kontaktu s Ikmenom, Robert je, međutim,

bio sklon da gotovo poveruje kako je video humano lice turskedržavne uprave. No nije bio uveren u to. Neobičan osmeh ineporecivo šarmantno ponašanje ne koštaju mnogo. Tamnepronicljive oči oštro su gledale Roberta dok se borio da mu odgovori,i Englez se pitao kakve su još surovije metode na raspolaganjuinspektoru kad odluči da postane stvarno grub premaosumnjičenom. Zašto je ponovo o tome razmišljao, nije mu bilo bašsasvim jasno. Nije učinio ništa loše! Dobro... No to mu se uvuklo umisli i jednostavno nije htelo da ode. Sinulo mu je, samo kaozamisao, da bi voleo da se vrati u London.Stavio je knjige i papire u torbu i pokušao da zaboravi sve to.A onda je neko pokucao na vrata. Robert je prekinuo spremanje i

pošao da otvori. To je verovatno samo stari Ali, kapidži, s vodom zapiće. Obično je dolazio baš pre nego bi Robert krenuo na posao, dapro veri da li je u zgradi sve u redu, da raznese vodu i poželi im,religijski inspirisan, sve najbolje.

No kad je Robert otvorio vrata i ugledao visokog mladića u plavojpolicijskoj uniformi, osetio je kako mu krv nestaje iz lica. Kao da sunjegova prethodna razmišljanja bila jezivo predskazanje."Da?""Gospodin Robert Kornelijus?""Ja sam." Znao je da mu glas podrhtava, ali ništa nije mogao da

učini protiv toga. Pogledao je veliku futrolu za pištolj zadenutu zapolicajčev pojas. Čvrsta koža i hladan tvrd metal.Mladić se osmehnuo. Imao je divne zube, no bilo ih je malo previše

za Robertov ukus. Takva je većina mladih Turaka. Policajac mu seobratio. "Molim vas da pođete u policijsku stanicu. Inspektor Ikmenželi da razgovara s vama." "Natalija?""Bako?" Prišla je krevetu i pomerila u stranu ljubičasti prekrivač."Imamo problem, zar ne? Treba da razgovaramo.""Mi?" Devojka se izvukla iz babinog zagrljaja i odvratila lice od nje.

Marija Guldžu se s naporom pridigla na jastuke i posegnula zacigaretama. "Nešto se mora učiniti s tim policajcima. Postaju veomazamorni."O, lako je njoj da to kaže, ali šta da se radi? Natalija se sručila u

fotelju pored Marijinog kreveta. "A šta predlažeš, šta bi se mogloučiniti, bako?" Glas joj je bio miran, no svakako oštar."Ne znam, Natalija." Mariji padoše ruke u krilo kad je spustila

pogled. Nevinašce. "Nisam izlazila iz ove kuće otkad si se ti rodila.""Ali ipak želiš prikladno rešenje." Nataliji je te rečenica izletela

poput metka. Već joj je bilo sasvim jasno ko treba da se pobrine zarešenje.Marija je podigla glavu, izazvana njenim neprijatnim ponašanjem.

Ledenim pogledom je netremice zurila u devojčino lice. "O, da.""Onda, šta predlažeš da učinim, bako?" Uzvratila je starici na njenpogled aždaje i malo se nakašljala iz dubine grla. Marijin tamjan jeodnedavno počeo da deluje na njena pluća. Počeo je da joj se gadi,baš kao i sama starica. Pošto Marija nije odgovorila, Natalija jenastavila. Ton joj je bio veoma podrugljiv. "Da podmitim inspektora?Da ga izvedem na ručak? Da spavam s njim?" "Ne." Marija jepripalila cigaretu, a zatim izbacila prema tavanici velike, vešto

napravljene kolutove dima. "Ne, mislila sam da priđemo problemuzaobilazno.""Kako to misliš?""Ja mislim, Natalija, da, premda je inspektor Ikmen upoznat s

činjenicom da je čika Leonid imao neprijatelje u ovom gradu, ontrenutno nema nikakvu mogućnost da to utvrdi."Natalija je gledala svoju babu kroz žučnožutu koprenu."A na koji način se to mene tiče?""Iako policija zna da postoji neko ko je mogao da ubije čika

Leonida...""Dobro, dobro, ali on."Iako znaju, imaju malo dokaza na koje se mogu osloniti. Ipak, ne

znači da se to jednom u budućnosti neće promeniti.""Aha." Natalija je izvila obrve, pošto je iznenada shvatila šta joj je

ova rekla. "I hoćeš da ja...""Ne." Marijin osmeh je bio blag, gotovo kao da nije njen. "Ne,

Natalija. Samo hoću da zasad slušaš slušaj i shvati kakvu je teškunepravdu naneo ujka Leonidu jedan veoma neprijatan čovek premnogo godina. Slučaj se veoma loše odrazio i na mene. Taj grozničovek koji me je želeo, koji me je proganjao..Ali Natalija je suviše dobro poznavala svoju babu i premda se

osmehivala dok je Marija govorila, srce joj se već bilo skamenilo bezobzira na to šta će joj ona reći. "Ne, bako, ne slažem se. Mislim dane želim to da slušam.""Onda ću te naterati!" Marija se naglo nagnula i zgrabila Nataliju za

bradu. Mlađa žena se otimala kad joj je neprijatan staričin dahsilovito zapahnuo oči. "Ne pitam te da li hoćeš, Natalija!"Devojka je zaječala. Nije se prvi put osećala zarobljeno, kao da ju

je Marija na kraju uhvatila svojim kandžama, poput nekakvog crva.To im se svima događalo, pre ili kasnije. No u poslednje vremestalno se dešavalo Nataliji. "Zašto ja?" A zatim je još oštrije dodala."Ponovo.""Zato što ti živiš među svetom, draga moja." Izgovorila je pakosno,

obojeno ljubomorom. "Ti si izabrala da budeš slobodna. Takođe si, imolim te da mi veruješ da sam ti vrlo zahvalna zbog toga, želela daodeš do ujka Leonida kad."Nemoj!"

Natalija nije lako puštala suzu, no ovog puta, sasvim iznenada, očisu joj se napunile suzama. Njena baka je to, naravno, primetila i,mada nije otišla toliko daleko da pokuša da je uteši, donekle jeublažila ton."Slušaj, znam da si se već strašno napatila, Natalija, i žao mi je

zbog toga. Ali ono što smo počeli, sad moramo da završimo. Ovde jemnogo toga u igri i...""Da, znam. Znam.""Što znači da je meni, nama, potrebno da ti učiniš nešto više kako

bismo dovršili ovaj posao. Shvataš li?""Shvatam, ja...""Dakle. Onaj tvoj momak, onaj gospodin Kornelijus..."Od iznenadne promene teme i ponovne odlučnosti bakinog tona,

Natalija naglo okrenu glavu. "Da, ovaj, šta s njim?""Bio je u blizini u vreme kad je, prema rečima policije, Leonid

ubijen.""Jeste, on...""I razgovarali su s njim, zar ne?""Jesu.""Dobro." Marija se osmehivala dok je gasila cigaretu u pepeljari.

"Koliko god zvučalo čudno, to bi moglo da nam koristi utoliko štoverujem da bi gospodin Kornelijus mogao veoma zanimati policiju uvezi s tom starom nepravdom učinjenom ujka Leonidu. Po tvomsopstvenom priznanju, veoma ga zanima ceo slučaj. Zabrinut je,traži odgovore...""O, Bože, ti hoćeš..."Natalija se teško stropoštala u fotelju i zagledala se u zid. Dim

staričine cigarete pokuljao joj je u lice peckajući je za oči. Nije mogaonikud da izađe. Marija nije dozvoljavala da se u njenoj sobi otvarajuprozori. Dimu, njenom parfemu i teškom zadahu tamjana nije bilodozvoljeno da uteknu. Kupala se u njima, balsamovala živo telo unjihovoj mešavini slatkih i kiselkastih mirisa."Hoću", rekla je Marija, "da saslušaš moju priču, a onda sama da

odlučiš kako bi mogla da je iskoristiš. Uostalom, ako gospodinKornelijus vredno traga za odgovorima i ako su ga poslednji događajiuznemirili onoliko koliko kažeš da jesu..

Nije želela da ostane tu, još manje da sluša, ali, ako je htela dapobegne od sanjalačkog uspavljujućeg Marijinog prisustva, Natalijabi morala bar da razmotri... Dok je bila dete, iz dana u dan je slušalabakine priče koje su uzbuđivale malu Nataliju. Zahvaljujući njimaosećala se posebnom, voljenom, jačom. I dalje se tako oseća,uprkos činjenici da su sa odrastanjem počeli i problemi, psihološkosazrevanje za koje je znala da ga nikad neće postići. A cela porodicaje mogla mnogo da izgubi: materijalna dobra, sigurnost, daroveprošlosti...Osećala se slabom još pre nego što je i progovorila gotovo i pre no

što je sredila misli. "U redu", rekla je uzdahnuvši, "u redu, ispričaj miako moraš."Sulejman je sakupio sve svoje školsko znanje engleskog i počeo je."Hvala vam što ste došli, gospodine Kornelijuse.""Nisam, jebiga, imao baš mnogo izbora, zar ne!"Sulejman je prilično uznemireno pogledao Ikmena. Stariji muškarac

mu je dao znak da nastavi.Sulejman se nakašljao. "Oprostite, gospodine. No, postoji nešto

što, žao mi je, moram da vas pitam." Pomerio je mali list papira postolu i stavio ga ispred njega. "Ovo je o nečem što se dogodilo 1987.godine."Kornelijus se mrzovoljno osmehnuo. "Tad sam bio u Londonu, za

ime božje!""Jeste", Sulejman je pogledao papir. "To je u vezi s gospodinom

Sajmonom Šeldonom, gospodine, i...""Šta kog..." Kornelijus se naglo okrenuo u stolici i pogledao Ikmena.

"Jeste li vi to mene proveravali?""Rutinski postupak, gospodine. Proveravamo sve u ovakvim

slučajevima. To je samo deo istrage. Vi niste jedini.""Rutinski! Kakve veze ima moja prošlost sa...?""Molim vas, saslušajte narednika Sulejmana, gospodine." Ikmen je

bio umoran. Nije imao ni vremena ni živaca da priča, još nije biopopio ni prvo piće.Kornelijus se besno ućutao i okrenuo se prema mladom isledniku.

Nije mu se sviđao taj mladi policajac s finim rukama i savršenimlicem.

Sulejman se ponovo nakašljao. "Prvo, 1987. godine napali stegospodina Šeldona u Ajlingtonu, u severnom Londonu. GospodinŠeldon nije podigao tužbu.""Pa?" Kornelijus je to izgovorio pomalo drsko, ali je prekrstio ruke i

privukao noge bliže telu."Da li biste, molim vas, možda mogli da nam kažete nešto o tome,

gospodine?""Zašto?"Sulejman je progutao knedlu. "Moramo da znamo, gospodine, zato

što..." Bez ikakvog upozorenja, njegovo znanje engleskog potpuno jeiščezlo. Nije bilo dovoljno što zna šta hoće da kaže. Problem je biokako to da kaže! Otvorio je usta i počeo da zamuckuje, ali nijemogao da govori.Kornelijus ga je gledao kao kretena. Sulejmanov neuspeh kao da je

zabavljao Engleza. "Dakle!"Ikmen je uskočio u prekid s lakoćom i uglađenom ljubaznošću.

"Ubistvo našeg gospodina Mejera možda ima, a moram da naglasimda je to samo teorija, gospodine, rasističko ili, preciznije,antisemitsko značenje. Gospodin Mejer je, kao većina stanovnikačetvrti Balat, bio Jevrejin."Kornelijus je na trenutak zanemeo kao da se značenje onog što mu

je Ikmen saopštio sručilo na njega. Lice mu je najednom prebledelo imorao je da oblizne iznenada suve usne kako bi mogao da govori.Kad je konačno progovorio, glas mu je blago podrhtavao kao da muje grlo delimično zakrčeno. "Dakle, vi mislite da sam, zato što sam se1987. godine potukao sa Šeldonom, da sam nekakav zlostavljačJevreja...""Ne mislimo ništa slično, gospodine Kornelijuse." Ikmen je spustio

noge s korpe s papirom i pripalio cigaretu. Potrudio se da mu glaszvuči lako i prijatno. "To je tok istrage, ništa više. Ali moramo daproverimo. Možda je motiv vašeg napada na gospodina Šeldona biosasvim opravdan. Takođe je mogao da bude loš i s političkompozadinom. Ne znam dok mi vi ne kažete."Kornelijus je na trenutak delovao umireno, no to je bilo samo

kratkotrajno zatišje. "Zašto ja? Zašto mene proveravate?""Proveravamo sve koji su bili na mestu zločina ili u okolini,

gospodine. Kao što sam vam rekao, to je samo rutinski. Vi

jednostavno pomažete... ""Vama i vašoj istrazi!", viknuo je Kornelijus."Tako je, gospodine." Ikmen se nasmejao veoma toplo. Važno je ne

pretrgnuti se od rada po ovakvom vremenu. Mirnoća običnopodstiče.Kornelijus je provukao prste kroz kosu, a zatim zavukao ruku u

džep da uzme cigarete. "U mojoj zemlji, inspektore, pomagati policijiu istrazi obično znači da je taj pod sumnjom.""Uveravam vas... ""I ako ne usledi priznanje, onda vas odvedu u podrum i izvuku vam

ga batinama!"U kancelariji je postalo veoma tiho. Ikmen je pogledao Sulejmana, a

zatim ponovo smrtno bledo Kornelijusovo lice. Uzdahnuo je. Sastrancima je uvek teško. To ga je ljutilo, ali je odlučio da se povinujeneizbežnom. "Da li biste želeli da prisustvuje i predstavnik vašegkonzulata, gospodine?"Međutim, umesto da ublaži napetost, Ikmenov predlog kao da je još

više uznemirio Engleza. Takvo reagovanje nije predvideo."Ne! Ne, ne želim to! Ne!" Nepripaljena cigareta opasno mu je

podrhtavala među prstima.Veoma neobično! No Ikmen je ostao miran. "Vrlo dobro,

gospodine." Zastao je. "Možda biste hteli da nam ispričate ogospodinu Šeldonu."Dok je Kornelijus palio cigaretu, Ikmen je primetio da mu se ruke

tresu."Sajmon Šeldon, kraljičin savetnik, bio je ljubavnik moje, sada

bivše, žene. Zatekao sam ga u svom krevetu, sa mojom ženom, ipolomio sam kopiletu vilicu. Ja ne mrzim Jevreje, samo Šeldona.Čak mislim da možete da pogodite zašto."Ikmen se naslonio u stolici i pogledao spuštenu plavokosu glavu

pred sobom. Čovek je delovao postiđeno, ali ne, kako je Ikmensumnjao, svojim kriminalnim činom. Ne, Kornelijusa je bilo sramotašto mu je žena imala ljubavnika. Budući da je visok, plavokos iprivlačan, to se sigurno, mislio je Ikmen, veoma loše odrazilo nanjegovu muževnost."Žao mi je, gospodine Kornelijuse", rekao je i prekrstio ruke na

grudima.

Englez je podigao glavu. "Zbilja vam je žao?""Jeste. No mislim da shvatate zašto sam morao da pitam."Kornelijus nije odgovorio.Ikmen je duboko uzdahnuo i pogledao svoje beleške. "A dete,

Vilijem Smit, gospodine Kornelijuse? Škola Rouzbari dauns uHakniju?""O, ma hajde, za ime božje!""Žao mi je, gospodine." Ikmenov ton je postao oštriji. "Ali moram da

razjasnim taj slučaj.""Bili Smit je bio malo kopile!" Kornelijus je uzdahnuo. "Dečko je

lagao. Mnogi od njih to rade. Izjave da ih je gospodin udario i uvalega u nevolje. To je bila igra, za ime božje! Nikad nisam ni takao malusvinju! Nikad nisam dotakao nijednog od njih! Bože, želeo sam to daučinim tim maloletnim varvarima! Ali nisam, moja nedužnostdokazana je na sudu." Pogledao je Ikmena i nacerio se. "O, prenego što me pitate, Smit nije Jevrejin. Sumnjam da je uopšte iljudsko biće.""Jasno mi je."Kornelijus se sumorno nasmejao. "Ne, nije vam jasno! Osim,

naravno, ako ste i vi bili nastavnik. Škole u centralnom Londonu sujebeni pakao, inspektore Ikmene. Zverinjak! Kao što znate, dao samotkaz odmah posle tog slučaja. Ali ne zbog toga. Dao sam otkazzato što mi je bilo dosta dece, zato što me je žena napustila i zatošto sam osećao kako se ceo život ruši oko mene..." Zastao je izagledao se u tavanicu. Oči su mu blistale od suza, no nije imdozvolio da krenu. Stegao je grlo da bi ih zadržao i nekoliko sekundije duboko disao.Ikmen se ugrizao za usnu. Nije bilo prijatno razgovarati s ovim

čovekom. Ako je ono što mu je upravo rekao istina, onda je 1987.bila paklena godina za njega. No postoji još nešto što mora da gapita pre nego što mu dozvoli da ode. Kornelijus je izgledao takoslomljeno da mu je bilo mrsko da to učini. U svakom slučaju, moždaje bolje da ga odmah zaskoči time. Možda će bolje delovati. Nije lepoudarati ljude koji su već oboreni, no ovog puta je bilo opravdano, aon je morao da obavi posao."Šta znate o porodici Guldžu, gospodine Kornelijuse?"

Ikmen nije mogao da mu vidi lice, Kornelijus je okrenuo glavu nadrugu stranu, no Sulejman je mogao da ga vidi. Kornelijusovo lice seu trenutku zajapurilo."Zašto?" Ton mu je bio odmeren ali oštar."Video sam vas u njihovoj kući u sredu uveče. Samo sam se pitao

da li ih dobro poznajete?""Jesu li i oni osumnjičeni?" Još nije pogledao Ikmena. Pokušavao je

da ne gleda ni Sulejmana, ali mladi narednik mu je ulovio pogled nedopuštajući da mu pobegne."Nisu", glatko je odgovorio Ikmen. "Samo me zanima u kakvoj ste

vezi s njima, to je sve.""Natalija Guldžu mi je... prijateljica." Neznatno je oklevao pre nego

što je izgovorio poslednju reč."Prijateljica." To je bila izjava, ne pitanje, ali Kornelijus je silovito

reagovao."Da, prokleta prijateljica!" Podigao je glavu i prkosno pogledao

Ikmena. "Šta je ovo, do đavola?"Ikmen se u tišini i sam pitao isto. Na osnovu njegovog premda

kratkog susreta s Kornelijusom i s gospođicom Guldžu, učinilo mu seda su više nego prijatelji. Šta god da su joj preci, devojka je Turkinja,i Ikmenu je delovalo čudno što turska devojka iz srednje klasepristaje na takvu fizičku bliskost s muškarcem koji joj je samoprijatelj. Čovek je priljubio telo uz njeno i držao je za bokove! Načasse zapitao da nije i sam uskogrud, ali odmah zatim je zaključio daipak nije. Mora da je, u najmanju ruku, želeo tu devojku. A ona seponašala kao da je naviknuta na njegove nežnosti.Ikmen je na trenutak pogledao Kornelijusa pravo u lice. Njegov

prkosni izraz lica govorio mu je kako je malo verovatno da će saznatinešto više o tom odnosu. Ali postoje i drugi načini da sazna.Ikmen se široko nasmejao i ustao. "Hvala vam, gospodine

Kornelijuse, sad možete da idete."Nastupila je tišina. "Hoćete da kažete da je to sve?""Da."Na trenutak je izgledao smeteno. Istovremeno je osećao i olakšanje

i zbunjenost. Uzeo je svoju torbu ispod stolice i ustao. "Da li ćeteme... ponovo zvati, inspektore?" To nije izgovorio prijatnim tonom.

Ikmen mu je pružio ruku. "Neću osim ako ne budete imali još neštoda nam kažete o ponedeljku po podne, gospodine."Kornelijus se prenuo kao da ga je nešto žacnulo. Nije se osvrnuo

na pruženu ruku i krenuo je prema vratima. Nešto ga je ponovonaljutilo. Možda primedba o ponedeljku po podne. "Ako otkrijem dami je otac bio Hajnrih Himler, sigurno ću vas obavestiti, inspektore!"Ikmen nije zagrizao mamac, ali je iskoristio nagoveštaj na račun

Nemaca da postavi poslednje pitanje. "O, kad je reč o tome, da nepoznajete slučajno čoveka po imenu Rajnold Šmits, gospodineKornelijuse?"Englezovo lice je bilo potpuno bezizrazno. "Ne poznajem ga,

zašto?"Ikmen se osmehnuo. "O, onako. Hvala vam."Kornelijus je upravo hteo da otvori vrata kad se zaustavio kao da ga

je prekinula iznenadna misao. Ne okrećući se, govorio je dubokim,mirnim glasom. "Da pitam ja vas nešto, inspektore Ikmene.""Da, gospodine?""Kad uhvatite tog ubicu, šta će biti s njim?"Ikmen je slegnuo ramenima i pripalio cigaretu. "Biće mu suđeno i,

ako utvrde da je kriv izreći će mu presudu.""Kakvu? Kakva će biti presuda?"Ikmen je pomno posmatrao Kornelijusa i, dok su ovom reči tekle,

inspektor je primetio kako mu se produbljuju bore oko usana. Kao dase tkanina gužva i nabira. "Obično je reč o zatvorskoj kazni.Dvadeset-trideset godina. Republika je, međutim, zadržala smrtnukaznu za izvesne zločine, gospodine Kornelijuse. Ubistvo spredumišljajem, poput ovog, spada u tu vrstu.""Razumem." Kornelijus se kratko igrao s kvakom otvorenih vrata

pre no što je nastavio: "Da li se to primenjuje na sve? Hoću dakažem, smrtna kazna?""Na sve?""Da. Mislim na sve vrste ljudi?" Pošto je ovaj izazov ostao bez

ikakvog Ikmenovog odgovora, odlučio je da podrobnije objasni. "Naprimer, ima li ikakvih izuzetaka u odnosu na položaj izvršioca ili...""Moguće je. Za bolesnike u terminalnoj fazi, na primer, za neke

žene, umno nesposobne..."

"O!" Razvedrio se taman toliko da to ne promakne oštrominspektorovom oku. "U redu. Hvala vam."Ikmen je neznatno klimnuo glavom i osmehnuo se. "Nema na

čemu, gospodine." Upravo pre nego što je Kornelijus izašao,pogledali su se i obojica su se zaledili od pogleda onog drugog.Kornelijus se zatim kratko nakašljao i izašao u hodnik.Kad je zatvorio vrata za sobom, Ikmen i Sulejman su oslušnuli zvuk

njegovih koraka koji su se udaljavali. Ikmen se potom obratio svommladom pomoćniku: "Jesi li uhvatio veći deo razgovora, Sulejmane?""Uglavnom, gospodine. Žao mi je što sam uprskao svoje ispitivanje,

ja...""Sve je u redu." Prišao je prozoru i pogledao prema ulici. Nekoliko

trenutaka je posmatrao da bi video hoće li Kornelijus proći. No nijega primetio te je odustao i vratio se u sredinu sobe. "Šta ti misliš,Sulejmane?""O Kornelijusu? Bio je vrlo uplašen, zar ne, gospodine?" Načas se

zamislio. "Ali čak se i potpuno nevini ponašaju nerazumno kad dođuovamo."Ikmen se počešao po glavi. "Da, tako je. Premda ne mislim da je

bio stvarno uplašen, bar ne do kraja razgovora.""Gospodine?"Ikmen se ljutito osmehnuo. "Ja smatram prilično nezdravim živo

zanimanje za procedure izricanja smrtne kazne, a ti?""O!", odgovori Sulejman."O, zaista", nastavio je Ikmen sa zadovoljstvom izgovorivši svaki

slog.Ahmet Demir se sručio u Koenovu stolicu i ispružio duge noge pod

sto.Koen je marljivo preturao po gornjoj fioci ormarića s dosijeima i

promrmljao je, s cigaretom u ustima: "Diži se s moje stolice, Demire."Demir kao da je bio gluv. Dublje se zavalio u stolicu i smestio se

udobnije. "Šta ćeš da radiš večeras nakon posla, Koene?""Šta te se tiče?""Ako su predviđene privlačne Šveđanke, tiče me se."Koen se okrenuo od prepunog ormarića i, zakrvavljenih očiju,

uputio mu pogled koji je govorio "umoran sam od takvog života".Ponekad je mrzeo što ga bije takav glas. Svaki ovdašnji mali

pozornik gladan seksa dolazio mu je po savet ili je želeo da ide snjim da uhvati nešto. Naročito ga je nervirao visoki Demir s jarećimlicem. Iz nekog neobičnog razloga taj čovek je mislio da je privlačan,bar je pokušavao da se ponaša kao da jeste. No možda bavljenjeforenzičkim poslom pojačava dar za samoobmanjivanje. Uostalom, timomci dole svakog dana moraju da se pretvaraju da smrad koji pratinjihov posao ne postoji. To je od ključnog značaja za preživljavanje.No, na stranu to, forenzičari su svi do jednog ružna družina, svi

Koenovi obožavaoci. Ne bi mu to mnogo smetalo da je bar jedan odnjih još mlad; na pragu četrdesete, i sam je imao poteškoća daprivuče žene, a igra na šarm i izuzetno seksualno umeće prolazila jejedino kad je radio sam ili u društvu mladih i privlačnijih muškaraca.Ali Demir, koliko god da mu je godina, nema nikakve šanse."Dakle, Koene?"Vrata kancelarije se otvoriše i zaljuljaše, i pojavi se Sulejman.

Osmehnuo se obojici i Koen mu je uzvratio osmeh. A, njegovomiljeni lik, pravi muškarac za odlazak u lov, samo kad bi on to hteo.Koen je pogledao Demira. Jarac se namrštio. Zna on to! Koen senasmejao u sebi. Ljubomora! Kakvu je budalu Demir pravio od sebesvaki put kad bi sreo Sulejmana i svi su u stanici to znali!"Šta mogu da učinim za vas, naredniče?" Zaobišao je svoj sto i

pokazao Demiru da ustane. "Hej, pusti narednika da sedne!"Sulejmanu je bilo malo nelagodno zbog otvorenog povlađivanja, i

počeo je da negoduje. "O, Demire, molim te, nemoj... "Ali Demir je ustao i upasao je košulju u pantalone. Ako je Mehmet

Sulejman u sobi, to znači da on treba da ide. "U redu je...gospodine", rekao je uputivši Koenu brz, neprijatan pogled. "Bašsam hteo da krenem." Oštrim korakom se uputio prema vratima iizašao."Ružno kopile!", gunđao je Koen sebi u bradu."Da, pa...", reče Sulejman skliznuvši u doskora zauzetu stolicu.

"Koene, ona informacija koju ti je inspektor tražio u vezi s porodicomGuldžu."Koen je privukao praznu korpu za papir, izvrnuo je i seo preko puta

kolege. Lice mu je delovalo umorno, ojađeno i poraženo. Sulejmanje poznavao te znake. Koen nije mnogo krio. Njegovo pokretno,

gotovo smešno malo lice obično je izražavalo upravo ono što jeosećao, bez obzira na priliku."Vrlo smo malo napredovali u tom smislu, je li tako, Koene?""Moglo bi se reći.""O, ne", zastenjao je Sulejman. "Inspektor će poludeti. Znao si da je

važno! Šta si radio?"Koen je pripalio cigaretu i odmahnuo njome prema Sulejmanu vrlo

žutim, masnim prstima. "O, radio sam ja na tome, Mehmete! Jesam!Samo što nisam mogao mnogo da nađem. Zapravo, ništa. Stvarno.""Ništa?" Sulejman je zažmirkao. "Šta hoćeš da kažeš?"Koen je izvukao beležnicu ispod telefona i otvorio je na stolu ispred

sebe. "Evo šta stvarno hoću da kažem. Kuća u Karadeniz sokakuupisana je kao vlasništvo gospodina Mehmeta Guldžua. Svekomunalne usluge, s izuzetkom jedne koju ću ti vrlo brzo objasniti,takođe su zavedene na njegovo ime. On, prividno, plaća račune."Zastao je da bi stvorio dramski efekat."Da? Dakle?""Nažalost, Mehmet Guldžu, neženja, umro je u septembru 1935.

godine. Izgleda da nema dece i za sobom je ostavio samo snažnu,nerazumnu želju da iz groba nastavi da plaća račune i porez."Sulejman je zamišljeno protrljao bradu. Pretpostavio je da je

Mehmet bio staričin nevenčani muž. "Šta je s Marijom, Natalijom iNikolaj em Guldžu?"Koen mu se umorno osmehnuo. "Dakle, ako postoje, onda ne rade,

nigde ne žive, nemaju pasoše i nikad nisu plaćali porez. Svuda samtražio podatke o njima!"Poznavao je Koena, znao je da ponekad ume da bude aljkav. "Jesi

li siguran u to?"Koen je podigao pogled ka nebu. "Nisu registrovani u Turskoj,

Mehmete, rekao sam ti!"Sulejman se namrgodio."A zatim, postoji i telefon", rekao je Koen."Šta je s telefonom?""Njihov broj je upisan na ime gospođe Demidove. I, pogađaj?"To nije bilo teško. "Ne postoji ni gospoda Demidova?""Tačno." Koen se osmehnuo. "Znajući Ikmena, upravo sam obavljao

konačnu, treću proveru kad si naišao."

Sulejman je uzdahnuo. "Dakle, hajde da razjasnimo. Imamoporodicu koja ne postoji, mrtvog čoveka na čelu te porodice, a onima telefonsku liniju registrovanu na ime nekog drugog ko takođe nepostoji."Koen je tapšao dlanovima."Inspektoru se ovo uopšte neće svideti." Sulejman se nervozno

ugrizao za usnu. Ikmen će misliti da je ovaj lud kad mu sve to budeispričao. Nije baš uživao u onome što će uslediti. "Kako ne postoje,Koene? To je nemoguće! Svi moraju da imaju papire da bi dobilipasoš, zdravstveni karton, da bi mogli da rade."Nisu ti potrebni papiri da bi mogao da radiš u ovom gradu",

primetio je Koen. "Zapravo, sigurno i ti, kao i ja, znaš da sivaekonomija drži gotovo sve sem bazara. Hoću da kažem, kad bismouhapsili sve koji rade u prodavnicama a nemaju papire, verovatnoništa ne bismo mogli da kupujemo. Jasno mi je o čemu govoriš,Mehmete, ali ako mene pitaš, zapošljavanje nema veze s tim.""To je nesumnjivo tačno. Ali, šta je sa svim ostalim bankarskim

računima, vojnom obavezom, obavljanjem uobičajenih svakodnevnihposlova? To je vrlo neobično, ali onda..." Uzdahnuo je. "Onda, opet,pretpostavljam, ako je njeno prezime nekad bilo Demidovadevojačko prezime i ako je došla u zemlju kao Demidova, da je lakomogla doći do papira koji su se vremenom zagubili. Ako su ona injena deca možda čak registrovani pod prezimenom Demidov. No nitih papira nema, je li tako? Ja..."Koen je frknuo. "Meni se čini da oni žive od novca starog

Mehmeta.""Da, moguće je, ali kako plaćaju komunalne usluge i ostalo? Osim

ako ne plaćaju sve gotovinom..."Koen se nasmejao. "Možda Mehmet Guldžu i to obavlja za njih!"Sulejman ga je pogledao ne baš ljubazno. "Ovo je ozbiljno, Koene!

Ovo je, ovo je uvrnuto!" Zagnjurio je lice u šake. Govorio je tiho, zasebe. "Ko su oni?" Koen je slegnuo ramenima. "Imigranti. Znaš kakvisu oni.""Da, dobro, Marija Guldžu je nekad bila imigrantkinja ili je to i dalje,

ma šta to značilo. Ali ostali?" Privukao je Koenovu beležnicu bližesebi. "Da li znaš kako je umro Mehmet Guldžu?""Ne znam. Moraću da se postaram da makar to otkrijem."

"U redu, onda uradi to, molim te, Koene. Ja bolje da odem i odmahispričam inspektoru.""U redu." Koen je počeo da se probija nazad ka ormariću s

dosijeima. Zaustavio se, međutim, na pola puta, i ponovo se okrenuoprema Sulejmanu. "Ovaj, Mehmete?""Da?""Ako hoćeš, mogli bismo da izađemo večeras i pokupimo neke

ženske. Da popijemo koje pivo, da se zezamo, možda će nam sečak i posrećiti pa, tebi bi se moglo posrećiti."Sulejman ga je ogorčeno pogledao i rekao. "Mislim da ne bih", i

izašao je iz kancelarije. Koen je prebirao po gomili papira u ormarićui najvažnije je izvukao na vrh. Šteta što Mehmet neće da izađe snjim, ali on nikad ni sa kim i ne izlazi. Prilično tajanstven čovek,zbilja. Neodređeno se pitao da li narednik možda više voli dečake.To nije pomislio s prekorom jer Koena zbilja nije bilo briga. Žene,muškarci, komadi nameštaja sve je to u stvari isto. I pored togamogu da izađu u lov, on na devojke, Sulejman na dečake. Telomladog narednika svakako će namamiti i žene, a Koen neće imatisuparnika. Zaista savršeno. Moraće jednom da ga pita za to.Osmehnuo se.

Deseto poglavljeRobert je s velikim olakšanjem te večeri izašao iz autobusa. Kad se

uputio uz brdo prema svom stanu, osetio je večernju svežinu iolakšanje na licima prolaznika. Tokom večeri je vladalo gotovokarnevalsko raspoloženje, nakon dugih, kao u džungli vlažnih, letnjihdana. Muškarci i žene su sedeli na ulicama i na balkonimarashlađujući se bilo čime što im je došlo pod ruku, ispijajući iz dugihhladnih čaša, dok su se deca bučno igrala ispred prodavnica i načistinama. Svi su čekali da uključe svetla, istuširaju se i povuku uspavaće sobe. Tamo će se, dahćući poput riba na suvom, zahvalnoopružiti nagi na krevetske pokrivače. Žudeći za snom.Robert je znao kako se osećaju, ali on nije mogao toliko dugo da

čeka. Imao je punu bocu džina u ormaru pored kreveta i nameravaoje da popije koliko god bude mogao. Želeo je zaborav na nekolikokratkih sati. Treznog ga misli neće ostaviti na miru. Sve što se desilopre odlaska u policijsku stanicu, bilo je ništa u poređenju s timdogađajem. To što ga je Ikmen pritisnuo i u vezi s prošlošću i u vezis Natalijom i njenom porodicom, može jedino da znači da su svi oni,na neki način, deo istrage, ili bi to barem mogli biti. A povrh svega,počeo je da se pita da li su odgovori koje je dao policajcu uistinupravi odgovori. Kad bi samo mogao da se seti detalja razgovora!Kad bi samo mogao da bude siguran da nije rekao ništa što bi otkrilonjegovu unutrašnju nesigurnost u odnosu na Nataliju.Prešao je rukom preko oznojenog čela i skrenuo u uličicu koja vodi

do njegove stambene zgrade. Naravno, trebalo bi da kaže Nataliji osvom razgovoru u policiji. Možda tako da izgleda kao da je to dobro;to bi moglo da je upozori na ozbiljnost situacije i da je primora da mukaže da je ono što oboje stvarno znaju istina. A onda ga je nagloobuzelo preterano uzbuđenje. Naravno, moraće da napuste zemlju.Nije to želeo, ali sad je postalo nužno i njegov posao nije važan,ionako mu je dosadan. Da, otići će nekud i on će brinuti o njoj. Toje...Najednom se zaustavio. Ali zašto je to učinila? Zašto? Morala je

imati neki razlog, a šta ako odbije da mu kaže? Šta ako i nije imalarazlog? Šta ako...? Šta? Sigurno ne postoji dovoljno dobar razlogkoji bi mogao da opravda ubistvo? Mnogi prekršaji se mogu

zataškati, ali ne i ovakav. U pitanju je ljudski život! Pogrešno jeoduzeti ga nekom! U svakom slučaju, bez izuzetka, pogrešno!A onda ju je ugledao. Stajala je na stepenicama koje su vodile u

ulaz njegove zgrade. Srce mu je poskočilo. Delovala je prljavo iiznureno, a graške znoja su joj se slivale niz vrat i između oblinaoskudno pokrivenih dojki. Nije se osmehnula kad joj se približio. Staoje uz nju i pogledao je u lice. Pogled joj je ponovo bio hladan, ali unjemu je bilo ranjivosti koju dotad nije primetio. Svidelo mu se to.Uzbuđivalo ga je.Grubo ju je uhvatio za bradu i poljubio je u usta tako žestoko da ju

je gotovo ugrizao.Arto Sarkisijan je spustio fasciklu na metalnu tablu za ceđenje i

navukao je hirurške rukavice. Izveštaj iz laboratorije sastojao se odgolih činjenica i bio je veoma zbunjujući. Juče ili prekjuče je primetiotaj neobičan ožiljak na desnoj ruci i podlaktici leša i hteo je ponovoda ga pogleda. Nemoguće je da su naučnici iz laboratorije slagali uvezi s tim, no Arto je želeo da bude siguran. Naravno da golim okomnije mogao mnogo da vidi. Ali osećao je poriv da potvrdi činjenice,sopstvena opažanja i podatke dobijene iz uzoraka tkiva poslatih ulaboratoriju.Pogledao je hladne pločice i hromirane površine male sobe bez

prozora i pošao prema jednoj od tri mermerne ploče u sredini. Malahrpa pokrivena belim čaršavom i aljkavo jadno stopalo koje je virilo izjednog ugla na najvećoj ploči. Sve je bilo spremno osim, možda,samog Arta. Želeo je snažno da protrlja lice rukama, da pokuša daupumpa malo životne krvi u umoran mozak, no isprečile su mu sehirurške rukavice. Bilo je kasno i bio je umoran.Arto Sarkisijan je patolog petnaest godina. Za to vreme je video

mnogo mrtvih ljudi. Žena, muškaraca, dece, beba. Bar jedanprimerak svake faze raspadanja ljudskog tela prošao je kroz njegovenežne ruke. Svaki put kad bi uklonio pokrivač i pogledao šta je ostalood još jednog ljudskog lica, trudio se da unese makar prividdostojanstva u svoj zadatak. Znao je da nikad nije uspeo. Smrt jeružna, ogoljena, nema kontrolu nad telesnim funkcijama i uvekzaudara. I on je zaudarao. Čak i nakon tuširanja mogao je da osetisvoj njihov zadah na sebi.

Podigao je oba ruba čaršava i spustio ga nabranog na grudi lesa.Hteo je da vidi ruke. Nije imao želju da ponovo gleda prsa i glavu.Znao je šta je tamo: krv, nagrizajuća sumporna kiselina - kiselina zaautomobilske akumulatore. Stomak mu se prevrtao na tu pomisao,no laboratorijske analize nisu mogle da pogreše. Neko se, zapravo,potrudio da isprazni akumulator. To je zahtevalo vreme, napor iupornost progonjene zle psihe. Osetio je kako mu lice gori od besa, iovog puta mu je bilo drago što je sam sa svojim subjektom.Izvukao je desnu ruku leša ispod pokrivača i prineo je svetlu - dlan

okrenut nadole. Bio je tu ožiljak broj jedan. Pružao se nadole nizivicu podlaktice desne ruke i završavao se malo iznad zgloba.Mogao je čak da vidi i mesto s kog je uzeo uzorak tkiva da gapošalje u laboratoriju. Okrenuo je ruku i proučio dlan. Ožiljak brojdva, preko celog dlana, sve do vrhova prstiju i palca. Sad mu jedelovalo veoma čudno da je tokom prvog pregleda propustio takoočigledan ožiljak. Ogroman ožiljak sad je odjednom iskočio prednjega i on se smirio. Možda su mu strašne rane nanete kiselinomodvratile pažnju, možda jednostavno više nije dobar. Dopustio jesebi da se osmehne i podigao je tešku hladnu ruku u visinu očiju. Ulaboratoriji su ih opisali kao teške opekotine, verovatno izazvanerukovanjem barutom. Opekotine su davno nastale, verovatno kad ježrtva bila veoma mlada, pre šezdeset ili sedamdeset godina. Arto jepogledao depigmentirano tkivo i prešao prstom preko njegovih ivica.Na mestima gde se oštećeno tkivo spajalo sa zdravom kožom,brazde tvrdog zadebljanog mesa ličile su na male planinske vence.Očigledno je da nikad nije bilo pokušaja da se povreda izlečipresađivanjem zdrave kože. Mejer je, verovatno, samo previopovredu zavojem, nadajući se da se neće inficirati, što nije bioneuobičajen postupak početkom prošlog veka. Arto se pitao kako senjegov subjekat borio s bolom nedeljama, možda čak i mesecima.Mogao je jasno da vidi tragove nabiranja kože, bolno starenje delovaizgorelog tkiva. Na dlanu je povreda bila tako ozbiljna da sumnjakako je ovaj čovek ikad posle toga mogao da raširi prste.Arto je spustio ruku leša i nagnuo se nad suprotnu stranu

mermerne ploče. Bilo je zanimljivo nagađati kako su ranezadobijene. Naravno, teško da je to imalo ikakve veze sa ovomistragom, no Arta se to nije direktno ticalo. Pronaći ubicu Leonida

Mejera bio je posao Cetina Ikmena, posao na kom mu Arto nijezavideo. Šuškalo se da vlasti zahtevaju da se slučaj Mejer uspešnookonča što je moguće pre. Mogao je da zamisli kakav je to pritisak ibilo mu je drago što je čovek od nauke, a ne od akcije.Vratio se do odvodnog kanala, skinuo hirurške rukavice i bacio ih u

kantu za otpatke. Oslonio se na ploču za ceđenje, i ponovo zadubiou laboratorijske nalaze. U dnu druge stranice, doktor Belge, autorizveštaja, predložio je konsultacije s Faudom Ismailom, balističarom,koje bi mogle da budu poučne ako Arto hoće da sazna kako je došlodo opekotina. Želeo je da sazna, to mu je pobuđivalo radoznalost, abio je siguran da će zanimati i Četina.Arto je skinuo laboratorijski mantil i bacio ga u korpu s rubljem.

Pogledao je na sat i shvatio da je već gotovo devet. Svojoj ženi, bogje ubio, neće nedostajati. Nakratko se namrštio, a zatim se posvetiodrugim, profesionalnijim temama. Treba da telefonira Cetinu Ikmenu,da ga izvesti o poslednjim otkrićima i o prilično iznenađujućimnovostima u vezi s ispovraćanom hranom nađenom pored ulaza uMejerov stan. Nije pripadala starcu i njen glavni sastojak nije biouobičajen, a ipak je izbljuvana na dan Mejerovog ubistva. Ako dokazine pokažu suprotno, postoji velika verovatnoća da je pripadala ubici.Neobičan detalj koji stvara neobičnu sliku. Mučitelj sa slabimstomakom, neko ko nije stvoren za ubistva. Proračunat, brutalan, noipak ubica amater.Arto je ušao u susednu kancelariju i podigao telefonsku slušalicu."Išao si u policiju!" Glas joj je bio kreštav, neprijatan."Zapravo nisam ni imao mnogo izbora, Natalija! Došli su i odveli

me!"Lupnula se dlanom po čelu i promumlala poznatu tursku psovku."Nisu želeli da saznaju ništa o tebi!", Robert je slagao. Bilo je

besmisleno pogoršavati njenu uznemirenost, ako je to uopšte i bilomoguće. "Hteli su da saznaju nešto o meni, o nekim neprijatnostimaiz moje prošlosti. U Londonu, pre mnogo godina."Nervozno je cupkala gotovo kopajući pod nogama, no uprkos

uznemirenosti, osećao je da u očima ima onaj pogled, onaj čulniizazivački izraz koji ga je uvek podsticao. Osetio je uzbuđenje. Teškoda je to bilo prikladno s obzirom na njeno neraspoloženje, ali bilo je

jače od njega. Ne razmišljajući, pružio je ruku prema njoj i zavukaoje između tanke tkanine bluze i njene kože."Ne!" Okrenula je glavu od njega i odgurnula mu ruku.

Raspomamljenog pogleda, grubo ga je tresnula čvrsto stisnutompesnicom.Čak i pod takvim okolnostima, bio je to za njega šok. Robert je

gotovo izgubio dah. Malo je posrnuo od udarca, ali iako je izgubiodostojanstvo, bar je uspeo da sačuva ravnotežu.Znao je da se loše poneo, da je tražio seks u pogrešnom trenutku,

no i dalje ju je želeo. Nekoliko trenutaka su stajali savršeno mirno,poput gladijatora, zureći jedno u drugo preko arene Robertovogsalona, oboje, iz različitih razloga teško dišući. Mada nije bio u stanjuda jasno razmišlja, Roberta je pogodila grozna pomisao da je odubistva i njegove duboke sumnje u nju zapravo još više želi. Nije prviput to pomislio. Čak i dok su stajali okrenuti jedno prema drugom, aona izopačenog lica, razgnevljena poput lasice, žudeo je da jojprodre u telo, da je uzme.Robert je znao da je, ako hoće, može silovati. Ovako raspoložena,

otimala bi se, što njega nije sprečilo da i dalje želi to da uradi. Jači jeod nje, već je dokazao. Pomerio se samo nekoliko centimetaraprema njoj, no onda se zaustavio. To je njegova životinjska stranakoju je želeo da ostavi iza sebe, ali nije mogao. O, kad bi mu samosvojevoljno prišla! Kad bi ga samo volela onako kako on nju voli! Alisad je znao da ga ne voli. Zapravo je oduvek znao. Pa ipak, kao daju je zbog toga želeo još više, ako je to bilo moguće. Nije mogao, nijese usuđivao da je dodirne. Boleo ga je ukrućen penis. Spustio se nasofu, ječeći. "Za ime božje, Natalija!""Šta je?" Gledala ga je s izrazom gađenja na licu, iskrivljenih usana;

znala je šta hoće. Podigla je glavu veoma visoko, a oči su jojsvetlucale ledenim sjajem. Okrutnim. "Šta hoćeš, Roberte?"Zastenjao je i nagnuo se napred kao da pokušava da pokrije i

zaštiti bolne genitalije. "Hoću tebe, Natalija!""Ti hoćeš da me tucaš! ", proderala se.Viknula je tako glasno da je Robert prineo prst usnama i rekao:

"Pst!" Nije želeo da susedi, ako su kod kuće, ili stari Ali, kapidži, čujunjene izraze. Posebno nije želeo da je čuje stari Ali. No ona se nijeobazirala.

"Hoćeš da se popišaš svojom smrdljivom mokraćom u moje divnotelo!" Vrele suze potekle su joj iz očiju i rasprsle se poput kiše okonjenog lica. Bio je to tako preteran, sumanut ispad, da Robertnekoliko trenutaka nije mogao ni da se pomeri niti da razmišlja.Obuzeo ga je pomalo neprijatan osećaj da mu penis omekšava kaoda prodirući u nju upija njeno ludilo. Ponovo je viknula. "Šta ja radim,Roberte! Ti jebeno otišao u policiju!"Divne vretenaste ruke kao u grču poletele su joj prema licu, a duge

crvene nokte zarila je u duboko u obraze. Videvši to, Robert se trgao.Gospode, iskopaće sebi oči!U trenutku je ustao. Jurnuo je preko sobe i uhvatio je za zglobove

pre no što se do krvi izgrebala. Kad ju je dotakao, vrisnula je kao dase opekla, no on je nije puštao. Samo ju je nežno ali ipak odlučnoprodrmao kao da time hoće da ulije malo razuma u njenu histeričnuglavu. Otvorila je usta, ali iz njih nije dopirao nikakav zvuk. Zatim jesklopila oči, a usne iskrivila i zgrčila kao da preživljava fizičkuagoniju. Robert ju je primakao još bliže i nežno joj prstom pomilovaolice. Natalija je popustila. Posrnula je napred, spustila mu glavu narame i osetio je njene suze kroz tanku košulju. Nekoliko minuta jegorko plakala. Jecala je dugo i potresno, kao uplašeno dete. Robertje, naravno, znao zašto ju je toliko potresao njegov odlazak u policijui znao je da bi trebalo da je mrzi, možda čak i da je se plaši, ali nijemogao. Za to je bilo prekasno. Netremice je zurio preda se, ljuljajućije. Mučna vrelina teško mu je pritiskala telo mokro od znoja, i uprkosnjenom prisustvu, osećao se usamljeno. Upao je u ovo kroz dugačaktunel ljubavi i sad ne može da se izvuče.Kad je bio siguran da se više neće povređivati, Robert joj je

oslobodio ruke i zagrlio je oko ramena. Snaga njegove mračnestrasti, ta stara neukrotiva prijateljica, iščezla je, i poveo je Natalijuprema sofi više kao brat nego kao ljubavnik, zatim joj je obrisaopodbulo lice maramicom. Gospode, ona zapravo misli da ju je onodao! Kako može to da misli? Zar je toliko uplašena, toliko kriva? Zarmu tako malo veruje? Može li stvarno da kaže da mu nije važno štaona radi ili šta je uradila?Kad joj je disanje ponovo postalo ravnomerno i ujednačeno, Robert

je otišao u spavaću sobu i vratio se posle nekoliko trenutaka, sbocom džina i dve čaše. Kako god da se oseća, potrebno joj je piće.

Seo je pored nje i gotovo napunio obe čaše. Pila je bezizraznog lica,ne pokazujući zahvalnost, ne pruživši mu povod da se izvini štonema tonik uz džin.Robert, veteran mnogih usamljeničkih akcija sa čistim džinom, ispio

je svoje piće jednim gutljajem, a zatim sipao još. Za ono što je hteoda kaže bilo mu je potrebno nešto da ga okuraži. U poslednjihnekoliko dana uvideo je istinu a da to gotovo nije ni primetio i ,premda je pokušao da se odupre tome, trebalo je nešto da joj priznai moraće to da učini brzo, pre nego što ga izda hrabost. Nadao se daće time nešto izmeniti. Možda će ga zbog toga čak i zavoleti, stvarnozavoleti.Duboko je udahnuo. "Natalija, ako si ubila tog starca, to neće ni

najmanje promeniti moja osećanja prema tebi. Ja te volim."Čuo je kako uzima poslednji gutljaj džina i guta ga. Belo je gledala

u praznu čašu, a zatim je dolila još džina.Robert se na trenutak upitao da li ga je uopšte čula. Čula ga je. Bio

je siguran da ona samo ne zna šta da mu kaže. Ni samom muzapravo nije bilo jasno šta želi da čuje. Priznanje krivice? Možda -premda se naježio na tu pomisao. Ponovo joj se obratio. "Volim te iučiniću bilo šta, učiniću sve što mogu da ti pomognem i da tezaštitim. Ja..."To je bilo jezivo priznanje i glas ga je izdao, grlo mu se osušilo pred

dokazom koliko je duboko potonuo zbog svoje slepe zaljubljenosti.Prislonio je čašu na usne, a zatim je zabacio glavu i naslonio je nazid. Ukočeno je zurio u tavanicu pitajući se u šta se on to pretvara.Nije znao. Postao je nepredvidiv u ljubavi, čak i samom sebi.Dogodilo se svašta; kao da je sve, možda čak i delovi njega samog,popucalo i nedostaje, ili se njemu to samo tako činilo. Nikad nije nibilo drugačije. Čak i pre Beti, čak i s prolaznim devojkama upabovima i diskotekama, uvek je bilo isto. Odvodio ih je kući, uzimaoih, stavio im kecelju i nije im dozvoljavao da odu. Žene su za njegaznačile utehu, toplinu, zid od dojki i stomaka nasuprot mraku tamonapolju, nasuprot hladnoći i neizbežnoj usamljenosti. Ponekad bi gapovredile ili bi on povredio njih to je bilo neizbežno, naročito u svetlučinjenice da u njegovom životu u datom trenutku nikad zaista nijebilo mesta za više od jedne ljubavnice. Jedno je seks na brzaka komse pokatkad prepuštao, a drugo je glavna ljubavnica uvek najvažnija.

Na kraju nikad ništa sem nje ne bi bilo važno koja god da je bilaposredi. A Natalija je bila najveća od svih. Shvatio je to vrlo rano,uprkos svim teškoćama. Bila je lepa, njegov tip; mogao je da seizgubi u njoj, u njenom stomaku i dojkama.Osetio je pritisak prstiju na nozi i pogledao je dole."Ja nisam nikog ubila, Roberte." Govorila je sporo, mirno i

promišljeno.Oči su joj bile tako nevine i lepe da joj je gotovo poverovao. Ali

Robert je znao da su sve one žene male zmije. I njegova žena jelagala stalno. Ženska slabost, ništa se tu ne može. Ipak, razočaralaga je. Kad bi samo podelila to s njim, mogao bi da sakrije njenukrivicu svojom ljubavlju i da je odvede."Gospodin Mejer je bio veoma dobar čovek." Njene reči prekinule

su mu tok misli i upitno ju je pogledao. Da li ona to samo obmanjujesebe ovim izrazom naklonosti prema žrtvi ubistva ili šta? Ako je to upitanju, onda je odlično odglumila. "Gospodin Mejer, ubijeni.Pomogao je baki da pobegne iz Rusije.""o?""Jeste. Došli su zajedno u Tursku posle Revolucije. Kratko vreme

su bili ljubavnici."Robert je dopunio svoju čašu i duboko se zavalio u sofu. "Nastavi.""Leonid Mejer se zatim zaposlio u predionici pamuka. Radio je za

jednog Nemca, gospodina Šmitsa. Taj gospodin Šmits nije bio dobarčovek."Robert je jasno osećao da je rekla nešto veoma značajno. No da li

je taj značaj poticao od istine ili od nekog mračnog motiva, nije znaoda kaže. Pored toga, bio je gotovo siguran da je negde već čuo imeŠmits. "I onda?""Taj Šmits je jednog dana video baku i rekao je Leonidu Mejeru da

je želi za sebe." Oči su joj se širile dok je pričala, ponovo je izgledalazainteresovano, čak još lepša. "Leonid Mejer se posvađao saŠmitsom zbog toga i Šmits ga je premestio na veoma loš posao ufabrici.""I šta se zatim dogodilo?""Kad je u Evropi počeo rat, mnogi ovdašnji ljudi su se slagali s onim

što rade Nemci. Tako je gospodin Šmits otpustio Leonida Mejerarekavši mu: Idi sad odavde, ti, prljavi Jevrejine, i..."

"Šta!" Naravno! Sad se seća. Ikmen je pomenuo nekog Šmitsa,gotovo usput, mada...Natalija ga je upitno pogledala. "Šta je, Roberte?""Odmah ću ti reći. Nastavi,"Slegnula je ramenima. "Nema više mnogo toga da se ispriča. Od

tog dana Šmits je mrzeo Leonida Mejera. Postarao se da on nikadviše ne dobije drugi posao." Pogledala ga je. "Šta nije u redu,Roberte?""Siguran sam da me je policija pitala za tog Šmitsa. Da li ga

poznajem rekao sam da ga ne poznajem. Samo su kratko pomenuli,ali... Pretpostavljam da to dokazuje da ozbiljno razmatraju njegovuulogu u...""Baka", prekinula ga je kao da je starica jedini autoritet po svim

pitanjima, "veruje da oni ne shvataju ozbiljno tog Šmitsa."Iako joj je pogled, kao i uvek, bio ispunjen, ljubavlju prema starici,

Robert je primetio da je Natalija sada na oprezu. "Je li?""Takođe je", nastavila je, "moguće da je taj čovek uključen u ovaj

slučaj na način koji oni još nisu videli."Robert se duboko zamislio, kao da razmišlja o značenju njenih reči.Ali Natalija ga je, kao što je često činila, preduhitrila i rekla: "Zbog

problema s imigracionim odeljenjem koje sam ti već pomenula, mi nemožemo više da razgovaramo s policijom. Ko zna šta bi se dogodilokad bi saznali da sam tog dana bila kod Leonida Mejera? Ali, ako biim neko drugi ispričao o tom čoveku...""Misliš neko poput mene?""Da."Ustao je i protrljao glavu rukama. Njeno čudno i problematično

ponašanja, njene uznemirujuće reči, kao i preterana letnja vrućinaopili su mu mozak. "Ali ja ne mogu ništa da kažem policiji o tomŠmitsu", rekao je, "rekao sam im da ga ne poznajem. Hoću dakažem, zanimaće ih odakle mi ta informacija. Na stranu činjenica daje taj čovek možda potpuno nevin." Okrenuo se da je pogleda. "Štahoćeš da učinim?""Ne znam", jednostavno je rekla, "no bila bih ti zahvalna ako bi

mogao da smisliš nešto što bi nam pomoglo. A taj Šmits... pa, bakakaže da je on nacista, tako da..."

"Sigurna si da je to istina?" Toliko je želeo da učini ono što je tražilaod njega, toliko je želeo da mu ona bude zahvalna.Osmehnula se. "O, jesam. Šmits je nacista, to je sigurno."Uhvatio ju je za ruke. "Sve što mogu da kažem, Natalija, jeste da ću

pokušati...""Ti si pametan čovek, uspećeš." Poljubila ga je sprečavajući

moguće protivljenje ili sumnju. A kad su njena milovanja počela dadeluju na njegovo telo, kad joj je ponovo zavukao ruku između tankebluze i čvrstih dojki, Robert se potpuno prepustio osećanjima. AkoNatalija kaže da nema ništa s ubistvom, zašto joj ne bi jednostavnopoverovao? I ako je možda umešan neko ko jeste nacista ili je bionacista, zašto ne bi pogurao slučaj u tom pravcu? Još nije znaokako, no kako god...A ipak...A ipak, šta ako je ona bila... ?Osetio je kako joj je ruka skliznula hitro, poput male spretne ribe, u

pantalone. Za preostalo vreme koje su proveli zajedno, njegovunutrašnji sukob potpuno je zamro.

Jedanaesto poglavljeČetin Ikmen se okrenuo na leđa i kratkovido se zagledao u sat.

Deset do šest. Previše kasno da pokuša još malo da odspava, madani ovo nije bio san, a prerano da se šetka okolo. Opsovao je i subilačkim namerama udario naslon kauča. Još neka noć poput ove ipoludeće.Nije, zapravo, ni zamerao Fatmi što ga je poslala na kauč. Čak nije

ni želeo da spava s njom u krevetu dok je ona u drugom stanju. Utrudnoći je bila i ogromna i nemirna i, ako bi hteo da bude iskren,morao bi priznati da bi spavanje s njom bilo loše gotovo koliko ispavanje na kauču. Kad bi samo mogao da nađe neki način daprestane da se upetljava u đavolji prekrivač svaki put kad se okrene,izborio bi se s tim. Isprobao je skoro sve položaje i načine koje jemogao da smisli, no nije vredelo. Kauč je, Alah ga osudio na pakao,bio previše lukav da bi ga nadmudrio jedan mali policajac. Kao da jeodlučio da Četin spava na groznom smrdljivom podu i ako sestvarno, stvarno ne potrudi oko toga, tamo će i završiti.Ponovo je opsovao promrmljavši sebi u bradu reč "kopile" da ne bi

probudio svoju uspavanu porodicu. Učinivši to, seo je i umesto daobavi uobičajeni jutarnji ritual prisećanja na užase još jedneneprospavane noći, usmerio je misli na nešto pametnije, slučaj kojimse bavio. Baš pre no što su se on i san upustili u poznatu noćnubitku za prevlast, Ikmen je zabeležio nekoliko zapažanja o mogućimputevima kroz lavirint dokaza koje su dosad sakupili u slučaju Mejer.Lenjim ali veštim pokretom dohvatio je cigarete s poda, ubacio jednuu usta i pripalio je. Tako osnažen, ustao je, pružio ruku ka prekidačuza svetio i pritisnuo ga ispunjavajući dnevnu sobu groznim neonskimsjajem. Kad se dogegao do paklenog kauča trljajući oči, uzeo jebeležnicu s mesta gde ju je ispustio pre mnogo sati mrcvarenja svrha gomile veša. Opkoljen duvanskim dimom, seo je i pogledaosvoje delo. U osnovi, postojale su tri grupe informacija.Na prvom mestu bili su dokazi zasnovani na strogim činjenicama.

Leonid Mejer, postariji Jevrejin, najpre je pretučen nekim tupimpredmetom, a zatim je bio izložen mučenju sumpornom kiselinom izautomobilskog akumulatora. Umirao je dugo i bolno dok je napadačpotom Mejerovom krvlju nacrtao veliki kukasti krst na zidu iznad

kreveta. Malo pre toga, za vreme ili nakon zločina, neko je verovatnonapadač povratio pored vrata. Forenzička analiza dosad je otkrila daje glavni sastojak pomenutog izbljuvka cvekla. Englez RobertKornelijus je po sopstvenom priznanju u to vreme bio u bliziniMejerovog stana, kao i velika crna kola, neuobičajena za taj krajmada, mora se priznati, taj iskaz potiče od starog alkoholičara koji sene seća ni sopstvenog imena. Osim toga, dalja analiza leša, koju jeobavio Arto Sarkisijan, otkrila je neke izuzetno stare ali veomaduboke ožiljke od opekotina na Mejerovoj šaci i ruci ožiljci koji suverovatno nastali od baruta. Gledajući u tu papazjaniju nepovezanihdokaza, Ikmen je duboko uzdahnuo, izvadio cigaretu iz usta, a zatimodmah pripalio drugu.Smatrao je da oko tih pomalo čudnih činjenica kruže dve grupe

informacija koje je naslovio kao Dva puta do razrešenja, kako je onvideo.Prva se ticala prvobitnog i očiglednog objašnjenja motiva Mejerove

smrti, a to je antisemitizam. Dokazi za to su, naravno, kukasti krst isvedočenja kako rabina Šimona tako i Marije Guldžu pri čemu suoba svedoka iznela uverenje da je Mejer i ranije bio žrtvaantisemitizma. Nasuprot tome stajala je činjenica da, osim adrese uMejerovom adresaru, nije postojao nikakav čvrst dokaz da je čoveknaznačen kao Mejerov progonitelj antisemita ikad poznavao žrtvu ilipodržavao tako grozne stavove. U svakom slučaju, navodni sukobizmeđu njih dvojice dogodio se toliko davno da je gotovobeznačajan. Pored toga, ne postoji razlog za pretpostavku da se ugradu razvija antisemitski pokret, ni među mlađima ni među starijomgeneracijom kojoj je pripadao Šmits. Jedini stvarni čin nasilja protivJevreja koji su otkrili izvršio je Robert Kornelijus. A to se dogodilo uEngleskoj iz razloga koji, ako se Kornelijusu moglo verovati, nisu uvezi s antisemitizmom, već su bili lične prirode.Drugi, i možda tajanstveniji tok, zasnivao se na Mejerovoj prošlosti.

Jedan izvor izrazio je mišljenje da je Mejer u mladosti bio pripadnikboljševičke partije u Rusiji, a reagovanje Marije Guldžu kao da je topotvrđivalo. Sasvim prirodno za ta burna vremena, ubijao je ljude uskladu sa svojim dužnostima. Neobično je, međutim, što je zatimzamenio svoj novi život trijumfa radničke klase za siromašan život ustranoj zemlji, najpre sa ženom koja ga je jedva trpela, a zatim sa

svojom jedinom pravom ljubavlju flašom. Mučen osećaj em krivice i,možda, u strahu da će neko, još nepoznat, neko koje bio svedoknjegovog davnog zločina istupiti i otkriti svetu tu grozotu, LeonidMejer je umro bez ijedne počasti koju bi mu bivša sovjetska vlast bezsumnje ukazala da je ostao tamo odakle je došao. Ožalili su gaudovica Blatski i porodica Guldžu, koja, kako se ispostavilo, nemarešen zakonski položaj u Turskoj. Gomila utvara koje predvodinajstarija, Marija Guldžu žena koja nikad nije mogla da voli niti dabude voljena za razliku od njene unuke. A tu se ponovo pojavljujeRobert Kornelijus, nastavnik engleskog, ljubavnik Natalije Guldžu,mučitelj Jevreja jedina osoba koja je u pravo vreme bila na pravommestu.A ipak, premda se Kornelijus pojavljivao u svakom glavnom dokazu

ili toku istrage koji su razmotrili, koji bi, do đavola, mogao da budenjegov motiv da ubije Mejera? To što poznaje porodicu Guldžu i štoje jednom udario advokata Jevrejina znači zbilja malo. Čak ni to štoda je priznao da je bio u blizini mesta zločina, i da je prepoznat, neznači da je umešan. Mada se činjenica da je ispoljio više odpasivnog zanimanja za mehanizam smrtne kazne zapravo za onekoji bi mogli biti izuzeti iz nje učinila Ikmenu kao nešto neobično.Osim ako Kornelijus u tom smislu nije imao nekog na umu, njegovozanimanje je potpuno nepojmljivo.To što je Kornelijus u vreme ubistva bio u blizini Mejerovog stana i

što je povezan s porodicom koja je poznavala pokojnika, a verovatnoznala za njegovu grešnu prošlost, izgleda kao nešto više od običneslučajnosti. Međutim, to otvara pitanje zašto je Englez tako spremnopriznao da je bio u Balatu tog kobnog popodneva. Da je znao šta sedogodilo, valjda bi bar pokušao da se ogradi od tog događaja?Ikmen je ustao, prišao prozoru i razmakao zavese. Do najžešće

dnevne vreline ostalo je još nekoliko sati, no dućandžije su već pralepodove. Do podneva će već svi biti dobrano izmučeni vrućinom,prašinom i večno prisutnim rojevima muva. Znao je da će tada bitigotovo nemoguće razmišljati. Isključio je svetio, vratio se do kauča iponovo seo.Njegov šef, Ardič, želeo je, naravno, jasno i brzo rešenje. Čak je

saopštio novinarima da su na pragu velikog otkrića. Naravno, Ikmento nije lično rekao. Postarao se da u vreme početka konferencije za

novinare bude na drugom mestu. Ardič je bio gotovo poludeo. Želeoje Šmitsa i, sledstveno tome, želeo je da se Ikmen vrati teoriji onacističkoj vezi. Iskreno, Ikmen se morao složiti da je to moždanajkorisniji pravac istrage u slučaju da dokažu Šmitsovu nekadašnjuili sadašnju vezu s nacistima, kao i povezanost s Mejerom. Od svihljudi s kojima je Ikmen dosad razgovarao, rabin Šimon delovao jenajuverljivije, a on je smatrao da bi Šmits mogao na neki način bitiumešan. Velika crna kola koja je prijavio smušeni alkoholičar bila suslab trag, no Ikmen je video takav auto na Šmitsovom parkingu.Ono što je zapravo najviše zbunjivalo Ikmena nije bilo, ili se činilo

da nije, od najvećeg značaja za slučaj. Zbunjivalo ga je kako i zaštou stvari porodica Guldžu živi u ovoj zemlji bez ikakvog zvaničnogstatusa. Mora da postoji razlog, iako on nije mogao da ga dokuči.Nerazumno ali uporno opsedala ga je pomisao da je to nekakopovezano sa slučajem Leonida Mejera. Upravo je razmišljao kakoće, sad kad je saznao, sakriti tu informaciju od imigracionogodeljenja dok ne zaključi istragu, kad su se otvorila vrata dnevnesobe i njegov se otac dogegao unutra."Dobro jutro, sine", rekao je Timur dok se s naporom vukao prema

kauču. "Imaš li cigarete?""Imam, hvala."Starac se smestio pored sina na ivicu kauča, a zatim se zagledao u

beležnicu u ruci mlađeg muškarca. "Onda mi daj jednu!""Šta?""Cigaretu!""O!"Ikmen je izvukao cigaretu iz paklice, stavio je starcu u usta i

pripalio. Kad mu je kašalj popustio, Timur Ikmen je pokazaobeležnicu i zacerekao se. "Evo nečeg što vrlo dugo nisam video."Ne shvatajući o čemu njegov otac govori, Ikmen se namrštio.

"Čega?""Imena Rajnolda Šmitsa.""Poznaješ ga?""Čuo sam za njega", odgovorio je starac. "Zašto te on zanima,

Četine?""On je vlasnik Šeker tekstila, one kompanije za koju je naša žrtva

ubistva nekad radila."

"A to je Šmitsovo, je li?""Jeste, mislim da je oduvek bilo. Pomenuo sam ti to juče kad..."

Starac je odmahnuo rukom u kojoj je držao cigaretu. "O, dobro, tadmi je promaklo, znaš kako je. Uostalom, pored svih kompanija kojeŠmits poseduje, teško bi bilo setiti se svake.""Dakle, on poseduje više od Šeker tekstila?" upitao je Ikmen. Otac

ga je zlurado pogledao. "Krasan si mi ti detektiv! Šmits posedujepredionice i polja pamuka, rudnike uglja, fabrike bele tehnike na štagod pomisliš, njegovo je. Kao i većina Nemaca, veoma dobro ume snovcem.""Dakle, ovaj, otkud ti znaš za njega, Timure?"Starac je zadovoljno povukao dim pre no što je odgovorio. "Kad

sam bio mlad predavač, učestvovao sam u demonstracijama ispredneke njegove fabrike. Svi njegovi radnici su štrajkovali, a mi smodošli da ih podržimo.""Štrajkovali su? Zašto?""Zato što je Šmits nepravedno otpustio dvojicu ljudi. U to vreme

sam bio politički vrlo aktivan i.."Nepravedno otpustio? Kako?" Ikmen je imao neki osećaj u vezi s

tim, veoma loš osećaj."Pa, rat koji se vodio od trideset devete do četrdeset pete tek je bio

počeo i Šmits je otpustio te ljude zato što su bili Jevreji. Podržavao jeAdolfa Hitlera i celu tu nacističku stvar, baš kao i njegov otac. Mislimda je to bilo u ranu jesen i..No Ikmen ga nije više slušao. U mislima je bio vrlo daleko. S drugim

starcem koji nije mogao ili, tačnije, nije želeo da pominje svojuprošlost.Robert Kornelijus je bio besan na sebe. Njegovo poslednje

predavanje bilo je prava katastrofa. Jedno je pokazati nedovoljnozanimanja za učenike, a nešto sasvim drugo dopustiti da to vidi ceosvet. Ako ne pripazi, izgubiće posao, a ako ostane bez posla, ostaćei bez stana. Kad bi samo mogao da se usredsredi na još nešto osimna Nataliju. No samo je gubio vreme trudeći se. Prošle noći jeispoljila prema njemu nešto što nikad ranije nije osetio nežnost.Njene ruke su mu viđale bol. Kao kad malo dete leći ranjenu pticu,tako je ona njega milovanjem vratila u život. A onda, baš pre no štoje otišla, ispričao joj je sve o Beti. O tome kako ga je povredila. Ali on

sad može da pomogne Nataliji. Želi da joj pomogne; ona je sadnjegova, tako mu je rekla. Obećala. Kad bi samo mogao da smislinešto!Desetinu puta se vraćao tom problemu, no i dalje se nije primakao

rešenju. Ono što treba da učini jeste da nekako obavesti policiju daje taj stari nacista, ako je uistinu to bio, nekad imao ličan sukob sLeonidom Mejerom ako je uistinu bilo tako. Sve je to zasnovano načistim glasinama koje potiču od, morao je priznati, u najmanju rukusumnjivog izvora. Problem je dodatno opterećivalo pitanje kako ćeon to saopštiti policiji. Niti je želeo niti je smatrao da je pametnoučiniti to direktno. Ako bi tako postupio, verovatno bi ga pitali zaštoto čini. Svakako bi hteli da saznaju odakle njemu, čoveku koji posopstvenom priznanju uopšte nije čuo za Šmitsa, ta informacija.Postojao je, međutim, još jedan problem koji ga je mučio više odtoga: zašto je Natalija tražila od njega da to učini?Ako je jednostavno htela da zaštiti porodicu Guldžu od daljeg

ispitivanja zbog, kao što je rekla, njihovog bespravnog statusa, to bibilo prihvatljivo jedva. Da bar nije bila u Mejerovom stanu na danubistva! da je bar nije video! Kad bi samo mogao da poveruje da onanije umešana u starčevu smrt!No nije mogao da joj veruje premda je to želeo više od ičeg na

svetu. Čak je i ovo u šta ga sad uvlači loše, veoma loše za njega.Veliki talas gađenja nad samim sobom preplavio je njegov izmučen

um. Kakav to čovek uopšte i pomišlja da da je lažne informacijepoliciji? Čak i ako je taj Šmits bio nacista, to je i dalje milionkilometara daleko od pretpostavke da je takođe i ubica! Ako sezanemare njegova politička ubeđenja, mogao bi da bude i fin, mirančovek s unucima koji se bavi dobrotvornim radom i raznim dobrimdelima. Zato što ga nije poznavao, Robert nije mogao ni da se usudida nagađa kakav je on u stvari!No znao je da je sve to, nažalost, razumna, svetla strana zapleta.

Nerazumna, ali Robertu daleko važnija strana ticala se Natalije ionog što je ona želela. A zato što je on želeo nju, to što je ona želelaimalo je prednost. Kako je on nepromišljen, slab, odvratan maličovek! Povinuje se zahtevima zle devojke koja ga zloupotrebljava!To ga je nasmejalo ne zato što je bio srećan, već stoga što ništa

drugo nije mogao da učini uprkos takvom samopreziru. Svaka

greška koju je načinio vratila bi ga na trag neke žene ili tačnijenjegove želje da poseduje neku ženu. Ali, osim ako ne želi to dapromeni, čemu do đavola tako beskorisna razmišljanja? A nije želeoda se promeni.Nije.Želeo je Nataliju i da bi je dobio, moraće to da uradi na ovaj ili onaj

način. Kad bi samo mogao da se usredsredi na problem. Kad bisamo mogao da razmišlja a da se ne oseća loše!Misli! Misli!

Dvanaesto poglavljeČovek bi pomislio da sam tražila od tebe da ubiješ nekog!"

Sulejman je prebacio ključeve u džep i uzdahnuo. "Majko...""Hoću da kažem, mislim da sam bila prilično popustljiva. Ako mi

kažeš tačno vreme, ja ću se prilagoditi i ...""Ali, majko, kao što sam ti rekao nekoliko puta dosad, ne mogu da ti

kažem kad ću večeras doći kući zato što ni sam ne znam."Nur Sulejman se nadurila izraz lica koji baš i nije odgovarao ni

njenim godinama ni položaju. "Ali, ako mi ne kažeš vreme, ja nikakone mogu da pripremim večeru. Moraću da kažem teti i Zuli da nedolaze...""A da ih nisi pozvala ne dogovorivši se prethodno sa mnom, ovo se

ne bi ni dogodilo!""Htela sam da to bude iznenađenje!""Kakvo je to iznenađenje!"Samo na trenutak je izgledala kao da ju je ošamario. Sulejman se

naslonio na kola i prekrio lice rukama zažalivši zbog onog što jeupravo rekao.Povrativši se, Nur Sulejman je ponovo delovala ljutito. "Šta si time

hteo da kažeš?""Ništa nisam hteo da kažem. Žao mi je, majko...""Je I' hoćeš da ostaneš sam i usamljen do kraja života?""Neću. Slušaj...""Međutim, ponašaš se kao da upravo to hoćeš. Ne razumem te!

Tvoj rođak će imati divnu ženu...""Majko!" Izvukao je iz džepa ključeve od kola i zazveckao joj njima

ispred lica. "Nemoj sad. Moram da idem!""O, dobro, ako ti je važniji posao. Nur se brzo okrenula na petama i

odlučno se vratila pravo u kuću.Sulejman je uzdahnuo, odgurnuo se o kola, zaobišao ih i seo za

upravljač."Mogu li da govorim s gospodinom Šmitsom, molim vas?""Ko ga traži?""Ja sam inspektor Ikmen."Batler je samo kratko zastao pre no što je odgovorio. "Bojim se da

je gospodin Šmits već izašao, gospodine."

"O""Hoćete li da ostavite poruku ili ...""Ne, ne, u redu je. Javiću se kasnije. Hvala vam.""Hvala vama, gospodine."Vilkinson je spustio slušalicu u ležište i okrenuo se prema svom

gospodaru. "To je bio inspektor Ikmen, gospodine. Nadam se da...""Da, da", odvratio je Šmits, "uradio si baš ono što je trebalo."

Nakratko se igrao parom malih rukavica od teleće kože, a zatim ih jes besnom odlučnošću navukao na ruke. "A sad stvarno izlazim,Vilkinsone", rekao je. "Možda ću se malo zadržati."Kad se okrenuo, odlazeći, batler je primetio da mu je lice bledo.Sulejman je jedva i primećivao šta ostali vozači rade kad se uključio

u gust saobraćaj duž obale. Stoga su mu oni iza njega nekoliko putasnažno zatrubili nastojeći da pređu tih nekoliko značajnih dodatnihmetara. Takvo ponašanje ga ovog puta nije prekomerno razljutilo.Misli su mu bile suviše zaokupljene raspravom s majkom da bi gaporemetilo malo saobraćajne gužve. Kad se čovek suoči s tim štaznači dogovoreni brak, većina ostalih životnih problema izbledi. Braks njegovom bliskom rođakom Zulejkom savetovale su mu i smislilenjegova majka i tetka. Teoretski, bar je u svako doba mogao da kažene i budući da ga zamisao o venčanju s rođakom užasava, unjegovom je interesu da učini upravo tako. Ali u praksi, kao i mnogošta, ni ovo nije bilo jednostavno.Nur Sulejman je umela da ostvari ono što je naumila. I Sulejman i

njegov otac uvek su je puštali da radi po svom. Izuzetak je bionjegov stariji brat Murad, koji se uprkos žestokom Nurinomprotivljenju oženio Grkinjom. To što je postao, bar što se Nur tiče,niko i ništa u široj familiji, izazivalo je jezu od uzbuđenja i zahtevalodozu buntovništva za koju je Mehmet Sulejman znao da je sam neposeduje. Kao pripadnik nekad vladajuće klase, premda bez novca idruštvenog položaja, Sulejman je bio svestan da ima određeneobaveze u koje spada i odgovarajući brak. Odbijanje ili pokušaj dazaobiđe tu obavezu u potpunoj su suprotnosti sa svime za šta su gapripremali. Činjenica da je zbog toga nesrećan jednostavno je cenakoju će oduvek je sumnjao jednog dana morati da plati.Tako obuzet tim mračnim i neprijatnim mislima, probijajući se kroz

centar grada, nije ni primetio prizor oko sebe. To je potrajalo samo

dok nije bio prinuđen da se zaustavi kako bi propustio veliku limuzinukoja je izlazila kroz visoku gvozdenu kapiju. Nije odmah prepoznaomesto ima mnogo tako velikih ulaza u stara zdanja na ovom suženjuputa no Šmitsovo sitno lice na zadnjem sedištu limuzine odmah jeprepoznao.Bila je to grozna pomisao. Robert je najpre shvatio kako se ona u

njemu razvija što se više bližio kraj prvog časa. Počelo je sporo, alije onda, iznenada i neočekivano, krenulo da ubrzava rovareći mu pomozgu poput crva. Bio je užasnut, no misao se ugnezdila kao da gaposmatra. Neko vreme se borio protiv nje i mora se priznati da je tobila hrabra borba. No ta je misao imala saveznike: paniku, strah,potrebe njegovog sopstvenog tela. Trebalo je ranije da je ućutka,sad je to shvatio.Budući da ga nije napuštala, Robert je otkazao sledeći čas

izgovarajući se snažnom glavoboljom. Moglo bi se reći da su učenicibili zadovoljni. Kad je najavio otkazivanje časa, nisu bili baš radosni,ali mogao je da im vidi olakšanje na licu, prijatan nagoveštajvremena koje će provesti žvaćući hamburgere i raspravljajući osopstvenoj neželjenoj nevinosti. Da je iole mario, shvatio bi to kaouvredu.Iako je prijavio da je bolestan, nije otišao kući. Pomisao na tih,

prazan stan užasavala ga je. Umesto toga, seo je u ugao zbornice ipušio. Bar je bio u zapećku stvarnosti; ljudi su dolazili i odlazili; čulisu se zvuci smešnog ili dosadnog ćaskanja. To nije odagnalo glasone misli, no bar ju je sprečilo da ga potpuno obuzme. Znao je kakoto ide. U osnovi je uvek isto. Kad okolo ima nekog, onda ga višekljucka nego što urla. Da je ostao sam, bio bi joj potpuno prepušten.Robert nije želeo da bude sam, znajući da tako ne bi imao šanse.Bila je jednostavno previše dobra.Ugasio je cigaretu i odmah pripalio sledeću. Zapravo nije voleo da

puši jednu za drugom, od toga bi se osećao loše, ali morao je neštoda radi. Kad ništa ne bi radio, ljudi bi se zabrinuli. No rešenje nije bilou tome da sklopi oči i da se pretvara da spava pokušao je. Čim bi mupali kapci, osetio je kako ga misli ledenim prstima stežu oko testisa.Robert nije želeo da učini to. Bila je to dobra zamisao, ali nije želeo.

Misao mu je neprekidno ukazivala na prednosti, no prepreke su bilebeskrajne. Daleko su prevagnule nad dobrim stranama, ali samo, na

nesreću, na planu razuma. U oblasti osećanja, u Robertovomstvarnom domu, gde je logika bila beskorisna a razum šala, nijemogao da učini ništa drugo do da sledi dug prst te misli. Ipak, uprkosnejasnim i molećivim slikama koje su mu uskomešale srce, mogao jejasno da sagleda kud to vodi. Kratkotrajna slast bi odmah ustupilamesto prostoru u kom nema ničeg. Sobi bez vrata koja odjekuje ičeka da je neko ispuni."Hoćeš li paracetamol?"Nije primetio da se Rouzmari spustila u stolicu pored njega. Što se

njega tiče, mogla je i satima da sedi tu. Toliko se usredsređenozagledao u sebe da je obnevideo. Odgovor je i njemu samomzvučao iznenađeno i zamišljeno. "Šta?""Paracetamol. Helena reče da imaš glavobolju."O!" Pogledao ju je u oči i zaprepastio se brigom koju je u njima

prepoznao. Možda izgleda jezivo? Robert se napregnuo da se slaboosmehne. "Ne, neću, hvala."Približila je napuderisano lice njegovom. "Jesi li dobro, dušo?"Robert je osetio da ga obuzima panika. Rouzmari, premda čuvena

po rasejanosti, nije budala. Ponovo se pitao kako izgleda. Prineo jeruku bradi i čuo je kako mu prsti stružu po neobrijanoj koži. Pomerioje ruku naviše: obrazi su mu nesumnjivo goreli od džina odprethodne noći. Nije mu trebalo ogledalo da bi znao da izgledazastrašujuće. Rouzmari je verovatno bila uporna zbog njegovogizgleda. To nije ličilo na njega. Robert je uvek bio bar čist i uredan,dobro, bio je dok kad je sve to počelo? Koliko je jezivih dana prošlo?"Roberte..." Rouzmari se namrštila. "Zar ne misliš da bi trebalo da

odeš kući?""O, ne, ne! Ne! Sve je redu stvarno."Ali Rouzmari nije bila uverena u to. Lagano mu je prstima dotakla

kolena. Robert se zaledio."Ako ti ta devojka zadaje toliko jada, da sam na tvom mestu, otišla

bih."Kad se okrenuo da je pogleda, Robert je osetio bol kao da mu se

napeti vratni mišići na silu pokreću. U izrazu njenog lica mogao je davidi da je ceo njegov odgovor na njen savet samo oštar i prezrivpogled.

Tužno je oborila pogled i uzdahnula. "Samo sam razmišljala,Roberte."Postideo se. Sirota Rouzmari, nije zaslužila taj ubilački pogled,

samo je pokušala da bude ljubazna. Ali prekasno je. Ustala je sastolice i ispravila suknju prema kolenima. Robert nije gledao za njom.Na trenutak je odagnao glas one misli i to je možda bila greška. Zatošto nije mogao da razgovara s njom o tome. Ponekad je loše pričati.Razgovarao je mnogo puta s direktorom škole o blizancima Noris i oBiliju, ali to nikad nije izašlo na dobro. Slično je bilo i s Beti. Najboljeje ćutati, kao u školi kad je bio dete. Razmišljanje je dobro zato što jesadržajno i usmerava. Baš kao u školi, zaista dobar stara Hristovhospic. Drugi način pruža previše slobode, previše mogućih puteva.Neki bi i mogao da bude pravi; on, međutim, zna da bi mogao daodabere pogrešan! Tada bi ponovo bio usamljen, sam, bez nje. Ljudikao Rouzmari jednostavno ne mogu da shvate.Odbijena, Rouzmari se udaljila i pridružila maloj grupi ljudi

okupljenoj oko aparata za kafu. Još jednom se osvrnula da gapogleda, ali kako se uključila u ćaskanje o banalnim sitnicamaprikladnim odmoru, uskoro je prestala da obraća pažnju na njega.Načas se, premda nije naročito mario, pitao da li razgovaraju onjemu, no onda je shvatio da ne razgovaraju. Svi su se smejali takoda to nije bilo moguće. Razgovarali su o seksu, o poslednjimosvajačkim poduhvatima zaposlenih. Sažaljevao ih je. Prolaznaavantura za jednu noć u cilju jačanja ega, sa strancima koji mogu daim budu sinovi i kćeri. Poslednje utočište očajnih sredovečnihsunarodnika.Misao je uskrsnula.Da bi zamisao uspela, moraće da ode do fabrike tekstila tog

Šmitsa, koja je, kako mu je Natalija rekla, negde u Uškudaru.Lokacija je vrlo važna jer učiniti to baš tamo, dalo bi svemu potrebnuuverljivost. Povrh svega, moraće da se ubaci u ulogu rasiste, pravogubice, u ulogu koju mu je policija dodelila. To nije lako zato što jetako strašno, tako daleko od onog što on zapravo jeste. Ali, zaradsame zamisli kojom će ostvariti trajnu vezu s Natalijom, to je moraloda ostane po strani.Napregnuo je um kako bi otkrio kakve reči i uverenja bi mogao da

iznese neko ko je udružen sa Šmitsom. Najpre je tiho promrmljao reč

"Jevrejin". Odjek te reči ga je zgrozio. Da li stoga što su pripadalitako drevnoj rasi ili možda zbog omraze kojoj su bili izloženi zbogodgovornosti za Hristovu "smrt", toliko usađenoj u psihu evropskihnaroda, tek, osećao se veoma čudno. Uprkos zagušljivoj vrelini,Robert se naježio. Ako je samo prosto razmišljanje o toj reči uodređenom značenju moglo da izazove tako duboko, gotovo odbojnoreagovanje, koliko li će ga koštati da govori i deluje u skladu s timosećanjem? Razmišljao je o ljudima mršavim poput štapova,izgladnelim van granica poimanja. A potom i o onim drugima, udugim srednjovekovnim odorama što lepršaju na oštromsevernoevropskom vetru dok ih muškarci u crnom, sumornih lica,grubo guraju na goleme lomače što će ih progutati. Čak i poigravanjetakvim slikama ga je zaprepastilo, pa ipak... ipak mora to da učini jerona tako hoće i jer joj je potreban... A šta ako starac jeste kriv i... i..."Jevrejin", izgovorio je. Ne mnogo glasno, no dovoljno da se

nekoliko glava okrene prema njemu. To ga je iz nekog razloganagnalo na smeh, mada ne zadugo, zato što se nekoliko njegovihkolega zagledalo u njega zbunjeno i zabrinuto.Pod uobičajenim okolnostima, kakve god da su, znao je da bi im bio

zahvalan na brizi. No sad nije osećao zahvalnost. Oni su za njegabili niko i ništa. Um mu je bio ispunjen samo njome i, osokoljensvojom opsesijom i rešenošću da odlučno usadi tu misao u glavu,ponovo je izgovorio."Jevrejin."Sad su ga svi gledali; gledali su ga i čudili su se, i ni na koji način

nisu mogli da znaju ono što on zna. Robert se smeškao. To je bilanjegova i njena tajna to jezivo, neprijatno delo koje je prkosilo smrti.Kad je konačno ustao sa stolice, učinio je to veoma lagano i bez

reči. Sad idem da uradim to, rekao je sebi, upravo sad. Gledalo ga jemnogo očiju dok je koračao prema svom malom kabinetu nalik kutiji ion zatvori vrata za sobom.Uprkos ozbiljnosti a naročito nelagodi koja je pratila priliku, Rajnold

Šmits se osmehnuo kad ju je ugledao. To je bilo jače od njega.Premda je bila mnogo starija od žene koju je pamtio tokom svih ovihgodina, i dalje je, nedvojbeno, bila ono što jeste. Još drska, jošozbiljna, još kraljevski božanstvena."Zdravo, Marija", rekao je.

Pružila mu je ruku na kojoj je svetlucalo dijamantsko prstenje."Rajnolde."Prihvatio je njenu ruku, nagnuo se i klanjajući se nad pruženom

kandžom, lagano okrznuo usnama naboranu kožu. "Ne treba da tikažem zbog čega sam došao.""Ne", odvratila je, "ne treba. Izvoli, sedi."Seo je na stolicu pored njenog kreveta, ispravljajući pri tom

nogavice pantalona. "Šta god ti mislila", rekao je, "ja nisam ubioLeonida.""Imao si mnogo razloga da to učiniš."Odobravajuće je klimnuo glavom. "Jesam. Ali i on je imao isto toliko

razloga da želi moju smrt."Njen kratak smeh zvučao je poput kašlja. "Ne bih rekla! Oduzeo si

mu posao, što je bila sitnica. Što se tiče mene i mog odnosa sLeonidom."Da?""Nikad me nisi imao, Rajnolde, ni u romantičnom ni u političkom

smislu. Leonid nije imao razloga da želi tvoju smrt."Osmehnuo se jedva primetno, no ipak je osmehom izrazio slaganje.

"Da, jasno mi je." Da li je Leonid imao ili nije imao razloga, znao jesamo Šmits, no on je ipak promenio temu. "I, kako si ti, Marija? Kakoprovodiš preostalo vreme života?""Ono sam što sam uvek bila, Rajnolde, i tako će i ostati zahvaljujući

tvom milosrđu. No mora da je za tebe bilo veoma čemerno što si bioLeonidov rob."Uzdahnuo je. "U početku je bilo. Ali kako su godine prolazile...""Mora da si mu za sve to vreme dao čitavo bogatstvo. Većinu toga

je sasuo u grlo." Podigla je pogled i srela se sa njegovim. "Da li je tovredelo?""U početku jeste.""A kasnije?"Ne mogavši ili ne želeći da i dalje trpi njen pogled, Rajnold Šmits je

usmerio pažnju na pod. "Koliko ja znam, svi koji su mogli ili hteli dapodrže Leonidove priče nestali su ili su pomrli pre mnogo godina.""Ali ti si nastavio da plaćaš?"Slegnuo je ramenima. "Šta sam drugo mogao da učinim? I dalje je

imao fotografije i, osim toga, nije više mogao da radi, pošto sam ga

otpustio. Nisam mu dao preporuke, a njegovo opijanjeonemogućavalo mu je obavljanje čak i poslova na crno. Bili smo, akobaš hoćeš, robovi jedan drugom, to nam je odgovaralo i, kako godbilo, bez tričavih suma iz moje bogate škrinje, umro bi od gladi.""Kako si ti human."Ponovo ju je pogledao, no ovog puta s izrazom gađenja na licu. "Pa

neko je morao da bude! I uprkos tome što ga nisam ja doveo u tajpoložaj, i uprkos tome što me je povredio i zastrašivao...""Možeš samo sebe da kriviš!" Strogo, neopraštajuće, uprla je prst

opasno blizu njegovim očima. "Da nisi bio tako čudovišno izopačen,Leonid ne bi imao razloga da učini to što je učinio!""Da bi tebe zaštitio!""Da." Iako je sedela, izvila je vrat koliko god je mogla i podigla

obrve tako da ga je posmatrala s visine. "Moj život je u to vreme biotegoban, Rajnolde. Moj život! Ti si na svaki način želeo da me izložišopasnosti, u svakom smislu. Vrlo je tužno što sam zloupotrebilaLeonida da bi te u tome sprečio i što je to obojici nanelo tolikoneprijatnosti, ali bojim se da je, s moje tačke gledišta, vredelo truda!"Posle njene izjave nastupila je duga tišina. Za to vreme su oboje

razmišljali, svako iz svojih razloga, o onom što je bilo, o onom što jebilo daleko od poučnog. Međutim, kad se razlog nastavio, tema je,nakratko, promenjena."Dobro izgledaš", rekla je.Osmehnuo se. "Hemoterapija je izvrsna predohrana.""O!" Prvi put je delovala zbunjeno i pometeno. "Žao mi je.""Zaista nema potrebe", rekao je. "Uradio sam sve što sam želeo, i

više od toga. Ni zbog čega se ne žalim osim, naravnog, zbogjednog.""A šta je to?"Pogledao ju je, no ovog puta bez osmeha. "Hteo bih da me policija

ostavi na miru. Želeo bih da umrem s netaknutim ugledom.""Shvatam." Pružila je ruku prema stočiću pored kreveta, uzela

cigaretu iz pakle i pripalila je."Delimično", nastavio je, "pretpostavljam da je to uistinu moja

krivica. Da ti nisam izrazio saučešće povodom Leonidove smrti,možda bi potpuno zaboravila na mene...""Sumnjam da bi bilo tako!"

"Ali pomenuti moje ime policiji, madam Marija, čak je i za tebe bilopomalo pakosno, zar ne misliš da je tako?""Ako, kao što kažeš, Rajnolde, ti nemaš ništa s Leonidovom smrću,

onda je svakako nevažna bilo koja informacija koju jesam ili nisamdala policiji."Baš je ličilo na nju da prebaci problem na njegova pleća. Ona je

tako oduvek je bila jezivo prepredena. Kako su je godine malopromenile! Sasvim iznenada, Rajnold Šmits je izgubio strpljenje ipostao je prilično živahan za tako starog čoveka. "Mislim da sam tirekao preko telefona, neću trpeti tvoju neosnovanu i neuravnoteženupakost!"Nasmejala mu se ulice. "Tako nešto, od jednog naciste! Zbilja,

Rajnholde, ja...""Moja uverenja nemaju ništa s tim! Stoga."Slušaj, Rajnholde, policija već zna da je Leonid nekad radio za

tebe. I, pošteno govoreći, tvoji tadašnji stavovi nisu nepoznati. Osimtoga..." Zastala je. Duboko je uvukla dim i pogledala ga pravo u oči."Šta osim toga?", rekao je dok su mu oči plamtele dugo skrivanim

besom."Osim toga, bez obzira na to da li si ubio Leonida ili nisi, bio si u

njegovom stanu na dan kad je ubijen, zar ne?""Nisam, ja..." Rečima je poricao, no lice boje pepela govorilo je

nešto drugo.Marija Guldžu se osmehnula. "Sećaš li se kad si mi telefonirao

odmah nakon što te je posetila policija?"Sećam se, to je bilo...""Sećaš li se o čemu smo pričali? Razgovora o tome kad je i kako

Leonid ubijen?"Nešto mu se možda moje jadno izmučeno srce, pomislio je steglo u

grudima. "Da?""Sećaš li se koliko smo se čudili kako je neko mogao tako divljački

da pretuče jednog starca i kako si rekao da, uprkos svojimuverenjima, smatraš krajnje jezivim to što je ubica nakon togaLeonidovom krvlju nacrtao veliki kukasti krst iznad njegovogkreveta?""Da, sećam se toga. U čemu je poenta?"

"Poenta je, Rajnolde", ponovo se osmehnula, ovog puta otkrivajućičitav niz požutelih zuba, "u tome što, koliko god da sam se trudila,nisam mogla da nađem nijednu naznaku o tome ni u jednimnovinama koje su pisale o slučaju."Ne pomerajući glavu, odvratio je pogled od nje."Pa, u tom slučaju, pretpostavljam... Pa, mora da su mi iz policije

kazali, to...""O, ne bih rekla, Rajnolde." Glas joj je bio blag, meden, gotovo

zavodljiv. "Meni to svakako nisu kazali. I ako logično posmatraš, toima smisla.""Kako?""Pa, da si policajac suočen s neobičnim, možda rasno motivisanim

zločinom, da li bi želeo da svakakvi luđaci u okolini za to saznaju?Poznato je da su luđaci skloni da kopiraju takva ubistva. Ne kažemda ti lažeš, Rajnolde, ali mislim da je veoma mala verovatnoća da tije inspektor Ikmen otkrio taj podatak."Zaštitnički je obavio ruke oko mršavog tela i pognuo je glavu. "Ali

mora da mi je rekao! Rekao mi je! Kako je moguće da mi nijerekao?""Ne znam", rekla je, a zatim je zgnječila cigaretu u pepeljari i

postavila mu pitanje: "Objasni ti to meni, Rajnholde? Objasni mi?""Koliko je, dakle, otprilike bilo sati kad si video starog Šmitsa?""Mora da je bilo oko devet.""Jesi li siguran?"Sulejman je slegnuo ramenima. "Sasvim."Ikmen se zlurado nacerio, karakterističnim znam-nešto-što-ti-

neznaš osmehom. "Kad sam ga zvao u osam i petnaest, njegovbatler mi je rekao da je već otišao." Seo je i podigao noge na pisaćisto. "Imam utisak da gospodin Šmits više ne želi da razgovora snama. Pretpostavljam da nisi video kuda je otišao?" ."Skrenuo je u Dolmabahče, ka Taksimu.""Hm." Ikmen je zastao da pripali cigaretu, a zatim se rasejano

zagledao u popriličnu prljavštinu pod noktima. "Danas ću morati daobavim malo istorijskih istraživanja o gospodinu Šmitsu, Sulejmane."Mlađi muškarac se samo delimično okrenuo prema večno

zatvorenom prozoru, no zaustavio se s nelagodom kad je video izrazlica svog pretpostavljenog.

Taktičnije nego obično, Ikmen nije pomenuo šta je to otkrio i mirnoje sledio tok svojih misli. "Moj dragi otac me je u ranim jutarnjimčasovima obavestio da se seća Šmitsa i da ga, štaviše, pamti kaosimpatizera nacista."Sulejman je seo. "Zanimljivo.""Jeste, i ja sam to pomislio, i premda bi suočavanje Šmitsa s

informacijom dobijenom od mog starog oca bilo priličnoneprofesionalno, sklon sam da poverujem u taj podatak.""Šta ćete onda da radite?", upitao ga je Sulejman.Ikmen je izvukao malu beležnicu iz džepa pantalona i listao je

stranice sve dok nije naišao na važan deo. "Sastaću se sprofesorom Mazmulijanom, univerzitetskim stručnjakom zasavremenu istoriju. Po Timurovim rečima, on posedujeenciklopedijsko znanje o društvenoj istoriji grada. To mu je strast.""Kad ćete to da uradite, gospodine?""Dobri profesor je rekao da bi mogao da me primi u podne. Ako me

je sreća sasvim napustila, mogao bi čak i da me povede na ručak ukantinu koja je, koliko se sećam, u odnosu na dobru kuhinju isto što iimpotencija u odnosu na dobar seks."Sulejman se osmehnuo."Razumem.""Ali ako profesor zna nešto o Šmitsu, onda će vredeti truda nadam

se.""Da." Nemajući šta drugo da radi, Sulejman se igrao s onih nekoliko

stvarčica na svom radnom stolu. "Onda, ja idem s vama ili...""Ne. Ne, hoću da danas uradiš nešto drugo, Sulejmane."Ikmen ga je pogledao i osmehnuo se pre nego što je ponovo

progovorio. Oduvek je smatrao da je neprijatne vesti važno propratitivedrim izrazom lica. "Hteo bih da se danas malo baviš nadzorom.""O!" Sulejman je osetio kako mu se lice opustilo, mada zapravo nije

želeo na taj način da pokaže svoje razočaranje. Poznato je koliko jenadzor stresan, dosadan i koliko vremena oduzima.Ikmen je, međutim, odlučio da se ne osvrće na njegovo

razočaranje. "Da, nadzor Roberta Kornelijusa, Engleza. Hoću da,naravno s bezbedne udaljenosti, pratiš kuda ide, šta radi, šta priča."U redu, ali...""Šta, ali?"

"Ali nisam mislio da imamo nešto naročito o njemu i...""Nemamo", rekao je Ikmen, "zapravo nemamo. No čini se da se on

pojavljuje u svim mogućim pretpostavkama koje smo dosad postavilii ne mogu da prestanem da razmišljam šta to treba da znači.""Zar je tako?"Ikmen ga je podsmešljivo pogledao a onda se, pošto je uvideo

svoju grešku, izvinio. "O, da, naravno, nisam te uputio u sva svojarazmišljanja, je 1' tako? Dobro, dakle, slušaj, Sulejmane, mislim daću danas biti prilično zauzet, kao i ti, uostalom. Šta misliš o tome daraspravimo o slučaju sutra u mom stanu? Znam da nam je sutraslobodan dan i...""To neće biti problem, gospodine.""E, dobro. Nadam se da ćemo moći da pogledamo i poslednja

otkrića doktora Sarkisijana."Sulejman je ustao, uzeo sa svog stola ključeve od kola i spustio ih u

džep. "Mislio sam da je doktor Sarkisijan završio svoj posao na ovomslučaju.""Jeste, ali onda je pronašao još nešto što... Slušaj, sve ću ti ispričati

sutra ujutru. Sad idi do Škole jezika Londra i vidi šta možeš da vidiš.Napravi tabelu svega što bude radio i ne dozvoli da te vidi. Imaj naumu i da ćeš, ako Kornelijus odluči da ode u klub ili tako nešto, bitina dužnosti do sitnih sati...""To mi savršeno odgovara, gospodine."Bilo je neobično, bar je Ikmen tako mislio, da se Sulejman gotovo

raduje što će celu noć provesti napolju. No ako je to ono što želi..."Onda, dobro, Sulejmane, videćemo se sutra osim, naravno, ako se

ne dogodi nešto dramatično.""Videćemo se sutra, gospodine."Pošto je Sulejman otišao, Ikmen je nekoliko trenutaka žmurio i

pokušao da zamisli o čemu gospodin Šmits razmišlja u ovomtrenutku. Slike koje je prizvao bile su veoma neobične.

Trinaesto poglavljeVisok, mršav tip tumarao je po ulaznom holu i nasmejao se veoma

široko ugledavši čoveka koji je došao da ga poseti. "Zdravo, Arto,kako si?""Faude!" Arto je ustao i srdačno se rukovao s njim. "Nadam se da

te nisam...""Nisi! Upravo sam na pauzi, kako to biva." Faud Ismail se

osmehnuo. Imao je lepo, nemarno i blago razuzdano lice. Srdačno jepotapšao Arta po leđima. "Šta mogu da učinim za tebe?"Arto je podigao svoju torbu. "Voleo bih da pogledaš neke

fotografije, Faude. Treba mi tvoje stručno mišljenje. Reč je o žrtviubistva u Balatu na čijem slučaju radi Četin Ikmen."Ismail je delovao zbunjeno i uhvatio se za glavu. "Nisam shvatio da

je u tom slučaju bilo pucnjave?""I nije, bar nije vezana za samo ubistvo." Arto je nestrpljivo coknuo

jezikom. Nije bilo lako objasniti. "Slušaj, Faude, možemo li da odemodo tvoje kancelarije?""Naravno."Ismail se okrenuo i poveo ga kroz dugačak hodnik pun opušaka. Na

kraju hodnika gurnuo je vrata ispred njih i ušao u svoju kancelariju.Bilo je to neobično mesto, po Artovom mišljenju. Na zidovima su biliporedani raznobojni posteri ručnog naoružanja, celog ili samo nekihdelova: unutrašnje komore i mehanizama. Uputstva za rukovanjepištoljima, veličine uputstava za korišćenje kompjutera, zatrpala susto, bačena na gomilu verovatno nepročitanih novina. Pored svogposla i, kako se pričalo, veoma zahtevne stare majke, Faud nijeimao vremena za svakodnevne događaje. Kad je seo, Arto jeprimetio da je na zid nasuprot njemu okačena puška. Neko vremenije dolazio u balističko odeljenje. Zaboravio je koliko je touznemirujuće iskustvo.Ismail je primetio kako ovaj klizi pogledom po oružju i nasmejao se.

"Ne brini, moj kalašnjikov danas nije napunjen!" Seo je. "Hajde,pokaži mi svoje jezive fotografije."Arto je posegnuo za torbom i izvukao dve velike fotografije u boji.

Prikazivale su krupan plan desne ruke i šake Leonida Mejera.

Raširio ih je po stolu. Ismail se nagnuo nad njih i počeo izbliza da ihproučava. Prodorno je zviznuo. "Gadno!""U laboratoriji za patologiju kažu da su to verovatno opekotine od

baruta. Kao i da su stare šezdeset ili sedamdeset godina. Vrloozbiljne opekotine, mora da su u svoje vreme bile izuzetno bolne."Pokazao je jedan snimak. "Kao što vidiš, kako su zaceljivale, priličnosu se naborale. To kao da pokazuje da povreda nije lečena, moždaje samo previjena, uvijena krpama ili nečim sličnim.""Hm." Ismail je stavio naočare i prineo fotografiju svetlu."Faude, znamo šta je to. Ipak, moram da znam kako je došlo do

toga. Kako neko može da dobije ovakve opekotine od baruta, podkojim okolnostima?""Dakle..." Ismail je spustio fotografije, ponovo seo na stolicu,

nalaktio se i spustio bradu na isprepletene prste. Nije odvajao pogleds fotografija pred sobom. Nekoliko trenutaka je razmišljao u tišini."Imate li razloga da verujete da je ovaj čovek radio u fabrici oružja?""Nemamo, koliko ja znam.""Hm." Ponovo se zadubio u misli i snažno usisao gornju usnu.

"Vojnik?""Jeste. Bio je Rus. Mislimo da se možda borio na strani crvenih u

Revoluciji, 1917. godine to Četin veruje. Pokušava da sklopi nekedetalje iz njegove prošlosti. Njegova vojna istorija bi, naizgled, moglada se uklopi.""Tačno." Ismail je uzeo olovku iz fioke i uperio je u smrtno bledu

sliku desne ruke Leonida Mejera. "Ovo, dakle..." Zastao je da jošjednom razmisli. "Rekao si, 1917? Rusija?""Pa, povreda je zapravo iz 1918.""Dobro." Duboko je udahnuo. "Ovo ovde, na šaci, to bi moglo da

bude posledica neispravnog oružja. Ljudi kao što su, o, znaš, ruskirevolucionari...""Boljševici.""Da. Ti ljudi nisu uvek bili profesionalni vojnici. A svako staro

vatreno oružje, međutim, može đa se poremeti. Moguće su gadneopekotine od starih, neodržavanih komada oružja. Ne možešjednostavno da uzmeš pištolj i da pucaš pa, ne možeš ako hoćeš dabudeš bezbedan.""Dakle, misliš da je reč o starom neispravnom pištolju?"

"Možda, možda." Protrljao je bradu rukama i uvukao ionako mršaveobraze. "A opet, mogao je da doživi i nezgodu s vatrom? Pri nekomindustrijskom procesu? Od 1918. do 1992. prošlo je mnogo godina.Mnogo šta se može dogoditi za, koliko si rekao, sedamdesetgodina?""Da, tako je. Šta je s oružjem?""O!" Pogledao je fotografiju i uzdahnuo. "I dalje mogu samo da

nagađam. Ako isključimo vatru i industrijske uzroke, što bi mi,pretpostavljam, savetovao...""Da bar verujem da to nije uzrok."Na časak se zagledao u tavanicu sređujući misli. Polako je

pomerao ruke stvarajući sliku u glavi. "Moguće je da je bio blizunekog starog topa. Malo je verovatno, ali... dobro." Slegnuo jeramenima. "Neko je stajao blizu njega i vrlo brzo je ispaljivao velikibroj plotuna. To se odvijalo na veoma skučenom prostoru, što značida žrtva nije mogla da se skloni. Ako je moguće, treba se skloniti štodalje da bi se izbegle ovakve opekotine.""Prouzrokovano vatrenim oružjem kojim je neko drugi rukovao?"Da. Može biti. Moguć razvoj događaja bio bi da je neko levoruk

stajao s njegove desne strane, malo iza njega... Ako je Četinovažrtva bila dovoljno blizu i ako je držala oružje obema rukama,putanja velikog broja metaka koji su prolazili pored njega mogla je daizazove ovo. To je..."Ismailov telefon je zazvonio. "Izvinjavam se, Arto." Podigao je

slušalicu i rekao: "Ismail."Arto je ponovo pogledao fotografije. Sled događaja koji je Ismail

nagovestio najednom ga je podsetio na streljački vod. Dvojica ili višeljudi pucaju u nešto stojeći jedan pored drugog i rasipajući barutsvud oko sebe. Pa ipak, nešto je govorilo i suprotno toj pretpostavci.Ako je posredi streljački vod, strelci su obično raspoređeni u dvareda, pri čemu oni spreda obično kleče ili čuče, dok oni iza njih stojei pucaju ovima iznad glava. I, naravno, takva se pogubljenja gotovouvek izvode u dvorištu, napolju to jest na nekakvom otvorenomprostoru. S obzirom na to da je prostor ograđen, po svoj prilici jepostojao povećan rizik od rikošeta. To, strogo uzevši, nije, naravno,Artov problem, ali još otkad je prvi put primetio opekotine naMejerovoj podlaktici i šaci, muči ga nepogrešiv osećaj da je to iz

nekog razloga naročito važno. Nije znao zašto, ali Četina će vrlozanimati kad mu to saopšti, a Četin ne prelazi lako preko takvihstvari niti pak diže prašinu uzalud.Ako je Faud Ismail u pravu, onda je sasvim moguće da je ubijeni

čovek i sam bio ubica. I ako je tako, to izmešta Mejera iz njegovogtrenutnog položaja potlačene jevrejske žrtve u sasvim novu, mračnijuulogu.Tako je dobro biti napolju, na otvorenom. Natalija je provukla prste

kroz kosu naslađujući je osećajem koji joj je pružao blag ranovečernjipovetarac što se poigravao između obala i masirao joj glavu. Park ćese zatvoriti za sat vremena, moraće da bude brza. Da ima sreće i dabude brza.No sreća ne prati onog ko je zle volje. Natalija nije bila. Kad je

krenula uz dug uspon uzvišenjem prema Palati, osećala je kako jojtelo postaje napeto. Dok se pela, pogled joj je leteo tamo-amo. Onošto je tražila trebalo bi da je tamo. Ranije je uvek bilo; pored drveća,na ivici staza, na mostovima koji su se nadvijali nad ukrasnimjezercem....Čekala je ceo dan. Stešnjena u prodavnici maloj poput kutije gde joj

je jedino društvo bio stari brbljivi Avedisijan. Beskrajno detinjastoćaskanje bilo je odličan podsticaj za njene uznemirene misli. Bio jojje potreban ventil, da bude ono što jeste nekoliko trenutaka,nesputana i nepatvorena Natalija. Postoji samo jedan jedini način nakoji je to mogla da učini. I to će se i dogoditi moraće. Otkazala jesastanak zbog toga, toliko je očajnička bila njena potreba da jeotkazala sastanak s kurdskim srebrnarom.Pored nje je, izlazeći iz parka, prošao mladi par, držeći se pod ruku

i smejući se nekoj šali. Zbog čega god da su došli u park Jildiz,očigledno su to obavili. Mladić je bio vrlo zgodan i Natalija je, samona trenutak, osetila ljubomoru. Sasvim bi lepo išao uz nju. Dobro, bardelimično. Nedostajalo mu je nešto, nešto veoma važno.Popela se uz brdo. Zasad, ništa, no Natalija nije gubila nadu.

Zagledavši se duboko među drveće, otkopčala je još dva dugmetana bluzi i osmehnula se svom raskošnom dekolteu. Bila je zadihana,penjanje i iščekivanje počeli su da deluju na nju. Nadala se samo daće biti mlad i da će raditi tačno ono što mu bude rekla. Ali naravno

da hoće, zato što će mu ona za uzvrat sve uraditi, sve. Uostalom, toće mu i reći.Natalija je rukom hladila užareno lice. Gledala je ljude kako šetaju

okolo, smeju se i trče između drveća, ali sve su to bili parovi. Ustomaku joj je žignuo iznenadan bol izazvan nespokojem, noodagnala ga je. Ovo je park Jildiz u subotu uveče! Park Jildiz , starosultanovo boravište, igraonica za istanbulske ljubavnike i preljubnike.Zastala je načas da povrati dah i letimično je pogledala vidokrug.Stajao je naslonjen na drvo, nemarno prekrštenih dugih nogu,

oružja okačenog o opasač. Tamnozelena uniforma bila mu je malotesna, što je dobro jer će moći da mu vidi obrise mišića. Sviđali su jojse mišići. Pored toga, imao je ono nešto. Da, odgovara. Sasvim jojodgovara.Natalija je sklonila kosu s lica i pošla prema njemu. Kad mu se

približila, okrenuo je glavu na drugu stranu kao da hoće da izbegnenjen pogled, no znala je da ju je video. Mlad je. Devetnaest?Dvadeset? On će sigurno želeti ono što ona želi, no možda će, zbogmladosti, biti stidljiv. Nije joj prvi put da se susreće s tom pojavom. Tosamo znači da je potreban neznatno laganiji, možda manje grubpristup. U početku.Kad je stigla do njega, osmehnula se, premda je on i dalje nije

gledao. "Komandant ti je dao slobodan čitav dan?"Okrenuo je glavu. Nežno mlado lice bilo mu je rumeno; duge tamne

trepavice skrivale su mu kose anadolijske oči. "Zdravo... gospođice."Natalija se nasmejala i mladićeve guste trepavice podigoše se

otkrivajući uplašene blage smeđe oči. Izgledao je kao meče,izgubljen i uplašen u nepoznatoj šumi.Pošto mu se sasvim približila, Natalija je osmotrila svaki detalj na

njemu. Htela je da bude sigurna da je dobro odabrala. Zasigurno jebilo još muškaraca, vojnika, dalje uz stazu sa koje je sišla. Morala jeda se uveri da je ovaj momak najbolji kog je mogla da nađe.Osmehnula mu se.Morala je priznati da joj odgovara. Tamnoput, mišićav, mlad.

Njegove jake ruke su obećavale, a imao je i pištolj za pojasom. Ukožnoj futroli, s drškom koja je svetlucala pod umirućim zracimasunca. Predmet velike lepote i odlične izrade.

Dok je posmatrala oružje, Natalija je osetila kako joj srce ubrzanokuca. Bila je toliko ispunjena da je gotovo osetila bol. Otvorila je ustai sporo klizila jezikom po svakom milimetru njegovih usana.Najpre je upitno zurio u nju; očigledno da je imao vrlo malo ili

nimalo iskustva. Ali kad je otkopčala i ostale dugmiće na bluzi, usnemu se razvukoše u osmeh. Prodorno ga je gledala i ne skrećućipogled otkopčala prsluče.Natalija je osetila kako joj grudi kreću napred, osetila je kako joj

blag svež povetarac dodiruje kožu. Mladić je razrogačio oči ioklevajući pružio ruke prema njoj. Zakoračila je prema njemu iuvukla mu veliku tamnu bradavicu među raširene prste. On jezastenjao kao da mu je bila teška."Dođi", rekla je glasom koji je odisao požudom. "Hajde da odemo

malo dalje od staze."Oslobodila je svoju dojku i uhvatila ga za ruku. Nisu morali daleko

da idu. Samo dvadesetak metara dalje raslo je gusto nepristupačnožbunje.Ali mesto je moralo da bude kako treba: drvo s glatkom korom ili

ravan komad zemlje bez trnja. Ne smeta joj ni da stoji ni da leži,samo da ne oguli kožu. Bol je dobar, bol je fantastičan, ali nije htelada joj ostanu tragovi po telu."Ovaj, gospođice, ovaj..."Okrenula se. "Šta je!" Nadala se da on neće pričati."Hm?" Drhtavim rukama pružio joj je dve šuškave novčanice od

dvadeset hiljada lira.Natalija je frknula i odgurnula mu ruke. "Ne želim tvoje proklete

pare! Samo radi ono što ti kažem, u redu?"Po izrazu njegovog lica bilo je očigledno da ne može da poveruje u

svoju sreću. "O...""Ućuti!"Razgrnula je nogom malo zamršenog korova i pogledala okolo.

"Ovo će biti dobro."Dok se spuštala na tle, Natalija je skinula ostatak odeće. Vojnik je

stajao i posmatrao je kao hipnotisan. Ako je bio zabrinut ili uvređennjenim grubim ponašanjem, svakako to nije pokazao. Samo ju jegledao razrogačenih očiju, vlažnih usana,_

Natalija je skupila odeću u malu gomilu i spustila je pored sebe natravu. Pružila je dugu, preplanulu nogu i nožnim prstima uhvatila gaza pantalone. Zabacila je glavu i zagledala se u njegovo bledo,oznojeno lice. Obrazi su mu se pomerali, prsa su mu se podizala iudisao je i izdisao vazduh s naporom, kao da se guši.Nekoliko trenutaka samo su zurili jedno u drugo. Natalija je,

nestrpljiva, čak počela da se dosađuje. Nije htela da se naslađujetirft trenucima, momak nije bio toliko važan! No on je zatim polako,drhtavim prstima otkopčao šlic i taman penis mu je iskočio u ruku,čvrst i bolan.Natalija je osetila kako joj koža treperi. Dečko je bio ogroman;

povrediće je. Već neko vreme nije bila stvarno povređena. Čezne daje neko povredi."Ako sad uradiš ono što ti kažem, dobićeš koliko god hoćeš", mirno

je rekla. Široko je razmakla noge i trljala dojke prstima."Oh!" Ali on se nije pomerao, samo je glupavo stajao dok mu je

penis virio iz pantalona poput ukrućene, mrtve zmije.Sad je već gubila strpljenje. Dečko je najverovatnije kreten sa sela.

Samo treba da preuzme kontrolu. E pa u tome je bila vešta."Sedi na zemlju i izvuci pištolj.""Pištolj?""Slušaj, hoćeš li ti da se tucamo ili nećeš?", brecnula se.Na trenutak je delovao zbunjeno, no zatim je otkopčao kaiš i

izvukao pištolj iz futrole. Natalija je osetila kako joj celo telo gori iotvara se dok je držao pištolj uperen u nju.Mladić se spustio na tlo i raširio joj noge. Natalija se izvila napred i

prstima mu obuhvatila penis. Bilo je veoma toplo i mogla je da osetikako mu krv pulsira u nabreklim venama."Dakle", rekla je kao da da je uputstva izuzetno tupavom slugi, "kad

se popnem na tebe, hoću da mi staviš pištolj u usta."Gledao je čas Nataliju čas pištolj, pa onda ponovo Nataliju.

Izgledalo je da ne razume. Razdražljivome promrmljala nešto,gurnula ga je nazad i opkoračila ga. Morala je da se izdigne priličnovisoko do vrha njegovog penisa. "Ovako", rekla je.Sela mu je celom dužinom na penis, a on je zastenjao.Dok se dizala i spuštala, uzela mu je pištolj iz ruke i stavila ga u

usta.

Najpre je hteo da joj oduzme pištolj, ali ga je ona udarila po ruci.Hladan metal joj je prijao, bio je gorak i kiseo. To i njegova ogromnamasa u njoj nadražili su Natalijina čula i osetila je kako joj telo divlja igubi kontrolu. Ali želela je više. Zgrabila mu je ruke i čvrsto ih stislaoko dojki koje su joj se njihale. Iako sasvim neiskusan, znao je štatreba da radi i grubo ju je uštinuo za bradavicu. Zaječala je - to je bilotako dobro.No njegovo lice je odavalo tešku borbu; neće dugo izdržati. Previše

je mlad. Zažmurila je da odagna sliku njegovog glupog, zahvalnoglica i da ubrza svoj ritam. Kidao ju je i to joj se svidelo.Obuhvatio ju je rukama poput čeličnih lanaca, a ona je gurala pištolj

duboko u grkljan. Tako je ona razmišljala o njihovoj istoriji. To bi onauradila kad bi neki čovek opakog pogleda uperio pištolj u nju!Osećala se kao da će zaplakati; uvek je tako uticalo na nju. Da jesamo ona bila tamo sve bi bilo drugačije. Sad bi bili kod kuće, napravom mestu, ne bi argatovali s ovim poganim, odvratnimstrancima. Jebali se na zemlji s glupim Turcima koji mirišu na mošus!Muškarac pod njom je urlao i skakao kao bik. Otvorila je oči, izvukla

pištolj iz usta i uperila mu cev u hrbat nosa. Gotovo istog trena jeprestao da se pomera, a pogled mu je postao vrlo miran, sleđen odstraha. Obrazi su mu podrhtavali kao da pokušava da zadržipostkoitalno dahtanje.Ona je, međutim, bila potpuno mirna.Natalija se osmehnula kad je otkočila pištolj. Osetila je kako se

momak u njoj olabavio i smanjio. Nestalo mu je boje u licu koje jesad postalo pepeljasto. Sivo i zgrčeno."Mmm..."Smejala se njegovom mucavom pokušaju da progovori i pritisla je

cev tako grubo uz njega da je viknuo.Strah je dobra igra. Jedina koju voli da igra. Naravno, može da je

igra samo s ološem kakav je ovaj dečak, no njoj se sviđa i ološ.Skinula mu je jeftin ručni sat i bacila ga na gomilu svoje odeće. Strahzadovoljava sve njene potrebe.On se obilno znojio i znala je da će uskoro početi da je moli za

život. To je uvek zabavno. Pogledala je njegovo krupno telo koje setreslo i pritisnula ga je kukovima. Prstom mu je pakosno ošinulakoren penisa.

Veoma sporo, tako da nije postojala mogućnost da je glupan nerazume, Natalija je progovorila: "Ako ne digneš tu stvar i ponovo mito ne uradiš, razneću ti glavu."Dok je Robert Kornelijus stigao do Dželaledin Rumi džadesija, bio je

potpuno iscrpljen. Prvo je, naravno, pitao Nataliju za ime kompanijepre no što se vratio zadatku. Ali bio je tako onespokojen što je došaou tu četvrt i što će učiniti ono što mora da je odjednom zaboravio svapraktična pitanja. Kao posledica toga, satima se šunjao ulicama,postavljajući verovatno glupa pitanja sumnjičavom lokalnom življu,sve dok konačno nije stigao tu gde je sad: mesto koje su različitoopisivali, jedni kao jedinu, a drugi kao jednu od mnogih fabrikatekstila u četvrti Uškudar.Zapravo i nije bilo toliko važno da li je stigao tačno pred tekstilnu

fabriku tog Šmitsa. Isprva je mislio da je važno, no kad je razmislio,shvatio je da je sasvim dovoljno što se nalazi u Uškudaru. Osimtoga, ako bi neko ko je povezan sa starim nacistom hteo da učininešto bezočno, da li bi to uradio baš na njegovom pragu? Ne, ne bi.Bio bi pametniji.Ali Robert Kornelijus je bio baš tamo gde je trebalo da bude, i u tom

času, kad su sva opravdanja iščezla, u potpunosti je shvatio šta ćeuraditi. Pažljivo obmotavši maramicu oko prstiju, izvukao je pismo izdžepa i zagledao se u njega. Ovo je potpuno bezumno! Setio se, stužnim ali znalačkim osmehom, da su mu tokom svih onih nedaća uBritaniji ljudi rekli da je više meseci bio lud. Nisu znali ni pola istine!Čak ni najpesimističniji terapeut ni sanjati nije mogao o još dubljemponoru u koji će Robert pasti: u vrhunsko bezumlje kakvo mu sesada sprema. Prevaru, izvrtanje činjenica i ometanje organa pravde,lažno predstavljanje, klevetu.Dok je gledao u uredno otkucanu adresu na prednjoj strani koverte,

zamišljao je kako ostale reči lude, uvrnute, ispunjene mržnjom, tereči unutra sad izgledaju. U njegovom umu bile su još žive, prepunezlobe starih vremena za koja se moderni svet nadao da suzaboravljena. No ako je te reči zadrže uz njega, da li je to previsokacena? Ako ona bude bezbedna čak i po cenu života nekog starognaciste, onda je to svakako dobro i ispravno?Međutim, pronalaziti i izmišljati opravdanja za nešto nije isto što i u

dubini duše odobravati bezuman postupak. Prožet nelagodom zbog

tih razmišljanja, Robert se okrenuo praktičnijim stranama zadatka.Treba da sazna gde je poštansko sanduče. Turski poštanskisandučići mogu da budu problematični. U delovima grada koje suposećivali turisti to je bilo lako, zato što su u većini hotela rado slalipisma ili razglednice za strance. Ali ovde ovde mu je potrebna pošta,a dosad sigurno nije video nijednu.Umoran, ponovo je počeo da hoda zaustavljajući se svakih nekoliko

metara i zavirujući u neku neupadljivu zgradu gde bi moglo da budeskrovište stidljive i povučene turske pošte. Ubrzo mu je ova priličnosmešna potraga sasvim obuzela i zabavila umorne misli. Podsećalaga je na nekoliko nadrealnih komičnih emisija koje je nekad voleo dagleda: nasumično odabrani ljudi vade životinjama iznutrice ilineumorno rade po fabrikama odeće. Lepo je bilo ponovo se obreti utoj davnoj komediji iz detinjstva bila je utešna, potpuno lišenasličnosti s odraslim osobama kakve sad gleda. Na trenutak se čak iosmehnuo iskreno, otvoreno, baš kao kad je bio dete.A onda, sasvim iznenada obreo se pred ulazom okruženim dobro

poznatim brojnim telefonskim govornicama i sa, takođe dobropoznatim, prorezom u zidu nalik široko otvorenim ustima -podešenim naročito za pisma.Pošto je pronašao ono što je tražio, Robert se ponovo usredsredio

na pismo u ruci. Kad ga spusti u sanduče, i sam će biti umešan. Akoga otkriju, moraće da oseti primenu sile zakona na sebi. Sada jenevin i, uprkos Ikmenovim sumnjama, ne postoji ništa opipljivo što biga moglo povezati sa ubistvom starog Jevrejina. Međutim, akopošalje pismo...Ako pošalje pismo i otkriju ga, neki ljudi će, uključujući Ikmena, na

to gledati kao na postupak čoveka koji nešto krije. Činjenica da jenapisao lažno pismo biće ništa u odnosu na ono što bi policija moglada shvati kao motiv za to delo. Ako je taj Šmits sigurno umešan uMejerovo ubistvo, još bi i mogao da se opravda time, ali...Međutim, ako hoće da učini ono što Natalija traži, onda mora da

veruje u to, zar ne? Uostalom, ko kaže da to nije istina? Iznenada,slika Natalije koja beži od njega ulicama Balata iskrsla mu je umislima kao da je živa. Ruka i pismo koje je u njoj držao snažno sumu se tresli, upozoravajući ga da ako to odmah nekako ne učini,verovatno neće biti u stanju ništa da učini.

Da bi podstakao sebe da uradi ono što je davno znao da će uraditi,prošaputao je sebi u bradu sopstveno verovanje sopstveno svetopismo: "Šmits je ubio Mejera! Šmits je ubio Mejera!"Ponavljao je to i ponavljao kao neku mantru, stisnutih očiju, svestan

jedino da se veoma sporo pomera sve dok...Nečiji pokret iza njega, ili čak buka startovanja automobilskog

motora, natera ga je da prestane da mumla. Pismo mu više nije bilou ruci i nekoliko trenutaka se unezvereno premišljao da li da pogledada ga nije ispustio na zemlju. Onda je odjednom shvatio da nije.Poštansko sanduče je poprimilo previše zadovoljan izgled na svomtupom licu širokih usta da bi to bio slučaj.Gotovo je. Učinio je to. Ipak, dok je napuštao scenu svog zločina,

osetio je iznenada, ali sasvim izvesno, da ga neko posmatra. Da mutakva paranoja nije bila stara prijateljica, možda bi i razmislio o tome.Ali ovog puta nije se obazirao na osećaj i uputio se u pravcuBosfora, prema kući.

Četrnaesto poglavljeDan posle neprospavane noći može da deluje kao da nema kraja.

Logika nalaže da treba pokušati da ostaneš budan do sledeće noćikako ne bi poremetio uobičajen ritam spavanja. U praksi je to,međutim, teško. Čak i kad se događa nešto zanimljivo, vreme kao dastoji. Kao da ga muči jeziv mamurluk bez raskalašnog zadovoljstvaprethodne noći. Telo vapi za snom i bolno se buni kad mu se onuskrati.Robert Kornelijus se osećao kao da je preživeo brodolom. Pošto je

prethodne večeri konačno smogao hrabrosti da pošalje pismo, mislioje da bi trebalo da se oseća bolje. Ali nije se osećao bolje. Napetostkoja je prethodila tom činu nakon njega se pretvorila u strepnju. Noćje uglavnom proveo sedeći na krevetu, pušeći i razmišljajući o onomšto je uradio i o mnoštvu mogućih posledica njegovog čina. Naravno,ništa od toga nije bilo čvrsto utemeljeno u stvarnosti. Ali ipak, već jeneko vreme osećao da mu je veza uzdrmana.Uzdrhtao je. To mu se poslednji put dogodilo posle razvoda.

Svakako, znao je zbog čega, ali sećanje mu je i dalje bilo maglovito.Da li je trajalo nedeljama ili mesecima? Veliki incidenti: zaticanje togčoveka u krevetu s Beti; napad toga se jasno sećao. Ali ostalo?Prijatelji i porodica znali su više od njega i oni su mu pričali o tome. Aonda bi neko vreme osećao da sve to skupa postaje nesigurno.Negde u njegovoj glavi postojala je zaključana velika crna kutija sa

svim problemima. Robertu je tako odgovaralo. Kad je došao uTursku, za sobom je ostavio ključ. Ostavio ga je u Ajlingtonu, gde muje i bilo mesto, na domaćem terenu.Čak ni sad, uprkos trenutnoj uznemirenosti, nije želeo da je otključa.

Ali osećao se loše. Znao je da to ne dolazi spolja, osećaj mu je biopreviše poznat. Ali, koliko god se trudio, nije mogao da ga pretoči ureči. Onoliko koliko je uspeo, bilo je besmisleno. Potpuni mrak. Ništau vezi s njim nije bilo jasno, čak ni pod zaslepljujućim podnevnimsuncem; sve je bilo zamagljeno, nejasno i izlomljeno. Delimično sesećao života u dnevnoj sobi s prugastim tapetama, u državnimstanovima u Stouk Njuingtonu i Finzberi parku. Gledao je svet krozprašnjave zavese s mrljama od duvanskog dima kroz koje je videooblike, hrpe mesa, betona i metala, ali bez detalja.

Premda ni samom sebi to nije priznao, Robert je znao da ga jesusret s Natalijom gurnuo preko neke nevidljive granice. Putovanjekoje je usledilo bilo mu je poznato. Žena; udaljavanje od prijatelja;neumerenost; prihvatanje neprihvatljivog. Lagani pad trajao je teknešto duže od godinu dana. Ali, da li je tako? Muškarac, advokat kogje zatekao u Betinom svom krevetu, a trajalo je sve te godine,svakako je bio samo vrhunac i potvrda onog što je već dugo znao.Beti ga je koristila od prvog dana. Pet godina je to trpeo. No činio jeto tako dragovoljno! Pružio joj je sve što je želela zažmurivši ne najedno nego na oba oka, iako je patio kao u paklu. Pretvorio se uotirač za noge, u nešto meko i pouzdano čime je brisala potplatusvoje obuće.Ponovo je to radio. Ali ovog puta je imao pomoć i podršku... Ne, ni

sad ne može da bude siguran u to. Nema pouzdanih dokaza. Onošto vidi svojim očima ne znači ništa. Mora da pokuša i da se samuveri. A taj dan u Balatu je bio čudan, kako u smislu vremenskihprilika tako i po svemu ostalom. Gledajući unazad, čini mu se kao dase tama spustila na taj dan. Naravno da zapravo nije bilo tako, alinjemu je odgovaralo da tako misli. Nova crna kutija stvarala mu sečitavu noć u glavi i podsetio je sebe da u nju ubaci takva svojarazmišljanja. Natalija je bila u nevolji i to je jedino važno. To je jedinoizvesno.Robert se mašio za telefon, ali nije podigao slušalicu. Koliko je

uspeo da izračuna, učinio je to osmi put otkad je svanulo. Nikad jenije pozvao telefonom, ali želeo je da uradi to. Znao je da bi bilazadovoljna njegovim trudom, mora da bude, sve će ponovo biti uredu. Više nego u redu. Sad ne može da mu pobegne, zato što je toučinio za nju. Kud god da krene, neće moći bez njega, jer on znaistinu. Nije mogao da uobliči reči koje su okrivljavale, ali je znao kojesu.Robert je podigao slušalicu i ukucao njen broj. Nije morao da ga

potraži, već ga je znao napamet."Nemar."Nikolaj je podigao pogled s novina i zagledao se u mrak što je

obavio veliki pozlaćen krevet. "Šta?""Bio sam nemaran, u razgovoru. Ponekad mislimo, potpuno

pogrešno, da ljudi mogu da prihvate istinu onda kad to zapravo nisu

u stanju."Presavio je novine i spustio ih u krilo. "Pošteno govoreći, nikad

nismo ni sanjali da bi tvoje priče mogle imati takvo dejstvo."Prezrivo je pogledala niz nos. "Naglasio si reč priče kao da sumnjaš

u njih."Uzdahnuo je. "Uvek sam sumnjao, mama, znaš da je tako.""Ti, dakle, misliš da ti je majka lažljivica?""Ne mislim." Načas je zastao. "Ne, ne verujem da je tako. Verujem,

međutim, da je ujka Leonid lagao ili da je donekle izmenio...""Stvarno veruješ u to?" Izraz lica joj je bio više uvređen nego ljutit.

Izgled nekog ko želi da čuje nešto drugo.Nikolaj je pogledao u pod. "Da, stvarno verujem u to, mama, i u

svetlu onog što se dogodilo, smatram da moraš bar pokušati to daprihvatiš. Za naše dobro i zarad sopstvenog mira.""A kako", prepredeno je rekla, "misliš da mogu to da postignem?"Mislim da treba da odemo u policiju i da im ispričamo sve što

znamo."Sasvim neočekivano, ali bez ikakve veselosti, nasmejala se.

"Znajući da je mrski Rajnhld Šmits glavom i bradom bio uLeonidovom stanu na dan ubistva? Jesi li ti lud, Niki?"Nagnuo se napred da bi je bolje video i, možda, nagovorio. "Ali, ali

mi znamo da gospodin Šmits nije ubio ujka Leonida, zar ne?""Ne znamo mi to!""Ali znamo!" Već je gubio strpljenje što je loše i verovatno ne baš

mudro kad je Marija u pitanju, no nije mogao protiv toga. "Ti lažeš,mama! Pod pretpostavkom da je gospodin Šmits uopšte i bio ustanu...""Niti želim niti treba to ponovo da slušam, Niki!""Ali..."Podigla je ruku ućutkujući ga. "Šta god da se dogodilo i ko god da

je, iz bilo kog razloga, izvršio taj zločin, potpuno je nebitno. Mimoramo, po svaku cenu, da zaštitimo onog ko je naše krvi. To je,kao što znaš...""Važnije od svega?""Jeste! Jeste!" Oči su joj plamtele ljutnjom i još nečim nečim

opasnim, što je ukazivalo na gubitak samokontrole.

Nikolaj je naravno to već bio video ranije, ali, savladavši sopstvenikratkotrajan bes, samo je tužno pretresao glavom. "Ne, mama,grešiš. Naša je krv ista kao i krv svih ostalih.""Zašto si onda, moj hrabri mladi sine, toliko dugo živeo s tom laži?""Stoga što", odvratio je, "kad sam bio mlad, nisam znao za drugo, a

kad sam odrastao, to je već bilo preraslo u naviku koju nisam mogaoda prekinem. Nisam želeo da te povredim, mama, ni tebe ni ostale.Ponekad je, kad ceo život preživiš u obmani, bolje nastaviti tako. Alipostoji i trenutak, kao što je ovaj, kad je svrsishodnije prekinuti, zbogčega ti ovo i govorim."Pošao je da je uhvati za ruku, no ona ju je grubo izmakla."Kad

odemo kući...""Ne idemo mi kući, mama! I što više pripremaš sirotu Anju za taj

veliki dan, njoj je sve gore! Osim toga, svi mi ostali jesmo kod kuće.Čak i ako nas policija doživotno baci u zatvor, mi jesmo i oduveksmo bili kod kuće!""Ceo život si proživeo kao Rus!" Rekla je to prezrivo i podrugljivo.

"O Turcima znaš koliko i o marsovcima. Oblačiš se kao Rus, govoriškao Rus, razmišljaš kao Rus.""Otac mi je bio Turčin."Marija je izvila obrve i podrugljivo se osmehnula. "To je bio

nesrećan čin iz nužde. Da sam mogla, izbegla bih."O, da", brecnuo se glasom punim gorčine. "Znam sve o tome,

mama! Bio sam i sam uključen u tvoje napore da to ispraviš kakotreba, sećaš li se? Posledice toga upravo su nas i dovele ovamo gdesmo sad!""Ne, ne, to je bilo ispravno! I dalje stojim iza te odluke! Kao što sam

već rekla, razmotrila sam okolnosti... Previše sam nepromišljenogovorila o tom zastrašujućem ... zlobnom ..."Vrata sobe su se naglo otvorila i tresnula o zid. Marija i Nikolaj se

okrenuše da pogledaju. Visoka, mršava prilika ocrtavala se podsvetlom što je dopiralo iz hodnika. U levoj ruci joj je zaškripalo neštodugačko i lelujavo. U daljini, tri sprata ispod, zazvonio je telefon.Nikolaj je zagnjurio lice u šake i progovorio veoma strpljivo i

odmereno. "Šta ti je to?"Na trenutak je nastupila tišina, kao da se Nikolajeve reči nisu ni

čule ili su iščezle u prazno. Marija je iskosa pogledala pridošlicu,

nastojeći da kratko vidim očima prodre kroz mrak. "Je li to lanac?"Pogledala je Nikolaja. Lice mu je bilo bledo. "Nemoj mene da pitaš,

ja...""Lanac od bicikla."Bio je to bezizrazan jednoličan glas. Muški, ali bez snage. Ton je

bio dubok i pun, ali je izgovor bio potmuo i suv poput prazne koske.Nikolaj je progunđao sebi u bradu nešto što je samo on mogao da

čuje. Telefon je prestao da zvoni. Optužujuće je pogledao majku, alise obraćao prilici koja je stajala u vratima. "Onda idi i vrati ga upodrum.""Zar nećeš..." Jednoličan glas pretvorio se u cviljenje koje se naglo

prekinulo."Kasnije ću pogledati!" Od siline sopstvenog glasa, Nikolaju se

glava zaklimala na ramenima poput glave marionete. Odvratio jepogled od majke i zagledao se u mrak.Prilika u vratima se okrenula. Lanac je lako zvecnuo pri pokretu.

Daleko, u dnu stepenica, smejala se neka žena. Glas joj je zvučaotoplo i šaljivo, kao da je zadovoljna, čak ushićena.Nikolaj i Marija su sa zanimanjem slušali taj zvuk. Bio je

neuobičajen, naročito sad.Začuo se teški bat čizama niza stepenice. Premda jedva čujni, do

njih su i dalje dopirali zvuci lanca koji je zveckao i udarao ostepenišnu ogradu. Ako nastavi da udara, oštetiće boju na ogradi.Međutim, ni Marija ni Nikolaj nisu se pomerili niti su progovorili kakobi na to upozorili svog nedavnog posetioca. Oboje su znali kakvo bito bilo rasipanje snage. Preko nečeg je, naročito ako je neprijatno,najbolje preći. Ovo je bio takav slučaj, baš kao i njihov prethodnirazgovor.Nikolaj je uzdahnuo. "Sergej se danas neće popeti, mama, ne oseća

se baš najbolje."Ispreplela je prste, naslonila bradu na njih i nakašljala se.

"Nezgoda?""Ne, ne. Mislim..." Čuo je zvuk trčećeg koraka uz stepenice.

Uhvatio se za glavu i zgrčio se. "Blagi bože! Opet!""Šta?" Najpre nije ništa čula, no kad je i do nje dopro zvuk, klimnula

je glavom i duboko uzdahnula. "O!"

Sin ju je gledao kroz razmaknute prste i ogorčeno rekao: "Da,stvarno V, marna! Samo ti viči V!" Uvukao je glavu duboko međuramena i čekao. Majka mu je s mržnjom zurila u vrat.Koraci su postali glasniji. Uzbuđeno su odzvanjali po stepenicama

kao da su nestrpljivi da nekud stignu, da nekom nešto saopšte."Šta misliš, Niki? Još jedan predmet iz podruma? Još jedna

beskorisna tričarija?"Nikolajev glas se pretvorio u porugu. "Ne baš tako beskorisna,

mama."Znao je da ga je čula, ali ona je odlučila da se ne osvrće na njegove

reči. Često je to činila. Češće nego što je, po njegovom mišljenju,trebalo.Čuli su se trčeći koraci prema sobi i Natalija je, zadihana ali

uzbuđena, stala pred njih, dok joj se tanka pamučna suknja poputjedra zatalasala oko nogu.Starica i njen sin su se neznatno opustili. Devojka je delovala vedro

i srećno.Marija je posegnula za cigaretama ispod pokrivača. "Dakle?""O, bako, ujka Niki, ovo je..." Prišla je krevetu i sela na njega. Borila

se za vazduh, no istovremeno je vrlo očigledno želela nešto da imkaže. "Ovo je...""Hajde, onda!"Nikolaj se obrecnuo. "Zaboga, mama, pusti je da dođe do

vazduha!""Robert, on je..."Nikolas se namrštio. "Robert?""Onaj Natalijin dečko Englez kog je... znaš. Onaj što...""Navukao je policiju!" Izgovorila je to u žurbi, iako je bila bez daha,

nije mogla da se uzdrži. "Poslao je... poslao je pismo... to je...Slušajte, sad je sve u redu. Oni će misliti..."Nikolaju se duboko u mislima upalila upozoravajuća lampica.

"Pismo?"Natalija je prinela ruku grudima i duboko udahnula. "Da.""Kakvo pismo?"Devojka se osmehnula, ali ujak joj nije uzvratio osmeh. "Robert je

pisao policiji, anonimno, no predstavio se kao nacista koji poznaje ipodržava Rajnhoda Šmitsa. Pismo je puno nacističkih stavova i, eto,

rekao je policiji ko je tačno Šmits i pružio razlog zbog kog je otpustioujka Leonida, i nagoveštaj zašto ga je on možda i ubio. Ja sam mubila rekla sve što treba da zna i.."Je 1' on lud!" Nikolaj je osetio kako ga obavija tama i to mu se nije

svidelo. Kako će se sve ovo završiti?Natalija se nasmejala. "Nije, on je zaljubljen! Sve bi učinio za mene.

Sve.""Da li iko iole povezan s ovom porodicom ikad govori istinu?"

Nikolaj je ustao sa stolice, a zatim je prevrnuo na pod. "Da li?!"Glas njegove majke bio je nemilosrdan, upozoravajući. "Niki!"Pogledao je jednu pa drugu ženu. U glavi mu je tutnjalo i osetio je

kako ga gorke suze besa peku u očima. "Kopate nam jamu, svi vi!Ako ne prestanete, svi ćemo završiti u njoj! Zar ne vidite?" Upro jedugačak, drhtav prst u Mariju. "A ti to možeš da zaustaviš, mama!Policija bi mogla da bude ovde u roku od pet minuta."I da mi uništi poslednju mogućnost! Zašto bih ja.Viknuo je na nju. "Mama, kad stigneš kući, strpaće te u punu sobu i,

ako budeš imala sreće, baciće ključ!" Okrenuo se prema devojci."Natalija, naređujem ti..."Marija je smogla prilično snage za jednu staricu da ga pogodi

posred lica drvenom tabakerom. Udarac nije bio samo munjevit ibolan, već mu je i odrao kožu ispod oka. Crvene suze polako su mukapale niz obraz. Nikolaj je prineo licu drhtavu ruku i dotakao krv štoje tekla. Umazao je vrhove prstiju i krv mu se staložila i skorela okonoktiju.Kad ih je ponovo pogledao, dve žene su mu izgledale kao veštice,

osmehivale su se uživajući u njegovoj slabosti. Matrijarhat. Uprkossvemu, njegova porodica je uvek bila takva. Čak su i stare priče bilepune onoga što su učinile supruge i majke. Sveta, presveta majka.Često se pitao zašto jednostavno nisu kastrirale svoje muškarcenakon što su izrodile dovoljno dece. Sva moć koja se tradicionalnopripisivala muškarcima očigledno je pripadala njima.Marija je pripalila cigaretu čiji joj je žar obojio usplamtele oči u žuto.

"Sad možeš da ideš, Niki. S Natalijom ću razgovarati nasamo."Bez izvinjenja, bez najmanjeg plamička brige u pogledu. Međutim,

to zapravo i nije bilo iznenađujuće. Postoje, uvek su postojaledevojke, žene...

"Izlazi, Niki."Načinivši četiri duga koraka, izašao je iz sobe. Nije pokušao da

zaustavi krvarenje iz posekotine. Dok je prolazio pored tih veštica,krv mu se slila niz lice, u okovratnik fine crvene tunike. To mu jeodgovaralo. Želeo je da se tako dogodi zato što je znao da će nekona kraju morati da je opere. Anja ili Natalija, svejedno koja.Kad se uputio niz stepenice, začuo je ženski smeh. Obe je, i

Nataliju i Mariju, odlikovao prostački smeh. Jedno je kako su se njihdve predstavljale, ali smejale su se kao ulične mačke. Uostalom,jedna i jeste ulična mačka. Pomislio je na gospodina Roberta, kakogod da se zove, i na njegovo pismo. Žalio ga je gotovo isto onolikokoliko je žalio sebe.Kuhinja nije bila čista, ali budući da je jedina prostorija u kući u kojoj

deca trenutno nisu harala, bila je idealno mesto gde je Ikmen uveoSulejmana kad je mladić konačno stigao. Bilo mu je svejedno štoFatma nije imala vremena da je počisti.Pošto je prethodno poslužio svog gosta čašom čaja, upitao ga za

zdravlje i smestio ga, Ikmen je počeo."Dakle, Sulejmane", rekao je, "pratio si gospodina Kornelijusa kroz

Uškudar, video si ga kako šalje pismo i šta je bilo potom?"Sulejman je otpio mali gutljaj iz čaše i spustio je na sto. "Potom sam

morao da odlučim da li ću ga pratiti kud god da dalje krene ili dačekam da naiđe poštar.""I onda?""I onda sam uradio i jedno i drugo. Ili, tačnije, dao sam uputstva

lokalnom pozorniku da čeka u blizini da se pojavi poštar i da mikasnije radiom javi šta je otkrio. Onda sam pratio Kornelijusa, koji sedo noći vratio u svoj stan."Ikmen se osmehnuo. Dobro je naučio tog namirisanog momka iz

više klase. "I šta je, dakle, pozornik otkrio?"Ovog puta se Sulejman osmehnuo. U sandučetu je bilo pet pošiljki,

uključujući i dve razglednice. Dva pisma upućena su nekome naistok, a treće" zastao je, kako se Ikmenu učinilo, samo zbogdramskog efekta "treće je, pisaćom mašinom, adresovano nastanicu, na vas.""Na mene?" Ikmen se namrštio. "Zašto na mene?"

"Nemam pojma, ali pretpostavljam da će sve biti razjašnjeno kadpismo stigne."Ikmen je uzdahnuo. "I kažeš da je proveo mnogo vremena oko

Šeker tekstila?""Jeste, pošto ga je našao. Kao da nije ni znao ime fabrike.

Razgovarao sam s nekolicinom ljudi kojima je prišao da se raspita isve ih je pitao za neodređenu tekstilnu fabriku."Ikmen je prodrmao glavom kao da pokušava da protrese nešto što

je unutra zagubio. "Sve je to vrlo čudno. Hoću da kažem, još nemogu da vidim nikakvu stvarnu vezu između Kornelijusa i Šmitsa. Alida stoji tako dugo pred fabrikom... U svakom slučaju, nije otišao dase vidi sa Šinilsom ili jeste, a onda... Međutim, to pismo, za mene, izUškudara...""Saznaćemo više", rekao je Sulejman, "kad sutra stigne pismo."Ikmen se natmurio. "Šteta što ga pozornik nije tamo uzeo!""Gospodine", Sulejman je odgovorio nacerivši se, "znate, kao što i

ja znam, da nije imao pravo da to učini."Ikmen ga je namrgođeno pogledao. Sulejmanova ropska odanost

"ispravnoj proceduri" ponekad je zaista razdražujuća.Primetivši njegov izraz lica i tačno znajući šta to znači, Sulejman je

brzo promenio temu. "Onda, kako ste prošli na univerzitetu,gospodine?"Ikmen je pripalio cigaretu i pošto je izbacio dim, bacio se na

objašnjavanje. "Profesor Mazmulijan vrlo dobro zna za Šmitsa.Zapravo ga je intervjuisao šezdesetih godina.""O?""Jeste, za svoju knjigu iz 1968. godine, Turska i Nemačka: Usiljeni

brak. Premda se uglavnom bavi savezom s Nemačkom u ratu od1914. do 1918. godine, na kraju postoji poglavlje posvećenonacističkim aktivnostima u Turskoj tokom sukoba od 1939. do 1945.godine. Sadrži navode Šmitsovih reči i još nekih njemu sličnih.Očigledno je bio vrlo ponosan što je otpustio sve svoje radnikeJevreje. Osim toga bar je tako bilo 1968. godine nije izrazio ninajmanje kajanje u vezi s tim.""Dakle, sasvim je izvesno da nas je lagao prilikom razgovora.""O, da." Ikmen se nakašljao zbog guste, jutarnje sluzi u grlu. "A ja,

kao prvo, ne vidim za to nikakav drugi razlog osim da je upleten u

Mejerov slučaj, je li tako?""Jeste. Premda...""Da?""Pa, gospodine, samo mislim da se ta teza o Šmitsovom

antisemitizmu teško može održati ako on i Mejer nisu bili u kontaktuod 1940. godine.""Ali oni jesu bili u kontaktu, zar ne? Mejer je morao imati još

prijatelja. Zašto bi uzalud beležio podatke o ono malo njih što su mupreostali."Sulejman je klimnuo glavom. "Jeste, ali ne mogu se oteti utisku da

bi, u slučaju da je Šmits umešan, tu bilo još nečeg osim čistogantisemitizma. Kao da je Mejer znao nešto o Šmitsu, nešto skorijegdatuma i...""O, da. Mislim da je to sasvim moguće i da, takođe, objašnjava sav

onaj novac koji je Mejer izgleda imao.""Da."Nekoliko trenutaka potom njih dvojica su sedeli ćuteći kao da svaki

za sebe pokušava da shvati i proceni ono što su upravo razmotrili.Na prvi pogled, činilo se da Šmits kopa sebi veoma duboku i opasnujamu i u očima policije i, neobjašnjivo, zahvaljujući RobertuKornelijusu.Kad je Ikmen napokon ponovo progovorio, odlučio je kako da

nastavi. "Mislim da bi sutra u neko vreme trebalo još jednom daposetimo gospodina Šmitsa ili, još bolje, ti bi trebalo da ga posetiš.""Ja?""Jeste.""Zašto?""Zato što mislim da sad treba da suočimo Šmitsa sa svim ovim.

Zato što mislim da ti je potrebna praksa i zato što", Ikmen je pripalionovu cigaretu žarom one koja je dogorevala, "ja imam još jedansastanak na univerzitetu, sutra u vreme ručka.""Ponovo ćete se sresti s profesorom?""Neću." Osmehnuo se. "Ne, ići ću s doktorom Ikmenom u Odsek

evropske istorije u biblioteci.""Doktor Ikmen je."Moj otac, jeste, mada bi me kad bi čuo da govorim o njemu kao o

doktoru verovatno udario. Timur kaže da samo nesigurni ljudi koriste

titule, zbog čega je, naravno, on Timur a ne otac u slučaju da tezanima."Sulejman se osmehnuo. Iako je površno poznavao starca, to mu je

zvučalo istinito. "Dakle, mogu li da pitam zašto onda idete ubiblioteku?""Da nađem ime ili imena, ako je moguće. Uz Timurovu pomoć,

videću šta mogu da nađem u savremenim ruskim udžbenicima oRevoluciji.""To će vas, nagađam, odvesti do Mejerove umešanosti u

Revoluciju?""Upravo tako. A na osnovu onog što mi je doktor Sarkisijan rekao,

čini se da je Mejerova umešanost u boljševička ubijanja bilazvanične prirode.""Šta hoćete da kažete?""Doktor Sarkisijan je otkrio neke stare povrede, ili bolje reći ožiljke,

na Mejerovoj desnoj ruci i šaci koje, po mišljenju doktora Ismaila izbalističkog odeljenja, možda ukazuju na to da je Mejer pripadaostreljačkom vodu.""Nije valjda?""Doduše", nastavio je Ikmen, "ne znam kako je on došao do tog

zaključka, ali mislim da je to pravac istrage koji treba slediti.Boljševici su od samog početka nastojali da zabeleže sve što sedogađalo i ako uspemo da otkrijemo koga je Mejer streljao, moždaćemo moći da zaključimo nešto i o njegovoj smrti."Sulejman je delovao sumnjičavo. "I dalje mislite da taj davni zločin

može imati nekog značaja?""Da, mislim. Način na koji je ubijen toliko je nelogičan i nastran da

mogu samo da verujem kako je neko time poslao poruku. Mejer jebio tako star da bi u sekundi bio gotov da je preklan ili zadavljen.Čemu onda kiselina i zašto kukasti krst nacrtan njegovom krvlju?""O, ali kukasti krst svakako ukazuje.Ikmen je podigao prst kao da ga upozorava. "Ne nužno, Sulejmane.

Simboli poput kukastog krsta mnogo su stariji nego što misliš. Neznam ništa o njegovom poreklu, ali kukasti krst možda znači jošnešto osim pogledajte me, ja sam nacista'. A tako posmatrano, načini motiv Mejerove smrti može da dobije sasvim drugačije značenje.""Da, jeste, pretpostavljam da je tako, ali...."

"Ali, misliš ti, kako se to sad uklapa u odnos između Šmitsa iKornelijusa?"Sulejman je uzdahnuo. "Morate priznati da postoje neki dokazi koji

ih obojicu, na različit način, povezuju s Mejerom."Ikmen se osmehnuo. "Ne zaboravi, takođe, i gospođu Mariju

Guldžu. Da te podsetim, ona ga je poznavala za vreme Revolucije i,uprkos poricanju, postoji mogućnost da je bila svedok Mejerovogdavnog zločina. Kad bih mogao da otkrijem šta je to bilo, ponovo bihse suočio s njom. Ime na koje su naši prijatelji Guldžuovi prijavilitelefonski broj možda je staričino devojačko prezime i to verovatnoima nekog značaja.""Ipak ne znači da je ona ubila Mejera, zar ne?""Da, ne znači. Ali samo zato što je Šmits nacista i što je Kornelijus

bio u blizini stana, a poznaje i Nataliju Guldžu, takođe ne znači da suoni ubice."Sulejman iskosa pogleda svog šefa i pognu glavu duboko

uzdahnuvši. "Uprkos svim nagomilanim dokazima i dalje nismostvarno napredovali, je li tako?""O! jesmo", vedro reče Ikmen. "Ako na slučaj gledaš kao na

razbijeno ogledalo, shvatićeš šta govorim.""Razbijeno ogledalo?""Jeste. Kad je Mejer umro, ogledalo se razbilo i delići su se raspršili

na različite strane. Mi smo sve vreme skupljali te komadiće. Uverensam da ih sad imamo sve ili bar gotovo sve. Ostaje, međutim,problem kako ćemo, ne znajući im ni oblik ni veličinu, sve te delićesastaviti da ponovo postanu ogledalo.""O."Ikmen je ustao i, obilazeći Sulejmanovu stolicu kako bi došao do

rešoa, zapravo do čajnika na rešou, potapšao je mladića po ramenu."Posmatraj to kao izazov, Sulejmane. Neki ljudi bi ubili za mogućnostda rade posao koji predstavlja izazov."

Petnaesto poglavljeOdabir odeće koju će obući kad je dobro raspoložena teži je nego

doneti tu odluku kad se oseća loše. Jedina mogućnost koju ostavljapotištenost jeste crno. Ne mnogo crnog, samo poneki detalj. Zaspokojnih, uravnoteženih dana se pokrivala; samo je u krajnostimaizazivala opasnost. Ali od jutros je vedrijeg duha, što zahteva crvenu.Crna suknja i bluza koje je u subotu uveče imala na sebi u parkuJildiz buljile su u nju, ali ona nije obraćala pažnju. Natalija obično nijedugo razmišljala o proteklim pobedama iako je to bila prilično grešnamala međuizvedba. Osmehnula se. Jedan mladi vojnik imaće bar očemu da razmišlja neko vreme. Kako je glup muški ponos! Pitala sekako li je izvrnuo priču dok ju je prepričavao prijateljima. Pitala sekoliko li ga je povredila makar mentalno i nadala se da je uspela udovoljnoj meri.Bilo je, naravno, šteta što je otkazala sastanak sa srebrnarom, ali

događaji u parku Jildiz pružili su joj mnogo više zadovoljstva. Kolikogod da je srebrnar možda dobar, svakako nije ravan njenomnepoznatom vojniku. Šta bi on mogao da joj stavi u usta narukvicu?Drugi put će se uhvatiti u koštac s njim i s njegovim đinđuvama, kadse bude osećala manje seksi a više voljna da stekne neštomaterijalno.Izvukla je iz ormana vrlo kratku crvenu haljinu od likre i prislonila je

uz golo telo. Izazovna je; sigurno će privlačiti poglede. Trebalo bi.Obukla je bele svilene gaćice i navukla haljinu preko glave. Kosa jojje zapucketala od elektriciteta.Gledajući unazad, bila je u pravu što je svih ovih turobnih meseci

zavlačila Roberta. Stalan dečko, ako je zaluđen, predstavljaprednost. Učiniće sve da je zadrži. Njegova pseća odanost ju je,naravno, izuzetno razdraživala, ali je bila i korisna. Sad radi za njenodobro štiteći je. To je dobro. I to će uspeti. Policija već napola sumnjada ubistvo starog Leonida ima rasni motiv. To su zapravo i rekliRobertu. Čak i ako ih pismo odvede do njega, ona nema ništa s tim.Za Roberta to, međutim, neće biti dobro. Što nije naročito važno.Natalija je sela ispred toaletnog stočića i utrljala tečni puder u lice.

Bila je zadovoljna onim što je videla u ogledalu, čak i pre nego što je

nanela debeo sloj šminke koju je mnogo volela. Doduše, to nije bilolepo lice. Više je bilo gladno, seksualno. Ali, ko želi da bude fin.Njena majka i ujka Niki su bili fini. Njen ujak nije odobravao to što

ona koristi Roberta Kornelijusa. To je, rekao je, opasno, a njenamajka je čak upotrebila reč 'surovo'. Njena majka misli da je Robertzaljubljen u nju, kao da to nešto menja. Anja je postala nervozna.Ona je želela da sve bude kako treba da bi što pre mogli da odu, bezkrajeva koji bi se vukli za njima. Natalija je pomislila kako njenamajka sedi ispred svog ogledala i priča sama sa sobom, i pripala jojje muka. Njena baka je, naravno, razumela ali, ona je morala darazume. I sama je u prošlosti ponešto učinila kako bi se izvukla.Baka zna da svako i sve ima svoju cenu. Ništa nije tako dragocenoda ne bi moglo da bude kupljeno na ovaj ili onaj način.Natalija je uokvirila oči crnim krejonom. Krupne, širom otvorene oči

uzbuđuju većinu muškaraca, deluju tako nevino. Baka je oduveksmatrala da su je spasile njene krupne plave oči. I pre toga je bioopčinjen njima, ali razrogačene od straha, mora da su bileočaravajuće. Opet glupa muška ranjivost. Čak i muškarci s oružjemnaročito muškarci s oružjem.Nanela je malo crne maškare na guste trepavice, a zatim namazala

usne ružom. Svoje pune, mesnate usne. Natalija se osmehnula usebi. Osećala je da ima sreće. Posao će danas ići dobro; siroti, glupiRobert pobrinuo se za policiju tako da će uskoro moći da ga seoslobodi, što je sjajno. Život je lep. "Dobro." Ikmen je seo i vrlo ozbiljno pogledao Sulejmana preko

vrha svoje kule od dokumenata. "Šta ćeš reći starom Šmitsu?""Suočiću ga s činjenicom da postoje dokumentovani dokazi koji

nesumnjivo potvrđuju da je bio nacista i da je odgovoran zaotpuštanje jevrejskih radnika."Ikmen je proučavao malu hrpu pošte na svom stolu, uzeo je jedan

koverat, pogledao ga i bacio ga pravo u korpu. "Ipak, moraš bitioprezan", rekao je. "Ako ga stvarno pritisneš, može da dobije srčaniudar.""Biću kakav jesam", rekao je Sulejman savršeno ozbiljno,

"kontrolisan i učtiv."

"Dobro." Ikmen je otvorio drugu kovertu pre nego što je njen sadržajbacio u korpu. Treće pismo je, međutim, bilo nešto sasvim drugo."Vidi, vidi", rekao je, "nek niko više ne kaže da turska pošta nijedelotvoran, dobro organizovan mehanizam."Sulejman ga je pogledao."Gospodine?""Mislim da sam upravo dobio malu poruku od Roberta Kornelijusa.""O!" Zanemarivši uobičajenu pristojnost vezanu za ličnu poštu

drugih, Sulejman je ustao i brzim korakom obišao Ikmenov sto. "Pa,otvorite ga onda!"Ikmen ga je prostrelio pogledom."Ovaj, molim vas, gospodine."Ikmen je skliznuo prstom ispod zalepljenog jezička i izvukao parče

papira koje su obojica istovremeno pročitali. Kad su završili,pogledali su se s podjednako upitnim izrazom lica."Imam osećaj, Sulejmane", rekao je Ikmen kad je konačno potpuno

shvatio sve što je pročitao u pismu, "da je naš gospodin Kornelijuspomalo izgubio kompas.""Jeste."Upravo u tom trenu vrata su se širom otvorila i ušao je komesar

Ardič, vrlo crven u licu. Kao i obično, prešao je na temu bez ikakvihuvodnih izraza učtivosti. "Dakle, Ikmene", prasnuo je, "kako ide saslučajem tog Mejera?"Kao odgovor na ulazak svog pretpostavljanog, obojica su ustali.

Ikmen i Sulejman su pogledali jedan drugog, a zatim pismo uIkmenovoj ruci."A..."Ardič je, prateći njihov pogled, uperio svoju debelu havana u pismo.

"Šta to imate tu?""A..."Besan zbog izostalog odgovora, Ardič im je prišao i zgrabio pismo

iz Ikmenovih prstiju. "Šta je ovo?""To je pismo od nekog", odvratio je Ikmen, "ko očigledno ne

razmišlja dovoljno jasno, gospodine."Ardič je sasvim zanemario ono što je upravo čuo i polako je,

pomičući usne, pročitao pismo u sebi. Kad je ovaj stigao do kraja,Ikmen je šapnuo Sulejmanu: "Imam vrlo loš osećaj u vezi s ovim."

Ardič ih je pogledao kad je završio i neuobičajeno za njega -osmehivao se. "Ovde, dakle, imamo potpuno očaravajućeinformacije o našem čoveku Šmitsu!""Uz dužno poštovanje, gospodine...", počeo je Ikmen."Da?" Ardič je mahao pismom prema njemu kao oružjem. "Šta je,

Ikmene? U čemu je sad problem?""Uz dužno poštovanje, gospodine, znamo ko je napisao to pismo i

on nije Šmitsov pomagač.""Nije?" Ponovo je kratko pogledao pismo i slegnuo ramenima.

"Pa?""Pošiljalac je Englez, gospodine Englez koji je bio u blizini mesta

zločina u...""Zanimljivo! Nastavite, Ikmene, sviđa mi se ovo!""Dakle, gospodine, koliko nam je poznato, ovaj čovek nije ni u

kakvoj vezi sa Šmitsom, mada prihvatam mogućnost da je verovatnootkrio ili čuo nešto o njemu. Hoću da kažem, sad znamo da je istinada je Šmits otpustio jevrejske radnike...""Da." Ardič se ponovo smrkao. "A ja sam vam pre izvesnog

vremena rekao da reagujete na to!"Ikmen je pogledao u pod. "Jeste. Dakle. Bilo kako bilo, izuzetno

pažljivo ćemo razmotriti sve što se tiče ovog slučaja. Moguće je dasu se Mejer i Šmits sukobili oko žene, ali to je nov podatak i.."Da?""Čujte, gospodine", nastavio je Ikmen, "tragali smo za opipljivijim

vezama između Šmitsa i Mejera nego što je odnos radnika iposlodavca, već neko vreme se time bavimo i još malo pažljivog..Ardič je, uobičajeno, opasno promumlao sebi u bradu: "Da sam na

vašem mestu, Ikmene, bio bih prosto zahvalan što je ovo iskrsnulo inek ide do đavola šta je ko s kim radio i zašto.""Da, ali..."Ardič je iznenada i vrlo naprasno izgubio strpljenje. "Ništa me to ne

zanima! Hoću Šmitsa ovde i hoću ga ovde danas je 1' vam jasno?""Jeste, gospodine. Sulejman je u stvari upravo krenuo...""Ovde, Ikmene, danas! Jesam li bio jasan?""Jeste, gospodine, potpuno."Ardič je bacio pismo na Ikmenov sto. "I tog Engleza!""Da, gospodine."

"I", ponovo je zamahnuo cigaretom kroz vazduh, ovog puta premaIkmenovom licu, "i sledeći put ne pokušavajte da sakrijete dokaze odmene! Možete da radite na svojim šašavim malim teorijama koje ste,bez sumnje, izgradili u slobodno vreme. Ali kad ste ovde, moji ste, jel' jasno?""Jeste, gospodine.""Dobro."Zatim se okrenuo na petama, veoma hitro za tako krupnog čoveka,

i odmarširao niz hodnik. Kad je pod konačno prestao da podrhtava,Ikmen se okrenuo Sulejmanu. "Jedino zbog čega je Kornelijusmogao napisati ovo pismo jeste namera da zaštiti sebe."Sulejman je načas delovao zbunjeno. Ikmen kao da je prenebregao

činjenicu da je Ardič ikad bio u sobi. "A?""Međutim, odakle svi ti detalji, ako su tačni, i ko ga je zaista

snabdeo njima...?""Osim ako to nije devojka, Natalija Guldžu. Uostalom, njena

porodica poznaje Šmitsa.""Tačno. I činjenica je da je Marija Guldžu vrlo navaljivala da se

pozabavimo Šmitsovim slučajem. Ipak, učiniti to preko Kornelijusana tako čudan i bledunjav način... Hoću da kažem, ne mogu dazamislim zašto bi nam Šmitsov istomišljenik u osnovi isporučioŠmitsa na ovakav način. Jedino što mi pada na pamet jeste da jeKornelijus bio van sebe, na drogama ili nečem sličnom, kad je ovonapisao." Kratko je uzdahnuo, kao da se predaje. "O, ne znam.Pretpostavljam da je bolje da odeš i dovedeš ovamo starog Šmitsa.""Da." Sulejman se ponovo vratio za svoj sto. "Šta ćemo s

Kornelijusom?"Ikmen je pripalio cigaretu, a zatim je polako spustio bradu među

šake. "Zasad ćemo ga pratiti. Ardič može da se nosi ako misli da ćuga dovući ovamo pre nego što ga stvarno uhvatim na delu. Pustimoga nek se neko vreme pita šta se dogodilo s njegovim pismom i, ustanju u kakvom je, mogao bi u svakom slučaju da nam ispriča onošto želimo da znamo.""Mislite?""Mora da sad grize nokte. Znam da bih ja to radio da sam na

njegovom mestu. Dobro", ustao je i posegnuo u džep za ključevima

od kola, "ti idi i zadrži Šmitsa nekoliko sati dok ja budem uuniverzitetskoj biblioteci.""O, ipak ćete ići tamo? Ja..."Ikmen je vidljivo splasnuo pred tim očiglednim pomanjkanjem

razumevanja sa Sulejmanove strane. "Radim samo pedeset postoonoga što Ardič hoće, Sulejmane. Znaš da je tako! Mogu odavde daobezbedim čoveka koji će pratiti Kornelijusa, a zatim izlazim - što bi itebi bilo bolje ako ne želiš da upadneš u nevolje."Robert je ušetao u zbornicu baš na vreme da prisustvuje početku

proslave. Isprva je bio potpuno zbunjen. Boce vina i čaše umestošolja s kafom, crvene i zlatne trake vise s tavanice, smeh, zapravoistinski, doboga iskren smeh. Šta se, do đavola, dešava? I zašto?Šta god da se događa, niko se nije potrudio njega da obavesti.Rouzmari mu je prilazila zanoseći se, noseći bocu jeftinog belog

vina i čašu. Na sebi je imala svetlu haljinu s cvetnim dezenom isuknjom u pun krug. Bila je veoma lepa, ali Robert je čak i krozizmaglicu potištenosti shvatio da je Rouzmari najmanje dvadesetgodina prestara za tu haljinu."Hoćeš li da nazdraviš bebi, Bobe?""Šta?"Zbunjeno ga je pogledala. "Diter i Hande. Dobili su malog dečaka,

Burguza.""A?""Rođen u Nemačkoj bolnici, sinoć u osam." Zagledala mu se

duboko u oči i nakrivila glavu u stranu. "Nisi ovde, Bobe, zar ne?"Pokazao je neodređeno prema hodniku. "Držao sam čas

konverzacije...""Hoćeš li da uzmeš čašu stonog ili nećeš?" Njegova neodlučnost ju

je razdraživala. Svet sa svojim bebama, slavljima i tugovanjima išaoje napred, ali bez njega. On se negde upleo poput ribe u mrežu, nislobodan ni zaista zarobljen.Rouzmari je iznenada potpuno izgubila strpljenje pred njegovim

bezizraznim licem i prišla je sledećem pridošlici. Jusuf - visok,tamnoput dvadesetpetogodišnjak, Turčin. Kad su mu zajedno prišli,Robert je čuo kako se Rouzmari kikoće poput devojčurka. Jusuf jebio baš njen tip.

Robert se odvukao do ugla sobe u kom je bio televizor i pripalio jecigaretu. Gust dim osušio mu je usta i izazvao mu gađenje. Znao jeda mu dah smrdi. Morao je nešto da pojede, bilo šta. Samo kad mustomak ne bi bio poput osušenog oraha! Natalija je bila zadovoljnakad joj je rekao šta je uradio. Sad kad je skinuo tu brigu s vrata,svakako će prestati da ga tišti i mučnina će nestati.Ali znao je da neće. Umešani su i ostali, a ne samo Natalija. Vrlo

usredsređeno je pokušavao da se seti da li je i u jednom trenutkudotakao papir prstima, ali nije mogao. Zavukao je ruku u džep da biosetio sigurnost maramice. Ostavio ju je kod kuće. Besanu subotnjunoć smenio je nedeljni isprekidan, neugodan dremež. Dremao jeisprekidano, javljale su mu se slike skučenih, prljavih zatvorskihćelija sa zemljanim podovima. Stopala su mu bila čvrsto vezana ipodignuta iznad glave, a neki mladić u policijskoj uniformi, go dopasa, mahao je teškom batinom. "Pomaganje u istrazi."Ali nije! Robert je pogledao u svoja stopala i trudio se da se ne

oseća posramljenim. Svako bi na njegovom mestu učinio ono što jeon uradio! To je ljubav, to je prosto tako!Gledao je osmehnuta lica oko sebe. Normalne, srećne ljude. Ljude

koji rade svoj posao na najbolji, način dozvoljavajući sebi da uživajuu srećnim trenucima, ne brinući o budućnosti. Ljudi koji se opijaju udruštvu, a ne u osami.Diter se, naravno, napio do besvesti. Dobro, žena mu je tek rodila

bebu, imao je pravo. Robert se setio Diterove žene Turkinje, Hande.Bila je lepa, mila devojka, ona i Diter su bili zajedno bez nepotrebnihproblema. Možda je greška u njemu, Robertu. Možda je njegovbritanski mentalitet izvor teškoća? Možda je zapravo Natalijarazumna?Rouzmari je prišla s tim otužno slatkim Jusufom, tim

administrativnim asistentom. S tim tipom koji je žigolo s punimradnim vremenom!"Možda bi mogao da ga opustiš i nateraš ga da nešto popije", rekla

je pokazujući glavom prema Robertu. "Mislim da bi trebalo nešto dapopije, zar ne?"Jusuf se osmehnuo pokazujući dovoljno zuba za ceo puk vojske.

Robert se zgrčio. "Bobe! Zašto ne slaviš?"

Robert je slegnuo ramenima jedva se osmehnuvši. "Mali problemisa stomakom, zapravo.""O!" Jusufu je iščezao osmeh s lica. Robert je smatrao da je to

šteta. Osmeh kao da je zauzimao polovinu lica tog mladića."Ali, Roberte, tursko vino je veoma dobro za stomak!"Rouzmari je obavila ruke oko mladićeve maljave mišice. "Smatram

da je, opšte uzev, sve tursko dobro za telo."Razmenili su saučesnički pogled. Robertu je odjednom prekipelo.

Rouzmari je dovoljno stara da bude Jusufu majka, za ime božje! Amladić je u svakom slučaju samo žigolo!"O, molim te!", shvatio je da joj se obraća. "Molim te!"Rouzmari se namrštila. "Šta se događa? Šta je bilo?"Kao da je smišljao scenario. Nije želeo da napravi scenu, ali znao je

da mora. Reči su mu već bile spremne u glavi."Za boga miloga, Rouzmari, možeš majka da mu budeš! Zaboga,

ženo, šta to radiš?""Šta?" Glas joj je bio miran i tih; bilo je očigledno da ne želi da viče.

Ton joj je međutim bio opasan, a pogled prodoran."Rouzmari, to je gotovo prostituisanje! Hraniš ga, pomalo ga

izvodiš, pereš mu smrdljive čarape nekoliko meseci, a on tepovremeno tuca! Verovatno kod kuće ima u rezervi nekuosamnaestogodišnju Dankinju! Žao mi je, ali...""Šta je rekao, Rouzmari?""Rekao sam...""Mislim da si dovoljno rekao!" Sad je ona podigla glas. Više je nije

bilo briga ko će da je čuje. Lice joj je postalo karmin-crveno. "Samozato što je tvoj ljubavni život potpuna propast! Verovatno si i ti bednigubitnik! Kako se usuđuješ! Kako se usuđuješ da kritikuješ mene imoj način života!"Nije shvatila niti je nameravala da shvati."Ali, Rouzmari, ponovo ćeš biti povređena, znaš da hoćeš!"Počeo je i da viče, čuo je samog sebe.Prisutni su počeli da okreću glave. Neki su zastali usred dolivanja

pića. Oni kojima je dosadno naravno da uživaju u dobroj svađi."Ne mogu da verujem!" Rouzmari je protresla glavom, plave lokne

su poskakivale po Jusufovom ramenu. "Ne znam šta je s tobom uposlednje vreme, kao da si..

"Rouzmari, ja..." Dodirnuo je lice umrljanim drhtavim rukama.Osećao se loše. To što je izgovorio bilo je grozno, surovo."Samo se pogledaj! Raspadaš se!" Napravila je zgađenu grimasu i

povukla se. "Uvek si bio čudan, ali ne razgovaraš, izgledaš kao dane spavaš, juče se nisi obrijao. Bog mi je svedok da sam pokušalada ti pomognem, ali sasvim iskreno, mislim da nisi vredan toga!"Gledao je Rouzmarino povređeno sredovečno lice i pitao se: zašto?Zašto je to rekao? Nije smeo to da uradi! Kao i u celoj zavrzlami stim sramnim pismom, imao je drugu mogućnost. Robert je shvatio daje možda u oba slučaja postupio pogrešno. Pokušavajući da učininajbolje za nekog, možda, ponekad jednostavno..."Radiću ono što hoću i kad hoću!" Besno je protresla glavom. "Da

se nisi usudio da mi govoriš kako da živim, Roberte Kornelijuse! I dase nisi usudio da mi ponovo dođeš u stan cvileći o svojim bračnimmaštarijama! To je jadno! Ti si jadan!"Okrenula se i vratila na sredinu sobe. Povukla je za sobom

zbunjenog Jusufa.Nekoliko mučnih trenutaka docnije zabava je ponovo oživela, a

Robert je ostao sam. U redu, uradio je to, i šta sad? Glasovi okonjega su se pojačali i osećao se gotovo izolovanim. To ga je bolelo.Napravio je budalu od sebe. Sad će svi misliti da je ljubomoran naRouzmari, no da li je to loše? Valjda ima nekog smisla u rečima kojeje izgovorio? Ima! Život mu se menja i nema mu povratka. Osmehujese, ali ne od sreće. Naravno! Rouzmari treba da bude povređena.Nužno je da se udalji od njega. Mora da bude tako s ljudima o kojimabrine. Misli mu je ovlaš dotakla Natalijina slika. Namrštio se.Rajnold Šmits je s loše prekrivnim gađenjem posmatrao novo

okruženje. Istini za volju, malo se čime mogao oduševiti u vrelojmusavoj maloj sobi. Okrečena mutnim tonovima zelene i smeđe kojaje, izgleda, karakteristična za mnoge javne ustanove, policijska sobabroj pet, za saslušanje, teško da je mirno i opuštajuće mesto. Što jejoš neprijatnije, Šmits je primetio sitnice koje redovni korisnici ovogmesta obično zanemare: stara limenka koja je služila kao pepeljaranije bila ispražnjena od odlaska poslednjeg osumnjičenog; mladipozornik koji je stražario na vratima imao je vrlo ružne bubuljice.Pošto je bespotrebno kratko petljao s gotovo neupotrebljivim malim

ventilatorom na sredini stola, mladi narednik Sulejman seo je preko

puta njega i osmehnuo se. Zatim je pritisnuo dugme na glomaznom,zastarelom magnetofonu pored sebe i izgovorio nekolikonerazgovetnih reči pre nego što mu se obratio."Možete li, molim vas, gospodine, za zapisnik, da kažete, svoje

puno ime, godine i zanimanje?"Šmits je najpre klimnuo glavom a onda je nastavio, strogog i

napetog izraza lica. "Ime mi je Rajnold Šmits, imam devedesetgodina i posedujem nekoliko velikih kompanija za trgovinu tekstilom,ugljem i belom tehnikom."Sulejman je klimanjem glave propratio njegovu izjavu. "Hvala vam,

gospodine. Onda, pre nego što vam postavim sledeća pitanja,moram vas obavestiti da sad imamo informaciju koja potvrđuje vašunekadašnju privrženost nacističkim načelima, kao i postupkezasnovane na njima, što uključuje i otpuštanje nekoliko jevrejskihradnika iz vaše službe, početkom četrdesetih godina. Da li razumetešta sam vam rekao?"Mogao je da pretpostavi. Zaista, verovatno je već podsvesno znao

da će to u određenom trenutku izbiti na videlo. Stoga nije pokazao ninajmanje iznenađenje kad je čuo tu informaciju. "Da", jednostavno jeodgovorio, "razumem.""Dobro." Sulejman je nakratko zastao, valjda zato što ga je kako se

Šmitsu učinilo dok je sređivao sopstvene misli izostanak šoka istraha ispitanika potpuno izbacio iz ravnoteže. "U svetlu ovog štosam upravo rekao, gospodine Šmitse, zašto ste za vreme našegprvog razgovora s vama tvrdili da vam to nije poznato?""Zato što ste tražili da se prisetim perioda u svom životu koji bih

radije zaboravio. Ako sam bio sklon takvom ponašanju, mogli stesasvim pogrešno da me povežete s trenutnim događajima.""A ipak, gospodine, verujem da ne grešim ako kažem da jeste

poznavali i otpustili iz službe Leonida Mejera?"Šmits je duboko udahnuo i, za vreme pauze između udisaja i

izdisaja, doneo odluku za koju se nadao da je ispravna. "Da,naredniče, jesam."Premda je blago skrenuo pogled, u mladićevim očima blesnuo je

sjaj male pobede. Šmits se odjednom osećao loše. "Mogu li dadobijem čašu vode?", jedva je izustio iz mršavog grla.

Narednik je dao znak glavom pozorniku, koji je otišao do česme uhodniku, a zatim se vratio s naprslom šoljom punom uljaste sivetekućine. Šmits je klimnuo glavom u znak zahvalnosti.Narednik je, govoreći u magnetofon, opisao šta se upravo dogodilo,

ali tek onda kad je osetio da je Šmits spreman da nastavi."Dakle", nadovezao se, "kakve je prirode bio vaš odnos s Leonidom

Mejerom?""On je radio za mene", odgovorio je Šmits."Je li to sve?""Jeste. ""Znači, niste imali kontakata s Mejerom van posla?""Nisam."Verovatno se na tome moglo i završiti, i Šmits je kasnije korio sebe

što se nije zaustavio u tom trenutku. No njegova sve većauznemirenost naterala ga je da upita: "Zašto?""Gospodine", odvratio je mladić, "zato što nam je nagovešteno da

ste Mejer i vi možda bili u sukobu zbog jedne žene."To je, dakle, to, zar ne? To je igra koju je stara veštica odlučila da

igra s njim! Šmits je osetio kako je prebledeo od besa, a njegovoreagovanje nije promaklo ispitivaču."Imam utisak, gospodine", rekao je policajac, "da ovaj podatak nije

novost za vas.""Da, u pravu ste, nije.""I, dakle...?" Mladić je načinio pokret ramenima kao da podstiče

Smita da nastavi.Pa, ako će stara dama da igra prljave igre, i on će! Šmits se

nakašljao pre nego što je odgovorio da bi se što jasnije izrazio. "Mojodnos, naredniče, s tom ženom, zapravo nikad nije otišao dalje odpoznanstva. Predložio bih da, ako želite da saznate nešto više ospletkarenjima između nje i gospodina Mejera, upitate damu lično.""Ko je ona, gospodine?"Šmits je uzdahnuo. "Marija Guldžu", rekao je, "ili tačnije, Marija

Demidova, kako se tad zvala."Učinilo mu se da je u mladićevom pogledu primetio neko

prepoznavanje."Upoznao sam Leonida 1919. godine, kad je došao da radi za mog

oca i preko njega sam upoznao Mariju."

"Razumem." Sulejman je ponovo zastao, pripremajući se u mislimaza sledeće pitanje. "A da li ste se, gospodine Šmitse, ikad nadmetalis Leonidom Mejerom za Marijinu pažnju?""Jesam. Premda ne na način koji je vama na umu.""O? A kako je to bilo?""Smatrao sam je zanimljivom, ali ne u smislu seksualne privlačnosti

i ...""I niste, dakle, otpustili Mejera zbog nje?"Šmits je pognuo glavu i promrmljao gotovo nečujno: "Nisam.""Zašto ste onda otpustili Leonida Mejera, gospodine Šmitse?"Šmits je i dalje gledao u pod. Sad je bolje da deluje iskreno

pokajnički. "U Nemačkoj se mnogo toga promenilo od tridesetihgodina. S dolaskom Adolfa Hitlera sve su obuzela nova uverenja -uključujući i nas koji smo živeli u inostranstvu. U našem krugu uticajanije više bilo mesta za one s nižim poreklom.""Stoga ste otpustili čoveka koji vam je bio prijatelj zato što je

Jevrejin?""Jeste. Ali morate shvatiti da su to bila veoma teška vremena. Mi...""I to su stavovi kojih se i dalje držite?"Šmits ga je pogledao i suočio se s pogledom u kom nije bilo ni

samilosti ni sažaljenja."Ne." Iako uzdrman napadom, pokušao je, doduše sa

zakašnjenjem, da povrati malo dostojanstva. "Ne, osvestio sam sepre mnogo godina, naredniče. I kad bih mogao da popravim to štosam učinio Leonidu, popravio bih, ali...""Izgubili ste kontakt s gospodinom Mejerom, pošto ste ga otpustili?"Verovatno nije bilo mudro reći istinu, ali u svetlu dokaza u

Leonidovom adresaru, ni ono drugo ne bi bilo mudro. "I dalje sampovremeno viđao Leonida", rekao je. "Žalio sam ga zbog onog što jekasnije postao.""Krivili ste sebe zbog njegovog alkoholizma?""Delimično."Mladić se namrštio. "Samo delimično?"Sledeće što je Šmits rekao bilo je rezultat svesne odluke odluke

izazvane ljutnjom zbog položaja u kom se našao, položaja u koji gaje Marija dovela. "Leonid Mejer je imao prošlost, naredniče. Ne znam

šta je to bilo, ali znam da je i pre dolaska u Tursku već bio uništenčovek.""Znate li zbog čega?""Ne, ne znam.""Znate li išta o tome kako su se upoznali Leonid Mejer i Marija

Guldžu?"To je pitanje koje, nepromišljeno, nije predvideo. Šmits je osećao ili

mu se činilo da oseća kako mu srce podrhtava i, samo nakratko,prineo je ruku grudima. "Ne, ništa ne znam", rekao je, "baš ništa."Mladić ga je pažljivo posmatrao. "Jeste li sigurni?""Jesam." Šmitsov glas je bio tih, nesiguran i tužan, tako nalik starcu

kakav očajnički nije želeo da bude, ali je znao da ipak jeste.A onda, sasvim nenadano, Sulejman je krenuo u ozbiljan napad."Jeste li vi ubili Leonida Mejera, gospodine Šmitse?""Nisam! Kakvog bih razloga mogao...?""Ne znam kakvog biste razloga mogli imati da učinite to, gospodine

Šmitse, zato vas i pitam.""Ali...""Pomišljam da je cela ova priča o tome kako ste se promenili lažna

koliko i sve ostalo što ste nam rekli."Šmits je tek tad osetio stvaran strah. Tek tad je sloboda koju je

trebalo da uživa još ono malo vremena što mu je ostalo od životaizgledala ugrožena. Bio je to osećaj koji je Šmitsa nagnao da se jošviše inati. "Ako želite istinu, naredniče, onda možda treba dapokušate da razgovarate s onim ko zna istinu!""Šta hoćete da kažete?""Hoću da kažem da treba da razgovarate s Marijom Guldžu i to vrlo

brzo, i da bi, ispitujući je, trebalo da pokažete isto toliko malosamilosti koliko se pokazali prema meni!""A zašto bih to učinio, gospodine Šmitse?""Zato što ona zna nešto o njemu, ja...""Šta? Šta ona zna o njemu?""Ja...""Gde ste bili na dan Mejerovog ubistva, gospodine Šmitse?""Bio sam... Bio sam kod kuće, to... "Narednik se nagnuo napred zureći mu pravo u lice. "Veliki crni auto,

baš kao vaš, viđen je u blizini stana. Je li to bio vaš auto, gospodine

Šmitse?""Nije!""Lažete. Dakle, šta to Marija Guldžu zna o Leonidu Mejeru? Gde

ste bili na dan Mejerovog ubistva?""Hajdete, gospodine Šmitse, nemam ja vremena! O čemu pričate?

To što govorite prilično je besmisleno!"Posmatrao je i učinilo mu se da prati usporeni snimak: mladić je

snažno spustio pesnicu na sto. Udarac je bio glasan i dok mu jeodzvanjao u glavi, Šmits je osetio kako mu kontrola nad događajimabrzo izmiče poput vode što ističe u slivnik. A onda, najednom, nijebilo više ničeg samo crnilo. Poput male smrti.Starac je polako povlačio prst preko spiska imena koja je čitao:

"Simonov, Bagratid, Popov, Irimišvili"Ikmen je nestrpljivo i strogo podigao ruku ispred njegovog lica. "Ko

je ubio...?""Da li je to važno ako ovde nema imena vašeg čoveka?""Ne naročito." Zatim, primetivši umoran očev pogled dok je ovaj

uzimao još jednu knjigu, Ikmen je ublažio ton. "Žao mi je, Timure,mora da je i tebi dosadno."Starac se namrgodio. "Jeste, nego..." Uzeo je sledeću knjigu s

druge strane stola i pružio je sinu. "Ova je na engleskom, zašto nepogledaš u njoj dok ja tražim u ostalim?"Ikmen je uzdahnuo. "U redu."Knjiga pod naslovom Nasleđe carskog reda bila je, po njegovom

mišljenju, prilično mala ako se uzme u obzir ogromna oblast koju jeobuhvatala. Najpre je okrenuo indeks i, ne iznenadivši se, video daMejerovog imena nema na spisku, a potom nasumice listao dok nijenaišao na poglavlje pod nazivom Pogubljenja.Kao i materijal koji je njegov otac prethodno pročitao, i ovo

poglavlje se sastojalo od spiskova ubistava različitih istaknutih ljudi iimena onih koji su za to bili odgovorni. Najiscrpnije dokumentovanslučaj bio je, naravno, slučaj poslednjeg Romanova, cara NikolajaDrugog i njegove porodice imena dvojice krivaca za njihovopogubljenje pojavila su se već nekoliko puta u knjigama koje supregledali. Ako je Mejer bio umešan u taj slučaj, imali bi pravu pričuu rukama. Taj događaj je, međutim, bio tako podrobnodokumentovan i svi koji su na neki način bili uključeni ispitani su tako

detaljno da je Mejerova umešanost potpuno nemoguća. Osim toga,Timur je pre izvesnog vremena rekao da je u to vreme ubijenomnogo nižih carskih oficira i da su te slučajeve sve zajedno pripisalilutajućim bandama. Mora se priznati da je neobrazovan i verovatnopolitički naivan mali Jevrejin najverovatnije pripadao nekoj od tihbandi.Ikmen je okrenuo list i još jednom ovlaš pogledao poznata imena.

Sasvim se zaprepastio kad mu je pogled konačno privuklo jednoime, kao da je samo od sebe skočilo sa stranice knjige, a dotle muse samo motalo periferijom svesti. Jer iznenada je pronašao stvarnuvezu, sponu između prošlosti i sadašnjosti tako dramatičnu i silovituda se jedva usudio da diše, a još manje da razmišlja o njenomznačenju. Demidova, ime iz telefonskog imenika; Demidova ponovo uovoj knjizi, kao ime služavke carice Aleksandre žena koja je davnoumrla pod kišom metaka, zajedno sa svojom gospodaricom. Moždaje ovo ime iste osobe? No da li je to uistinu moguće?Ali kad je nastavio da čita i kad se upoznao sa svim detaljima

ubistva poslednjeg ruskog monarha, Ikmen nije mogao da istisne izmisli sliku boljševika Leonida Mejera. Da li je to moguće...? S drugestrane, imena svih ljudi umešanih u ubistvo navedena su u ovoj knjizikao i u mnogim drugim, a Mejerovog imena nije bilo među njima.Kako bilo, cela pretpostavka je besmislena; samo zato što taslužavka i Marija Guldžu imaju isto ime...On će, međutim, svakako morati da pita staricu. To mu je podstaklo

radoznalost i..."Izvinjavam se, ali jeste li vi sin doktora Ikmena?" Čovečuljak s

naočarima zabrinjavajuće debelih stakala iznenada mu se pojavio uvisini lakta."Da, jesam.""Imate telefonski poziv", blago je rekao, "u kancelariji."Ozlojeđen što mu ovako prekidaju tok misli, Ikmen je mrzovoljno

odgovorio: "Ko je? Šta hoće?""Neko po imenu Sulejman. Kaže da je prilično hitno.""Do đavola!" Okrenuo se i potapšao oca po ramenu."Timure, čuvaj mi ove knjige, važi. Vratiću se.""U redu."

Ikmen je ustao sa stolice i pošao za čudnim čovečuljkom koji jeblago tapkao kroz biblioteku.

Šesnaesto poglavljeSunce tek što je bilo izašlo kad su stigli u Karadeniz sokak. Uprkos

tome obojica su bili potpuno budni, a Ikmen je bio i prilično smrknut.Kad su ušli u njenu sobu, Marija Guldžu im je mahnula, a zatim,

smešeći se, dodala: "Dakle, opet vi, inspektore. I vaš lepi prijatelj.""Možda vam samo zavidim na lepim ikonama, gospođo Guldžu",

odvratio je Ikmen.S bolnim izrazom na licu nagnula se prema obodu kreveta. "Morate

mi oprostiti što sam gotovo uvek u ovom krevetu kad dođete, alistarost tako... ograničava. Serže?"Pružila je ruku prema sitnom iskrivljenom čoveku koji je sedeo na

stolici pored njenog kreveta. Ikmen je pomislio da mu je okošezdeset godina, premda nije bilo lako reći. Od čega god da boluje,bolest mu je tako iskrivila telo da je bilo teško dopreti mu do lica.Obema rukama je uhvatio staričinu šaku i poljubio je. "Mama?""Serže, ova dva gospodina su iz policije. Razgovaraćemo na

engleskom dok su ovde, a ti ćeš biti fin." Strogo je zurila u njega, azatim se okrenula prema Ikmenu. "Ovo je moj mlađi sin, Sergej."Ikmen je klimnuo glavom. "Gospodine Guldžu."Ovaj je umesto odgovora nešto promrmljao, no Ikmen nije uspeo da

ga čuje.Pripalila je cigaretu. "Molim vas, sedite, gospodo."Ikmen se osmehnuo i spustio se na ivicu njenog kreveta. Sulejman

je, kao i obično, stajao. Voleo ja da ima čist pogled na vrata u ovojkući. Tako se osećao prijatnije."Dakle, inspektore, šta ovog puta možemo da učinimo za vas?

Osećam se kao da smo vi i ja već stari prijatelji."Otvorila su se vrata i unuka Natalija je tiho, na prstima prešla preko

sobe, a zatim je utonula u stolicu ispred prozora zastrtog zavesom.Danas nije bilo sluge. Nekoliko trenutaka se meškoljila nameštajućiobnažene noge u udoban položaj. Prekrstila ih je pokretom koji bimogao biti opisan jedino kao pornografski. Kad se napokon smestila,sedela je ćutke.Ikmen je isprepleo prste ispod brade i okrenuo se prema starici.

"Samo još nekoliko pitanja, gospođo Guldžu, neće vas boleti."

Osmehnula se i obliznula suve usne. "Dobro. Dobro je kad ne boli.Ne volim bol, inspektore, prestara sam za to.""To ne spada ni u moja naročita zadovoljstva, madam." Nasmejala

se. "Sviđate mi se", rekla je. "Niskog ste rasta, loše se oblačite iružni ste, ali mi se sviđate.""Kompliment kakav policajac veoma retko dobija, hvala vam,

madam."Mali kljakavi Sergej se promeškoljio u stolici. Noge su mu se

beskorisno klatile, stopala su mu se izvrnula na unutrašnju stranu,poput spirale. Ikmen je primetio da Sulejman jedva uspeva da odvojipogled s njih.Nakašljao se. "Gospođo Guldžu, moram da vas pitam o vašem

poreklu."Začkiljila je. "Zašto?""Ako biste mogli samo da mi odgovorite na pitanja, madam, kasnije

ću vam razjasniti razloge."Frknula je. "Ako moram.""Dobro. Dakle." Ikmen je stavio ruke na obraze i nabrao nos.

"Koliko sam razumeo, gospođo, koristite i prezime Demidova, da li jeto tačno?""Moje devojačko prezime, jeste." Iako nije ispoljila ni najmanju

nelagodu, mali čovek iza njenog kreveta okrenuo se na drugustranu. "Kako ste to otkrili, inspektore?"Osmehnuo se. "Razgovaraćemo o tome kasnije ako može,

gospođo Guldžu. Ono što me u ovom trenutku zanima jeste porekloprezimena Demidova.""Dakle, moj otac...""Ne, ne, dozvolite mi da se jasnije izrazim, madam. Ono što

zapravo tražim jeste jedna određena osoba po imenu Demidova; onakoju sam u stvari juče otkrio u vrlo zanimljivoj knjizi o istoriji vašezemlje. Ona koja je, kako sam razumeo, bila sluškinja cariceAleksandre."U sobi je na trenutak zavladala potpuna tišina. Tišina za vreme koje

je, međutim, Ikmen osetio da su pogledi svih prisutnih uprti u njega.Starica se nakašljala pre nego što je odgovorila. "Ne, inspektore, to

je sasvim druga porodica, uveravam vas.""Možete li to da dokažete?"

Zažmirkala je i Ikmen je osetio da se upravo sprema da odgovorikad je mali bogalj počeo da se smeje. "Inspektore, ne možeteočekivati da moja majka.."Serže!" Glas joj je bio povišen ali potpuno hladan, kao da se

obraća jogunastom detetu. Vratila je pogled na Ikmenovo lice. On jepogledao u stranu i pripalio cigaretu."Možda sam nešto propustila, inspektore, ali šta je svrha vaše

istrage?""Ovo jeste značajno ili bar ja verujem da jeste, madam", odvratio je.

"Dakle, možete li da dokažete jeste li ili niste u srodstvu spomenutom služavkom?""Ne, ne mogu", odgovorila je i nastavila gledajući ga prkosno, "ali

imate moju reč da porodica te dame nije moja porodica."Ikmen je duboko uvukao dim. "A zašto bih prihvatio vašu reč?"Neznatno se pomerila u krevetu i visoko izvila vrat. "Zato što vam

dajem svoju reč i zato što dama o kojoj govorite, Ana Demidova, nijeimala rođake kad je umrla.""Izgleda da znate dosta o toj temi, madam.""Većina starih Rusa zna, inspektore. Ali ako mi ne verujete u vezi s

Anom Demidovom, proverite sami. Čini se da raspolažete brojnimizvorima na tu temu.""O, da, raspolažem", osmehnuo se, "i verujte mi da ću proveriti,

gospođo Guldžu; čim se vratim u auto, odmah ću to učiniti. Hvalavam.""A kad otkrijete da Ana Demidova i ja nismo rođake, inspektore",

lukavo je rekla, "možda ćete mi reći čemu sve ovo.""To ću vam odmah reći, madam." Ugasio je napola popušenu

cigaretu u pepeljari i istog trena pripalio drugu. "Naravno da nisampotpuno siguran uto, ali... Čini se da postaje očigledno da postojineka veza između onog što je Leonid Mejer radio u Rusiji i onoga štose nedavno dogodilo ovde."Je li?""Da. Prema vašem sopstvenom priznanju, on je bio boljševik, i oni

koje je ta partija oštetila ili progonila, kako mi se čini, mogli bi na nekinačin biti zadovoljni smrću nekog njenog člana."Nasmejala se. "Posle toliko vremena, inspektore, svakako..."

"Bez namere da zvučim uvredljivo, gospođo Guldžu, da je reč omom sopstvenom narodu, možda bih rekao da nije tako. No opšte jepoznato da Rusi imaju dobro pamćenje i."I mislite da bih ja, da sam u srodstvu s Anom Demidovom, mogla

uvrteti sebi u glavu..." Zastala je očigledno se podsmevajući tojmogućnosti. "Ali Leonid mi je bio prijatelj, inspektore Ikmene prijateljkoji mi je, štaviše, pomogao da se sklonim od tog užasa.""A i sebi da pobegne iz sopstvenih zločina?"Nespretno se pomerila u krevetu osvrćući se okolo kao da je

zarobljena. "O, ništa ja ne znam o tome, inspektore! Kao što samvam rekla. I rekla bih da su vam posle Leonidove smrti prilično slabiizgledi da saznate istinu.""Možda. Možda. Ali na osnovu onog što kažu moji forenzičari,

postoji mogućnost da je gospodin Mejer bio pripadnik streljačkogodreda. Možda poput nekog ko je ubio vašeg poslednjeg cara,madam?""Ma, zbilja?" Pogled joj je bio bez sjaja, gotovo joj je s divljenjem

proučavao oči."Da, i ako ne pronađem dokaz koji bi ukazivao na to da je Ana

Demidova zaista bila sama na svetu, vratiću se da ponovorazgovaramo o tome."Slegnula je ramenima. "Kako hoćete. Ako želite da trošite vreme

tragajući za nestvarnim istorijskim teorijama, nesumnjivo radisopstvene slave, to je vaša odluka.""Dobro." Pre nego što je nastavio, načas je pogledao Sulejmana i

primetio da je mladić veoma napet. Ikmen je znao kako se on osećaovo nije ni lako ni prijatno. Kad je ponovo progovorio, promenio jetemu. "U redu, gospođo Guldžu", rekao je, "šta je s vašimnezakonitim položajem u ovoj zemlji?""Nezakonit položaj?""Da. Kad smo proveravali status članova porodice Guldžu u ovom

gradu, otkrili smo da je vaš telefonski broj prijavljen na imeDemidova. S izuzetkom vašeg pokojnog supruga, nismo pronašliništa. Možete li to da objasnite, molim vas?"Sačekala je jedan trenutak pre nego što je počela i odgovorila je

tako logično i sređeno da je Ikmen, samo da je bio naivan, lakomogao poverovati da ono što govori ima smisla.

"Kad sam došla u ovu zemlju", rekla je, "niko nije mario za to imamli papire ili ne. Bilo je baš kao posle rata. Dobri stari Mehmet Guldžuje brinuo o meni, a ja sam mu za uzvrat podarila decu za kojom jetako žudeo. No ni tad nismo preduzeli ništa zvanično - hrišćani imuslimani se u to vreme nisu međusobno venčavali, bilo je previšekomplikovano. A čak i kad je Mehmet umro, nije bilo problema onnije imao porodicu i njegov novac i imovina pripali su meni. Tad jebilo tako i meni je odgovaralo...""A vaša deca? Šta je s njima i s vašom unukom u tom smislu? Oni

imaju pravo na tursko državljanstvo, gospođo Guldžu. Zašto nisuprijavljeni?"Uzdahnula je. "Da biste razumeli, inspektore, trebalo bi da budete

Rus i ono što ću vam reći vama će zvučati smešno. Ali", zastala jeda pripali cigaretu i kad je otpuhnula dim, nastavila je, "kad vašimvenama teče sveta krv majke Rusije, skloni ste da svet posmatrateprilično drugačije. Rođena sam kao Ruskinja, i uvek sam želela i daumrem kao Ruskinja. Što se tiče moje porodice?" Osmehnula se."Oni rade onako kako ja radim. Živimo, koliko možemo, životomkojim su živeli Rusi pre prevrata 1918. godine. Mehmet je torazumeo i dozvoljavao, i kad je umro, ostavio mi je dovoljno novcada mogu da se izdržavam i održavam moj čudnovat način života."Sulejman, koji je ćuteći slušao i posmatrao sve ovo, odjednom je

hteo nešto da kaže. "Ali... ali, hoću da kažem, da li vam se svimasviđa da živite ovako?"Marija Guldžu se okrenula prema sinu i izvila obrvu. "Serže?"

"Oduvek smo živeli ovako", jednostavno je rekao. "Svi osim Natalije.Ona radi za jednog starog prijatelja moga oca, no to je njen izbor."Starica je pogledala Sulejmana kao da traži razumevanje. "Ja

nisam tamničar, mladiću. Svi su slobodni da idu svojim putem.Natalija radi, a moj sin Nikolaj može da izađe iz kuće, što povremenoi čini."Ikmen se nakašljao privukavši pažnju Marije Guldžu."Mi smo možda čudni, a ja sam, nesumnjivo, prekršila vaš zakon,

ali nismo nemoralni. Kao što sam vam već rekla, inspektore", dodalaje, "tamo negde postoje neki drugi ljudi koji imaju ili su imali razlogada žele Leonidovu smrt."

Njeno brižljivo izbegavanje da ikog imenuje nasmejalo ga je. "O,da, vaš stari progonitelj, Rajnold Šmits.""Progonitelj?""Da", reče Ikmen. "Dobili smo informaciju iz još jednog izvora koji

nagoveštava da su se Mejer i Šmits možda, svojevremeno, svađalizbog vas.""Ma nemojte?""Jeste."Osmehnula se. "A jeste li ispitali Rajnolda...""Jesmo, gospodin Šmits potvrđuje tu priču. Mada je rekao još

ponešto značajno za nas, pre nego što je konačno popustio predispitivanjem."U tom trenutku izraz lica joj se prvi put promenio i Ikmen je pomislio

ili mu se učinilo, nije bio siguran da joj je u očima video istinski strah."Ali zasad", nastavio je Ikmen, "ne možemo dalje da ispitujemo

gospodina Šmitsa zato što se ne oseća dobro."Klimnula je glavom, gotovo mehanički, a zatim je tiho rekla: "On ima

karcinom.""Da, ima", odvratio je Ikmen, "iako mi to, nažalost, nismo znali kad

smo ga priveli na ispitivanje. Da sam znao da ste upoznati snedavnim događajima u životu gospodina Šmitsa, najpre bih seposavetovao s vama."Pomislio je, mada nije mogao da bude siguran s obzirom na debeo

sloj šminke na njenom licu, da je prebledela."U svakom slučaju, baš pre nego što je gospodinu Šmitsu pozlilo,

rekao je mom naredniku da vi upotrebiću njegove reči znate nešto ogospodinu Mejeru, i dalje, da vi možete da nam kažete istinu onjemu.""Rajnold Šmits je to rekao?""Jeste."Nakašljala se i takođe je, gotovo volšebno, ili je bar tako izgledalo,

promenila prethodni nesiguran i uplašen izraz lica. "Onda", rekla je,"tvrdim da Rajnold Šmits laže.""Dakle", Ikmen je prešao u napad, "dok se međusobno optužujete

za, moram da kažem, zaista prilično neodređene stvari, kako bih jamogao da znam da li laže on ili vi?""Pa, ne možete, zar..."

"Tako je, ne mogu, gospođo Guldžu. Osim toga, imam snažanosećaj da oboje želite da me dovedete u ovaj bezizlazan položaj ukome sam se našao."Nasmejala se. "O, inspektore!"Ali Ikmenu nije bilo zabavno. Bio je izuzetno i gotovo luđački

isfrustriran. Uprkos tome, savlađivao je taj osećaj. Spustio je cigaretuu pepeljaru, a zatim se nagnuo napred i pogledao ju je pravo u oči."Hoćete li da znate šta ja mislim, madam? Ja mislim da sve trojeznate nešto o svakom od vas. Mejer je imao previše novca za jednustaru propalicu, a ja mislim da i vi i Šmits tačno znate šta se dogodilou toj smrdljivoj sobi u Balatu, i zašto. Štaviše, mislim da ste mumnogo, mnogo godina podstrekivali grižu savesti zbog njegovogdavnog 'zločina' u Rusiji. Uostalom, mora da je, na svirep način, biloveoma veselo držati u šaci propalog, uništenog starog boljševika,naročito u svetlu činjenice da je Leonid poreklom iz Perma, koji jesvega nekoliko kilometara udaljen od Jekaterinburga, gde vam jeubijen car."Gotovo ceo minut u toj sobi nije se čulo ništa osim disanja. Iako

niko od prisutnih ni treptajem nije reagovao na ono što je upravorečeno, vazduh težak kao olovo glasnije je govorio od svake reči isvakog izraza. Čak se i Ikmen jedva usuđivao da diše dok MarijaGuldžu konačno nije prekinula tišinu."Ništa od toga što govorite za mene nema nikakvog smisla,

inspektore Ikmene. Stoga neizbežno dolazim do zaključka, priznajućida ne znam mnogo, da vam više ne mogu biti od naročite koristi."Ikmen je najpre klimnuo glavom pokazujući da ju je čuo, a zatim se

zagledao u pod. "Vrlo dobro, madam. Zasad ću vas ostaviti."Zato što nemate ništa." Ponovo se smeškala, hladno i

slavodobitno. "I zato što znate da je tako."Jednostavno je raširio ruke. "Kako hoćete. Ali ja ću se vratiti,

madam, baš kao što ću ponovo razgovarati i s gospodinom Šmitsom.A to će, uveravam vas, biti vrlo brzo."Nije odgovorila, samo je mahnula unuci, kojoj je na ruskom naložila

da isprati gospodu.Ikmen je ustao, pridružio se kolegi i okrenuo se prema izlazu."Au revoir, gospođo Guldžu", rekao joj je, a zatim se okrenuo prema

bogalju: "Gospodine Guldžu."

"Do viđenja, inspektore Ikmene", uzvratila je i samo načas tonnjenog glasa ga je naterao na oprez. Reči su joj zvučale nekakokonačno. U jednom jezivom trenutku, Ikmen je pogledao u grozanponor koji bi se lako mogao otvoriti u istrazi ako ona ode. Pa ipak,trebalo je davno da ode, taj čudovišni leš. Taj fini um zarobljen ugroznom telu od papira i voska u paklu."Onda, do viđenja", rekao je, hitro uhvatio Sulejmana za lakat i

poveo ga preko sobe prema vratima.Natalija Guldžu im je, poput bludne statue Venere, pridržala vrata i

ispratila policajce niz stepenice. Ništa na njenom licu, sem blagogrumenila obraza, nije ukazivalo na njeno raspoloženje. Podsetila jeIkmena na voštane figure Device Marije u drevnoj italijanskoj crkvisvetog Antona u Padovi. I, kao neki znak, odnekud veoma blizuzačula su se crkvena zvona, možda baš zvona te crkve.Dok su silazili niz stepenice, govorili su turski. Natalija Guldžu je,

silazeći iza Ikmena, rekla: "Onda, pretpostavljam da uskoro možemoočekivati posetu službenika iz imigracionog odeljenja?", upitala je."A, da. Mislim da će to u vašem slučaju biti samo formalnost", vedro

joj je odgovorio Ikmen. Zatim je, okrenuvši se da je pogleda, rekao:"To je jedino o čemu brinete u celom ovom slučaju, zar ne?"Slegnula je ramenima, bujne grudi podigle su joj se s ramenima.

"Ja ne znam ništa ni o čemu drugom."Ikmen se okrenuo i nastavio da silazi za Sulejmanom. Međutim,

kad su stigli do ulaznih vrata kuće, Ikmen se osvrnuo i još jednom jojpogledao mrzovoljno, bezizrazno lice. "Pitam se šta vaš dečko mislio svemu ovom, gospođice Guldžu. Uostalom, on je bio u Balatu uvreme ubistva, zar ne?"Ovog puta je potpuno pocrvenela. "Taj čovek mi nije ništa i ne znam

ništa o tome zašto je bio u Balatu!""Teško mi je da poverujem u to."Njeno obično bezizrazno lice iskrivilo se u masu bora koje su

odavale zbunjenost. "Šta?""U svetlu činjenice", rekao je Ikmen, "da ste mu dali informaciju

kojom će skrenuti pažnju sa sebe.""Šta?"Osmehnuo se. "Gospodin Šmits i vaša baka? Kako ste uopšte

mislili da smo došli do tog podatka ako nam neko nije rekao?"

Podbočila se kao da ga odmerava pred tuču. "Pa, od mene nistečuli!""U redu, gospođice Guldžu, ali ako odmah ne zatvorite ta vrata, i te

kako bih mogao da vas navedem da mi kažete nešto zbog čegabiste zažalili."Natalija Guldžu je prebledela. Zatim je, bez reči, zalupila vrata za

njima tako snažno da su se komadići boje odlomili s dovratka i zasuliIkmenov sako.

Sedamnaesto poglavljeSeo je u bočno crkveno krilo, okrenut prema ogromnom okruglom

kandelabru. Gorelo je svega nekoliko sveća. Dve je sam upalio, beznekog posebnog razloga. Ostale su upalili malobrojni vernici koji sunavraćali u crkvu tokom prepodneva. Naravno, sve ih je poznavao,ali samo iz viđenja. I oni su poznavali njega dobro su ga poznavali!Svi su ga gledali na taj način. Neprijatno je frknuo u njihovompravcu.Nije često odlazio u crkvu; gotovo nikad. Mama je rekla da je to

neumesno s obzirom na to da su mešane krvi. Nikolaj se smeškao.Naravno da je mama to rekla! Iako je krv bila samo izgovor, znao jeto. Ni ona niti iko drugi iz porodice nikad nije imao mesto u bilo kojojbožjoj kući.Nikolaj je tužno odmahnuo glavom. Laži! Zbog njih se pitao da li je

iko igde ikada zaista znao istinu o nečemu. Ali uglavnom se pitaozna li njegova majka istinu. Pitao se ko je ona. Cesto je mislio otome, oduvek. Blago je dotakao prstima malu posekotinu ispod oka.Gadno ga je posekla. Starica je upotrebila priličnu snagu. Štitila jesebe i svoj krhki paučinasti svet; naravno da je morala da upotrebisilu.Ponovo se zagledao u sveće i pokušao da razmišlja. Učiniti ono što

je ispravno i učiniti ono što je najbolje često je sasvim različito.Uprkos svemu, nije želeo da ih povredi. Kao porodica, bili su jezivi,uključujući i njega samog. No da Ii su bili jezivi samo stoga što susledili nju? Šta bi oni bili bez nje? Znao je da bi Seržu bilo bolje kadbi dozvolio da ga smeste u bolnicu. Ipak, čak i kad ona umre, malo jeverovatno da će on na to pristati. Serž joj je potpuno pripadao, kao iostali. A Anja? Nije se usuđivao čak ni da razmišlja o njoj. Nije prviput osećao kako bi voleo da svi umru. Tako bi bar svemu došao kraj iniko nikad ne bi saznao.Prošao je još jedan njegov poštovalac i ozbiljno mu klimnuo

glavom. Nikolaj se pravio da ga ne vidi. Ni u crkvi nije nalazio mira niduhovnog olakšanja. To ga je rastužilo zato što je oduvek propuštaotu stranu egzistencije. Ona im je oduvek svima bila boginja. Bog,onaj pravi, nije se usudio da se umeša. Jednostavno joj je dozvolioda upravlja njima ili je bar tako izgledalo. Dozvolio joj da oskrnavi

prirodu zbog sopstvenih ciljeva, da piše, govori, menja i poigrava senjima kako želi. Svi pravi dokazi su nestali, uključujući i njegovogoca, čoveka kog je želeo bolje da upozna, možda da mu postavineka pitanja. Poslednjih nekoliko meseci sve je češće pomišljao damu je ona ubila oca, svog ljubavnika. Na neki način se nadao dajeste, kako bi mogao još više da je mrzi.Velika dvokrilna vrata na kraju narteksa[1] uz škripu su se otvorila i

ušao je sitan pop u lelujavoj crnoj mantiji. Nikolaj ga je pogledao.Čovek mu je bio poznat ali, kao i obično, nije mu znao ime. Koliko seseća, u crkvi službu obavljaju dva popa: mlađi, visok i tamnoput,prodornog, fanatičnog pogleda, i ovaj sitan starac s dugom belombradom. Premda nikad nije razgovarao s njim, Nikolaju se višesviđao ovaj stariji sveštenik; lice mu je ljubazno i veselo, kaopodetinjilom starcu. Nikolaj je seo i posmatrao ga dok je koračaoprema ikoni Bogorodice s malim Isusom. Dok je žurio napred, staripop je mrmljajući uvežbavao intonaciju. Glas mu je bio raskošan itaman poput pržene kafe.Nikolaj je spustio pogled, ali je krajičkom oka i dalje mogao da vidi

sveštenika. Ovaj ga je pogledao stojeći ispred svete slike, a onda sespustio na kolena i čelom dodirnuo pod. Čin posvećenosti i predaje.Čudno je da je tako jednostavan čin izazvao zavist u Nikolajevomumu, ali tako je. Sveštenik je deo nečeg dobrog. Svi vernici kojidolaze u crkvu imaju neku korist od toga: utehu, snagu. Bar jeNikolaj tako mislio. Crno i belo. Crkva je bila život, ljubav, sigurnost;izvan nje je vladao mrak, mesto iz kog je došao i u koje će uskoromorati da se vrati. Osećao se lažno i posramljeno.Pop je seo na bedro i, smešeći se, posmatrao tamnu vizantijsku

sliku pred sobom. Žena tužnih očiju i njen tanani sin kukastog nosabili su mu prijatelji. Blago im se obraćao, ne molitvom većrazgovorom, kao da priča sa živom osobom na ulici. Starčev glas jebio tako tih da Nikolaj nije zapravo mogao da čuje nijednu reč, nosam prizor mu je bio dovoljan.Osetio je iznenadnu, gotovo neodoljivu potrebu da priđe i dodirne

tog čoveka koji tako opušteno razgovara s Bogom. Ustao je i raširioruke. Podrhtavale su kao da ih je držao visoko i osećao je da ćesveštenik, ako se samo okrene i primeti ga, videti njegov bol i prićimu. Čeznuo je za osećajem koji bi mu pružio starčev zagrljaj; usne

su mu se pomerile da izgovore prvi, suv slog njegove ispovedi. Srcemu je uzletelo. O, to je to! Pop će ga saslušati, pop će sve urediti."Oče, pomozite mi!"No sveštenik ga nije čuo zato što ovaj zapravo nije ni izgovorio reči

koje je toliko želeo da kaže. Sam, tih i bezvredan, ponovo je seo izasveca i posmatrao božanski svet kroz plameni veo.Ikmen je spustio knjigu uz nestrpljiv tresak. "Dobro, hajde ulazi u

kola pre nego što te neko vidi!", prosiktao je kroz prozor.Sulejman se okrenuo nazad i sa svog sedišta otvorio vrata osobi

uistinu groznog izgleda, koja se spustila na sedište starogmercedesa."Dakle, šta se onda dogodilo, Ferhate?", upitao je Ikmen detaljno

proučavajući sopstvene ruke na upravljaču."Ne mnogo", odgovorio je čovek sa zadnjeg sedišta. "Otišao je u

školu, vratio se kući, pa ponovo otišao u školu. Komotno bi mogaoda bude i evnuh, kako uzbudljiv život vodi.""Dakle nije išao u Karadeniz sokak?""Ni blizu."Sulejman je zagnjurio lice u šake i naborao nos. "Znaš šta, stvarno

gadno mirišeš, Ferhate!"Ikmen se nasmejao. "Ferhat naprosto voli da se uživi u lik, je l' da?"

Pogledao je u retrovizoru neobrijanu zapuštenu bradu. "Skoro kaoglumac!"Ferhat je frknuo. "Obavio sam posao.""Dakle", nastavio je Ikmen, "ništa čudno ili neuobičajeno..." "Da,

poprilično je pričao sam sa sobom. Međutim, uvek je sam, tako dapretpostavljam da se može reći kako je sam sebi jedino društvo.""Dakle, nema prijatelja? Ne ćaska dokono s kolegama na putu ka

autobuskoj stanici?""Ne.""Sve je to zbilja pomalo tužno, zar ne, gospodine?", rekao je

Sulejman. "Hoću da kažem, biti sasvim sam u stranoj zemlji i...""Dobro", presekao ga je Ikmen, "pazi na njega, Ferhate. Znaš šta

da radiš ako se nešto dogodi.""U redu."Izašao je iz kola brzo kao što je i ušao i izgubio se u vreloj, bučnoj

popodnevnoj gužvi. Na Sulejmanovo veliko olakšanje, s njim je

nestao i smrad.Ikmen je izvadio maramicu i obrisao čelo obliveno znojem.Sulejman je, posmatrajući ga, rekao: "Voleo bih da padne kiša.""Danas si baš raspoložen za besmislene opaske, je l' da,

Sulejmane!", obrecnuo se njegov pretpostavljeni. "Prvo onasamilosna propoved o Kornelijusu, a sad molitva za prokletu kišu!"Uvređen, Sulejman mu je odmah vratio milo za drago. "Pa, žao mi

je, gospodine, ali ja sam samo pomalo uznemiren zato što jegospodin Šmits umalo umro preda mnom! Hoću da kažem...""Bojim se da jednostavno moraš da se navikneš na to, Sulejmane!"

Ikmen je vratio maramicu u džep i ubacio ključ u bravicu zastartovanje motora. "Uostalom, nije umro, zar ne?" Otpustio jekočnicu i kola se zakotrljaše."Nije, ali...""Pa eto ti, onda!" Dok su prolazili pored ukrašenog glavnog ulaza u

Školu jezika Londra, Ikmen je kratko pogledao prema zgradi. Prekolica mu je preleteo kratak grč. "U svakom slučaju, sad imamo dalekohitnije probleme nego što je zdravlje gospodina Šmitsa. Svaki inajmanji dokaz koji imamo potpuno je nevažan. Čak je iKornelijusovo pismo beskorisno nema otisaka.""Uvek možemo da pokušamo da uđemo u trag mašini koju je

koristio.""Jeste", složio se Ikmen, "možemo to da uradimo, ali čak i ako

otkrijemo da je to mašina s njegovog radnog mesta, kako ćemo dadokažemo da ju je koristio upravo on? Svaki pristojan advokat bimogao obrazložiti da je i to proizvoljna tvrdnja! Ne, ako se ne pojavineko ko je nešto video ili ako uskoro ne dobijemo neke stvarneforenzičke dokaze, iskreno, ne znam šta ćemo da radimo. Dokgospođa Guldžu i gospodin Šmits istrajavaju u pokušaju da svesvoje tajne ponesu u grob, ne vidim kako ćemo postići ikakavnapredak."Dok su se vozili duž severne strane Velikog bazara, obojica su

ćutke pomno posmatrali prepune ulice običaj iz teških vremena kadsu kao pozornici tabanali između džeparoša i ostalih odabranihlopova koji su živopisno ukrašavali ovu oblast."Da li zbilja mislite da je gospođa Guldžu povezana s tom

Demidovom, gospodine?" Iako je pitanje bilo ozbiljno, a on imao

sopstveno mišljenje o tome, Sulejman je pogledom pratio šta sedogađa na ulici. U ovom delu grada bilo je mnogo poznatih lica."Ne mislim otkad sam pročitao malo više", rekao je Ikmen. "Ana

Demidova nije, kako je rekla Marija Guldžu, imala rođaka. Mada...""Mada?""Mada postoji prilično neobična, druga veza između ubice

poslednjeg cara i ubice Leonida Mejera.""Zar?"Ikmen je spustio ruku s upravljača i potražio cigarete u džepu.

"Carevo telo i tela članova njegove porodice unakažena susumpornom kiselinom, kao i Mejerovo."Sulejman je otvorio prozor pripremajući se za još jednu navalu

dima. "Pomalo nategnuta veza, zar ne, gospodine?"Ikmen je pripalio i zadovoljno otpuhnuo dim. "Mejer je bio boljševik,

morao je učestvovati u streljanjima.""To su zapravo samo glasine, zar ne? U svakom slučaju, nema

dokaza da je on učestvovao u tim ubistvima. Kao što ste ranije rekli,njegovo ime nije zabeleženo niti...""Osim ako nije promenio ime..." Ikmen je samo na tren pognuo

glavu u stavu poraženog, osetio je Sulejman. "Ne, u pravu si, kako bimogao da bude umešan? Svi koji su u to bili umešani umrli su premnogo godina, sve knjige to potvrđuju. Nemamo baš ništa osimnekoliko slučajnosti ne mogu da kažem podudaranja. Glupih,beskorisnih, neosnovanih slučajnosti."Sulejman je još jednom pogledao kroz prozor ljudsku gungulu i

uzdahnuo."Jesmo li stvarno iscrpli sve mogućnosti? Njegovi ostali saradnici,

susedi..."Ikmen se načas okrenuo da ga pogleda, a zatim se ponovo

zagledao u put ispred njih. "Ko god da je ušao u taj stan, učinio je toonda kad nikog drugog nije bilo u okolini. Viđen je samo Englez,Kornelijus, a i on se samo vraćao s poslali po rečima svedoka nijenosio ništa sa sobom, a kamoli kantu sa sumpornom kiselinom.Osim toga, ako je on to uradio, zašto je tako lako priznao da je biotamo? Ne, njegovo prisustvo na mestu zločina jedino je što u celomovom vizantinskom lavirintu smatram potpunom slučajnošću. Možda

se zbog svoje veze s Natalijom Guldžu upleo u nešto što,pretpostavljam, ni sam ne razume."Sulejman je naslonio glavu na sigurnosni pojas. Od vrućine i

beskrajnih pitanja koja su im obojici opteretila um, osećao se umornoi ravnodušno. "Kao što je značenje kukastog krsta?""E, da", odvratio je Ikmen, "kao što je značenje kukastog krsta."Ostatak vožnje do stanice proveli su u tišini, obojica svesni da, kako

stvari sad stoje, pričom ništa neće postići.Konačno se spustila noć, a sa njom ga je stigla i potpuna

iscrpljenost. Četin se sručio na sofu i navukao tanak čaršav do vrata.Najbolje je da se pokrije u slučaju da se neko dete muva po kupatilu.Bilo je previše toplo da bi obukao pidžamu. Oslonio je glavu na ruku idohvatio poslednju bocu konjaka. Novog, izvrsnog! Punog ukusa,odležalog, koji mu nudi mogući zaborav."Četine?"Spustio je bocu na pod i pogledao. Stajala je u dovratku; spavaćicu

je zakopčala do grla obilno se znojeći, težina trudničkog stomakaiskrivila joj je noge. Iznenadio se što je ponovo vidi. Pre nekoliko satiotišla je u krevet. "Fatma?"Teturala se po sobi poput umirućeg slona i mlitavo sela na rukohvat

sofe uz njegove noge. Brzo ih je povukao nazad prema grudima."Šta je bilo?" Pogledao je njeno zabrinuto lice i namah osetio kakomu se srce penje pod grlo. O, ne! Ne sad! Ne uz ceo ovaj slučajMejer. "Fatma, nije valjda...!"Osmehnula se. "Ma nije." Izvila se unazad i nežno pomilovala

stomak. "Neće on napolje još neko vreme. Treba da sačekaš još tri iličetiri sedmice...""Uh, hvala...""O, Četine, raduješ se, zar ne?" Prebrzo je i previše očigledno

ispoljio olakšanje i ona se sad osećala povređeno.Seo je i pustio da mu čaršav sklizne do struka. Uhvatio ju je za

suvu, drhtavu ruku. "Radujem se, naravno! Nisam mislio. Drugomrukom je načinio besmislen pokret. "To je samo zbog ovog slučaja!Znaš kako je to! A ovaj me izluđuje!" Dobovao je prstima po čelu."Znam da je sve ovde! Ja...""Dođi u krevet, Cetine."Pustio joj je ruku i nagnuo se napred mršteći se. "Šta?"

Gledala je u pod kao da se postidela sopstvenih reči. "Dođi ukrevet. Sa mnom.""Hoćeš da kažeš...""Da."I dalje skrivajući nagost čaršavom, Četin je spustio noge na pod i

seo. Gledao je njeno lepo, rumeno lice. "Ali, Fatma, ljubavi, uvek sigovorila da zauzimam previše prostora, zbog čega ti je vruće kad siu drugom stanju.""Onda, ne želiš?" Delovala je tako tužno."Ovaj, želim, ali..." Četin se pomerio da bi joj napravio još malo

mesta i potapkao je mesto pored sebe. Dođi i sedi ovde."Kao poslušna ženica, spustila se na sofu, skromno oborenog

pogleda. Četin je bio zabrinut. Ovo uopšte nije njegova uobičajenagrom i pakao Fatma! Obgrlio joj je opuštena ramena, a drugu ruku jojje stavio na koleno. "Šta je bilo, ljubavi?" Sad je bila dovoljno blizuda može da vidi da je plakala. "Šta se dogodilo?"Donja usna joj je podrhtavala kad se okrenula da ga pogleda i više

je mrmljala nego što je govorila: "O, Četine, ti me voliš, je li tako?""Šta?" Nije mogao da veruje! Fatma? Sumnja u njega? Poljubio joj

je drhtave usne i pomilovao joj vlažnu kosu prstima. "Draga, znaš date volim! Volim te od prvog trena kad sam te ugledao!"Ali lice joj je i dalje bilo izmučeno. "Ne osećaš ponekad da mlađe i

privlačnije."Fatma!" I dalje ju je grlio, ali su mu se leđa ukrutila od iznenađenja.

"Mlađe žene? Ozbiljno govoriš?" Glasno se pljesnuo po kolenu iodmahnuo glavom. "Žene mlađe, starije, kakve god da su nezanimaju me. Ja imam tebe. Ti si moja žena i moja ljubavnica, ti simajka moje dece i", uhvatio ju je za bradu i okrenuo kako bi moglada ga gleda pravo u oči, "mislim da si nešto najlepše što sam ikadvideo!""Stvarno?""Pa, naravno, ludice! Inače ti ne bih ni rekao, zar ne?" Nije hteo da

viče, ali bio je stvarno ljut. Kako može da sumnja u njega? "Šta, dođavola, ovo zapravo treba da znači, Fatma? To ne liči na tebe!"Ponovo je spustila pogled. "O..."A onda je shvatio. Pažnja sve je ovo zbog toga. Ponekad, kad radi

na izuzetno složenom slučaju, kući dolazi samo da bi prespavao. To

se događa i sad, ali u njenom stanju, zbog uobičajenog ponašanjaFatma se unervozila. "Slušaj, stvarno mi je žao što u poslednjevreme nisam bio mnogo kod kuće, ali ti znaš kako to ide. Sve vasvolim. Volim čak i prokleti posao kad...""Ali, Cetine, zar se ponekad ne osećaš staro?""Fatma, ja sam celog života bio star! Moj brat i ja smo morali da

vodimo kuću posle majčine smrti! Tad sam imao deset godina! Znamsamo za odgovornost! Kad bih otišao s nekom tinejdžerkom i svevas ostavio da se sami borite, ubila bi me briga!"Fatma mu je spustila ruku na rame. "Onda, još me voliš?""O!" Silovito je bacio cigaretu u pepeljaru i poljubio je u usta, Iako

mu je dah bio bljutav a brkovi mu mirisali na čaj, otvorila je usta. Iakotrudna, želela je svog umornog, nadimljenog malog muža. Približiojoj se i osetila je kako joj nežnim rukama masira vrat.Posle nekoliko trenutaka izmakao se i osmehnuo joj se. "Jesi li

dobila odgovor na svoje pitanje?"Načas je savladavala nadirući osmeh, no onda je odustala i

nasmejala se. "Mislim da jesam."Napućio je usne i lagano je lupnuo po nosu. "Dobro!" Nestašno je

namignuo. "Seksi curo!""O, Cetine!"Nagnuo se prema njoj i spustio joj glavu na stomak. "Pa jesi! Ti

vatrena ljubavnice.."Četine Ikmene!" Smejala se, ali bila se sablaznila. Glava mu se

naglo skotrljala s njenog stomaka, pa je morao da se podigne."Pokušavaš da me ogluviš, Fatma!" Ali i on se smejao, a ona mu je

dotakla lice. Zatim joj je smeh zamro i uozbiljila se."Mnogo te volim, Cetine!""Pa neko mora!" Umeo je da bude tako zajedljiv, ali Fatma se

navikla na to. To je Cetin, njen muškarac. Njegov smisao za šalu ižestok, razuzdan smeh prvi su je privukli kod njega. U to vreme jebilo mnogo privlačnijih momaka u Uškudaru; momaka s više novca is pristojnom budućnošću. Ali nijedan od njih nije bio ni upolainteligentan i zabavan kao Četin. Četin je svašta znao, živeo je ukući punoj knjiga, govorio je strane jezike. Odveo ju je na najopasnijuvožnju na vašaru. Četin je razumeo devojku koja je volelauzbuđenja. A kad ju je poljubio... Fatmina majka je poznavala Ajšu

Ikmen pre nego što je ova umrla i, poput većine žena u četvrti,verovala je da je kršna Albanka pomalo čarobnica. Kad ju je Četinprvi put poljubio, Fatma je pomislila da zna otkud to verovanje. Takoju je uzbudio! A ipak, kakav je bio mladi Četin? Mršav, crnomanjast,ni tad nije bio lep!,Je li to sve što te muči, Fatma?" Njegov glas prekinuo joj je slatke

uspomene i stari dragoceni prizori su iščezli."Ovaj..."Nasmejao se. "Gde si bila? Na Jupiteru?"Osmehnula se. "Nisam. Samo nekoliko godina unazad. Kad je sve

bilo malo jednostavnije."Nežno joj je pomilovao obraz svojim dugim nosom. "Sećaš se, ti, ja,

ona stara pusta kuća kod Selinijevih baraka?""Misliš, onda kad si me zaveo!""Samo malčice." Nasmejao se. "Samo u početku."Fatma je znala da on govori istinu, no ipak se neodobravajuće

nadurila. Dobro se sećala dana o kom je govorio. Iako bi pre umrlanego što bi to priznala, očajnički ga je želela. Otišli su bili u tu starukuću baš da bi vodili ljubav. Malo ju je bolelo zato što joj je to biloprvi put, ali Četin je bio nežan koliko god je mogao. A posle bolausledilo je mnogo zadovoljstva. Tog dana je, tok prvog puta, začelaSinana. Ostalo je bilo još samo mesec dana do njenog i Četinovogvenčanja. Napućila je usne i nastojala da deluje strogo. "Veštičjedete! Začarao si me!"Pogledao ju je u oči i počeo da joj masira grudi. "Da, lepo, zar ne?""Četine!"Spustio je usne na njene i lizao joj sklopljene usne. Poznato

treperavo uzbuđenje zagolicalo ju je u grudima i osetila je kako jojkoža podrhtava i nadražuje se. Fatma je znala da bi mu, da nijetrudna, u ovom trenutku bila prepuštena na milost i nemilost. Odvojioje usne od njenih i grickao joj je topao pulsirajući vrat. Fatma jesklopila oči i kroz uzdah izgovorila njegovo ime.Na nevolju, nijedno nije čulo škripu vrata koja su se otvarala. Timur

nije mogao da spava i nije se obazirao na zamračenu sobu. Ugledaoje sina i snaju u zagrljaju i jednostavno nije mogao da zadrži smeh.Glasan i suv, pogodio je Cetina u uvo poput groma. Odmakao se odFatme kao ošurena mačka.

"Timure! Ti, odvratni matori...""Oprosti, sine, vratio sam se po cigarete.""Ovde nema nikakve privatnosti, je 1' da?" Čvrsto je obmotao

čaršav oko kukova i pogledao Fatmu. "Žao mi je, ljubavi.""U redu je, Četine." Osmehivala se. Zaista je sve bilo u redu. Oboje

su se zaneli, ali Fatma je znala da seks verovatno nije dobrazamisao s obzirom na njenu poodmaklu trudnoću. Samo joj je biložao Četina. Znala je koliko je uskraćen za vreme njenih trudnoća.Spustila mu je glavu na rame i poljubila ga u vrat. "Bolje bi bilo da sesad vratim u krevet, inače ujutru neću biti ni za šta."Četin je nekoliko trenutaka duboko disao pokušavajući da se smiri.

Uhvatio ju je prstima za bradu. "Dobro. Mislim da je tako najbolje."Starac se nakašljao. "E, tako je to. Kad je tvoja majka bila osam i

po meseci trudna s Halilom...""Čuti, Timure!"Fatma se polako digla sa sofe i protrljala sad već neprekidno bolna

krsta. Da nije bio nag, Četin bi joj pomogao, ali pomisao da obnažitelo pred ocem bila je previše za njega. Umesto toga je poprekogledao starca nadajući se da se makar malo stidi sebe.Fatma je teško otapkala kroz vrata. Dok se grlila s mužem,

spavaćica joj se podigla pozadi i, dok je izlazila iz sobe, Četin jevideo male grudve proširenih vena koje su joj prošarale inače glatkukožu listova. Nije mu bilo jasno zašto, ali znao je da voli čak i teružne kvrge. Nije bilo ničeg što nije voleo na Falmi. Ona će za njegauvek biti lep jedar devojčurak kojem je ukrao zabranjenu ljubav uonoj staroj ruševnoj kući u Uškudaru. Devojka koja nije mogla dačeka njihovu prvu bračnu noć. Devojka zbog koje je posekao rukukako bi razmazao svoju krv po njihovom bračnom čaršavu. Zatvorioje vrata za njom i čuo kako zvuk njenih koraka zamire u pravcunjihove spavaće sobe.Čim je bila dovoljno daleko da ne može da ih čuje, Četin je prešao

u napad. "Svaka čast, Timure! Baš ti hvala!"Starac se žestoko zakašljao i pripalio cigaretu. "Nema problema,

sine. Kad god poželiš da ti upropastim seksualni život...""O, ućuti, Timure!" Četin se okrenuo na leđa i zagledao se u

tavanicu. Starac je retko uspevao ovoliko da ga iznervira, ali ovo jebio izuzetak. Muškarac od skoro četrdeset šest godina, a i dalje

nema privatnosti! Hoće li on i njegova divna Fatma ikad imati svojživot? Hoće li deca ikad odrasti, a starac ikad umreti? To je bilaružna pomisao i Četina je grizla savest, ali nije mogao da je odagna.Možda mu je potreban odmor ili lumperajka s momcima? Smatrao jeto prilično neizvesnim, ali je nastavio da zuri u ružne nikotinske mrljena tavanici, tragajući za nadahnućem. Ali ništa mu nije padalo napamet i jednostavno je i dalje bio besan. Timuru je bilo udobno,njegova deca su se uz velike teškoće pobrinula za to. Kad će doćired na njega?

[1] Predvorje najstarijih paleohrišćanskih i romanskih crkava koje se nalazi ispred pročeljaili, ređe, u samoj crkvi. (Prim, prev.)

Osamnaesto poglavljeNur Sulejman je liznula rub maramice a onda žustro istrljala

sinovljev obraz. Gotovo nevidljiva mrlja kvarila je njegove fine crtelica i Nur to nije mogla da trpi. Na nevolju, ona i njena maramicaiznenadile su mladića koji je naglo okrenuo upravljač i gotovo izleteos puta svojim novim renoom."Majko!" To mu nije bila baš omiljena reč, i procedio ju je kroz čvrsto

stisnute zube. Vozač u kolima iza njih je, negodujući, glasnopritisnuo sirenu."Pa, da si se umio kako treba, ne bih morala!", ciknula je. Mrzeo je

taj zvuk i natmurio se kad ga je čuo.Međutim, i bez toga Mehmet Sulejman nije bio srećan. Zbog

zagušujuće lepljive letnje vreline i sve većeg straha da on i Ikmenmožda nikad neće resiti slučaj Mejer, prošla noć donela mu je malosna. Danima su tumarali zabačenim ulicama; tragali za starcima;razgovarali s raznim osobenjacima; pokušavali da nađu smisao ustarčevoj prošlosti. Ali i dalje nisu imali ništa stvarno! Samo hrpuzbunjujućih, protivrečnih činjenica premda je mogućnost da izdvojenetačne činjenice bila ravna mogućnosti dobitka u kazinu.U sitnim noćnim satima sve je delovalo još beznadežnije.Ni dnevna svetlost nije se pokazala kao prijatelj. Grozničava borba

s neispravnim električnim aparatom za brijanje pojačana je još većimužasom kad je saznao da treba da odveze Nur do Eminonu dokova.Bilo bi lepo da može da ode pravo na posao, ali njegova majka jehtela da stigne na trajekt i ode da poseti sestru, a Mehmet je odavnonaučio je da je uzalud suprotstavljati joj se. Trebalo je da zna da jekolona koja je čekala da pređe Zlatni rog beskrajna. Saobraćajnadisciplina nije postojala i jednostavno je preticao kolonu kad mu semogućnost nezgode činila najmanjom. Mehmet je često želeo da živiu nekoj civilizovanoj zemlji kao što je Holandija, gde ljudi nauče davoze kako treba pre nego što izvezu kola na put. Holandija ima idodatnu prednost što nije poznata po ugovorenim brakovima.Premda je uspešno izbegao večeru s tetkom i s devojkom koju sumu namenili, glupavi bračni planovi još su bili u toku. I da bi bilasigurna da su svi "zadovoljni" svime, Nur lično ide kod "tete" i Zulejke

da se poštara za dragog Mehmeta. Oštro je skrenuo levo na krajumosta Galata i usredsredio se na obaveze za taj dan."Ostaviću te kod Jeni kami, majko", rekao je. "Lakše mi je da

odande stignem do stanice, a ti samo treba da pređeš ulicu." "Tebijeste lakše, dušo." Prevod ovog kukanja otprilke bi glasio da jeduboko razočarana što svoju potrebu da stigne na posao stavljaispred nje. Rešio je to ne odgovarajući joj."Dobro." Brzo ju je pogledao i video da se pokunjila, ali samo se

usredsredio na vožnju nastojeći da ne oseća ogorčenje. Poznavajućisvoju majku, sad je ostalo premalo vremena da se preda sanjarenjuo krupnoj, jedroj plavuši. Voleo bi da je počeo ranije, voleo bi da jeizlazio, da se zaljubio u neku i doveo je kući. Tužno, shvatio je da će,ako ikad i sretne ženu svojih snova, ona biti prostitutka ili nekakratkotrajna veza i možda, u najboljem slučaju, strana turistkinja.Dovezao je kola do stajališta pored velikog trga ispred Jeni kamija.

Od svih džamija u starom gradu, ova mu se najmanje sviđala.Dosledno siva, uvek mu je delovala kao da se neprijatno spuštaprema njemu. Ni unutrašnjost nije bila mnogo bolja. Beživotna.Možda je to imalo veze s tim što ju je sagradila sultanova majka.Pogledao je u svoju majku i shvatio da mu to neprijatno poređenjeverovatno neće pomoći.Nur je poljubila sina u obraz i još jednom mu provukla prste kroz

divnu kosu. "Volim te, Mehmete", rekla je dok je izvlačila vitke nogeiz auta i spuštala ih na tlo. "Pozdraviću teta Edibe i Zulejku u tvojeime."Odgovorio je slabašnim osmehom i, kad je izašla iz auta, spustio je

stopalo na gas. Ali onda se zaustavio. Pažnju mu je privuklo neštona stepenicama džamije. Uniformisani policajac govorio je neštoodrpanoj skitnici koji je sedeo na zemlji. Međutim, time nije mnogopostigao jer je skitnica, izgleda, bio u delirijumu.Naravno, mogao je jednostavno da se odveze i da zaboravi to, ali

uniformisani čovek je bio veoma mlad, a skitnica je imao vrlo zlesitne oči. Uzdahnuvši, Mehmet je uključio četiri žmigavca i izašao izkola. Vrelina ga je pogodila poput malja, i dok je koračao premamestu na kom je došlo do sukoba, stavio je naočare za sunce iizvadio značku iz džepa. Grupa engleskih ili američkih turistauključujući i dobro građenu plavušu, prolazila je pored njega. Bilo joj

je oko četrdeset godina i zurila je u njega dok je prolazio. Čak je iodgovarajućih godina, tužno je pomislio. Ali nije stao, sad je već čuošta policajac govori. Bio je u nevolji. "Slušaj, Metine, niko je nije ubio,jednostavno je umrla!"Skitnicu koji, Sulejman je to sad primetio, nije imao noge, nije bilo

lako ubediti. "Bila je veštica, a one ne umiru tek tako! Pogledaj je!"Uperio je blatnjav prst na još žalosniju skitnicu pribijenu uza zidpreko puta. "Neko ju je ubio!"Sulejman je ćušnuo laktom uniformisanog policajca i pokazao mu

značku. "Šta se događa?", pitao je.Bučni skitnica žalostivo je jaukao i češao ostatke nogu."Umrla mu je prijateljica. U toku noći. Koliko ja mogu da vidim,

nema ničeg sumnjivog. Stara prosjakinja je umrla, to je..."O, Sevina!" Skitnica nije bio starac poput većine, ali bio je u

poodmaklim godinama. Sulejman je kleknuo ispred njega i pogledaomu lice. Bilo je vlažno od suza, a besne oči crvenele su mu se kaoda je pio."Sevina vam je bila prijateljica?"Stari prosjak je dugo ćutao pre nego što je odgovorio. Sulejman je

pogledao prosjakinju koja je nesigurno visila između zida i stepenikanad njim. Da nije usput čuo da je pokojnik žena, nikad ne bi pogodio.Oči su joj bile sklopljene sasvim, imala je bujnu i vrlo sedu bradu ibrkove. Ustao je, pometen, baš kad je prosjak počeo da govori."Prošle noći, kasno, neko je došao. Čuo sam je kako razgovara."Sulejman se ponovo nadneo nad njega. "Muškarac ili žena?""To nije bilo ljudsko biće." Utišao je glas do šapata. "Azrael! On ju je

ubio!"Sulejman se okrenuo da pogleda mladog pozornika. "Anđeo smrti?"Momak je slegnuo ramenima. "Kao i većinu njih, gospođine, odneo

ju je prokleti džin! Gospodine, ako želite da odete, ja mogu tla sesnađem".Sulejman je pogledao pozornika. Momak je bio privlačan; takode je

bio i veoma mlađ, tek je počeo da radi. Odjednom je osetio snažnuzavist, osetio se vrlo staro ali nije to pokazao. "U redu, pozorniče, vićete se pobrinuti za, ovaj."Za Metina, gospodine. Hoću."

Sulejman se neodlučno pozdravio s pozornikom i krenuo nizstepenice.Žalostan, žalostan svet. Ali Sulejman nije dugo razmišljao o Metinu

i njegovoj preminuloj prijateljici. Visoka kršna Ciganka dolazila mu jeu susret noseći na glavi veliku balu belog lana. Upečatljivo licezračilo joj je drskošću. Zastao je da je pogleda, podbočivši se. Nijeskrenula ni milimetar sa puta, ali ga je u prolazu zakačila po nogamasvojom dugačkom nepristojnom suknjom. Primetivši to, okrenula sesamo na tren i pogledala ga, a zatim je smejući se dubokim, grlenimglasom nastavila svojim putem.Taj događaj je bio tako neočekivan da nije mogao da ga potisne iz

misli. Osećao je blagu mučninu. Tako početi dan... izgleda kao lošpredznak. Teška tamnoplava vreća za telo i kombi iz mrtvačnicepotpuno su zaustavili saobraćaj preko mosta Galata. Svi u autobususu izvirivali kroz prozor i prislanjali lice uz vrata, svi osim njega. Nekisu se čak i smejali kad je mršav mlad policajac ispustio jedan kraj,verovatno noge. Ali Robert se nije smejao.Bilo je vruće i znao je da po telu, iako bezbedno smeštenom u

plastičnu vreću, već mile muve koje će ga zaraziti skrivenim larvamacrva. Takva je smrt. Kako su narodi viktorijanskog doba mogli mislitida posle nje postoji nešto čarobno? Smrt je u očima nekog poputRosetija dostojanstvena, erotična i miriše na mošus i na nežne letnjeruže. Laž. Razmišljao je o Nataliji i o njenoj smrti. Osvrtao se popolupraznoj učionici i pokušao da zamisli kako bi joj se lice olabaviloi opustilo čim bi iščezao rigor mortis. Poput one grozne ružne slikeMerilin Monro u mrtvačnici koju je jednom video u knjizi. Ali, zašto biona umrla? To bi bilo ludo, osim ako ne bi doživela nesreću ili ako jeneko ne bi ubio! Osim ako, naravno, i sama nije nekog ubila i onda...Podigao je list papira sa stola i držao ga visoko kako bi učenici

mogli da ga vide. Bila je to slika Big Bena i Parlamenta. Nekimčudom, nebo iza čuvenih spomenika bilo je plavo. Robertu jesopstveni glas zvučao umrtvljeno, baš kao i njegove bolesne misli."Ko zna da mi kaže šta je ovo?"Odgovor na njegovo pitanje bilo je zevanje u talasima i bleda lica.

Da su četvorica sirijskih dečaka i devojka iz Egipta, koji su jutrosčinili ceo razred, i znali, ne bi mu odgovorili. Možda će svi oni sjajnospremiti ispite, ali Robert nije mnogo verovao u to. Na kraju krajeva,

u grešnom starom Istanbulu ima previše razonode za mlade."Dakle?", ponovo je pitao. "Da li neko zna? Imate li ikakvupretpostavku o tome u kom gradu ćete naići na ove građevine?"Petoro tinejdžera beznadežno je zurilo po učinioci tražeći

nadahnuće i, pošto ga nisu našli, pogledali su Roberta. On jeizgovorio jasno i polako, kao da se obraća pacijentima ludnice: "Ovoje zgrada Parlamenta i nalazi se u Londonu."Spustio je sliku na sto i mašio se za drugu. Onda se, iznenada i

potpuno neočekivano, zapitao šta radi Ikmen. Srce mu je poskočilokad je rukom dotakao malu crno-belu fotografiju Bakingemskepalate. Natalija je zvala i rekla mu je da policajac ponovo njuškaokolo i da se iza leđa raspituje o njemu i o tome šta on radi. Njegovasirota draga bila je tako uplašena da je zbog toga isprva pokušala daraskine njihovu vezu. Robert je dobro učinio što ju je ubedio da mune učini to ovog puta. Ali ako Ikmen ponovo ode tamo... Da li će tomožda biti njegova poslednja poseta? Ili možda upravo dolazi ponjega? Možda je baš sad na putu prema školi? Robert se stresao ipokazao razredu drugu sliku. Sakrio je glavu iza nje i namrštio se.Opet se nije obrijao, a košulja mu je smrdela na ustajali znoj.Rouzmari ga nije ni primetila u hodniku. I nije bila jedina."Koja je ovo građevina?"Tišina se ponovo podigla i nagrnula na njega poput jadnog talasa

sivog Severnog mora. Mozgovi njegovih učenika bili su mrtvi koliko itelo koje je policija uklonila ispred Jeni kamija. Beskorisne materije,dobre jedino da ih odnesu u mrtvačnicu i podvrgnu ponižavajućojhirurškoj proceduri. Pitao se da li je Turska zemlja u kojoj sedozvoljava prisilna obdukcija pogubljenih kriminalaca. Zamišljao jeneki jeziv način rada nekog hirurga poput doktora Mengelea kakododiruje njene mrtve dojke hladnim prstima u gumenim rukavicama.To se neće desiti. Glas u njegovoj glavi nije bio glasan, ali je

istrajavao. To se neće dogoditi, ništa od toga. S njim će sve biti uredu, s njom će sve biti u redu, oni će zauvek biti zajedno. Sve biučinio. Čak je podigao pogled prema tavanici i obećao bogu u koganije verovao da je spreman na sve. Čudne, napola oblikovane misli iideje lomile su se oko njega stvarajući zbrku. Poznavao je taj osećaj.Čvrsto je držao fotografiju Bakingemske palate, ali osećao jemučninu i preznojavao se. Setio se da opet nije jeo, ali to saznanje

mu nije nimalo olakšalo teret koji ga je mučio. Osećao se takobolesno, tako preplavljen vrelinom, muvama, jakim, mesnatimvonjem smrti. Trudio se da drži sliku. "Šta je na ovoj slici?"Vrtelo mu se u glavi. Samo je ispod slike opazio bleda, preplašena

lica svojih učenika kad mu je brada poletela ka stolu. Njegov strah jeiščezao i zamenila ga je nekakva akademska radoznalost. Potom jesve postalo prazno i tiho. "Slušaj, ako ne želiš da se oženiš tom ženom, samo kaži tako!"

Ikmenu je sve to delovalo vrlo ispravno. Sulejmanova majka želi daga oženi njegovom rođakom. Sulejman time nije oduševljen. Trebada otvori karte pred majkom. Kraj priče."Voleo bih da je tako jednostavno." Mladić je zvučao mračno i

samosažaljevajuće i Ikmen ga je nagonski pritisnuo."Jeste. Reći ćeš svojoj majci ljubazno ali odlučno ne i onda ćeš

izaći odatle!" Pokazao je nekud kroz prozor kancelarije. "Naći ćešsebi krupnu plavušu kojih je grad tokom avgusta pun ko govana inaći ćeš pravu jebenu ljubav i malo sreće!""Gospodine...""Samo učini to, Sulejmane! Kao većina aristokrata, tvoja porodica

nema previše kuruša[1] kojima bi hranila svoju sujetu i dakle, štamožeš da izgubiš?""Ja."Tvoja majka ne možeš da je podneseš! Tvoj otac je papučić - ne

možeš da ga poštuješ! Tvoj brat je već prelomio i oženio seGrkinjom! Samo sledi njegov primer!""Ja...""Ne!" Već je izgubio dovoljno vremena na Sulejmanov bedni,

patetični problemčić. Ljudi su ponekad tako glupi i sitni da Ikmenudođe da vrišti. S ugovorenim brakovima je jednostavno - samo nemojda prihvatiš. Ne treba da prihvati! Osim toga, loše je volje muka muje od svega u vezi sa slučajem Mejer. A naročito mu je muka što nepostižu nikakav napredak. Promenio je temu. "Odlučio sam daponovo privedemo Roberta Kornelijusa", rekao je. "Sit sam svih ovihgluposti kao 'videćemo šta će se dogoditi'." Podigao je ruku kako bisprečio svaki protest. "Pre nego što bilo šta kažeš, Sulejmane, da,znam da je odluka da idemo polako s Englezom u potpunosti moja

zamisao i da je u suprotnosti s onim što je komesar tražio. Kako bilo,za razliku od komesara, ja sam uvek spreman da priznam svojegreške."Sulejman je morao da se nasmeje žalosno što Ikmenu nije

promaklo."I šta god da misliš, Sulejmane", nastavio je, "ja sad idem da

uradim ono što moj gadni matori pretpostavljeni želi, i pretvoriću se upravo kopile. A posle svih igara u kojima smo učestvovali kakobismo pregurali poslednjih nekoliko dana, nijedan igrač uključen uovu farsu ne može se požaliti da nije dobio upravo ono što je obilatozaslužio."Sulejman je, bar privremeno rasterećen sopstvenih nevolja, isturio

bradu u znak odobravanja. "Onda, šta sad?"Ikmen je seo, gurnuo olovku u usta i "pušio" neko vreme. "Hoću da

odeš u Školu jezika Londra i pružiš gospodinu Kornelijusu priliku dasvojevoljno olakša savest.""A ako odbije?""Ako odbije, onda ćemo mu reći da ćemo proveriti svaku pisaću

mašinu u školi zbog pisma o Rajnoldu Šmitsu. Mislim da će to bitidovoljno da shvati kako je njegov metod sumanut."Sulejman se osmehnuo. "Da, gospodine.""I, da, Sulejmane, povedi i Koena sa sobom. Mislim da je malo

razmetanja silom, iako je to donekle bedno, preporučljivo."Sulejman je pokupio razne predmete koji će mu biti potrebni:

ključeve, beležnicu, olovke, legitimaciju..."Šta ćemo s Ferhatom?", upitao je.Ikmen je izvadio olovku iz usta i zamenio je cigaretom. "Ja ću se

pobrinuti za to, osim ako ga, naravno, ne sretneš. Ako ga vidiš, kažimu da se javi.""U redu."Kad se mladić spremio da pođe, Ikmen je ustao sa stolice. "Srećno,

Sulejmane", rekao je. "Ako pridobijemo Kornelijusa da nam otkrije komu je dao informaciju o Šmitsu, možda nekud još možemo dastignemo.""A ako nam ne da nikog?"Ikmen je razmišljao nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio.

"Pa", uzdahnuo je, "ako ga pretnja s pisaćim mašinama ne ubedi,

mislim da bi naš sledeći korak mogao da bude kompletna proveranjegove radne dozvole. Hoću da kažem, ako to nije sasvim ispravno,onda će morati da dođe ovamo i da provede malo vremena s nama."Sulejman je pogledao u tavanicu i lako se nacerio. "Razumem.""Hajde, po plazi", reče Ikmen i, pošto je ponovo seo, pripalio je

cigaretu.Direktor škole bio je poslednja osoba koju je Robert želeo da vidi.

Međutim, na nevolju, gospodin Edib je hitno hteo da razgovara snjim. Bilo je nekih priča, nekoliko pritužbi na njega, a sad i ovonesvestica na času. Edib neće biti strog, to nije način na koji radi.Ne, samo će malo lepo popričati u njegovoj kancelariji. Uveo jeRoberta, a onda su obojica seli.Edib je odmah napravio profesionalno zabrinut izraz lica. "Da li vam

je sad bolje?"Robert je promrmljao: "Jeste. Ništa nisam jeo jutros. Neko vreme

me muči stomak. Znate kako je to."Edib nije znao, ali je ipak potvrdio nerazgovetnim, saosećajnim

mrmljanjem. "Nezgodan događaj ali, moram da kažem, tek jedan unizu u poslednje, mislim, dve sedmice."Robert je teško uzdahnuo. "Jeste.""Vrlo javna svađa s drugim članom kolektiva, pitanje vašeg izgleda.

Ja sam lično primetio da na časovima niste baš."Da, znam. Žao mi je, direktore." Robert je podigao glavu i

pogledao svog poslodavca. Osećao je da su mu oči vrlo crvene ivodnjikave. "Nemam opravdanje...""Možda." Edib je pljesnuo dlanovima ispod mlitavog podbratka. "Ali

ja imam obavezu da vas pitam da li nešto nije u redu, Roberte. Akoimate problema, možda mogu da pomognem. U ovom trenutkunema govora o disciplinskim merama. Molim vas, ne bojte se."Ali Robert se plašio, iako to nije imalo nikakve veze s onim što je

Edibu prolazilo kroz misli. "Pretpostavljam da sam se malo istrošio...""Prokletstvo posvećenog prenosioca znanja!" Edib se osmehnuo

prijatno koliko mu je dozvoljavalo pohlepno neprijatno lice. "A sučenicima nije uvek lako. Znam ja." Nasmejao se. Nastojao je da seponaša kao jedan od momaka. "Ali moramo napred, Roberte! Timladi ljudi su nam ukazali poverenje!"

A njihovi roditelji su ti napunili džepove gotovinom, zajedljivo jepomislio Robert. "Da, znam", rekao je. "Potrudiću se da...""Odlično!" Edib se ponovo osmehnuo; to je bilo grozno, "Znao sam

da nije ništa ozbiljno. Ali to zbilja ne sme da se ponovi. Razumeteme?""Razumem." Nije tu imalo bogzna šta da se razume. Upristoji se,

prestani da se svađaš, laskaj jezivoj deci i povremeno jedi. Rasporednije bio zahtevan i Robert je znao da mora da ga ispuni ako želi daostane zaposlen. Ako ostane. Naravno, savršen plan bio bi da se oni Natalija spakuju i pobegnu u Englesku. Ali..."Znate", nastavio je Edib, "svi imamo probleme. Ja lično imam

mnogo poteškoća u životu." Uzeo je cigaretu iz džepa košulje ipripalio je. "Otkad je inspektor Ikmen došao ovamo sa svojimnekultivisanim, nadmenim policajcima, roditelji me obasipajupitanjima. Zašto je policija dolazila? Šta su hteli? I tako u nedogled!"Podigao je ruke i slegnuo ramenima. "Šta sam ja uradio?"Ali Robert nije više slušao šta Edib priča, isključio se nakon

pomena imena Ikmen. Onda je pomislio na ono glupo, glupo pismo.Mislio je da ga nije dotakao prstima, mada više nije bio siguran u to.Otkucao ga je upravo ovde. Koristeći podatke koje mu je ona dala.Isplanirao je to."Ponovo ste malo pozeleneli, prijatelju." Edib je obišao sto i spustio

mu ruku na rame. Čudno, nije ni primetio da se ovaj kreće. "Moždabi trebalo da uzmete slobodno popodne. Pojedite nešto, pođite malona svež vazduh.""Ovaj...""Zaista mislim da bi trebalo. Počnite sutra osveženi, a?"Sutra. Da, ako ga bude, u tome je problem. Robert je liznuo suvu

usnu i klimnuo glavom odobravajući. Otići kući. Razmisliti. No moždaipak da ne ode, ne. Možda je najbolje da izađe i malo odvrati misli.Po mogućstvu ili, preciznije, svakako uz pomoć alkohola.Bilo je nemoguće odgovoriti na to pitanje i premda ga je većina

njegovih starijih pacijenata često postavljala, doktoru Imadu uvek jebilo teško da da odgovor, i to obavezno neodređen."Istina je", rekao je pošto je spustio starčevu ruku na pokrivač, "da

jednostavno ne mogu da vam dam nikakav konačan vremenskiokvir."

Rajnold Šmits je pogledao doktora crvenim, bolesnim očima, licemu je odavalo i želje i očaj. "Razumem vaš problem, doktore", rekaoje, "ali pitam se da li je reč o mesecima ili o godinama ili...""Ako nastavite hemoterapiju i ograničite se na miran život, nema

razloga da ne živite kvalitetno još izvesno vreme. Zasad izgleda davaš organizam pozitivno reaguje.""Ali kad kraj dođe, svejedno će biti bolan i ponižavajući."Doktor Imad je seo na stolicu pored pacijentovog kreveta i ponovo

uhvatio starca za ruku. "Slušajte, Rajnolde, danas na tržištu postojidovoljno lekova za kontrolisanje bola, zbog čega sam gotovo siguranda nećete umreti u agoniji. Imate više nego dovoljno novca damožete sebi da priuštite najmoćnije i najsavršenije lekove, osimtoga, remisija se, mada je malo verovatna, ne može potpunoodbaciti."Starac se nasmejao. "Voleo bi da je tako, je l' da?""Da se oporavite? Pa naravno da bih voleo!""Da." Rajnold Šmits je pogledao u ono što je ostalo od njegovog

krhkog tela pod čaršavima. "Zato što mrtav čovek ne može dapotpisuje čekove, zar ne, doktore?"Doktor je odgovorio ne podigavši glas. Bio je navikao na ovakva

podbadanja. "To je prilično nepošteno od vas, Rajnolde.""Jeste, znam." Delovao je tužno, gotovo pokajnički. Ali u poslednje

vreme je tako raspoložen. "Životna prefinjenost nekako iščezne kadstaneš na božji prag.""Alah je, ako ništa drugo, milostiv, Rajnolde."Šmits se ponovo nasmejao. Ovo je jedan od onih mračno zabavnih

dana. "Kakav je Alah, mene ne zanima. U slučaju da si zaboravio,doktore, ja sam kalvinista, kao što je bio moj otac i, veruj mi, moj bogće pokazati vrlo malo milosrđa prema ovakvoj osobi."Doktor Sulejman Imad je gotovo četrdeset godina Šmitsov lični

lekar sasvim dovoljno vremena da shvati kako zbilja ne postojiodgovor na njegovu poslednju izjavu. Umesto toga je skinuostetoskop okačen oko vrata i stavio ga u torbu. Šmitsu je bilo dobrokoliko se moglo očekivati s obzirom na nedavne događaje i ništaneće postići ako i dalje ostane pored njega.Videći ga kako se sprema, Šmits ga je podstakao: "Onda, bolje bi

bilo da sad kreneš."

"Da." Imad je uzeo sako s naslona stolice i obukao ga. "Voleo bihda ipak razmislite o onom što sam vam rekao u vezi s policijom,Rajnolde."Starac je slegnuo ramenima. "Mogao bih. Premda ne znam šta bih

time postigao.""Nemaju prava da mrcvare takvog bolesnika, evo vam posledica

takvog naprezanja u vašem stanju. Biće mi više nego drago darazgovaram s vašim advokatom u vezi s tim, ako odlučite da neštopreduzmete."Šmits je zažmurio i spustio glavu na jastuke. "Videćemo", rekao je.

"Možeš li, molim te, pre nego što odeš, da pošalješ Vilkinsonaovamo?""Naravno." Imad je uzeo torbu i osmehnuo se starcu koji je žmurio.

"Sutra ću ponovo navratiti.""Kako hoćeš.""Videćemo se sutra."Čim je čuo da su se vrata spavaće sobe zatvorila za doktorom,

Rajnold Šmits je otvorio oči. Bože, tako je strašno umoran od svegaovoga! Bio je umoran još pre nego što je počelo to s Mejerom, a još isa sablašću smrti povrh toga, postalo je nepodnošljivo. I zbog togašto je najjezivija strana čitavog slučaja nešto što ni sa kim ne možeda podeli.Izgled Leonidovog mrtvog tela i lica bez sumnje je nešto

najstrašnije što je u životu video to i zadah, muve, užas iscrtan krvljukoji je gotovo kidisao na njega s prljavog zida. Tako jezivo, takovarvarski, a ipak tako sveto.Samo da nije pomenuo kukasti krst matoroj veštici. Samo da nije

bio, da i dalje nije tako grozno ranjiv. Ceo njegov povučen život sad,kako se čini, ništa nije vredeo.A samo jedna mala nepromišljenost znači da Marija Guldžu, ako

hoće, može da ga uništi. Znao je da bi to učinila. Gotovo se smejaorazmišljajući sad o tome. I Leonid bi mu se smejao.Začulo se tiho kucanje na vratima i ušao je batler.Šmits se, kao i uvek, sabrao pred poslugom. "A, Vilkinsone", rekao

je glasom koji je ponovo zvučao strogo, "hoću da mi uzmeš nekeknjige iz biblioteke i da ih doneseš ovamo.""Da, gospodine."

Rajnhold Šmits je na prste nabrajao ono što mu treba. "Hoću svemoje albume s fotografijama, knjigu pod nazivom Smrt Rusije odSajmona Danilova na engleskom je i nalazi se u odeljku istorijskihknjiga zatim moj papir za pisanje, koverte i nalivpero."Upozoravajuće je podigao prst. "Neću hemijsku olovku, već pravonalivpero. Jesi li razumeo?""Jesam, gospodine."Odmahnuvši rukom otpustio je slugu. "Onda možeš da ideš."Međutim, kad su se vrata zatvorila za batlerom, Šmitsova

samouverena maska je spala. Često postoji veliki jaz izmeđusaznanja o tome šta je ispravno i delovanja u skladu s timsaznanjem, i premda će Rajnold Šmits sad preduzeti taj korak, u sebije još gajio sumnje. Kad to uradi, madam Marija moći će to da tumačikako god želi. Uostalom, čak i nepristrasnim policajcima njegov činbi mogao da deluje kao griža savesti ili kao pakost ili i jedno i drugo.Pa ipak, da li je to važno? Nije. Ne, sad je jedino važno uništiti

gotovo sve fotografije iz albuma. To će biti kao da se nikad ništa nijeni desilo, a sad, naravno, bez Leonida, sve će to u svakom slučajubiti samo san. O, kako je uživao u tome! Šmits se ponovo osmehnuoi ovog puta mu se osmeh na licu zadržao malo duže.* * *Prva misao Roberta Kornelijusa, pošto se oslobodio društva

ljigavog gospodina Ediba, bila je da ode što dalje od Škole jezikaLondra. To nije bila pre svega potreba, već više reagovanje naunutrašnji izazov da ponovo prošeta ulicama Balata. Isprava je imaoluđačko samopouzdanje, ali samo dok nije stigao do one zgrade nauglu, gde je sve, iznenada snagom srčanog udara, postalo stvarno inepodnošljivo zastrašujuće. A kad je potrčao kao i tog dana, to mu jesamo učvrstilo osećaj da je usred košmarnog i neizbežnogvremenskog vrtloga. U jednom trenutku gotovo mu se učinilo da jeugledao Nataliju kako trči ispred njega, preplašenog i izobličenog licai samo malo mršavija nego što jeste. Uprkos svemu tome, i uprkostome što mu je u grudima tutnjalo, nastavio je da trči sve dok se nijenašao veoma daleko od Balata.Kad je napokon stao da povrati dah, osvrnuo se oko sebe i, na

sopstveno zaprepašćenje, otkrio da se nalazi u potpuno nepoznatomdelu grada. Kao da ga je neko poveo nekud vezanih očiju, i mada je

pretpostavljao budući da je kao i obično prošao blok starihstambenih zgrada da se verovatno nalazi bliže Mramornom morunego Zlatnom rogu, nije mogao biti siguran u to. Ipak, s obzirom nanjegovo trenutno stanje, da li je to uopšte bilo važno?Pogledao je najpre desno, a zatim levo. Nalazio se u tipičnoj

istanbulskoj ulici: niz prodavnica, nekoliko izvaljenih kamenih pločana pločniku, gomila pasa i mačaka zlog pogleda. Bez ikakvograzloga, osim što mu se učinilo da bi to bilo pametno, krenuo jedesno. Negde u blizini mora da postoji neki bar ili hotel, zato je,uostalom, i došao ovamo (gde god da je). Uz piće će moći dazaboravi, a to je sve što želi u ovom trenutku. Do đavola s pismima iženama i s policajcima i sa starim, mrtvim Jevrejinom. Hteo jeponovo da bude ono što jeste, bar nakratko, bar dok sve ponovo nekrene bogzna kud.Onda, iznenada, pred očima mu se ukazalo ogromno plavetnilo -

veliko more s malim čamcima i tankerima i lepim brodicama nakojima se vijori poznata turska zastava s polumesecom i zvezdom.Bilo je i muzike, barova i pića i veselih glasova punih smeha. Kadpožele da se opuste, ljudi dođu do mora i popiju nekoliko pića. To jevrlo korisno i normalno. Robert Kornelijus, neobrijan, povređen ibolestan na sve moguće načine, pošao je da se pridruži zabavi.

[1] Kuruš je stoti deo turske monetarne jedinice, lire.(prim.prev.)

Devetnaesto poglavljeLeonid. Čudno je to ali, gledajući godinama unazad, gotovo kao da

je razmišljala o dvojici muškaraca. Leonid pre i Leonid poslesrednjeg doba. Tako dugo je bio mlad! U četrdesetoj je još bio poputmomčića, još je dolazio u kuću s osmehom i bezbrižnim gipkimkorakom, džepova uvek punih novca Rajnolda Šmitsa. U to vremese zbog njega osećala prilično starom. To ju je ljutilo. Dobro pamti tajosećaj.Ali na kraju je, naravno, platio. To je bilo kao da mu se ceo život

odjednom preokrenuo. Jednog dana je bio mlad, sledećeg... Moždamu je gnusan zločin došao u san, možda je, kao ledi Magbet,konačno shvatio da ništa što je učinio i što bi mogao učiniti ne možeda spere taj zločin. Ali u to vreme se prekinulo njihovo prijateljstvo idugo je tugovala. Njegovo novo ovaploćenje bilo je nužno, ništa višedo usta u koja je sipao alkohol i otpatke hrane. Kad ga je poslednjiput posetila u njegovoj groznoj straćari u Balatu, pre dvadeset ilimožda trideset godina, zgadilo joj se kad je otkrila da je skorosasvim ostao bez zuba. Pokušao je da je poljubi, ali nije mudozvolila. Trpela je dovoljno njegovog grubog ljubakanja prelazećipreko jermenskih planina i među raštrkanim drvećem u središnjojanadolijskoj niziji. Mada je znala da "trpela" zapravo nije prava reč.Trpljenje podrazumeva da nije bilo pristanka.Marija je uzela cigaretu iz kutije pored kreveta, pripalila je i duboko

se zavalila u jastuke. Leonid je bio dvojako uzbuđen za vremenjihovog putovanja iz Rusije. Uzbuđen zbog nje, a takođe i zatrovandogađajima. To je bilo previše za sedamnaestogodišnjeg momčića.Danima, premda je bio u stanju da je dodiruje, razgovor s njim nijebio moguć. Kao da mu je opipavanje rukama i traženje njenog jezikana neki način onemogućilo da razgovara s njom. Ali tada to,naravno, nije proučavala. Sve što je u to vreme poznavala bila je krv.Tri reke: ona što joj je tekla iz rane na licu; ona što joj se bolnoslivala niz noge kad ju je prvi put uzeo; ona što je tekla niz zid bašpre nego što su krenuli. Ona u kojoj se Leonid okliznuo pokušavajućida podigne mrtvo telo žene na ramena. Još može da vidi užas nanjegovom licu kad ga je, kroz izmaglicu dima što ju je štipao za

polusklopljene oči, videla kako zuri u ženino mrtvo lice. Tada sepitala šta neko poput njega radi tamo.Istina je da ga nikad nije volela. Osećala je zahvalnost i, čim su

stigli u Tursku, rasplamsala se velika strast, verovatno izazvanaolakšanjem, ali ne i ljubavlju. Leonid je bio Jevrejin, životinja, nešto"drugo" i neprijatno Hristov ubica.Pogledala je Nikolaja naslonjenog na zid i suzila oči da bi ga bolje

videla. Prvi posetilac koji je došao nakon njegovog rođenja bio jeLeonid. Došao je čak pre Mehmeta. Pijan, čak i tad, Leonid jeblagonaklono štipnuo bebu za obraz pre nego što je seo na njenkrevet i pokušao da je nagovori na neku svoju sumanutu ideju. Aliona je, kao i uvek, odbila, a zatim je odbacila i Leonida. Osim bola ifrustracije, pružila mu je, zapravo, vrlo malo.Možda je čak, dok je umirao, osećajući u grlu i stomaku vatru i

gledajući u prljavu tavanicu požutelu od nikotina, pomislio kako je itaj bol poklon od nje. Možda ju je pred sam kraj čak i prokleo.Osećala se prokletom. Kad je čula za njegovu smrt, gotovozanemela od užasa, osetila se prokletom. Povrh toga, Leonidovasmrt okrenula je njenog sopstvenog sina protiv nje i to se više nemože zaustaviti. Čak i iz groba, Leonid je steže za gušu. Niki ju je sgađenjem pogledao turobnim očima, a ona je odvratila pogled odnjega i zagledala se dole, u sliku lepe jedre devojke kestenjastekose, koja joj je ležala u krilu. Bucmasti obrazi bili su joj glatki,pogled bistar. Volela bi da zna gde je završio original, kad i gde je tafotografija napravljena, ali nije mogla da se seti. Bilo je tako mnogofotografija."Dakle, mama?"Duboko je uzdahnula i ugasila cigaretu u maloj pepeljari od

terakote. Pogledala ga je u lice i iznenadio ju je gotovo drzak sjaj unjegovim očima. To je nešto novo. Ali Niki je mnogo razmišljao izaključci su ga poveli novom uzbudljivom stazom. Niki nema čegada se plaši, svet i njegove nepoznate lepote čekaju ga visok bradatmuškarac koji izranja iz senke. Marija se nakašljala. "Ne znam, Niki.Ne znam.""Dakle, mama, tvoja odluka je konačna, ali ako nešto ne

preduzmemo, ne vidim da će išta biti bolje. Natalija je, moram da

dodam s tvojim blagoslovom već uvukla u to jednog nesrećnogstranca. Ja razumem tvoje stavove...""I ja sad razumem tvoje", prostrelila ga je pogledom kao kamom.

"Ali nikad te nisam lagala, Niki, šta god ti mislio. Činjenica da sipromenio mišljenje, da su te događaji nagnali da se pitaš."Događaji?" Prišao je krevetu i seo pored nje. "Ono o čemu mi ovde

pričamo, mama, jeste ubistvo! Dve osobe iz ove porodice bile su uujka Leonidovom stanu na dan njegovog ubistva. I", podigao je prstkako bi je ućutkao, "pre nego što ponovo napraviš aluziju naRajnolda Šmitsa, dozvoli mi da te podsetim da mi ovde, povrhsvega, imamo i priznanje. Ako Šmits kaže da je bio tamo."A bio je!""Jeste, kao što nam je poznato. Ali ostaje činjenica, mama, da nam

je Natalija detaljno ispričala kako je čika Leonid izgledao u smrtimnogo pre nego što ti se Šmits javio i nepažljivo potvrdio i nekedruge opise kukasti krst, na primer. A kako priznanje krivice idetaljan opis onoga što je učinjeno jadnom čika Leonidu potiče izove kuće, mislim da je verovatnoća da je Šmits umešan veomamala.""Ali, Niki, Natalija je možda pogrešila. Možda je otišla tamo baš

posle Šmitsa..."Nikolaj je protrljao oči pre nego što je odgovorio. "Onda ti, mama,

zaboravljaš, zar ne, čije je ruke Natalija...""Ona možda laže! Znaš kako ta devojka ume da bude bolesno

odvratna!""Pa, o ovome ne laže, mama. Koji bi, do đavola, razlog mogla da

ima? Zapravo i ne postoji nikakav razlog, zar ne? Oboje to znamo."Znao je da joj se ovo neće svideti ali, koliko god se trudio, ipak nijemogao da vidi drugačije rešenje problema. "U osnovi, ovo jesvakako problem za policiju. Mi moramo da im pružimo informacijekoje imamo i da ih pustimo da odluče. Ovo je već predaleko otišlo!"Spustila je pogled i on je jasno osetio da je to što je rekla stvarno

ključni razlog za brigu. "A šta će biti s porodicom?""Šta s tim?"Brzo ga je pogledala i trzajem vrata mu se ponovo besno unela u

lice. "Kažeš, šta s tim? Kažeš to posle celog života posvećenog veri i

tradiciji? Kažeš to uprkos tome što znaš kakve su naše nade i želje upogledu budućnosti?"Nikolaj je uzdahnuo. Ponovo su na istom mestu, napravili su pun

krug i vratili se pitanju porodice nesnosnom i njemu potpunonevažnom načinu razmišljanja o porodici. Kad je progovorio, učinioje to polako i odmereno, kao da se obraća detetu. "Mama, kadpolicija i imigraciono odeljenje završe s nama, bićemo vrlo srećni akobudemo imali pravo na dve iznajmljene sobe.""Ne, ne, ne! Ne mogu i neću da odustanem od onog što sam, od

onog što osećam. Tražiš od mene nešto što ne mogu da podnesem!"Nikolaj je netremice gledao majku u oči i video u njima nešto,

zapravo nedostatak nečeg što je oduvek bilo u njima. "I o tome je,znači, reč, mama, zar ne? Činjenica je da ne možeš da uradiš onošto se mora uraditi, ne stoga što su u to umešani članovi tvojevoljene porodice. Sve je to zbog tebe i tvog razočaranja i tvog malogčudnog sumanutog sveta. Nikad mi nismo bili u pitanju, zato si idozvolila da se pretvorimo u ovakva ništavna čudovišta." Ustao je."Pogledaj me, mama! Starac sam, a još nosim uniformu regimentevojnika koji su svi izginuli još pre mog rođenja! ja sam nakaza!Štaviše, ja sam tvoja nakaza! Pogledaj me, mama!"Ona nije više rekla ni reč, niti je on progovorio dok nije stigao do

vrata. Onda se okrenuo i, gledajući je pravo u lice, rekao: "Ostavljamti vremena do sutra ujutru, mama, a onda ću lično uraditi ono štotreba, Ali ako imaš imalo časti, predlažem ti da sama to učiniš. To će,mada samo delimično, pomoći da ponovo osetim poštovanje prematebi." I izašao je uz lagani naklon.Sama, ogorčena i nezadovoljna, Marija Guldžu je pokušala da

pocepa posteljinu na komadiće, ali je shvatila da ju je snaga potpunonapustila.Bar Pariz nije mesto u koje se svraća da bi se na brzinu ispilo piće.

To je bilo mesto koje je najbolje zaobići u širokom luku ukolikonemate nameru da se žestoko napijete. Redovni gosti su uglavnombili bučni, često skloni kriminalu, i mnogima od njih nasilje nije bilostrano. Ikmen nije ovde često zalazio, ali kad god bi došao, potpunobi se uživeo.Pridržao je Sulejmanu prljava vrata i mladić je primetio kako u njih

kroz mrak zuri nekoliko nafrakanih prostitutki.

Lokal je bazdio na ustajao znoj i na izbljuvak. Sulejman nije nipokušao da sakrije gađenje. "Ovde!""Da", jednostavno je odvratio Ikmen, nevinog lica kao da je vodič

koji vođi turiste u obilazak džamije."Hoćete da uđem ovde!"Ikmen je slegnuo ramenima. "Piće je jeftino." Odvojio se od vrata i

zakoračio u zadimljeni mrak.Sulejman je pogledao kako se vrata pred njim zatvaraju i uzdahnuo

je. Izbor je stvarno bio jednostavan. Ili će se pridružiti Ikmenu ualkoholnom paklu bara Pariz i rizikovati život i pluća, ili će otići kući,majci. Smelo je odgurnuo vrata i na talasu dima odjezdio kroz bar.Odmah je ugledao Ikmena, koji je sedeo na visokoj barskoj stolici

držeći čašu i dovikujući barmenu nešto nerazumljivo. Čak i međutako nastranim skupom u baru Pariz, Ikmen se izdvajao kao naročitodronjav i neuglađen.Međutim, baš pre nego što se pridružio Ikmenu, Sulejman je

ugledao izuzetno visoku ženu u zelenoj haljini sa šljokicama koja jeprotrčala ispred njega i zgrabila barsku stolicu na koju je on hteo dasedne. Čim je sela, žena je obavila ruke Ikmenu oko vrata i srdačnoga poljubila u obraz. Na Sulejmanovo iznenađenje, umesto dauzmakne pred neželjenim udvaranjem, Ikmen, odani otac i suprug,poljubio je ženu u usta.Malo je reći da se Sulejman zaprepastio. Nekoliko trenutaka je

samo stajao i zurio zinuvši poput ribe.Ikmen se smejao. "Dođi ovamo, Sulejmane. Dođi da upoznaš

Samsun."Pogledao je ženu dugačkog kukastog nosa i požutelih zuba i

pokušao da se osmehne. Ikmen mu je tutnuo u ruku čašu nečeg štoje opasno mirisalo na benzin i zvanično ih upoznao."Samsun, ovo je Sulejman, moj narednik. Sulejmane, ovo je

Samsun, božanstvena dama sumnjivog zanata koja je, slučajno, imoja rođaka." Zgrabio ju je za koleno ispod šljokica i stisnuo gaprstima. Žena se zakikotala poput šiparice, a ogromna Adamovajabučica iskakala joj je i uvlačila se ispod plave i crvene ogrlice."Četine, ti baš znaš kako treba s devojkama!" Glas joj je bio veoma

dubok i odavao je neznatan strani naglasak, ali je nesumnjivo bio

muški. Stvorenje je stavilo ruku na šank i Sulejman je primetio gustedlake na zglavcima, baš ispod nalakiranih noktiju.Sulejman je pokušao da se ne ukoči. "Zdravo", rekao je i brzo otpio

gutljaj iz svoje čaše. Najbliži opis dejstva pića glasio bi da se osećaokao da ga je tenk udario posred lica.Primetivši njegovu nelagodu, Samsun ga je blago potapšala po

leđima i zabrinuto ga pogledala. "Ovde je konjak malo prejak, dok sene navikneš.""Ali vredi piti ga, ako ni zbog čega drugog, onda iz finansijskih

razloga", reče Ikmen i povuče tešku rođakinu šaku sa Sulejmanovihleđa. Lukavo je namignuo. "Hajde, hajde, Samsun, bez pipanja!""Šta, s policajcem? Jesi ti lud!"Ikmen je slegnuo ramenima. "Ti si Albanka.""Što znači da sam luda?" Samsun je razvukla usne u grimasu. "U

svakom slučaju, više volim prodavce zlata, vrlo su velikodušni i voleda glume femme u krevetu." Poslednju reč je pohotno uputilaSulejmanu.Mladić se prisiljavao da nastavi da pije. Jedina uteha mu je bila što

je primetio da je Ikmen svestan njegove nelagode. Neće moći jošdugo da izdrži.Samsun je spustila ruku Ikmenu na rame i pomilovala mu vrat.

"Onda, šta ti radiš na ovom smetlištu, inspektore?""Isto što i ti, rekao bih, ali bez seksa.""Samo si sjeban ili hoćeš da se napiješ?"Ikmen se zagledao u svoju čašu i pro trljao bradu. "Još ne znam,

nisam odlučio."Samsun se nasmejala i izvadila malu zlatnu tabakeru iz tašne."Uvek sam za to da se uletvim kad nema seksa, a ti ga nećeš imati,

pa...Ikmen se nagnuo napred i zagledao se Samsun u oči. "Bićeš ovde

malo kasnije, lepotice?""Zašto?" Samsun je zažmirila. "Hoćeš da ti čitam sudbinu?""Možda", zagonetno je odvratio Ikmen."Znači, to je pravi razlog što si došao." Samsun je pripalila cigaretu i

otpuhnula mu dim u lice. "Hoćeš li sad?""Neću." Ikmen je nakrivio glavu prema Sulejmanu. "Kad obradiš

nekoliko mušterija."

"Kao devojka s novcem u tašni, je l'?""Nalazim da će mi osoba kadra da mi plati piće naročito prirasti za

srce." Ikmen je iskapio čašu i prineo je barmenu da mu je dopuni.Samsun je još jednom ciknula i Sulejman se pitao da li su njene

razigrane grudi rezultat hormonske terapije ili nekog naprednogprotetičkog pomagala."Kako bilo." Ikmen se lupnuo po kolenima i ustao. Pogledao je

Sulejmana. "Narednik i ja treba da razgovaramo o nečemu, te ću gaodvesti za neki sto. Daleko od načuljenih ušiju."Samsun se nadurila. "Onda, nema pipkanja ispod stola, Cetine.

Osim ako mi dopustiš da gledam."Ikmen je podigao ruku kao da polaže zakletvu. "Obećavam."

Uhvatio je Sulejmana za lakat.Samsun je to primetila i zaštitnički besno dobacila: "Ti si oženjen

čovek, Četine! Zapamti!"Ikmen se izvio prema Samsun i poljubio je u obraz. "Imam osmoro

dece da me podsete!"Osmehnuli su se jedno drugom i Samsun ga je štipnula za obraz.

"Onda, videćemo se kasnije, mali rođače.""Hoćemo."Ikmen je poveo Sulejmana prema grubom stolu umazanom pivom,

u prilično mračan ugao bara Pariz. Izgledalo je da se sve aktivnostiodvijaju oko šanka i ispred ulaznih vrata. Ovaj ugao je, međutim, bioprazan."Odlično", reče Ikmen kad je seo na malu hoklicu ulepljenu

ostacima keksa. "Izvinjavam se zbog ovog, Sulejmane." Pokazao jeiza leđa prema Samsun, koja se vukla kroz bar. "Familija.""Ovaj, da." Sulejman je seo preko puta njega i nervozno mućkao

ostatak pića u čaši. "Ime Samsun je, ovaj...""Pravo ime mu je Mustafa, ali to se baš ne uklapa sa ženskom

torbicom." Ikmen se nagnuo preko stola i prošaputao: "Šuška se daje odabrao ime Samsun zato što je naročito naklonjen muškarcima iztog grada."Na to stvarno ništa nije moglo da se odgovori i Sulejman se samo

osmehnuo.Ikmen je promenio temu. "U svakom slučaju, na poslovnom polju,

ovo je bio zlosrećan dan, mislim da se slažeš."

"Slažem se." Sulejman je oborio pogled i zagledao se u dno čaše.Grozno piće kao da mu je namigivalo. Kao loš predznak."Naravno", umorno je nastavio Ikmen, "da nisam naredio Ferhatu

da se povuče, sad ne bismo bili u ovakvom položaju.""Niste mogli da znate da je Kornelijus otišao ranije zato što je

bolestan."Ikmen je uzdahnuo. "Nisam. No bar da se krmak vratio u svoj stan!

Hoću da kažem, šta ima da traži napolju ako je bolestan!""Ne znam."Nekoliko trenutaka su ćutke sedeli premišljajući kakvu li im

prepreku sudbina još sprema.Sulejman se prvi prenuo iz tmurnih misli. "Ipak", rekao je, "bar

pouzdano znamo da su Kornelijus i Natalija Guldžu nešto više odprijatelja."Ikmen se nasmejao. "Pa, to smo oduvek znali bar sam ja znao.""Jeste, ali kapidži je to vrlo plastično objasnio: svađe, glasan seks",

neznatno je nabrao nos, "besramna devojka.""Pa jeste..." Ikmen je zastao samo načas da bi pripalio cigaretu.

"Pretpostavljam da si ga potražio u kući Guldžuovih?""Jesam, ali tamo nije dolazio. Otvorio mi je starac s bradom i,

moram da kažem da je bio vrlo izričit u tom pogledu.""Hm." Ikmen je zažmirio, odjednom ga je obuzela sumnja."Šta sam onda mogao da radim?", nastavio je Sulejman. "Kao što

ste i sami rekli, nemamo dovoljno valjanih dokaza da uhapsimoKornelijusa, a ja nisam imao dozvolu da pretresem kućuGuldžuovih.""Onda je to možda sledeći korak", rekao je Ikmen."Šta, mislite da sad pretresemo kuću tražeći Kornelijusa?""Ne, ne, nije on tamo, prilično sam siguran u to. Ali..."Sulejman je iskoristio pauzu da odgurne svoje gadno piće u stranu.

"Ali šta, gospodine?""Ali kanta ili ma šta to bilo u čemu se nalazila kiselina, negde mora

biti, zar ne?""Tako je.""A ako je neko od njih ubio Mejera, kanta je verovatno još u kući

Guldžuovih."

Sulejman je gledao sumnjičavo. "Da, ali trebalo bi da su ludi pa daje i dalje drže tamo."Ikmen se osmehnuo. "Ha, pa oni i jesu ludi, zar ne, Sulejmane?

Video si kako se oblače, kako žive. Guldžuovi baš i ne pripadajuovom svetu, i sumnjam da stvarno slede pravila sveta kao što to činimo mi ostali.""Dopuštam da je tako, ali.."Ali šta?"Slegnuo je ramenima. "Pa, ja i dalje ne razumem zašto bi oni ubili

Mejera. I dalje ne vidim motiv."Ikmen je ispio ostatak pića, a zatim je tresnuo čašu o sto. "Onda

nisi jedini! I dok gospođa Guldžu, gospodin Šmits, ili oboje, neodustanu od svojih tajni, bojim se da možemo samo da nagađamo.Ja, međutim, verujem da Mejerova navodna umešanost upogubljenja pre mnogo godina ima veze s ovim. Mislim da, posletoliko vremena, kao u ovom slučaju, bolne uspomene ili ma šta tobilo, ipak iščile. Ali s Mejerom nije bilo tako. Čak ni alkohol nijemogao da mu odagna osećaj krivice. Kao da mu je to stalno bilo napameti, i podsticalo svaki njegov autodestruktivni postupak. A kaošto sam već rekao, uveren sam da ga je još neko neprestanopodsećao.""Da, ali zbog čega? Hoću da kažem naročito u vezi sa Šmitsom

zašto bi on sve to vreme potpirivao Mejerov osećaj krivice, s kakvimciljem?""Mogu samo da pretpostavim", rekao je Ikmen, "da su u pitanju

razlozi koje još ne razumemo. Verujem da je sve povezano s nečimu međusobnom odnosu njih troje.""Kao na primer?"Ikmen je slegnuo ramenima. "Ne znam. Mejerov davni zločin,

Šmitsova nacistička prošlost. Gospođa Guldžu? Pa...""Njen nezakonit status?", dodao je Sulejman.Ikmen je potegao još jedan gutljaj iz čaše. "A, ne, ne mislim da je to

u pitanju", rekao je. "I ti i ja smo videli da se nije naročito uzrujalakad smo potegli tu temu. Kakva god da je, gospođa Guldžu izvesnonije poštovalac birokratije.""Ali..." Sulejman je primetio da se Ikmen zagledao u njegovu praznu

čašu i pomislio da bi možda trebalo da mu dozvoli da je dopuni.

Ikmen je, međutim, imao druge namere."Ali šta, Sulejmane?", podstakao ga je."Ali zašto bi Šmits ili gospođa Guldžu sad ubili Mejera? Hoću da

kažem, kakvog to ima smisla?"Ikmen je bacio opušak na pod i zgazio ga. "To ne znam", rekao je,

"ali ako se ne pojavi neki čvrst dokaz ili neki valjan forenzički nalaz,bojim se da ćemo ostati bez slučaja."Sulejman je ispustio dugačak, umoran uzdah. "Ovo je košmar. Kao

i vi, i ja počinjem da se pitam da li ćemo ikad otkriti šta se događa,šta se dogodilo, ko govori istinu."Pa, ako se ja pitam, hoćemo." Ikmen se iznenada ozareno

osmehnuo to je bilo karakteristično za njega, taj nagli prelazak izdubokog očajanja u preterano samouveren optimizam. "Hoćeš li da tidonesem nešto drugo? Nešto od čega nećeš oslepeti?"Dok je posmatrao kako poslednji božanstveni anđeoski uvojak

dogoreva i pretvara se u pepeo, Rajnold Šmits je otro malu suzu uoku. Davno je bilo kad je poslednji put osetio pritisak kože neke maledevojčice na svojoj. Pa ipak, da ga neko pita za ime svakog od ovedece, on bi ih se setio. No trebalo bi da je bolje ovako i pošto sujadni dokazi koje mu je Leonid kao mač držao nad glavom takođepokopani, čitava stvar se konačno završila. Sad je tamo gde jezapravo oduvek živeo, u stvarnosti, potpuno sam sva pomagalauklonjena, sve samoobmanjujuće priče ispričane.Odsečno lupanje na vratima najavilo je Vilkinsonov dolazak. Šmits

je umorno ustao sa fotelje ispred kamina i krenuo prema krevetu."Uđi", rekao je dok je bolno koračao kroz sobu. Kad je batler ušao,

Šmits je po izrazu njegovog lica zaključio da izgleda još strasnijenego inače. Ali bio je to prilično dug dan. Međutim, kao i obično, predslugom nije načinio nikakvu opasku na račun ličnih tema."Sad možeš ovo da vratiš dole u biblioteku", rekao je, pokazujući

knjigu koja je ležala na njegovom pisaćem stolu. "Otvori je na straniobeleženoj ceduljom.""Da, gospodine." Batler je nečujno dojezdio do stola i pažljivo uzeo

knjigu prstima u rukavicama."Pored knjige je i pismo koje bih želeo da uručiš."Sluga je uzeo namirisan ružičasti koverat i pogledao uputstvo na

prednjem delu. "Želite li da uradim to sad ili ujutru?"

"Sad, moliću." Šmits se s naporom vratio u krevet. "ReciMuhamedu da te odveze.""Vrlo dobro, gospodine." Spremio se da izađe, ali Šmits ga je u

trenu preduhitrio."Vilkinsone...""Gospodine?""Samo još nešto." Neznatno je popravio jastuke da bi mu bilo

udobnije. "Jesi li se ikad upitao, radeći tolike godine za mene, kakoje to biti bogat kao ja?"Batler je načas delovao potpuno zatečeno, ali onda, povrativši svoj

uobičajeni savoire-faire[1], odgovorio je: "Zapravo, jesam, prošlo mije kroz glavu, gospodine."Šmits se osmehnuo. "I?""Mislim da je to, na izvestan način, zbilja divno, gospodine."Šmits je klimnuo glavom. "Da, i ja tako mislim."Batler je stavio knjigu pod mišku i spustio pismo u džep livreje.

"Onda, gospodine, ako je to sve...""To je sve, Vilkinsone, hvala ti."Naklonio se pre nego što je izašao. "Onda, videćemo se ujutru,

gospodine.""Laku noć, Vilkinsone.""Laku noć, gospodine."Šmits se nije pomerio dok nije čuo zvuk motora svog auta na

prilazu kući. Onda je, neuobičajeno brzim pokretom otvorio fiokunoćnog ormarića i izvukao ono što ga je tu ceo dan čekalo. Znao jeda sad mora da bude brz ili će ga živci izdati.

[1] Fr.veština. (Prim.prev.)

Dvadeseto poglavljeKaže se da se zločinac uvek vraća na mesto zločina. To je opšte

mesto koje služi tome da nasmeje one što su suviše pametni irafinirani da bi radili za organe reda i zakona. Ali to nije tako delovalona Roberta Kornelijusa. Dok je gledao mesec kako se podiže iznadtamne mase muzeja Karije, radost je bila poslednje osećanje kojemu je pokretalo misli.U Balat se vratio gotovo nesvesno. Sve je počelo prilično bezazleno

kad je ranije tog popodneva jednostavno poželeo da se napije. Prvopiće u jednom baru odvelo ga je do ostalih u sledećim barovima i tekje kod sedmog ili osmog džin-tonika shvatio gde ga vodi naizgledbesciljno tumaranje. Isprva je pogled na zgradu u kojoj se nalazioMejerov stan na njega delovao zaprepašćujuće: kad se i kako vratioovamo? Međutim, kad je zatim pogledao u Karije pa ponovo uzgradu, shvatio je da to nekako ima smisla. Nije znao zašto, moždaalkohol tako deluje na njegov mozak. Pod svetlošću okruglog,sjajnog meseca, ponovo mu se učinilo da je vidi, priljubljenu uza zid,spremnu da pobegne. Ali trepnuo je i shvatio da to nije ona; to je biopolicajac opremljen poluautomatskom puškom, dosađivao senaslonjen na ulaz u stepenišni prostor. Video ih je mnogo otkad jeušao u četvrt, ali nijednog kog bi prepoznao, i svakako ne Ikmena. Usvakom slučaju, njihovo prisustvo upozoravalo ga je da nije pametnoda se usred noći vrzma po Balatu. Ako Ikmen sazna, to ga možedovesti do štetnih ali razumljivih zaključaka. Međutim, iza ugla je biojoš jedan bar, video ga je jednom kad se dugo zadržao u školi, anjemu je očajnički trebalo piće.Policajac koji je stajao ispred Mejerove zgrade kao da ga je gledao

pravo u oči i nakašljao se kao da se sprema da nešto kaže.Robert je stavio nesigurnu nogu ispred druge i vrlo pažljivo krenuo

prema baru. Policajac je u tom trenu odstupio jedan korak i, naRobertovo olakšanje, činilo se da je nestao ispod jednog balkona naprvom spratu. Možda je i njega obuzeo taj pomalo jeziv osećaj koji jeobuzeo Roberta kad se maločas osvrnuo oko sebe i shvatio gde je.Četvrt je bila veoma mirna ali uvek je tako Jevreji kao da ne deleljubav Turaka prema glasnom radiju i televizoru tona pojačanog dokraja. Ali, zar nema tu još nečeg?

Skrenuo je u mali sokak u kom je video bar i zavirio dublje, da boljepogleda. Zbog visokih zgrada na obema stranama, jasni belimesečevi zraci nisu mogli da prodru, a tamo gde su se balkoninadvili nad ulicu čak je i noćno nebo postalo nevidljivo. Gust mrakbio je sličan onom u tunelu podzemne železnice kad se u vozu ugasisvetio. Robert je mrzeo taj osećaj. Ali, ako želi piće, moraće daproduži kroz mrak i okuša sreću. Ili to, ili da se okrene i izađe izčetvrti, a to nije hteo. Ne još.Dok se klatio, osetio je kako mu kiselkasta žuč snažno nadire u grlo

i bučno je podrignuo. Već se previše bio nalokao ako je to uopštevažno. Više zapravo i nije. Bio je loš nastavnik; nikad nije bio za tajposao, nikad ga nije voleo. Jednostavno je uleteo u to kao i u većinuonog što je radio, osim ljubavnih veza. To je ono što ga je brinulo.Svesno ili nesvesno, kao da je od svega pravio zbrku. Možda svepotiče od nedostatka samopouzdanja; njegovo očekivanje da će svepoći naopako utiče na događaje.Baš ispred njega otvorila su se vrata i nečija ruka je u sparnu noć

izbacila mačku koja je mjaukala. Svetlost je načas pala na mali deoulice pokazujući mu sumornu sliku gomila đubreta naslaganog naivici pločnika. Vrata se zatvoriše i Robert je znao da je ostao sam smačkom, ma gde da je.Kad je stigao do polovine nepoznate bezimene ulice, čuo je muziku.

Najpre mu se učinilo da je turska, ali kako mu se sluh navikavao nazvuk, shvatio je da ženski glas peva na potpuno nepoznatom jeziku.Možda je to ladino, neobično hebrejsko-špansko narečje kojim segovori u ovoj četvrti. Kakva god da je muzika bila u pitanju, zvučalaje istočnjački. Čak i posle dužeg slušanja, polutonovi su mu i daljeneprijatno vređali nenaviknut evropski sluh. No bilo je dobro zato štoje muzika značila da je na pravom putu da pronađe bar. Nadao se daje tako, ophrvale su ga bile čudne misli i više nije želeo da ostanesam. To nije ličilo na njega, taj nerazuman bes prema jadnom starommrtvom Jevrejinu kog nikad nije upoznao. Logično, znao je na kogaje zapravo ljut, a to nije bio Leonid Mejer. No ljutnja ga nijenapuštala. Sve je bilo u redu do trenutka kad je ugledao Natalijukako istrčava iz Mejerovog stana. Nije napredovao s njom ni lako nibrzo, ali...

Još jedan policajac je iznenada iskoračio iz kapije i grubo gagurnuo u prolazu. Robert se okrenuo i pogledao ga kako se drskošepuri nastavljajući prema muzeju Karije. Na trenutak se upitaozašto mu policajac nije prigovorio, često to čine u ovo doba noći, alionda se setio da su pijani nevidljivi. Ljudi ih uvek obilaze u širokomluku, ponekad čak i policajci. Manji je problem ostaviti ih tu gde jesunego ih voditi u policijsku stanicu. Tako štede prostor u ćelijama i, udevet slučajeva od deset, to je manje neprijatna mogućnost. Robertse okrenuo i primetio mali niz crvenih i zelenih prazničnih lampica navratima s njegove leve strane. Odatle je dopirala muzika i,približavajući se, mogao je da oseti oštar uljasti miris rakije.Bila je to čudna pojava jevrejski bar. Pre mnogo godina, dok je još

bio na univerzitetu, Robert je bio na jevrejskoj svadbi u mestuzvanom Forte hol, u severnom Londonu. Neobičan događaj, gotovosasvim posvećen unošenju ogromne količine hrane. Naravno, bilo jei alkohola, mnogo alkohola, ali niko nije naročito mario za piće.Stigao je do tamnih i, koliko je mogao da vidi pod oskudnimosvetljenjem raznobojnih ukrasnih lampica, prljavih vrata i blago ihgurnuo nogom. Nisu bila zaključana i lako su se, uz škripu, otvorila.Svetlost boje blagog rozea rasula se po ulici i preko Robertovihcipela, praćena talasom gustog zelenkastog dima. Unutra je bilobučno, žena je i dalje pevala, a duboki muški glasovi koji surazgovarali grubim i istovremeno bogatim jezikom zvučali supromuklo.Osokoljen potrebom za alkoholom, Robert je zakoračio napred i

širom otvorio vrata. Dvadeset ili trideset tamnih bradatih lica odvratiloje pogled s čaša punih pića i zagledalo se u njega. Jedan nos,zakrivljen kao sečivo kose, nad kojim se uzdizo visoki izbledeli šešir,prezrivo je šmrknuo. Jedina žena u lokalu, debela i zlatom nakićenapevačica, i dalje je pevala žalostivu pesmu, koja god da je bila, ali iona je primetila Roberta i zurila je u njega. Niko nije izgledao ninajmanje ljubazno, većina očiju ga je gledala zapravo otvorenoneprijateljski. Englez nije bio navikao na tako nešto, i načas nijemogao ni da se pomeri. To ga je podsetilo na slučaj kad jenesmotreno ušao u kurdski kafe na istoku, blizu Mardina, i suočio ses prilično opasnim neprijateljskim licima, pa ga je preplavio osećaj dabi, ako pređe prag, mogao zažaliti.

Ipak, ovo su samo Jevreji! To su samo ljudi poput Merion i Martinaiz Hornzija, porodice Čarls koja je živela u susednom stanu kad jebio osnovac! Nijedan par očiju pred njim nije zaigrao, samo su gagledali. I sam gledajući u njih, Robert je shvatio da ne može ni da sezapita šta oni misle, niti ga je bilo briga. Nije želeo da im naudi, želeoje piće koje će platiti. Hladne crne oči ponovo su ga razljutile izateturao se napred kroz zapušten, loše snabdeven bar.U tom trenutku žena je prestala da peva.Samsun je duboko udahnula i pogledala u činiju vode na stolu.

Osim nje, Četina i nekoliko tihih skitnica, bar Pariz je bio gotovoprazan. Osoblje će, naravno, i dalje uslužiti svakog ko može da platipiće, ali to je iz minuta u minut delovalo sve manje izvesno.Samsun je na tren sklopila oči i pokušala da se isključi od spoljnih

uticaja. Osluškivala je zvuk sopstvenog sipljivog disanja i u mislimaje ispirala udaljene uglove svesti u struji kristalno čiste vode. Četin jojje došao baš zbog ovog gatanja, a to je radio samo kad je važno.Nije bilo prijatno posmatrati Samsun kako "proriče", premda je čestopogađala zastrašujuće tačno. Umelo je da bude nasumično izastrašujuće. Samsun je retko viđala dobro u svojoj zdeli, zbog čegasu mnogi verovali da je pod uticajem nekakvog đavola ili džina. Potome kako joj se život dosad odvijao, Samsun se ponekad i samapitala da li je to istina.I dalje duboko dišući, otvorila je oči i zagledala se u polumesec koji

je pokrivao površinu vode. Sve je iščezlo: bar, Četin, koji je sedeopreko puta, jedva čujni glasovi žalosnih alkoholičara. Postojala jesamo voda u kojoj je Samsun, potpuno usredsređeno poput sočivafotoaparata, nazirala neobične ispremetane slike. Kao da su šarećilima, ivice ovih slika su bile iskrzane. Bez uočljivog kretanja, jednase pretvarala u drugu, stapajući se poput meke gline iz jednogsjajnog oblika u drugi. Samo na časak je videla Četinovo lice, očijučvrsto zatvorenih, obrva skupljenih u velikom stresu ili bolu. Potom jelice nestalo, a zamenila ga je grupica dece što trče putem koji vodiod Aja Sofije do dokova. Među njima je Samsun videla i sopstvenolice, lice dvanaestogodišnjeg dečaka oštrog jezika.Više, visoko. Nije znala gde, negde nad gradskim krovovima, sunce

joj prži potiljak, kao upaljena baklja, a pod njenim nogama... Slikanije iščezla, i mada je znala da to ne želi, Samsun je pogledala dole.

Pod njom je bila ulica, veoma uska i krivudava, nalik veni nanadlanici nekog starca. Dole je bilo ljudi i jedan automobil. Svi sugledali naviše, ali ona nije mogla da im jasno vidi lica. Neki su mirnostajali, a neki, uključujući i onog u finom sivom odelu, mahali su joj inešto vikali. Iako se svojski trudila, nije umela reći šta joj to viču,samo je znala da se plaše.A onda više nije bila sama tamo gore.Okrenuvši glavu u stranu, ugledala je mladog čoveka. Bio je

tamnoput i veoma lep na ženski nevin način i obuzeo ju je najjezivijiosećaj straha. Nešto crveno razlivalo joj se po stopalima izapljkuskivalo je mladićeve noge, a on se osmehnuo. Usta su mubila poput vrata kroz koja je ugledala sliku žene što pada sa zida dokjoj se krv cedi bojeći gipsani ispust. Iščezao je u kratkom skoku,leteo je kroz vazduh kao raketa kružeći samo jedan tren, a zatim sesurvao. Dole. A i to je bio divan prizor. Mladić je bio tako lep dok jeponirao nošen vazdušnim strujama između zgrada. Taj prizor je natrenutak potpuno opčinio Samsun, sve dok nije videla gde padanjegovo mlitavo telo, okomito, teško kao olovo. A dole, ispod, nazemlji, drugi mladić, u sivom odelu, poznat, pojurio je napred, tačnoispod onog što pada. Samsun požele da vikne i upozori ga, ali jeznala da je on ne bi čuo. Ovo nije stvarno. Ovo samo čeka spremase da bude stvarno.Samsun je naglo otvorila oči. Liznula je usne. "To će biti sutra."Cetinu je zadrhtala ruka dok je vadio cigaretu iz paklice i stavljao je

među suve, ispucale usne. Odvratio je pogled od Samsun. "I?""Ti ćeš biti dobro, mali rođače."Četin se okrenuo prema njoj, a ona ga je pogledala pravo u lice.

"Ali samo ako budeš sam. Ni pod kakvim okolnostima ne smeš dapovedeš svog mladog narednika sa sobom. Razumeš li me?"Iako je rabin Isak uživao u povremenim skupovima kojima je morao

da prisustvuje s ostalim članovima lokalnog sveštenstva, ipak jeimao poteškoća. Sveštenici, i rimokatolički i pravoslavni, voleli su dazačine skup s pokojom veselom čašom vina. Vino, naravno, nijekošer, što je značilo da on i njegove kolege moraju da ponesusopstveno ako žele da se počaste. Međutim, imamima zbog toganije bilo prijatno i uvek je osećao da to stvara prepreku između njih iostalih. Rabin Šimon je rekao da to nije važno i da imami razumeju i

da su sasvim zadovoljni takvim dogovorom, ali on je stranac. RabinŠimon, iako dobronameran, nije razumeo Bliski istok više nego što jerazumeo staro doba. Da ga isprati kroz ulice, zaista! Šta je tajžutokljunac zamišljao! To su njegove ulice i čak i da je slep, ne možeda se izgubi, ali taj čovek je balvan i zato možda i ne može darazume. Rabin Isak je znao put do kuće, a ako ga napadnu, pa, to jebožja volja. Evropljani to ne shvataju; ako je nešto zapisano,zapisano je, i ni on ni cela turska vojska ništa ne mogu da učine dato promene.Ali sastanak je protekao dobro. Kao i obično, muslimana je bilo

najmanje a hrišćana najviše, ali takav je život. Sledbenici islama nevole promene baš kao što ih ne vole ni ortodoksni Jevreji, uglavnomzato što im nisu potrebne. Sinagoge i džamije su uvek pune, zarazliku od crkava. Tako je pretpostavljao da sveštenici moraju neštoda preduzmu: da izgrade više sirotišta; da pokušaju da ubede papuda ponovo dođe. Za hrišćanski svet Turska je predstavljala takvuzabit da je često mislio da to neće biti lako. Ali, zar je ikome lako?Već neko vreme na ulicama viđaju čudnog bradatog čoveka divljegpogleda. Mnogi dolaze s istoka i učenje koje šire nema ništazajedničko s tradicionalnom tolerancijom koju očekuju starosedeociBalata. Čini se da su ljudi širom sveta ponovo svojevoljno prigrliliekstremne ideologije. Rat u Jugoslaviji; nasilje fundamentalista uEgiptu; ponovno oživljavanje fašizma u Nemačkoj. Ova poslednjapojava ispoljila se na njihovom sopstvenom pragu. Onaj stari Rus jemučen, a na zidu su mu namalali kukasti krst na samo dva minutaudaljenosti odavde! Šimona je to vrlo zabrinulo, njegovi roditelji subili u logoru. On nije razumeo turski judaizam i strahovao je da jesmrt starog Mejera samo početak. Isakse osmehnuo i lagano jeskrenuo u mali bočni sokak koji prolazi iza kuća u ulici u kojoj živi. Ponjegovom mišljenju, Šimon se uhvatio za jedan usamljen slučaj inaduvao ga preko krajnje mere. Koliko Isak može da vidi, tajnesumnjivo gnusan čin ne znači mnogo u svetlu činjenice da je luđakkoji ga je počinio negde u gradu, slobodan.Takve stvari događale su se i uvek će se događati na mestima gde

živi mnogo ljudi na malom prostoru. Pravi problem nije u tome što jestari alkoholičar na smrt pretučen u bednom stanu, pravi problemtiče se vlada i nacionalističkih i verskih manipulacija koje vlade

podržavaju. U Turskoj se takve stvari ne događaju, bar ne javno,osim, naravno, slučaja s Kurdima. Ali, bilo to dobro ili loše, to sunjihovi problemi i sve dok se te, kao što je svima poznato, tužneokolnosti ne dotiču njegove zajednice, rabinu Isaku je dovoljno dajednostavno zaboravi na Kurde, sirote duše! Ali... ali mnoge zemljemoraju da se izbore sa sličnim problemima.Prošao je duž zadnjeg dvorišta u kom je bila bašta gospodina

Zarifija i kratko pogledao razgranatu krošnju njegovog limuna.Trebalo je mnogo vremena da se odgoji drvo na ispošćenoj zemljiusred grada, ali Zarifi je uspeo.Kad je prošao pored Zarifijevog limuna, Isak je začuo pevanje. Iako

je odmah prepoznao pijanu žalopojku, nije mogao da kaže koja jepesma u pitanju niti na kom je jeziku. Nemoguće je bilo zaključiti nida li je to samo jedna pesma, jer je pevač povremeno zastajao iljutito mrmljao pre nego što bi nastavio. Jedino je bio siguran dadopire iz dela sokaka ispred njega, delića puta koji treba da pređekako bi stigao do svoje kuće.Isak nije voleo pijance, ali nije ih zapravo ni mrzeo. Za svog dugog

života video je previše siromaštva i patnje da ne bi mogao darazume sladak zaborav ili čak olakšanje koje može da pruži punaboca rakije. Ponekad je čak i sam pribegavao tome, iako nikadzapravo nije bio trešten pijan. To je jezivo stanje. Pijanci su bilineprijatni, pišali su po ulici i povraćali po autobusima. Jadnastvorenja.Uzdahnuvši, rabin Isak je krenuo prema svojoj kući. Pevanje je

postalo glasnije i dok je zurio u gust mrak, učinilo mu se da vidi nekupriliku, dugi udovi su joj lelujali uz tlo poput majmunskih. Ali nije biosiguran. Možda je sam u uličici, a možda i nije. Zapravo to i nije bilomnogo važno, on i dalje treba da stigne do kuće i ako mora da prođepored nekog smrdljivog pijanca, neka bude. Na osnovu načinapevanja gotovo je siguran da je ta osoba, ko god da je, toliko pijanada ne može da mu naudi. Rabin Isak je izvadio ključeve iz džepa izazviždao pesmicu za sebe. Stara pesma iz mladosti uvek ga jebodrila kad je sam. Iznenada, međutim, stanje se promenilo veomabrzo i sa kobnim naumom. Mlitava ruka kao da je doletela niotkuda ilako ga dotakla po grudima.

Isak je zahripao, ali više od iznenađenja nego od straha. Dogodilose tako naglo da mu je srce poskočilo i na trenutak je gotovo ostaobez daha. Ruka je skliznula niz njegov mantil i kad se nagnuonapred, jasno je osetio oštar zadah jeftine rakije. Mada nije mogaoda ga vidi, rabin Isak je znao da njegov raspevani pijanac leži upravoispred njega, prostrt na njegovom putu poput ljudskog tepiha.Žalosno stanje, koje je od njega, kao duhovnika, zahtevalo dapomogne. Povio je svoja stara leđa i dok se spuštao, postao jesvestan sitnih zažarenih očiju koje su zbunjeno zurile u njega.Rabin Isak je pružio ruku prema nesrećniku i utišao glas do blagog

šaptaja. "O, bože, ti siroto stvorenje. Daj da ti pomognem.""Zašto, do đavola, nisi u krevetu?"Kao i obično kad je u ovakvom stanju, nije bio toliko ljut na nju

koliko je bio ljut na sebe. Četin Ikmen je pio, ali retko mu se dešavaloda se napije. To je obično značilo da je vrlo obeshrabren ili zabrinutzbog nečeg, ali čak i takva opravdanja nisu mogla da otope ledenuFatmu. Prošlo je dva sata posle ponoći i on je bio pijan. Pogled joj jebio leden kad se obrecnula na njega."Nisam u krevetu, Četine, zato što mi je tvoja predstava traženja

ključeva ispred vrata bila previše zanimljiva da bih je propustila."Zurio je u nju zamagljenim poluzatvorenim očima i prstom jemlatarao po vazduhu u njenom pravcu. "Vrlo dobro, Fatma, odgovordostojan rođenog Ikmena."Okrenula je glavu od njega i promrmljala: "E, pa, ako ćeš da

vređaš...""O, nisam mislio ništa loše, Fatma! To je", skinuo je sako i bacio ga

preko naslona najbliže stolice, "zato što mi je život težak. Prvo ovajslučaj, a onda prokleti Sulejman...""Mehmet?" Okrenula se i ponovo ga pogledala, nabranog čela. "Šta

je uradio?""Ma nije reč o tome šta je uradio." Smeteno je podigao ruku kako bi

naglasio suštinu, a zatim je seo. "Išao sam da vidim Samsun zbogznaš čega i rekla mi je."Ne verujem ti!" Podbočivši se, Fatma je iskoračila i besno stala

pred njega. "Samsun! Veliki mi je ona autoritet! Iskreno, Četine,mislila sam da si završio s tim natprirodnim glupostima. Kad bi našiprijatelji znali..

"Znam! Znam!" Zagnjurio je glavu u šake i žustro protrljao čelo."Samo što je sve to previše upečatljivo.""I misliš da će buljenje u bokal ulja ili mešanje karata nešto

promeniti? A i Samsun! Čovek je izopačen, Četine, da ne pominjemda je nemoralan!""Ali ja...""A Samsun, naravno, znači i bar Pariz, je 1' tako! Lepo! Moj muž

medu podvodačima i prostitutkama! Moj muž, policijski inspektor nimanje ni više!"Sklonio je ruke s lica i pogledao je. Mora nekako da joj objasni.

Kasno je i pijan je, ali ono što mu je Samsun rekla nije izgubilo svojustrašnu moć na njegovom dugom zamornom putu do kuće. "Neštoće se dogoditi i ne smem da povedem Sulejmana sa sobom. Previšeje opasno i...""Koješta!" Njene zažarene oči urlale su na njega koliko i njen glas, i

on se skupio. "Neki smešan član tvoje porodice kaže da će se neštodogoditi, ali to se ne dogodi! Iskreno, Četine, za tako obrazovanogčoveka ponekad umeš da budeš toliko glup! Veruješ u sve što ti tenakaze ispričaju! Sve dok su ludi ili odrpani ili poznati kao vešci ili...""Ranije sam rešavao slučajeve uz pomoć...""Jesi, rešavao si ili si mislio da si rešavao zbog toga!" Stisla je usne

i posmatrala ga ćutke, s dubokim gađenjem.Zazvonio je telefon. Piskav, gotovo sablasan zvuk zagluhnuo je

Četina i on je zastenjao. Poziv u ovo doba noći može da znači samojedno i, sudeći po Fatminom ozlojeđenom izrazu lica, znao je da je injoj to jasno. Prišao je stočiću i podigao slušalicu."Ikmen." Izgovorio je to tako srceparajućim i očajnim tonom da je s

druge strane načas zavladala tišina. On ili ona su se sigurno zapitalikakav li je strašan događaj ili katastrofu poziv prekinuo."Inspektore?" Bio je to Koenov bezobziran ravnodušan glas i

premda nije iznenadio Četina, nije ga ni obradovao."Šta je, Koene? Šta hoćeš?""Dogodilo se još jedno ubistvo, gospodine, u Balatu. Zapravo baš

iza kuće mog strica Zavija...""O, ne." Četin je već mogao da čuje Ardičeve optužbe, njegov

gnevan glas prozukao od cigareta kako se odbija o bele zidovenjegove kancelarije. "Jevrejin?"

Gotovo je mogao da čuje kako Koen sleže ramenima na svojnaročit jevrejski način. "To je Balat.""Zna li se ko je žrtva?""To je zapravo strika Zavijev rabin, gospodine. Rabin Isak, star

sedamdeset osam godina, starosedelac Balata."Još jedan starac! Mlađi od prethodnog i drugačija vrsta Jevrejina u

odnosu na Mejera ako je to uopšte značajno. Četin je potištenopogledao telefonsku slušalicu i pitao se kako će se ubistvo rabinaIsaka odraziti na njegovu tajnu i iščašenu teoriju o Mejeru i Šmitsu io porodici Guldžu i veoma davnim zločinima. Nije znao i neko vremeneće moći ni da razmišlja o tome. Sad mora brzo da se otrezni i daode tamo."U redu, Koene", rekao je. "Pošalji kola po mene i pridružiću ti se.""Zar nemate svoja...?""Koene, pola noći sam bio van kuće, još nisam spavao i pijan sam!

Samo mi pošalji kola i vozača.Koen se zakikotao. Ikmen je znao da se svi oni krišom smeju

njegovoj ljubavi prema flaši, ali razbesnelo ga je što je ovaj to učiniotako otvoreno. To je neoprostivo i on se obrecnuo: "Samo pošaljikola, Koene, ti odvratna životinjo!"Dok je uz tresak spuštao slušalicu, čuo je kako mu ovaj, i dalje se

kikoćući, odgovara: "Da, gospodine." Osetio je kako mu se grčemišići na licu i nekoliko trenutaka nije ni progovorio niti se pomerio.Pokušao je da razmišlja kroz alkoholnu izmaglicu u glavi. Naravno,moguće je da ovo ubistvo uopšte nije povezano s Mejerovim, nostrahovao je da ipak jeste. Žrtva je rabin! Nije mogao da zna kako ječovek umro dok ne stigne na mesto zločina, ali imao je lošpredosećaj. Svakako su postojale i razlike; ovog puta je pijan i ovogputa ga nije zvao Sulejman već Koen. Jedino je na tome biozahvalan. Loše bi se osećao da ga je zvao Sulejman. Ali Sulejman jena sigurnom, nadao se, u svojoj kući, ušuškan u krevetu, i što seČetina tiče, tamo treba i da ostane. Moraće nekako da mu daslobodan dan, ali znao je da njegov narednik to neće prihvatiti.Sulejman, kao ni Fatma, nije verovao. Oboje marljivo rade i modernisu ljudi, oboje ga je izvesna verska osećanja koja ne dopuštajumogućnost da u kosmosu postoje sile druge vrste. Zaslepljeni su.Nije bilo lepo što tako razmišlja o dvema osobama do kojih mu je

stalo, ali takvi su. Naročito Fatma. Nijedan dokaz, koliko god bioubedljiv, njoj nije dovoljan.Ustao je i uzeo sako s naslona stolice. "Moram da idem, Fatma,

ja...""Da, znam." Izgledala je umorno, pomireno sa sudbinom i

zastrašujuće trudno. "Trudim se da razumem, Četine.""Hoćeš li biti dobro kad odem?""Dosad sam uvek bila."Zavukao je ruku u džep kako bi se uverio da je stvarno stavio

ključeve. Odmah ih je napipao. Dakle, bio je pijan? Ali očigledno nijebio toliko pijan, što je olakšanje. Retko se dešavalo da se uletvi temu je ponekad teško da se seti kakav je u tom stanju, a morao bi.Pružio je ruke Fatmi, nudeći joj pomoć da ustane. "Treba da se

vratiš u krevet, ljubavi."Odgurnula mu je ruke, ali blago i bez zlobe. "Ne, ostaću ovde,

Četine. Sad ionako nema neke razlike. Krevet, fotelja, svugde je istobolno. Ovog puta beba mi pritiska krsta i osećam se kao da će kičmasvakog časa da mi se raspadne." Pogledala ga je i uspela da seosmehne. Izgledao je tako jadno u prljavom izgužvanom odelu,mrtvački upalog lica od umora. "Potrebno ti je malo odmora, ČetineIkmene. U poslednje vreme izgledaš starije od svog oca." Četinu seiz dubine grla oteo osmeh i uhvatio ju je za ruku. "Timur će nas svenadživeti, naročito mene. Ali znam šta mi govoriš i završiću ovajslučaj, ovako ili onako, a onda ću uzeti malo odmora. Mnogoodmora.""Hoćeš?" Pogledala ga je tako nežno da se, prilično nesigurno,

nagnuo prema njoj i poljubio je u kosu."Obećavam. Sve će biti dobro, videćeš. Zaključićemo slučaj, beba

će stići. Možda ću te čak i izvesti nekud, ko zna?"Nasmejala se kroz suze. "Volela bih to da vidim!"Pomilovao ju je po ruci pre no što ju je pustio i pošao prema

vratima. "Bolje da sačekam dole. Ako se neko od mojih popne,probudiće celu zgradu.""U redu." Podigla je otečenu ruku i umorno mu mahnula. "Volim te."Osetio je suze u očima i okrenuo je glavu od nje. Glupa

sentimentalna matora budala! "I ja tebe volim, Fatma", promrmljao je

dok je nestajao u hodniku. "Voleo bih samo da imam vremena da tito pokazujem malo češće, ništa više."

Dvadeset prvo poglavljeTelo nije izgledalo mnogo neprijatno, ali Koen je pokušao da

izbegne da ga pogleda ako je ikako moguće. Doktor Sarkisijan jezaključio da je smrt verovatno izazvana jednim udarcem u glavu.Svakako nije bilo tragova jezivog sakaćenja kao na Mejerovom telu.No prizor je ipak bio gadan. Tanak mlaz starčeve krvi još je curio izrane na rabinovoj glavi i doktor Sarkisijan je, čim ga je dotakao,rekao da je telo još toplo. Koen se okrenuo od leša i dvaput udahnuoveoma duboko. Ko bi, do đavola, hteo da udari sirotog,bespomoćnog starog rabina i zašto? Nije često razmišljao o tome daje Jevrejin. Koen je uglavnom smatrao da između njega i njegovihkolega nema razlike. Ali ne i ovog puta. Dok je doktor obavljao svojgrozan zadatak, ostali momci su prilično bezbrižno stajali okolo ipušili, ali Koen nije mogao. Na sreću, nije video Mejerovo telo, tenoći je bio zauzet razgovorima sa susedima i dobro se osećao zbogtoga. Ali rabin Isak je nešto drugo; njegov je, on ga je, našao.Grozno se osećao i stoga što se to dogodilo slučajno. Nije ni

pomislio da uđe u tu ulicu. Ali bio je žedan, žudeo je za čašom čaja,za malim pivom, bilo čim. Stric Zavi je, kao i većina starih ljudi, retkospavao, a on je, osim toga, samo želeo i da popriča s nekim.Seća se jednoličnog, tupog zvuka kad su mu stopala naletela na

mrtvo telo, jezivog trenutka kad je uperio baterijsku lampu u lice kojenije delovalo sablasno već iznenađeno. Isprva nije ni pomislio da jestarac mrtav i čak mu je rekao da ustane, da se uozbilji i da ide kući.A onda je primetio krv kako mu se sliva niz potiljak. Verovatno jepogrešio što nije pokušao da ga oživi, no to ne bi mnogo pomoglo.Ali možda bi se zbog toga osećao bolje. Uostalom, nema razlikeizmeđu pružanja prve pomoći rabinu ili bilo kom drugom. PremdaKoen nije bio u stanju da ga dodirne, to mu je i inače delovalopogrešno, nekako bogohulno. Sad se kajao zbog toga, kajao se i štoje stricu Zaviju izlanuo na šta je naišao. Jadna stara duša, samo štonije i sam umro kad je čuo, a u kući nije bilo više od kapi konjaka kojibi mu pomogao da se pribere od šoka. Ljudi kao Zavi ne bi trebaloda, u svojim godinama, imaju posla s tim."Sve u redu, Koene?" Ikmen je stajao tačno ispred njega i delovao

je, neobično za njega, prilično zabrinuto.

Koen je pokušao da se nasmeje. To se od njega očekivalo: duhovit,bezbrižan mali Koen, kog nije briga. Ali omanuo je. "O, inspektore, viste..."Glas mu je iščezao, nije imao pojma kud; ostavio ga je na suvom,

da kao budala bulji u Ikmena.Ikmen je sputio ruku Koenu na rame i pažljivo ga pogledao. "U šoku

si, momče. Sedi."Koen je znao da je tako i, neuobičajeno za njega, seo je ne

protiveći se.Ikmen se uputio prema gomili neurednih noćnih pozornika koji su

se razmakli kako bi mu oslobodili prolaz i tad je prvi put video telo.Ležalo je na tlu, u uskoj uličici i gledano izbliza, čak delovalo kaogomila stare odeće. Ali tu je bilo lice, staračko, naborano i jošotvorene oči, baš kao što su i Mejerove bile otvorene. Samo, izrazovih očiju bio je drugačiji. U njima nije bio užas već iznenađenje. Kaokod dece kad dobiju rođendanski poklon, a još ga nisu otpakovala.Iza glave je, naizgled vukući nešto o čemu Ikmen nije hteo darazmišlja, bio Arto, tanak snop svetlosti policijske lampe osvetljavaomu je gojaznu figuru."A, inspektore, dobro je.""'Bro jutro, Arto." Ikmen je izvadio cigarete i upaljač i počeo je da

radi. U glavi mu se brzo bistrilo, samo je uleteo u fazu razdražljivebudnosti koja često prati obilno unošenje alkohola i nedostatak sna."Šta imamo?"Arto je završio šta god da je radio i ustao je. "Imamo vrlo jak

udarac, samo jedan, rekao bih, nanet metalnim predmetom."Pokazao je neobičnu upaljenu lampu čudnog oblika, koja mu jeležala pored stopala. "Lobanja je naprsla, što je izazvalo masivnokrvarenje koje ga je ubilo. Smrt je nastupila manje-više trenutno."Ikmen je pripalio cigaretu i odlučno otpuhnuo dim. "Vreme?""Pre sat ili dva. Neki momci se već raspituju od kuće do kuće."Ikmen se spustio i izbliza se zagledao u telo. Male šake su mu bile

okrenute na unutrašnju stranu, kao mačje šape. Bilo je nečeg takonevinog i dirljivog u tom prizoru da je Ikmena gotovo preplavila tuga."Bio je rabin, zar ne?"Arto je skinuo hirurške rukavice i obrisao znojave ruke peškirom.

"Jeste. Rabin Isak. Prema rečima gospodina Koena, koji živi tu iza,

bio je omiljen u ovom kraju.""A sad je mrtav." Ikmen je ponovo ustao i zagledao se u bednu

gomilu neuglađenih prebivališta koja se u ovoj četvrti nazivajukućama. "Gde je forenzičar?""Na putu ovamo, kao i kombi iz mrtvačnice.""Dobro." Ikmen je duboko uzdahnuo. Znao je da je to povlađivanje

sebi samome, ali pomislio je da je mogao više da učini. Ipak, ovo jebilo drugačije. Ko god da je ubio Mejera, planirao je to i pripremio seza ono što je učinio. Ali rabinovo ubistvo je bilo drugačije. Pogledaoje gomilu kamenja, komadića drveta i metalnih krhotina razbacanihpo uličici, sve je to moguće oružje ubistva. Nasumice su izabraliiskrivljen komad umrljan krvlju koji je ležao pored Artovih stopala.Nagao, luđački čin koji je izazvao trenutnu smrt. "Da li je telo na bilokoji način osakaćeno?" Morao je da proveri."Nije, koliko sam dosad mogao da vidim. Rekao bih da je to malo

verovatno. Napolju, uprkos tome što je mesto mirno, postoji prevelikrizik da bude otkriven, što ih obično sprečava čak i ako žele da učinetako nešto."Ikmen je isturio bradu u znak odobravanja."Gospodine! Inspektore Ikmene!" Glas je bio mlad i nejasno se

sećao da ga je negde već čuo, mada nije mogao da ga poveže smestom. Ikmen se okrenuo i pred sobom ugledao mlado nežnoAvdžijevo lice. Bio je s nekim, s vrlo niskim muškarcem bujne bradečije su beonjače bile zastrašujuće i prošarane ispucalim kapilarima.Ikmen je izvio obrvu. "Da?""Gospodine." Avdži je gotovo izgubio dah od uzbuđenja; našao je

nešto. Ikmen se sećao kakav je to osećaj nekad bio. "Ovaj čovek,gospodin, ovaj..."Čovek je mahnuo prljavom rukom prema Avdžijevom licu i nacerio

se. Tako iskežen ličio je na nekakvog srednjovekovnog demona.Ikmenu nije bio potreban dokaz u vidu neprijatnog zadaha viskija kojise ovom širio iz usta da bi shvatio da je pridošlica pijan. "Negospodin", rekao je, "samo Nat. Svi, sva gospoda, oni mene zovuNat.""A, dobro", reče Ikmen. "Gospodine, ovaj, Nat, vi, ovaj..."Avdži nije više mogao da se uzdrži. "Gospodin Nat je noćas video

stranca kako pije u njegovom baru, odmah tu iza ugla. Čovek je bio

stranac, nije govorio ladino i bio je prilično pijan.""Vikao je, pravio nevolje, znate." Nat se blago zaljuljao i glupavo se

osmehnuo. "Roza ga je izbacila napolje, mnogo pijan."Ikmenu je palo na pamet da pita zašto Roza, ko god da je ona, nije

izbacila i gospodina Nata, ali se predomislio. "Kako je izgledao tajčovek?""O!" Natova prsa se malo izviše unazad i on glasno štucnu. "Vrlo

velik, visok. Kosa mu je bila, znate, kao Amerikanac ili Nemac, neznam. Mnogo pijan, počeo da plače, pravio mnogo buke."Bio je avgust i grad je vrveo od turista iz celog sveta, ali Ikmen se

ipak začudio. Visok stranac svetle puti na pravom mestu u pogrešnovreme. "Kad je to bilo?""Pre nekoliko sati.""Pretpostavljam da niste videli kud je otišao pošto je izašao?"Nat je slegnuo ramenima. "Ja sam zauzet, znate."Nije bilo teško zamisliti čime. Ovo nije bilo kao Mejerovo ubistvo,

zato što su ovog puta imali trag. Na oružju kojim je izvršeno ubistvo,naročito ako je napadač bio pijan, mogli bi da nađu otiske prstiju. Ianaliza žrtvine odeće mogla bi da bude korisna. Ovo je aljkavourađeno, loše izvedeno na otvorenom prostoru. Okolina možda čuvaneizrecivo blago. I ako je gospodin Nat video visokog plavokosogstranca, onda mora da su ga videli i ostali. Možda čak trezniji ljudi,koji će biti sposobniji da pruže detaljniji i uverljiviji opis. Ikmena jeobuzeo snažan osećaj da će biti tako i zasad je otpustio Avdžija ibučnog gospodina Nata."Mogu li da uklonim telo kad dođu forenzičari i mrtvozornici,

Četine?"Gotovo je bio zaboravio na Arta. Ikmen se okrenuo prema njemu i

zamišljeno stisnuo usne. "Da, mislim da možeš, mada želim da secela oblast pretraži, centimetar po centimetar. A hoću da se isto uradii s telom i sa odećom. Hoću da znam sve o ovome, od čega mu jenapravljena odeća, šta je večerao. On je bio starosedelac Balata,koliko sam razumeo.""Jeste.""Hm." Jedna žrtva je starosedelac Balata, druga je Jevrejin koji je

došao sa strane. Uvek može da postoji veza između prijateljaprijateljevih prijatelja, mada je na prvi pogled malo verovatno. A

Ikmen čak nije bio siguran da li je to stvarno važno za njegovuteoriju. Možda je na neki način važnije da nisu bili povezani. Ali prenego što uopšte i počne da razmišlja o tome, potrebno mu je malovremena. "Arto, hoću da počneš s ovim čim budeš mogao i hoću dame odmah direktno obavestiš o svemu neobičnom.""U redu."Kombi se zaustavio na kraju uličice i iz njega izađoše dve smrtno

ozbiljne osobe. "A", reče Ikmen osmehujući se. "Verujem da su ovovaši lešinari iz mrtvačnice, doktore Sarkisijane.""Jesu." Sarkisijan je pogledao telo i stavio je ruke u džepove.

"Vreme je da krene."Ikmen se sklonio s puta i leđima se naslonio na obližnju drvenu

ogradu. Sad može samo da čeka. Da čeka svedoke, više informacijao plavokosom čoveku iz gospodin Natovog bara, da čeka da mu seArto i forenzičari jave. Od suštinskog je značaja da bude siguran,mada je duboko u sebi već znao. Prislonio je glavu na drvenuogradu i duboko udahnuo. O, osećao je da je blizu! Ali morao je danastavi. Sad je blizu. Dve ruke, dva ubistva, ali žica povezuje njihovepočinioce. Iako grane nisu spojene, korenje se poznaje. Sad jeključna brzina. Ali pre toga mora da učini samo još nešto, a to ga jeispunjavalo tugom. Ali mora to da učini zato što je ponekadglumljenje okrutnosti jedini način da se omogući delanje. I nadao seda će mu vremenom biti oprošteno.Probudio ga je treperavi zrak sunca dodirujući njegov nos, i sve što

mu se pružalo pred očima. Budio se polako, tek je svitalo i sunce jošnije bilo ni vrelo ni sjajno. No bilo je dovoljno da ga probudi, i čak ipre nego što je otvorio oči, znao je da je u nevolji.Mučnina ga je, mada nije bila nepodnošljiva, obuzimala u talasima,

a suva, odrana usta i grlo su ga pekli. Okrenuo se na stranunastojeći da umiri nadiruću mučninu i užasnuto je otkrio da njegovdušek nije pod njim. Mršavim, žilavim udovima uhvatio se za neštomnogo tvrđe. Napola je otvorio jedno oko i shvatio da gleda mnogošljunka i jedan visok, tanak turski nadgrobni spomenik.U glavi su mu se smenjivali i sudarali blokovi informacija kao male

dečje kocke u kutiji. Očigledno je bio toliko nakresan da nije uspeoda stigne do kuće i samo se sručio na prvo zgodno mesto koje je,slučajno, bilo groblje. Nije se usudio da pomeri glavu. Nagon mu je

govorio da će, pomeri li je, osetiti glavobolju to onu koja se ne lečiparacetamolom.Robert je nabrajao različite neprijatne opise stanja u kom je bio

prošle noći. Olupina, guzica, upišanko, govno. Vrlo veselo i momačkizabavno ako se prigodno zaboravi da mamurluk uvek prati ovakvepsovke. Ali šta je radio i gde je bio? Sasvim je otvorio oči i, premdaih je svetlost vređala, proverio je đa li mu je telo čitavo. Pogled naskorelu sasušenu krv na rukavima košulje izazvao je trenutnoreagovanje i povratio je na grudi i svud okolo po šljunku.Dok je čitao drugu stranu otužno namirisanog pisamceta Rajnolda

Šmitsa, Ikmen je shvatio da ne reaguje na njegov sadržaj onakokako je očekivao. Umesto besa, osećao je samo tugu tugu zato štose nečiji život, bez obzira na njegovog vlasnika, ugasio. Još jednapotpuno jedinstvena osoba sasvim je zbrisana s lica zemlje. Predtakvom činjenicom, njegova mala pitanja u vezi sa naizgledbeskrajnom zavrzlamom oko Leonida Mejera iznenada su mudelovala prilično bedno.Kad je podigao slušalicu spremajući se da učini ono što je morao,

primetio je mladog Avdžija u hodniku, tačno ispred kancelarije. Ugroznom stanju izvaditi, u kome je bio, u najmanju ruku mu je biopotreban neko ko će ga voziti i zato ga je pozvao.Kad je Avdži ušao u sobu, usta je razvukao u širok, glupav, teleći

osmeh. "Da, inspektore Ikmene, gospodine?""Treba mi neko da me odveze preko u Bebek", odvratio je Ikmen.

"Možeš li ti to?""Mogu.""E pa, za mladalačku snagu i smelost!""Šta?"Ikmen se ponovo sručio u fotelju. "Ma ništa, samo idi i spremi mi

kola.""Gospodine."Kad je Avdži izašao, Ikmen se ponovo okrenuo telefonu i, još

jednom, duboko uzdahnuvši, počeo da okreće broj."Mehmet Sulejman je pošpricao malo kolonjske vode Monsieur Dior

na češalj, a zatim ga lenjo provukao kroz kosu. Osećao se dobro, alimučile su ga izvesne sumnje u vezi s Ikmenom. "Stari" je biopotpuno van sebe kad je ostavio njega i njegovu neobičnu rođaku

koja je za neverovatno kratko vreme obradila mušterije - onolikokoliko je trebalo da se naruči još jedna tura pića. Tad je trebalo daodvuče Ikmena odande ili je bar trebalo da ostane s njim dok se neuveri da je stigao kući. Ali bar Pariz nije mesto po njegovoj meri ivreme koje je tamo proveo već mu je dovoljno pokvariloraspoloženje. Svakako mu nije pomoglo što su ga neprekidnouznemiravale prostitutke neodređenog pola. Bilo mu je čudno dasuprugu i ocu poput Ikmena može da bude prijatno u takvomokruženju. Ali, istini za volju, Ikmen je i inače čudan. Kao da neneguje iste vrednosti i uverenja svojstvene drugim ljudima.Nepopustljiv je, ili radi po svome ili uopšte ne radi. Čudo je što jošima posao.Dole je zazvonio telefon i neko se javio. Mehmet je na brzinu

očetkao novo sivo odelo mekom četkom od kamilje dlake, a zatim jeproveo nekoliko trenutaka proveravajući zube, iako je već znao dasu savršeno čisti. Ali, pošto mu se uopšte nije doručkovalo niti mu sebeskrajno isprazno čavrljalo s majkom, nije mu se žurilo da siđe.Njegova majka nije loša žena, ali, kao i njegov šef ili će joj se svetpokoravati ili je, u suprotnom, uopšte neće zanimati.Bilo kako bilo, moraće da siđe i, manuvši se zuba, sišao je niz

stepenice i izašao na terasu. Kao i obično, sto je stenjao pod teretomhrane koju je njegova majka spremila za doručak: hleb, sir, masline,paradajz, domaći džem od ruža, smešno nacifran srebrni ibrik zakafu. Izgledalo je veoma lepo, ali on nije želeo ništa od toga. Ikmenga je u proteklih pet godina naučio mnogo čemu, a verovatnonajbolje od svega bila je prednost preskakanja doručka u koristčokoladnog peciva u podne. Hteo je da mu to postane navika, ali nijebilo lako pored njegove majke.Seo je pored tihih raširenih novina koje su predstavljale njegovog

oca i sipao sebi kafu. Šuškavi zvuk čiste suknje koja leluja oko tankihnogu i kuckanje visokih potpetica po betonu najavili su dolazaknjegove majke. Mehmet ju je pogledao i osmehnuo se. Otac se nijeni pomerio.Majka je sijala. "Upravo je telefonirao tvoj šef, Mehmete, dao ti je

slobodan dan. Zar to nije lepo?""Slobodan dan?" To nema nikakvog smisla! Iznenada? Bez

razloga? "Jesi li sigurna, majko?"

"Pa bio je sasvim jasan, Mehmete."Zašto se uvek tako lako vređa! Njegov otac je spustio novine i

zbunjeno ih pogledao. "Šta?"Njegova majka je nestrpljivo zacoktala. Sve izraženija rasejanost

njegovog oca uvek je uspevala da je razdraži. "Mehmet je dobioslobodan dan, Muhamede." I na njega je vikala kao da je gluv. Nijebio gluv, ali nikad nije pomenuo tu činjenicu čini se da bi to izazvalopreviše nevolja."O!" Ponovo je podigao novine i okrenuo sportsku stranu.Nur Sulejman je sklonila neupotrebljen sinovljev tanjir i zamenila ga

drugim, još čistijim. Njen sin se trgao. Bila je takav majstor zabesmislice da je to gotovo bolelo.Spustila mu je ruku na rame i nežno ga stisla. "Ako hoćeš, možemo

da idemo u kupovinu."Sam nagoveštaj da ima ikakvog izbora bio je skoro smešan. Nije

mogao da podnese to. "Mislim da ću otići da proverim."Kad je ustao, ruka joj je skliznula s njegovog ramena i bolno ga je

pogledala. "Ali Mehmete, ja."U redu je, majko." Premda nije želeo, sagnuo se i kratko je poljubio

u obraz. "Verujem ti, ali treba da proverim ponešto.""O!" Bio je to mali rastrojen uzvik, kao da ste nekom upravo

saopštili nešto tako jezivo da jedva može da podnese. Preterivanjena koje je bio navikao.Ušao je nazad u kuću, ali i pre nego što se mašio za telefon,

predomislio se. Šta god da je Ikmen rekao, on će otići na posao itačka.Baš pre nego što je tog jutra izašla iz kuće, Natalija Guldžu se

popela u sobu na poslednjem spratu da vidi babu. Kao što senadala, starica je još spavala kad je ona ušla i Natalija ju jeposmatrala nekoliko trenutaka kao što bi neko posmatrao nepreterano zanimljiv eksponat u muzeju. Svima im je prouzrokovalatoliko problema, ta stara, stara žena. Natalija je zbog nje videla iučinila najstrašnije, nezamislive stvari. A ipak, za razliku od ostalih,još je voli. Zašto? Pa, to je zaista očigledno. Šta bi ona ili bilo ko odnjih bio bez nje i onog što ona predstavlja? Da nije bilo po njenom,svi bi oni bili obični, dosadni sve što nikad nije želela niti su je učili dabude.

Natalija je pogledala na sat i, pošto je primetila da nepouzdano idragoceno vreme prolazi, poslala je baki poslednji poljubac, a zatimje zatvorila vrata za sobom. Danas će pokušati, koliko bude mogla,da zaboravi nedavne događaje. Uostalom, ona je pomoćnica trgovcazlatom, prema tome, posao joj je da ubedi, privoli i obrlati ljude dakupuju fini nakit gospodina Avedisijana. U svakom slučaju, ko znakoga bi mogla da upozna na radnom mestu? Cesto je sretalazanimljive muškarce i imala ih. Možda će, tim pre što je gospodinAvedisijan na odmoru a ona je sama u juvelirnici, danas imati sreće iprepustiti se neumerenosti nekog bogataša. Naravno, pod uslovomda se ne pojavi Robert Kornelijus. Namrštila se. Osećala je da jepogrešila što je popustila njegovom zahtevu da nastave vezu.Nadala se da to nije greška koju će jednog dana morati da plati."Pucao je pištoljem sebi u usta." Doktor je i dalje u neverici tresao

glavom, kao što je činio i kad je Ikmen stigao. "Imao je dovoljnonarkotika da uništi pola četvrti, a Rajnold je ipak izabrao da se ustreliu usta." Pogledao je Ikmena, a zatim je, bespomoćno šireći ruke,pitao: "Zašto?"Ikmen je uzdahnuo. "Bojim se da ne znam, doktore Imade. U poruci

koju mi je uputio, pisao je samo o svojoj nameri da se ubije i o nekimdetaljima o slučaju u kom tražimo ili smo tražili njegovu pomoć."Imad se na te reči natmurio i pogledao ga optužujuće. "Da, vaš

slučaj", rekao je, "i vaš čovek koji, po mom mišljenju, treba daodgovori na mnoga pitanja koja se tiču onog što se ovde dogodilo."Ikmen, gotovo pomahnitao od vrućine, od nedostatka sna i od

stalnog mamurluka, odvratio je oštrije nego što bi to učinio poduobičajenim okolnostima: "Da, pa, doktore, ako imate pritužbi nanas, znate šta treba da radite."Doktor je ustao i, nepotrebno popravljajući sako, rekao: "Budite

sigurni, gospodine, da ću to i uraditi!"Ikmen je, vesto zaklonjen Avdžijevom krakatom senkom, mahnuo

lekaru. "Dobro, možete da idete!""I hoću!"Prilično neprofesionalno, ili je bar Ikmen tako mislio, doktor Imad je

za sobom zalupio vrata biblioteke, zbog čega je nekoliko knjiga kojesu stajale blizu ulaza palo s polica.

Psujući sve odreda, mada tiho, sebi u bradu, Ikmen se vratio zaŠmitsov pisaći sto i ponovo pogledao izdvojene predmete. Kao što jeŠmits i napisao u pismu, na stolu su bile dve fotografije i knjiga, SmrtRusije, koja je ležala otvorena na strani tri stotine dvadeset pet.Napisana na engleskom kao i cela knjiga, stranica je od polovine bilaobeležena: crvenom linijom podvučena je rečenica Baltazara sunoćas ubili njegovi robovi; to je izgleda bilo urezano na zidu kuće ukojoj je nesrećna porodica Romanov pogubljena 1918. godine.Aluzija izgleda na opravdano ubistvo despota autokrate koncept kojise nije slagao s Ikmenovom predstavom Nikolaja Drugog, koga je onzamišljao kao opsednutu, zavedenu nejaku dušu. Ikmena nijezanimao taj detalj. Pažnju mu je privukao podatak da je taj navod,kako je autor pretpostavljao, napisao neki tamničar porodiceRomanov. Više puta naišao je na imena nekih stražara. Kad jenastavio da čita, otkrio je ono što dotad nije znao: da je ta grupastražara zamenjena neposredno pre pogubljenja nepoznatimčuvarima, manje značajnim učesnicima u toj jezivoj drami. Ikmen jeprineo ruku čelu koje mu se već obilno znojilo. Imao je veoma lošpredosećaj u vezi s ovim.Obratio je pažnju na crno-belu fotografiju koja je ležala pored knjige

troje ljudi u odeći koja ih gotovo sigurno smešta u dvadesete godineprošlog veka. Žena, koja se smejala, nosila je veliki šešir i premda jojje bio prilično natučen na čelo, po crtama lica jasno se razaznavala.Uprkos prividnoj veselosti, Ikmen je mogao da vidi oštro zmijolikolice čiju je stariju verziju već video u kući Guldžuovih. Mlada Marija.Bila je upadljivo privlačna drugačija nije ni mogla da bude.Na slici je obgrlila ramena dvojice mladih muškaraca. Obojica su na

sebi imali odelo sa širokim reverima kakva su se u to vreme nosila ijedan je, sasvim izvesno Rajnhold Šmits, pušio dugačku tankuindijsku cigaru. Drugi je, mnogo niži i tamnoput, polusklopljenih očiju,bio shvatio je Ikmen Leonid Mejer. Da li je to samo plod njegovemašte ili je Mejer i onda delovao zabrinuto?Nežno je pogladio staru fotografiju vrhovima prstiju pre nego što je

uzeo drugu.Stavljena u jednostavan smeđi ram kako bi se, pretpostavio je

Ikmen, sačuvala jer je vremešna i krhka, slika je prikazivala mladudevojku nekada davno mladu, krajem devetnaestog veka. Uvojci

duge guste kose padali su joj na ramena ogrnuta, kako je izgledalo,šalom sa šarom. Mada se trudila da deluje ozbiljno, usne je razvuklau osmeh baš u trenutku kad su je fotografisali. Ikmen je mogao da jezamisli kako se, čim je prošla ozbiljnost koju je zahtevalofotografisanje, prepušta kikotu. Tad je bila srećna i mlada. Uzdahnuoje. No reči ispod fotografije nisu bile tako vesele. I ovde je naengleskom, bilo ispisano samo: Belšazarova kći, što je, kad sepoveže s navodom iz knjige, verovatno značilo da je ta divna mladadevojka jedna od nesrećnih kćeri poslednjeg cara. Ili možda i neznači. Belšazar, Baltazar... Ponovo je pogledao u knjigu. Rečenicaje, prema onom što je pisalo u knjizi, navod preuzet iz nemačkogjezika, od Hajnea, dakle, možda je izgovor bio drugačiji ili...Kratko se zagledao u Šmitsovo šifrovano pismo u kom ga je

tajanstveno podstakao: "Otkrijte, inspektore." A zatim su lagano,kako je kružio pogledom s jednog na drugi predmet na stolu, različitikomadići dokaza koje je prikupio poslednjih nedelja počeli da seslažu. Mejerov zločin; prezime Demidova; ono nepoznato nešto štosu, po njegovoj teoriji, Šmits i Mejer znali o Mariji; njegova sopstvenaneobična i besmislena razmišljanja ona koja je bio odbacio ali jeiznenada morao ponovo da ih razmotri. Nije mogao da ih odbaci! Nesad kad je shvatio da su gizdava žena iz 1920. godine i devojčuraksa šalom ista osoba.Iz razloga koje nije ni pokušao da shvati, Robert se držao sporednih

ulica kad je napustio Staro carsko groblje na Divan joluu. Iako nijeimao određen cilj na umu, u nedostatku bolje zamisli uputio seprema dokovima Eminonu i prema mostu Galata. Ionako su mu naputu prema kući gde, ako hoće, može da ode. Naravno da se tamoneće osećati sigurno. Nigde se neće osećati sigurnim. Bio je umrljankrvlju, celo telo ga je bolelo kao da su ga napali i opljačkali, u šta je iverovao dok u džepu nije pronašao netaknut novčanik i kreditnekartice. No možda su ga, i verovatno da je tako, samo pretukli. Ljudito rade pijanicama i onima koji deluju nesigurno. Pamti to iz vremenaboravka u bolnici. Pamti kako, ako si veoma bolestan, možeš dadoživiš hiljadu poniženja dnevno i niko se zbog toga ne uzrujava.Spasila ga je samo gvozdena volja i rešenost da ne izgleda kao bašpotpuno paranoidan i lud kakav je uistinu bio sve do sada.

Kad je prošao kraj ulaza u mehaničarsku radionicu, primetio je daga je nekoliko mehaničara pogledalo. Pokušao je da se osmehne, alije odustao kad ga je shvatio šta bi mogli da pomisle pošto su videlitoliko krvi po njemu. Kad bi samo mogao da se seti nečega, biločega onda bi možda našao neki smisao svega ovog! No koliko godse trudio, ničeg se nije sećao. Koliko zna, otišao je na piće, doleprema Mramornom moru, kako bi izbrisao ili isterao duhove koji suga proganjali, ali...Kad je izbio na vrh jednog od čuvenih istanbulskih brežuljaka,

pogledao je dole prema dvama velikim vodenim putevima koji suraspolutili taj ogroman grad: Zlatni rog i moćni bleštavi Bosfor. Tačnoispred njega, preko puta Zlatnog roga, video je, osim brojnih banakai ostalih poslovnih zgrada, kulu Galata, tu neobičnu građevinu uobliku svemirske rakete gde su on i Natalija jednom - nekad davnoobedovali. Došlo mu je da zaplače pri samoj pomisli na nju. Čini muse da je veoma dugo nije video i morao je da prizna da, jošošamućen od pića, više ne može pouzdano da joj se seti lika. Iakomu je sunce pržilo tačno iznad glave, seo je na tlo i zagnjurio lice ušake. Uprkos svemu što je učinio za nju, uprkos nagovaranjima daga ne ostavi, u tom trenutku je shvatio da ju je izgubio. Kako i ne bi?On je sumanuti pijanac koji je žestoko udario nekog jednog starogmomka...Tad je počelo. Dok mu je srce tuklo kao stari mitraljez, Robert je,

zgrožen, iznenada shvatio. Starac, veliki kamen ili šta god da je tobilo, potpuni užas koji je prizvao taj događaj njegov ponovni dolazaku Balat. Krv koja nije bila njegova. Krv koja je pripadala Jevrejinu!Očiju gotovo zaslepljenih od suza, Robert je podigao glavu i

pogledao, tačnije rečeno pokušao da pogleda oko sebe. Veliki,pokretni raznobojni obrisi iskrsavali su pred njim iz belog bleštavilakoje ga je okruživalo. Jesu li to ljudi ili demoni iz njegovog uma? Nijeznao ništa osim da deluju preteće, da mu uporno ponavljaju u glavi:"Ubica Jevreja! Ubica Jevreja!"Brzinom i spretnošću kakvih nije ni bio svestan, Robert Kornelijus je

naglo skočio na noge i, poričući iz sveg glasa u vetar, stuštio senizbrdo prema Zlatnom rogu.

Dvadeset drugo poglavljeAvdži se uglavio prilično neudobno ispred upravljača automobila i

okrenuo se prema Ikmenu. "Dakle, kuda ćemo sad?", upitao ječoveka koji je izgledao kao stara olupina.Ikmen je podigao glavu i, odmahnuvši potpuno iznemoglo, rekao:

"Bejoglu, Karadeniz sokak."Avdži je okrenuo ključ i, kad je motor proradio, upitao je: "A šta

ćemo tamo da radimo, gospodine?""Mislim", odgovorio je Ikmen usporeno razmišljajući, "da ćemo

otkriti nešto zaista izuzetno."Telefon je zazvonio. Spustio je ruku na slušalicu i zažmurio. O,

molim te, molim te, samo neka je ovo Ikmen! Ovo čekanje, ovosedenje u mraku ga ubija. Podigao je slušalicu i rekao: "Sulejman.""Jesi li to ti, Mehmete?" Bio je to poznat ženski glas, ali nije moga

da se seti odakle ga poznaje."Da, ovde Mehmet", odgovorio je i dodao nesigurno "Ko je to,

izvinjavam se?""Fatma Ikmen." Naravno da je ona! "Devojka na centrali mi je rekla

da mi je muž izašao, te sam pomislila da je bolje da razgovaram stobom. Ti ne znaš gde je on, je li tako?"Sulejman je uzdahnuo. "Voleo bih da znam. Čuo sam da je celu

noć bio u Balatu, ali ne znam gde je sad. Jedan kolega misli da ga jevideo kako ulazi u službeni auto, ali nije ni u jednom kom sam dosaduspeo da uđem u trag." Zastao je. Zvučao je kao da je Ikmen nestaoi verovatno je na smrt preplašio njegovu jadnu ženu. To nije bilonaročito profesionalno. "Siguran sam da je dobro, gospođo Ikmen",blago je dodao."Ma i ja sam sigurna, ali nije to u pitanju..." Zastala je kao da ju je

nešto, ili neko, iznenada obuzelo."Gospođo Ikmen?""Čini mi se da ću se veoma uskoro poroditi.""O!" Koliko se Suljman seća, beba Ikmenovih ne bi trebalo da se

rodi pre narednog meseca ali, naravno, nije mogao da pita gospođuIkmen o tome."Moj sin je pozvao doktora. Ali meni zapravo treba muž."

"Da, pretpostavljam da je tako." Mada nije mogao da shvati zašto,ionako ga ne bi ni videla. Ikmen bi bio s ostalim muškarcima: sedeobi u kuhinji i pušio s ocem, sinovima i ženinim bratom. Zar nije tako?"Onda, ako ga budeš video ili čuo, hoćeš li da mu kažeš,

Mehmete?""Naravno da hoću.""Hvala ti." Zvučala je umorno. Pitao se koliko već dugo ima trudove.

"Do viđenja, Mehmete." Spustila je slušalicu.Sulejman je protrljao lice i pitao se šta li ga je, do đavola, spopalo

da razgovara tako prisno. Ne zna gde je Ikmen! Izgleda da niko nezna! Znao je samo ono što je čuo od devojke na centrali: da seprošle noći dogodilo još jedno ubistvo u Balatu i da je Ikmen otišaonekud s Avdžijem. Ali kuda? Na osnovu njihovog prethodnograzgovora, postojala je mogućnost da je u Kornelijusovom stanu uBešiktašu, premda nije znao da li poslednje ubistvo ima veze s onimšto se pre toga dogodilo... Ako iko zna, to je onda doktor Sarkisijan...ali...Vrata su se uz tresak otvorila i udarila ivicom o sto. Na trenutak se

ponadao, ali čovek koji je ušao, iako nizak i tamnoput, bio je uuniformi i Sulejman je splasnuo. "O, to si ti, Koene."Koen je poskočio i brzo se osvrnuo oko sebe. "Mehmete? Šta ti

radiš ovde?""Ja radim ovde, sećaš se?""Ma, da, znam. Ali, zar ti stari Ikmen nije dao slobodan dan?"Sulejman je izvukao list papira iz fioke ispod stola i potražio

Sarkisijanovo ime i broj njegovog lokala. "Jeste, ali nisam gaposlušao. Ne razumem šta se danas dogodilo, Koene, stvarno nerazumem. Znaš li ti išta o ubistvu u Balatu?"Koen se naslonio na Ikmenov radni sto i pripalio cigaretu. "Pa,

trebalo bi da znam, ja sam našao telo."Sulejman ga je oštro pogledao. "Ti?""Da, ja. Žrtva je stari rabin. Zapravo, rabin mog strica Zavija.

Udarac u glavu metalnim predmetom. Mogu ti reći da mi je pripalamuka! Šetaš okolo i odjednom naletiš na tako nešto! Pozvao samstanicu, pa Ikmena. Bilo je kasno, ne sećam se koliko je bilo sati, biosam potresen. Možeš li da zamisliš, bio sam dovoljno pri sebi dashvatim da je stari pijan!"

Sulejman se namrštio. "Zašto, onda, on nije pozvao mene?"Koen je slegnuo ramenima. "Ne znam. Ništa nije rekao o tome do

jutros, kad mi je kazao da ti je dao slobodan dan. Bio je uzbuđen,mislio je da je blizu rešenja. Šta da... ""Dakle, blizu je, a mene je otkačio!" Sulejman se retko ljutio, ali kad

bi ga spopao bes, bio je vrlo odlučan. Tresnuo je pesnicom o sto ibesno zaškrgutao zubima. "Ma, nek se nosi! Nikad ne bih poverovaou tako nešto! Kako je mogao posle tolikog truda koji sam uložio uovaj slučaj!"Koen je obišao Ikmenov sto i seo. Znao je da Mehmetu treba

vremena kad se razbesni. "Ne znaš da li je tako, Mehmete.""Znaš li neki drugi razlog?" To je bilo manje pitanje a više izazov."Pa, ne znam sad."Upravo tako!" Sulejman je ustao sa stolice i ushodao se po sobi

poput mačke u kavezu. "On je sebičan, svi tvrde da je tako, a ja,budala, uvek sam ga branio, ali jeste sebičan!"Ikmenov telefon je zazvonio i Sulejman se bacio preko stola i

podigao slušalicu. "Sulejman.""Zdravo, Sulejmane, ovde doktor Sarkisijan. Mogu li, molim te, da

razgovaram sa šefom?""Bojim se da on nije ovde, doktore, mogu li ja da vam pomognem?""Dobro, možeš. Slušaj, možeš li ovo da kažeš inspektoru? Našao

sam vlasi kose u okovratniku rabinovog mantila. Svakako nisužrtvine jer su plave i tanke. Rekao bih da pripadaju nekomEvropljaninu. Možeš i da mu kažeš da su u laboratoriji otkrili jasneotiske na oružju kojim je izvršeno ubistvo. Ako hoće poređenje sotiscima Engleza na kog sumnja, to će biti vrlo jednostavno."Sulejman je živnuo. Naravno! Bio je na mestu zločina prilikom

prvog ubistva, prijatelj i ljubavnik Guldžuove, plava kosaEvropljanina... Zašto ga, do đavola, Ikmen nije pritegao posle prvog

ubistva? Sve vreme je bio tamo. Naravno, kriv je i on, Sulejman, ali..."Jesi li još tu, narednice?""O, ovaj, jesam, doktore Sarkisijane, i hvala vam."Sulejman je postao mirniji i umereniji. Vratio je slušalicu na mesto i

pogledao Koena. Osmehnuo se. "Mislim da znam gde je Ikmen. Neznam kako je dospeo tamo, ali znam gde je. Spremi se, Koene, idešsa mnom."

Kad je stigao do kraja mosta Galata, Robert Kornelijus je najprepogledao gore, u veliko neravno brdo pred sobom, a zatim dole uširok dugačak put koji su pružao duž obale. Oba puta imala suprednosti i nedostataka. Ako pođe duž obale, stići će kući, opraćese... I šta? I verovatno će ga uhapsiti na aerodromu ako uopšte iuspe da dobije kartu da odleti iz ove haotične zemlje u kojoj je vrelokao u paklu.A šta ako krene uz brdo? Pešačenje će biti naporno i među

milionima ljudi koji tamo žive i odlaze na posao, neko će ga sigurnovideti... Ali ona je tamo gore, Natalija, tamo gore visoko na nebu,previsoko za njega, tako savršena, tako slobodna... tako nemoralna izla i ubistvena! A ako nije da, sad to može da kaže, ne glasno, alisamom sebi ako nije ona ubila starog Mejera, onda ništa od ovognije trebalo da se dogodi ili bi sad moglo da se dogodi.Kad bi samo to bila istina...Eh da nije, potpuno svojevoljno, i sam postao ubica. Čovek koji bi,

štaviše, sad trebalo da ode u policiju. Ništa drugo ne bi bilo ispravno,ne bi bilo svojstveno njemu.Nekoliko trenutaka je stajao odvojen od sopstvene svesti i

razmišljao o svemu. To ga je smirilo. Zaista je smešno; dobrodušannastavnik, nekadašnji učenik privatne gimnazije... Neki njegovidrugovi iz razreda postali su glumci, pisci, industrijalci. Bio je dobarali beznačajan. On nikad nije bio kapiten ragbi tima, niti je imao svepetice u šestom razredu, ali uskoro će svi čuti za njega. RobertKornelijus, sadistički ubica Jevrejina, čovek oko kog se Ministarstvoinostranih poslova neće potruditi. Ali ljudi će pričati, godinama.Hanrati, Idit Tompson, Timoti Evans oni su čak snimili film o Rut Elis.[1] Ako te obese, to će ti sigurno obezbediti besmrtnost. Možda jesve vreme upravo to i hteo. Kakva jeziva pomisao! Nasmejao se.Bilo je smešno; on je smešan. Očajnički je pokušavao, a nikad ništanije postigao, dečak koji je toliko želeo da uzjaše konja, ali nikad nijeuspeo da savlada strah. Nije se plašio brzine, već nepredvidivostiživotinje. Možda je u tom svom ranom iskustvu naučio lekciju koju jekasnije trebalo da primeni na žene koje je u životu sretao.Ponovo je pogledao prema brdu Galata i osmehnuo se. Još jedno

iskustvo neće boleti. Naravno, neće moći da je zadrži, ali nije ga tobrinulo. Zapravo, bilo bi zanimljivo videti šta je ostalo kad se izdvoji

seks. Bio bi skoro zadovoljan da ne ostane ništa i dobro je što znada je upravo tako. Nije ga volela, a ipak, on još ne može da je predapoliciji zbog njenog udela u ovoj propasti. Ako bi hteli, mogu da gamuče i mučiće ga. Savršenstvo uzaludnosti mora se održati. Akonjegov život ima bilo kakav smisao, onda je smisao u ovome.Jednog dana će neki pisac možda i napisati tugaljivu knjigu, krenutiunazad tragom semena usamljenosti i neprilagođenosti koje jeosećao u školi. Pa, to je zapravo bilo odlično. Koliko je drugihdečaka iseklo vene zbog jednog loše urađenog ispita? Još se sećapogleda na matronino lice kad mu je bez milosti sipala jod na ručnizglob iz kog je liptala krv. Bila je zgađena, ne ranom, već stanjemsvesti koje je do toga dovelo. I u tome je suština stvari. Ništa što jeikad uradio nije bilo samo po sebi loše do sada ljudi su bili zgađeniočajanjem koje se naziralo iza tih dela. Ljubavne veze su biledobrodošle pod uslovom da predmet ljubavi ne želi od tebe da načiniroba. I predavanje je bilo dobro sve dok nije postalo samo zamenaza nešto bolje, za neku veliku legendarnu karijeru koja prevazilazinjegovu vrednost i pamet. A možda bi omanuo i da je radio išta štoje u početku želeo. Šta god da je to.Da, bilo bi dobro da ode da je još jednom vidi. Praviće se da joj je

teško, ali će osećati olakšanje. U godinama koje dolaze, možda ćese čak u potaji smejati. Ako pronađe čistotu i dok je ne pronađe,čistotu i zaokruženo savršenstvo u njegovom promašaju, naći ćetamo onog kog već dovoljno dobro poznaje. Možda, kad čujenjegovu priču, možda će znati da je i to, premda po sebi moždapogrešno, nekakvo savršenstvo. Savršeno brižno gajeni besmisao.Možda će se i budući naraštaji s gnušanjem sećati njegovog imena.Sporo, jer je već bio umoran, vukao se prema brdu Galata i ulaznim

vratima Karadeniz sokaka broj dvanaest.Sulejman se umorno sručio na krevet i uzdahnuo. Ponovo je uzeo

malu fotografiju u boji i zagledao se u nju. Bila je veoma verna, vrlooštra, snimljena dobrim fotoaparatom. Portret glava i deo ramena.Dokono se pitao da li je bila naga kad se slikala. Moguće je, koliko juje poznavao. Ipak, neobično je što joj je lice bilo tako sumorno. Ali,zar modeli u pornografskim časopisima nemaju takav izraz lica? Tajprigušen, očajan, tužan sjaj oko očiju? Šta god Kornelijus oseća

prema njoj, Natalija Guldžu je stvorenje u kom je ostalo malo odikakvih pravih vrednosti."Onda? Šta sad, Mehmete?"Gotovo je bio zaboravio da je Koen tu. Sulejman je ustao s kreveta i

osvrnuo se po sobi. Ako se izuzme fotografija, bila je uznemirujućebezlična. Na osnovu njegovog iskustva, ljudi koji žive u inostranstvuobično su bolećiviji. Ali Kornelijus? Nijednog pisma niti razglednice,čak ni sopstvene fotografije kad je bio beba, kako se kezi namajčinim kolenima. Ništa i niko ko bi ga podsećao na Englesku.Možda je izbrisao sve kako bi nju uveo u svoj život? Zanimljivozapažanje.Koen je mislio da je to iz hira, mada je zapravo bilo proisteklo iz

brige; Sulejman je rekao: "Mislim da sad treba da odemo u Bejoglu.""Misliš da je stari tamo otišao, zar ne, Mehmete?""Ako je Kornelijus tamo, što je moguće, onda je možda i Ikmen

tamo. Tamo živi devojka sa slike." Pružio je svom pomoćnikufotografiju Natalije Guldžu.Koenu je sinulo lice. Kao da ga je slika tipično za njega na trenutak

uzbudila. Onda se, međutim, i bez vidljivog razloga uozbiljio inamrštio. "Mehmete, ova devojka, mislim da je možda..."Ali ga Sulejman, usredsređen na ono što je naumio, nije više

slušao."Hajdemo", rekao je, izašao iz spavaće sobe i prošao kroz

Kornelijusovu veoma belu dnevnu sobu. Učinilo mu se neobično štotako svetio mesto može da bude toliko sumorno, ali i to je bilo stogašto na tom mestu nije bilo ničeg ličnog. Podsetilo ga je na hotelskusobu, mesto za nekog ko je u prolazu.Sulejman je zatim stao i zamišljeno se podbočio. "Dobro. Zasad

neću da tražim podršku, ako je uopšte budem i tražio. Međutim,treba mi tvoj pištolj, pozorniče, molim te." Pružio je ruku čačkajućioružje.Koen je, još smeten utiskom koji je na njega ostavila fotografija,

delovao zbunjeno. "Moj pištolj?"Sulejman nije želeo da mu objašnjava. Nije želeo da kaže kako

nema poverenja u Koena, i zaista ne bi dovoljno verovao nijednommlađem policajcu da bi bilo kog od njih pustio s oružjem u blizinunekog stranca, čak i da je taj poremećen. Premda u Turskoj od

sedamdesetih godina nije bilo ozbiljnog incidenta sa strancima,Sulejman je jednostavno bio odveć svestan kakav bi se snažanmeđunarodni bes sručio na njih ako bi neki stranac bio ubijen ilipovređen. Nije znao ni da li u sebe ima dovoljno poverenja, ali kaopretpostavljenom u ovom slučaju dužnost mu je da kontroliše ali i dazaštiti one koji su pod njegovom komandom. "Samo mi ga daj,Koene, u redu?"Pozornik je izvukao pištolj iz futrole i spustio ga na Sulejmanovu

ispruženu ruku. Sulejman je proverio da li je oružje zakočeno, azatim ga spustio u praznu futrolu ispod pazuha."Onda, jesi li naoružan, Mehmete?"Sulejman se prisilio da se osmehne. "Sad jesam, Koene."

[1] Poslednja žena u Engleskoj osuđena na smrtnu kaznu. (Prim.prev.)

Dvadeset treće poglavljeRobert je nešto slično video samo na filmu. O zlim, prilično

zastrašujućim ljudima koji su se ogrešili i na samrti su.Naravno, nije mogao mnogo da vidi zato što mu se oči još nisu

navikle na slabu svetlost petrolejke i na prodoran miris tamjana kojimu je pekao oči. I dalje nije mogao da vidi Nataliju, osim, naravno,ako to nije bila ona u velikoj fotelji pored prozora, odvojena odglavne grupe. Kako god, fotelja nije bila okrenuta prema njemu i nijemogao da tvrdi da je to ona. Ličilo bi na nju da ne želi da ga pogleda.Ostali su stajali oko ljubičasto-zlatnog kostura kreveta na sredini

sobe i osetio je Nikolajevu ruku na ramenu. "Mama želi da sednetena njen krevet, gospodine Kornelijuse."Hromi Sergej mu se sklonio s puta. Robert je iskoračio i našao se

pred zlatnim pramcem koji se izvio prema njemu poput pozlaćenogtalasa. Pažljivo se zagledao u njega i zaključio da bi, propisnoosvetljen, izgledao kao ono što zapravo i jeste. Nešto jeftino ineukusno, kitnjasto. Nije se plašio, taj osećaj je iščezao pre nekogvremena, ali želeo je da mu pokažu Nataliju. Nije želeo ovakvupompeznost; sladunjav ali ustajao vazduh izazivao mu je mučninu.Pogledao je preko pramca u ono što je očigledno bio krevet.Zaustavio se kad joj je ugledao lice. Bore su se razmakle i ono što jepreostalo od njenih nakarminisanih usana razvuklo se u osmeh. Kaoda su svi zvuci u sobi zamrli, uključujući i njegovo disanje."Dakle, ti si Robert Kornelijus, zar ne?" Njen engleski je, i rečenica i

izgovor, bio savršen. Robert je duboko udahnuo da smiri nerve ićutke je klimnuo glavom. "Bože, bože, pa vi ste prekriveni tuđomkrvlju, je li tako?" Nije odgovorio. Pogledi svih Guldžuovih i poglediportreta duž zidova sobe zurili su u njega.Crvene usne su se ponovo otvorile. "Mislim da vam dugujemo

objašnjenje, gospodine Kornelijuse, u vezi sa smrću LeonidaMejera.""Vi ste to učinili?" Jednostavno mu je izletelo. Iako je znao da neko

tako slabašan nije mogao to da učini, izletelo mu je.Ona se osmehnula i lupnula rukom po krevetu pored sebe.

"Posredno. Sedite, molim vas."

Robert je zakoračio i polako se spustio na prašnjav krevet koji suizjeli moljci. Obgrlila je ravne grudi dugim tankim rukama, kao da ga,simbolično, poput pauka drži u paukovoj mreži."Volite li priče, gospodine Kornelijuse?"Gledao je kao hipnotisan kako crvenim jagodicama prstiju masira

svoja suvonjava ramena. Nije odgovorio.Iz dubine njenog grla dopro je tihi smeh. "Znam da volite." Primetio

je da su joj oči tamnoplave i iznenadio se. Oči starih ljudi običnogube boju, kao da su isprane vremenom. "Ova priča je, međutim,drugačija utoliko što je zasnovana na pretpostavci da samo ponekou ovoj sobi veruje u nju."Žena, Natalijina majka, tiho je zaplakala."Da bih počela, moram da se vratim u 1918. godinu, gospodine

Kornelijuse. Kao što sigurno možete da zaključite na osnovu mogizgleda, to je godina koju jasno pamtim."S normalnom osobom, ispustio bi makar mali zvuk u znak protesta,

ali ovo nije neko na koga mogu da se primene bilo kakva uobičajenapravila, uključujući i učtivost."Mislim da ne moram da gubim vreme pričajući vam o svojoj

nacionalnoj pripadnosti. Godinel918, gospodine Kornelijuse, živelasam u Jekaterinburgu, na Uralu. Pre boljševika, moja porodica...oni,oni su bili moćni i mi..." Uzdahnula je. "Neke ljude su, uključujući imene, streljali." Pogledala je pored njega, u svog sina Nikolaja."Znam da je i nekim članovima moje porodice teško da to shvate,gospodine Kornelijuse, ali pamtim veoma malo od onog što je bilopre streljanja." Zastala je i spustila glavu.Sergej je bolno i ogorčeno promrmljao nešto što Robert nije

razumeo.Nikolaj se zakašljao kako bi joj skrenuo pažnju na sebe. "Nastavi,

mama."Osmehnula mu se, ali bez naklonosti. Bezdušna majka-pauk. "Moje

najranije stvarno, celovito pamćenje doseže do trenutka kad ležimna prljavom podu oblivena krvlju. Pretpostavljam da sam izgledalaotprilike kao vi sada. Nije isto što i sećati se poljupca voljenog oca ilisestre, ali tako je to. Na podu je bilo još ljudi, ali svi su bili mrtvi. Ljudiu uniformama za koje sam znala da su boljševici prolazili su izmeđutela dovršavajući ih bajonetima i pištoljima. Soba je bila puna

barutnog dima, osećala sam ga u ustima. I dalje ponekad mogu daga osetim." Onda ga pogleda u oči, netremice. "Osećam da vamdogađaj zvuči poznato, gospodine Kornelijuse.""Ne." Ali nije bio siguran u to."Nije bitno. U svakom slučaju, mislili su da sam mrtva. Natovarili su

nas na kamion. Bacili su me na vrh. Bila sam stešnjena između teladva dečaka i nečije noge gotovo raznete kuršumima. Kad je kamionkrenuo, ta noga mi je pala preko usta i osetila sam ukus krvi. Akosam ikad imala ime, tad sam ga zaboravila. Možete li to dashvatite?"Ali nekakva obamrlost mu je obuzela telo i samo je nastavio da zuri

u to jezivo lice, ne pomerajući se."Ne znam koliko je vremena prošlo kad se kamion zaustavio.

Zadržala sam dah znajući da bi me ubili kad bi me čuli. Dečak poredmene je zaječao. Još je bio živ, ali predstavljao je opasnost za mene,a ja to nisam želela. Čula sam glasove. Obavila sam ruke dečakuoko vrata i stegla ga. Morate da verujete da nije bilo drugog načina.Sklopila sam oči, ali on je krkljao i počeo je da me gura. Iz usta mu jeizbio tanak mlaz krvi i isprskao mi lice. I čuli su ga. Mladić sitnoghladnog lica kao u lisice uskočio je između tela i pogledao me u oči.Za njim su krenula još dvojica i sklonila sam ruke s dečakovogvrata."Natalijina majka je nešto rekla i starica se osmehnula."Istina je, Anja, ako te zanima, da ne znam. Davila sam dečaka da

bih ga ubila zato što je predstavljao opasnost po mene, ali ne moguda kažem jesam li uspela ili nisam. Rekla sam Leonidu i ostalojdvojici da je još živ." Okrenula je glavu od kćeri i pogledala Roberta."Čovek hladnog lica bio je Leonid Mejer, gospodine Kornelijuse. On ita dva stražara spustili su dečaka i mene s kamiona i sakrili nas unekoj šumi. On mi je spasao život. Nažalost, kao što znate, nisammogla da mu vratim dug." Nakašljala se. "Da objasnim: dečaka imene su sklonili s kamiona dok su boljševički komandanti izviđali putispred. Kad su se vratili, kamion je ponovo krenuo. Ostala tela su,izgleda, iskasapili, a zatim spalili vatrom i sumpornom kiselinom ustarom rudniku nekoliko vrsta niz put. Ako vam nešto kazuje,gospodine Kornelijuse, morali su to da učine kako bi izbrisali identitetžrtava."

Kazivalo je, kako da ne, ali to nije imalo nikakvog smisla. Priča jezvučala toliko poznato da je to bilo gotovo smešno. "Govorite o smrtiposlednjeg cara, zar ne?"Ponudila mu je kratku crnu cigaretu, koju je on odbio. "Moguće je."

Prostrelila je sina Nikolaj a pogledom koji je izražavao neslaganje."Bilo kako bilo, dečak, onaj kog sam pokušala da zadavim, bio jemrtav kad sam ga ponovo pogledala. Nisam pokušala da gasahranim i samo sam ležala na zemlji čekajući da se nešto dogodi. Akasnije se i dogodilo. Leonid se vratio. Dao mi je malo hleba dok jepolivao dečakovo telo benzinom i palio ga, nešto mi je rekao."Zastala je, očigledno da bi ostavila utisak. Robert je donekle izgubio

strpljenje s tim tamnoplavim očima i promeškoljio se. "Šta vam jerekao?""Leonid mi je rekao ko je bio taj dečak i zaprepastila sam se.

Pogledala je svoje ruke i glas joj se utišao. "Bio je moj brat. Zvao seAleksej."Robert je iznenada sasvim izgubio strpljenje. Našao se usred

najgroznijih okolnosti koje su ga ikad zadesile, a ova veštica sepojavljuje s bajkom starom koliko i svet. I gde je Natalija? Glas mu jebio nabijen ironijom. "Dakle, vi ste kneginja Anastazija od Rusije, zarne?"Sevnula je očima i taj pogled ga je odmah ućutkao. "Leonid mi je

rekao da je moje ime Marija Nikolajevna Romanova, da sam trećacareva kći i da sam jedina preživela. U to vreme to mi je maloznačilo, gospodine Kornelijuse. Tad mi je bilo važno jedino to što susvi koje sam ikad poznavala bili mrtvi. Ostala sam potpuno sama.""Dakle, šta će biti?", pitao je Koen odvrativši pogled s puta što mu

je bio tako razdražujući običaj da bi pogledao onog ko mu govori.Sulejman je besno dograbio upravljač i viknuo: "Hoćeš li da gledaš

ispred sebe ili...?""Dobro! Dobro! " Koen se ponovo usredsredio na gust jutarnji

saobraćaj, a zatim se ponovo vratio prethodnoj temi. "Ali šta će bitiako je taj Kornelijus u Karadeniz sokaku, a stari Ikmen nije?""Onda ćemo povesti gospodina Kornelijusa", odvratio je Sulejman s

izvesnom odlučnošću."I to će biti naše ubistvo, da se tako izrazim?"

"Tako je", rekao je Sulejman, mora se priznati, nekako zadovoljno."Tako je, biće."Koen se nasmejao. "Al' ćemo mu pokazati, je l' da!""Hoćemo", procedio je mladić kroz zube. "Hoćemo."Bilo je teško pratiti njenu priču, ne zato što je priča bila složena, već

stoga što je ona, povremeno, delovala nesigurno u pogledučinjenica. Leonid Mejer ju je izveo iz zemlje preko Jermenije. Doknisu stigli u Konstantinopolj, u kakvu-takvu sigurnost, oboje su radiliu cirkusu. Marija je naplaćivala ulaznice za predstavu s nakazama.Te uspomene su je veoma zabavljale. Tada joj je bilo teško daprihvati Mejerovu priču o njenom identitetu. U početku nije moglabezuslovno da mu veruje. Sećala se samo maglovito onog što je bilopre pogubljenja. Događaja što su se mogli desiti mnogim devojkamanjenih godina koje su pripadale aristokratskim porodicama. Ni ožiljakod metka na licu nije joj bio od neke pomoći, i često je osećala da jojje pravo mesto iza tih pohabanih zavesa koje su skrivale čoveka s trinoge, bradatu ženu i sijamske blizance od pogleda onih koji nisuplatili ulaznicu.Ali Mejer je bio uporan u vezi s njenim identitetom. Izgledalo je da

ga ona seksualno uzbuđuje i često ju je bez nežnosti uzimao tokomnjihovog dugog i napornog puta."Zatim se, baš pre nego što smo stigli u Konstantinopolj, nešto

dogodilo." Gledala ga je pravo u oči bolno zureći i ne trepćući.Robert je znao da je sve to previše besmisleno, moralo je biti, ali bioje hipnotisan. "Jednog dana sam se probudila, ne s povraćenimpamćenjem, već s uverenjem da je Leonid u pravu. Celim putemkroz Anadoliju tiranisao me je time kako sam ja, kao jedina preživela,naslednica bogatstva. Pričao je da mu je neko jednom rekao kako jecar neposredno pre Revolucije prebacio najveći deo svog ličnogbogatstva u inostranstvo. Planirao je da se nekako dokopamozapadne Evrope i tražimo ono na šta sam imala pravo. Isprva sampristala, šta sam drugo mogla? Ali onda je došao taj dan, a s njim istrah. Bila sam jedino preživelo carevo dete, osoba koju su novivladari Rusije mrzeli dovoljno da je ubiju. Pod carevom vlašću, staraCarska tajna služba, Okrana, imala je agente širom sveta, čak sam ija to znala. Bilo je malo verovatno da će se boljševici drugačije

ponašati. I koliko znam, istorija je baš u ovom slučaju dokazala dasam u pravu. Počela sam da strahujem za svoj život."Nikolaj je prišao uzglavlju kreveta i uhvatio majku za ruku. Pričala je

već neko vreme i delovala je umorno. Ali i Robert je bio umoran: odnje i od njene glupe priče; od nepovezanosti svega što je rekla; odnemogućnosti da vidi Nataliju. Takođe je osetio i želju da kaže policijišta se dešava. Sve je ovo možda glas smrti. "I dalje ne shvatamkakve to ima veze s Mejerovim ubistvom.""Shvatićete." Stisla je sinovljevu ruku i osmehnula mu se. "Dakle,

odbila sam da sprovedeni Leonidov plan i u Uškudaru sam ganapustila. Bio je veoma besan i pretio je da će me u svakom slučajurazotkriti, ali znala sam da ne bi to učinio. Vidite, i Leonid je bioumešan. Leonid je ubio mog brata, koji je u to vreme bio tek neštoviše od deteta. Griža savesti mu je čak i tada razdirala dušu. I takosam ostala sama. Ali ne zadugo. Upoznala sam starijeg čoveka,Mehmeta Guldžua. Onda sam ponovo srela Leonida i rekla mu zaMehmeta. Mehmet je bio bogat i Leonid je odobrio našu vezu. Nismose venčali, ali sam mu izrodila troje dece. Drugo, Sergej", pogledalaje, kako se Robertu učinilo, s gađenjem u bogalja, "potvrdio je mojeverovanje u moj identitet. Serž je takav kakav je zato što boluje odhemofilije, baš kao i moj brat, knez Aleksej." Zagledala se u zidRobertove glave. "Zaista je čudno kako mu je krv bila gusta."Ponovo je nakratko zaćutala. Nikolaj je nastavio priču. "Kad je tata

umro mami osim prošlosti nije ostalo mnogo toga o čemu birazmišljala. Dosta je, znate, čitala. Sve više i više. Obojila je ovusobu u ljubičasto, kao budoar carice Aleksandre. Skupljala je svojeslike i slike ostalih. Ponekad misli da se možda nečeg seća...Zatvorena u ovoj kući, tako uplašena krv joj je postala veoma važna.Krv Romanovih, tako nam govori. Kad mi je bilo dvadeset godina,želeo sam da se oženim jednom devojkom, ali mama je rekla ne.Krv..."Anja je vrisnula. Robert se okrenuo da je pogleda. Ugledao je bledu

sablast koja se tresla, dok su joj se usne iskrivile kao junaku iz stripaMebijus. Začudo, Nikolaj se osmehivao. "Gospodine Kornelijuse,moja sestra Anja je takođe i majka moje dvoje dece. Mama je bilavrlo izričita po pitanju očuvanja krvi Romanovih."

Robert je prvi put u životu osetio žmarce. Ne zbog onog što Natalijai njen brat, sestra šta god da je jesu. To nije njihova krivica, već jekrivica uma koji stoji iza toga... Uključio se mlad muški glas. Dopiraoje iz pravca prozora s navučenim kapcima. Osoba za koju se Robertponadao da je Natalija nije bila ona. Starica mu je gugutala nanejasnom mekom ruskom jeziku. Robert se setio da većina"Anastazija" ne ume da govori maternji jezik."Okrutno, zar ne?" Marija Guldžu mu se ponovo obratila. "Ali to je

bilo neophodno i Leonid, koji je u to vreme počeo da pije, složio se stim." Osmehnula se. "Cela moja porodica je volela Leonida; on me jespasio. Kad čika Leonid nešto kaže, znali su da je to tako. Naročitosu ga unuci obožavali sve dok neko od nas starijih, dobro, to samzapravo bila ja, nisam postala malo nepažljiva tokom našihrazgovora. Jednog dana, neposredno uoči tog vašeg sudbonosnogponedeljka, smučili su mi se beskrajni hvalospevi koji su uvek pratilipominjanje mog sirotog starog prijatelja Jevrejina. Tad sam, izvansebe od ljubomore, rekla dragoj mladoj osobi istinu koja je zauvekzamaglila svaki nagoveštaj o Mejerovom junaštvu."Pogledala je gotovo celu svoju porodicu u sobi, lice joj je bilo mirno

i bezizrazno. Robert je pratio je njen pogled koji nigde nije nalazioodmora. "Vidite, gospodine Kornelijuse, kad tajne izbiju na videlo,nekim osobama je, nažalost, veoma teško da se izbore s njima."Okrenula se prema fotelji kraj prozora i pozvala nekog na ruskom.Dve blede ruke uhvatile su rukohvat i poznat profil pojavio se iza

fotelje."Imaš li ti predstavu o tome šta bi moglo da se dogodi kad bi ti

cigareta ili žar pali u zadnji deo kabine?"Buljavi vozač se uhvatio za poluotvoreno prozorsko staklo kabine

kamiona, i neprijateljski klimao glavom. "Šta?"Naravno, moguće je da je ovaj prirodno glup, ali je Ikmen, u

trenutnom stanju svesti, radije mislio da je čovek nedopustivonemaran. Uostalom, taj prokleti kamion je upravo iskrivio njegovzadnji branik u oblik slova s.Doviknuo mu je: "Vozikaš se s jebenom kantom benzina i treba ja

da ti kažem šta će se desiti ako je dohvati i najmanji plamičakvatre?!"

Vozač je na trenutak zastao pre nego što je promišljao odgovor."Aha.""Pa zapaliće se, naravno, pičko glupa! Šta misliš da će se desiti?

Da će otrčati do doktora po zavoje?"Izvadio je beležnicu i olovku iz džepa. "Koji ti je broj tablica i za

koga radiš?"Vozač je negodujući frknuo i raširio ruke. "Nisi u uniformi

saobraćajca. Nemam...""Nemoj da se zajebavaš sa mnom, govno malo! Kaži još nešto

duhovito i do kraja nedelje ćeš sedeti u vrlo maloj sobi deleći klozet spederima silovateljima!"Nekoliko stotina sirena jednoglasno je zatrubilo iza mesta

događaja. Vozač kamiona je obesio usta i promumlao: "34 KV7 99 iradim za brata."Ikmen je zapisao. "Kako se zove?""Adnan Kemal."Avdži je ponovo potapšao Ikmena po ramenu. "Gospodine, eno

saobraćajca, dolazi iz kioska.""Dobro", Ikmen se obrecnuo na vozača kamiona. "A gde živi

gospodin Kemal?""U Iskenderu."Saobraćajac se uključio u Ikmenovu malu ljutitu predstavu. Ikmen je

iscepao list iz beležnice i pružio ga saobraćajcu. "Evo. Tu jeregistarski broj i ime čoveka za kog radi. Zauzet sam i završio sam sovim kopiletom, preuzmi ti!"Saobraćajac je tek pre deset minuta bio preuzeo smenu. U službi je

tek šest meseci. "Aha", tupavo je rekao.To nije bila Natalija. A kad je razmislio, shvatio je da je ona u ovo

vreme na poslu. Robert je suznih očiju zurio kroz zadimljen vazduh iosetio je da gubi dah. Bio je to mladić i plakao je. Glas mu je zamrodok je govorio nešto na svom jeziku. Raspravljao se s njom, pružioje ispred sebe drhtave ruke, ali njeno lice je bilo od kamena. Kao injena duša, pomislio je Robert. Rasprava se nastavila, nalikžalopojki. Ona je govorila nadjačavajući ga tamnim, melodičnimglasom niskog registra."Ovo je Miša, gospodine Kornelijuse, Natalijin brat blizanac. Ne

pokazujemo ga mnogo ljudima zato što nije baš sasvim čitav. Ljudi

ga ponekad zamene za sestru, što je vrlo zgodno. Kad, u vrlo retkimprilikama, izađe iz kuće i vide ga ljudi koji nas poznaju, jednostavnopomisle da je to Natalija. To im skreće pažnju s njegovog neobičnogponašanja. Greška koju ste, verujem, i vi jednom napravili."Ali on je to već povezao. Mišino telo je bilo mršavo, to je to. "Šta

nije u redu s njim?" Robert je netremice zurio u ono što je ličilo nakarnevalsku masku voljenog lica.Starica je uzdahnula. "On je defektni potomak bliskih srodnika. Šta

još treba da kažem? Oni mogu da budu gluplji od nas ostalih,gospodine Kornelijuse, a Miša je veoma glup."Robert je mrzeo zlobu u njenom glasu. Ako je Miša glup, teško da

je to njegova krivica. "Pa, vi ste ga stvorili."Jesam, neka mi bog oprosti." Zastala je i pripalila još jednu

cigaretu. "Međutim, koliko god da je glup, moj siroti unuk zna celuistinu o tome šta je čika Leonid učinio njegovom pradedi caru injegovoj porodici i zaključio je da stari Jevrejin treba da plati za to.""Dakle, Miša je ubio Leonida Mejera?""Jeste. Verujem da ste videli dečka na povratku s posla." Robert je

gledao preko, u tužno lice opuštene vilice, u mučno poznato lice.Sad sve, ili bar deo onog što se dogodilo, ima smisla. Mršavaramena, neuredna odeća..."Ali, ako ste znali...""O, ali ja ni sanjala nisam da će on reagovati na to novo saznanje",

odvratila je. "Glupo sam verovala da je previše blesav i pokoran dabi mogao i da pomisli da učini tako nešto. Međutim, kad je uponedeljak, odmah posle ručka, Miša nestao, uspaničila sam se.Retko izlazi iz kuće i nikad to ne čini na svoju ruku, i kad je Nikolajotkrio da je deo starog automobila gospodina Guldžua izvađen...""Automobil? Kakav automobil?"Osmehnula se. "Kad je Mehmet umro, ostavio je, između ostalog, i

kola u podrumu ispod kuće, koji je ujedno i garaža. Niko od nas nijemogao niti je želeo da vozi te smo dozvolili Miši da se igra s njima,što je on i činio. A kao što je Niki objasnio dečaku, pod uslovom dane dira akumulator koji sadrži jaku, nagrizajuću kiselinu, ništa nemože da mu se dogodi. Slušao je naređenje u vezi s akumulatoromsve do tog ponedeljka, kad ga je izvadio upravo zbog njegoverazorne štetne moći."

"Kiselina?" Robert je osetio kako mu um ponire i kotrlja se zboginformacije koja je stigla i prebrzo i prekasno.Sasvim neprimereno, pomislio je, ona se osmehnula. "Ako ste me

slušali kao što je trebalo, gospodine Kornelijuse, znate da suboljševici, pošto su streljali Romanove, pokušali da im unište telasumpornom kiselinom. Ovaj naš mali Miša je živeo i disao s tompričom, i kad je trebalo da izabere oružje kojim će ubiti Leonida,mrskog boljševičkog ubicu, sumporna kiselina iz akumulatora kao damu je ponudila nekakvu božansku pravdu koju je tražio."Robert je načas oćutao pre nego što je odgovorio. Pomisao da je

ubica kao oružje upotrebio kiselinu bila je previše za njega.Uostalom, zar policija nije rekla da je Mejer pretučen na smrt?"Dakle, vi kažete, gospođo Guldžu...""Ja, gospodine Kornelijuse, kažem da je Miša tog popodneva otišao

u Leonidov stan, udario ga po glavi akumulatorom ili nečim drugim,ne znam, a zatim mu ispraznio akumulator u grlo i po telu.""Ali policija...""Policija nije objavila najjezivije detalje tog zločina, gospodine

Kornelijuse, strahujući kao i uvek da bi neki bezumnik mogao da gaimitira. Meni su poznati samo zato što su mi ih Miša i Natalijapreneli.""Natalija?" Srce mu je poskočilo. "Kako se ona uklapa u sve to?""Kad mi je Niki rekao da je Miša otišao i da je odneo sa sobom

nešto što bi moglo biti opasno, pozvala sam Nataliju na posao i reklajoj da svrati u Leonidov stan. Bila sam histerična i gorko sam zažalilazbog onog što sam ispričala dečaku. Čim mi je Niki rekao zaakumulator, znala sam šta će Miša uraditi. Poznajući malo višeistoriju Romanovih s obzirom na njegov jadan život i u svetlu onogšto sam mu nedavno ispričala o Leonidu, to mi je delovalo očigledno.Ali, kad je Natalija stigla u stan, delo je već bilo počinjeno, a Miša jebio otišao. Sama s Leonidovim jezivim telom koje joj je izazvalosilovito povraćanje, morala je vrlo brzo da odluči šta da učini.Strahujući da će policija, kad stigne, naći Mišine otiske na staromakumulatoru, kad je krenula, ponela ga je sa sobom i ostavila gausput na nekom smetlištu. Stigla je tamo vrlo brzo nakon što je njenbrat otišao i mogli ste i nju da sretnete dok ste jurili Mišu. Mada je nebiste prepoznali. Uvek je pokrivala glavu i lice maramom kad je

odlazila da poseti svog čiku u Balatu nije joj se sviđalo kako Jevrejibulje u nju. Zar ne mislite da je to neobično, uzimajući u obzir njenouobičajeno čudno ponašanje? Ali marama joj je omogućila daneprimećeno iznese akumulator i tako...""I tako smo", uključio se Nikolaj Guldžu, "odlučili da sad odemo u

policiju i da im ispričamo ono što smo vama ispričali."Robert Kornelijus je osećao kako mu se koža na čelu zateže dok je

od zaprepašćenja širom otvorio oči. "Predaćete sopstvenu krv imeso, koliko god da je jezivo?""Nemamo izbora", odvratila je starica. "Moram, kao što sam uvek

činila, ispred svega da stavim sopstveni ugled i ugled cele porodice.""Ali...""Uradila sam šta sam mogla nažalost, preko vas ali pošto to nije

uspelo..." Slegnula je ramenima.Robert Kornelijus je u tom času delovao zbunjeno. "Uradili ste ono

što ste mogli, preko mene?""Da, ja sam rekla Nataliji da vas navede da umešate odvratnog

Rajnolda Šmitsa, što ste i učinili jer ste tako žalosno zaluđeni. Kakogod, imali smo sreće što postoji kukasti krst...""Šta? Šta?" Podigao je ruku da bi je zaustavio. Ponovo je prebrzo

napredovala i zbunio se. "Šta je to u vezi s kukastim krstom? Možeteli, molim vas, to da mi ispričate?"Nikolaj Guldžu je prošaputao nešto majci na uvo i ona je klimnula

glavom. "Kad je Miša ubio Leonida, nažvrljao je veliki kukasti krst nazidu iznad pokojnikove glave. To je, na neki način, bila vizitkarta.Carici Aleksandri se sviđao kukasti krst. Godine 1918, taj simbol nijeznačio ono što danas znači. U svakoj kući u kojoj je porodica živelanacrtala je po jedan na zidu. To je bio deo nje koliko i njena ljubavprema ljubičastoj boji. I ja sam ih imala kukaste krstove u ovoj sobi,nacrtane olovkom na mojim ljubičastim tapetama. Ali policija to nijepovezala. Došli su s očiglednim predubeđenjem i, uz moju i vašupomoć, ubrzo su našli Rajnolda Šmitsa...""Koji je, koliko sam razumeo, nacista, i...""Rajnhold Šmits ili bolje rečeno njegov otac bio je Leonidov

poslodavac nedugo pošto je ovaj stigao u ovu zemlju. Vreme jeprolazilo i uprkos očiglednoj razlici u njihovom društvenom položaju,Leonid i Rajnold su na kraju postali drugari jer su obojica gajili

seksualne sklonosti prema veoma mladim devojkama. Moram dakažem u Leonidovu odbranu da on u tom smislu nikad nije učinioništa nezakonito, ali s Rajnoldom je bilo sasvim drugačije. Što je biostariji, to su mu ljubavnice bile mlađe činjenica kojom se otvorenohvalisao svom jadnom malom jevrejskom ljubimcu Leonidu."Uzdahnula je Robertu se učinilo tužno. "I tada sam, dvadesetihgodina, ponovo uspostavila odnose s Leonidom. U to vreme sambila s Mehmetom, tako da sam bila bezbedna. Povremeno samodlazila da sačekam Leonida posle radnog vremena, da popijemokafu ili samo da popričamo i... Prilikom jednog takvog susretaupoznao me je s Rajnoldom Šmitsom kome je, kako sam tad mislila,bilo veoma drago što me vidi, mene potpuno nepoznatu osobu -draže nego što bi trebalo.""Zašto?""Iz dva razloga. Prvi je, i manje značajan, što me je, iako stariju,

smatrao privlačnom, a drugi je to što mu je Leonid rekao ko sam ja ustvari.""A na njega je ostavila utisak vaša tvrdnja da ste carskog porekla?"

Osmehnula se načinu na koji je Englez svojim pitanjem izraziosumnju u vezi s njom. "Ne, gospodine Kornelijuse, Rajnolda samzanimala zato što je imao planove sa mnom. Seme fašizma uNemačkoj bilo je posejano još dvadesetih godina. Pored toga, on jemrzeo novu boljševičku vlast u Rusiji mladi Adolf Hitler i njegoviprijatelji gledali su je kao čisto otelotvorenje đavola. Tako je mislio iRajnold Šmits, koji je, kad me je upoznao, počeo da sanjari onekakvom krstaškom pohodu protiv Sovjetskog Saveza pomogućstvu s tom pravom malom ruskom princezom i njenim carskimblagom kao simbolom. Leonid je, onako prostodušan, to video kaoveliku mogućnost, ali ja sam, kao i dotad uplašena za svoj život,odbila. Čim je Rajnold otišao, besno sam napala Leonida. Rekla sammu da zaustavi planove tog bogatog, moćnog i drskog Nemca, što jeon naravno i učinio." "Kako? Kako je to izveo?""Rajnold Šmits je u to vreme bio pravi pedofil. Pokazivao je i čak

dao Leonidu fotografije svojih osvajačkih trofeja toliko je bio ponosanna to, toliko se osećao sigurnim zahvaljujući svom novcu." Lice joj jeodavalo gnev. "Neke devojčice su imale samo šest godina. Mislim da

ne treba da vam nacrtam kako je Leonid uspeo da spreči Rajnolda dasvoje planove sprovede u delo."Robert je vidljivo, s gađenjem uzdrhtao. "Učenom?""Tako je. I premda ga je nakon toga Rajnold Šmits žestoko mrzeo

što, između ostalog, dokazuje i njegov kasniji, još izraženijiantisemitizam plaćao je Leonidu do kraja njegovog života. Bio je,sasvim slučajno, u Leonidovom stanu na dan ubistva, da bi mudoneo novac."Robert je s nevericom odmahnuo glavom. "Šta?""O, stigao je tamo posle ubistva i bio je potpuno užasnut. Znam to

zato što je načinio veliku grešku kad me je pozvao da me uteši. Itako, iako sam znala da on nije mogao da ubije Leonida na stranusve ostalo, kao bogat čovek nije imao nikakav motiv nikad mu tonisam rekla. Pustila sam ga da se znoji i da brine i pomogla sampoliciji da dođe do njega." Uzdahnula je. "Kakva grozna šteta što ihon, izgleda, nije zanimao.""O, da, to je baš velika šteta!"Marija Guldžu je istog trena klimnula glavom kao da shvata njegovu

ljutnju. "Shvatam."Ne, ne shvatate, ne slutite!" Robert je drhtavom rukom dotakao

podbulo, bledo lice i načas se učinilo kao da će zaplakati. No brzo sepribrao. "Mislim da sam učinio nešto uistino grozno i, i... dobro,mislim da sam to, posredno, učinio zbog, zbog svega ovog. Prenekoliko godina bio sam mentalno oboleo i čak i sad se uzbudim kadshvatim da mogu da izgubim kontrolu. I", pogledao je u pod, "biosam toliko uzrujan zbog Natalije. Zato što... zato što mislim da samsve vreme znao, gospođo Guldžu ne ovu prokletu vizantijsku, ruskupriču već to da je ona bila u Mejerovom stanu, i premda ste rekli daona nije ubila Mejera, što se mene tiče kao i da jeste. Budući da jesakrila dokaz da joj je brat ubica i mene navela..." Onda ju jepogledao blistavih očiju. "Ali, znate, ja sam je voleo."Starica je klimnula glavom u znak razumevanja. "Znam. Baš kao

što je gospodin Guldžu voleo mene. I on je bio dobar čovek i da sambila drugačija premda me je i ovakvu štitio i poštovao mogla samlepo da proživim s njim. Ali ja sam izabrala da se i dalje družim sljudima kakav je bio Leonid. Izabrala sam da budem drugačija i da sedržim podalje od Mehmetovog sveta. A kad je umro i ostavio mi sav

svoj novac i imovinu, odlučila sam da podižem našu decu kao Ruseda ih oblačim kao u ona davna vremena da kroz njih pokušam daponovo uspostavim krvnu liniju koju sam zagadila s Mehmetom."Robert je, škrgućući zubima od besa, rekao: "Bili vi princeza ili ne,

vi ste veoma zla žena, gospođo Guldžu!"Slegnula je ramenima. "Trebalo je da budem obazrivija kad sam

pričala pred jadnim Mišom. Uvek sam popuštala svojoj želji da ljudi omeni bolje misle. Ili da me mrze, naravno. Znajući ko je Leonidstvarno, bilo je previše za mene da slušam beskrajno dečakovoveličanje tog čoveka. Ali, kao što vidite, dečak izgleda kao da nemanijedne misli u glavi. Ali eto. Da sam samo slušala Leonida, bila bih...bila bih mnogo opreznija.""Što znači?""Što znači, gospodine Kornelijuse, da je jedini razlog što je Leonid

previše pio gotovo celog života taj što mi nije verovao. Bez obzira nato što me je spasio, on je ubio moju porodicu, moju veoma posebnu,božansku porodicu, i znao je da ću mu se jednog dana osvetiti.Nisam verovala u to i, zaista, smejala sam se kad je to govorio, alikad je jedno moje unuče ubilo Leonida, bilo je to kao da ga je naneki način stigla moja ruka. Posredno, ako vam se tako više sviđa,ali ja sam ubila Leonida. Poslednjih nekoliko dana sam se čak pitalanisam li se izrekla pred Mišom samo da bih to i postigla."S izuzetkom jecanja Natalijine majke, tišina se, poput stene,

isprečila među prisutnima u sobi kao praznina koju treba popuniti.Marija Guldžu je, svojstveno sebi, ispunila tu dužnost."Stoga sad moramo da odemo u policiju", rekla je. "Ja ne želim,

ali..."Prekinula ju je kćerka, koja se, i dalje jecajući, bacila na majčin

krevet urlajući reči koje Robert Kornelijus nije mogao da razume.Starica ju je pomilovala po kosi nastojeći, uprkos svemu, da je smirii, na Robertovo otvoreno gađenje, izraz lica joj je još bio tvrd kaogranit."Moja kći je uznemirena, gospodine Kornelijuse", objasnila je, "zato

što smo oduvek planirali da se jednog dana svi pobednički vratimo uRusiju. S propašću Sovjetskog Saveza to je čak delovalo mogućesve do sada. Samo bog zna šta će nam se sad dogoditi."

Iznenada se prisetivši zašto je pre svega došao, Robert Kornelijusje protresao glavom i rekao: "Ali, šta je s Natalijom? Hoću da kažem,pretpostavljam da je na poslu?""Jeste", odvratila je starica, "i policija će je tamo naći pošto obavim

razgovor s njima."Onda je Miša ponovo progovorio. Marija se hladno obrecnula na

njega. "Na engleskom, Miso, molim te! Gospodin Kornelijus nerazume!"Robert se prisilio da ga pogleda. Trgnuo se pred mladićevim crtama

lica istovetnim s Natalijinim. Zbog tog lica je učinio nešto što ranijenije mogao ni da zamisli.Zakukao je na groznom engleskom: "Ja neću idem u zatvor, bako!

Policija može čak i ubije me za to!""O, Mišo!" Duboko je uzdahnula i pogledala Roberta. "Šta da vam

kažem? Čuli ste da zna šta će mu se dogoditi i ja to ne mogu daporeknem. Priznaće im, kao što je na kraju i meni priznao. Znam dahoće. Ali šta da radim?"Miša je vrisnuo. Visokim, prodornim, ženskim glasom. "Ja sam

Romanov, ne možeš!"Svi pogledi u sobi bili su uprti u njega. Uzbuđeno je poskakivao s

noge na nogu i zaštitnički obavio ruke oko sebe. Roberta jenajednom obuzeo jeziv osećaj da će mladić ozbiljno izgubiti kontrolu.Viđao je i ranije ljude poput njega psihotično su se sve višeprepuštali panici i jedini način da ih smire bila je igla ili luđačkakošulja. Svi strahovi su mu se vratili poput ogromnog, teškog talasa.Dečak ga je žmireći posmatrao i Robert je znao šta ovaj misli. da jeon kriv, da je taj stranac sve pokvario i Robert je znao đa je samopitanje trenutka kad će mladić bezumno pobesneti i napasti ga.Morao je da ostane miran, iako je osećao kako mu strah rasteuznemirujućom brzinom. Mora da napravi neki pokret prema njemukoji će mladić razumeti.Niko drugi u sobi nije primetio opasnost. Marija se naslonila na

jastuke i samo je rekla: "Pst!", vrlo tiho, sebi u bradu. Znala je daMiša zapravo nije loš dečko, da ne bi nikog povredio."Mišo..." Robert je pružio raširen dlan prema mladiću, klasičan

pokret koji simbolizuje prepuštanje i prijateljstvo.

Ali ovaj je ustuknuo kao oparen. Mlatarao je dugom rukom povazduhu iza sebe. Kad ju je spustio, zakačio je ivicu zaštitnog staklana petrolejci koja je stajala na stolu pored njega. Lampa je uz tresakpala na pod i plamen, najpre vrlo mali i slabašan, liznuo je i zahvatiorub draperije.

Dvadeset četvrto poglavljeNe, nemojte da se napinjete, gospođo Ikmen, dišite!" Fatma je

iskrivila lice i iz usta joj je dopro slab, bolan dah. Njena najstarijaćerka, dvadesetogodišnjakinja krupnih očiju, po imenu Čiček,užasnuto je posmatrala. "Ali mama hoće da se napne", rekla jedoktorki. "Boli je!""E, pa, još ne može!" Bila je mlada, nije volela da obavlja porođaje,

a najmanje od svega je volela da je ispituju ljudi koji se ne razumejuu anatomiju. "Vaša majka još nije dovoljno otvorena. Ako se sadbude napinjala, pocepaće se, a mislim da niko od nas to ne želi, je litako?""Jeste!" Ali njena majka se tako muči! Lice joj je crveno i obliveno

znojem i noge su joj već bile raširene podrhtavajući na plastičnomčaršavu pod njom, bolno spremne za porođaj. Čiček je pogledalaveliku lokvu vode i krvi koja je curila niz Fatmine noge i pitala setreba li da je obriše.Doktorka je prislonila prste na Fatmin ručni zglob i izmerila joj puls.

Ništa nije rekla."Je li u redu?""Vaša majka je sasvim dobro", odgovorila je doktorka, "za ženu

njenih godina."Fatma je otvorila oči i pogledala ćerku. "Gde ti je otac? Gde je

Četin!""Krenuo je, mama."Fatma se namrštila. "Znaš šta, ne moraš da mi povlađuješ!""Jeste!" Ali Čiček nije zvučala mnogo ubedljivo.Doktorka se nagnula nad krevet. "Sad imate kontrakcije na svaka tri

minuta, gospođo Ikmen. Još se niste sasvim otvorili, ali mogu davam dam nešto protiv bolova, što će vam možda pomoći. Hoćete li?""Hoću!"Otišla je do torbe i izvadila iz nje špric. Na trenutak ga je spustila

pored kreveta, dok je malim pamučnim tuferom trljala Fatminu ruku.Tufer je bio natopljen nečim vrlo hladnim. Doktorka je zatim uzelašpric i ubrizgala joj bistru tečnost. "Ovo će vam malo olakšati."Posle agonije koju je već osetila, Fatma je jedva osetila bol od

uboda igle. Samo je ležala poput velike debele ribe i zajapurena

dahtala čekajući sledeću kontrakciju. "Doktorko Koč, možete li dazovete mog muža, molim vas. Hoću da on bude ovde."Doktorka ju je zbunjeno pogledala. "Ali."Moj muž je policajac, doktorko! Na njega treba urlati da bi došao

kući!"Kad ju je spopao bol, lice joj se pretvorilo u bolnu masku. Oglasilo

se zvono i Čiček je potrčala prema vratima spavaće sobe. "To morada je tata!"Robert nikad neće saznati zašto se on, niti bilo ko drugi, nije smesta

pokrenuo da zaustavi plamen. Možda zbog brzine kojom se peo uzzavesu poput vižljaste dece, hitro dižući jednu pa drugu ruku. Da jesamo neko, bilo ko, bio dovoljno pribran da je svuče na pod i bacipokrivač preko nje. Na njenom krevetu je bilo mnogo pokrivača.Ali, umesto toga, svi su samo gledali. Bilo je tako neobično videti

jasnu svetlost u toj sobi. Surovo je osvetlila staričino lice i Robert jeprvi put ugledao dugačak iskrivljen ožiljak koji joj se protezao prekoobraza. Je li ga zadobila tamo, u skučenom podrumu uJekaterinburgu? Da li joj je, možda, stari Jevrejin, u čiju su smrt svi tijezivi preplašeni ljudi bili umešani, naneo tu povredu? Zašto ju je,ipak, spasio?Glasan, pucketajući zvuk upozorio je Roberta da se deo

presušenog drvenog zida zapalio i on se pomerio. "Nek neko donesevodu, za boga miloga!"Ali niko se i dalje nije pomerao. Kao da ih je sve, čak i Mišu, obuzeo

čudan mir. Gledali su u vatru kao da gledaju televiziju.Bila je to nestvarna slika van vremena i prostora. U tom času je

proradio Robertov nagon za preživljavanje.Koen je skrenuo u usku strmu uličicu pored hotela Pera Palas i tog

trenutka užasan zadah pogodio ga je poput cigle. Bio je to veomakiseo vonj koji mu je nadražio sluzokožu nozdrva. Zabacio je glavu ipogledao Sulejmana. "Šta je, jebote, ovo, Mehmete?"Sudeći po njegovom zgađenom izrazu lica, i Sulejman je osetio.

Duboko je udahnuo i gotovo se ugušio vazduhom koji je uvukao upluća. "Uh, ne znam! Mada smrdi skoro kao paljevina." Proturio jeglavu kroz sasvim spušten prozor kola i pogledao u nebo. "Ništa nevidim..."

Koen se namrštio i načas zaustavio auto na kraju uličice pre negošto je nastavio u Mešrutijet džadesi. Ugledao je hotelskog vratarakako trči preko ulice i ulazi u sokak na suprotnoj strani."Je li taj čovek upravo ušao u ulicu Karadeniz?""Jeste."Još nekoliko muškaraca ijedna žena potpuno odevena u crno

takođe su potrčali. Sulejman je zbog nečeg ponovo pogledao u neboi video gust pramen crnog dima kako se diže iznad ružnih zgradaprema Istiklal džadesiju.Viknuo je Koenu: "Zaustavi kola!"U skoku je izleteo iz kola i potrčao preko Mešrutijet džadesija u

pravcu Karadeniz sokaka. Mala ulica bila je puna sveta koji je gledaoprema vrhu kuće negde na sredini sokaka. Sulejman se na trenutakbesno obazreo oko sebe tražeći Ikmena, ali pošto ga nije video, isam je pogledao uvis. Ceo poslednji sprat kuće broj dvanaest uKaradeniz sokaku bio je u plamenu.Teško dahćući postoje strmoglavo izleteo iz staričine sobe, Robert

je zurio kroz okean dima koji se valjao prema njemu sa stepeništakojim je upravo sišao. Oni su se, porodica,"pokrenuli, čuo ih je kakotrče gore, čuo im je glasove. Prenuo ih je kad je izjurio kroz vrata.Nikolaj ga je pratio do kupatila i napunio je kofu vodom.Robert je pogledao telefon na stočiću u hodniku i pitao se da li bi

trebalo da ga upotrebi. Ali napolju je bilo ljudi, mnogo ljudi, sigurno jeneko već pozvao vatrogasce.Ponovo se zagledao u stepenište. Silan dim kuljao je nadole, prema

njemu, a zidovi kuće su pucketali šireći se od velike vreline. Bilo bibezumno da se vrati gore, ali niko ne silazi i ako vatrogasci uskorone stignu, svi će izgoreti ili će se pogušiti od dima. Naravno, niko tone bi razumeo. Ne bi razumeli ni zašto je njemu stalo...Ali on je razumeo. Bez obzira na to da li su Guldžuovi ono što tvrde

da jesu, nema sumnje da su ljudi, iako čudni. Ako im neko nepomogne, svi će izginuti. Pokušaće da savladaju vatru s to malovode koju imaju i ne pomišljajući da krenu niz stepenice i da izađu naulicu. Učiniće tako zato što je nju, u tim godinama, teško izvestinapolje. A neće da je ostave. Nema smisla da je ostave zato što beznje nisu ništa. Kakav god krhki dokaz o sebi da su imali, on je biokod nje. Ili će izaći svi ili neće niko.

Robert je zakoračio na prvi stepenik i duboko udahnuo. Naravno,uopšte mu nije bilo stalo do njih niti do toga ko su oni. Nije zapravoni poznavao Guldžuove, a ono što je saznao o njima stvorilo mu jeveoma ružnu sliku u mislima. Ne, griža savesti je ono što gapokreće. Savest čoveka koji zna da je učinio nešto neoprostivo jadanpokušaj nadoknade koji ponekad obuzme i najlogičniji um. Onaj stariJevrejin je možda mrtav, ali ako samo spase bar jednu osobu gore...Dim je postao gušći i štipao ga je za oči. Ako se brzo ne popne,

neće to ni učiniti. Tad bi propustio priliku i bio bi isti kao i svakinasilnik. Okrutan i bezobziran ne bi bio onakav kakav je znao dazapravo jeste.Robert je još jednom duboko udahnuo, stavio ruku na usta i potrčao

gore prema crnim pramenovima dima. Kuća oko njega je jecala.Doktorka Koč je držala Fatmu za oznojenu ruku i osmehivala se.

"Sve je u redu, gospođo Ikmen, sad možete da se napnete.""Neću se pocepati?" Suze su joj lile niz obraze. Blago ih je otrla

nadlanicom."Ne, nećete se pocepati. Bili ste vrlo hrabri, i sve će biti kako treba."Fatma ju je stegla za ruku i doktorka Koč je načas pomislila da

nailazi nova kontrakcija, ali ova je samo želela da joj skrene pažnjuna sebe. "Je li to moj muž na vratima?"Kako to da kaže ženi koja je usred teškog porođaja? Ali izraz lica

dovoljno je rekao Fatmi."Bojim se da nije. To je samo vaš svekar."Poželela je da da oduška besu, ali bol u karlici stegao ju je poput

mengela i udahnula je duboko i hripavo. Doktorka Koč joj je ispustilaruku i naredila Čiček, koja je sedela iza majke, da je čvrsto stegne zaramena. Pomerila se i zagledala između Fatminih raširenih nogu.Fatma je urlajući izdahnula vazduh i napela se iz sve snage. Nešto

se pomerilo u njoj i osetila je neznatno olakšanje kad se bebinaglava pojavila na otvoru vagine.Stari mercedes kotrljao se niz ulicu, baš ispred dva vatrogasna

kamiona čije su sirene zavijale poput mujezina u transu. Avdži jepesnicom snažno pritisnuo sirenu i pustio ih da prođu. Na ulici je bilotoliko sveta da je bilo gotovo nemoguće voziti. Ikmen ih je zgađenogledao. Lešinari, bolesnici, posmatrači nesreća i ostalih prirodnih ineprirodnih katastrofa.

Primetio je dim čim su stigli do Taksima. I shvatio je. Pogledao jeuvis, u zapaljen krov kuće broj dvanaest u Karadeniz sokaku: ceoposlednji sprat i polovina onog ispod žestoko su plamteli. Prirodno.To je nevolja sa starim drvenim kućama, naročito leti. Dovoljna jesamo varnica.Avdži je primakao kola maloj piljarnici i zaustavio se. Dva

vatrogasna kamiona su se postavila u položaj za dejstvo i vatrogascisu počeli da odmotavaju creva.Ikmen je izašao iz kola i odmahivao glavom u neverici. Sitan starac

gegao se prema njemu, udaljavajući se s mesta nesreće."Hej, čiča!""Šta je?" Prilazio mu je hramljući, zeleni džemper pun rupa bio mu

je okićen medaljama iz Rata za nezavisnost. Buljio je u Ikmena. "Štahoćeš, momče?""Znaš li ima li nekog u zapaljenoj kući?""A, ima. Pre nekoliko minuta neko je razbio prozor. Ima ih nekoliko

unutra, svi su vrištali. Ako bude volja Alahova, vatrogasci će ihspasti. Ako ne bude..." Slegnuo je ramenima.Ikmen je ponovo pogledao u plamen, a starac se odgegao. Ako su

Guldžuovi mrtvi, neće moći da joj postavi to pitanje, da je suoči saŠmitsovim fotografijama. A u to je siguran. Ali ne može da učini ništaosim onog što rade i ostali da pusti vatrogasce da rade svoj posao.Jedino ga je tešilo što Sulejman nije u blizini.Zavukao je ruku u džep i izvadio cigarete. Okupljeni su ga,

uključujući i Avdžija, gledali kao da je sišao s uma.Vatrogasci su razvukli creva i otvorili dovod vode. Čim su se

gumena creva napunila, izvila su se i počela da poskakuju. Ljudi supokušali da se sklone, ali jednoj ženi se gležanj upetljao izmeđucreva i pala je preko njih. Avdži je odmah otrčao da joj pomogne.Bila je, primetio je Ikmen, mlada i lepa. Osetio je pokret iza leđa,pošto se gomila u tom delu razmakla. Nije to primetio i doviknuo jeAvdžiju da obavesti vatrogasne komandire o njihovom prisustvu.Duga, mršava ruka spustila mu se na rame. "Gospodine?"Osećao se kao da ponovo pokušava da zaspi, potpuno svestan da

će se grozan košmar vratiti. Okrenuo se i pogledao uvis, sa suzamau očima. "Sulejmane."

Pošto je sprat buktao, jedino su mogli da se uzdaju u vatrogascedole na ulici. Ako budu mogli da postave lestve na razbijeni prozor,moći će da siđu. Svi osim, možda, nje. I dalje se nije pomerala izkreveta, a sad joj se i ćerka pridružila. Robert ih je video krozplamen. Ćerka je vrištala. Vatra joj je zahvatila kosu, izgledala je kaosvetac na mukama s oreolom crvenih i zlatnih jezičaka oko glave.Starica je, naprotiv, bila veoma mirna. Agonija žive vatre još je nijezahvatila. Ali čak i kad se to dogodi, Robert je imao čudan osećaj daće ona ispustiti samo jedan jedini uzdah. U mislima je već bila negdedrugde. Možda ponovo u Jekaterinburgu? Možda se to dogodilo dokje on pokušavao da pobegne niz stepenice. Dok se Nikolaj očajničkitrudio da ugasi vatru kofama vode. Bio je to uzaludan napor.U tom trenutku Robert se iz nekog razloga setio starog Jevrejina,

načina na koji ga je gledao ljubazno i brižno, pogledom na koji jeRobert reagovao nasiljem. Uprkos odbojnosti koju je stekao premaBalatu, to što je učinio ipak je neverovatno. Podozrivost, nagonskokidisanje na nekog nepoznatog, jedva obuzdavane predrasude staregotovo dve hiljade godina. I kako je to bilo lako! Kako je bilojednostavno gledati dobrodušno oštroumno lice i videti, zaista videtioči demona. Pogledao je u pod i video Sergejevo iskrivljeno telopruženo pred njim poput polomljene lutke iz izloga. Dodirne li ga,znao je da neće osetiti znake života. Pridružio se starom Jevrejinu iMejeru i svim ostalim mrtvim ljudima čije je živote dotakla njegovamajka Marija.Dim je bio tako gust da je jedva išta više mogao da vidi i osetio je

težinu i bol u plućima. Miša je stajao sam pored prozora i ako Robertzna šta je za njega dobro, pridružiće mu se. Robert je polako krenuokroz sve crnji dim. Osećao se miris izgorelog mesa i brzo se nagnuobliže podu kako bi izbegao taj zadah. Kiseonik se uvek skuplja uzpod i ako hoće da preživi, brzo će morati malo da ga udahne uzagušena pluća. Spustio se sasvim nisko i brzo, preko tinjajućegtepiha potrčao prema svetlu. Dok je trčao, učinilo mu se da je prošaopored nekog ko se kretao u suprotnom smeru, nazad u sobu, ali nijebio siguran. U dimu je sve izvitopereno. Obrisi se naziru a potomnestaju poput prilika u magli.Kad je stigao do prozora, Miša je drhteći i dalje stajao tamo.

Pogledali su se, ali ništa među njima nije prostrujalo. Mladić je bio

gotovo sasvim bled, Natalijino lepo lice postalo je bezizrazno ibezosećajno. Kao da je skaredno izopačeno. Izazivalo je Roberta. Sjedne strane, želeo je još jednom da joj poljubi pune crvene usne, alis druge...Iz sredine sobe doprla je buka nalik škripanju velikog broda. Dva

muškarca pored prozora su se osvrnula. Ali ništa se nije videlo. Svešto je bilo u sobi: veliki krevet, zlatne ikone, sumoran lažni carskinameštaj, ljudi sve je bilo obojeno u crveno i žutozeleno što jeukazivalo na prisustvo gasa. Demonski zeleno, Natalijina omiljenavrsta zlata.Dah vazduha, velik poput vetra, pokuljao je kroz otvoren prozor.

Kuća ga je usisala. Plamenovi su mu se obradovali i izdužili seslaveći. Sve je ličilo na nekakav veseo plemenski ples. Veseo, zatošto je vatra tako htela, zato što je, rasplamsavajući se, postajala svelepša. Natalija je bila plamen.Iluzije žive u vatri. U hladnim zemljama poput Britanije, ljudi se zimi

okupljaju oko kamina i traže prikaze u razigranim plamenovimatreperavih, nestalnih jarkih boja. Robertova baba Mili jednom jevidela đavola, bar je tvrdila da ga je videla. Imao je plavu bradušpicastu kao šilo. I Robertu je uvek dobro išlo gledanje prikaza.Njegova porodica je pričala o tome. Ali, kad je video bočne zidovekuće kako se nadimaju poput starih, suvih obraza, upitao se, kao ionoga dana kad je video Mišu u Balatu, ne poigrava li se to njegovum njime i ne varaju li ga sopstvene oči. Nešto pod njegovimnogama što je zvučalo poput praska groma probilo se u sobu. Zvukje pogodio ono što je ostalo od tavanice i u deliću sekunde sve seutišalo. Dok se vatra povlačila, video je tri zapaljene glave. Crte licakao da su im kliznule, pretvarajući ih u ukočene, voštane maske.Žalosne, mrtve voštane figure.I Miša ih je video i uz vrisak se popeo na prozor a onda nastavio

prema krovu. Ali Robert nije pošao za njim. To što je mladić radio biloje besmisleno. Nije mu preostalo ništa drugo sem da čeka.Pod je popustio pod težinom njenog kreveta i ostalih nagomilanih

ukrasa samoobmane. Robert se snažno uhvatio za užaren prozorskiokvir obuzet groznim osećajem da mu masnoća i krv ključaju urukama. Tri voštane figure stropoštale su se u usijanu jamu, a nanjihovom mestu se pojavio ogroman, mišićav jezik guste crvene

vatre. Kao da se okrenuo da i njega pogleda i Robert je shvatio da ćega ta vatra i progutati. Neprestano je uzmicao pokušavajući da seodrži na uskom ispustu poda koji je preostao. Ogroman plamen ga jesenzualno zapahnuo i primakao mu svoj nadut trbuh. Poljubio ga jeotvorenih usta u obraz i u vrh nosa.Robertova spržena ruka podigla se da potisne plamen. Ali kad je

poletela napred, pretegla je i survala se u ponor s voštanim figuramai sa sobom odvukla njegovo tiho telo. Zahvatili su ga ostali, manjiplamenovi.

Dvadeset peto poglavljeCela gomila je, kao jedan, gledala čoveka kako se provlači kroz

otvoren prozor i posrće po krovu. Sve oko njega je gorelo i davatrogasci nisu odmah poslali čoveka gore po njega, umro bi jezivo inaočigled svih. Vatrogasac koji je držao crevo doviknuo je onom kojije bio zadužen za pumpu da zatvori vodu. Upravo su bili počeli daprskaju kuću, ali to je bilo previše rizično za onog koji je bio zarobljenna krovu. Dovoljno bi bilo da ga tako snažan mlaz okrzne i izgubio biravnotežu i tresnuo na ulicu.Jedan naročito spretan vatrogasac skočio je na hidraulične

merdevine i dao znak ostalima da ga podignu. Pokazao je premačoveku i ostatak ekipe počeo je da vuče lestve nameštajući ih upoložaj za podizanje.Ikmen je snažno i vrlo upadljivo stegao Sulejmana za rame. Ovo će

biti brzo. Čovek je već na krovu i uskoro će shvatiti da mu je najboljeda skoči. To je, nesumnjivo, urođen strah homo sapiensa od vatre.Ikmen se samo pitao kad će pasti. Pomislio je da naredi Sulejmanuda se povuče iza gomile, ali sad je već kasno."Skočiće!"Svi su vrisnuh, glupava kopilad! To je skoro kao da su ga podsticali.

Vatrogasac na vrhu lestvi požurivao je kolege da podese merdevineu odgovarajući položaj. Oko pumpe je nastao metež. Ikmen je namilisekund odvratio pogled s njihove akcije, ali to je bilo dovoljno damu poremeti koncentraciju.Sulejman je poleteo napred. "Ostani gde si! Ne mrdaj!"Ikmen je istog trena reagovao, ali koliko god da je brzo trčao, nije

mogao da stigne mladićev dugačak atletski korak. Zabrljao sam,pomislio je u sebi. Zaplakao je i grubo je obrisao suze nadlanicom."Skočiće!" Ponovo su vrisnuli! Siroti vatrogasac na vrhu lestvi

doviknuo mu je da stane, ali glas mu se izgubio u opštoj buci i panicikoja je zavladala u masi. Svi su se strašno prepali, a ipak, niko nijeprestao da gleda.Čovek na krovu je savio kolena i raširio ruke kao da se sprema da

poleti. Sulejman je zastao mašući mu i vičući. Da je Ikmen samomogao da ga stigne na vreme, da ga povuče nazad. Hitao je napred

onespokojen i pružio ruku ispred sebe. Sulejman je stajao tačnoispod čoveka na krovu.O, bio je to dug pad! Ljudi su ličili na igračke koje je nekad imao, na

male drvene čovečuljke čije su se glave i ruke pomerale kad bi ihuvrnuo. Uvek su završavale u čudnom zgrčenom položaju, te figure,čak i onda kad bi on želeo da deluju mirno i opušteno.Jedna figura bila mu je bliža od ostalih i kao da mu je nešto

dovikivala, ali nije razumeo nijednu reč. Možda je pokušavala da mukaže da mu je oprostila i da će sad sve biti u redu. Ali neće. Akonekog ubiješ, čak iako je taj neko zao poput čika Leonida, ništa višeneće biti kako treba. Ujka Niki je tako rekao i, prema tome, to jeistina.Krov je bio vreo. Ono što mu je pod stopalima obično bilo čvrsto,

sad se rastapalo. Pomislio je da će nekako uspeti da se vrati dostepeništa, ali je shvatio da neće moći. Svi su mrtvi, a možda je jošdavno trebalo da budu. da je baka umrla u Jekaterinburgu, ovo se nebi dogodilo. On se ne bi dogodio dinastija bi se jednostavno ugasilaonda kad je trebalo. Možda stvarno postoji pravo vreme da se neštodogodi. Možda je, održavajući lozu Romanovih, baka počinilanekakav greh. Zvučalo mu je čudno to što mu je ujka Niki otac, alinije znao da li je to pogrešno.Jedan čovek je potrčao prema onom koji je i dalje vikao na njega.

To je delovalo čudno, jer ako je drugi čovek hteo da ovaj prviprestane da viče, trebalo je samo da mu kaže. Turci su drugačiji,posmatrao ih je. Ne razmišljaju logično, što objašnjava činjenicu damu se nikad nisu naročito sviđali. Rusi su bolji baka je to uvekgovorila. Bio je malo tužan kad je razmišljao o Rusiji. Oduvek ježeleo da ode "kući", ali sad je prekasno.Neko mu se približavao na vrhu merdevina, ali on je ostao miran.

Neće moći da ga dohvati, ako ga i dohvati, nije važno. Ima on svojeplanove. Ponovo je pogledao dole. To je veoma dug put i nesumnjivoće ga boleti. Porodica ne bi verovala da on to shvata, ali on je uvekznao da ima tu sposobnost. Mogao je da razmišlja i da zaključujekao i oni. Možda ne tako brzo i na isti način, ali uvek je mogao darazmišlja. Dužnost o tome je reč. A on je potpuno razumeo šta jedužnost to je nešto veoma važno. Baka je često govorila da su ljudizamerali caru što je bio previše strog u poimanju svojih obaveza

prema dinastiji toliko da bi umro za nju. Što znači da je to neštodobro.Ali sad čak ni to nije više važno. Noge su mu ključale i nije morao ni

da ih pogleda da bi shvatio da mu cipele gore. Sve ga je bolelo.Međutim, on, začudo, nije bio vreo. Osećao se kao da ga je nekoviše puta ubo. Ali taj osećaj neće dugo trajati. Na otvorenom je i nemože da se uguši od dima kao ujka Serž. Ali to sad nije važno.Važno je da ode s krova, da se skloni od vatre. Ako to uradi,sačuvaće bar malo dostojanstva. Ostali nisu mogli, što znači da sadsve zavisi od njega. Da li je ispravno da to učini? I ranije je mislio daje uradio nešto ispravno...Najbolje je da to učini bez mnogo razmišljanja! Miša je raširio ruke i

zažmurio. Dok ne dotakne tlo, biće to vrlo prijatno, kao letenje.Olabavio je kolena i obrušio se.Ikmen je mislio da će mu se pluća raspući kad se bacio napred i

obema rukama zgrabio Sulejmana i povukao ga.Usledio je najgrozniji zvuk koji su obojica ikad čuli, a zatim se

čovekovo telo smrskalo o pločnik i izdahnulo. Bila je to hladna,mračna purpurna buka nalik zvuku koji proizvede trgovac ribom kadbaci hobotnicu na drvenu ploču za sečenje. Obojica su na trenutakostali potpuno nepomični. Ikmenu je uvo vrlo pribijeno uzSulejmanova leđa i on je uživao u zvuku njegovog dubokog teškogdisanja. Kakav god užas leži pred njima, bar je Sulejman živ i Ikmenje za to zahvalio bogu, ni sam ne verujući u to što čini. Nije bilodrugih stvorenja kojima bi mogao da zahvali, svakako ne sebi.Zamalo da ne uspe.Ikmen se izvukao ispod Sulejmana i osvrnuo se oko sebe. Dvojica

vatrogasaca trčala su prema njima lica potamnelih od užasa.Sulejman se stropoštao na zemlju, a Ikmen se nagnuo nad njega.

Sulejman je bio obliven krvlju. Ležao je na leđima drhteći, gledajućisvoje garave ruke, trudeći se da ne dotakne njima telo.Ikmen ga je blago uhvatio za ramena i pokušao da ga podigne u

sedeći položaj. loš topla, krv je bila neprijatna na dodir, ali Ikmen jemorao da pokuša. Sulejman je zaplakao i ako nastavi da leži naleđima, zagrcnuće se sopstvenim suzama. Ali nije bilo lako podićiga. Sulejman nije hteo da se pomeri. Okrenuo je glavu u stranu isnažno je upro ramenima o tlo da bi ostao u položaju u kom je ležao.

Ikmen je pogledao Sulejmanova stopala i shvatio je zašto ovaj neželi da ustane. Onaj čovek je pao na stomak koji mu se prilikomudara raspukao. Krv i utroba razlile su se svud okolo u lokvama,mada se najviše zadržalo na samom Sulejmanu. Zapljusnuli su ga izaprljali; krv mu je poprskala lice i oči, nešto još neprijatnije i nasreću neprepoznatljivo zalepilo mu se poput krvavih pijavica za nogei stopala. Ikmenu je lice mrtvaca delovalo poznato i nije prvi putosetio sažaljenje prema tom mladiću. Shvatio je da verovatno nikadneće saznati kakvu je on ulogu imao u neobičnoj drami koja seisplela oko Guldžuovih. Zapravo, sve što se dogodilo od smrtiLeonida Mejera odjednom mu je izgledalo daleko. Kuća Guldžuovihgori, još nema ni traga od Kornelijusa i sad ovaj mladić, mrtavmladić."Jeste li dobro?"Ikmen se osvrnuo i ugledao dvojicu vatrogasaca kako se nadnose

nad Sulejmanovo telo s kog se slivala krv. Znao je da treba da imodgovori, važno je biti siguran ko je povređen a ko nije. Ali nijemogao da govori. U ovom trenutku najvažnije mu je što je Sulejmanživ, zato što je znao da je moglo biti drugačije. Ikmen je dotakao licesvog narednika i osetio kako mu se usne pomeraju pod njegovomrukom. Ovo je bilo čudo.Dve snažne ruke odvojile su ga od Sulejmana i postavile ga na

nestabilne noge. Ikmen je ponovo bio svestan gomile. Um mu je natrenutak blokirao njihovu ciku i vrisku. Došli su da vide dramu, a našlisu se usred strave i užasa. Videli su samo delić tmine koja mu jemučila dušu od početka slučaja Mejer: prošlost se krvavo sudarila sasadašnjošću.Drugi vatrogasac je podigao Sulejmana na noge i udaljio ga od

prizora koji se pružao pred Ikmenom. Kuća iza njega je izgorelauprkos tome što su crevima izbacili hiljade litara vode na njenousijano srce. Sve materije su odigrale svoju ulogu: drvo, gas, nafta,složena biohemija ljudskog tela.Iza najvećeg žarišta stajala su ambulantna kola. Ispred otvorenih

zadnjih vrata, pored bolničara, stajao je, vrlo potresen, pozornikKoen. Bolničari su preuzeli Sulejmana od vatrogasaca i bez reči gaubacili u vozilo. Nije gledao Koena ili se bar činilo da nije svestannjegovog prisustva. Bio je u šoku. Ako je u šoku, smrknuto je

razmišljao Ikmen, to znači da bar nekoliko narednih sati neće moćida se seti i neće mučiti sebe.A što se njega tiče ...? Iako je Ikmen znao da bi sam trebalo da ode

u bolnicu bar da ga pregledaju, već je bio odlučio da to neće učiniti.Biće vremena za to kad potpuno ugase vatru. To što je biobespomoćan baš kao i svi ostali posmatrači nije bio dovoljan izgovor.Pronašao je Guldžu ove i ne može sad da ih napusti.Ikmen se oslobodio vatrogasca i prišao je Koenu. Zaustio je da

nešto kaže, ali uspeo je da izgovori samo jednu reč: "Šta...?"Koen je pokrio oči rukom i uzdahnuo. Odvratio je istom rečju: "Šta?"Ikmen je disao ubrzano i plitko, kao da ga je obuzeo napad panike.

"Šta... šta... ti radiš ovde?"Koen ga je pogledao nekako nepoverljivo. Nije bio sklon da veruje

ljudima koji su u šoku. "Došli smo tražeći vas, gospodine. I dapotražimo Engleza koji je možda...""Ali rekao sam Sulejmanu da uzme slobodan dan! Rekao sam mu

zato što..." Bolela ga je glava i pažljivo je prineo ruku čelu. Mora dase udario kad je pao na zemlju, mada se ne seća.Koen ga je uhvatio pod ruku i odveo ga dalje od ambulantnih kola. I

on je shvatio da bi Ikmen trebalo da ode u bolnicu, ali je takođe znaoda će se stari opirati tome. "Zar vam još niko nije rekao, gospodine?""Šta mi nije rekao?" Dima je bilo svud okolo, no on je uprkos tome

pripalio cigaretu.Koen ga je prisilio da sedne na ulični stubić. "Vaša supruga se

jutros porodila.""E!" Bio je to prilično bezvoljan i ravnodušan odgovor za nekog ko

je upravo dobio prinovu. Ali, obojica su prisustvovali prizoru koji jepodsećao na Danteov pakao. Dim je bio tako gust da su čak i licanekih posmatrača bila garava i osmuđena. U vazduhu se sadosećao i zadah izgorelog mesa. Koen je znao zašto, ali nije ukazaoIkmenu na to. Ikmen je uzdahnuo. "Fatma će me ubiti.""Pa, ja mogu sad da vas odvezem gospodine, ako...""Gde je Avdži?""Uh, ovaj, ne znam." Koen je pogledao okolo, ali momka nigde nije

bilo."Pa, hoćeš li da ga potražiš, Koene?" Bio je to paničan zahtev.

Ikmen je morao da se uveri da su svi bezbedni. To je važno.

"U redu, hoću, ovaj...""Kaži mu da ode mojoj kući i da popriča s mojom ženom.""Nećete vi da odete?"Ikmen se namrštio. "Samo uradi kako sam ti rekao."Koen je nevoljno ostavio šefa i pošao je da traži Avdžja. S obzirom

na strahotu onog što se dogodilo, bio je ubeđen da će ga naći kakose negde krije.Ambulantna kola u koja su smestili Sulejmana pojurila su uskom

ulicom, a druga, prazna, pojavila su se istog časa. U njima su bila tribolničara i svi su bili smrknuti. Jedan od njih, nizak, zdepast,jermenskog izgleda, otvorio je zadnji deo kola i izvadio savijenuplavu vreću. Ikman je zavirio u kola i primetio da na nosilima nema nijastuka ni madraca. Jermenin je raširio debelu plavu vreću za tela.Ovo nije prevoz za žive.Ikmen je zurio ujedno žarište pred sobom. Krajičkom oka je video

da su vatrogasci konačno uspeli da obuzdaju vatru. Zaista je čudnošto im je drvo zadalo toliko problema. Da Ikmen nije znao celu priču,pomislio bi da je kuća zapravo htela da izgori. Mrgodno se nasmejaou sebi. Proročanstvo na stranu, ali pripisati vatri sopstvenu volju?Ponekad se stvarno osećao kao matora budala, kako ga je Fatmanazivala. Sad mu je jedino preostalo da se nada da je neko preživeopakao mada je to bilo malo verovatno. A s njima su iščezli i sviodgovori na njegova pitanja. Pitanje o Kornelijusu i pismu koje jeposlao policiji, pitanje o poreklu Guldžuovih, o motivu zbog kog suubili Leonida Mejera zato što mu je sad bilo jasno da su oni to učinili.Ubili su ga zbog davnog zločina, onog u Jekaterinburgu, pre mnogogodina, onog čiji se dokaz skrivao u dvema starim Šmitsovimfotografijama onima koje su sad bile u njegovom džepu. Sve mu je tosad bilo jasno, Ali ono što je zaista želeo, nepovratno je izgubljeno.Ko je, zapravo, bila Marija Guldžu? Uprkos svemu, i dalje nijeverovao tim fotografijama. Jednostavno nije mogao. I zašto je čekalasedamdeset četiri godine da se osveti?Došlo mu je da zaplače zato što nikad neće doći do razrešenja."Jeste li vi inspektor Ikmen?"Podigao je glavu i ugledao visokog mršavog muškarca u

vatrogasnoj uniformi. Bio je garav i delovao je iscrpljeno.

Ikmen je znao kako se ovaj oseća. Prošli su sati otkad su ugasilivatru i premda se svet razišao, on je i dalje bio tu. "Jesam, ja samIkmen. U čemu je problem?"Vatrogasac je skinuo kacigu i obrisao čelo nadlanicom. "Jedan

policajac mi je rekao da treba da vas obavestim kad počnemo daiznosimo tela."Dakle, tu smo. Ikmen je uzdahnuo i pripalio još jednu cigaretu.

"Tako je, hvala. Koliko ste tela pronašli?" U mislima mu je sevnuloposlednje do viđenja koje mu je izgovorila Marija Guldžu. Zvučalo jekao poslednje. Da li je znala?Vatrogasac je izvukao kratku cigaru iz džepa uniforme i pridružio se

Ikmenu. "Dosad tri. Imate li ikakvu pretpostavku o tome koliko je ljudibilo u kući?"Ikmen je video lica u mislima i brojao ih. Marija Guldžu (možda je

nekad bila veoma lepa s onim zanosnim plavim očima?), Nikolaj,bogalj Sergej, Natalija i... siroti Robert Kornelijus. Da li je i on bio tu?Ikmen se zamislio."Petoro, rekao bih", odgovorio je. Onda se setio. "A, ne, šestoro. Tu

je bio i mali sluga. Mada mislim da je to onaj koji se bacio s krova."Vatrogasac se osmehnuo. "A, da. Onaj što vam je umalo ubio

kolegu. Vi ste ga spasli, je l' da?""Da." Ikmen je okrenuo glavu. Nije više želeo da priča o tome.

Možda su ljudi hteli da mu pripišu junaštvo, ali on to nije hteo. U tomtrenutku se najmanje osećao hrabro.Vatrogasac kao da je razumeo i udaljio se. Ikmen je ustao i pošao

za njim prema zgarištu kuće Guldžuovih. Nije ostalo mnogo. Spratovisu se survali u podrum. Jedino su velika crna ulazna vrata ostalačitava. Klatila su se na šarkama, škripućući na vrelom suvompovetarcu koji je duvao s vode Zlatnog roga. Iza zgarišta se dimilagomila šuta. Ostaci prozorskih okvira, greda, potpornih stubovaštrcali su iz crne hrpe poput izmučenih udova.Vatrogasac koji je razgovarao s Ikmenom raščistio je malu gomilu

šuta kako bi došao do nečeg što je ličilo na ugljenisano drvo. Kad gaje pogledao pod dnevnim svetlom, Ikmenu se prevrnuo stomak iokrenuo je glavu. Previše je umoran da bi gledao ovakva tela."Gospodine?"

Koen je stajao tačno ispred njega, a on ga nije ni primetio. Gledaoje kroz njega kao da je ovaj prozor. Ali Koen je oduvek bio plitak iprovidan. Ikmen se glupavo zakikotao sopstvenoj šali. "Šta je,Koene?""Avdži se upravo javio preko radija." Osmehnuo se. Nije mu bilo

lako jer je Ikmen izgledao kao da je sišao s uma. "Vaša supruga jedobro, gospodine, i dobili ste sina, koji je takođe dobro.""O!"Koen se i dalje smeškao posmatrajući Ikmenovu rasejanost. Ništa

više nije mogao da uradi. "A doktor Sarkisijan je u mrtvačnici, čekada mu se dopreme tela."Bebe i leševi. Ikmen se zagledao u Koenove krupne izražajne oči.

"Našli su tri tela. Četiri, uključujući onog što je skočio.""Da, znam. Vatra je, znate, izbila na poslednjem spratu. Koen je

krajičkom oka video nešto nalik drvenim statuama koje su stavljali nanosila. Nakašljao se i promenio je temu. "Komesar Ardič želi da vasvidi kad se vratite u stanicu, gospodine.""Šteta što ja ne želim njega da vidim."Bio je to njegov uobičajen ciničan način razgovora, zbog čega je

Koen osetio olakšanje, mada je rečima nedostajao isto takouobičajen optimizam. Koen je uzdahnuo. Nikad nije stvarno razumeoovaj slučaj. "Šta ćemo sad, gospodine?"Ikmen se usudio da načas pogleda vatrogasca, a onda je brzo

pogledao Koena. Čak je i njegovo ružno lice bilo prijatnije od onogšto su vatrogasci iskopavali iz Šuta. "Sedeću ovde i pokušaću danađem neki smisao u svemu ovome, deo po deo. Onda ću se,pretpostavljam, videti s Ardičem. Da pretresemo ovo.""Šta, mislite na ceo slučaj Balat?""Da, na to sam mislio, Koene." Pokazao mu je ostatke kuće.

"Jednog dana ću ti sve ovo objasniti, onoliko koliko sam i samrazumeo. Ovde se spustila zavesa." Utišao je glas do šapata. "Štetašto je pala pre raspleta."

Dvadeset šesto poglavljeFatma je gledala bebu u svom naručju i dodirivala joj maleno lišće.

Otvorio je usta i jako stisnuo kapke. "Hajde, nemoj da vrištiš", reklaje, "probudićeš onog strašnog tatu."Ali to je bila samo šala. Fatma je znala da je potrebno mnogo više

od bebinog plača da bi se njen muž probudio u ovom trenutku.Međutim, bilo joj je drago što je većina ostale dece izašla. Na ulicusu ih izmamili oblaci koji su obećavali kišu. I Fatma ju je jedvačekala. Pogledala je kroz prozor, u mračno nebo, i osetila kako jojkroz telo prolazi veliko olakšanje. Gotovo dva meseca u gradu nijepalo više od nekoliko kapi kiše. da je pala samo dan ranije, moždaoni jadni ljudi ne bi izgoreli u onom jezivom požaru. A Četin bi ondamožda dobio odgovore na ta pitanja koja ga toliko muče. Oko ponoćije konačno otišao u krevet, posle gotovo četrdeset osam sati bezsna. Jedva je i pogledao svog novog sina, toliko je bio umoran.Fatma se nadala i molila da je ovaj slučaj okončan. Ako jeste, Četinće moći da uzme godišnji odmor. Zaslužio je. Ali s Četinom se nikadne zna. Dok bi drugi jednostavno odustali i prešli na nešto drugo,Četin je nastavljao sve dok ne bude zadovoljan, što je često trajalovrlo dugo. Njegova želja da po svaku cenu iskopa istinu nije vrlinazbog koje ju je privukao. I njegova majka je uvek htela sve da zna.Albanka koja je provela svoj kratak život petljajući se u ono što jenajbolje bilo ne dirati.U stanu je bilo tako tiho bez dece, ali Fatmi je prijalo. Četin i Timur

su spavali, mlađi u svom krevetu, stariji je tiho hrkao u fotelji prekoputa. Čiček je bila negde u kući, ali i ona je bila vrlo tiha. Otkad sebeba rodila, Čiček je bila zamišljena. Fatma se pitala da li ju jemožda rođenje bebe navelo da zastane i razmisli o sopstvenomživotu. Rođenje može na taj način da utiče na ljude. Pamti kako ju jei samu pogodilo kad je prvi put prisustvovala porođaju. Fatma seosmehnula sećajući se toga. Bila je zgrožena. Zaprepastilo ju je štoje njena voljena tetka Mihri deo nečeg tako prljavog inedostojanstvenog. Jedanaestogodišnja Fatma smesta je odlučilada ona "to" nikad neće uraditi. Posle devetoro dece, razmišlja malodrugačije.

Na ulaznim vratima se oglasilo zvono i, srećom, Timur se probudioiz lakog dremeža. Fatma nije ni pomišljala da otvori vrata jer je u tomtrenutku u naručju držala mirnu i zadovoljnu bebu. Starac se snaporom podigao na noge i, polako se vukući pored nje, blago jepomilovao bebu ispod brade. Timur je izluđivao Fatmu, posebno kadje bio u ljutitom, ateističkom raspoloženju, ali nije mogla da se ljuti nanjega zato što joj je pomagao kad je bila zauzeta oko beba. Išao je ukupovinu, dovlačio namirnice, brinuo o ostaloj deci ponekad je čak ikuvao. Samo špagete i tikvice, ali i to je bio obrok. Fatma seponekad pitala koliko je često spremao to jelo Cetinu i Halilu, poštoim je umrla majka.Čula je zvuk otvaranja ulaznih vrata, a za njim je usledilo nekoliko

dubokih muških glasova. Arto Sarkisijan je ušao u dnevnu sobu udruštvu lepog Četinovog partnera. Iznenadila se kad je videlaSulejmana zato što joj je Četin rekao da je on u bolnici.Arto se sagnuo i pažljivo se zagledao u bebu. "Savršen je."Fatma se smeškala.Timur se vratio u sobu i ponudio im da sednu.Fatma je pogledala Sulejmanovo bledo izmučeno lice. "Iznenađena

sam što te vidim, Mehmete. Četin mi je rekao da si u bolnici.""jutros su me otpustili, gospođo Ikmen." Slabašno se osmehnuo.

"Mislim da im treba krevet za nekog ko je stvarno bolestan.""Meni ne izgledaš baš sasvim dobro!", rekao je Timur. On je imao

stroga načela u pogledu državne zdravstvene službe i njenihobaveza prema ljudima i često ju je kritikovao.Arto se osmehnuo. "Sreo sam narednika kad sam krenuo ovamo.

Želeo je, koliko i ja, da vidi Četina i, naravno, sve vas."Fatma je pomerila zaspalu bebu u naručju kako bi se udobnije

namestila. "Četin još spava. Bojim se da..."Pre nego što je završila, u sobu je ušla prilično povijena osoba očiju

zamagljenih od sna. "Zdravo svima", rekao je Četin. "Da li je neko zarazgovor o slučaju?"

* * *

Njih trojica su sačekali da Fatma i Timur svojevoljno izađu iz sobepre nego što su počeli da razgovaraju. Četin je sipao konjak sebi i

Artu i doneo iz kuhinje koka-kolu za Sulejmana.Prvo je progovorio Arto: "Našao sam ostatke Britančevog pasoša

uz jedno telo. Nemoguće je pročitati, ali, znate, prilično su osobeni.Tvrde korice, zlatna slova."Četin je uzdahnuo. "Siguran sam da ćeš otkriti da je pripadao

čoveku po imenu Robert Kornelijus.""Nameravam da izvestim konzulat."Sulejman se ozbiljno zagledao u svoju čašu. "Šta je s ostalim

telima?""Dve žene i tri muškarca."Četin se tužno osmehnuo. "Marija, Natalija, Sergej, Nikolaj i sluga.

Pitam se ko je od njih ubio Leonida Mejera? Zato što neko od njihjeste. Ako hoćete, ispričaću vam kako ja to vidim. Ardiču sam jučerekao.""Kako je reagovao, gospodine?""Pa, Sulejmane, nije mi verovao, ali nisam ni očekivao da će

verovati. Odgovaralo mu je što to zgodno zatvara slučaj, ali, kao štoje rekao, moji razlozi za okrivljavanje Guldžuovih će biti razmotreni.Tad mi je kroz glavu prošla slika kako on laže sve krupne zverke,izraelskog konzula, gradonačelnika i tako redom, i pomislio samkako će uživati u tome. Ardič ume dobro da laže. Kad bude završio,verovatno ću saznati da sam u stvari uhvatio Rajnholda Šmitsakrvavih ruku dok je pokušavao da ubije starog rabina i da se zbogtoga ubio.""Onda, šta je od toga istina, Četine?" Arto se nagnuo i ozbiljno se

zagledao u lice svog prijatelja.Četin je pripalio cigaretu. "Dakle, čudno je, Arto, i vrti se oko ove

dve žene", spustio je pred kolege dve fotografije koje je našao naŠmitsovom pisaćem stolu, "koje možda jesu, a možda i nisu, istaosoba.""Ko su one, gospodine?", upitao je Sulejman."Žena s dvojicom muškaraca je Marija Guldžu. Ovaj je Rajnold

Šmits, a ovaj tamnoputi je Leonid Mejer."Sulejman se pažljivo zagledao, naročito u Mejerovo lice. Kao da ga

je opčinilo, možda stoga mislio je Ikmen što je Mejer bio u jezivomstanju kad ga je mladić video prvi i poslednji put. Ali, na kraju jepokazao drugu fotografiju. "A ova?"

Četin se osmehnuo. "A, ta. Da. To je fotografija, kako sam otkrio,treće kćeri cara Nikolaja Drugog, kneginje Marije. Reči ispod slikepozivaju se na napis otkriven na zidu u kući Ipatijevih, gde je ubijenacarska porodica. Napisao ih je Šmits. Ako pogledate fotografijuMarije Guldžu i ovu drugu, primetićete sličnost."Sulejman je širom otvorio oči. "Nećete da kažete."Deder, sačekaj", rekao je dobri doktor, pa uzeo fotografije i, jednu

po jednu, prineo ih licu. "Nadam se da svi znamo kako je lako videtisličnosti tamo gde ih zapravo nema."Četin se nacerio."Na primer", nastavio je doktor, "širina ljudskog lica je potpuno

nepromenljiva. Ako pogledate pažljivije, videćete da je strukturakostiju Guldžuove uska, dok je kod ove druge široka; kad bi mepozvali da procenim, rekao bih da je lice lepe kneginje više tipičnorusko. Priznajem da oči imaju veoma slična obeležja, ali nosevi suim sasvim različitog tipa i osećam da ne bi prošli detaljnijeispitivanje." Podigao je glavu kako bi odmerio reakciju ove dvojice."Možda grešim, hoću da kažem, nisam stručnjak za foto-dokaze...""O, ne mislim da grešiš, Arto." Četin se ponovo osmehnuo, mada

pomalo tužno. "Iako, priznajem, isprva nisam tako mislio, slažem ses tobom. Nažalost, Rajnold Šmits, koji mi ih je ostavio na svompisaćem stolu da ih uzmem nakon njegove smrti, jeste verovao da jeto jedna osoba.""Šta to tačno znači, gospodine?"Četin je duboko uzdahnuo. "To znači da, u odsustvu svih glavnih

ličnosti u ovoj priči, mogu samo, u najboljem slučaju, da teoretišem otome šta to znači.""Ipak nam reci", umešao se Arto puneći svoju i Četinovu čašu."U redu." Četin je duboko udahnuo i, uprkos iznurenosti, s

oduševljenjem počeo da priča: "Oko šesnaestog jula 1918. godine,Leonida Mejera, mladog boljševičkog vojnika, zadužili su da stražariu kući Ipatijevih u Jekaterinburgu u kojoj su tad držali nesrećnuporodicu Romanov. Pod komandom drugog Jevrejina, JakobaJurovskog, bio je to opasan i prestižan zadatak; opasan stoga što suprema toj oblasti napredovali rojalisti belogardejci, a prestižan zatošto je on trebalo da ubije cara. I sedamnaestog jula 1918. godine,Leonid Mejer i njegovi drugovi su to i učinili. Ustrelili su Romanove,

iskasapili im tela, uništili ih sumpornom kiselinom baš pesnički i svisu bili veoma zadovoljni sobom. Osim, zapravo, jednog izuzetka.""Mejera?""Tako je, Arto, Mejera. Hoću da kažem, zašto bi inače više od

sedamdeset godina kasnije besneo, ljutio se i brinuo zbog toga izašto bi ukrao ovu lepu fotografiju ovde, koja, s obzirom na vremekad je snimljena, deluje sasvim autentično?""Možda ju je uzeo kao ratni trofej", rekao je doktor. "Ljudi rade takve

stvari.""To prihvatam", odvratio je Četin, "ali budite strpljivi. Ne znam da li

je Mejer upoznao devojku'koja će postati Marija Guldžu pre ili posledogađaja u kući Ipatijevih, ali, kako god bilo, nekako joj se približio inekako je ubedio i nju i sebe da je ona kneginja Marija."Prateći ćutke nekoliko minuta prilično zapanjujuće izlaganje svog

pretpostavljenog, Sulejman je osetio da nešto mora da kaže."Slušajte, stanite malo, gospodine! Mislio sam da ste pre izvesnogvremena odustali od te priče o Romanovima?"Ikmen se osmehnuo. "Jesam. Kad sam otkrio da ne postoji

povezanost između usedelice Ane Demidove i gospođe Guldžu, kaoni veza Romanovih s Mejerovim davnim zločinom i povredom odbaruta, kao da je sve to palo u vodu. Ali u svetlu istorije na koju meje uputio Šmits i ovih fotografija, sve se malo previše podesnouklapa.""Istorija? Kakva istorija?""Ostavio mi je knjigu otvorenu na strani na kojoj je podvukao

rečenicu o Belšazaru. Naizgled, samo da vam razjasnim, tu rečenicuje na zidu kuće Ipatijevih napisao jedan stražar začudo, nanemačkom jeziku. Kako bilo, na tim stranicama piše i da jeneposredno pre pogubljenja došlo do promene straže i da niko nezna ko su bili novi stražari. Naveden je jedino glavni učesnikJurovski, kao komandant što često navode svi koji su o tome pisali iza koje je to samo neznatan detalj. I ko će se, uostalom, petljati smalim nikogovićem kao što je Mejer?"Sulejman je i dalje delovao sumnjičavo. "Ali zašto bi onda, i kako,

Mejer uzeo neku nepoznatu devojku i ubedio je da je ona kneginja?""Možda je to učinio da bi umirio sopstveni osećaj krivice. Ako je ta

divna devojka još živa, mogao bi da ubedi sebe da nikad nije izvršio

svoj deo zadatka uklopilo bi se u ono što znamo o njegovoj naravi.Možda je on zapravo jedini odgovoran za njenu smrt otud njegovaopsednutost njome. A opet, možda ju je samo video kao nekog nakome će jednog dana zgrnuti novac. Ko zna? Možda je i MarijaGuldžu u to vreme preživljavala nekakvu traumu. To je više negomoguće; koliko znamo, poticala je iz bogate porodice, a i ona imastare ožiljke na licu. Ako joj je uistinu cela porodica ubijena kao što jesve vreme tvrdila, moguće je da je bila toliko traumatizovana da jeprihvatila gotovo sve što joj je on tad rekao." Zastao je da bi pripaliojoš jednu cigaretu. "U svakom slučaju, u jednom trenutku, nakon tihdogađaja, Mejer je odlučio da povede iz zemlje tu devojku koja mu jemožda bila ljubavnica, a možda i nije.""Da, ali ako su beloarmejci napredovali...""Da su otkrili šta je uradio, ubili bi ga. Osim toga, otkrili bi da je

njegova nova velika kneginja Marija prevarantkinja i potpuno biuništili njegovu prevaru." Pogledao je svoje prijatelje i osmehnuo se."Zato, gospodo, verujem da smo mi sad u svetu obmana.I, zapravo, sve što se dogodilo i Mariji i Leonidu od tog trenutka bilo

je omeđeno i iskrivljeno tom obmanom. To je veoma zamršeno. Čakje i svojim lažnim prezimenom, Demidova istim kao i ime caričinesluškinje bila povezana, premda ne na neposredno uočljiv način.""Hoćete da kažete", rekao je Sulejman, koji se malo upetljao u

psihološke zavrzlame, "da su u stvari oboje počeli da veruju...""Baš to. Mislim da bismo, kako bismo shvatili zašto je Mejer ubijen

u suštini zbog njegove davne umešanosti u neoprostiv zločin protivnjene porodice morali da prihvatimo da su oboje postali ubeđeni u to.Jeste, oni su verovali, i kad je Mejer stigao u ovu zemlju i počeo daradi za Rajnolda Šmitsa, s kojim se sprijateljio, poverovao je i Šmits.Čini se da je, zapravo, jadni stari Šmits bio izvesno vreme opčinjenMarijom Guldžu. Da li su mu Mejer ili Marija ili oboje dali te starekneginjine fotografije i zašto, ne znam. Ali verujem da je Šmits znao ida je bio očaran tom velikom zajedničkom tajnom devojke i malogJevrejina.""Zašto je onda otpustio Mejera? Ako je, kako ste rekli, bio tako

očaran tim parom?"Ikmen je uzdahnuo. "To ni ja ne znam osim, naravno, ako razlog

nije ono što je rekao Šmits postao je nacista i nije više bilo mesta za

jednog Jevrejina u njegovom delokrugu uticaja. Osim toga, MarijaGuldžu je u to vreme već imala decu i možda više nije bila ukontaktu sa Šmitsom. Ko to zna? Ja, međutim, verujem da je Mejerkasnije ucenjivao Šmitsa zbog njegove nacističke prošlosti. To jejedino moguće objašnjenje stalne veze s Nemcem i velike sumenovca u njegovom stanu. Takva uverenja već poprilično dugo nisupopularna stoje pak Mejeru moglo poslužiti kao razlog da ucenjujeŠmitsa.""I, dakle, ko je ubio Mejera i zašto?""Mejera je ubila Marija Guldžu ili, verovatnije, neki sposobniji član

njene porodice.""Ali zašto?"Četin se uozbiljio. "Video si kako je ta porodica živela, Sulejmane.

Šta misliš, koliko daleko treba da zagaziš u takvu obmanu da bizaključio da ubica tvog oca mora da umre?""Ali, zašto sad?""Ne znam.""I zašto to ne bi mogao biti Šmits?"Četin je uzdahnuo. "Zbog kukastog krsta koji bi nas, kao što i jeste,

odveo do njega i onoga što je učinio. A zašto bi on, čovek na samrti,želeo takve probleme? Ne zaboravi da se zbog svega ovog ubioznao je sve, mnogo.""Zašto ti onda", umešao se Arto, "nije sve to ispričao i zbacio sa

sebe sumnju?""Mogu samo da pretpostavim", odvratio je Četin, "da do samog

kraja nije hteo da odustane od lepe Marije. Ne zaboravi da je Marija,ako prihvatimo da je ta obmana stvarna, logično morala, kao velikakneginja, biti u krajnjoj opasnosti tokom najvećeg dela svog života.Ako je stvarno bila ta ličnost, sovjetska vlada bi želela da je ubije.""Ali sad su svi nestali", rekao je Sulejman, "u čemu je onda

smisao?""Smisao je, Sulejmane, u tome da se stari ljudi ne menjaju. Šmits je

gotovo celog života čuvao tu veliku tajnu i nije mogao da dozvoli daje se sad odrekne. Možda je duboko u sebi strahovao da je toobmana i možda jednostavno nije mogao da se suoči s tim.""Dakle", zamislio se Arto, "kukasti krst je nacrtan da bi se

osumnjičio Šmits?"

"Pretpostavljam da je tako", odgovorio je Četin, "iako, kao što samveć rekao, mislim da postoje i drugi, stariji razlozi.""Onda je čudno", nastavio je Arto, "što je nastavio da čuva Marijinu

tajnu kad ona prema njemu nije bila tako obzirna.""Nekad ju je želeo. Mejer i on su se svađali zbog nje. Takva slepa

zaljubljenost, naročito ako je u pitanju princeza, teško se gasi. Iakomoram da kažem da nam je gotovo otkrio nešto neposredno presmrti. Rekao je da Marija zna nešto o Mejeru. Bio je skoro spremanda nam kaže, ali ne sasvim.""A taj Robert Kornelijus, kako se on uklapa?""Shvatio sam da Robert Kornelijus nije znao ništa o tim događajima.

Imao je dvostruku nesreću što je bio zaljubljen u Nataliju Guldžu i štoje bio na pogrešnom mestu u Balatu u pogrešno vreme. Uprkostome, verujem, međutim, da je znao nešto o tome ko je možda ubioMejera. Lično mislim da je to učinila njegova devojka."Sulejman se namrštio. "Kako to?""Sećaš li se kad nas je, tokom poslednjeg razgovora s njim, pitao o

presudama i kaznama!""Da?""Sećaš li se kako se raspitivao o smrtnoj kazni i onima koji bi mogli

biti izuzeti od izvršenja?""Da?""Dakle", nastavio je Četin, "ako nije mislio ni na kog posebno,

zastoje onda pitao? Mislim da je bar naslućivao koje bio umešan.Možda je mislio da će, ako je neko stariji iz porodice umešan,starosna dob sprečiti izvršenje.""Da, ali...""A opet, i to je samo teorija. Kao i u vezi sa svim ostalim u ovom

slučaju, uključujući i identitet osobe koja je ubila rabina Isaka,možemo samo da nagađamo.""Čak i ako", umešao se Sulejman, "znamo da je to morao biti

Robert Kornelijus.""Čak i ako mislimo da znamo, to ništa ne menja. S obzirom na to u

kakvom mu je stanju telo, ne znam odakle da počnemo s forenzičkimanalizima." Četin se osmehnuo. "I zašto je, sirota duša, uradio takonešto, ne mogu ni da zamislim."

Sva trojica su nakon toga neko vreme ćutke sedeli dok Sulejmannije donekle promenio temu kad mu se učinilo da nema više šta dase kaže."Dakle", počeo je, "zašto ste mi juče dali slobodan dan,

gospodine?"Četin i Arto su hitro razmenili saučesnički pogled. Dobri doktor je

znao sve o Četinovoj porodici i njihovim malim čudnimosobenostima. Zato je, prilično velikodušno, kako je Četin kasnijepomislio, odgovorio umesto starog prijatelja. "Četin je to učinio jer jeverovao da će se nešto dogoditi. Strahovao je za tvoj život. "Sulejman, koji nije poznavao svog pretpostavljenog onako kako ga

je poznavao doktor, ipak je razumeo da se to odnosi na Ikmenovoprilično neuobičajeno verovanje u predosećanja. Ne slažući se stakvim stavovima, odgovorio je donekle kiselo: "Shvatam." Nijemogao bolje od toga.Predvidevši takvo reagovanje, Arto je nastavio: "I, kao što ste se

prilično bolno uverili, Sulejmane, predosećanje mog starog prijateljadelimično je bilo ispravno slažete li se sa mnom?""Slažem se." Rekao je to pomalo zlovoljno, ali samo toliko da stavi

do znanja prisutnima da je za njega ta tema završena."E, pa, bilo je potpuno očaravajuće", rekao je Arto ustajući prilično

kruto sa stolice, "ali bojim se da sad stvarno moram da idem, Četine.Ona tvoja tela neće se sama identifikovati, zar ne? I posle svihnevolja i zbrke u vezi sa ovim slučajem, hoću da budem siguran dasu svi upravo osobe koje očekujemo da jesu.""O, učini to, molim te. Mislim da ne bih mogao da podnesem više

nijednu misteriju u vezi s tim.""Ne bi." Srdačno su se zagrlili.Pošto je doktor otišao a Četin ostao sam sa Sulejmanom, njegovo

pređašnje gotovo šaljivo raspoloženje je iščezlo. "Znaš", rekao jeodlazeći u kuhinju po još jedan bezalkoholni napitak za svog kolegu,"ovo mi je bio najgori slučaj dosad.""Zašto?""Zato što nije bilo apsolutno ničeg dopadljivog u ljudima koji su bili

umešani. Iz ovog ili onog razloga, svi su bili krajnje sebični."Sulejman je slegnuo ramenima. "Pretpostavljam da ste..." "Jesu, bilisu", zaključio je Ikmen. "Čak i potpuno u zabludama."

* * *

Bilo je kasno i sva deca su bila u krevetu. I Fatma je spavala. Bebaje, hvala bogu, otvorenih usta utonula u dubok san. Jedino su Četin iTimur ostali u dnevnoj sobi, pili su i posmatrali blagotvornu kišu kojaje ispirala prozorska okna. Vazduh je delovao mnogo čistiji, kao da jeneko podigao s grada veliki debeli pokrivač i bacio ga u more."Dakle, zašto si se juče otarasio tog momka?""Koga, Sulejmana?"Četin je napravio tužan izraz lica i zagledao se u svoje piće. Mrzeo

je da to objašnjava Timuru. "Samsun mi je gatala. Videla je to.Dečaka što pada s prozora, požar. Sulejmana kako stoji na putu telukoje pada svašta."Starac je promumlao: "Slučajnost. Nego, šta Samsun radi u gradu?

Mislio sam da su Ahmet i njegovo odvratno pleme otišli."Četin je slegnuo ramenima. "Ujka Ahmet se preselio u Izmir, ali je

Samsun ostala. Njoj je bolje u Istanbulu.""Njemu." Timur je prezrivo izgovorio tu reč. "Porodica tvoje majke je

uvrnuta. Trebalo bi da ih se kloniš, Četine.""Ti si se njome oženio, a ja ličim na nju!""Ličiš, zadrti vešcu!" Timur je načas zastao žaleći što je to rekao,

znajući da je sad kasno. "Ali ličiš i na mene, Četine. Tvoja majka nijebila bistra. Bila je umešna, ali nije bila inteligentna."Četin je pripalio cigaretu i zagledao se u odraz njenog užarenog

vrha u prozorskom oknu. "Znam. Ali oni su moja porodica i jedini suljudi s kojima mogu da pričam o..." Promenio je temu. "U svakomslučaju, Sulejman je bezbedan, to je jedino važno. Kako da ne budevažno? Sad njegova majka može da ga oženi onom dosadnomrođakom i da bespomoćno gleda kako se švaleriše, baš kao Koen.""Koen?""Jedan moj pozornik. Jevrejin. Njegov hobi je jurenje švedskih

turistkinja. Očajan sam."Starac je uzeo cigaretu iz sinovljeve paklice i pripalio je. "Ja to

vama nikad nisam radio.""Zahvalan sam ti, u redu?" I dalje ga je bolelo što ga je nazvao

vešcem. To može samo Fatma da mu kaže i da očekuje da će se

izvući. Timur je uvek tvrdio da razume Četinov "dar", ali zapravo nijebilo tako.Starac je shvatio da je vreme da promeni temu. "Znaš li da sam čuo

sva tvoja objašnjenja u vezi s Mejerovim ubistvom? Slušao samispred vrata pre nego što sam ušao.""Pretpostavio sam da to radiš."O, njih dvojica su se tako dobro poznavali! Timur se nasmejao.

"Bilo je dobro, Četine, ali ostala je jedna mogućnost koju nisirazmotrio."Četin je umorno izvio obrvu. "Je li? A šta to?""Dakle, sećaš li se da si rekao kako ne znaš šta je Marija Guldžu

radila u Jekaterinburgu?""Sećam se.""Dobro, zar ti nikad nije palo na pamet da je trebalo da bude tamo?"Bilo je previše kasno za ovakve šifrovane razgovore. Četin je

protrljao oči i zevnuo. "O čemu pričaš?"Starčeve oči obešenjački su svetlucale. "O tome da je i ona bila

zarobljenica! Da su i u nju pucali i da ju je Mejer nekako spasio."Četin je zastenjao. "I pravo ime joj je Anastazija, je li tako?""Nije, ime joj je Marija, kao što si rekao, kao što piše na fotografiji."

Nagnuo se i prislonio rame na sinovljev bok. "Nije to tako sumanuto,Četine. Nedavno sam čitao engleske novine Tajms i članak u kompiše da, iako su pronađeni ostaci tela carske porodice u šumi blizuJekaterinburga, još dva tela nedostaju. Misle da su to knez i jednaćerka.""Ali Marija Guldžu i kneginja uopšte ne liče jedna na drugu zaista.

Mislio sam da smo to utvrdili.""Jeste, po tvom i Artovom mišljenju. Ali šta misliš o tome da se

posavetuješ s nekim stručnjakom?"Četin je stvarno bio previše umoran za ovako nešto. "Ne znam. Šta

s tim?""Pa zar to nije vredno daljeg traganja?""Slušaj, Timure, svi su oni mrtvi. To je bila samo obmana, opasna,

ali obmana i...""E, a šta ako nije?" Starčeve oči su sijale dok se polako naginjao da

uzme kneginjinu fotografiju sa stola. "Šta ako je GuldžuovaBelšazarova kći?"

Četin se osmehnuo. Morao je u ovakvim okolnostima. "Ti si pomaloskriveni rojalista ispod sveg svog republikanizma, je li, Timure?""Nisam, nisam." Ali dok je gledao fotografiju, uobičajeno

namrgođen izraz lica mu se promenio. "Ali živeo sam u tom dobu,Četine, i čak i ja moram da priznam kako je to bilo bolje vreme. Kadsam se ja rodio, sultan Vahidedin je još vladao onim što je ostalo odnašeg carstva." Uzdahnuo je. "Tada smo bili Osmansko carstvo, kaošto smo to bili stotinama godina unazad. A šta smo sad?""Mi smo Turci", rekao mu je sin zevajući, "i zbog toga nam je daleko

bolje."Starac se osmehnuo. "Da. Da, u pravu si. Nema više zabrađenih

žena, nema ratova zbog ćefa jednog čoveka.""To je sasvim tačno." Četin je ustao i protegao se, ali ga je otac

iznenada i neočekivano zgrabio za leđa."Šta ako sam ja u pravu u vezi s Belšazarovom kćeri, šta ako...?"Blago ali odlučno Četin je sklonio očevu ruku sa svog struka i

osmehnuo se. "Ja moram u krevet. Mrtav sam.""O, ali, Četine, ako je to istina! Ako je Marija Guldžu bila careva kći!

Zamisli to čudo! Zamisli!""Ali sad je u svakom slučaju mrtva, tata." Četin nije često govorio

Timuru tata, ali sad mu je to nekako delovalo prikladno.Starac je ustrajavao. "Ali ako jeste, onda si se sreo sa istorijom,

sine moj. Dodirnuo si veliku tajnu. Znaš li to?"Četin je povlađivao starcu zato što je znao da bi trebalo. "Da, znam

to, tata. Nemoj da sediš do kasno. Laku noć."Starac nije odgovorio dok nije čuo sina kako ulazi u spavaću sobu.

Onda je, gledajući dve fotografije postavljene jedna uz drugu, rekao:"Laku noć, sine moj. Moj jadni slepi sine."

EpilogTrideseti septembar 1992. godine,Side, poznato letovalište na južnoj obali Sredozemnog mora. Iako je bio kraj sezone, još je bilo toplo. Na plaži je bila prilična

gužva, mada su je sad uglavnom ispunjavali meštani. Stranci suotišli, što je na neki način dobro zato što su uglavnom nesnosni ineznalice. Premda se, otkad su otišli, oseća pomalo izloženom.Zamišljeno je grickala povrće uživajući u njegovoj slasti, a onda je

ponovo uzela novine. Gotovo da nije mogla da veruje, čak i sadpošto je treći put pročitala. Bilo je zadivljujuće i u isti mah zaistapodlo što je najnoviji turski milioner, nekada engleski batler DžonVilkinson, učinio tako nešto. To stoje ispričao svetu o poročnimsklonostima čoveka koji mu je u nasledstvo ostavio toliko novca,dokazuje koliko su nezahvalni ljudi iz niže klase. Imala je ona,naravno, i drugih, ličnijih briga na umu...Žedno je pila sok iz plave boce i pogledom potražila Anvara po

plaži. Rekao je da se neće dugo zadržati. Otišao je samo do garažeda proveri jesu li kola spremna. Nadala se da su spremna zato što bito značilo da mogu da krenu odmah, ako požele. Ona je želela.Zatakla je pramen iza ušiju i stavila naočare. Nije joj bilo prijatno da

dodiruje kosu zato što joj je od farbanja postala vrlo suva i lomljiva.Anvaru se sviđala boja, ali ponekad se pitala šta misli o kvalitetu,naročito kad vode ljubav. Voleo je da je drži za kosu kad uzjaše,koristio ju je kao povodac kad je prodirao u nju. Anvar je bio veomagrub, što je dobro, naročito u svetlu činjenice da će možda morati dabude s njim neko vreme. Ponovo je spustila novine, izbegavajući dapročita svoj vrlo dobar opis na petoj strani. Neko se baš potrudio dapažljivo identifikuje sva ta jadna tela. Neko, osećala je, kome se nijenaročito svidela."Kola su sređena." Nije ga videla zato što joj je prišao otpozadi.

Savršeno je govorio turski, ali mnogo uglednih egipatskih porodicavodi poreklo iz Turske. Pripadnici klase državnih činovnika uOsmanskom carstvu. To ju je podsetilo na tečan izgovor engleskognjene bake. Ali za to su postojali drugi razlozi.

Seo je iza nje i obuhvatio joj je telo nogama, preponama joj jepritiskao jedru, okruglu zadnjicu."Možemo da krenemo kad god hoćeš, Marija", rekao je obgrlivši joj

ramena i dodirujući joj grudi.Osmehnula se. Toliko se navikla na to ime da je ono gotovo postalo

deo nje same. Bila je zadovoljna što se prilagodila za tako kratkovreme. To je takođe značilo da je bar nešto ostalo živo, iako samoona to da zna."Volela bih da krenemo danas." Nije se okrenula da ga pogleda.

Znala je da je tu, a znala je i kako je zgodan. Mada njegov izgled nijebio važan. Rols-rojs, sudanski sluga i najbolji hotelski apartman ugradu ubedili su je da mu sve da već na prvom sastanku. Vremenasu teška, a devojka mora od nečeg da živi. Ako je muškarac još izgodan, to joj je dodatna nagrada, ali nije neophodno."Onda treba da pođemo da se spakujemo", odgovorio je.Da, pomislila je, spakovaću sve što si mi kupio. Skoro ništa drugo i

nemam.Spustila mu je ruku na mišicu. "Idi ti. Htela bih da ostanem ovde još

samo nekoliko minuta." Okrenula se i pogledala njegovo mladonevino lice. "Ubrzo ću ti se pridružiti."Poljubio ju je. "Obećavaš?""Obećavam."O, kako mu je stalo da je zadrži! Kako je podseća na onog drugog

muškarca. Ali Anvar će je zadržati, svakako. Venčanje je planiranoza decembar, posle njenog preobraćenja u muslimansku veru. Znalaje da njegovi roditelji nisu zadovoljni, ali, uostalom, šta mogu daurade? Znala je kakve su moćne porodice.Odvojio se od nje i potrčao preko plaže prema hotelu. Dvadeset

četiri godine i zgodan kao sportista!Ponovo se setila svoje kose i pitala se da li bi trebalo još jednom da

je namaže maslinovim ulju pre nego što pođu na put. Mada to nećemnogo promeniti. Njena kosa ne bi trebalo da je boje peska, buni se.Pogledala je duž plaže, gde je grupa mladih Turaka igrala fudbal uz

samu vodu. Samo na trenutak kroz misli joj je prošla stara zlapomisao. Zna da je to sad nemoguće. Šta sve čovek mora da radi dabi preživeo! A opet, zar se ne svodi sve na to? Zar nije zbog togatoliko prezirala one posvećene pokojnike? Nijedna žena ne sme da

umre na muškim rukama nikad. Sasvim suprotno. A jednog dana,možda kad Anvar ne bude više tako mlad a ona se umori odizigravanja supruge pripadnika nouveau riche[1] on će možda moratida nauči šta znači to suprotno.Natalija je ubacila u usta poveći komad kisele cvekle i ponovo se

osmehnula. Ako ti je porodica vladala polovinom sveta, možeš daradiš šta god hoćeš.

KRAJ

[1] Fr.:Oni koji su nedavno stekli bogatstvo, skorojevići

Table of Contents

Prvo poglavljeDrugo poglavljeTreće poglavljeČetvrto poglavljePeto poglavljeŠesto poglavljeSedmo poglavljeOsmo poglavljeDeveto poglavljeDeseto poglavljeJedanaesto poglavljeDvanaesto poglavljeTrinaesto poglavljeČetrnaesto poglavljePetnaesto poglavljeŠesnaesto poglavljeSedamnaesto poglavljeOsamnaesto poglavljeDevetnaesto poglavljeDvadeseto poglavljeDvadeset prvo poglavljeDvadeset drugo poglavljeDvadeset treće poglavljeDvadeset četvrto poglavljeDvadeset peto poglavljeDvadeset šesto poglavljeEpilog

Table of ContentsPrvo poglavljeDrugo poglavljeTreće poglavljeČetvrto poglavljePeto poglavljeŠesto poglavljeSedmo poglavljeOsmo poglavljeDeveto poglavljeDeseto poglavljeJedanaesto poglavljeDvanaesto poglavljeTrinaesto poglavljeČetrnaesto poglavljePetnaesto poglavljeŠesnaesto poglavljeSedamnaesto poglavljeOsamnaesto poglavljeDevetnaesto poglavljeDvadeseto poglavljeDvadeset prvo poglavljeDvadeset drugo poglavljeDvadeset treće poglavljeDvadeset četvrto poglavljeDvadeset peto poglavljeDvadeset šesto poglavljeEpilog