ORGANON - · PDF file„Homonimi" 1 se zovu stvari koje imaju samo zajed - ni čko ime,...

354
Naslov originala: ΑΡΙΣΤΟΤΕΛΗΣ ΟΡΓΑΝΟΝ Graece ex recensione Immanuelis Bekkeri Edidit Academia regia Borussica. vol. I—II. Berolini 1831. ARISTOTELES ORGANON SA STAROGRČKOG PREVELA dr KSENIJA ATANASIJEVIC PREDGOVOR NAPISAO dr BOGDAN ŠEŠIĆ KULTURA 1970. BEOGRAD

Transcript of ORGANON - · PDF file„Homonimi" 1 se zovu stvari koje imaju samo zajed - ni čko ime,...

Naslov originala:

ΑΡΙΣΤΟΤΕΛΗΣ ΟΡΓΑΝΟΝ

Graece ex recensione Immanuelis Bekkeri

Edidit Academia regia Borussica. vol. I—II.

Berolini 1831.

ARISTOTELES

ORGANON

SA STAROGRČKOG PREVELA

dr KSENIJA ATANASIJEVIC

PREDGOVOR NAPISAO

dr BOGDAN ŠEŠIĆ

KULTURA 1970. BEOGRAD

PRVI DEO

KATEGORIJE

„Homonimi"1 se zovu stvari koje imaju samo zajed-ničko ime, dok im je različit pojam suštine označen ime-nom. Tako se, na primer, ime „životinja" upotrebljava da označi kako jednog stvarnog tako i jednog naslikanog čoveka. A ove dve stvari imaju samo zajedničko ime, dok im je pojam suštine, označen imenom, različit. Jer, ako se želi objasniti šta u svakoj od njih [od te dve stvari] znači suština životinje, — treba za svaku od njih dati svojstvenu definiciju.

„Sinonimi"2 se zovu stvari koje imaju zajedničko ime i identičan pojam suštine označen imenom. Tako se, na primer, i čovek i vo nazivaju životinjom. Jer čovek i vo nazvani su zajedničkim imenom životinje, i njihova defini-cija je ista. Jer, ako se želi objasniti definicija svakoga od njih i reći šta je suština životinje kod svakoga od njih, tada treba dati istu definiciju.

Najzad, „paronimi"3 se zovu stvari koje se razlikuju od neke druge stvari u padežu, i po njenom imenu se nazivaju. Tako se gramatičar naziva po gramatici, a hra-bar čovek po hrabrosti.

* Pojedine glave u originalu Organona nemaju podnaslova, nego su, jednostavno, odvajane. Kao neki strani prevodioci Organona, naročito Tricot i Rolfes, mi smo stavljali podnaslove glavama, jer tako filozofovo veoma teško i često mutno izlaganje postaje donekle preglednije. — Prev.

5

Glava d r u g a

[Ο RAZNIM IZRAZIMA]

Što se tiče reci, jedne se govore prema nekoj vezi, a druge bez veze. Prema nekoj vezi se, na primer, kaže: „čovek trči", „čovek pobeđuje", a bez veze, na primer: „čovek", „vo", „trči", „pobeđuje".

Od bića jedna su afirmirana ο nekom subjektu i ako nisu ni u jednom subjektu4; tako, na primer, „čovek" je afirmiran ο nekom subjektu, to jest ο jednom izvesnom čoveku, ali on nije ni u jednom subjektu. Druge stvari5 su u jednom subjektu, ali nisu afirmirane ni ο jednom subjektu (a pod izrazom ,,u jednom subjektu"6 podrazu-mevam ono što — pošto se ne nalazi u subjektu kao njegov deo, — ne može biti odvojeno od onoga u čemu se nalazi). Na primer, jedna izvesna gramatička nauka postoji u subjektu, to jest u duši, ali ona nije afirmirana ο nekom subjektu. I izvesno belo nalazi se u jednom subjektu, na-ime, u telu (jer svaka boja jeste u jednom telu), ali ono nije afirmirano ni ο kom subjektu. A druga bića7 su u isto vreme afirmirana ο jednom subjektu, i [nalaze se] u jednom subjektu. Tako, na primer, nauka je u jednom subjektu, naime, u duši, i ona je afirmirana ο jednom subjektu, ο gramatici. Najzad, druga bića8 nisu ni u jednom subjektu niti su afirmirana ο jednom subjektu, na primer, „ovaj čovek" i „ovaj konj", — jer nijedno biće ove prirode [vrste] nije u subjektu niti je afirmirano ο jednom subjektu.

U apsolutnom smislu govoreći, ono što je nedeljivo [individue] i ono što je po broju jedno nisu nikad afirmi-rani ο jednom subjektu9; međutim, neke [od partikularnih akcidencija] ništa ne sprečava da budu u istom subjektu. Jer jedna izvesna gramatička nauka jeste u jednom sub-jektu, ali nije afirmirana ni ο jednom subjektu.

Glava t r e ć a

[PREDIKAT PREDIKATA. — VRSTE I RODOVI]

Kad je jedna stvar pridana nekoj drugoj stvari kao [svome] subjektu, — tada sve što je afirmirano ο predikatu treba da bude [afirmirano] i ο subjektu. Na primer, čovek" je pridat jednom određenom čoveku, a „životinja" je pridata „čoveku". Prema tome, i jednom određenom čoveku treba pridati [pojam] „životinja", jer jedan određeni čovek je i čovek i životinja.

Ako su vrste različite, a nisu podređene jedne dru-gima, i same njihove razlike biće specifično druge. Uz-mimo, na primer, [pojmove] „životinja" i „nauka". Razlike među životinjama jesu: „koje hodaju nogama" i „dvo-nožne", „krilate" i „vodene". Od ovih razlika nijedna ne važi za „nauku", — jer se jedna nauka ne razlikuje od druge nauke time što je dvonožna. Međutim, vrste koje su podređene jedne drugima ništa ne sprečava da imaju iste [specifične] razlike. Jer, više vrste su predikati nižih vrsta, tako da će sve razlike predikata važiti i za subjekt.

Glava č e t v r t a

[DESET KATEGORIJA]

Svaka bez ikakve veze iskazana reč označava ili sup-stanciju, ili kvantitet, ili kvalitet, ili relaciju [odnos], ili mesto [gde], ili vreme [kad], ili položaj, ili posedovanje, ili delanje, ili trpljenje.10

Supstancija — kazano jednom rečju — jeste, na pri-me?: „čovek", „konj"; kvantitet je, na primer: „dug dva lakta", „dug tri lakta"; kvalitet je, na primer: ,,beo", „vičan gramatici"; odnos je, na primer: „duplo", „pola", „veći"; mesto je, na primer: „u Likeju", „na agori"; vreme je, na primer: „juče", „prošle godine"; položaj je, na pri-mer: „on leži", „on sedi"; posedovanje je, na primer: „on je obuven"; „on je naoružan"; delanje je, na primer: „on

6 7

seče", „on gori"; trpljenje je, na primer: „on je isečen"; „on je izgoreo".

Nijedan od ovih termina ne potvrđuje i ne odriče ništa u sebi i po sebi, nego afirmacija ili negacija postaju tek međusobnim povezivanjem. Jer, izgleda da je svako potvrđivanje i svako odricanje istinito ili lažno. Međutim, nema ni istinitog ni lažnog za izraze koji nisu ni u kakvoj povezanosti, kao što su, na primer: „čovek", „beo", „trči", „pobeđuje".

Glava peta

[SUPSTANCIJA]

Supstancija11, u najsvojstvenijem, i prvom, i glavnom smislu, jeste ono što nije ni afirmirano ο jednom subjektu niti je u jednom subjektu, — kao, na primer, jedan od-ređeni čovek ili jedan određeni konj.

„Druge supstancije" nazivaju se rodovi u kojima su sadržane supstancije uzete u prvom smislu12, a rodovima treba dodati i vrste ovih rodova. Tako, na primer, jedan određeni čovek spada u rod čoveka, a vrsta ovoga roda je životinja. Ove [poslednje] supstancije zovu se „druge", — kao što su, na primer, čovek i životinja.

Iz rečenoga je jasno da predikat mora biti afirmiran ο subjektu kako prema imenu tako i prema pojmu. Tako je, na primer, „čovek" afirmiran ο jednom subjektu, upravo ο jednom određenom čoveku. S jedne strane, pri-dato mu je ime čoveka, pošto se individui pridaje ime čoveka13. Ali i definicija čoveka biće isto tako pridata jednom određenom čoveku. Jer, jedan određeni čovek jeste u isto vreme čovek i životinja, i tako će ime i pojam biti podjednako pridati subjektu.

Kad su u pitanju bića koja su u jednom subjektu14, većinom ni njihovo ime ni njihova definicija nisu pridati subjektu. Međutim, u izvesnim slučajevima ništa ne stoji na putu da ime bude pridato subjektu, — ali za definiciju je to nemoguće. Tako, na primer, belo, kad se nalazi na jednom

telu, kao subjektu, pridato je ovom subjektu (jer se telo naziva belim); međutim, definicija belog nikad ne može biti pridata telu.

Sve ostalo15 ili je afirmirano ο prvim supstancijama, koje su uzete kao subjekti, ili se nalazi u samim ovim subjektima. To proizlazi jasno iz pojedinačnih primera koji se uzimaju u obzir. Uzmimo, na primer, da je termin „životinja" pridat čoveku; prema tome, termin „životinja" biće pridat jednom određenom čoveku. Jer, kad on ne bi bio pridat jednom određenom čoveku, on ne bi bio [pridat] ni čoveku uopšte. Uzmimo još jedan primer: boja je u telu; prema tome, ona isto tako mora biti u jednom odre-đenom telu. Jer, ako nije ni u jednom pojedinačnom telu, tada neće biti ni u telu uopšte. Prema tome, sve drugo je ili afirmirano ο prvim supstancijama, koje su uzete kao subjekti, ili se nalazi u samim tim subjektima. A iz toga izlazi da kad ne bi postojale te prve supstancije, nijedna druga stvar ne bi mogla postojati. Od drugih supstancija, rod je više supstancija nego vrsta. Naime, rod je bliži prvoj supstanciji [nego vrsta]. Jer, ako se nastoji da se objasni priroda prve supstancije, to će se učiniti jasnije i tačnije ako se ona objasni pomoću roda nego [ako se objasni] pomoću vrste. Tako, ako se nastoji da se opiše jedan određeni čovek, ovo će se jasnije učiniti ako se kaže da je to čovek nego ako se kaže da je to životinja. Jer, prvo je svojstvenije pojedinačnom čoveku, a drugo je opštije. Isto tako, jasnije će se objasniti priroda jednog određenog drveta ako se ono označi kao drvo nego ako se označi kao biljka. Sem toga, prve supstancije na-zvane su supstancijama u prevashodnom smislu, zbog toga što su one supstrat svega drugog i što je sve drugo ο njima afirmirano, ili se u njima nalazi. Kao što se prve supstancije odnose prema svemu drugom isto se tako rod odnosi prema vrsti. Jer, rod je supstrat za vrstu; vrste su afirmirane od rodova, ali rodovi nisu afirmirani od vrsta. Iz toga, isto tako, izlazi da je rod više supstancija nego [što je to] vrsta. Ali od rodova koji nisu vrste jedan nije [ni u čemu] više supstancija nego drugi. Kad se jedan određeni Čovek

8 9

označi kao čovek, tada se ο njemu ne kaže ništa svojstve-nije nego kad se ο jednom određenom konju kaže da je konj. Isto tako, i kod prvih supstancija jedna nije više supstancija nego druga. Jer, jedan određeni čovek ni u čemu nije više supstancija nego jedan određeni νο1β.

Sa razlogom su, dakle, posle prvih supstancija, od svega ostalog samo rodovi i vrste nazvani drugim supstan-cijama17. Jer [od svih predikata], oni jedini objašnjavaju prvu supstanciju po njenom značenju. Naime, ako se želi objasniti šta je jedan određeni čovek, i ako se to učini pomoću roda ili pomoću vrste, — daće se objašnjenje njegove svojstvenosti, koje će se učiniti tačnijim ako se kaže da je to čovek nego ako se kaže da je to životinja. Međutim, ako bi se pripisala čoveku svaka druga oznaka, to bi značilo učiniti objašnjenje netačnim, — kao, na pri-mer, kad se kaže da je on beo, ili da trči, ili nešto slično. Tako su sa razlogom, između svih ostalih, samo ovi poj-movi [rodovi i vrste] nazvani supstancijama. Sem toga18, prve supstancije, zato što su supstrat svega drugog, na-zvane su supstancijama u najsvojstvenijem smislu reci. Ali, onako kako se prve supstancije odnose prema svemu dru-gom, tako se rodovi i vrste prvih supstancija odnose prema svemu drugom; jer, od vrsta i rodova afirmirano je sve drugo. Kad se jedan određeni čovek nazove gramatičar, time se kaže da su, isto tako, gramatičar i čovek i živo-tinja. A isto je i za sve druge slučajeve.

Ono što opšte važi za svaku supstanciju jeste da ne bude u jednom subjektu. Prva supstancija niti je u jednom subjektu niti je atribut jednog subjekta. Za druge sup-stancije jasno je iz sledećeg da se ne nalaze u subjektu. Čovek je atribut jednog subjekta, — naime, jednog odre-đenog čoveka, — ali čovek nije u subjektu. Jer, čovek nije u jednom određenom čoveku. Isto važi i za životinju, koja je atribut jednog subjekta, upravo jednog određenog čoveka, ali životinja nije u jednom određenom čoveku. Zatim, ništa ne sprečava, kad su u pitanju stvari koje su u jednom subjektu, da se, u izvesnim slučajevima, njihovo ime prida samom subjektu, dok je nemoguće da mu se

prida njihov pojam [njihova definicija]. Međutim, što se tiče drugih supstancija, može se pridati subjektu i njihov pojam [njihova definicija] i njihovo ime. Naime, pojam [definicija] čoveka pridaće se jednom određenom Čoveku, a pojam životinje isto tako.19 Iz toga izlazi da se supstancija ne može ubrajati u stvari koje su u jednom subjektu. Ali, ovo nije nikakva svojstvenost supstancije, jer ni razlika nije u jednom subjektu. „Koji hoda nogama" i „dvonožni" afirmirani su ο jednom subjektu, — naime, ο čoveku, — ali nisu u jednom subjektu, jer „dvonožni" i „koji hoda nogama" nisu u čoveku. I pojam [definicija] razlike afirmiran je ο onome ο čemu je sama razlika afirmirana. Tako, na primer, ako je „koji hoda nogama" afirmirano ο Čoveku, i pojam [definicija] „koji hoda nogama" biće isto tako afirmiran ο čoveku, pošto čovek hoda nogama.

Ne smemo biti zbunjeni time što se delovi supstancije nalaze u celini kao u jednom subjektu, niti smemo straho-vati da bismo morali smatrati kako ti delovi nisu supstan-cija. Kad smo rekli da su stvari u jednom subjektu, time nismo mislili da se one u njemu nalaze kao delovi u celini.

Odlika [drugih] supstancija i razlika jeste ta što su one u svim slučajevima pridavane u sinonimnom smislu. Jer, svi njihovi atributi imaju kao subjekte ili individue, ili vrste. Iz prve supstancije ne proističe nikakva kategorija, pošto ona sama nije afirmirana ni ο jednom subjektu. Ali, kod drugih supstancija rod je afirmiran ο individui, a vrsta je afirmirana i ο rodu i ο individui. Isto tako, i razlike su afirmirane ο rodovima i ο individuama. Ali, prve supstancije pretpostavljaju i pojam [definiciju] rodova i pojam [definiciju] vrsta, a rod [pretpostavlja pojam] vrste. Jer, sve što je rečeno ο predikatu biće isto tako rečeno ο subjektu. Isto tako, rodovi i individue pretpostavljaju i pojam [definiciju] razlika. Ali, rekli smo da su sinonimi stvari kojima je i ime zajedničko i pojam identičan. Prema tome, uvek kad su predikati supstancije i razlike, pridavanje se vrši u sinonimnom smislu.

10 11

Svaka supstancija izgleda da označava jedno određeno biće20. A za prve supstancije neosporno je i istinito da one označavaju jedno određeno biće, jer je izražena stvar individuum i brojno jedinstvo. A za druge supstancije moglo bi, isto tako, izgledati, zbog oblika njihovog imena, da one označavaju određeno biće, — kao kad, na primer, kažemo „čovek" ili „životinja". Ali to nije istina, nego se pre u ovom slučaju označava nešto kvalitativno. Jer, ovde subjekt nije jedan, kao u slučaju prve supstancije, nego je „čovek" pridan mnogim subjektima, a isto tako i „životinja". Međutim21 [rod i vrsta], ne označavaju kvalitet na apsolutni način, kao [što bi to činilo] belo. Naime, belo ne označava ništa drugo nego kvalitet. Među-tim, rod i vrsta određuju kvalitet u odnosu na supstanciju; oni upravo označavaju supstanciju jednog određenog kva-liteta. Ova odredba ima veći obim kod vrste nego kod roda, jer onaj ko kaže „životinja" obuhvata vise [veći broj bića] nego onaj ko kaže „Čovek".

Ali, supstancijama pripada i to [ali supstancije se odlikuju i time] da [što] nemaju nikakvu kontrernu sup-rotnost. Jer, šta bi prvoj supstanciji, — na primer, jednom određenom Čoveku ili jednoj određenoj životinji, — moglo biti kontrerno? Njoj ništa nije kontrerno. Ali ni čoveku i životinji23 ništa nije kontrerno suprotno. Ovo nije svoj-stveno supstanciji nego se nalazi i kod mnogih drugih kategorija, — kao, na primer, kod kvantiteta. Ništa nije kontrerno suprotno „dugačkom dva lakta" ili „dugačkom tri lakta", kao ni broju deset, niti čemu tome sličnom, — sem ako se tvrdi da je ono što je mnogo kontrerno onom što je malo, ili da je veliko kontrerno malom. Ali, kad je reč ο određenim veličinama, nijedna nije kontrerna drugoj.

Sem toga, izgleda da supstancija ne dopušta „više" ili „manje". Ovim ne mislim da jedna supstancija ne bi mogla biti više ili manje supstancija od druge supstancije (jer to je činjenica, prema našem gornjem objašnjenju23) nego [mislim] da se ne može reći da svaka supstancija može biti više ili manje ono što je u sebi [Što je u svojoj

bitnosti]. Tako, na primer, ova supstancija, ovaj čovek neće više ili manje biti čovek nego što je on sam, ili nego neki drugi čovek. Jedan čovek nije više Čovek od drugog [čoveka], na način na koji se kaže da je belo više ili manje belo od drugog belog i da je lepo više ili manje lepo od drugog lepog. Za jednu istu stvar može se reći da je nešto više ili manje od nje same; tako, na primer, da je jedno belo telo sad belje nego ranije i da je jedno toplo telo više i manje toplo. Ali, za supstanciju se ne može reći da je ni više ni manje nego ono Što je. Čovek sad ne biva nazivan više čovek nego ranije, a isto tako i nijedna od drugih stvari koje su supstancije. Tako, dakle, za supstanciju ne važi „više" i „manje".

Ali supstanciji je, izgleda, najviše svojstveno da — i ako ostaje identična i po broju jedna — može da prima kontrerne suprotnosti24. Kod svih drugih stvari koje nisu supstancije ne može se pokazati takva stvar koja, i ako je po broju jedna, može da prima kontrerne suprotnosti. Tako, na primer, boja, koja je po broju jedna i identična, ne može biti bela i crna, kao što i jedna radnja, identična i po broju jedna, ne može biti dobra i rđava. A isto važi i za sve druge stvari koje nisu supstancije. Ah' supstancija, i ako ostaje po broju jedna i identična, može da prima kontrerne suprotnosti. Tako, na primer, jedan određeni čovek, i ako je jedan i isti, jeste čas beo, a čas crn; čas topao, a čas hladan; čas rđav, a čas dobar.

Međutim, tako nešto ne pokazuje se ni kod čega drugog, sem ako se ne učini prigovor, i ako se ne kaže da sud i mišljenje mogu da prime kontrerne suprotnosti. Naime, isti izraz može izgledati istinit i lažan. Ako je, na primer, istinit iskaz: „ovaj čovek sedi", — tada će taj isti iskaz biti lažan kad on ustane. Isto je tako i sa miš-ljenjem. Ako se istinito misli da ovaj Čovek sedi, tada će se pogrešno misliti, kad čovek ustane, a ο njemu se zadrži isto mišljenje.

Ali čak ako se ovo [ovaj prigovor] i prihvati, ipak postoji razlika u načinu [primanja kontrernih suprotnosti]. Što se tiče supstancija, one mogu primati suprotnosti

12 13

kad promene same sebe. Tako je hladno promenom postalo iz toplog (dobilo je drugi kvalitet), a crno je postalo iz belog, a dobro iz zlog. Isto je tako i za sve druge supstan-cije, — svaka od njih, kad se promeni, postaje sposobna da primi kontrerne suprotnosti. Međutim, sud i mišljenje ostaju u svakom odnosu i na svaki način sami u sebi nepromenjeni; stvar mora biti pokrenuta [promena mora nastupiti u objektu] da bi u njima postala kontrerna sup-rotnost. Jer, izraz: „ovaj čovek sedi" ostaje identičan, i samo prema kretanju stvari [prema promeni predmeta] on se označava čas kao istinit, a čas kao lažan. Isto važi i za mišljenje. Tako bi bar na način [na koji se stvari događaju] svojstvenost supstancije bila njena sposobnost da prima kontrerne suprotnosti pomoću svojstvene promene.

Nije istinita pretpostavka da suđenje i mišljenje mogu izuzetno primati kontrerne suprotnosti. Jer, ako se suđenje i mišljenje označe kao sposobni da primaju kontrerne suprotnosti, to nije zbog toga što oni u sebi trpe promenu nego zato što se ta izmena izvršila u drugom predmetu. Jer, postojanje ili nepostojanje stvari čini suđenje istinitim ili lažnim, a ne [čini ga takvim] sama sposobnost suđenja da prima kontrerne suprotnosti. Naime, suđenje i mišljenje ne mogu da se pokrenu [da se promene] ni na koji način i ničim; oni, dakle, ne mogu da prime kontrerne suprot-nosti, pošto nikakva promena ne može da se dogodi u njima. Ali, pošto sama supstancija u sebi pretpostavlja kontrerne suprotnosti, za nju se može reći da prima suprot-nosti. Naime, ona podjednako prima bolest i zdravlje, i belinu i crnilo. I pošto ona sama [supstancija] prima svaki kvalitet ove vrste, može se reći da ona prima kontrerne suprotnosti. To je, naime, svojstveno supstanciji što ona, iako ostaje identična i po broju jedna, prima kontrerne suprotnosti na osnovu njene sopstvene promene.

Neka toliko bude rečeno ο supstanciji.

Glava š e s t a

[KVANTITET]

Kvantitet25 je delom diskretan, delom kontinuiran, i sastoji se bilo iz delova koji imaju položaj jedan prema drugom, bilo iz delova koji nemaju položaj jedan prema drugom. Primeri za diskretan kvantitet jesu broj i govor; a primeri za kontinuirani kvantitet jesu linija, površina, telo, a sem toga, još vreme i mesto.

Delovi broja nemaju nikakvu zajedničku granicu gde bi se [ti delovi] dodirivali26. Tako, na primer, pošto je pet deo [broja] deset, pet i pet ne dodiruju se ni na kakvoj zajedničkoj granici nego su odvojeni [diskretni]. Isto tako, tri i sedam ne dodiruju se ni na kakvoj zajedničkoj granici. I, uopšte, kod broja se ne može naći nikakva zajednička granica između njegovih delova, nego su ovi uvek odvo-jeni. Dakle, broj je diskretan kvantitet.

Isto tako, i govor je diskretan kvantitet. Jasno je da je govor kvantitet, pošto se on meri po kratkim i dugim slogovima. Mislim ovde na govor koji je izražen glasom. Naime, nema nikakve zajedničke granice gde se njegovi delovi dodiruju.27 Jer, nema zajedničke granice gde se slogovi dodiruju nego je svaki slog odvojen [diskretan] u samome sebi i sam sobom.

Međutim, linija je kontinuirana. Jer, moguće je ime-novati jednu zajedničku granicu gde se njeni delovi dodi-ruju, — to je tačka. A za površinu je to [ta granica] linija, jer se delovi površine isto tako dodiruju na jednoj za-jedničkoj granici. Isto tako, i za telo se može naznačiti jedna zajednička granica, — linija ili površina, — gde se delovi tela dodiruju.

Isto tako, vreme i mesto imaju ovu vrstu kvantiteta. Jer, sadašnje vreme se dodiruje s prošlim i s budućim [vremenom].

Dalje, mesto je kontinuum [kontinuirani kvantitet]. Jer, delovi jednoga tela zauzimaju izvesno mesto, a pošto se ovi delovi dodiruju na zajedničkoj granici, proizlazi

14 15

da se i delovi mesta, koje svaki deo tela zauzima, i sami dodiruju na istoj granici kao delovi tela. Tako je i mesto kontinuirano, pošto se njegovi delovi dodiruju na jednoj zajedničkoj granici.

Sem toga28, kvantitet se sastoji iz delova koji imaju među sobom uzajamni položaj, ili iz delova koji nemaju među sobom uzajamni položaj. Tako, na primer, delovi linije imaju među sobom uzajamni položaj; svaki od njih leži na jednom određenom mestu, i ο svakom se može, za razliku od drugih delova, utvrditi gde on leži u površini i sa kojim se drugim delovima dodiruje. A i delovi povr-šine zauzimaju jedan određeni položaj, jer se isto tako može utvrditi gde svaki deo leži i koji se delovi dodiruju. A isto važi i za delove tela i mesta.

Međutim, za broj se ne može pokazati da njegovi delovi imaju izvestan uzajamni položaj niti da negde leže, ili [utvrditi] koji se delovi uzajamno dodiruju. A to se, isto tako, ne može ni kad je u pitanju vreme, jer nijedan deo vremena ne traje, — a kako bi ono što ne traje moglo imati neki položaj? Pre bi se moglo reći29 da vreme [upravo: delovi vremena] ima jedan izvestan red, na osnovu koga je jedan deo vremena raniji, a drugi docniji. A isto tako, i broj [ima jedan izvestan red], jer se jedan broji pre dva, a dva pre tri, i tako [na osnovu toga može se reći da] brojevi imaju izvestan red, ali se kod njih ne može naći položaj. Za govor važi isto: nijedan njegov deo ne traje, i zato ono što je rečeno — rečeno je, i to je nemoguće povratiti. Tako delovi govora ne mogu imati položaj, pošto ništa od njih ne traje. Tako se kvantitet sastoji iz delova koji imaju položaj i iz drugih koji nemaju položaj.

Kvantitativnim u pravom smislu nazvane su samo stvari ο kojima smo govorili; sve drugo, međutim, kvanti-tativno je samo akcidentalno30. Posmatrajući ove prve [kvantitete u pravom smislu], mi nazivamo druge stvari kvantitetima. Tako se, na primer, kaže da je belo veliko zbog toga što zauzima veliku površinu, i da je radnja duga, i da je kretanje dugo, zato što mnogo vremena ispu-njavaju. Jer, nijedna od ovih odredaba nije po sebi i kao

takva nazvana kvantitetom. Ako, na primer, treba obja-sniti dužinu jednog događaja, ona će se odrediti vremenom, i reći će se da se ovaj [događaj] desio u toku jedne godine, ili nešto tome slično. A ako treba utvrditi dokle dopire belo, to će se odrediti prema površini, i kazaće se da se ono prostire dotle dokle se prostire površina. Tako će se, u pravom smislu i po sebi, samo ono ο čemu smo govorili označiti kao kvantitet, — ostalo nije kvantitet po sebi nego, ako je kvantitet, to može biti samo akcidentalno.

Dalje, kvantitet nema nikakvu kontrernu suprotnost.31

Što se tiče određenih kvantiteta, jasno je da oni nemaju kontrernih suprotnosti; takav je, na primer, slučaj sa duži-nom od dva ili od tri lakta, ili s površinom, ili s nekim drugim kvantitetom te vrste, za koji ne postoji kontrerna suprotnost. Hoće li se smatrati da je mnogo kontrerno suprotno onome čega je malo(όλίγω),ili daje veliko kont-rerno suprotno malom (µικρώ)? Ali sve to ne spada u kvan-titativno, nego u relativno, jer ništa, posmatrano u sebi i po sebi, ne naziva se velikim ili malim, nego samo ukoliko se odnosi na nešto drugo. Tako se, na primer, planina naziva malom, a zrno prosa velikim zbog toga što je zrno prosa veće nego druge stvari iste vrste, a što je planina, isto tako, manja nego druge stvari iste vrste. Ovde, dakle, imamo odnos prema drugoj stvari, — jer kad bi se govorilo ο malom ili ο velikom po sebi, ne bi se nikad moglo reći da je planina mala, ili da je zrno prosa veliko. Uzmimo, opet, drugi primer. Mi kažemo da u jednom selu ima mnogo stanovnika, a da ih u Atini ima malo, i ako su oni ovde daleko mnogobrojniji; i da u kući ima mnogo sveta, a u pozorištu malo, i ako ih ovde ima mnogo više. Isto tako: „dugačko dva lakta", i „dugačko tri lakta", i sve druge veličine ove vrste označavaju kvantitet, dok veliko ili malo ne označavaju kvantitet već pre odnos, jer se veliko i malo posmatraju u odnosu na drugu stvar. Tako je očevidno da su ovi izrazi relativni.

Ali32, bilo da smatramo ili da ne smatramo ove izraze kao kvantitete, oni ipak nemaju nikakvu kontrernu suprot-nost. Jer, kako bi se mogla pridati kontrerna suprotnost

16 2 Organon 17

onome što se ne može uzeti u sebi i po sebi već samo u odnosu na drugu stvar?

Sem toga33, ako veliko i malo treba da budu kontrerni, iz toga će proizaći da isti subjekt može istovremeno primati kontrerne suprotnosti i da su stvari same sebi kontrerne. Katkad se događa da je ista stvar u isto vreme velika i mala. Naime, jedna ista stvar je mala u odnosu na jedan izvestan predmet, a velika u odnosu na neki drugi [predmet]. Iz toga izlazi da ista stvar u isto vreme može biti velika i mala i, prema tome, da ona istovremeno prima kontrerne suprot-nosti. Ali ništa, kako se čini, ne može u isto vreme dopustiti kontrerne suprotnosti. Uzmimo, na primer, supstanciju. Supstancija može da primi kontrerne suprotnosti, ali čovek nije u isto vreme bolestan i zdrav. Isto tako, ništa nije u isto vreme belo i crao. Uopšte, ne postoji ništa drugo što istovremeno dopušta kontrerne suprotnosti. Ali, desiće se da stvari budu same sebi sopstvene kontrerne suprotnosti. Jer, ako je veliko kontrerno suprotno malom i ako je ista stvar u isto vreme velika i mala, — jedna ista stvar34 biće kontrerno suprotna samoj sebi. Ali nemoguće je da nešto bude kontrerno suprotno samom sebi. Dakle, veliko nije kontrerno suprotno malom niti je ono čega je mnogo kontrerno suprotno onome čega je malo. Iz toga izlazi da, čak i ako se smatra da ovi izrazi nisu relativni nego da su kvantitativni, — oni ipak neće imati nikakve kontrerne suprotnosti.

Ali, naročito kad je u pitanju mesto35, kontrarijetet izgleda da pripada kvantitetu. Ono što je gore stavlja se kao kontrerno suprotno onome što je dole, a pri tome se naziva „dole" središni predeo, — zato što je najveće rasto-janje ono od središta do krajeva vaseljene. Izgleda da se iz ovih kontrernih suprotnosti izvodi i definicija drugih kontrernih suprotnosti, i to zato što su termini koji su, u istoj vrsti, udaljeni jedan od drugog najvećom razdaljinom, definisani kao kontrerno suprotni36.

Ne izgleda da je kvantitet sposoban za „više" i „ma-nje".37 Uzmimo kao primer „dug dva lakta". Jedna stvar duga dva lakta nije duža nego druga [koja ima dva lakta].

Ni kod broja nije drukčije [i kod broja ne postoji „više" ili „manje"]: tako, na primer, tri upoređeno sa pet nije više tri, a pet upoređeno sa tri nije više pet. Isto tako, ne kaže se da je jedno vreme više vreme od drugog nekog vremena. Od svih navedenih kvantiteta nema nijednog kome bi se moglo pridati „više" ili „manje". Prema tome, kvantitet nije sposoban za „više" i „manje".

Ali, najviše je svojstveno kvantitetu to što mu se može pridati jednako i nejednako38. Jer ο svakom od kvantiteta ο kojima smo govorili kaže se da je jednak ili nejednak. Tako se, na primer, kaže ο telu da je i jednako i nejednako [nekom drugom telu], i ο vremenu da je i jednako i nejed-nako [nekom drugom vremenu]. Isto važi i za sve druge kvantitete koje smo naveli i od kojih se svakom može pridati jednako i nejednako. Za sve ostale odredbe, koje nisu kvantiteti, ne može se ni na koji način, izgleda, reći da su jednake ili nejednake. Tako, na primer, ο stanju se nikako ne može reći da je jednako ili nejednako, nego bi se pre moglo reći da je slično [i neslično]. Isto tako, ο belome se ni na koji način ne može reći da je jednako i nejednako već da je slično [i neslično]. Ono što je naj-svojstvenije na kvantitetu jeste da mu se može pridati jednako i nejednako.

Glava sedma

[ODNOS — RELACIJA]

Relativnima se zovu one stvari čije se celo biće sastoji u tome što se za njih kaže da zavise od drugih stvari, ili da se na neki drugi način odnose na drugu stvar39. Tako, na primer, „veće" je ono čije se celo biće sastoji u tome da bude rečeno ο nekoj drugoj stvari, jer se kaže da je ono veće od nečega [drugog]. A dvostruko je ono čije se celo biće sastoji u tome da bude rečeno ο nekoj drugoj stvari, jer se kaže da je ono dvostruko [veće] od nečega. Isto važi i za sve druge odnose ove vrste.

Isto tako, relativni su sledeći izrazi: držanje, stanje, opažanje, nauka, položaj.40 Biće svih ovih izraza sastoji

18 2* 19

se u tome što se za njih kaže da zavise od [neke] druge stvari, — inače nisu ništa. Tako se za držanje kaže da je držanje nečega, a za nauku da je nauka ο nečemu, a za položaj da je položaj nečega — i tako dalje.

Prema tome, relativni su oni izrazi čija se suština sastoji u tome da se za njih kaže da zavise od drugih stvari, ili da se na neki drugi način odnose na neku drugu stvar. Tako se za planinu kaže da je velika prema nekoj drugoj stvari [upoređena s nekom drugom stvari], jer je planina nazvana velikom u odnosu na neku stvar: a slično je nazvano slično nečemu, a i drugi izrazi ove vrste nazvani su isto tako u odnosu na nešto. Isto tako, i ležanje, i stajanje, i sedenje jesu određeni položaji, a sam položaj je relativan41. Ali ležanje, ili stajanje, ili sedenje nisu sami položaji, nego su paronimno nazvani prema naznačenim položajima.

Relativni pojmovi mogu imati kontrerne suprotnosti.42

Tako je, na primer, vrlina kontrerno suprotna poroku, pošto su oba relativni pojmovi, a znanje je kontrerno suprotno neznanju. Međutim, svi relativni pojmovi nemaju kontrerne suprotnosti. Dvostruko, trostruko i svaki drugi izraz ove vrste nemaju kontrernu suprotnost.

Izgleda da su relativni pojmovi sposobni i za „više" i „manje".43 Kaže se da je nešto više i manje slično i ne-slično, i više i manje jednako i nejednako. Ovde je i jedno i drugo relativno. Jer, za slično se kaže da je nečem slično, a za neslično da je nečem neslično. Ali svi relativni poj-movi nisu sposobni za „više" i „manje". Ο dvostrukom se ne kaže da je više ili manje dvostruko, a, isto tako, ni ο jednom takvom izrazu.

Dalje, svi relativni pojmovi imaju svoje korelativne pojmove.44 Tako se, na primer, kaže da je rob—rob gospo-dara, a da je gospodar — gospodar roba, a da je dvostruko — dvostruko od pola, a da je pola — pola od dvostrukog, a da je veće — veće od manjeg, a da je manje — manje od većeg. Isto je tako i sa svim drugim relativnim pojmo-vima, samo ponekad u govoru postoji razlika u padežu. Tako se saznanje naziva saznanjem onoga što se može

saznati; a ono što se može saznati [naziva se] onim što se može saznati saznanjem; a opažanje [naziva se] opažanjem onoga što se može opaziti, a ono što se može opaziti [na-ziva se] onim što se može opaziti opažanjem.

Međutim, ima slučajeva kad izgleda kao da nema korelacije; to biva kad ono što stoji u odnosu nije navedeno prema njegovoj svojstvenosti nego je učinjena pogreška u izražavanju. Ako se, na primer, navelo krilo kao izraz odnosa za pticu, tada nema korelacije između ptice i krila. Jer nije na svojstven način utvrđen prvi odnos — odnos krila prema ptici. Naime, ne govori se ο krilu kod ptice ukoliko je ona ptica, nego ukoliko je krilata, jer ima mnogo drugih krilatih bića koja nisu ptice. Iz toga izlazi da, kad je odnos naveden na njemu svojstven način, tada postoji i korelacija. Tako je, na primer, krilo — krilo krilatog, a krilato je krilato krilom.

Ponekad je, isto tako, nužno da se stvori posebna reč kad ne postoji nijedna reč da označi na svojstven način izraz jednog odnosa. Tako, na primer, postaviti krmu kao relativnu lađi, ne znači izraziti tačno odnos. Jer, ο krmi se ne govori kod lađe, ukoliko je ona lađa, pošto postoje lađe koje nemaju krme. Tako nema korelacije, jer se ne kaže da je lađa — lađa krme. Ali način na koji se izražava odnos bio bi možda tačniji, kad bi se, otprilike, ovako kazalo: „krma je krma onoga što je snabdeveno krmom", — ili nešto drugo tome slično. Jer za ovo ne postoji posebno ime. A postoji korelacija ako je odnos [relacija] objašnjen na tačan način, jer izraz „snabdeven krmom" znači „snabdeven krmom pomoću krme". Isto je tako i u drugim slučajevima. Tako, na primer, glava će biti stavljena na tačniji način kao korelativ izraza „snabdeven glavom" nego kad bi bila stavljena kao korelativ životinje. Jer, životinja nema glavu ukoliko je životinja, pošto mnoge životinje nemaju glavu. Najlakši način da se shvati [ono na šta se nešto odnosi], u slučajevima u kojima [za to] nema [svojstvenih] imena, jeste da se izvedu imena iz prvih izraza i da se primene na stvari s kojima se prvi izrazi nalaze u korelaciji, — kao što je u prethodnim

20 21

primerima izraz „krilat" izveden iz „krila", a izraz „snab-deven krmom" iz „krme".

Svi relativni pojmovi imaju korelativ ako su tačno izraženi, — pošto nema korelacije ako su [relativni poj-movi] utvrđeni u odnosu na jedan izraz koji je stavljen slučajno, a ne u odnosu na sam korelativ. Hoću da kažem da čak i za korelativne pojmove ο kojima su svi saglasni i koji imaju imena, — ne postoji korelacija, ako je jedan od termina označen imenom koje izražava korelativ samo akcidentalno, a ako nije označen samim imenom kore-lativa. Tako, na primer, rob nije korelativ, — ako se uzme da on nije rob gospodara nego čoveka, ili dvonošca, ili nečeg sličnog, jer objašnjenje odnosa [u ovom slučaju] nije tačno dato.

Dalje, ako je korelacija izražena na prikladan [pravi-lan] način, tada će — i kad se isključi sve akcidentalno, a ostavi samo izraz s kojim je tačna korelacija bila utvrđena — ta korelacija ipak uvek postojati. Tako, na primer, ako rob ima za korelativni pojam gospodara, i ako se isključi sve što je akcidentalno gospodaru, — kao da je on dvonožan, i sposoban za nauku, i čovek, — a ostavi samo da je on gospodar, uvek će se ο robu govoriti u odnosu na ovoga [gospodara], jer se za roba kaže da je rob gospodara. Međutim, ako korelacija nije tačno izražena, tada — i ako se isključi sve drugo [akcidentalno] a ostavi samo ono čime je korelacija bila utvrđena, — neće biti utvrđene korelacije. Stavimo da je čovek korelativ roba, a [da je] ptica [korelativ] krilatog, i odvojmo od čoveka bitnu osobinu gospodara. Tada se ne može [više] govoriti ο robu u odnosu na čoveka [tada neće više postojati kore-lacija između gospodara i roba]. Jer, ako nema gospodara, nema ni roba. Isto je i ako se od ptice odvoji njena bitna osobina — [da je] krilata. U tom slučaju krilat neće više biti relativan pojam. Jer, ako nema krilatog, ni krilo neće više imati korelativni pojam.

Treba uvek označiti tačan odnos na osnovu koga se govori ο jednom relativnom pojmu.45 Ako postoji ime za to, ovo označavanje je lako, ali ako [ime] ne postoji,

nužno ga je stvoriti. Kad je ovakvo [tačno] označavanje [pojmova], jasno je da su svi relativni pojmovi korelativni.

Izgleda da su relativni pojmovi po prirodi istovre-meni, i to je istinito u većini slučajeva. Tako postoji isto-vremenost dvostrukog i polovine. Znači, ako polovina postoji, — i dvostruko postoji. Isto tako, ako gospodar postoji — rob postoji, a ako rob postoji — gospodar postoji. Isto važi i za druge slučajeve.

Sem toga, ovi relativni pojmovi uzajamno se uniš-tavaju. Ako ne postoji dvostruko, ne postoji polovina, a ako ne postoji polovina, ne postoji dvostruko. Isto važi i za druge relativne pojmove ove vrste.

Međutim, izgleda da nije istina da su u svim sluča-jevima relativni pojmovi po prirodi istovremeni: tako može izgledati da je predmet nauke raniji od nauke. Jer, mi obično dobijamo nauke iz predmeta [stvari] koje ranije postoje. Jer teško je, ili i nemoguće, naći jednu nauku koja postaje istovremeno sa svojim predmetom. Isto tako, uništenje predmeta [jedne nauke] povlači za sobom uniš-tenje [odgovarajuće] nauke, dok uništenje [jedne] nauke ne povlači za sobom uništenje njenoga predmeta. Ako ne postoji predmet nauke, ne postoji ni nauka (jer ona bi bila nauka ο ničemu), ali ako ne postoji nauka, ništa ne sprečava da njen predmet postoji. Takav je, na primer, slučaj s kvadraturom kruga. I kad se pretpostavi da ona [kvadratura kruga] postoji kao predmet nauke, ο njoj ne postoji nauka, i ako je ona u samoj sebi predmet znanja. Isto tako, kad se životinja uništi, neće biti nauke, ali može postojati mnogo predmeta nauke.

Slično ovome stoji s predmetima čulnog opažanja [senzacijama]46. Izgleda da je predmet senzacije raniji od senzacije. Ako iščezne predmet senzacije, iščezava senzacija; međutim, ako iščezne senzacija, ne iščezava predmet senzacije, jer senzacije su na telu i u telu47. S druge strane, ako je uništen predmet senzacije, telo je isto tako uništeno (jer telo spada u predmete senzacija), a ako telo ne postoji, iščezava i senzacija. Tako, ako je uništen predmet senzacije, uništena je i senzacija. Međutim,

22 23

ako je uništena senzacija, nije uništen i predmet senzacije. Ako je uništena životinja, biće uništena i senzacija, dok će predmet senzacije postojati, — kao, na primer: telo, toplota, slatko, gorko i sve druge stvari koje se čulima opažaju. Senzacija postaje u isto vreme kad i subjekt koji opaža, jer senzacija postaje zajedno sa životinjom. Među-tim, predmet senzacije postoji pre životinje ili senzacije. Jer vatra, i voda, i drugi slični elementi iz kojih se sastoji životinja postoje pre nego što je uopšte postojala životinja ili senzacija48. Prema tome, izgleda da je predmet senzacije raniji od senzacije.49

Teškoća se javlja kad se postavi pitanje da li, kao što izgleda, nijedna supstancija nije relativna, ili je moguće da neke od drugih supstancija budu takve.50 Naime, za prve supstancije istina je [da one nisu relativne], jer ni ćele supstancije ni njihovi delovi ne mogu biti relativni. Ο jednom određenom čoveku ne kaže se da je on nečiji određeni čovek; a ο jednom određenom volu [ne kaže se] da je on nečiji određeni vo. Isto važi i za delove. Za jednu određenu ruku ne kaže se da je nečija određena ruka nego [da je] nečija ruka; a za jednu određenu glavu ne kaže se da je nečija određena glava nego da je nečija glava.

Isto je i sa drugim supstancijama, bar sa većinom od njih. Tako se ne kaže ο čoveku — nečiji čovek, ni ο volu — nečiji vo, ni ο drvetu — nečije drvo, nego se kaže — nečija svojina.51 Jasno je da imenice ove vrste nisu rela tivne, a postoji sumnja za izvesne druge supstancije. Tako se, na primer, za glavu kaže — nečija glava, a za ruku se kaže — nečija ruka, i isto važi za svaku takvu imenicu. Iz ovoga izlazi da ti izrazi izgledaju relativni.

Ako je bila dovoljna definicija, data ο relativnim pojmovima,52 — biće vrlo teško, ili i nemoguće, dokazati da nijedna supstancija ne može biti relativna. Ali ako [ta definicija] nije dovoljna i ako relativnima treba nazvati samo izraze čije se biće ne sastoji ni u čem drugom nego u tome da budu aficirani izvesnim odnosom [relacijom]53, — tada bi se možda dalo reći nešto što bi ublažilo ovu nesigurnost54. Prva definicija prati sve relativne pojmove;

ali time što se jedna stvar odnosi na neku drugu stvar ona ne postaje relativna u [svojoj] bitnosti55.

Iz ovoga se vidi jasno da, kad se poznaje jedan relativni pojam na određeni način, poznavaće se isto tako na određe-ni način i ono u odnosu na šta je on relativan. To je jasno i po sebi. Jer, ako se zna da je izvesna pojedinačna stvar relativna, — pošto se biće relativnih pojmova sastoji u tome da se na određeni način prema nečem odnose, — zna se, isto tako, ono prema čemu se ta stvar odnosi. Ali, ako se uopšte ne zna ono sa čime ta stvar stoji u odnosu [relaciji], neće se znati ni da li ona stoji u odnosu.

Pojedinačni primeri učiniće ovo tvrđenje jasnim. Ako se, na primer, određeno zna da je izvesna stvar dvostruka, odmah se određeno zna i ono od čega je ona dvostruka. Jer ako se ne zna ništa određeno, od čega je ta stvar dvo-struka, ne zna se uopšte da je ona dvostruka. Isto tako, ako se zna da je izvesna stvar lepša, mora se takođe, nuž-nim načinom, odmah određeno znati i od čega je ona lepša. Međutim, ne može se neodređeno znati da je ona lepša od stvari koja je manje lepa. To bi bilo [nesigurno] mišljenje, a ne saznanje, jer se ne bi više moglo tačno znati da je ta stvar lepša nego jedna manje lepa stvar. Jer, moglo bi se desiti da nema ničeg manje lepog nego što je ta stvar.

Dakle, očevidno je nužno da, ako se određeno zna jedan relativan pojam, — tada se, isto tako, određeno zna ono na šta se ovaj odnosi. Što se tiče glave, ruke i svakog dela iste prirode — svih tih stvari koje su supstancije, — može se određeno poznavati njihova bitnost56. Međutim, iz toga ne proizlazi nužnim načinom da se poznaje njihov korelativni pojam. Jer, ne može se određeno znati na šta se odnosi ova glava ili ova ruka. Dakle, ove stvari ne mogu biti relativne. A ako one nisu relativne, biće istina reći da nijedna supstancija nije relativna.

Nema sumnje da je teško tačno se izjasniti ο ovim pitanjima ako ona nisu više puta razmotrena. U svakom slučaju nije nekorisno što su pokrenuta pitanja koja mogu da postoje ο svakoj od ovih tačaka.

24 25

Glava osma

[KVALITET]

Kvalitetom nazivam ono na osnovu čega se kaže da je nešto stvoreno onakvim kakvo je [sa izvesnim oso-binama].

Kvalitet je pojam koji ima više značenja. Jedna vrsta kvaliteta može biti nazvana stanje [osobina, latinski: habi-tus] i sposobnost [dispozicija]. Stanje se razlikuje od dispo-zicije time što je mnogo trajnije i stalnije. Takva su stanja nauke i vrline. Naime, izgleda da nauka spada u stvari koje ostaju trajne i koje se odupiru promeni čak i kad je ste-čena samo u umerenom obimu, — sem ako se ne desi kakva velika promena zbog bolesti ili zbog nečeg drugog sličnog. Isto tako i vrlina — kao, na primer: pravičnost, umerenost i svaka druga — izgleda kao da ne može lako da se izgubi ni da se promeni. Međutim, dispozicijama se nazivaju oni kvaliteti koji mogu lako da se izgube i brzo da se promene, — kao, na primer: toplota i rashlađivanje, i bolest i zdravlje, i ostalo slično. Jer, za ove pojave čovek je na izvestan način disponiran, ali on se brzo menja, po-stajući od toplog hladan i od zdravog bolestan, a slično je i za druge pojave, — sem ako se ne desi da neka od ovih dispozicija, proticanjem vremena, postane [čovekova] pri-roda, i neizlečiva ili teško pokretljiva, — a tada bi se ona mogla, možda, nazvati stanjem.

Očevidno je da postoji težnja da se nazovu stanjima oni kvaliteti koji su trajniji i teže pokretljivi. Jer, za one koji nisu temeljno savladali nauke i mogu lako da ih iz-gube [da ih zaborave] — ne kaže se da je njihovo znanje [tih nauka] jedno stanje, mada su oni prema nauci disponi-rani na izvestan način, više ili manje dobar. Prema tome, stanje se razlikuje od dispozicije time što je ova druga lako pokretljiva, dok je prvo trajnije i teže pokretljivo.

Stanja su u isto vreme dispozicije, ali dispozicije nisu nužnim načinom stanja. Oni koji poseduju stanja isto tako su disponirani prema njima na izvestan način; dok oni

koji su disponirani nemaju samim tim u svim slučajevima i [odgovarajuće] stanje.

Druga vrsta kvaliteta jeste ona u odnosu na koju govorimo ο dobrim borcima pesnicama, ili ο dobrim trka-čima, ili ο zdravim, ili ο bolesnim ljudima. Ovde, uopšte, spada sve ο čemu se govori u smislu prirodne sposobnosti ili nesposobnosti. Jer, ne naziva se svaka od ovih odredaba kvalitativnom na osnovu jedne određene [čovekove] dis-pozicije, nego zato što on poseduje prirodnu sposobnost ili nesposobnost da nešto učini lako, ili da ništa ne trpi. Na primer, dobri borci pesnicama, ili dobri trkači, ne nazivaju se tako zbog toga što se nalaze u izvesnoj dispoziciji, nego zato što imaju prirodnu sposobnost da nešto lako čine. Zdravim ljudima nazivaju se oni koji imaju prirodnu sposobnost da lako podnose sve što ih može zadesiti; a, obratno, bolesnim [se nazivaju ljudi] zato što imaju prirodnu nesposobnost zbog koje ne pod-nose lako sve što ih može zadesiti. Isto vazi i za tvrdo i za meko. Tvrdo se zove nešto zato što ima sposobnost da ne bude lako podeljeno, a meko se zove nešto zato što je za to nesposobno.

Treća vrsta kvaliteta jesu afektivni [pasivni] kvaliteti i afekcije. Takvi su slatkoća, i gorčina, i oporost, i sve ovima srodno, — i još toplota, i hladnoća, i belina, i crnoća.

Jasno je da su to kvaliteti, jer za stvari koje ih pri-maju kaže se da imaju te kvalitete, pošto se ovi u njima na-laze. Tako je med nazvan slatkim zato što je primio u sebe slatkoću, a telo [je nazvano] belim zato što je primilo u sebe belinu. A tako je i u drugim sličnim slučajevima.

Afektivni [pasivni] kvaliteti ne zovu se tako zato što su same stvari koje primaju te kvalitete aficirane na izves-tan način. Med nije nazvan slatkim zato Što je izdržao neku izmenu, a to važi i za druge slučajeve ove vrste. Isto tako, i toplota i hladnoća nisu nazvane afektivnim kvalitetima zato što same stvari koje ih primaju trpe neku afekciju — nego zato što je svaki od kvaliteta ο kojima je govoreno sposoban da proizvede izmenu u senzacijama — ovi kvali-teti se nazivaju afektivnim [pasivnim] kvalitetima. Slatkoća

26 27

proizvodi izmenu ukusa, a toplota [izmenu] pipanja; a isto je i sa drugim kvalitetima.

Međutim, belina, i crnoća, i druge boje nisu nazvane afektivnim kvalitetima na isti način kao ono što je ranije navedeno; one su nazvane tako zbog toga što su same postale jednom izmenom. Jasno je da mnoge promene boje postaju afekcijom. Ko se zastidi, postaje crven, a ko se uplaši, postaje bled i tako dalje. Zato, ako je neko po prirodi sklon kakvoj afekciji ove vrste zbog određenih fizičkih osobenosti, verovatno je da ima i odgovarajuću boju. Jer, ista telesna dispozicija, koja postaje sad u slučaju osećanja stida, može da proizlazi i iz sklopa čove-kovoga tela, tako da prirodno proizvodi i odgovarajuću boju.

Tako se nazivaju afektivnim kvalitetima sva stanja ove vrste koja imaju izvor u teško pokretljivim i trajnim afekcijama. Kad te afekcije vode poreklo iz fizičke kon-stitucije subjekta, bledilo ili crnoća nazivaju se kvalitetima (jer nam one određuju naše kvalitete); ili to biva zato što su ove boje, upravo bledilo i crnoća, posledice neke duge bolesti ili velike vrućine, pa se ne daju lako odstraniti, ili čak ostaju za vreme celog [čovekovog] života. I u ovom poslednjem slučaju ove afekcije nazivaju se kvalitetima, jer, s obzirom na njih, dobijamo naše kvalitete. Međutim, što se tiče odredaba koje postaju iz uzroka koji se lako mogu uništiti i brzo odstraniti, — one se nazivaju afekci-jama, a ne kvalitetima, jer se prema njima [tim odredbama] ne dobijaju kvaliteti. Za čoveka koji crveni od stida ne kaže se da ima crvenu boju lica, niti za čoveka koji bledi od straha da ima bledu boju lica, nego se pre kaže da oni trpe izvesnu afekciju. Tako se ove pojave zovu afekcije, a ne kvaliteti.

Isto važi i za afektivne kvalitete koji se odnose na dušu." Sve pojave koje su, još od rođenja, proizašle iz izvesnih teško pokretljivih [trajnih] afekcija zovu se kvali-teti: tako, na primer, ludilo, i gnev, i druga stanja ove vrste. Prema takvim duševnim nastrojenostima, govori se ο durnovitim i ο ludim ljudima. Isto važi za one zastranjenosti

koje nisu prirodne, nego proizlaze iz nekih drugih konsti-tucionalnih osobenosti kojih je teško osloboditi se ili koje su sasvim neizlečive. I ove pojave su kvaliteti, jer, s obzi-rom na njih čoveku se pridaju izvesni kvaliteti. Međutim, afekcijama se nazivaju pojave što postaju iz uzroka koji se brzo rasturaju. Kao primer za ovo može se navesti čovek koji se razgnevi zbog pretrpljene neprijatnosti. Ali, ne naziva se durnovitim čovek koji se u takvom uzbuđenju razgnevi, nego se pre ο njemu kaže da je pretrpeo neku afekciju. Tako se ovakve pojave zovu afekcije a ne kva-liteti. Četvrta vrsta kvaliteta jeste figura ili forma koja pripada svakom biću, — a, sem toga, pravost i krivina, i svaka druga slična osobina. Jer, jednom biću pridaju se kvaliteti prema svim ovim odredbama. Za jednu stvar se kaže da ima izvestan kvalitet zato što je trouglasta ili četvorouglasta, ili zato Što je prava ili kriva. Tako se svakoj stvari pripisuju kvaliteti prema njenoj figuri.

Retko i gusto, hrapavo i glatko kao da označavaju nešto kvalitativno. Međutim, izgleda da se odredbe ove vrste protive kvalitativnim podelama, jer svaka od njih pre izgleda da izražava jedan izvestan položaj delova. Gustina [jedne stvari] sastoji se u tome što su [njeni] delovi blizu jedan drugome, a retkoća što su oni udaljeni jedan od drugog; a glatkost [jedne stvari] sastoji se u tome što [njeni] delovi leže kao u jednoj ravni, a hrapavost u tome što su neki delovi istureni, a neki uvučeni.

Mogle bi se možda pronaći i druge vrste kvaliteta, ali ovi navedeni su najobičniji [najčešći].

Dakle, kvaliteti su odredbe koje su navedene; a stvari kojima se pridaju kvaliteti nazvane su prema tim kvaliteti-ma, ili od njih na neki način zavise. Tako u većini slučajeva, i gotovo uvek, ime stvari kojoj se pridaje kvalitet proizašlo je iz kvaliteta. Tako je, na primer, belo nazvano po belini, i gramatičar po gramatici, a pravedan po pravednosti, — a isto važi i za drugo. Ali, u izvesnim slučajevima ne postoji ime za kvalitete, pa nije moguće označiti stvari kojima se pridaju kvaliteti imenima proizašlim iz tih kvaliteta. Tako

28 29

čovek koji je [svojom] prirodnom sposobnošću vest u trčanju ili u borbi pesnicama ne dobija ime ni po kakvom kvalitetu. Naime, ne postoje imena za sposobnosti po kojima se ovim ljudima pridaju neki kvaliteti, dok postoje imena za veštine, po kojima se oni, prema svojim sposob-nostima, nazivaju borci pesnicama ili rvači. Jer, govori se ο veštini u borbi pesnicama i ο vešitni rvanja, a oni koji su u njima vežbanjem osposobljeni dobijaju imena od samih tih veština.

Ali, ponekad i kad postoji ime [za kvalitet], stvar koja je prema ovome označena kao kvalitativna nosi ime koje ne proizlazi iz toga kvaliteta. Tako, na primer, pošten čovek [σπουδαίος] je takav na osnovu vrline [ή αρετή], jer se on zove pošten zato Što poseduje vrlinu, — ali njegovo ime ne proizlazi iz vrline. Međutim, ovaj slučaj nije Čest.

Tako se zovu kvalitativnima stvari Čije je ime pro-izašlo iz navedenih kvaliteta, ili koje na neki drugi način od njih zavise. '

Kod kvaliteta postoji i kontrerna suprotnost; na primer, pravičnost je kontrerno suprotna nepravičnosti, crnilo belini i tako dalje. Isto važi i za stvari koje su po njima nazvane: nepravično je kontrerno suprotno pra-vičnom, a belo crnom. Ali to nije uvek slučaj: crveno, ili žuto, ili druge takve boje nemaju kontrerne suprotnosti, i ako su kvaliteti.

Zatim, ako je jedna od dve kontrerne suprotnosti kvalitet, i druga će biti kvalitet. To postaje jasno čim se uzmu u obzir druge kategorije. Tako, na primer, ako je pravičnost kontrerno suprotna nepravičnosti, i ako je pravičnost kvalitet, i nepravičnost će biti kvalitet, jer nijedna druga kategorija neće pristajati nepravičnosti, — ni kvantitet, ni odnos, ni mesto, i uopšte ništa drugo sem kvaliteta. Isto je tako i za sve druge kontrerne suprotnosti koje potpadaju pod kvalitet.

Kvaliteti pretpostavljaju i „više" i „manje"59. Za jednu belu stvar kaže se da je više ili manje bela nego druga, a za jednu pravičnu stvar da je više ili manje pravična nego druga. Sem toga, sam kvalitet može da se uvećava:

ono što je belo može da postane belje.59 Ali ta osobina ne pripada svim kvalitetima nego samo većini od njih. Jer, može se sumnjati da li je pravičnost u jednom slučaju veća a u drugom manja, a tako je i sa drugim kvalitetima. Neki ovo osporavaju i smatraju da se uopšte ne može reći da je pravičnost veća i manja, — kao što se ni za zdravlje to ne može reći. Sve što se može reći jeste da jedna ličnost poseduje manje zdravlja nego druga, ili manje pravičnosti nego druga, — a isto je tako i sa gramatikom i sa drugim sposobnostima.

Ali, ne može se osporavati da su stvari nazvane po ovim kvalitetima sposobne za više i manje [sposobne da imaju više i manje od tih kvaliteta], pošto se za jednog čoveka kaže da je bolji gramatičar od drugog, i da je zdraviji, i pravičniji i tako dalje.

Međutim, ne izgleda da dopuštaju uvećavanje trougao, i četvorougao i nijedna od drugih figura. Jer, stvari na koje se primenjuje pojam trougla ih kruga jesu sve, na isti način, trouglovi ili krugovi. A za stvari na koje se [taj pojam] ne primenjuje ne bi se moglo reći da je jedna više nego druga [trougao ili krug]. Kvadrat nije više krug nego što je to prav ugao, jer ni na jedan od njih ne može da se primeni pojam kruga. Uopšte, ako se pojam navedenog termina ne primenjuje na oba objekta, ne može se reći da jedan od njih ima taj termin više nego drugi. Dakle, svi kvaliteti ne pretpostavljaju više i manje.

Od navedenih odredaba nijedna nije svojstvena kvali-tetu.60 Međutim, ο sličnom i nesličnom govori se samo kod kvaliteta. Jer, jedna stvar slična je [ili neslična] drugoj samo ukoliko je kvalitativna. Iz toga izlazi da je kvalitetu svojstveno da mu se pridaje slično i neslično.'1

Ne treba da se bojimo da će nam neko prigovoriti da smo ovde — gde smo stavili sebi u zadatak da damo izlaganje ο kvalitetu — uračunali i mnogo relativnog.

Mi smo kazali da stanja i dispozicije spadaju u relati-ve. TJ svim ovakvim slučajevima vrste su relativni termini, a nijedan od pojedinačnih rodova to nije. Tako je nauka, kao vrsta, u samoj svojoj suštini ono što je relativno nekoj

30 31

drugoj stvari (jer kaže se: nauka ο nečem). Međutim, nijedna od pojedinačnih nauka nije u suštini relativna nekoj drugoj stvari. Tako se, na primer, ne kaže da je gramatika gramatika ο nečem niti da je muzika muzika ο nečem. Ali, ako su [ove nauke] relativne, one su takve samo po svojoj vrsti. Tako se za gramatiku kaže da je nauka ο nečem, a ne da je gramatika ο nečem, a za mu-ziku [se kaže] da je nauka ο nečem, a ne da je muzika ο nečem. Prema tome, pojedinačne nauke nisu relativne. Samo prema pojedinačnim naukama nama se pridaju iz-vesni kvaliteti, pošto njih posedujemo [znamo]. Mi se nazi-vamo učeni zato što posedujemo [znamo] jednu određenu nauku. I tako ove pojedinačne nauke, prema kojima nam se ponekad pridaju kvaliteti, jesu same kvaliteti, ali one nisu relativne.

Tako, ako bi se desilo da je jedna ista stvar [u isto vreme] relativna i kvantitativna, ne bi bilo ništa besmisleno uračunati je u dve vrste [u dve kategorije].

Glava d e v e t a

[DELANJE, TRPLJENJE I DRUGE KATEGORIJE]

Isto tako delanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost i „više" i „manje". Kontrerne suprotnosti su: „zagrejati" i „rashladiti"; i „biti zagrejan" i „biti rashla-đen"; i „radovati se" i „žalostiti se"; — što znači da de-lanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost. Isto je i za „više" i „manje". Naime može se [nešto] zagrejati više ili manje, i [može se] biti zagrejan više ili manje. Dakle, delanje i trpljenje dopuštaju „više" i „manje".

Toliko smo imali da kažemo ο tim kategorijama. Ο položaju smo govorili u glavi ο relativnim poj-

movima, gde smo utvrdili da se ti izrazi nazivaju prema odgovarajućim položajima.

Ο ostalim kategorijama — vremenu, i mestu, i pose-dovanju — koje su po sebi jasne, nije potrebno reći ništa više od onoga što je već izloženo u početku, — naime da

posedovanje znači stanja, kao „biti obuven", „biti nao-ružan"; da mesto znači, na primer, „u Likeju" i tako dalje, kao što smo [ranije] naznačili [o kategorijama].

Glava d e s e t a

[SUPROTNOSTI]

Za postavljene vrste [kategorije] dovoljno je ono što smo rekli. Sad treba da se objasni u koliko se značenja govori ο suprotnostima.

Suprotnost jedne stvari prema drugoj četvorostruka je: postoji li suprotnost u smislu relativnih pojmova, ili u smislu kontrernih suprotnosti, ili onda između lišenosti [nemanja, privacije] i posedovanja, ili ona između afirma-cije i negacije. U svakom od ovih slučajeva suprotnost može da se opiše u skici kao suprotnost između relativnih pojmova — na primer, dvostruko prema polovini; zatim kao ona između kontrernih suprotnosti — zlo prema do-bru; pa u smislu lišenosti i posedovanja — slepilo prema vidu; i, najzad, u smislu afirmacije i negacije, — kao na primer: „on sedi" i „on ne sedi".

Stvari koje su suprotne u smislu relativnih pojmova jesu one čije se biće sastoji u tome da budu kazane ο dru-gom članu suprotnosti [s kojim su vezane], ili čije se biće odnosi na ovaj član. Tako, na primer, dvostruko je ono za što se kaže da je u samoj svojoj suštini dvostruko nekoj drugoj stvari, jer ono je dvostruko nečem. Tako su sa-znanje i ono što se može saznati [sadržaj saznanja] suprotni kao relativni pojmovi. Naime, za saznanje se kaže da je u samoj svojoj suštini saznanje onoga što se može saznati; a za ono što se može saznati rečeno je da ono u suštini stoji u odnosu prema svojoj suprotnosti, to jest prema saznanju. Jer, za ono što se može saznati rečeno je da se može saznati za nešto, to jest za saznanje.

Stvari koje su suprotne kao relativni pojmovi jesu, prema tome, one čije se biće sastoji u tome da budu rečene

32 3 Organon 33

drugoj stvari (jer kaže se: nauka ο nečem). Međutim, nijedna od pojedinačnih nauka nije u suštini relativna nekoj drugoj stvari. Tako se, na primer, ne kaže da je gramatika gramatika ο nečem niti da je muzika muzika ο nečem. Ali, ako su [ove nauke] relativne, one su takve samo po svojoj vrsti. Tako se za gramatiku kaže da je nauka ο nečem, a ne da je gramatika ο nečem, a za mu-ziku [se kaže] da je nauka ο nečem, a ne da je muzika ο nečem. Prema tome, pojedinačne nauke nisu relativne. Samo prema pojedinačnim naukama nama se pridaju iz-vesni kvaliteti, pošto njih posedujemo [znamo]. Mi se nazi-vamo učeni zato što posedujemo [znamo] jednu određenu nauku. I tako ove pojedinačne nauke, prema kojima nam se ponekad pridaju kvaliteti, jesu same kvaliteti, ali one nisu relativne.

Tako, ako bi se desilo da je jedna ista stvar [u isto vreme] relativna i kvantitativna, ne bi bilo ništa besmisleno uračunati je u dve vrste [u dve kategorije].

Glava d e v e t a

[DELANJE, TRPLJENJE I DRUGE KATEGORIJE]

Isto tako delanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost i „više" i „manje". Kontrerne suprotnosti su: „zagrejati" i „rashladiti"; i „biti zagrejan" i „biti rashla-đen"; i „radovati se" i „žalostiti se"; — što znači da de-lanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost. Isto je i za „više" i „manje". Naime može se [nešto] zagrejati više ili manje, i [može se] biti zagrejan više ili manje. Dakle, delanje i trpljenje dopuštaju „više" i „manje".

Toliko smo imali da kažemo ο tim kategorijama. Ο položaju smo govorili u glavi ο relativnim poj-

movima, gde smo utvrdili da se ti izrazi nazivaju prema odgovarajućim položajima.

Ο ostalim kategorijama — vremenu, i mestu, i pose-dovanju — koje su po sebi jasne, nije potrebno reći ništa više od onoga što je već izloženo u početku, — naime da

32

posedovanje znači stanja, kao „biti obuven", „biti nao-ružan"; da mesto znači, na primer, „u Likeju" i tako dalje, kao što smo [ranije] naznačili [o kategorijama].

Glava d e s e t a

[SUPROTNOSTI]

Za postavljene vrste [kategorije] dovoljno je ono što smo rekli. Sad treba da se objasni u koliko se značenja govori ο suprotnostima.

Suprotnost jedne stvari prema drugoj četvorostruka je: postoji li suprotnost u smislu relativnih pojmova, ili u smislu kontrernih suprotnosti, ili onda između lišenosti [nemanja, privacije] i posedovanja, ili ona između afirma-cije i negacije. U svakom od ovih slučajeva suprotnost može da se opise u skici kao suprotnost između relativnih pojmova — na primer, dvostruko prema polovini; zatim kao ona između kontrernih suprotnosti — zlo prema do-bru; pa u smislu lišenosti i posedovanja — slepilo prema vidu; i, najzad, u smislu afirmacije i negacije, — kao na primer: „on sedi" i „on ne sedi".

Stvari koje su suprotne u smislu relativnih pojmova jesu one čije se biće sastoji u tome da budu kazane ο dru-gom članu suprotnosti [s kojim su vezane], ih čije se biće odnosi na ovaj član. Tako, na primer, dvostruko je ono za što se kaže da je u samoj svojoj suštini dvostruko nekoj drugoj stvari, jer ono je dvostruko nečem. Tako su saznanje i ono što se može saznati [sadržaj saznanja] suprotni kao relativni pojmovi. Naime, za saznanje se kaže da je u samoj svojoj suštini saznanje onoga što se može saznati; a za ono što se može saznati rečeno je da ono u suštini stoji u odnosu prema svojoj suprotnosti, to jest prema saznanju. Jer, za ono Što se može saznati rečeno je da se može saznati za nešto, to jest za saznanje.

Stvari koje su suprotne kao relativni pojmovi jesu, prema tome, one čije se biće sastoji u tome da budu rečene 3 Organon

33

drugoj stvari (jer kaže se: nauka ο nečem). Međutim, nijedna od pojedinačnih nauka nije u suštini relativna nekoj drugoj stvari. Tako se, na primer, ne kaže da je gramatika gramatika ο nečem niti da je muzika muzika ο nečem. Ali, ako su [ove nauke] relativne, one su takve samo po svojoj vrsti. Tako se za gramatiku kaže da je nauka ο nečem, a ne da je gramatika ο nečem, a za mu-ziku [se kaže] da je nauka ο nečem, a ne da je muzika ο nečem. Prema tome, pojedinačne nauke nisu relativne. Samo prema pojedinačnim naukama nama se pridaju iz-vesni kvaliteti, pošto njih posedujemo [znamo]. Mi se nazi-vamo učeni zato što posedujemo [znamo] jednu određenu nauku. I tako ove pojedinačne nauke, prema kojima nam se ponekad pridaju kvaliteti, jesu same kvaliteti, ali one nisu relativne.

Tako, ako bi se desilo da je jedna ista stvar [u isto vreme] relativna i kvantitativna, ne bi bilo ništa besmisleno uračunati je u dve vrste [u dve kategorije].

Glava d e v e t a

[DELANJE, TRPLJENJE I DRUGE KATEGORIJE]

Isto tako delanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost i „više" i „manje". Kontrerne suprotnosti su: „zagrejati" i „rashladiti"; i „biti zagrejan" i „biti rashla-đen"; i „radovati se" i „žalostiti se"; — što znači da de-lanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost. Isto je i za „više" i „manje". Naime može se [nešto] zagrejati više ili manje, i [može se] biti zagrejan više ili manje. Dakle, delanje i trpljenje dopuštaju „više" i „manje".

Toliko smo imali da kažemo ο tim kategorijama. Ο položaju smo govorili u glavi ο relativnim poj-

movima, gde smo utvrdili da se ti izrazi nazivaju prema odgovarajućim položajima.

Ο ostalim kategorijama — vremenu, i mestu, i pose-dovanju — koje su po sebi jasne, nije potrebno reći ništa više od onoga što je već izloženo u početku, — naime da

32

posedovanje znaci stanja, kao „biti obuven", biti nao ružan"; da mesto znači, na primer, „u Likeju" tako dali kao sto smo [ranije] naznačili [o kategorijama] J '

Glava d e s e t a [SUPROTNOSTI]

Za postavljene vrste [kategorije] dovoljno je ono što smo rekli. Sad treba da se objasni u koliko se značenja govori ο suprotnostima.

Suprotnost jedne stvari prema drugoj četvorostruka je: postoji li suprotnost u smislu relativnih pojmova, ili u smislu kontrernih suprotnosti, ili onda između lišenosti [nemanja, privacije] i posedovanja, ili ona između afirma-cije i negacije. U svakom od ovih slučajeva suprotnost može da se opise u skici kao suprotnost između relativnih pojmova — na primer, dvostruko prema polovini; zatim kao ona između kontrernih suprotnosti — zlo prema do-bru; pa u smislu lišenosti i posedovanja — slepilo prema vidu; i, najzad, u smislu afirmacije i negacije, — kao na primer: „on sedi" i „on ne sedi".

Stvari koje su suprotne u smislu relativnih pojmova jesu one čije se biće sastoji u tome da budu kazane ο dru-gom Članu suprotnosti [s kojim su vezane], ili čije se biće odnosi na ovaj član. Tako, na primer, dvostruko je ono za što se kaže da je u samoj svojoj suštini dvostruko nekoj drugoj stvari, jer ono je dvostruko nečem. Tako su saznanje i ono što se može saznati [sadržaj saznanja] suprotni kao relativni pojmovi. Naime, za saznanje se kaže da je u samoj svojoj suštini saznanje onoga što se može saznati; a za ono što se može saznati rečeno je da ono u suštini stoji u odnosu prema svojoj suprotnosti, to jest prema saznanju. Jer, za ono što se može saznati rečeno je da se može saznati za nešto, to jest za saznanje.

Stvari koje su suprotne kao relativni pojmovi jesu, prema tome, one čije se biće sastoji u tome da budu rečene 3 Organon

33

ο drugim stvarima, ili koje na neki način stoje u uzajam-nom odnosu.

Što se tiče kontrerno suprotnih stvari, njihova suština nije u odnosu koji one održavaju jedna s drugom nego se za njih samo kaže da su kontrerno suprotne jedne drugi-ma. Dobro se ne zove dobro zla nego se kaže da je ono kontrerno suprotno [zlu]. Isto tako, belo se ne zove belo crnog, nego se kaže da je ono kontrerno suprotno [crnom]. Ove suprotnosti se, dakle, među sobom razlikuju.

Uvek kad su kontrerne suprotnosti takve da subjekti u kojima one po prirodi postaju, ili ο kojima su afirmirane, nužnim načinom sadrže obe [suprotnosti], — tada između njih nema ničeg srednjeg. Ali ako se jedna ili druga kon-trerna suprotnost ne nalaze u subjektu nužnim načinom, tada između njih uvek postoji nešto srednje. Tako, na pri-mer, bolest i zdravlje pojavljuju se shodno prirodi u telu životinje, i, nužnim načinom, jedno ili drugo pripadaju telu životinje, — bolest ili zdravlje. A kaže se da su brojevi ne-parni i parni, i, nužnim načinom, jedno ili drugo pripada broju, — naime, ili neparno ili parno. Između ovih stvari ne postoji ništa srednje, — ni između bolesti i zdravlja ni između neparnog i parnog. Međutim, postoji nešto srednje [između kontrernih suprotnosti], od kojih jedna ili druga ne pripada [subjektu] nužnim načinom. Tako crno i belo po prirodi postaju u jednom telu, ali nikakva nužnost ne po-stoji da jedno ili drugo pripadaju telu. Jer, svako telo nije nužnim načinom belo ili crno. Isto tako, tvrdi se [da je] rđav i pošten ο čoveku i ο mnogim drugim bićima, ali nije nužno da jedan ili drugi [od ovih izraza] pripada bićima kojima se oni pridaju, jer svaka stvar nije nužnim načinom rđava ili poštena. A između ovih stvari nalazi se nešto srednje; na primer, između belog i crnog postoji sivo, i žućkasto, i sve druge boje, a između rđavog i poštenog [postoji] ono Što nije ni rđavo, ni pošteno.

Ponekad imena su davana prema srednjim terminima. Tako, na primer, između belog i crnog nalaze se sivo, žućkasto i sve druge boje. Međutim, katkad nije lako ozna-čiti imenom srednji termin, nego se definicija srednjeg

termina dobija negacijom svakog krajnjeg termina. Tako se, na primer, kaže: ono što nije ni dobro, ni rđavo; i: ni pravično, ni nepravično.

Lišenost i posedovanje pripisuju se istom subjektu, — tako, na primer, vid i slepilo pridaju se oku. Opšte govo-reći, subjekt u kome posedovanje po prirodi postaje, jeste onaj ο kome se afirmiraju obe suprotnosti. Kažemo da se lišenost pridaje svakom subjektu, sposobnom da primi po-sedovanje, i da mu se pridaje onda kad posedovanje nije ni na koji način prisutno u subjektu kome po prirodi pri-pada, kao i u vremenu kad ono [posedovanje] po prirodi u subjektu treba da se nalazi62. Mi ne nazivamo neko biće bezubim zato što nema zuba, ni slepim, zato što nema vida, nego zato što ih nema u vremenu kad po prirodi treba da ih ima. Jer, postoje bića koja, kad se rode, nemaju ni vida ni zuba, a njih zbog toga ne nazivaju ni bezubima ni slepima.

„Biti lišen" jednog stanja i „posedovati" ga nije liše-nost i posedovanje. Jer, posedovanje je [na primer] vid, a lišenost je slepilo; ali „imati vid" nije vid, a „biti šlep" nije slepilo. Slepilo je izvesna lišenost, a „biti šlep" jeste „biti lišen", a nije lišenost.

A kad bi slepilo bilo isto što „biti slep", oba izraza mogla bi se afirmirati ο istom subjektu. Ali kaže se da je čovek slep, ali se nikad čovek ne naziva slepilom.

Izgleda, međutim, da su pojmovi „biti lišen" i „po-sedovati" suprotni na isti način kao [što su to] lišenost i posedovanje. Jer, način suprotnosti [između njih] je isti. Kao što je slepilo suprotno vidu, isto je tako [pojam] „biti šlep" suprotan [pojmu] „imati vid".

Ono što potpada pod negaciju i afirmaciju nije nega-cija i afirmacija. Jer, afirmacija je afirmativna rečenica, a negacija je negativna rečenica, a izrazi koji potpadaju pod afirmaciju i negaciju nisu rečenice.83 Međutim, kaže se da su oni [ti izrazi] suprotni među sobom kao afirmacija i negacija, jer je i u ovom slučaju način suprotnosti isti. Kao što je afirmacija suprotna negaciji — na primer reče-nica: „On sedi" suprotna je rečenici: „On ne sedi", — tako

34 3* 35

isto suprotne su stvari koje potpadaju pod jednu i pod drugu rečenicu, — na primer, pod „on sedi" i „on ne sedi".

Jasno je da lišenost i posedovanje nisu suprotni na isti način kao relativni pojmovi,64 jer celokupna njihova bitnost ne sastoji se u tome da budu afirmirani od suprotnosti. Ne kaže se za vid da je on vid slepila, niti relacija postoji na drugi koji način. Isto tako, ne može se za slepilo reći da je ono slepilo vida nego se kaže da je slepilo lišenost vida, ali da nije slepilo vida. Dalje, svi relativni termini su kon-vertibilni [korelativni], tako da bi slepilo — pretpostavlja-jući da ono spada u relativne pojmove — bilo konver-tibilno [korelativno] s onim s čime stoji u [nekoj] relaciji. Ali ovde nema konvertibiliteta [korelacije], jer se ne kaže da je vid — vid slepila.

Ali, termini koji potpadaju pod lišenost i posedovanje nisu ni kontrerno suprotni,65 što je jasno iz sledećih razloga.

Za kontrerne suprotnosti među kojima nema nijednog srednjeg termina, potrebno je, nužnim načinom, da se u subjektu gde one po prirodi postoje ili ο kome su afirmi-rane jedna od njih uvek nalazi. Jer, [kao što smo kazali] ne postoji nijedan srednji termin između konkretnih su-protnosti, od kojih jedna ili druga treba nužnim načinom da pripada subjektu koji ih prima, — kao što je, na primer, slučaj kod bolesti i zdravlja, i kod neparnog i parnog.

Za kontrerne suprotnosti koje pretpostavljaju jedan srednji termin nije nikako nužno da jedna od njih pripada subjektu. Jer, nije nužno da svaki subjekt koji ih prima bude beo ili crn, topao ili hladan. Naime, ništa ne sprečava da se između njih [kontrernih suprotnosti] umetne jedan srednji termin.

Dalje [smo rekli da] dopuštaju srednji termin kontrerne suprotnosti od kojih jedna ili druga ne pripada nužnim načinom subjektu koji ih prima, — sem u [naročitom] slučaju kad samo jedna od njih po prirodi pripada subjektu, kao, na primer [što pripada], vatri da bude topla, a snegu da bude beo. U ovom [poslednjem] slučaju mora, nužnim načinom, samo jedna od dveju kontrernih suprotnosti da određeno pripada subjektu, a nikad ne može [da mu pri-

pada] druga [suprotnost]. Naime, vatra ne može da bude hladna, a sneg ne može da bude crn. Tako svakom sub-jektu sposobnom da ih primi ne pripada nužnim načinom jedna ili druga od kontrernih suprotnosti, — sem ako nisu u pitanju subjekti kojima samo jedna [od suprotnosti] može po prirodi da pripada i koji bi mogli primiti samo jednu određenu od kontrernih suprotnosti, a ne jednu ili drugu.

Međutim, kad su u pitanju lišenost i posedovanje tada nije istinito ništa od onoga što smo rekli.66 Subjekt spo-soban da prima suprotnosti ne pretpostavlja uvek nužnim načinom jedan od dva člana suprotnosti. Jer, ono što još nije po prirodi sposobno da poseduje vid ne smatra se ni da je slepo niti da ima vid. Iz toga izlazi da ove odredbe ne spadaju u kontrerne suprotnosti između kojih ne postoji nikakav srednji termin. Ali, ove [odredbe] ne spadaju ni u kontrerne suprotnosti koje pretpostavljaju jedan srednji termin, pošto jedna od njih [od odredaba] nužnim načinom treba jednom da pripada subjektu sposobnom da je primi. Čim je jedno biće po prirodi sposobno da ima vid, tada će se za njega kazati ili da je slepo, ili da vidi, i to ne [neće se reći] isključivo jedna od ovih određenih osobina nego, prema prilikama, jedna ili druga. Jer, nije nužno da biće bude ili slepo, ili da ima vid, nego [je nužno], prema prili-kama, jedno ili drugo od ovih stanja. Ali, [rekli smo] za kontrerne suprotnosti koje imaju jedan srednji termin, da nikad nije nužno da jedna ili druga [suprotnost] pripada nekom subjektu nego [je nužno] da izvesnim subjektima pripada isključivo jedna određena od dve kontrerne su-protnosti.

Prema tome, očevidno je da nijedan od dva načina [postojanja] kontrernih suprotnosti ne odgovara slučaju suprotnih pojmova posedovanja i lišenosti.

Dalje, kada kod kontrernih suprotnosti subjekt sposo-ban da ih prima ostaje isti, može se desiti da se jedna suprotnost promeni u drugu — sem ako samo jedna od njih po prirodi ne pripada subjektu, kao što, na primer, vatri pripada da bude topla. Jer, moguće je da zdrav čovek postane bolestan i da belo postane crno, a hladno toplo,

36 37.

i moguće je da pošten čovek postane rđav, a rđav pošten. Jer, kad rđav čovek postane bolji u svom ophođenju i govoru, on tada, ma i u neznatnom stepenu, napreduje ka dobru. A ako se on jednom popravi, ma i malo, jasno je da se može ili potpuno izmeniti, ili bar znatno napredovati ka boljem. Jer, i kad u početku načini samo mali napredak, čovek uvek postaje prijemljiviji za vrlinu nego što je bio. Zbog toga će on verovatno [postepeno] učiniti još veći na-predak. I, ako taj napredak uvek postaje veći, čovek će najzad doći u kontrerno suprotno stanje, — sem ako ga u tome ne omete nedostatak u vremenu. Međutim, što se tiče posedovanja i lišenosti, nemoguće je da se dogodi obostrana uzajamna promena jednog od tih stanja u drugo. Dešava se promena od posedovanja lišenosti, ali od lišenosti pose-dovanju promena je nemoguća. Naime, onaj ko je postao šlep ne dobija natrag vid, onaj ko je celav ne postaje po-novo kosmat, a onaj ko je bezub ne dobija više zube.

Što se tiče onoga što je suprotno kao afirmacija i ne-gacija,67 očevidno je da ove nisu suprotne ni na koji od načina ο kojima je govoreno. Jer, samo je u ovom slučaju, nužnim načinom, jedna od suprotnosti uvek istinita, a druga lažna. Jer, ni za kontrerne suprotnosti, ni za relativne poj-move, ni za posedovanje i lišenost nije nužno da jedna od suprotnosti uvek bude istinita, a druga lažna. Tako su, na primer, kontrerno suprotni zdravlje i bolest, a ni jedno ni drugo nije istinito ili lažno. Isto su tako dvostruko i polo-vina suprotni kao relativni pojmovi, a ni jedno ni drugo nije istinito ili lažno. Isto važi za lišenost i posedovanje, — kao, na primer, za vid i slepilo. Uopšte, ništa nije istinito ili lažno od onoga što se govori bez ikakve veze. A sve suprotnosti ο kojima je [ranije] govoreno [u ovom spisu] izražavaju se bez veze.

Međutim, izgledalo bi da se takva svojstvenost [to jest sposobnost da se odvoji istinito od lažnog] najviše nalazi kod kontrernih suprotnosti koje se izražavaju u nekoj [rečeničnoj] vezi.88 Rečenica: „Sokrat je zdrav", kontrerno je suprotna rečenici: „Sokrat je bolestan". Ali, čak i za ove dve rečenice nije uvek nužno da jedna bude istinita, a druga

lažna. Ako Sokrat postoji, jedna [rečenica] će biti istinita, a druga lažna, ali ako on ne postoji, obe [rečenice] će biti lažne. Jer, niti je istina da je Sokrat bolestan niti da je zdrav ako Sokrat uopšte ne postoji.

A što se tiče lišenosti i posedovanja, ako subjekt uopšte ne postoji, tada ni jedna ni druga [od rečenica] nije istinita; a čak i kad subjekt postoji, nije uvek jedna [od rečenica] istinita, a druga lažna. Jer [rečenici]: „Sokrat ima vid" suprotna je [rečenica]: „Sokrat je slep", kao što je posedovanje suprotno lišenosti. Ako Sokrat postoji, nije nužno da jedna od ove dve rečenice bude istinita ili lažna (jer u slučaju da Sokrat nije još po prirodi sposoban da vidi, obe rečenice su lažne); a ako Sokrat uopšte ne postoji, tada su obe rečenice podjednako lažne, — naime i da on ima vid, i da je slep.

A kad je reč ο afirmaciji i negaciji, bilo da subjekt postoji, ili da ne postoji, jedna [od rečenica] će uvek biti lažna, a druga istinita. Jer ako se kaže: „Sokrat je bolestan", i: „Sokrat nije bolestan", očevidno je — ako on postoji — da je jedna od ove dve rečenice istinita, a druga lažna. A isto je i ako Sokrat ne postoji. Jer, ako on ne postoji, pogrešno je reći da je bolestan, a istinito je reći da nije bolestan.

Prema tome, samo stvari koje su suprotne kao afirma-cija i negacija imaju osobinu da uvek budu jedna istinita, a druga lažna.

Glava j e d a n a e s t a [O

KONTRERNIM SUPROTNOSTIMA]

Kontrerna suprotnost dobra jeste nužnim načinom zlo. Ovo očevidno pokazuje indukcija,69 koja je osnovana na pojedinačnim slučajevima. Tako je, na primer, bolest kon-trerna suprotnost zdravlja, a kukavištvo hrabrosti, i tako dalje.

Zlu je kontrerno suprotno ponekad dobro, a ponekad zlo. Oskudici, koja je zlo, kontrerno suprotno je preteri-vanje, koje je zlo, — a umerenost, koja je dobro, isto je

38 39

tako kontrerno suprotna i jednom i drugom. Međutim, ovo poslednje može se zapaziti samo u malom broju slučajeva; inače, većinom je zlu kontrerno suprotno dobro.

Dalje, kod kontrernih suprotnosti nije nužno da, kad postoji jedna, postoji i druga. Ako su svi zdravi, zdravlje će postojati, a bolesti neće biti. Isto tako, ako je sve belo, belina će postojati, a crnilo neće postojati. Ako je rečenica: „Sokrat je zdrav", kontrerno suprotna rečenici: „Sokrat je bolestan", tada, pošto nije moguće da dva kontrerna suprot-na stanja istovremeno pripadaju istom subjektu, — biće nemoguće da, ako jedna od ovih kontrernih suprotnosti postoji, i druga isto tako postoji. Jer, ako je istina da je Sokrat zdrav, ne može biti istina da je Sokrat bolestan.

Očevidno je da i kontrerne suprotnosti moraju po prirodi postojati u jednom subjektu koji je isti po rodu ili po vrsti. Bolest i zdravlje javljaju se po prirodi u telu živo-tinje, belina i crnilo na telu uopšte, a pravičnost i nepravič-nost u ljudskoj duši.

Isto tako, nužno je da sve kontrerne suprotnosti budu ili u istoj vrsti, ili u kontrerno suprotnim vrstama, ili da one same budu vrste. Jer, belo i crno su u istoj vrsti (boja je njihova vrsta), pravičnost i nepravičnost su u kontrerno suprotnim vrstama (jer je vrsta jedne vrlina, a vrsta druge je porok). A dobro i zlo nisu u jednoj vrsti nego su sami vrste nekih stvari.

Glava d v a n a e s t a [RANIJE]

Jedna stvar naziva se ranijom od druge u četiri smisla. U prvom i najsvojstvenijem smislu [ona se naziva

ranijom] prema vremenu. U tom smislu za nju se kaže da ima više godina i da je starija od neke druge stvari. Jer, zbog toga što je proteklo više vremena za jednu stvar se kaže da ima više godina i da je starija [od druge].

U drugom smislu, ranije je ono što ne dopušta kon-vertibilnost u odnosu na konsekuciju [sled] onoga što po-

stoji. Tako, na primer, broj jedan je ranije od broja dva. Jer, ako postoji dva, odmah sleduje da postoji jedan, ali ako broj jedan postoji, tada ne sleduje nužnim načinom da broj dva postoji. Prema tome, iz broja jedan ne proizlazi konvertibUnošću da postoji drugi broj. Izgleda, dakle, da je ranije ono čiji sled postojanja ne dopušta konvertibilnost.

U trećem smislu, ranijim se naziva nešto shodno jednom izvesnom redu, kao [što je to slučaj] u naukama i u govorima. Jer u demonstrativnim naukama postoji i ra-nije i docnije shodno redu (naime elementi su, shodno redu, raniji od geometrijskih propozicija,70 a u gramatici slova su ranija od slogova). A isto je tako i u govoru, jer je uvod, shodno redu, raniji od izlaganja.

Sem pomenutih postoji još jedan smisao, naime ono što je bolje i dostojnije poštovanja izgleda da je ranije [da prethodi] shodno prirodi. Masa obično kaže za ljude koje naročito ceni i voli da su oni ispred drugih [da prednjače drugima]. Ovo je začelo najnesvojstveniji način prioriteta.

Takvi su, otprilike, načini na koje se obično govori ο prioritetu.

Međutim, izgleda kao da, sem navedenih načina prio-riteta, postoji još jedan drugi način. Kad su u pitanju dve stvari koje dopuštaju konvertibilnost u odnosu na sled [konsekuciju] postojanja, izgleda kao da treba da bude ranija po prirodi ona stvar koja je uzrok postojanja druge stvari. Jasno je da takve stvari postoje. Da čovek postoji, konvertira se shodno sledu [konsekuciji] postojanja sa iskazom koji je istinit ο njemu [čoveku]. Jer, ako čovek postoji, istinita je i rečenica koja izražava da čovek postoji. Ovo se daje konvertirati: ako je istinita rečenica kojom izražavamo da čovek postoji, tada i čovek postoji. Među-tim, istinita rečenica nikako nije uzrok što stvar postoji. Naprotiv, izgleda da je stvar uzrok što je rečenica istinita. Naime od postojanja ili nepostojanja stvari zavisiće hoće li rečenica biti istinita ili lažna.

Tako se na pet načina jedna stvar naziva ranijom od druge [stvari].

40 41

Glava t r i n a e s t a

[ISTOVREMENO (SIMULTANO — αµο)]

Istovremenima [simultanima] se, u prostom i najsvoj-stvenijem smislu, nazivaju stvari čije se postajanje događa u isto vreme. Jer nijedna od dve stvari nije ranija ili docnija od druge.71 Za ove stvari kaže se da su simultane u vremenu.

Po prirodi72 su istovremene stvari koje se konvertiraju u odnosu na sled [konsekuciju] postojanja, ali jedna [od njih] nikako nije uzrok što postoji druga [stvar]. Takav je slučaj sa dvostrukim i sa polovinom. Naime, ovi izrazi se konvertiraju (jer ako dvostruko postoji, i polovina postoji, a ako polovina postoji, i dvostruko postoji), ali nijedan od ta dva izraza nije uzrok što postoji drugi.

Ali, isto tako, nazivaju se istovremenima po prirodi rodovi koji proizlaze iz podele iste vrste i koji su suprotni jedan drugom73. Kaže se da su suprotne jedna drugoj u podeli stvari koje su suprotne prema istoj podeli; tako, na primer, životinja koja ima krila istovremena je životinji koja po kopnu hoda i životinji koja živi u vodi. Ova bića suprotna su jedno drugom u podeli kad proizlaze iz iste vrste, jer životinja je podeljena na rodove, — kao, na pri-mer, na životinju koja ima krila, i na životinju koja hoda po kopnu, i na životinju koja živi u vodi. Nijedna od ovih životinja nije ranija ni docnija nego ta bića izgledaju isto-vremena po prirodi. A svaki od ovih rodova — naime, životinja koja hoda po kopnu, i životinja koja ima krila i životinja koja živi u vodi — može opet da bude podeljen u rodove. Dakle, po prirodi moraju biti istovremeni i ovi [navedeni] rodovi koji proizlaze iz iste vrste, po istoj podeli.

Međutim, vrste su uvek ranije od rodova, jer nema konvertibilnosti za sled [konsekuciju] postojanja. Tako, na primer, ako životinja koja živi u vodi postoji, tada životinja postoji, ali ako životinja postoji, životinja koja živi u vodi ne postoji nužnim načinom.

Dakle, nazivaju se istovremene po prirodi stvari koje su konvertibilne u odnosu na sled [konsekuciju] postojanja,

ali jedna od njih nije nikako uzrok postojanja druge, — a tako se nazivaju i rodovi koji su suprotni jedan drugom u podeli, polazeći od iste vrste. Najzad, bića koja postaju u isto vreme jesu prosto simultana.

Glava č e t r n a e s t a

[KRETANJE]

Kretanje ima šest rodova: postajanje, nestajanje [pro-padanje], uvećavanje, umanjivanje, kvalitativna promena i menjanje mesta.

Sva druga kretanja [sem kvalitativne promene] oče-vidno su različita jedno od drugog: tako postajanje nije nestajanje, niti je uvećavanje ili menjanje mesta umanji-vanje — i tako dalje. Međutim, u odnosu na kvalitativnu promenu javlja se izvesna sumnja da li ono što podleže kvalitativnoj promeni tu promenu možda trpi nužnim načinom, na osnovu jednog od drugih kretanja. Ali to nije tačno.

Jer, gotovo sve naše afekcije, ili bar većina njih, iza-zivaju u nama kvalitativnu promenu, koja nema ničeg zajedničkog s drugim kretanjima. Jer, ono što biva pokre-tano prema afekciji ne dobija nužnim načinom uvećavanje ili umanjivanje, a isto je tako i za druge vrste kretanja. Tako bi kvalitativna promena morala biti različita od drugih kretanja. Jer, kad bi ova [kretanja] bila identična, trebalo bi da ono što je kvalitativno promenjeno bude odmah i uvećano ili umanjeno, ili da bude praćeno nekim od drugih rodova kretanja; međutim, to nije nužno.

Isto tako, moralo bi da bude kvalitativno promenjeno ono što je uvećano ili pokretano na neki drugi način. Ali, postoje neke stvari koje se uvećavaju, ali se kvalitativno ne menjaju; tako se, na primer, uvećava, ali se kvalitativno ne menja kvadrat kad se oko njega stavi gnomon74. Isto važi i za sve druge figure takve vrste. Prema tome, kretanja bi bila različita jedna od drugih.

42 43

UopŠte, mirovanje je kontrerno suprotno kretanju. Svaki rod kretanja ima svoju posebnu kontrernu suprotnost; tako je nestajanje kontrerna suprotnost postajanju, uma-njivanje [je kontrerna suprotnost] uvećavanju, a mirovanje na mestu [kontrerno je suprotno] menjanju mesta. Najviše suprotna izgleda promena kontrerno suprotnog mesta; tako je kretanju nadole kontrerno suprotno kretanje nagore, a kretanju nagore [kontrerno je suprotno] kretanje nadole.

Nije lako reći koja treba da bude kontrerna suprotnost onome kretanju, koje između svih gore navedenih kretanja ostaje još da se ispita. Izgleda da tom kretanju ništa nije kontrerno suprotno, sem ako mu se kao kontrerna suprot-nost ne stavi ili mirovanje u istom kvalitetu, ili menjanje ka kontrerno suprotnom kvalitetu, — na isti način kao što menjanje mesta ima za kontrernu suprotnost ili mirovanje na mestu, ili menjanje ka kontrerno suprotnom mestu. Kvalitativna promena je menjanje kvaliteta. Tako je kvali-tativnom kretanju suprotno ili kvalitativno mirovanje, ili menjanje ka kontrerno suprotnom kvalitetu, — kao što je, na primer, [izraz] „postati beo", kontrerno suprotan izrazu „postati crn". Jer kvalitativna promena nastaje menjanjem ka kontrerno suprotnim kvalitetima.

Glava p e t n a e s t a

[„IMATI"]

Ο [izrazu] „imati" govori se na više načina. Taj izraz upotrebljava se u smislu stanja i dispozicije ili nekog drugog kvaliteta, — jer kažemo da imamo [posedujemo] izvesnu nauku ili vrlinu.75 Ili se [taj izraz] upotrebljava kao kvan-titet, — da se, na primer, označi veličina [visina stasa] koju neko ima.76 Jer, kaže se da neko ima veličinu tri ili četiri lakta. Ili da se označi ono što obavija telo, kao, na primer, ogrtač ili tunika.77 Ili ono što je u jednome delu tela, kao prsten na ruci.78 Ili deo tela, kao ruka ili noga.78 Ili [da se označi ono što je sadržano] u sudu80: tako me-rica81 sadrži pšenicu ili bure vino, jer kaže se da bure

ima vino, a merica pšenicu. Za sve ovo upotrebljava se izraz „imati" u smislu „kao u jednom sudu". To je kao posedovanje82; naime, mi kažemo da imamo kuću ili njivu.

Mi isto tako kažemo da imamo ženu, ili da žena ima muža. Ali smisao sad izrečenoga „imati" izgleda najnepo-desniji. Jer, iskazom „imati ženu" označavamo samo „stanovati s njom".

Možda bi se mogla pronaći i druga značenja [glagola] „imati", — ali značenja u kojima se on obično upotreb-ljava gotovo su sva nabrojana.

44

NAPOMENE

1 οµώνυµα su stvari koje imaju samo zajedničko ime, ali nemaju nikakvu zajedničku bitnu osobinu.

2 συνώνυµα su stvari identične po prirodi i po imenu. 2 παρώνυµα se nalaze na sredini između homonima i sinonima i

učestvuju i u jednima i u drugima. 4 Univerzalno, .,druga supstancija" (vrste i rodovi) nije u sub

jektu, jer je supstancija, a nije akcidencija; univerzalno je upravo predikat jednog subjekta, jedne individue, u njenoj osobini univer zalnog. (Upor. Aristotel, Organon, I, Catćgories, Nouvelle traduc- tion et notes par J. Tricot. Pariš 1946. Bibliotheque des textes philosophiques, p. 3, note 1.)

5 Partikularna akcidencija je u subjektu, kao akcidencija, ali, pošto je partikularna, ona nije predikat subjekta, pošto je svaki predikat nužnim načinom opšti. (Ibid., str. 3, nap. 2.)

6 Aristotel daje preciznu definiciju akcidencije. Ona, pre svega, mora biti u jednom subjektu. Zatim, ona ne treba da bude samo deo celine, kao što su duša ili ruka deo čoveka. Pored toga, akcidencija treba da bude nerazdvojna od subjekta, i da bez njega ne može postojati, — kao što belo ne postoji nezavisno od tela. (Upor. ibid., str. 3, nap. 3.)

7 Univerzalna akcidencija, nauka, nalazi se u subjektu, čoveku, kao akcidencija, a ona je, kao univerzalna, i predikat jednog sub jekta, naime, jedne određene gramatike.

8 Filozof ima u vidu individualnu supstanciju, τοδέ τι. Το je prva supstancija u pravom smislu reci, koja nije ni u jednom subjektu, jer je supstancija, niti je predikat jednog subjekta, jer je individualna.

9 Prva supstancija nije nikad predikat, niti može to biti. 10 Aristotelove kategorije su najopštije vrste bića; to su poj

movi koji se ne mogu svesti jedan na drugi, i koji se, isto tako, ne mogu svesti na najviši univerzalni pojam. Biće i Jedno nisu više kategorije, jer nemaju nikakve sadržine.

11 Filofoz razlaže da je prva supstancija individua. U drugim svojim delima, pre svega u De Interpr. (13,23 a 24), filozof ističe da

46

su prva supstancija Bog i odvojene inteligencije. — Izraz ουσία nema jedno određeno značenje. On naizmenično označava i materiju, i formu, i esenciju, i neku vrstu kompozicije materije i forme.

12 Prve supstancije nalaze se u drugim supstancijama, kao što se partikularno nalazi u univerzalnom.

13 ReČ „Čovek" označava i individuu i rod. 14 Akcidencije uzete in abstracto. 15 Sve što nije prva supstancija. 16 U Čisto logičkom smislu uzeto, čovek nije više supstancija

nego što je to životinja. 17 Pod „drugim supstancijama" filozof podrazumeva samo

vrste i rodove, isključujući sve druge supstancije. 18 U sledećem izlaganju dokazuje se da, sem prvih supstancija,

samo se još rodovi i vrste mogu nazvati supstancijama. Naime, može se nazvati supstancijom samo ono Što je slično prvoj supstan ciji. A samo su rodovi i vrste slični prvim supstancijama, jer samo oni mogu, kao prve supstancije, da služe kao supstrati akcidenci- jama, pošto se sve što se tvrdi ο individualnom subjektu (o jednom određenom čoveku), tvrdi i ο rodu (čovek), kao i ο vrsti (životinja) u koju rod spada. (Upor. navedeni prevod Tricot-a, str. 5, nap. 2.)

19 Životinja je primer za vrstu, a čovek je primer za rod. 20 Supstancija je jedna konkretna, određena i odvojena in dividua.

21 Obesnaženje prigovora koji bi pokušao da svede rodove i vrste na akcidencije, pošto je kvalitet jedna akcidencija. 22 Ništa nije kontrerno suprotno čoveku i životinji, koji su uzeti kao rod i kao vrsta.

23 prva supstancija je više supstancija nego rod, dok je rod više supstancija nego vrsta. Ovde se ne porede supstancije jedne sa drugima, nego supstancije u njima samima. (Categ., 2 a 11 b 22.)

24 Važi ne samo za prve supstancije nego i za rodove i vrste. 25 Ο kvantitetu govori Aristotel i u Metaph., ∆, 13, 1020 a 7.

Tu formuliše da je kvantitet ono što je deljivo na dva ili više sastav nih delova, od kojih je svaki po prirodi jedna i određena stvar. Množina je kvantitet, kad se može brojati, a veličina, kad se može meriti. Množina se naziva ono što se potencijalno rastavlja u diskon tinuirano, a veličina se naziva ono što se rastavlja u kontinuirano.

28 Prva podela kvantiteta (1.25—5a 37) obuhvata kvantitet u njegovoj bitnosti, koji je deli na diskretan i kontinuiran.

27 Zbog toga je govor diskretan kvantitet. 28 Druga podela kvantiteta u njegovoj bitnosti obuhvata kvan

titete čiji delovi imaju ili nemaju jedan prema drugom izvestan polo žaj. Tu spadaju, prvo, linija, površina i telo, a zatim broj, vreme i govor.

29 Vreme je sukcesija sadašnjih trenutaka. Međutim mogli bi se prigovoriti da se može razlikovati „pre" i „posle". Aristotel na tu

47

objekciju odgovara da „pre" i „posle" nisu za delove položaj, nego red, i da isto važi i za slučaj broja.

80 Druga podela kvantiteta obuhvata akcidentalan kvantitet (1,37-b 10).

31 Aristotel naročito ističe da se prva osobina kvantiteta sa stoji u tome što on nema kontrernu suprotnost (1.14—6a 18), i, kad su u pitanju određeni kvantiteti kao: „dug dva lakta" i kad je reč ο neodređenim kvantitetima kao: „mnogo", „malo". Uz to doka zuje da — i ako tako ne izgleda — neodređeni kvantiteti nemaju kontrernih suprotnosti (1.14—6a 11). — Prvi argument za to shva- tanje, koji filozof malo niže daje, formuliše da su neodređeni kvantiteti u stvari relacije.

32 Drugi argument za isto (1.30—33). 33 Treći argument (1.4—11). 34 Jedna ista stvar biće velika i mala. Ovim filozof ne tvrdi

da će subjekt biti kontrerno suprotan samom sebi, nego da će takvi biti kvalitet — na primer: veliko, malo itd.

35 Od 1.12—18 uzeta je u obzir teza da kvantitet nema kont- rerne suprotnosti. U mestu, koje je vrsta kvantiteta, razlikuju se gore i dole, desno i levo itd.

36 Za Aristotela su prvobitne kontrerne suprotnosti koje se odnose na mesto. Da je tako vidi se iz toga što definicija svakog roda kontrernih suprotnosti ima prostorni karakter. Naime, kont rerne suprotnosti su termini koji su u istoj vrsti najudaljeniji jedan od drugog. Ranije tvrđenje da odredbe mesta nisu kvantiteti nego relacije pobija ovaj prigovor.

37 Druga osobina kvantiteta sastoji se u tome što ne dopušta ni „više" ni „manje".

38 Treća osobina kvantiteta koja je i poslednja. 39 Upor. izvođenja ο relativnim pojmovima u Metaph., A, 15. 40 Navedeni termini su relativni samo kad su uzeti uopšte,

kao vrste; uzeti partikularno, oni su kvaliteti. Tako je nauka — nauka ο nečem. To, međutim, ne važi za jednu određenu nauku. Tako, na primer, gramatika nije gramatika ο nečem.

41 Položaj uopŠte jeste relativan, a određeni položaji spadaju u drugu kategoriju.

42 Prividna je ova prva osobina relativnih pojmova, po kojoj bi ovi imali kontrerne suprotnosti.

43 Prividna je i druga osobina relativnih pojmova, po kojoj bi ovi bili sposobni za „više" i „manje",

44 Treća osobina relativnih pojmova. 45 To jest: treba adekvatno označiti korelativne pojmove. 48 Filozof se osvrće na osnovne ideje svog gnoseološkog naivnog

realizma. Ta teorija je izložena u De anima, III, 2, 425 b 26, kao i u Metaph., Γ, 5, 1010 b 30.

47 „Na telu" znači predmet senzacije, a „u telu" subjekt koji oseća.

45 Još jednim dokazom potkrepljena je teorija da je predmet senzacije raniji od subjekta koji je opaža. U okviru svoje teorije saznanja Aristotel metodično postupa kad tvrdi da su četiri elementa iz kojih se — po njemu — sastoje kako predmeti senzacije tako i životinje, raniji od same životinje i od njenih čula.

40 Učenje po kome su objektivni ne samo primarni nego i sekundarni čulni kvaliteti. Tela, kao i sve senzacije će persistirati, i kad nestane života i čulnog opažanja.

50 Prve supstancije i njihovi delovi nisu relativni. Isto važi i za većinu drugih supstancija. Međutim, relativni su delovi drugih supstancija.

51 Ovde su čovek, vo i drvo uzeti kao vrste. 52 Ta definicija obuhvata delove drugih supstancija. 53 Definicija prave relacije. 54 To jest: što bi bacilo svetlost na pitanje da li su relativne

izvesne druge supstancije. 53 Pravi relativni pojam je onaj čije se ćelo biće sastoji u odnosu. 56 Slične supstancije nisu relativne, i, prema tome, nema više

nijedne supstancije koja bi bila relativna. 57 Na ovom mestu, i dalje, mislilac primenjuje na duševna

stanja ono što je rekao za odredbe tela. 58 Kvalitet može da raste i da opada i kad se nalazi u raz

nim subjektima i kad se nalazi u jednom subjektu. 58 Znači da u jednom istom subjektu kvalitet može da raste ili da

opada. 60 Te odredbe se ne primenjuju na svaki kvalitet nego se

primenjuju i na druge kategorije. 61 Bitna je osobina kvaliteta da samo kvalitet pretpostavlja

slično i neslično. 82 Po Aristotelu, postoje tri uslova da jedan subjekt bude lišen

posedovanja. Prvo, potrebno je da subjekt bude sposoban da primi posedovanje (kamen ne može biti lišen vida). Drugo, potrebno je da lišenost bude pridana delu tela koje po prirodi raspolaže pose-dovanjem (čovek je šlep kad je oko lišeno vida). Treće, potrebno je da se lišenost ostvaruje u vremenu kad, po prirodi, posedovanje obično pripada subjektu (Čovek, kad se rodi, i ako ne vidi, nije slep)._ Upor. Tricot, nav. delo, str. 58, nap. 2.

63 Filozof upravo misli na stvari koje su materijal iz kog se stvaraju rečenice.

64 Sleduje oštro povučeno razlikovanje između suprotnosti posedovanja i lisenosti, s jedne, i suprotnosti relativnih pojmova, s druge strane.

48 4 Organon 49

65 Utvrđena je razlika između dve vrste suprotnosti. Prva postoji između posedovanja i lisenosti, a druga između kontrernih suprotnosti. Pre svega izloženi su načini postajanja kontrernih su-protnosti, — i onih koje ne pretpostavljaju srednji termini, i onih koje ga pretpostavljaju.

ββ Naznačena je poslednja razlika između kontrerne suprotnosti, s jedne, i suprotnosti između posedovanja i lisenosti, s druge strane.

67 Razlaganje ο kontradiktornoj suprotnosti, — koja je sup rotnost između dva suda, a odvaja istinito od lažnog.

68 Kontrerne suprotnosti, čak i ako su izražene u sudovima, ne odvajaju istinito od lažnog, — što je osobina kontradiktornih suprotnosti. — Ako subjekt ne postoji, nijedna rečenica neće biti istinita.

69 Indukcija [επαγωγή] je metoda koja, polazeći od pojedinač nih činjenica, i na osnovu njih, izvodi opšte pojmove. Ο ovoj me todi Aristotel iscrpno izlaže u Anal. prior., II, 23, 68 b 15, i dalje.

70 Termini, aksiome, postulati, hipoteze i dr. računaju se u elemente geometrije (στοιχεία); oni su raniji od geometrijskih propozicija (διαγράµµατα).

71 Ovaj prvi smisao istovremenog odgovara prvom modusu ranijeg.

72 Drugi smisao istovremenog, koji odgovara drugom i petom smislu ranijeg.

73 Treći smisao istovremenog, koji odgovara trećem smislu ranijeg. Aristotel uzima u obzir rodove i vrste. Podele jedne iste vrste su istovremene, jer se ne vrše na osnovu „pre" i „posle".

74 Gnomon (γνωµών) je trougao koji ima oblik uglomera i koji, kad se doda pravougaoniku ili kvadratu, ili kad se oduzme od njih, uvećava ili umanjuje površinu ovih figura.

75 Kategorija kvaliteta. 76 Kategorija kvantiteta. 77 Kategorija posedovanja. 78 Kategorija posedovanja. 79 Kategorija supstancije, — pošto su za Aristotela i delovi

tela supstancije. 80 Kategorija mesta. 81 δ µέδιµνος — glavna mera za suve stvari. 82 Kategorija odnosa.

DRUGIDEO

Ο TUMAČENJU

50 i*

Glava prva

[GOVOR I PISANJE. — ISTINIT I LAŽAN GOVOR]

Treba prvo utvrditi šta je imenica, a šta glagol; a zatim šta je odricanje [negacija], potvrđivanje [afirmacija], rečenica [iskaz] i govor.

Zvuči izraženi glasom su simboli [znaci] duševnih stanja, a napisane reci su simboli reci izraženih glasom. I kao što svi ljudi nemaju isti rukopis, tako ni govorene reci nisu kod svih iste. Međutim, duševna stanja, čiji su neposredni znaci ovi izrazi, kod svih su identična. A isto tako, identične su i stvari čije su slike ova stanja. Ali pošto ovaj predmet spada u drugu disciplinu, ο njemu je rasprav-ljano u našim knjigama ο duši.

Kao što se u duši pojavljuje čas misao koja nije ni istinita ni lažna, a čas misao koja je nužnim načinom jedno ili drugo, — tako se događa i u pogledu govora. Jer, isti-nito i lažno sastoji se u sastavljanju i u podeli. Same po sebi, imenice i glagoli slični su pojmu bez sastavljanja i bez podele — kao, na primer, „čovek" ili ,,beo", kad im se ništa ne doda — jer ove reci još nisu ni istinite ni lažne. Dokaz za ovo je sledeći: reč Jarac-jelen" znaci nešto, ali ništa ni istinito ni lažno — sve dok joj se ne doda da ono što ta reč označava postoji ili ne postoji, apsolutno govo-reći, ili u jedno određeno vreme.

Glava d r u g a [IMENICE. PROSTE I SLOŽENE IMENICE. PADEŽI]

Imenica je jedan glas koji konvencionalno nešto znači, bez obzira na vreme. Nijedan deo imenice nema značenje kad je uzet odvojeno [po sebi]. U osobenoj imenici Κάλλιππος

53

nema nikakvog značenja imenica ϊππος [konj] po sebi i sama sobom, kao što ga ima u izrazu καλός ίππος [lep konj]. Međutim, ono što važi za proste imenice, ne važi za složene imenice. U prvima deo ne znači ništa, a u drugima deo doprinosi značenju celine i ako, kad je odvo-jeno uzet, on nema nikakvog značenja. Na primer, u reci έπακτροκέλης [gusarska lađa] reč κέλης [lađa] ne znači ništa po sebi. „Konvencionalno značenje" [„odredba na osnovu saglasnosti"] — kažemo po tome što nijedna ime-nica nije takva po prirodi nego samo kad postane simbol. Jer čak i ako neartikulisani glasovi, kao, na primer, glasovi životinja, nešto označavaju, nijedan od njih nije imenica.

„Ne-čovek" nije imenica. Ne postoji nikakav izraz [oznaka] koji bi mu se mogao pridati. Jer, to nije ni govor, ni odricanje [negacija]. To bi mogla biti samo neodređena imenica, jer ova pripada svemu, — onome što postoji i onome što ne postoji.

Ako se kaže „Filona ili Filonu" [Φίλωνος ή Φίλωνι], i druge reci te vrste — ove nisu imenice nego su padeži [πτώσεις, lat. casus] jedne imenice. Definicija ovih padeža jeste za sve ostalo identična definiciji imenice, ali spajanje tih oblika sa „jeste", „bese" i „biće" ne daje ništa istinito ili lažno; njih uvek daje spajanje tih oblika s imenicom. Kad se, na primer, kaže: „Filonovo jeste ili Filonovo nije", — ti izrazi nemaju ničeg istinitog i lažnog.

Glava t r e ć a [GLAGOL]

Glagol je reč koja dodaje svom značenju značenje vremena. Delovi vremena, odvojeno uzeti, ne znače ništa za sebe. Glagol uvek označava da je nešto afirmirano ο nečem drugom. Kažem da glagol, sem svoga značenja, po-kazuje i vreme. Na primer, „zdravlje" je imenica, a „on je u dobrom zdravlju" je glagol, jer on dodaje svome znače-nju da sad postoji zdravlje. Sem toga, glagol je uvek znak onoga što se kaže ο drugoj stvari, upravo onoga što pri-pada jednom subjektu ili se nalazi u njemu.

Ali ako se kaže: „nije zdrav", ili „nije bolestan" — ja to ne nazivam glagolima. Mada dodaje svome značenju značenje vremena, mada uvek pripada jednom subjektu, ova razlika nema imena. Ona se može nazvati samo ne-određenim glagolom, zato što se podjednako na sve od-nosi, na biće kao i na nebiće.1

Isto tako, nije glagol, nego jedan „padež" [πτώσις, lat. tempus, gramatičko vreme] glagola kad se kaže: „bese zdrav" ili „biće zdrav". „Padež glagola razlikuje se od gla-gola time, što glagol sadrži još odredbu sadašnjeg vremena, a „padež" označava vreme koje okružuje sadašnje vreme [to jest prošlost i budućnost].

Ono što se naziva glagolima jesu, dakle, u sebi i po sebi imenice. Glagoli imaju jedno određeno značenje (jer time što se oni izgovaraju, usredsređuje se misao slušaoca, koji je odmah zadržava u miru), — ali oni još ne znače da označena stvar postoji ili ne postoji. Jer, time što se kaže „postojati" ili „ne postojati" ne označava se nikakva stvar, kao ni kad se samo za sebe kaže „postojeći". Ovi izrazi sami po sebi nisu ništa, ali oni svome značenju dodaju izvesno spajanje [dodajući atribut subjektu], koje je nemoguće zamisliti bez stvari koje su spojene [sastavljene].

Glava č e t v r t a

[GOVOR I REČENICA]

Govor je spajanje glasova, koje ima opšte primljeno značenje i čiji svaki deo, kad se uzme odvojeno, ima zna-čenje kao prost govor [iskazivanje], a ne kao afirmiranje ili negiranje. Hoću, na primer, da kažem da reč „čovek" nešto znači, ali ne da on postoji ili ne postoji. Afirmacija ili negacija će proizaći samo ako se tu nešto doda. Među-tim samo jedan slog reci „čovek" ne znači ništa. Jer i u reci „miš" slog ,,iš" [na grčkom: µυς — ΰς] nema značaja; to je, u stvari, samo glas. Slog je značajan [upravo: do-prinosi značaju celine] samo u složenim recima, ali ne sam po sebi, — kao što smo ranije rekli.

54 55

Svaki govor ima značenje, ali ne kao prirodan organ [instrument], nego — kao što smo rekli — po konvenciji [to jest na osnovu jednog sporazuma]. Međutim svaki govor ne iskazuje nešto [svaki govor nije rečenica], nego samo onaj [govor] u kome postoji istina ili zabluda. Ali to se ne događa u svim slučajevima. Tako je svaka molitva jedan govor, ali ni istinit ni lažan. Ali nećemo uzeti u obzir druge vrste govora, pošto njihovo raspravljanje spada pre u retoriku ili u poetiku. Za sada ćemo razmatrati rečenicu.

Glava peta

[AFIRMACIJA I NEGACIJA. PROSTA I SLOŽENA REČENICA]

Prva vrsta iskazanog [deklarativnog] govora [λόγος άποφαντικός] jeste afirmacija; sledeća [vrsta] je negacija. Svi drugi govori čine jedinstvo samo pomoću veze svojih delova.

Svaka rečenica nužnim načinom sadrži jedan glagol ili „padež" jednog glagola. Jer, pojam „čovek", — kad mu se ne prida „jeste", ili „bejaše", ili „biće", ili nešto te vrste, — još ne sačinjava rečenicu.

Zašto izraz kao što je „životinja koja ima noge i koja ide na dve noge" jeste jedno i nije mnogo? Čovek koji se tako definiše ne može biti takav zato što se te reci izgovore jedna za drugom. Ali objašnjenje toga problema2 spada u drugu disciplinu. Iskazan [deklarativan] govor je onaj koji izražava ili jednu stvar, ili jedinstvo što nastaje iz veze delova. Međutim, složene rečenice su one koje izražavaju mnogo, a ne jedno, ili čiji su delovi nepovezani.

Imenica ili glagol treba, dakle, da bude samo jedan govor [ili kazivanje]. Naime, ne može se reći da se, izraža-vajući nešto na taj način, obrazuje rečenica, — pa bilo da neko pita, ili da ne pita, ili da počinje sa govorom.

Jedna vrsta ovih rečenica je prosta, kao, na primer, tvrditi nešto ο nečemu [o nekom subjektu], ili odricati nešto ο nečemu. Druga vrsta obuhvata rečenice obrazovane

iz prostih iskaza [rečenica]; kao što je, na primer, slučaj kod jednog već sastavljenog govora.

Prosta rečenica je veza glasova [reci] koja ima da pokaže da jedan atribut postoji ili ne postoji u jednom subjektu prema podelama [razlikama] vremena [u sada-šnjosti, prošlosti i budućnosti].

Glava š e s t a [AFIRMACIJA I

NEGACIJA. — KONTRADIKCIJA]

Tvrđenje je iskaz koji nešto nekom pripisuje, a odri-canje je iskaz koji nešto nekom odriče. A moguće je tvrditi da ono što pripada jednoj stvari njoj ne pripada [ovo je lažno odricanje], i da ono što joj ne pripada njoj pripada [ovo je lažno tvrđenje], i da joj pripada ono što joj pripada [istinito tvrđenje], a ono što joj ne pripada da joj ne pripada [prava negacija]. A pošto to važi i za vremena van sa-dašnjice, — moguće je i odricati sve ono što je neko tvrdio i tvrditi sve što je neko odricao. Prema tome, očevidno je da je svakoj afirmaciji suprotna jedna negacija, i svakoj ne-gaciji jedna afirmacija. „Protivrečnost" [„kontradikcija] je suprotnost između jedne afirmacije i jedne negacije. Pod „suprotnošću" podrazumevam da se isto ο istom potvrđuje i odriče, ali ne samo homonimno3, — i sve što još inače može biti posebno objašnjeno [radi ove odredbe pojmova], nasuprot sofističkim dosađivanjima [prigovaranjima].

Glava s e d m a [OPŠTE (UNIVERZALNO) I POJEDINAČNO

(SINGULARNO). — SUPROTNOST REČENICA: KONTRADIKCIJA I KONTRARIJETET]

Stvari su delom opšte [univerzalne], a delom poje-dinačne [singularne] („opštim" nazivam ono čija priroda jeste da bude potvrđeno od više subjekata, a „pojedinač-nim" ono što ne može da bude potvrđeno od više subjekata. Tako, na primer, „čovek" je nešto opšte, a „Kalija" je

56 57

pojedinačno biće.) A pošto je tako, nužnim načinom će se rečenica da jedna stvar pripada ili ne pripada jednom sub-jektu primenjivati čas na jedan opšti [univerzalni], a čas na jedan pojedinačni [singularni] termin.

Ako se univerzalno iskaže ο jednoj univerzalnoj stvari da joj nešto pripada, ili da joj to isto ne pripada, tada će ti iskazi biti kontrerno suprotni. Pod „iskazati univerzalno ο jednoj univerzalnoj stvari" podrazumevam kad se, na primer, kaže: „svaki čovek je beo, nijedan čovek nije beo".

Ali, ako je nešto izrečeno ο opštem, ali ne opšte, tada ti iskazi nisu kontrerno suprotni, iako katkad ono što oni izražavaju može biti kontrerno suprotno. Kad kažem da nešto ο opštem ne biva opšte iskazano, — tada, na primer, mislim na iskaz kao ovaj: „čovek je beo, čovek nije beo". Jer, iako je „čovek" nešto opšte, u iskazu se taj izraz nije upotrebio u opštem smislu. Jer, „svaki" ne izražava opšte, nego samo da nešto opšte treba uzeti u opštem smislu [ne-go samo da je opšti subjekt uzet u univerzalnom smislu].

Ako se opštem [univerzalnom] predikatu prida opšte [univerzalno], iskaz [rečenica] neće biti istinit. Naime, ne može biti istinita nijedna afirmacija u kojoj je opšte pri-dano opštem predikatu. Takav je, na primer, stav: „svaki čovek je svaka životinja".

Kažem sad da je afirmacija kontradiktorno suprotna negaciji, ako prva izražava opšti objekt, a ako druga izra-žava isti subjekt, koji nije opšte uzet. Na primer: „Svaki čovek je beo"; „poneki čovek nije beo". „Nijedan čovek nije beo"; „poneki čovek je beo".

Međutim, kontrerno suprotnom nazivam afirmaciju jednog opšteg subjekta i negaciju jednog opšteg subjekta. Na primer: „Svaki čovek je beo"; „nijedan čovek nije beo". „Svaki čovek je pravedan"; „nijedan čovek nije pravedan".

Zbog toga, ove rečenice ne mogu istovremeno biti istinite; međutim, njima suprotne rečenice mogu katkad istovremeno biti istinite ο istom subjektu. Na primer: „Poneki čovek nije beo" i „poneki čovek je beo".

Kod svih kontradiktornih rečenica koje iskazuju [ne-što] opšte ο [nečem] opštem, jedna je nužnim načinom istinita ili lažna, i to važi i za kontradiktorne rečenice ο pojedinačnom. Na primer: „Sokrat je beo", — „Sokrat nije beo". Ali, što se tiče rečenica koje se odnose na opšte, ali nisu opšte uzete, — od njih nije uvek jedna istinita, a druga lažna. Jer, može se istovremeno istinito reći: „čovek je beo" i: „čoveknije beo"; i „čovek je lep", i „čovek nije lep". Jer, ako je čovek ružan, on nije lep, a ako nešto po-staje, on to još nije. Razume se, moglo bi se činiti na prvi pogled da je to besmisleno, zato što rečenica: „čovek nije beo" — izgleda da istovremeno znači „nijedan čovek nije beo". Ali, ove rečenice niti isto znače, niti nužnim načinom istovremeno važe.

Očevidno je da samo jednoj afirmaciji odgovara samo jedna negacija. Jer, negacija treba da odriče [sam] atribut koji afirmacija potvrđuje, i to da ga odriče istom subjektu, — pa bilo da je ovaj pojedinačni [singularni] ili opšti [uni-verzalni] subjekt, i bilo da je uzet opšte, ili da nije uzet opšte. To je, na primer, slučaj kad kažem: „Sokrat je beo" i: „Sokrat nije beo". Ali, ako negacija negira neki drugi predikat, ili ako negira isti predikat na drugom subjektu, onda negacija neće biti suprotna afirmaciji, nego će biti različita od nje. Afirmaciji: „svaki čovek je beo" — stoji nasuprot negacija: „poneki čovek nije beo"; afirmaciji: „poneki čovek je beo", stoji nasuprot negacija: „nijedan čovek nije beo"; a afirmaciji: „čovek je beo", stoji na-suprot negacija: „čovek nije beo".

Tako smo objasnili da je [samo] jednoj afirmaciji kontradiktorno suprotna [samo] jedna negacija, i naveli smo koje su te kontradiktorne rečenice. Isto tako, objasnili smo da su kontrerno suprotne rečenice druge, i koje su ove. Najzad smo utvrdili da nije kod svake kontradikcije jedna rečenica istinita, a druga lažna, kao i zašto je to tako, i kad jedna mora biti istinita a druga lažna.4

58 59

Glava osma

[Ο JEDINSTVU I MNOŽINI REČENICA. -STVARNO I PRIVIDNO JEDINSTVO REČENICA]

Ona afirmacija ili negacija je jedna, koja iskazuje samo jedan atribut ο samo jednom subjektu, — pa bilo da je subjekt opšti i opšte uzet, ili da nije tako. Na primer: „svaki čovek je beo", — „poneki čovek nije beo", „čovek je beo", — „čovek nije beo"; „nijedan čovek nije beo"; — „poneki čovek je beo", — ako se pretpostavi da „belo" ima jedno značenje.

Ali, ako dve stvari, koje u stvarnosti ne čine jednu stvar, imaju jedno ime, — tada afirmacija nije jedna, i negacija nije jedna.5 Ako se, na primer, stavi da reč ,,ode-ća" znači u isto vreme „konj" i „čovek", — tada rečenica: „odeća je bela" neće biti jedna afirmacija, a i rečenica koja to odriče neće biti jedna negacija. Jer, ne bi bila nikakva razlika tako kazati, i reći: „konj i čovek su beli". A ova rečenica, opet, ni u čemu se ne razlikuje od rečenica: „konj je beo" i: „čovek je beo". Ako ove dve poslednje rečenice izražavaju mnoge stvari i ako su složene, očevidno je da i prva rečenica izražava ili nekoliko stvari, ili ništa. Jer, ne postoji čovek koji bi bio konj. Iz toga izlazi da za ove vrste rečenica ni od dve protivrečnosti jedna nije nužnim nači-nom istinita, a druga nužnim načinom lažna.

Glava d e v e t a 6 [KONTRADIKTORNE REČENICE Ο BUDUĆEM]

Afirmacija ili negacija koja se odnosi na sadašnje ili prošle stvari jeste, dakle, nužnim načinom, istinita ili lažna. I [protivrečne] rečenice, koje se odnose na opšte i koje su opšte uzete, jesu uvek, isto tako, jedna istinita, a druga lažna. A, kao što smo rekli, isto je tako u slučaju pojedi-načnih subjekata. Međutim, ako su u pitanju rečenice koje se odnose na opšte, ali koje nisu uzete u opštem smislu, tada to nije nužno, kao što smo već objasnili. Ali za bu-duće koje se odnosi na pojedinačne stvari nije isto.

Jer, ako je svaka afirmacija ili negacija [Čak i ako se odnosi na nešto buduće] istinita ili lažna, tada isto tako nužnim načinom svaka stvar postoji ili ne postoji. Dakle, ako neki čovek tvrdi da će nešto biti, a ako drugi tvrdi da to isto neće biti, — tada, očevidno, nužnim načinom, je-dan od njih mora govoriti istinu, ako je svaka afirmacija i svaka negacija istinita ili lažna. Jer, kod takvih stvari [u slučajevima ove vrste] afirmacija i negacija ne mogu isto-vremeno biti istinite.

Jer, ako je istina reći da je nešto belo ili da nije belo, onda to mora biti belo ili ne biti belo; a ako je belo ili nije belo, tada je bilo istina to tvrditi ili odricati. Ali ako belo ne postoji, onda se kaže neistina; a ako se kaže neistina, — belo ne postoji. A iz ovoga proizlazi da je tvrđenje ili od-ricanje, nužnim načinom, istinito ili lažno.

Prema tome, ništa ne postoji i ne postaje srećom ili slučajno i ništa [u budućnosti] srećom ili slučajno neće postojati ili ne postojati, nego sve proističe iz nužnosti, a ne slučajno.7 Istinu kazuje ili onaj koji potvrđuje, ili onaj koji odriče, — inače bi se nešto moglo isto tako dogoditi kao i ne dogoditi. Jer, slučajnost jeste sloboda opredeljivanja u sadašnjosti ili u budućnosti, na jedan ili na drugi način.

Dalje, ako je jedna stvar sad bela, bilo je ranije istinito tvrditi da će ona biti bela, tako da je uvek bilo istinito reći ο svemu što je ikad postojalo da jeste ili da će biti. Ali, ako je uvek bilo istinito reći da nešto postoji ili da će postojati, tada nije moguće da to ne postoji ili da neće postojati. A ono što ne može da ne postane tome je nemoguće da ne postane, a ono čemu je nemoguće da ne postane, to postaje nužnim načinom. Dakle, sve što postaje u budućnosti, postaje nužnim načinom. Dakle ništa se ne događa kao posledica sreće ili slučaja. Jer, gde ima slučaja, nema nužnosti.

Ali isto tako nije moguće tvrditi da ni afirmacija ni negacija nisu istinite; da se, naime, ne može reći ο nečem ni da će biti, ni da neće biti. Jer, iz toga bi, pre svega, izlazilo da, kad bi afirmacija bila lažna, negacija ne bi bila istinita, a kad bi opet ova poslednja bila lažna, afirmacija bi mogla da ne bude istinita. Na drugome mestu, pretpostavimo da je

60 61

istinito reći da je jedna stvar [u isto vreme] bela i velika; obe ove osobine moraju joj pripadati. A ako [je istinito tvrditi da] će joj one pripadati sutra, one će joj [stvarno] pripadati sutra. Ali, ako se pretpostavi da se ο jednom događaju ne može reći ni da će se on desiti, ni da se neće desiti sutra, — tada ne bi bilo ničeg slučajnog. Ako bi se uzela kao primer jedna pomorska bitka, trebalo bi da se ne može reći ni da će se pomorska bitka dogoditi sutra, ni da se neće dogoditi. Ove i druge takve besmislenosti morale bi, dakle, proizaći, ako bi [se pretpostavilo da bi] od svake suprotne afirmacije i negacije — pa bile to rečenice koje se odnose na opšte i koje su opšte uzete, ili pak koje se odnose na pojedinačno — jedna nužnim načinom morala biti istinita, a druga lažna; kao i kad od svega što se događa ništa ne bi moglo biti slučajno, nego bi sve bilo i događalo se shodno nužnosti. Tada više ne bi bilo potrebno ni razmišljati, niti se naprezati, verujući da ako učinimo jedno izvesno delo, ono će imati izvesnu posledicu, a ako ga ne izvršimo, ta posledica se neće dogoditi.

Ništa ne stoji na putu da deset hiljada godina unapred jedan čovek prorekne jedan događaj, a da drugi prorekne nešto suprotno. Nužnim načinom će se ostvariti ono od ta dva proročanstva koje je tada bilo istinito.

Bilo bi malo važno da li se nešto potvrdilo ili odreklo. Jer, očevidno je da se stvari odnose onako kako se odnose, i ako jedan čovek nešto nije tvrdio, a drugi nije to odricao. Jer, događaji će se ostvariti ili se neće ostvariti, ali ne zato što su bili afirmirani ili negirani, pa ma bili objavljeni hiljadu godina unapred ili ma u kome drugom vremenu. Ako su u sva vremena stvari stajale tako da je jedna od protivrečnih rečenica bila istinita, — bilo je nužno da se ona ostvari, a sa svim događajima stajalo se uvek tako da su se oni dešavali nužnim načinom. Jer, s jedne strane, ono ο čemu se istinito kaže da će se dogoditi, ne može da se ne dogodi; a, sa druge strane, za ono što se dogodilo bilo je uvek istinito reći da će se dogoditi.

Ali sve ovo može biti i nemoguće. Naime, mi vidimo da buduće stvari imaju svoj princip u tome što se nešto [slobod-

62

no] razmišlja i radi i što, uopšte, stvari koje ne postoje uvek aktuelno sadrže potencijalno postojanje ili nepostojanje; ove stvari mogu isto tako i da postoje, i da ne postoje i, prema tome, i da se dogode i da se ne dogode. I kod mnogih stvari vidi se jasno da sa njima tako stoji. Na primer, ovo određeno odelo može biti rasečeno i ne biti rasečeno, nego se može pre toga pohabati. Ali isto je tako moguće i da ono ne bude rasečeno. Jer, ono više ne bi moglo biti ranije pohabano, ako ne bi moglo da ne bude rasečeno. A isto je tako sa svakim drugim postojanjem, koje se osniva na jednoj takvoj mogućnosti. Prema tome očevidno je da sve stvari ne postoje ili ne postaju iz nužnosti, nego mnoge i slučajno, i to jednom tako da afirmacija ili negacija nisu istinitije ni lažnije jedna od druge, a drugi put opet tako da je jedna istinitija i većinom se dešava, ali da ipak zato postoji mogućnost da se i druga dešava, a ona prva ne. Da ono što postoji jeste, kad jeste, i da ono što ne postoji nije, kad nije, — to je nužno. Ali ipak nije nužno ni da postoji sve ono Što jeste, ni da ne postoji sve ono što nije. Jer, nije isto reći da svako biće iz nužnosti postoji, kad postoji, i reći da je ono apsolutno nužno. A isto važi i za sve Što ne postoji.

Isto razlikovanje primenjuje se na protivrečne stavove. Nužno je da svaka stvar postoji ili ne postoji, da će biti ili da neće biti. A međutim ako se odvojeno razmotre ove alternative, ne može se reći koja je od njih nužna. Hoću, na primer, da kažem: nužno je da sutra bude pomorska bitka, ili da ne bude, ili nije nužno da sutra bude pomorska bitka, kao što nije nužno ni da ona ne bude. Ali, nužno je da ona sutra bude ili ne bude.

A pošto su propozicije istinite na isti način kao stvari, očevidno se moraju kod svega što se tako odnosi da je u jednom kao i u drugom [gore navedenom] slučaju moguća i suprotnost, — i protivrečne propozicije nužnim načinom isto tako odnositi. To se događa kod onoga što ne postoji uvek ili što nije uvek nepostojeće. Tada nužnim načinom treba da jedna od dve protivrečne propozicije bude istinita, a druga lažna; ali ne ova ili ona određena propozicija,

63

nego ma koja od njih, — i mada je jedna od njih vero-vatno istinitija nego druga, ona nije već [trenutno] istinita ili lažna.

Dakle, vidi se da nije nužno da od dve propozicije koje su suprotne između sebe kao [što su] potvrđivanje [afirmacija] i odricanje [negacija], — jedna bude istinita, a druga lažna. Jer, sa onim što ne postoji, ali može da postoji ili da ne postoji, ne stoji kao sa onim što postoji, nego stoji onako kao što smo objasnili.

Glava d e s e t a

[PROSTE PROPOZICIJE SA DODATKOM]

Potvrđivanje [i odricanje] izražava da se jedna stvar odnosi na drugu neku stvar koja je ili jedno ime, ili koja nema imena [koja je anonimna], — ali potrebno je da u potvrđivanju pridata stvar bude jedna, i da bude jedan i subjekat kome se ona pridaje. (Ranije8 sam objasnio šta treba razumeti pod imenom i pod onim što nema imena. Jer, [izraz] ,,ne-čovek" nije ime [imenica] [u pravom smislu], nego je neodređeno ime, jer i neodređeno znači u neku ruku jednu stvar. Slično tome „nije zdrav" nije glagol [u pravom smislu] nego je neodređeni glagol.) Tako svako potvrđivanje i odricanje mora da se sastoji ili iz imena [imenice] i glagola [u pravom smislu] ili iz neodređenog imena i glagola.9

Bez glagola nije moguće ni potvrđivanje ni odricanje. Jer [izrazi] „jeste", ili „biće", ili „bese", ili „postaje", ili drugi [izrazi] ove vrste jesu glagoli — prema našim prethodnim objašnjenjima. Naime oni dodaju svom sopstve-nom značenju značenje vremena.

Prema tome, prvo potvrđivanje i prvo negiranje biće: „čovek postoji", „Čovek ne postoji". Potom: ,,ne-čovek postoji", „ne-čovek ne postoji". Zatim: „svaki čovek postoji", „svaki čovek ne postoji"; „svaki ne-čovek postoji", „svaki ne-čovek ne postoji". I za sva vremena van sadašnjeg zaključivanje je isto.

Kad je „je" osim toga pridato, kao treći termin [kao kopula između subjekta i imena predikata], broj suprotnih propozicija je tada udvojen. Kažem, na primer, da se u rečenici „čovek je pravedan", „je" — bilo da ga nazovemo imenicom ili glagolom — pojavljuje kao treći sastavni deo u potvrđivanju.

Tako ćemo zbog toga [zbog pomenutog udvajanja] imati četiri rečenice; dve od njih će se dosledno odnositi prema potvrđivanju i odricanju kao privacije, a dve druge neće. Hoću da kažem da je glagol „je", a, prema tome, i njegova negacija, dodat ili izrazu „pravedan", ili izrazu „nepravedan". Dakle imaćemo četiri rečenice. A šta ovim mislimo razumeće se lakše iz sledeće skice.

„Čovek je pravedan." Negacija toga jeste: „Čovek nije pravedan."

„Čovek je ne-pravedan." Negacija toga jeste: „Čovek nije ne-pravedan." U ovim slučajevima, „jeste" i „nije" biće pridati izrazima

„pravedan" i „ne-pravedan". U tom redu su raspoređene ove rečenice, kao što smo

naznačili u „Analitikama"10. Isto se tako postupa ako je univerzalno potvrđivanje [a

isto tako i negiranje] imenice [subjekta]. Na primer: „Svaki čovek je pravedan." Negacija toga jeste: „poneki čovek nije pravedan". „Svaki čovek je ne-pravedan." — „Poneki čovek nije ne-pravedan."

Međutim, suprotne rečenice, stavljene u uglove jednog kvadrata, koji su spojeni imaginarnim dijagonalama, ne moraju uvek u isto vreme da budu istinite na isti način kao u prethodnim slučajevima, — ali se dešava da one to budu samo u izvesnim slučajevima.

To su, dakle, dva para kontradiktorno suprotnih rečenica. Postoje i dva druga para; oni se dobijaju kad se jedan termin prida ,,ne-čoveku" koji se smatra kao vrsta subjekta. Naime: „Ne-čovek je pravičan" — ,,ne-čovek nije pravičan". „Ne-čovek je ne-pravičan" — ,,ne-čovek nije ne-pravičan".

64 5 Organon 65

Ali ne može postojati veći broj kontradiktorno suprotnih rečenica. Ali poslednje navedene rečenice [one koje imaju neodređeni subjekt] ostaće bitno različite od ranijih rečenica [onih koje imaju određeni subjekt], jer imaju za subjekt „ne-čoveka".

U rečenicama gde ne može da se upotrebi glagol „jeste" — kao: „oseća se dobro", „ide" — glagol tako stavljen ima isto značenje kao da se primenio glagol „je". Uzmimo, na primer: „svaki čovek oseća se dobro" — „svaki čovek ne oseća se dobro"; svaki ne-čovek oseća se dobro" — „svaki ne-čovek ne oseća se dobro". Jer, ovde se ne sme reći: „ne svaki čovek", — nego se negativna partikula „ne" mora vezati sa „čovekom". Jer, „svaki" ne znači da je subjekt univerzalan, nego da je uzet kao univerzalan. To se vidi jasno iz sledećih rečenica: „čovek se oseća dobro" — „čovek se ne oseća dobro"; „ne-čovek se oseća dobro" — ,,ne-čovek se ne oseća dobro". Ove rečenice razlikuju se od prethodnih time što nisu uzete kao opšte. Dakle, „svaki" i „nijedan" ne znači ništa drugo nego da afirmacija ili negacija imenice [subjekta] opšte važi. A drugo što pripada rečenici ostaje nepromenjeno.

Pošto je rečenici: „svaka životinja je pravedna" — kontrerno suprotna negacija: „nijedna životinja nije pravedna", — jasno je da ove dve rečenice neće nikad biti istinite u isti mah, u isto vreme i u odnosu na isti subjekt. Naprotiv, njima [kontradiktorno] suprotne rečenice biće katkad u isto vreme istinite. Na primer: „nije svaka životinja pravedna" i „poneka životinja je pravedna". Sledeće rečenice moraju [logički] da sleduju jedna drugoj11. Rečenici: „svaki je čovek ne-pravedan" sleduje rečenica: „nijedan čovek nije pravedan". Rečenici: „poneki čovek je pravedan" sleduje suprotna [rečenici: „svaki čovek je ne-pravedan"], naime: „poneki čovek je ne-pravedan",—jer nužnim načinom proističe da postoji i jedan pravedan čovek. Kad su u pitanju rečenice s pojedinačnim subjektom, očevidno je da ako na jedno postavljeno pitanje odgovara istinita negativna rečenica, — tada će i afirmativna rečenica biti istinita. Na primer: [uzmimo da je istina reći] „Je li

Sokrat mudar? — „Ne." [Tada je moguće isto tako reći:] _ Sokrat je ne-mudar." — Međutim, u odnosu na uni verzalne subjekte, nijedna rečenica ove vrste [afirmativno- -univerzalno neodređena] nije istinita nego je takva nega tivna rečenica [partikularno određena]. Uzmimo, na primer, [da je istina reći]: „Je li svaki čovek mudar? — Ne." [Tada je afirmativna rečenica]: „dakle, svaki čovek je ne-mudar" pogrešna, dok je istinita negativna rečenica: „dakle, poneki čovek nije mudar". Ova poslednja je kontradiktorno su protna, a ranija rečenica je kontrerno suprotna.

Negativni izrazi sa neodređenom imenicom ili glagolom, kao „ne-čovek" ili „ne-pravedan" mogli bi biti smatrani kao negacije bez imenice i bez glagola, — ali oni to nisu. Jer, jedna negacija mora uvek nužnim načinom biti istinita ili lažna; a ko kaže „ne-čovek", a tome ništa ne doda, nije rekao ništa više nego „čovek", — on se čak našao manje u istini ili u zabludi [on je čak manje označio istinito ili lažno].

Rečenica: „svaki ne-čovek je pravedan" nije istovetna po značenju ni sa kojom od ranijih rečenica, kao što to nije ni njoj kontradiktorno suprotna: „poneki ne-čovek nije pravedan". Međutim, rečenica: „svaki ne-čovek je ne-pravedan" znači isto što i rečenica: „nijedan ne-čovek nije pravedan".

Premeštanje [transpozicija] subjekta i glagola ne me-nja značenje rečenice. Na primer: „čovek je beo" — „beo je čovek". Da nije tako, za jednu istu afirmaciju bilo bi više negacija. Ali, pokazano je12 da jedna afirmacija ima samo jednu negaciju. Jer rečenica: „čovek je beo" ima za negaciju: „čovek nije beo". Međutim, ako rečenica: „beo je čovek" ne bi imala isti smisao kao: „čovek je beo", — ona bi imala za negaciju ili: „beo nije ne-čovek", ili: „beo nije čovek". Ali, prva je negacija rečenice: „beo je ne-čovek", a druga rečenice: „čovek je beo". Tako bi imala dve kontradiktorno suprotne afirmacije jedna negacija [ili bi dve suprotne negacije imala jedna afirmacija].

Očevidno je, dakle, da premeštanje [transpozicija] imenica i glagola ne menja značenje afirmacije i negacije.

66 5*

67

Glava j e d a n a e s t a

[SLOŽENE REČENICE]

Potvrđivati ili odricati samo jedan [predikat] ο više [subjekata], ili više [predikata] ο samo jednom [subjektu], kad ono što je izraženo sa više reci nije jedna stvar — to nije ni jedna afirmacija, ni jedna negacija. Ne zovem „jed-nim" stvari koje, i ako su označene samo jednim imenom, nemaju stvarao jedinstvo [u njihovom sastavu]. Tako je, na primer, čovek, bez sumnje „životinja" i „dvonožan" i „pripitomljen", ali on je i jedno, obrazovano iz tih delova [odredaba]. Naprotiv, od „beloga", „čoveka" i „hodati"13

ne može se načiniti jedna stvar. Dakle, ako se za ova tri termina [koji su uzeti za subjekte] tvrdi samo jedan predi-kat, tada se u stvari ne dobija jedinstvo afirmacije, nego samo skup glasova, pošto u stvari ima mnogo afirmacija. Isto tako, ako se samo ο jednom subjektu potvrđuju ova tri termina [kao predikati], neće biti jedinstva afirmacije nego će biti mnogo afirmacija.

Ako se dijalektičko pitanje sastoji u traženju odgo-vora bilo na samu rečenicu, bilo na jedan od dva Člana protivrečnosti — pošto je sama rečenica član jedne protiv-rečnosti — odgovor na njega [na to pitanje] neće biti jedna rečenica. Jer i pitanje nije jedno, čak i ako je odgovor istinit. U „Topiki" [VIII, 7] sam to objasnio.

U isto vreme, jasno je da pitanje koje se odnosi na samu prirodu jedne stvari nije dijalektičko pitanje. Jer, pitanje treba da onome ko odgovara ostavi slobodu da se izrazi ο kome hoće članu protivrečnosti. Prvo treba defi-nisati stvar, a zatim pitati da li je, na primer, definicija čoveka takva ili nije takva.

Nekad su predikati povezivanja odvojenih predikata, koji se sastavljaju radi toga da bi obrazovali samo jedan predikat; a nekad je to nemoguće. [Nameće se pitanje:] od čega dolazi ta razlika? Ο čoveku je podjednako istina reći posebno da je životinja, i da je Čovek, — i sastaviti ove iskaze u jedan treći [iskaz]. Isto tako, „čovek" i „beo"

jesu predikati koji mogu biti povezani. Ali čovek nije „dobar obućar" ako je „obućar" i „dobar".

Smatrati da zato što je svaki odvojeni predikat istinit, i oba zajedno moraju biti istiniti, značilo bi doći do mnogih besmislenosti. Tako je, na primer, ο čoveku istinito [tvr-diti] da je on čovek i da je beo, a zato su istinita i oba [predikata] zajedno [celokupni predikat] — „čovek-beo". Ako mu se prida belo, biće beo i celokupni predikat, što će dati „Čovek-beo-beo" — i tako dalje u beskonačnost [Što je tautologija]. I opet [kad se uzmu] „muzičar", „beo" i „idući" — moći će se ovi atributi povezivati u besko-načnost. Dalje, [možemo reći] ako je Sokrat „Sokrat" i „čovek", on je isto tako „Sokrat-čovek", ili ako je Sokrat „čovek" i „dvonožan", on je i „čovek-dvonožan".

A apsolutno tvrditi da se uvek mogu sastavljati predi-kati, — to, očevidno, znači upadati u mnoge besmislenosti. A kako se to dešava, objasnićemo sad [reći ćemo kad je moguće a kad nije sastavljati predikate].

Od predikata i izraza ο kojima se nešto može tvrditi [to su subjekti], ne mogu sačinjavati jedinstvo svi oni koji su pridani akcidentalno ili istom subjektu, ili jedan dru-gom. Uzmimo kao primer: „čovek je beo i muzičar". Beo i muzičar ne mogu obrazovati jednu stvar, jer oni samo akcidentalno pripadaju oba istom subjektu. Čak i kad bi bilo istina reći da je muzičar beo, „muzičar" i „beo" ne bi ipak Činili jedinstvo. Jer, muzičar je beo akcidentalno, tako da „beo" i „muzičar" ne bi mogli da čine jedinstvo.

Zbog toga se ne može reći jednostavno ,,dobar-obu-ćar", a može se reći „životinja-dvonožna". Naime, u ovom drugom primeru, pripadanje nije akcidentalno.

Isto tako, to nije moguće [reći] ni za predikate od kojih se jedan nalazi u drugome. Otuda se ne može staviti ni „beo" više puta, niti se čovek može nazvati „čovek--životinja"„ ili „čovek-dvonožan", jer se „čovek" i „dvo-nožan" nalaze u „čoveku".

Međutim, ono što je istina tvrditi ο jednoj pojedinač-noj stvari, može se tvrditi i apsolutno [uopšte]. Može se, na

68 69

primer, reći ο jednom određenom čoveku da je čovek, ili ο izvesnom belom čoveku da je beo čovek. Ali to nije uvek moguće, — kao, na primer, u slučaju kad je u doda-tom predikatu sadržano nešto suprotno što logički povlači za sobom protivrečnost. To nije istina, nego je laž, reći da je čovek, jedan mrtav čovek. Ali ako dodati predikat ne sadrži u sebi ništa slično [nikakvu protivrečnost te vrste], — pripadanje je istinito. Ili zar prisustvo [jedne protivrečnosti] u predikatu ne čini uvek da pripadanje nije istinito, a zar ga njeno odsustvo ne Čini uvek istinitim? Uzmimo kao primer: „Homer je nešto", — recimo, pesnik. Da li iz toga sleduje ili ne da Homer postoji? „Postoji" je samo akcidentalno afirmirano ο Homeru, jer izražava samo da je Homer pesnik, a nikako da on postoji po sebi.

Dakle, samo u iskazima koji ne sadrže u sebi nikakvu protivrečnost, — kad se umesto reci [imenica] stave defi-nicije, i u kojima se pridavanje vrši po sebi, a ne akciden-talno, — biće pravilno apsolutno afirmirati predikat po-jedinačnog subjekta.

A nije istina reći za ne-biće da postoji zato što je objekt misli; jer ο njemu se nema mišljenje da ono postoji nego da ne postoji.

Glava d v an a es t a 1 4

[SUPROTNOST MODALNIH REČENICA]

Pošto su ova razlikovanja utvrđena, treba videti način kako se među sobom odnose negacije i afirmacije koje izražavaju moguće i nemoguće, kontingentno i ne-kontingentno, i nemoguće i nužno. Jer ovde postoje neke teškoće.

Među složenim izrazima oni koji su između sebe kon-tradiktorno suprotni jesu oni koji su vezani jedan sa drugim glagolom „postojati" ili „ne postojati". Na primer, nega-cija rečenice: „čovek postoji" jeste: „čovek ne postoji", a nije: „ne-čovek postoji". A negacija rečenice: „Čovek je beo", jeste: „čovek nije beo", a nije „čovek je ne-beo".

Pošto bi ili afirmacija ili negacija morala biti istinita ο ma kome subjektu, bilo bi istina i reći: „drvo je ne-beo čovek".

Ako je tako, to će biti slučaj i kod rečenica gde gla-gol „postoji" nije dodat; glagol koji ga zamenjuje mora imati isto značenje. Tako, na primer, rečenica: „čovek ide" neće imati za negaciju: „ne-čovek ide", nego: „čovek ne ide". Nema nikakve razlike reći: „čovek ide" i „čovek postoji idući".

Ako je tako u svim slučajevima, tada bi rečenica: „moguće je da to postoji" morala imati za negaciju: „mo-guće je da to ne postoji", a ne „nije moguće da to postoji".

Ali, izgleda da ista stvar može i da postoji i da ne postoji. Jer, sve što može biti isečeno ili [što može] ići, može isto tako da ne ide i da ne bude isečeno. A razlog tome jeste što sve što je takvo potencijalno, nije uvek takvo i aktuelno, tako da će mu pripadati i negacija. Jer ono što je sposobno da ide može i da ne ide, a ono što je sposobno da vidi može isto tako i da ne vidi. Ali nemo-guće je da rečenice protivrečno suprotne budu istinite ο istom subjektu. „Moguće je da to postoji" — nema, dakle, za negaciju: „moguće je da to ne postoji". Jer, iz rečenoga proizlazi ili da se u isto vreme ne može afirmirati i negirati isti predikat ο istom subjektu, ili da dodavanje glagola „postoji" ili „ne postoji" ne doprinosi da se obrazuju afirmativne ili negativne rečenice. Ako je prvo nemoguće, treba se odlučiti za drugo. Od: „moguće je da to postoji" negacija je: „nije moguće da to postoji".

Zaključak je isti kao za rečenicu: „slučajno je da to postoji" — čija negacija glasi: „nije slučajno da to po-stoji". I druge rečenice se isto odnose, — tako, na primer, rečenice ο nužnom i nemogućem. To se događa kao u rečenicama koje smo maločas razmatrali, gde su glagoli „postoji" i „ne postoji" bili dodati u rečenicama koje su razlagale jedna ο belom, a druga ο Čoveku. Isto tako ovde izrazi: „da ovo postoji" i „da ovo ne postoji" predstavljaju subjekt u govoru. A izrazi „moguće je" i „slučajno je" do-

70 71

dati su i određuju (na isti način kao gore glagoli „postoji" i „ne postoji" u onome što se tiče istinitog i lažnog) mo-gućnost ili nemogućnost jedne stvari.

Rečenici: „moguće je da to ne postoji" nije negacija: „nije moguće da to postoji", nego: „nije moguće da to ne postoji". A negacija od: „moguće je da to postoji" nije: „moguće je da to ne postoji", nego: „nije moguće da to postoji". Tako izgleda da su korelativne jedna drugoj re-čenice: „moguće je da to postoji" i „moguće je da to ne postoji". Jedna ista stvar može „postojati" i „ne postojati", posto slične rečenice15 nisu međusobno kontradiktorne16. Međutim, rečenice: „moguće je da to postoji" i „nije mo-guće da to postoji" nisu nikad istinite u isto vreme ο istom subjektu, jer su suprotne kontradiktorno. A ni rečenice: „moguće je da to ne postoji" i „nije moguće da to ne po-stoji" nisu nikad istinite u isto vreme ο istom subjektu.

Slično tome rečenici: „nužno je da to postoji" nije negacija: „nužno je da to ne postoji", nego: „nije nužno da to postoji". Negacija rečenice: „nužno je da to ne po-stoji" jeste: „nije nužno da to ne postoji". Isto tako, rečenica: „nemoguće je da to postoji" nema za negaciju: „nemoguće je da to ne postoji" nego: „nije nemoguće da to postoji". A negacija rečenice: „nemoguće je da to ne postoji" jeste: „nije nemoguće da to ne postoji".

Uopšte, kao što smo kazali, „postojanje" i „neposto-janje" moraju se staviti kao subjekt: međutim, modalitete ο kojima je reč, i koji Čine afirmaciju ili negaciju, valja staviti u isti red kao: „postojanje" i „ne postojanje".

Treba smatrati sledeće parove rečenica kao kontradik-torno suprotne rečenice:

„Moguće je." — „Nije moguće." „Slučajno je." — „Nije slučajno." „Nemoguće je." — „Nije nemoguće." „Nužno je." — „Nije nužno." „Istina je." — „Nije istina."

Glava t r i n a e s t a

[LOGIČKO SLEDOVANJE MODALNIH REČENICA]

Sledovanje [jedne rečenice iz druge] vrši se na logičan način [pravilno] kad se rečenice rasporede na sledeći način.

Iz rečenice: „moguće je da to postoji" sleduje: „slu-čajno je da to postoji" — rečenica konvertibilna sa prvom, — kao i: „nije nemoguće da to postoji", i: „nije nužno da to postoji". — Iz rečenica: „moguće je da to ne postoji", i: „slučajno je da to ne postoji" sleduje: „nije nužno da to ne postoji" i: „nije nemoguće da to ne postoji". Iz rečenica: „nije moguće da to postoji" i: „nije slučajno da to postoji", proizlazi: „nužno je da to ne postoji" i: „nemoguće je da to postoji". Najzad, iz rečenica: „nije moguće da to ne po-stoji" i: „nije slučajno da to ne postoji" sleduje: „nužno je da to postoji" i: „nemoguće je da to ne postoji".

Razmotrimo na donjoj tablici17 ono što smo rekli: [Prvi red] [Treći red]

1] Moguće je da to postoji. 1] Nije moguće da to postoji. 2] Slučajno je da to postoji. 2] Nije slučajno da to postoji. 3] Nije nemoguće da to 3] Nemoguće je da to po-

postoji. stoji. 4] Nije nužno da to postoji. 4] Nužno je da to ne postoji.

[Drugi red] [Četvrti red] 1] Moguće je da to ne 1] Nije moguće da to ne

postoji. postoji. 2] Slučajno je da to ne 2] Nije slučajno da to ne

postoji. postoji. 3] Nije nemoguće da to ne 3] Nemoguće je da to ne

postoji, postoji. 4] Nije nužno da to ne 4] Nužno je da to postoji.

postoji.

Rečenice: „nemoguće je da to postoji" i: „nije nemogu-će da to postoji", kontradiktorno, ali preokretanjem [inver-zijom] sleduju rečenicama: „slučajno je da to postoji", i: „moguće je da to postoji", i: „nije slučajno da to postoji", i: „nije moguće da to postoji".18 Rečenici: „moguće je da

72 73

to postoji" sleduje negacija rečenice: „nemoguće je da to postoji", a negaciji [sleduje] afirmacija, pošto rečenici: „nije moguće da to postoji" sleduje: „nemoguće je da to postoji". Jer: „nemoguće je da to postoji" jeste afirmacija, a: „nije nemoguće da to postoji" jeste negacija.

Treba sad razmotriti kako se odnosi modus nužnog. Jasno je [može se primetiti] da se on ne odnosi na način koji smo izložili. Naime, ovde kontrerno suprotne rečenice sleduju [kontradiktornim rečenicama ο mogućem i slučajnom], a kontradiktorne rečenice odvojene su jedna od druge·

Rečenica: „nije nužno da to postoji" nije negacija [nije kontradiktorna rečenica] rečenice: „nužno je da to ne postoji", pošto obe ove rešenice mogu biti istinito kazane ο istom subjektu. Jer, kad je nužno da jedna stvar ne postoji, nije nužno da ona postoji.

Razlog zbog koga za nužno ne važe ista pravila sledo-vanja [konsekucije] kao za druge moduse jeste što, izraženo na kontrerno suprotan način, „nemoguće je" — jeste ekvipolentno [jednako po značenju] sa: „nužno je". Naime, ako je nemoguće da jedna stvar postoji, nužno je, ne da ona postoji, nego da ne postoji, a ako je nemoguće da ona ne postoji, nužno je da ona postoji.

Iz toga bi izlazilo da, ako modalne rečenice ο nemogućem i ne-nemogućem sleduju, na sličan način, modalnim rečenicama ο mogućem i ne-mogućem, — tada se na kontrerno suprotan način mora vršiti sledovanje modalnih rečenica ο nužnom i ne-nužnom. Jer „nužno je" i: „nemoguće je" imaju značenje koje nije istovetno, nego je, kao što je rečeno, preokrenuto [invertirano].

Zar se pre ne bi moglo tvrditi da je nemoguće da se kontradikcije nužnog tako odnose? Jer, kad je nužno da jedna stvar postoji, tada je isto tako moguće da ona postoji. Jer, inače bi sledovala negacija, pošto sve treba ili afirmirati ili negirati. Ako stvar nije moguća, ona je nemoguća, i tako je nemoguće da postoji stvar koja nužnim načinom mora da postoji, — što je apsurdno. Dakle, iz stava: „moguće je da to postoji" proizlazi: „nije nemoguće da to

postoji", a iz ovog drugog stava sleduje: „nije nužno da to postoji". Iz toga proistice da ono što nužnim načinom mora postojati ne postoji nužnim načinom, — što je apsurdno.

Iz stava: „moguće je da to postoji" — ne sleduje ni: „nužno je da to postoji" ni: „nužno je da to ne postoji". Jer iz toga stava [„moguće je da to postoji"] proizlaze dve mogućnosti [afirmacija i negacija, postojati i ne postojati]. Međutim, ako je ma koja od dve druge rečenice [nužno postojati i nužno ne postojati] istinita, one odredbe neće više biti istinite [postojati i ne postojati]. Jedna stvar može u isto vreme da postoji i da ne postoji, ali ako je nužno da ona postoji, ili ako je nužno da ona ne postoji, ona ne bi mogla u isto vreme da postoji i da ne postoji.

Sad još ostaje da samo rečenica: „nije nužno da to ne postoji" dolazi posle rečenice: „moguće je da to postoji". Jer ova rečenica [„nije nužno da to ne postoji"] jeste istinita isto tako ο onome što nužno postoji. Sem toga, ova rečenica [„nije nužno da to ne postoji"] jeste kontradiktorna onoj koja sleduje iz rečenice: „nije moguće da to postoji", jer iz ove sleduju: „nemoguće je da to postoji", i: „nužno je da to ne postoji". A negacija poslednje rečenice jeste: „nije nužno da to ne postoji".

Ove kontradiktorne rečenice dolaze jedna za drugom na način koji smo naznačili, i ništa nemoguće ne proizlazi iz rasporeda ove vrste.

Moglo bi se sumnjati19 da li rečenici: „nužno je da to postoji" sleduje: „moguće je da to postoji". Ako tako ne bi bilo, sledovala bi kontradiktorna rečenica: „nije moguće da to postoji". A ako se smatra da ovo nije kontradiktorna rečenica, moralo bi se tada pretpostaviti da je takva rečenica: „moguće je da to ne postoji". A ove dve rečenice podjednako su lažne kad se primene na ono što postoji nužnim načinom. Međutim, izgleda da ista stvar može biti isečena i neisečena, i da može postojati i ne postojati, tako da bi iz toga proizlazilo da bi ono što nužnim načinom postoji moglo ne postojati, — što je pogrešno.

Ali, očevidno, ne važi uvek da ono što može ili da postoji, ili da ide, može da bude i potencijalno kontrerno

74 7.5

suprotno, — nego ima stvari kod kojih to nije istina. Ovo važi najpre za one potencijalnosti koje ne sadrže ništa razumno, — na primer za vatru koja može da greje, i ima nerazumnu moć. Razumne moći su one koje potencijalno imaju više dejstva, i koje su kontrerno suprotne; međutim, nerazumne moći nisu sve takve. Kao što sam rekao, vatra ne može u isto vreme da greje i da ne greje, a isto važi i za sve druge stvari koje su uvek delatne.

Međutim, neke od nerazumnih [pasivnih] moći isto su tako sposobne da u isto vreme prime i kontrerne suprotnosti. Ali ono što smo primetili ima samo za predmet da pokaže da svaka moć ne prima suprotnosti, čak ni onda kad one ne spadaju u isti pojam [mogućeg].

Međutim, neke moći su homonimne. Tako „moguće" nije apsolutan izraz. Naime, on nekad izražava stvarnost ukoliko je ona aktuelna, — na primer, kad se kaže da jedan čovek može da ide zato što ide. Uopšte, jedna stvar je moguća zato što je već ostvareno ono za što se tvrdi da je moguće. A nekad „moguće" izražava da bi se stvar mogla ostvariti, — tako, na primer, kad se kaže da čovek može ići zato što bi mogao da ide.

A ova druga vrsta moći [koja je odvojena od dela] pripada samo bićima koja se kreću, dok prva moć [udružena sa delom] može da postoji i za nepomična bića. I za čoveka koji već ide i koji dela, i za onoga koji samo ima moć da ide — istina je reći da nije nemoguće da takvo jedno biće ide ili postoji. Nije istina tvrditi takvu mogućnost [moć odvojenu od dela] ο apsolutnoj nužnosti, ali nju možemo tvrditi ο drugoj vrsti nužnosti.

Pošto iz pojedinačnog sleduje opšte, iz nužnog isto tako sleduje moguće, — mada ne sve što je moguće.20

I može se reći da su nužno i ne-nužno princip bića i ne-bića svih stvari, a da sve ostalo mora da se smatra kao da iz njih proizlazi.

Iz toga što je kazano izlazi jasno da ono što postoji nužnim načinom jeste aktuelno.21 Prema tome, ako su vecna bića ranija, tada je i aktuelnost ranija od potenci-

jalnosti. Neka bića imaju aktuelnost bez potencijalnosti, na primer, prve supstancije;22 druga [bića] imaju aktuelnost sa potencijalnošću,23 i ranija su po svojoj prirodi, ali su docnija po vremenu. A druga neka [bića], najzad, nisu nikad aktuelnosti, nego su samo potencijalnosti24.

Glava č e t r n a e s t a

[O KONTRARIJETETU REČENICA]

Da li je afirmacija kontrerno suprotna negaciji ili je afirmacija kontrerno suprotna afirmaciji? I da li rečenica koja izražava: „svaki čovek je pravedan" ima za kontrerno suprotnu rečenicu: „nijedan čovek nije pravedan". Ili da li rečenica: „svaki čovek je pravedan" ima za kontrerno suprotnu rečenicu: „svaki čovek je nepravedan"? Kad, na primer, imamo rečenice: „Kalija je pravedan", „Kalija nije pravedan", „Kalija je nepravedan" — treba tražiti koje su od ovih rečenica kontrerno suprotne.

Ako ono što u glasu dolazi do izraza prati ono što je u duhu i ako je u duhu kontrerno suprotan sud koji ima kontrerno suprotan atribut, — kao što je, na primer, sud: „svaki čovek je pravedan" kontrerno suprotan sudu: „svaki čovek je nepravedan", —- tada isto tako nužnim načinom mora biti i sa afirmacijama koje se izgovaraju glasom. Ali ako u duhu nije kontrerno suprotan sud sa kontrerno suprotnim atributom, tada neće ni afirmacija biti kontrerno suprotna afirmaciji nego će to biti izražena negacija. Treba ispitati koji je istinit sud kontrerno suprotan lažnome sudu. Je li to sud negacije, ili je sud koji afir-mativno postavlja kontrerno suprotan [sud]?

Razumem to ovako. Istinit je sud ο dobrom, koji izražava da je ono dobro; a drugi, lažan, izražava da ono [dobro] nije dobro; i treći, najzad, koji je različit od prethodnih, [izražava] da je ono [dobro] — zlo. Koji je od ova dva suda kontrerno suprotan istinitom sudu? I pošto postoji samo jedan kontrerno suprotni [sud] — prema kome će od ta dva suda postojati kontrarijetet?

76 77

Pogrešno je smatrati da treba definisati kontremo suprotne sudove na osnovu toga što se oni odnose na kontremo suprotne stvari. Reći ο dobrom da je dobro, ili reći ο zlu da je zlo, to znači izreći samo jedan isti sud i izraziti istinu, — pa bilo da je reč ο više sudova ili samo ο jednom. A ovde su subjekti [dobro i zlo] kontremo suprotni. A sudovi nisu kontremo suprotni zato što se odnose na kontremo suprotne subjekte, nego zato što se odnose [na isti subjekt] na kontremo suprotni način.25

Uzmimo za primer sud da je dobro — dobro, i drugi sud da dobro nije dobro. Zatim pretpostavimo da postoji neki drugi atribut koji ne pripada i ne može pripadati dobru. U tom slučaju ne treba smatrati [kao kontremo suprotne istinitom sudu] ni sudove koji pridaju subjektu ono što mu ne pripada, ni one koji odriču da mu pridaju ono što mu pripada. (U oba slučaja biće beskrajni po broju kako sudovi koji pridaju subjektu ono što mu ne pripada tako i oni koji mu ne pridaju ono što mu pripada.) U stvari, [biće samo kontremo suprotni] sudovi u kojima je zabluda. A ovi sudovi vode poreklo od stvari koje su pod-ložne postajanju. Međutim postajanje dolazi od suprot-nosti [afirmacije i negacije jednog istog atributa], a isto tako i zablude.26

Pošto je tako, dobro je u isto vreme dobro i ne-zlo. Prva od ovih odredaba pripada mu po sebi, a druga samo akcidentalno (jer je ono ne-zlo samo po akcidenciji). Ali ako je istiniti sud istinitiji kad se odnosi na samu suštinu subjekta, i lažan sud je tada lažniji. Sud: „dobro nije dobro" — jeste lažan sud koji se odnosi na ono što pripada dobru po suštini, — dok se sud: „dobro je zlo" odnosi na ono što akcidentalno pripada dobru. Iz toga izlazi da će sud koji izražava negaciju dobra [kontradiktorni sud] biti lažniji nego onaj koji izražava kontrernu suprotnost dobra [kontremo suprotan sud]. Ali najviše se vara u odnosu na svaku stvar onaj ko ima sud kontremo suprotan istini. Jer kontremo suprotni sudovi su oni koji su najrazličniji u istoj vrsti. Ako je od dva suda jedan kontremo suprotan [istinitom sudu], i ako je onaj koji izražava negaciju kont-

remo suprotniji, — tada je jasno da će ovaj poslednji biti kontrerno suprotan [u pravom smislu]. A sud: „dobro je zlo" jeste složen. Jer nužno je podrazumevati u isto vreme: „dobro nije dobro".

Ako je istina da, čak i u drugim slučajevima [kad se radi ο supstancijama koje nemaju kontremo suprotne poj-move], stvari mogu da se odnose samo na sličan način,27

tada izgleda da je tačno ono Što smo rekli. Jer, kontrari-jetet se ili nalazi svuda u negaciji, ili [se] nigde [ne nalazi]. A za termine koji nemaju kontremo suprotne [termine] lažni sud je onaj koji je kontremo suprotan istinitom. Tako, na primer, suditi da čovek nije čovek znači lažno suditi. Ako su ove negacije kontremo suprotne, tada su takve i druge negacije.

Dalje, suditi da je dobro — dobro znači suditi da ne-dobro nije dobro. A suditi da dobro nije dobro to, isto tako, znači suditi da je ne-dobro dobro. A koji bi bio kontremo suprotni sud istinitog suda: „ne-dobro nije dobro"? To ne bi bio sud: „ne-dobro je zlo". Jer, i po-slednji sud mogao bi biti istinit, — dok istiniti sud ne može nikad biti kontremo suprotan istinitom sudu. I pošto se može desiti da jedna stvar koja nije dobra bude rđava [na primer, nepravda], iz toga izlazi da dva suda mogu biti istovremeno istinita. A to ne bi bio ni sud: „ne-dobro nije rđavo", jer bi i on mogao da bude istinit, pošto ove odredbe [ne-dobro i ne-zlo] mogu da postoje istovremeno. Ostaje da sud: „ne-dobro nije dobro" ima za kontremo suprotan sud: „ne-dobro je dobro", — a ovaj je lažan. Na isti način se utvrđuje da je sud: „dobro nije dobro" kontremo su-protan sudu: „dobro je dobro".

Očevidno je da neće biti nikakve razlike28 i ako afir-maciju uzmemo u opštem smislu, — tada će njoj biti kont-remo suprotna opšta negacija. Na primer, sud koji izra-žava: „sve ono što je dobro jeste dobro" imaće za kont-remo suprotan sud: „ništa od onoga Što je dobro nije dobro". Jer, sud: „dobro je dobro" — ako je „dobro" uzeto u opštem smislu — identičan je sudu koji izražava da je dobro ono Što je dobro. A ovaj se ne razlikuje ni u čemu

78 79

od suda da sve što je dobro jeste dobro. A isto je tako i sa ne-dobrim.

Ako tako stoji sa sudom i ako su afirmacije i negacije izražene glasom simboli [znaci] onih koje su u duhu, — jasno je da je afirmaciji kontrerno suprotna negacija koja se odnosi na isti subjekt, uzet u opstem smislu. Tako rečenice: „sve što je dobro jeste dobro", ili „svaki je čovek dobar", — imaju za kontrerno suprotne: „ništa [od onoga što je dobro nije dobro"], ili: „nijedan [čovek nije dobar]", a za kontradiktorne: „poneki dobar čovek [nije dobar]", ili: „poneki čovek [nije dobar]".

A jasno je i to da ni istiniti sud ni istinita rečenica ne mogu biti kontrerno suprotni nekom drugom istinitom sudu ili nekoj drugoj istinitoj rečenici. Jer, kontrerno suprotne su rečenice ο suprotnom, a istinite rečenice mogu biti istinite u isto vreme. Dakle, kontrerno suprotne rečenice ne mogu u isto vreme da pripadaju istom subjektu.

NAPOMENE 1 „Filozof nije zdrav", ili: „Filozof nije bolestan" — mora važiti i kad

filozof ne postoji. * To je problem jedinstva definicije. 3 Po Tricot-u, izraz „ne homonimno" [µή όµωνύµως] znači

da u dve propozicije subjekt i predikat ne treba da predstavljaju samo pseudo-identitet nego stvarno treba da budu isti. (Upor. Ari- stote, Organon, II, De l'Interpretation, Bibliotheque des textes philosophiques, Pariš 1946, p. 87, note 2.)

4 Ovaj stav je od najvećeg značaja, jer u njemu Aristotel postavlja pravila za izvođenje zaključaka.

5 Ovde je istaknuto da je potrebno stvarno, a ne samo nomi nalno jedinstvo.

β Ima istraživača koji smatraju verovatnim da je redakcija ove glave postala posle ostalih glava ovog spisa. Teorija koju Aristotel iznosi u ovoj glavi svakako je odgovor megaričarima, koji su iz principa protivrečnosti izveli apsolutan fatalizam.

7 Primena logičkih pravila ο kontradiktornim suprotnostima na ono Što u budućnosti može biti slučajno dovodi do uništavanja svake slučajnosti u svetu. Međutim, takva konsekvencija je bes mislena.

8 U glavi 2, 16 a 19—30 ovoga spisa. 8 Propozicije u logici nazvane de secundo adjacente, u kojima kopula

nije odvojena od atributa („čovek postoji", „čovek trči") razlikuje se od propozicija de tertio adjacente, u kojima su subjekt, predikat i kopula izrečno izraženi.

10 U poslednjoj glavi I knjige Anal. prior. 11 Filozof se osvrće na ekvipolenciju propozicija. Ova se sa

stoji u tome da se od jedne propozicije prelazi drugoj suprotnoj rečenici na taj način što se doda jedna negacija. A ta negacija stavlja se ili pre subjekta, ili posle subjekta, ili i pre i posle subjekta.

12 De interpr., gl. 7, 17 b 38. 13 Primeri uzeti iz kategorija kvaliteta, supstancije i delanja. 14 Glava 12. i 13. raspravljaju ο modalnim rečenicama, i to

glava 12. ο pojmu, rodovima i suprotnosti modalnih rečenica, a glava 13. ο njihovom logičkom sledovanju.

6 Organon 81

Modalna rečenica, suprotna prostoj rečenici, ili de inesse, ima dva elementa. Jedan elemenat je modus, koji izražava modalitet pripadanja, a drugi je dictum, čiji je predmet pripadanje predikata subjektu. Iz toga izlazi da se svaka modalna rečenica rastavlja na dve rečenice de inesse, — jedna se odnosi na modus, a druga na predmet. Prva rečenica izriče sud ο drugoj. (Upor. Tricot, ibid., p. 120—121, nap. 2 i Perihermenias oder Lehre vom Satz, neu iibersetzt von Dr. Eug. Rolfes, Der philosophischen Bibliothek Band 9, Leipzig 1920, S. 36, Anm. 42.)

15 Na primer, rečenice: „moguće je da ovo postoji" i „mo guće je da ovo ne postoji".

16 Prema tome, obe ove rečenice mogu biti istinite. 17 Na ovoj tablici sve rečenice koje stoje jedna prema drugoj

jesu kontradiktorne, sem 4. rečenice iz prvog i 4. rečenice iz trećeg reda. Pacius smatra da ta pogreška nije Aristotelova. Uostalom, ona će docnije biti ispravljena. A ovde filozof samo izlaže doktrine logičara koji su mu prethodili. Tek od 22 b 10 počinje Aristotel da izlaže svoje sopstveno shvatanje (In Porphyrii Isagogen et Aristo- telis organum Commentarius analyticus, Aureliae Allobrogum, 1605, 99.) (Upor. Tricot, ibid., p. 127, nap. 1.) Navedenu tablicu u tekstu dali smo prema Tricotu.

18 Ovo je sledovanje ka nemogućem, počinjući od mogućeg. 19 Dokazi za Aristotelovu tezu da je nužno moguće. 20 „Moguće sadrži nužno, kao što opšte sadrži pojedinačno,

ili rod vrstu. Ali nema koincidencije i, prema tome, pogrešno je reći da je moguće sve što je nužno." (Upor. Tricot, ibid., p. 136, nap. 3.)

21 Ova glava ο modalnim rečenicama svršava se metafizičkim razmatranjima.

22 U Metafizici (∆, 6) Aristotel u prve supstancije ubraja Boga i inteligencije sfera.

23 Ta bića čine grupu mogućeg i slučajnog. 24 U čiste potencijalnosti, koje čine grupu nemogućeg, spa

daju prva materija, neodređeno i prazno. 25 Prema tome, izlazi da se kontrarijetet ne sastoji u potvrđi

vanju kontrerno suprotnog atributa nego u negaciji istoga atributa. 26 Prema izloženom, međutim, izlazi da se kontrarijetet sastoji

u afirmaciji i negaciji jednog istog atributa. 27 Ovim filozof podrazumeva da se kontrarijetet svodi na

negaciju. 28 Na univerzalne rečenice univerzalno uzete primenjeno je

ono što je utvrđeno da važi za neodređene rečenice. A ranije je već rečeno da u neodređenim rečenicama kontrerno suprotni su dovi mogu biti istiniti.

TREĆI DEO

PRVA ANALITIKA

82 6*

[TEORIJA Ο SILOGIZMU]

Glava prva

[ZADATAK ANALITIKE1. — PREMISA. — TERMIN. — SILOGIZAM I NJEGOVE VRSTE]

Prvo treba da utvrdimo koji je predmet našeg ispiti-vanja i od koje discipline ono zavisi. Njegov predmet je dokaz [demonstracija], a zavisi od demonstrativne nauke. Zatim moramo da definišemo Šta je premisa, i termin, i si-logizam, i šta je savršeni silogizam, a šta nesavršeni silo-gizam, Potom, valja definisati Šta znači da je jedan termin sadržan ili da nije sadržan u celini drugoga termina i šta mislimo kad kažemo da je nešto opste [univerzalno] afir-mirano ili opšte [univerzalno] negirano.

Premisa je govor koji potvrđuje ili koji odriče nešto ο nečem. Ovaj [govor] je ili opšti [univerzalan], ili poje-dinačan [partikularan], ili je neodređen. Nazivam opštim [univerzalnim]2 pripadanje ili nepripadanje jednom sub-jektu, koji je uzet opšte [univerzalno]. Pojedinačnim [par-tikularnim] nazivam pripadanje ili ne-pripadanje jednom subjektu, koji je uzet pojedinačno ili ne-opšte, — a neod-ređenim pripadanje ili ne-pripadanje, bez označavanja da li je ono opšte ili pojedinačno. Na primer: »kontrerno suprotne rečenice spadaju u istu nauku", ili: „zadovoljstvo nije dobro."

Demonstrativna premisa razlikuje se od dijalektičke premise3 time što se u demonstrativnoj premisi uzima jedan

85

od dva dela protivrečnosti (jer dokazati ne znači pitati, nego pretpostavljati); međutim, u dijalektičkoj premisi traži se od protivnika da izabere jedan od dva dela protivrečnosti [afirmaciju ili negaciju]. Ali neće biti nikakve razlike u samome ostvarivanju silogizma u jednom i u drugom slučaju. Naime, bilo da se dokazuje ili da se pita, silogizam se stvara na osnovu pretpostavke da nešto nečemu pripada ili mu ne pripada. Iz toga izlazi da će jedna silogisticka premisa uopšte biti afirmacija ili negacija nečega povodom nečega, na način kao što smo rekli [to jest da pripadanje može biti opŠte, pojedinačno ili neodređeno]. Silogisticka premisa je demonstrativna ako je istinita i dobijena pomoću principa prvobitno pretpostavljenih [pomoću aksioma, tih principa nauka koji se ne mogu dokazati]. U dijalektičkoj premisi onaj ko stavlja pitanje traži od protivnika da izbere jedan od dva dela protivrečnosti. Ali, čim izvodi zaključak, on pretpostavlja nešto što se odnosi na privid i na verovatno, kao što je objašnjeno u Topiki.*

Šta je premisa i kako se razlikuju silogističke i de-monstrativne i dijalektičke premise — biće tačnije objašnjeno docnije,5 a ukoliko je ovde potrebno, dovoljne su nam definicije koje smo dali.

Terminom nazivam ono na šta se rastavlja premisa [sastavne delove premise]. A ova se rastavlja na predikat i subjekt ο kome je [predikat] afirmiran, — bilo da su [subjekt i predikat] vezani glagolom „postojati", ili da su odvojeni glagolom „ne postojati".

Silogizam je govor u kome — kad se izvesne stvari stave — nešto različito od stavijenoga nužnim načinom proizlazi samim tim što to postoji. Pod izrazom: „samim tim što to postoji", podrazumevam da je time dobijena posledica; a izraz: „time je dobijena posledica" znači da nijedan spoljni termin nije potreban da proizvede nužnu posledicu.

Savršenim6 zovem onaj silogizam kome nije potrebno ništa drugo7 sem onoga što je pretpostavljeno u premisama, pa da nužnost zaključka bude očevidna. Nesavr-

šenim silogizmom zovem onaj kome su potrebne jedna ili više stvari8, koje nužnim načinom proizlaze iz stavljenih termina, ali nisu izrečno izražene u premisama.

Isto je [znači isto] reći da se jedan termin nalazi u drugom [terminu] kao u celini, i da je jedan termin pridat drugom, koji je uzet u opštem [univerzalnom] smislu. Kažemo da je jedan termin opšte afirmiran kad se u subjektu ne može naći ništa [nijedan deo] ο čemu ne bi važio drugi termin. Isto objašnjenje važi za izraz: „ne biti nijednome pridat".

Glava d r u g a

[KONVERSIJA ILI PREOKRETANJE» ČISTIH REČENICA]

Svaka rečenica [premisa] pretpostavlja ili čisto pridavanje, ili nužno pridavanje, ili slučajno pridavanje. Od ovih premisa jedne su afirmativne, a druge negativne, — prema svakom od njihovih modaliteta pridavanja. A od afirmativnih i negativnih premisa jedne su opšte [univerzalne], druge pojedinačne [partikularne], a neke su opet neodređene. Iz [svega] toga izlazi da su, u opštem pridavanju, termini negativne premise nužnim načinom konvertibilni [da mogu da se preokreću]. Tako, na primer, ako nijedno zadovoljstvo nije dobro, tada, isto tako, nijedno dobro neće biti zadovoljstvo. Afirmativna premisa mora biti konvertibilna, ali ne tako da [iz te konverzije] pro-izlazi univerzalna, nego [tako da proizlazi] partikularna premisa. Na primer, ako je svako zadovoljstvo dobro, tada i poneko dobro mora biti zadovoljstvo. Od parti-kularnih rečenica afirmativna se, nužnim načinom, daje preokrenuti u partikularnu (naime, ako je poneko zadovoljstvo dobro, tada će i poneko dobro biti zadovoljstvo), — ali negativna ne. Jer, ako „čovek" ne pripada ponekoj „životinji", iz toga ne izlazi da „životinja" ne pripada ponekom „čoveku".

Neka prvo AB bude univerzalna negativna premisa.10 Ako A ne pripada nijednom B, ni Β neće pripadati ni-

86 87

jednom A. Ako bi Β pripadalo ponekom A, na primer Γ, tada ne bi bilo istina da A ne pripada nijednom B, pošto je Γ poneko B.

Ali ako A pripada svakom B, i Β pripada ponekom A. Jer, ako Β ne bi pripadalo nijednom A, — A isto tako ne bi pripadalo nijednom B. Međutim, pretpostavljeno je da A pripada svakom B.

Isto je tako,11 ako je premisa partikularna. Ako A pripada ponekom B, mora i Β nužnim načinom da pripada ponekom A. Jer, kad ne bi nijednom pripadalo, ni A ne bi pripadalo nijednom B.

Ali ako A ne pripada ponekom B, nije nužno da Β ne pripada ponekom A. Neka Β bude životinja, a A čovek, — tada izlazi da poneka životinja nije čovek, ali da je svaki čovek životinja.

Glava t r e ć a [KONVERZIJA REČENICA PREMA

NJIHOVOM MODALITETU]

Na isti način će se odnositi i nužne premise.12 Naime, u njima je univerzalno-negativna premisa univerzalno konvertibilna, a obe afirmativne premise su partikularno konvertibilne. Jer ako A nužnim načinom ne pripada nijednom B, ni Β ne pripada nužnim načinom nijednom A. Jer, ako bi [B] moglo da pripada ponekom [A], bilo bi isto tako moguće da A pripada ponekom B. Jer, ako A nužnim načinom pripada svakom Β ili ponekom B, tada i Β nužnim načinom pripada ponekom A. Jer, ako mu ne bi pripadalo nužnim načinom, ni A ne bi nužnim načinom pripadalo ponekom B. Partikularno-negativna rečenica nije konvertibilna iz razloga koji smo ranije naveli.

Kod kontingentnih premisa [premisa koje izražavaju mogućnost] — a ο kontingentnom se u više smisla govori (jer mi zovemo kontingentnim i nužno, i ne-nužno, i moguće)13 — sve afirmativne premise odnose se na isti način kad je u pitanju njihova konvertibilnost. Ako je moguće da A pripada svakom Β ili ponekom B, biće

moguće da Β pripada ponekom A. Jer, ako [B] ne može da pripada nijednom [A], tada ni A ne može da pripada nijednom B, — kao što je ranije [u glavi 2] bilo dokazano. U negativnim premisama nije isto nego se kod svega što se naziva kontingentno — zbog nužnog pridavanja, ili zbog ne-nužnog pridavanja [predikata subjektu] — konverzija vrši na isti način [kao u drugim negativnim rečenicama]. Takav je slučaj kad se kaže da je kontingentno da čovek nije konj ili da belo ne pripada nijednom odelu. U prvom slučaju nužno je da jedan termin ne pripada subjektu; u drugom slučaju nije nužno da mu pripada, — a premisa je na isti način konvertibilna. Ako je moguće da predikat konj ne pripada nijednom čoveku, moguće je isto tako da predikat čovek ne pripada nijednom konju; a ako je moguće da belo ne pripada nijednom odelu, moguće je i da odelo ne pripada nijednom belom. Jer, ako bi odelo nužnim načinom pripadalo ponekom belom, moralo bi i belo nužnim načinom da pripada ponekom odelu. Sve je to bilo ranije [u 2. glavi] dokazano.

Isto važi i za partikularno-negativnu premisu. A kod onoga što se naziva kontingentnim, zato što se najčešće događa ili što je takvo po prirodi, — a mi na taj način definišemo kontingentno — konverzija negativnih premisa neće se vršiti kao kod prostih [negativnih] premisa, nego se univerzalno-negativna premisa ne daje preokrenuti; međutim, partikularna premisa daje se preokrenuti — a to će postati jasno, kad budemo govorili ο kontingentnom.14 A sad onome što smo rekli dodajmo sledeće objašnjenje. Naime, afirmativna je po obliku rečenica da je moguće da jedan atribut ne pripada nijednom subjektu ili da ne pripada ponekom subjektu. Jer, izraz: „moguće je" [„kontingentno je"] stavljen je u isti red kao „postoji", a „postoji" u svim rečenicama gde je stavljen stvara uvek i potpuno afirmaciju, — kao što su, na primer, afirmacije: „on je ne-dobar", ili: „on je ne-beo", ili uopšte: „on je ne-ovo". I ovo će biti docnije15 dokazano. A kad je u pitanju konverzija [preokretanje], s tim premisama stoji kao s drugim afirmativnim rečenicama.

88 89

Glava č e t v r t a ™

[KATEGORIČKI SILOGIZAM PRVE FIGURE. PRAVILA ZA IZVOĐENJE ZAKLJUČAKA

U PRVOJ FIGURI]

Pošto smo objasnili ove odredbe, sad ćemo da izložimo čime, kad i kako postaje svaki silogizam.17 A docnije1® ćemo govoriti ο dokazu. Ο silogizmu moramo raspravljati pre nego ο dokazu zato što je silogizam opštiji. Jer, dokaz je vrsta silogizma, ali svaki silogizam nije dokaz.

Kad se, dakle, tri termina među sobom tako odnose da je donji termin sadržan u srednjem kao celini, a da je srednji sadržan ili nije sadržan u gornjem19 kao celini, — tada, nužnim načinom, postoji savršeni silogizam između krajnjih termina.

Srednjim nazivam termin koji je [istovremeno] sam sadržan u drugom jednom terminu i sadrži u sebi drugi jedan termin, i koji je svojim položajem srednji. Krajnjim [spoljnim] terminima nazivam, prvo, termin koji je sam sadržan u drugom [terminu], a zatim termin u kome je drugi sadržan.20

Ako je A afirmirano ο svakom B, a Β ο svakom Γ, tada je, nužnim načinom, A afirmirano ο svakom Γ.21 Ranije smo rekli šta podrazumevamo pod izrazom ,,o svakom".22

Ako A nije afirmirano ni ο jednom B, a ako je Β afir-mirano ο svakom Γ, tada A neće pripadati nijednom Γ.23

Ako gornji termin pripada svakom srednjem terminu [upravo: srednjem terminu, univerzalno uzetom], a ako srednji [termin] ne pripada nijednom donjem [upravo: donjem terminu, univerzalno uzetom], — neće biti silogizma za krajnje [spoljne] termine. Jer, iz toga što je to tako ne proizlazi ništa sa nužnošću. Jer, gornji termin može pripadati kako svakom tako i nijednom donjem terminu [univerzalno uzetom], — tako da ni partikularni ni univerzalni zaključak ne proizlazi iz toga nužnim načinom. Ali, pošto nema nikakve nužnosti [pošto nema nužnog zaključka], ove premise ne mogu obrazovati silogizam.

Termini koji univerzalno pripadaju neka budu: životinja--čovek-konj; a termini koji univerzalno ne pripadaju neka budu: životinja-čovek-kamen.

Ali, isto tako, kad ni gornji termin ne pripada srednjem terminu, univerzalno uzetom, niti srednji termin donjem terminu, univerzalno uzetom, — ne može biti silogizma. Termini koji pripadaju neka budu: nauka, linija, medicina; a termini koji ne pripadaju: nauka, linija, jedinstvo.

• Jasno je, dakle, da će u ovoj figuri, kad su termini [u njoj] univerzalni, nekad biti, a nekad neće biti silogizma. Isto tako [jasno je] da, ako postoji silogizam, termini moraju nužnim načinom da se odnose kao što smo rekli i, obrnuto, ako se oni tako odnose, da će biti silogizma.

Uzmimo da se jedan od termina odnosi univerzalno prema svome subjektu, a drugi partikularno [to jest: jedna premisa je univerzalna, a druga partikularna]. Kad se univerzalno odnosi prema gornjem krajnjem terminu — bilo to afirmativno ili negativno [kad je gornja premisa univerzalna, afirmativna ili negativna], — a kad se parti-kularno-afirmativno odnosi prema donjem krajnjem terminu [to jest: kad je donja premisa partikularna i afirmativna] dobiće se, nužnim načinom, savršeni silogizam. Ali, kad se univerzalno odnosi prema donjem krajnjem terminu [kad je donja premisa univerzalna, a gornja partikularna], ili kad se termini međusobno drukčije odnose, — nemoguće je da bude silogizma. Gornjim krajnjim terminom nazivam onaj koji sadrži u sebi srednji termin, a donjim krajnjim terminom onaj koji potpada pod srednji termin.

Neka A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.24 Ako „biti afirmiran ο svima" znači ono što smo kazali u početku [ovoga dela, u gl.l, 24 b 28] — tada A nužnim načinom pripada ponekom Γ. U slučaju da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ, Α nužnim načinom neće pripadati ponekom Γ.25 Α mi smo rekli šta podrazumevamo pod izrazom: „ne biti pridan nijednom". Dakle, proizaći će savršeni silogizam. A isto je tako i kad je premisa Β Γ neodređena i afirmativna: biće isti silogizam bilo da je premisa neodređena, ili da je partikularna.

90 91

Ali, ako se univerzalno odnosi prema donjem krajnjem terminu ili afirmativno ili negativno, neće biti silogizma, — bilo da je gornja premisa afirmativna ili negativna, neodređena ili partikularna. A treba, na primer, da pripada ili da ne pripada ponekom Γ, a Β [treba] da pripada sva-kom Γ. Izrazi za pripadanje su: dobro, stanje, mudrost, — a [izrazi] za ne-pripadanje: dobro, stanje, neznanje.

Ne dobijamo nikakav silogizam ni ako Β ne pripada nijednom Γ, a ako A ponekom Β pripada ili mu ne pripada, ili ako ne pripada svakom B. Primeri za termine neka budu: beo, konj, labud; beo, konj, gavran. Isti termini mogu biti uzeti, ako je premisa AB [gornja premisa] neodređena.

Isto tako neće biti silogizma kad je univerzalna gornja premisa afirmativna ili negativna, a kad je donja premisa partikularno negativna, pa bila donja premisa neodređena ili partikularna. Tako je, na primer, ako A pripada svakom B, i ako Β ne pripada ponekom Γ, ili ako ne pripada svakom Γ. Jer, gornji termin biće afirmiran ili neće biti afirmiran od celog donjeg termina kome srednji termin, kad je uzet partikularno, ne može pripadati. Pretpostavimo, na primer, termine: životinja, čovek, belo. Zatim kao belo, ο kome čovek nije afirmiran, uzmimo labuda i sneg. Kod jednoga [labuda] životinja je ο svim [labuđima] afirmirana, a kod drugoga [snega] ona je ο svim [snegovima] negirana, tako da neće biti silogizma. Uzmimo opet da A ne pripada nijednom Β i da Β ne pripada ponekom Γ. Neka termini budu: neoživotvoren, čovek, beo, i neka belo, ο kome Čovek nije afirmiran, budu labud i sneg. Kod jednoga [snega] neoživotvoreno je afirmirano ο svima, a kod dru-goga [labuda] ni ο jednom.

Dalje, neodređeno je reći da Β ne pripada ponekom Γ — a istina je da — bilo da Β ne pripada nijednom Γ, ili da Β ne pripada svakom Γ, — Β ne pripada ponekom. Zatim, ako su termini ove vrste uzeti tako da Β ne pripada nijednom Γ — tada ne postaje silogizam (kao što smo ranije rekli)20. I pošto je tako, očevidno je da zbog toga što se termini tako odnose — neće proizaći silogizam. Jer..

inače, bilo bi silogizma i u drugom slučaju. To isto će se dokazati i onda ako se stavi jedna univerzalno-negativna premisa.

Isto tako, ne može biti nikakvoga silogizma27 kad su obe premise partikularne [kad su odnosi subjekta i predi-kata partikularni] — pa bile one afirmativne ili negativne; ili kad je jedna afirmativna, a druga negativna; ili kad je jedna neodređena, a druga određena; ili kad su obe ne-određene.28 Zajednički termini za sve ove slučajeve jesu: životinja, beo, konj; životinja, beo, kamen.

Iz rečenoga izlazi jasno da, kad se u ovoj figuri nalazi partikularni silogizam, termini moraju da budu u odnosima kao što smo rekli. Jer, ako se [termini] drukčije odnose, nema nikakvoga silogizma. Isto tako, jasno je da su savršeni svi silogizmi u toj figuri, jer svi postaju savršeni pomoću premisa koje su u početku stavljene. I, najzad, jasno je da pomoću te figure mogu biti dokazani svi problemi, to jest sve konkluzije, univerzalne kao i partikularne, afirmativne kao i negativne. Takvu silogističku figuru nazivam prvom.

Glava peta

[PRAVILA ZA IZVOĐENJE ZAKLJUČAKA U DRUGOJ FIGURI]

Nazivam drugom [silogističku] figuru koja postaje kad isti [srednji] termin pripada jednom subjektu koji je uni-verzalno uzet, a ne pripada drugom subjektu koji je uni-verzalno uzet; ili kad taj termin pripada ili ne pripada i jednom i drugom od dva subjekta koji su univerzalno uzeti. Ono što nazivam srednjim terminom u toj figuri, jeste onaj termin koji je afirmiran od dva subjekta.29 Dva krajnja termina jesu oni ο kojima je srednji termin afirmi-ran. Gornji termin je onaj koji stoji bliže srednjem terminu, a donji termin je onaj koji je udaljen od srednjeg termina. Srednji termin stoji van krajnjih termina i po [svome] mestu je prvi. Silogizam, dakle, neće biti savršen u ovoj figuri, — ali on će biti moguć [on će važiti], — bilo da su termini univerzalni ili da nisu univerzalni.30

92 93

Ako su termini univerzalni, biće silogizma uvek kad srednji termin pripada jednom subjektu koji je univerzalno uzet, a ne pripada drugom subjektu univerzalno uzetom, — ma koji od dva termina bio negativan [ako je samo druga premisa afirmativna], — inače nema silogizma. Neka M31 bude termin koji nije afirmiran ni ο jednom N, ali je afirmiran ο svakom Ξ32. Pošto se negativna premisa daje preokrenuti [konvertirati], Ν neće pripadati nijednom M. Ali pretpostavljeno je da Μ pripada svakom Ξ. Dakle Ν neće pripadati nijednom Ξ. Α to je već ranije bilo dokazano.33

Ako opet Μ pripada svakom N, ali ne pripada nijednom Ξ, Ν isto tako neće pripadati nijednom Ξ.34 Ali ako Μ ne pripada nijednom Ξ, Ξ isto tako neće pripadati nijednom M. Ali Μ pripada svakom N. Prema tome, Ξ neće pripadati nijednom N, jer [inače] opet imamo prvu figuru. Ali pošto se negativna premisa daje preokrenuti, Ν isto tako neće pripadati nijednom Ξ. Dakle, to će biti isti silogizam.

Moguće je ovo [ove zaključke] dokazati svođenjem na nemoguće [na apsurd].

Jasno je da, kad termini stoje u takvom odnosu, postaje silogizam, — ali ne savršeni, jer njegova nužnost ne dobija svoje savršenstvo samo od premisa prvobitno stav-ljenih nego ona [ta nužnost] traži i druge [premise].

Ali ako je Μ afirmirano ο svakom Ν i ο svakom Ξ, — tada ne može biti silogizma. Termini za pripadanje jesu: supstancija, životinja, čovek, a za ne-pripadanje: sup stancija, životinja, broj, — a srednji termin je supstancija.

Ne dobija se nikakav silogizam ni onda kad Μ nije afirmirano ni ο ponekom N, ni ο ponekom Ξ. Termini za pripadanje jesu: linija, životinja, čovek, a za ne-pripadanje: linija, životinja, kamen.

Dakle, kad je reč ο silogizmu čiji su termini univerzalni, ti termini se moraju nužnim načinom odnositi onako kao što smo rekli u početku. Jer, ako se drukčije odnose, nema nikakve nužnosti.

Uzmimo da se srednji termin odnosi univerzalno prema jednom od krajnjih termina. Kad god se on [srednji termin] odnosi prema gornjem terminu univerzalno — afirmativno

ili negativno, — a kad se prema donjem terminu odnosi partikularno i na način suprotan univerzalnoj rečenici (a pod „suprotnim načinom" podrazumevam da ako je univerzalna rečenica negativna, partikularna je afirmativna, a ako je univerzalna rečenica afirmativna, partikularna je negativna) — uvek se, nužnim načinom, dobija partikular-no-negativni silogizam.35 Ako Μ ne pripada nijednom N, ali pripada ponekom Ξ, tada, nužnim načinom, Ν ne pripada ponekom Ξ.36 Jer pošto se negativna premisa daje preokrenuti [konvertirati], Ν neće pripadati nijednom M. Ali pretpostavljeno je da Μ pripada ponekom Ξ. Tako Ν neće pripadati ponekom Ξ, jer se dobija silogizam prve figure.

Ako opet Μ pripada svakom N, a ne pripada ponekom Ξ, tada, nužnim načinom, Ν ne pripada ponekom Ξ.37 Jer, ako Ν pripada svakom Ξ, i ako je Μ afirmirano od svakoga N, tada će, nužnim načinom, Μ pripadati svakom Ξ. Ali pretpostavljeno je da Μ ne pripada ponekom Ξ. I ako Μ pripada svakom N, a ne ponekom Ξ, u tom slučaju će se dobiti silogizam u kome zaključak glasi da Ν ne pripada ponekom Ξ. Α dokaz je isti.

Ali, ako je Μ afirmirano ο svakom Ξ, a ne ο ponekom N, u tom slučaju ne može biti silogizma. Primeri za termine [neka budu]: životinja, supstancija, gavran; životinja, belo, gavran. Nema zaključka ni kad Μ nije afirmirano ni ο jednom Ξ, ali je afirmirano ο ponekom N. Termini za pripadanje [neka budu]: životinja, supstancija, jedinstvo. A termini za ne-pripadanje: životinja, supstancija, nauka.

Time je, dakle, u slučaju u kome je univerzalna premisa suprotna partikularnoj, — rečeno kad će biti, a kad neće biti silogizma. Ali, ako su premise istog oblika [kvaliteta], upravo ako su obe negativne ili obe afirmativne — silogizam je potpuno nemoguć.

Uzmimo, prvo, da su obe premise negativne i da je gornji krajnji termin univerzalan; dakle Μ ne pripada nijednom N, niti ponekom Ξ. Tada je moguće da Ν pripada svakom Ξ, i da ne pripada nijednom Ξ. Primeri za nepripadanje [neka budu termini]: crno, sneg, životinja. Termini za svako [za opšte] pripadanje ne daju se naznačiti,

94 95

ako M pripada ponekom Ξ, a ne pripada ponekom Ξ. Jer, ako Ν pripada svakom Ξ, ali ako Μ ne pripada nijednom N, — Μ neće pripadati nijednom Ξ. Ali pošlo se od pretpostavke da Μ pripada ponekom Ξ. Ι zato se ne mogu naznačiti termini, nego se mora dokazivati pomoću neodređenog. Pošto je istina da Μ ne pripada ponekom Ξ, čak i kad ne pripada nijednom Ξ, i pošto, kad ne pripada nijednom Ξ, nema silogizma, — jasno je da i u ovom slučaju neće biti silogizma.

Sad, opet, neka obe premise budu afirmativne, i neka univerzalni termin bude stavljen kao ranije, tako da Μ pripada svakom Ν i ponekom Ξ. Tada Ν može da pripada svakom Ξ i da ne pripada nijednom Ξ. Termini opsteg [univerzalnog] ne-pripadanja [neka budu]: belo, labud, kamen. Termini opšteg pripadanja ne mogu se naći iz istog razloga kao u ranijem slučaju, nego se mora dokazi-vati pomoću neodređenog.

Ali ako je univerzalni termin vezan za donji krajnji termin, i ako tada Μ ne pripada nijednom Ξ, a ako opet Μ ne pripada ponekom N, tada Ν može pripadati svakom Ξ, i ne pripadati nijednom Ξ. Termini za pripadanje [neka budu]: belo, životinja, gavran. Termini za ne-pripadanje [neka budu]: belo, kamen, gavran.

Ako su premise afirmativne, termini za ne-pripadanje mogu biti: belo, životinja, sneg; a termini za pripadanje: belo, životinja, labud.

Jasno je: kad premise imaju sličnu formu [kvalitet] i kad je jedna univerzalna, a druga partikularna, — onda se ne može izvesti nikakav silogizam.

Ali silogizam se ne može izvesti ni onda kad srednji termin svakom krajnjem terminu, koji je partikularan, pripada, ili kad ne pripada svakom krajnjem terminu koji je partikularan, ili kad pripada jednom partikulamom, a ne pripada drugom partikulamom, ili kad ne pripada nijednom od njih univerzalno uzetom, ili kad im pripada na neodre-đeni način.38 Zajednički termini za sve slučajeve [neka bu-du]: belo, životinja, čovek; belo, životinja, neoživotvoren.

Iz rečenoga jasno je sledeće: ako se termini među-sobno odnose na naznačeni način, dobij a se nužnim na-činom silogizam; i obrnuto, ako postoji silogizam, tada se termini nužnim načinom tako odnose.

Isto je tako jasno da su svi silogizmi ove figure ne-savršeni (jer svi oni postaju potpuni tek kad se još nešto doda39 što je nužnim načinom sadržano u terminima, ili je stavljeno kao pretpostavka, u slučaju dokaza pomoću nemogućega); dalje [je jasno] da se silogizam sa afirmativ-nim zaključkom ne može dobiti pomoću te figure, — nego da [u ovoj figuri] svi silogizmi imaju negativan zaključak, — i univerzalni, i partikularni.

Glava š e s t a

[PRAVILA ZA IZVOĐENJE ZAKLJUČAKA U TREĆOJ FIGURI. —

KATEGORIČNI SILOGIZAM TREĆE FIGURE]

Nazivam trećom figuru [koja se dobija] kad jedan termin pripada, a kad drugi ne pripada istom terminu, koji je univerzalno uzet [srednjem terminu], ili kad oba pripadaju ili ne pripadaju tom istom terminu, koji je uni-verzalno uzet. U ovoj figuri nazivam srednjim onaj termin čiji su predikati dva krajnja termina [drugim recima: srednji termin je subjekt u obe premise].40 Krajnjim ter-minima nazivam predikate. Gornjim krajnjim predikatom nazivam onaj koji je udaljeniji od srednjeg termina, a donjim krajnjim terminom onaj koji mu je bliži. Srednji termin stoji van krajnjih termina i ima poslednje mesto [pošto je subjekt].

Isto tako, silogizam ne može biti savršen u ovoj figuri, ali on je moguć [on ima važnost], — bilo da termini stoje prema srednjem terminu u univerzalnom odnosu, ili da ne stoje.

Ako su termini u univerzalnom odnosu, tada — kad Π i Ρ pripadaju svakom Σ — izlazi da će Π nužnim na-činom pripadati ponekom P.41 Pošto se afirmativna premisa

96 Organon 97

može preokrenuti [pošto je ona konvertibilna], Σ će pri-padati ponekom P. Pošto Π pripada svakom Σ, a [pošto] Σ pripada ponekom Ρ, — Π, nužnim načinom pripada ponekom P. Jer, to je silogizam prve figure.42

Može se, isto tako, izvesti za ovo dokaz pomoću logički nemogućeg [apsurda] i pomoću ektheze [produža-vanja, protezanja]. Ako [u drugom slučaju] oba termina [Π i P] pripadaju svakom Σ, i ako se uzme jedno od Σ, na primer, N, tada će ovome [N] pripadati Π i P; prema tome će Π pripadati ponekom P.43

Ako Ρ pripada svakom Σ, a II ne pripada nijednom Σ, dobiće se silogizam čiji je zaključak da Π nužnim načinom ne pripada ponekom P.44 To je moguće dokazati na isti način kao prethodni modus, kad se preokrene [kon-vertira] premisa ΡΣ.45 A isto se daje dokazati i pomoću nemogućeg [apsurda], kao u ranijem slučaju.

Međutim, ako Ρ ne pripada nijednom Σ, a ako Π pripada svakom Σ, neće se dobiti silogizam. Termini za pripadanje [neka budu]: životinja, konj, čovek, a termini za ne-pripadanje: Životinja, neoživotvoren, čovek. Isto tako neće biti silogizma kad oba termina nisu afirmirana ni ο jednom Σ. Termini za pripadanje [neka budu]: životinja, konj, neoživotvoren, — a za ne-pripadanje: čovek, konj, neoživotvoren. Srednji termin: neoživotvoren.

Vidi se da i u ovoj [silogistiČkoj] figuri može i po-stojati i ne postojati silogizam; njega neće biti, kad su termini univerzalni. Kad su oba termina [upravo premise] afirmativni, postaje silogizam, čiji je zaključak da jedan krajnji termin partikularao pripada drugom. Ali ako su oba termina [upravo premise] negativni, neće biti silo-gizma. Međutim ako je jedan [termin] negativan, a drugi afirmativan, tada, ako je gornji termin negativan, a drugi afirmativan, postaće silogizam, čiji će zaključak biti da jedan krajnji tennin ne pripada drugom krajnjem terminu partikularno. Ali, ako je gornja premisa afirmativna, a donja negativna, neće postojati silogizam.

Ali, ako se jedan termin odnosi prema srednjem ter-minu univerzalno, a drugi partikularno, tada će se — ako

98

su oba afirmativna — nužnim načinom dobiti silogizam, ma koji od termina da je univerzalan.46 Ako Ρ pripada svakom Σ, a Π ponekom Σ, Π nužnim načinom pripada ponekom P. Pošto se afirmativna premisa daje preokrenuti [pošto je ona konvertibilna], Σ pripada ponekom Π, i tako £G — pošto Ρ pripada svakom Σ, a Σ ponekom Π, — i Ρ pri-padati ponekom Π. Iz toga izlazi da Π pripada ponekom P.

Ako, opet, Ρ pripada ponekom Σ, a Π svakom Σ, — tada, nužnim načinom, Π pripada ponekom P,47 — što se daje dokazati na isti način. A to se daje dokazati i pomoću nemogućeg i pomoću ektheze, — kao ranije.

Ali ako je jedan termin stavljen afirmativno, a drugi negativno, i ako je afirmativan termin univerzalan, — tada će se dobiti silogizam, ako je donji termin afirmativan.48

Jer, ako Ρ pripada svakom Σ, a ako Π ne pripada ponekom Σ, — tada Π nužnim načinom ne pripada ponekom P. Jer, ako Π pripada svakom P, a ako Ρ [pripada] svakom Σ, Π će isto tako pripadati svakom Σ. Ali [po pretpostavci] ono mu ne pripada. Ovo se još daje dokazati i bez svođenja na nemoguće, kad se uzme jedno od Σ kome Π ne pripada.49

Ali neće biti silogizma ako je afirmativan gornji ter-min [upravo: gornja premisa u kojoj se nalazi gornji ter-min]. Takav je, na primer, slučaj kad Π pripada svakom Σ, a kad Ρ ne pripada ponekom Σ. Termini za opšte pri-padanje [neka budu]: oživotvoren, čovek, životinja. Među-tim, ne mogu se naći termini za opšte ne-pripadanje, ako Ρ pripada ponekom Σ, a ne pripada ponekom Σ. Jer ako Π pripada svakom Σ, a ako Ρ pripada ponekom Σ, Π će isto tako pripadati ponekom P; međutim, po pretpostavci ono nijednom ne pripada. Ali mora se postupati kao u prethodnim slučajevima. Pošto je neodređena rečenica: „ne pripadati jednom partikularnom terminu", — može se istinito reći da ono što ne pripada univerzalnom terminu ne pripada ni partikularnom terminu. Međutim, ne može biti silogizma, ako [P] ne pripada nijednom [Σ], [kao što smo rekli u ovoj glavi 28 a 30]. Jasno je, dakle, da ni ovde ne može biti silogizma. Ali dobija se silogizam kad je, oč dva termina, univerzalan onaj koji je negativan, dok je gornji

99

7*

negativan, a donji afirmativan.50 Jer, ako Π ne pripada ni-jednom Σ, a ako Ρ pripada ponekom Σ, Π neće pripadati ponekom P. Jer, opet se dobija prva silogisticka figura, kad se premisa ΠΣ preokrene.

Međutim, neće se dobiti silogizam kad je donji termin negativan. Termini za pripadanje [neka budu]: životinja, čovek, divlji. A termini za ne-pripadanje [neka budu]: životinja, nauka, divlji. U oba slučaja srednji termin je divlji.

Ali neće se dobiti silogizam, ni kad su oba termina stavljena kao negativna, ali kad je jedan univerzalan, a drugi partikularan. Termini — [u slučaju] kad je donji ter-min univerzalan u odnosu na srednji termin [neka budu]: životinja, nauka, divlji, — životinja, čovek, divlji. Ali kad je to gornji termin [koji je univerzalan u odnosu na srednji termin] — [primeri] za ne-pripadanje [neka budu]: gavran, sneg, beo.

Međutim, ne mogu se naći termini za pripadanje, ako Ρ pripada ponekom Σ, a ne pripada ponekom Σ. Jer ako Π pripada svakom P, a Ρ ponekom Σ, Π će pripadati i ponekom Σ. Ali po pretpostavci ono nijednom [Σ] ne pripada. Tako, mora se upotrebiti dokaz pomoću neod-ređenog.

U slučajevima kad svaki od krajnjih termina pripada srednjem terminu, koji je partikularan, ili kad mu ne pripada, ili kad mu jedan pripada, a kad mu drugi ne pripada, ili kad jedan pripada srednjem terminu, koji je partikularan, a kad drugi ne pripada srednjem terminu, koji je univerzalan, ili kad su premise neodređene, — neće biti nikakvog silogizma. Zajednički termini za sve navedene slučajeve [neka budu]: životinja, čovek, beo, — životinja, neoživotvoren, beo.

Prema tome jasno je da i u ovoj figuri može i posto-jati, a može i ne postojati silogizam, i da se, — ako se termini međusobno odnose na naznačeni način — nužnim načinom dobija silogizam. I, obratno, ako postoji silogi-zam, termini se nužnim načinom tako odnose. Sem toga,

jasno je da su svi silogizmi u ovoj figuri nesavršeni (jer uvek se još nešto mora dodati da bi oni postali savršeni). Dalje, jasno je da se pomoću ove figure ne može dobiti opšti zaključak; ni negativan ni afirmativan.51

Glava s e d m a

[ZAKLJUČCI POMOĆU PREOKRETANJA ILI KONVERZIJE U SVIM FIGURAMA. — ODNOS IZMEĐU TRI SILOGISTIČKE FIGURE.— V REDUKCIJA SILOGIZAMA]

Ali, isto tako je jasno, kad su u pitanju sve figure, da se u svim slučajevima u kojima se ne dolazi do silogizma, — ako su oba termina afirmativna ili negativna — ne može dobiti neki nužan zaključak. Međutim, ako je jedan od termina afirmativan, a drugi negativan, — i ako je negativan termin univerzalan, uvek ostaje silogizam koji pridaje donji krajnji termin gornjem [krajnjem terminu].52

Uzmimo da A pripada svakom Β ili ponekom B, a da Β ne pripada nijednom Γ. Ako se premise preokrenu, tada, nužnim načinom, Γ ne pripada ponekom A. Isto je tako i u drugim figurama, — uvek se preokretanjem [konverzijom] dobija silogizam. Ali, isto tako jasno je, kad se stavi neodređena [premisa] umesto partikularno-afir-mativne [ili partikularno-negativne], — da će se dobiti u svim [silogističkim] figurama isti zaključak.

Isto tako, vidi se da svi nesavršeni silogizmi postaju savršeni pomoću prve figure. Jer, svi [silogizmi] dolaze do zaključka ili pomoću direktnog dokaza ili pomoću svođenja na nemoguće [apsurd]. Ali, na oba načina se dobija prva figura: za silogizme koji su postali savršeni direktnim do-kazom zato što su, kod svih, zaključci dobijeni konverzijom, a ova proizvodi prvu figuru; a za silogizme koji su dokazani pomoću apsurda zato što, kad se stavi lažna propozicija, silogizam postaje pomoću prve figure. Tako je u poslednjoj figuri zaključeno da — ako A i Β pripadaju svakom Γ — iz toga izlazi da A pripada ponekom B. Jer, ako A ne

100 101

pripada nijednom Β i ako Β pripada svakom Γ, Α neće pripadati nijednom Γ. Međutim po pretpostavci A pripada svakom Γ. Isto se tako postupa i u drugim slučajevima.

Svi silogizmi mogu se svesti na univerzalne silogizme prve figure.

Silogizmi koji postaju u drugoj figuri postaju, oče-vidno, savršeni pomoću njih [pomoću univerzalnih silo-gizama prve figure], ali ne svi na isti način, — nego univerzalni silogizmi53 preokretanjem negativne premise, a oba partikularna silogizma svođenjem na nemoguće.

Silogizmi prve figure, u koliko su partikulami, postaju sami sobom savršeni, — ali oni se mogu dokazati i po-moću druge figure, svođenjem na apsurd. Tako, na primer, ako A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, — iz toga proizlazi da A pripada ponekom Γ. Jer ako ono [A] ne pripada nijednom Γ, i ako pripada svakom Β, Β neće pri-padati nijednom Γ, — što znamo iz druge figure.

Dokaz se isto tako izvodi u negativnom silogizmu. Ako A ne pripada nijednom B, i ako Β pripada ponekom Γ, A neće pripadati ponekom Γ. Jer, ako A pripada sva-kom Γ, a ne pripada nijednom Β, Β neće pripadati ni-jednom Γ, — što je druga [srednja] figura.

Pošto se svi silogizmi druge figure daju svesti na univerzalne silogizme prve figure, i pošto se partikulami silogizmi prve figure daju svesti na silogizme druge figure, jasno je da partikulami silogizmi prve figure mogu isto tako da se svedu na univerzalne silogizme prve figure.

Ako su univerzalni termini u silogizmu treće figure, oni neposredno postaju savršeni pomoću ovih silogizama. Međutim, ako su njihovi termini partikulami, oni postaju savršeni partikularnim silogizmima prve figure. A ovi poslednji mogu se svesti na univerzalne silogizme prve figure, a partikulami silogizmi treće figure isto tako. Dakle, jasno je da se svi silogizmi daju svesti na univerzalne silo-gizme prve figure.

Tako smo pokazali kako se odnose silogizmi koji dokazuju pripadanje ili ne-pripadanje jedne stvari drugoj, i to kako oni iz iste figure, tako i oni iz različitih figura.

Glava osma

[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI SA DVE NUŽNE PREMISE]

Različiti su [prosto] pripadanje, nužno pripadanje i moguće [slučajno, kontingentno] pripadanje (jer mnoge stvari pripadaju, doduše, drugim stvarima, ah ne nužnim načinom, — a druge im stvari ne pripadaju ni nužnim načinom, ni prosto, nego im samo mogu pripadati). A kad je tako, — očevidno je da će se dobiti različiti silogizmi za svako od ovih pripadanja, kao i da se njihovi termini ne odnose na isti način, nego će biti ili nužni, ili će jedan drugom [prosto] pripadati, ili će im pripadati na kontin-gentan način.

Za silogizme nužnog pripadanja važi gotovo isto [ista pravila] što i za silogizme prostog pripadanja. Jer, ako su termini stavljeni na isti način u slučaju [prostog] pripadanja, i nužnog pripadanja ili ne-pripadanja, — dobiće se ili se neće dobiti silogizam, samo s tom razlikom što će se dodati terminima izraz „nužnim načinom pripadati ili ne-pripadati".

Negativna premisa preokreće se [konvertira se] oba puta na isti način, a „biti u celom" [„biti u celini jednoga termina"] i „biti opšte afirmiran" reći ćemo u istom smislu.

U ostalim slučajevima biće dokazano da je zaključak nužan pomoću preokretanja [konverzije], na isti način kao kod [prostog] pripadanja. Međutim, u drugoj [srednjoj] figuri, kad je univerzalna premisa afirmativna, a partiku-larna negativna, i opet u trećoj figuri, kad je univerzalna premisa afirmativna, a partikularna negativna, — dokaz se neće izvesti na isti način. Naime tada se pomoću ektheze mora razmotriti deo subjekta kome predikat u svakom silogizmu ne pripada, pa načiniti silogizam s obzirom na taj deo. Tada će se nužnim načinom dobiti zaključak [s terminima koji su tako raspoređeni]. Ali ako se nužni odnos primenjuje na deo koji je izdvojen ekthezom, taj odnos mora da se primeni i na poneki deo datog termina. Naime, izdvojeni deo je poneki deo termina. A svaki od dva silogizma nalazi se u svojstvenoj [silogističkoj] figuri.

102 103

Glava d e v e t a [MODALNI SILOGIZMI.—

SILOGIZMI PRVE FIGURE: JEDNA PREMISA JE NUŽNA, A DRUGA ASERTORIČNA]

U izvesnim slučajevima — kad je nužna samo jedna od dve premise — i silogizam je nužan, — ali to ne sme biti ma koja premisa, nego samo ona koja se odnosi na gornji krajnji termin. Takav je slučaj ako A nužnim načinom pripada ili ne pripada B, a ako Β prosto pripada Γ54. Jer, ako se premise tako uzmu, A će nužnim načinom pripadati ili neće pripadati Γ. Jer, pošto A nužnim načinom pripada ili ne pripada svakom B, i pošto je Γ jedno od B, jasno je da će i za Γ jedan od dva odnosa [da bude ili da ne bude A] nužnim načinom važiti55.

Ali, ako premisa AB nije nužna, i ako je nužna [premisa] ΒΓ, — zaključak neće biti nužan. Jer, ako bi on bio nužan, izlazilo bi, pomoću prve i treće figure, da A nužnim načinom pripada ponekom B. Ali to je pogrešno. Jer Β može biti takvo [takve prirode] da za A može biti moguće da ne pripada nijednom B. Uostalom, i termini pokazuju da zaključak ne može biti nužan. Uzmimo, na primer, da je A kretanje, Β životinja, a Γ čovek. Čovek je nužnim načinom životinja, ali životinja se ne kreće nužnim načinom, a ni čovek. Isto važi i ako je premisa AB negativna. Jer dokaz ostaje isti.

Kad su u pitanju partikularni silogizmi, ako je univerzalna [premisa] nužna, i zaključak će biti nužan. Ali ako je partikularna [premisa] nužna, zaključak neće biti nužan, — pa bila univerzalna premisa negativna ili afirmativna. Uzmimo, prvo, da je univerzalna [premisa] nužna i da A nužnim načinom pripada svakom B, a da Β pripada prosto ponekom Γ. U tom slučaju je nužno da A nužnim načinom pripada ponekom Γ. Jer Γ potpada pod B, a A nužnim načinom pripada svakom B. Isto je tako ako je silogizam negativan, jer će isti dokaz važiti. Ali, ako je nužna partikularna premisa, zaključak neće biti nužan. Naime [iz negacije takvog zaključka], ne proizlazi ništa nemoguće, kao [što ne proizlazi] ni kod univerzalnih silogizama. Isto važi i za negativne silogizme. Termini [neka budu]: kretanje, životinja, belo.

Glava d e s e t a

[MODALNI SILOGIZMI — SILOGIZMI DRUGE FIGURE: JEDNA PREMISA JE NUŽNA,

A DRUGA ASERTORIČNA]

Ako je, u drugoj figuri, negativna premisa nužna, i zaključak će biti nužan; međutim, ako je afirmativna premisa nužna, zaključak neće biti nužan.

Uzmimo, prvo, da je negativna premisa nužna, i da A ne može pripadati nijednom B, ali da prosto pripada Γ. Pošto je negativna premisa konvertibilna, ni Β ne može pripadati nijednom A, ali A pripada svakom Γ, tako da Β ne može pripadati nijednom Γ. Jer Γ potpada pod A. Isto je tako ako je negativna premisa koja se odnosi na Γ. Jer, ako A ne može pripadati nijednom Γ, ni Γ ne može pripadati nijednom A. Ali A pripada svakom B, — dakle Γ ne može pripadati nijednom B, jer inače ponovo dobi-jamo prvu figuru. Dakle, ni Β ne može pripadati Γ, jer se isto tako daje preokrenuti.

Ali, ako je nužna afirmativna premisa, zaključak neće biti nužan. Jer, A treba svakom Β da pripada nužnim načinom, a da prosto ne pripada svakom Γ. Ako se preokrene negativna premisa, dobijamo prvu figuru. Dokazano je56 da u prvoj figuri, u slučaju da nije nužna negativna premisa koja se odnosi na gornji termin, — ni zaključak neće biti nužan. I tako ni u našem slučaju zaključak neće biti nužan. Dalje, ako bi zaključak bio nužan, izlazilo bi da Γ nužnim načinom ne pripada ponekom A. Jer, ako Β nužnim načinom ne pripada nijednom Γ, biće nužno da ni Γ ne pripada nijednom B. Ali Β nužnim načinom pripada ponekom A, pošto i A nužnim načinom pripada svakom B. Iz toga izlazi da Γ mora, nužnim načinom, da ne pripada ponekom A. Ali ništa ne stoji na putu da se A tako shvati da je moguće da Γ pripada celom njegovom obimu. Dalje, moglo bi se pokazati probranim primerima da zaključak nije potpuno nužan već da je on samo nužan zaključak iz stavljenih premisa. Uzmimo, na primer, da je A životinja, Β čovek, a Γ belo, i da su premise uzete na isti način [kao ranije];

104 105

tada je moguće da životinja ne pripada nijednom belom. Tada ni čovek neće pripadati nijednom belom, — ali to neće biti nužnim načinom. Jer, moguće je da čovek bude beo, i ako on to ne može biti, sve dok životinja ne pripada nijednom belom. Samo ako se ovi uslovi ispune, zaklju-čak će biti nužan, ali on [ipak] nije potpuno nužan.

Isto će tako biti i ako su silogizmi partikularni. Kad je negativna premisa istovremeno univerzalna i nužna, i zaklju-čak će biti nužan. Ali, kad je afirmativna premisa univer-zalna, a negativna partikularna, zaključak neće biti nužan.

Uzmimo, prvo, da je negativna [premisa] u isto vreme univerzalna i nužna, i da A ne može pripadati nijednom B, a da pripada ponekom Γ. Pošto se negativna premisa može preokrenuti [pošto je ona konvertibilna], ni Β ne može pripadati nijednom A. — Ali A pripada ponekom Γ. Dakle, Β nužnim načinom ne pripada ponekom Γ.

Uzmimo, opet, da je afirmativna premisa univerzalna i nužna, i da je premisa koja se odnosi na Β afirmativna. Ako sad A nužnim načinom pripada svakom B, a ne pri-pada ponekom Γ, jasno je da Β neće pripadati ponekom Γ, — ali ne nužnim načinom. Dokaz će se izvesti pomoću istih termina koji su upotrebljeni kod univerzalnih silo-gizama [životinja, čovek, beo].

Ali zaključak, isto tako, neće biti nužan, kad je nužna partikularno-negativna premisa. Dokaz će se izvesti po-moću istih termina.

Glava j e d a n a e s t a [MODALNI SILOGIZMI. —

SILOGIZMI TREĆE FIGURE: JEDNA PREMISA JE NUŽNA, A DRUGA ASERTORIČNA]

U poslednjoj [trećoj] figuri, kad su termini univer-zalni u odnosu na srednji termin, i kad su obe premise afirmativne, — ako je jedna ili druga od njih nužna, — i zaključak će biti nužan. Ali kad je jedna premisa negativna, a druga afirmativna, ako je negativna nužna, i zaključak će biti nužan. Ali ako je afirmativna [premisa] nužna, zaključak neće biti nužan.

Uzmimo, najpre, da su obe premise afirmativne, i da A i Β pripadaju svakom Γ, a da je nužna premisa ΑΓ. Pošto Β pripada svakom Γ, i Γ će pripadati ponekom B, kad se izvrši konverzija univerzalne [premise] u partikular-nu. Ako A nužnim načinom pripada svakom Γ, a Γ prosto ponekom B, nužno je da A isto tako pripada ponekom B. Jer, Β potpada pod Γ. Dakle opet se dobija prva figura.

Dokaz će se isto tako izvoditi ako je [premisa] ΒΓ nužna. Γ je konvertibilno s ponekim A, — tako da, ako Β nužnim načinom pripada svakom Γ, Β će isto tako nužnim načinom pripadati ponekom A.

Uzmimo, opet, da je premisa ΑΓ negativna, i da je premisa ΒΓ afirmativna, a da je nužna negativna premisa. Posto je Γ konvertibilno sa ponekom B, i pošto je nužno da A ne pripada nijednom Γ, ni A nužno neće pripadati ponekom B. Jer Β potpada pod Γ.

Ali ako je nužna afirmativna premisa, zaključak neće biti nužan. Uzmimo da je afirmativna i nužna premisa ΒΓ, a negativna i ne-nužna premisa ΑΓ. Pošto je afirmativna premisa konvertibilna, Γ će i ponekom Β pripadati nužnim načinom. Ali ako A ne pripada nijednom Γ, a Γ [nužnim načinom] pripada ponekom Β, Α neće pripadati ponekom B, — ali ne nužnim načinom. Jer u prvoj figuri je do-kazano da, ako negativna premisa nije nužna, — ni zaklju-čak neće biti nužan. I to se može učiniti očevidnim pomoću termina. Neka A bude „dobar", Β „životinja", a Γ „konj". Moguće je da „dobar" ne pripada nijednoj životinji, a nužno je da „životinja" pripada svakom konju. Ali nije nužno da poneka životinja ne bude dobra, pošto je mo-guće da svaka životinja bude dobra. Ili, ako to nije mo-guće, treba uzeti drugi termin, kao, na primer, „biti budan" ili „spavati", — jer se ta stanja mogu primeniti na svaku životinju.

U slučaju kad se termini univerzalno odnose prema srednjem terminu, utvrdili smo kad će zaključak biti nužan. Ali ako je jedna premisa univerzalna, a druga partikularna, i ako su obe afirmativne, tada uvek kad je univerzalna pre-misa nužna, mora i zaključak biti nužan. Dokaz je isti kao

106 107

ranije. Naime, partikularno-afirmativna premisa takođe je konvertibilna. Ako je nužno da Β pripada Γ, i ako A potpada pod Γ — nužno je da Β pripada ponekom A. Ali ako Β pripada ponekom A, — A isto tako nužnim načinom mora da pripada ponekom B. Jer, te rečenice mogu se preokrenuti.

Isto je tako ako je premisa ΑΓ nužna, a pri tome uni-verzalna, jer Β potpada pod Γ.

Ali ako je nužna partikularna premisa, zaključak neće biti nužan. Uzmimo da je premisa ΒΓ partikularna i nužna, i da A pripada svakom Γ, ali ne nužnim načinom. Ako se ΒΓ preokrene, dobij a se prva figura, a univerzalna premisa nije nužna, nego je nužna partikularna [premisa]. Ali kad se premise tako odnose, videli smo [u 9. glavi ovoga dela] da zaključak nije bio nužan; dakle, on nije nužan ni u ovom slučaju. Ovo je očevidno iz termina. Neka A bude „bdenje", Β „dvonožan", a Γ „životinja". Β pri-pada nužnim načinom samo ponekom Γ, ali A može da pripada Γ, a A ne pripada nužnim načinom B. Jer, nije nužno da poneki dvonožac spava ili da bude budan.

Moguće je pomoću istih termina dokazati stvar ako je premisa ΑΓ partikularna i nužna.

Ali, ako je jedan termin afirmativan, a drugi negati-van, i ako je univerzalna [premisa] negativna i nužna, i zaključak će isto tako biti nužan. Jer, ako A ne može pri-padati nijednom Γ, i ako Β pripada ponekom Γ, nužno je da A ne pripada ponekom B. Ali kad je afirmativna [pre-misa] nužno stavljena, — ili kao univerzalna ili kao parti-kularna, — ili kad je tako stavljena partikulamo-negativna [premisa] — zaključak neće biti nužan. Jer, za ostalo važi ono što smo rekli u ranijim slučajevima. Termini — kad je univerzalno-afirmativna [premisa] nužna [neka budu]: „bdenje", „životinja", „čovek", — a srednji termin je „čovek". Ali kad je partikularno-afirmativna [premisa] nužna [termini neka budu]: „bdenje", „životinja", „beo". Jer, nužno je da „životinja" pripada ponekom belom, ali moguće je da „bdenje" ne pripada nijednom belom, i nije

nužno da „bdenje" ne pripada ponekoj životinji. Ali ako je partikularno-negativna [premisa] nužna [mogu se uzeti kao termini]: „dvonožan", „koji se pokreće", „životinja", _ a srednji termin je „životinja".

Glava d v a n a e s t a [IZVEDENI STAVOVI. POREĐENJE IZMEĐU KATEGORIČKIH I MODALNIH SILOGIZAMA

KOJI SE ODNOSE NA NUŽNO]

Očevidno je da, ako je pripadanje prosto, postoji silogizam samo u slučaju ako su obe premise asertorične. Međutim, ako je pripadanje nužno, silogizam će postojati čak i u slučaju da je nužna samo jedna od premisa. U oba slučaja, bili silogizmi afirmativni ili negativni, nužno je da [bar] jedna od premisa bude slična zaključku. Pod slič-nim podrazumevam da ako je zaključak asertoričan, i premisa je asertorična, a ako je zaključak nužan, i premisa je nužna. Jasno je još i to, da će zaključak moći da iskaze nužno ili prosto pripadanje samo ako se uzme jedna nužna ili asertorična premisa.

Glava t r i n a e s t a [MODALNI SILOGIZMI. — ZAKLJUČCI IZ MOGUĆIH

ILI KONTINGENTNIH PREMISA. — POSEBNA PRAVILA ZA KONVERZIJU MOGUĆIH

ILI KONTINGENTNIH PREMISA]

Mi smo dovoljno raspravljali ο nužnom pripadanju, ο tome kako se ono ostvaruje i kako se razlikuje od pros-tog pripadanja.

Sad ćemo preći na kontingentno [moguće] i objasni-ćemo kad [u kojoj figuri], kako [u kome modusu] i pomoću čega [pomoću kojih propozicija] će postojati silogizam.

Pod [izrazima] „biti kontingentan" i „kontingentan" podrazumevam ono što nije nužno, i što se može pretposta-viti kao da postoji, i da zbog toga nema ničeg nemogućeg. Ο nužnom mi samo homonimno kažemo da je kontingentno.

108 109

Ali, da je to [što smo kazali] kontingentno, očevidno je iz [uzajamno] suprotnih negacija i afirmacija [kontin-gentnosti]. Jer, [iskazi]: „nije kontingentno da pripada", i „nemoguće je da pripada", i „nužno je da ne pripada" — jesu ili identični ili sleduju jedni drugima.57 Ali, i njima suprotni [iskazi]: „kontingentno je pripadati", i „nije ne-moguće pripadati", i „nije nužno ne pripadati" — jesu isto tako ili identični ili sleduju jedni drugima. Naime, u svemu postoji afirmacija ili negacija. Prema tome, kontingentno će biti ne-nužno, a ne-nužno kontingentno.

Ali sve kontingentne premise daju se preokrenuti [konvertirati]. Kad ovo kažem, ne mislim da se afirmativne premise konvertiraju u negativne, nego da se sve propo-zicije koje imaju afirmativnu formu konvertiraju shodno suprotnosti. Tako se propozicija: „kontingentno je pripada-ti" konvertira u propoziciju: „kontingentno je ne pripadati". Propozicija: „kontingentno je pripadati svakom [A]" kon-vertira se u propoziciju: „kontingentno je ne pripadati ni-jednom [A]" — ili „ne pripadati ponekom [A]". Propozi-cija: „kontingentno je pripadati ponekom [A]" konvertira se u propoziciju: „kontingentno je ne pripadati ponekom [A]".

Isti način konverzije imamo i u drugim propozici-jama. Pošto kontingentno nije nužno, a pošto ne-nužno može da ne postoji, — jasno je da ako je kontingentno da A pripada B, kontingentno je i da mu ono ne pripada. Ali ako je kontingentno da [A] pripada svakom [B], kon-tingentno je i da ono ne pripada svakom [B]. Isto važi i za partikularno-afirmativne propozicije, jer je [i za njih] dokaz isti. A ovakve premise su afirmativne, a ne nega-tivne. Jer „biti kontingentan" stoji u istoj liniji kao i „po-stojati", — kao što je ranije rečeno.58

Pošto smo načinili ova razlikovanja, reći ćemo da izraz „biti kontingentan" biva upotrebljavan na dva načina. U prvome smislu upotrebljava se da označi ono što se naj-češće događa, a nije nužno, — kao, na primer, kad čovek postaje sed, ili raste ili opada, ili, uopšte, kad se događa ono što mu po prirodi pripada (a to ne sadrži u sebi nepre-kidnu nužnost, pošto čovek ne postoji uvek, ali ako postoji,

tada to biva ili nužnim načinom, ili najčešće). U drugom smislu „kontingentan" znači ono što je neodređeno, ono što istovremeno može i ne može tako da bude. Tako je, na primer, za životinju moguće da ide, ili za zemljotres da se desi za vreme dok životinja ide. Ili, uopšte uzev, kon-tingentno je ono što se slučajno događa. Jer, ništa od svega navedenog ne dešava se shodno prirodi pre u jednom smi-slu nego u suprotnom smislu.

Konverzija kontingentnog [mogućeg] u svakom od ova dva smisla vrši se između suprotnih propozicija. Ali to ne biva na isti način. Naime, ono što je prirodno kon-vertira se zato što ne pripada subjektu nužnim načinom (jer u tome smislu kontingentno je da čovek ne postaje sed). Međutim, ono što je neodređeno [konvertira se] zato što nema razloga da se nešto dogodi pre u jednom smislu nego u drugom.

Ali nauka i demonstrativni silogizam ne postoje za neodređene stvari, zato što je srednji termin nestalan [kad su one u pitanju], nego one postoje samo za prirodne stvari. Raspravljanja i ispitivanja odnose se samo na kon-tingentno u tom drugom smislu. U prvom slučaju može biti silogizma, ali obično se u njemu ne vrše istraživanja.

Ovo će u sledećem59 biti bliže objašnjeno. Za sada ćemo samo reći kad će moći da se načini silogizam iz kontin-gentnih premisa i kakve će prirode on biti. Izraz: „kontin-gentno [moguće] je da ovo pripada onome" može se shvatiti u dvojakom smislu. (Naime, može se shvatiti da „onome" nešto prosto pripada, ili da mu nešto može pripadati. Jer, kad se kaže: ,,A je moguće [pridati] onome čemu je Β pri-dato", — taj iskaz znači ili da je A moguće [pridati] onome ο čemu je Β afirmirano; ili da je A moguće [pridati] onome ο čemu Β može biti afirmirano. Nema nikakve razlike izme-đu iskaza: „A je moguće [pridati] onome ο čemu je Β afir-mirano" i: „Moguće je za A da pripada svakom B".) Očevid-no je, dakle, da se u dvojakom smislu može reći: „Moguće je da A pripada svakom B." Recimo, najpre, sledeće: ako je Β moguće ο subjektu Γ, a A ο subjektu B, — kakav će se silogizam iz toga dobiti. Jer, tako će obe premise biti

110 111

uzete u smislu kontingentnog [mogućeg]. Međutim, ako je A moguće ο onome čemu Β prosto pripada [ο Γ], tada je jedna premisa asertorična [stvarna], a druga kontingent-na [moguća]. Moramo, dakle, početi premisama koje imaju isti oblik, kao što smo činili i u drugim slučajevima.

Glava Č e t r n a e s t a

[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI PRVE FIGURE SA DVE KONTINGENTNE PREMISE]

Kad A može pripadati svakom B, a Β svakom Γ, dobiće se savršeni silogizam čiji će zaključak biti da A može pripadati svakom Γ. To je jasno iz definicije. Jer, iskaz „moći pripadati svakom"—mi smo u ovom smislu objasnili.

Isto tako, ako A može da ne pripada nijednom B, a ako Β može da pripada svakom Γ, — moguće je da A ne pripada nijednom Γ. Jer, da A može da ne pripada onome čemu Β može da pripada, — znači da se ne izostavlja ništa od onoga što može da potpada pod B.

Ali, kad je moguće da A pripada svakom B, i kad je moguće da Β ne pripada nijednom Γ, — u tom slučaju iz postavljenih premisa ne proizlazi nikakav silogizam. Ali kad se premisa ΒΓ konvertira u odnosu na kontingenciju, dobija se isti silogizam kao ranije.60 Pošto Β može da ne pripada nijednom Γ, i Β može da pripada svakom Γ, kao što smo ranije rekli.61 I ako Β može pripadati svakom Γ, a A svakom B, — dobija se opet isti silogizam.

Isto važi, kad se u obe premise negacija veže sa „biti kontingentan [mogućan]", — mislim, na primer, na slučaj kad je moguće da A ne pripada nijednom B, a [da] Β [ne pripada] nijednom Γ. Iz stavljenih premisa ne može se dobiti nikakav silogizam, ali kad se one konvertiraju do-bija se isti silogizam kao ranije.

Očevidno je, dakle, — ako je negacija vezana sa donjim krajnjim terminom, ili sa obe premise, — da tada ili ne postaje silogizam, ili da postaje, ali ne savršen. Jer nužnost [zaključka] proizlazi [tada tek] iz konverzije.

Ali ako se jedna od premisa uzme univerzalno, a druga partikularno, — dobiće se savršeni silogizam uvek kad je gornji krajnji termin univerzalan. Jer ako A može da pripada svakom B, a Β ponekom Γ, — tada A može da pripada ponekom Γ.62 To je jasno iz definicije „biti mogućan".63 Ako, opet, A može da ne pripada nijednom B, i ako Β može da pripada ponekom Γ, iz toga nužnim na-činom proizlazi da A može da ne pripada ponekom Γ.64

Dokaz je isti. Ali, ako se partikularna premisa uzme negativno, a

univerzalna afirmativno, i ako im se ostavi isti položaj, — kao na primer: „A može da pripada svakom B", i: ,,B može da ne pripada ponekom Γ", — tada stavljene pre-mise ne daju nikakav jasan zaključak. Ali ako se parti-kularna premisa konvertira, i ako se pretpostavi da Β može da pripada ponekom Γ, dobiće se isti zaključak kao ra-nije,65 na način koji smo naveli u početku.

Ali, ako je partikularna premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin, a univerzalna premisa koja se odnosi na donji krajnji termin, i ako su obe afirmativne ili nega-tivne, ili ako nisu u istoj figuri, ili ako su obe neodređene ili partikularne, — silogizam se nikako neće dobiti. Jer, ništa ne sprečava da Β ima širi obim nego A, i da oni nisu podjednako afirmirani. Neka Γ bude ono čime Β prevazilazi A. Nije kontingentno da A pripada ili ne pripada Γ — bilo da je Γ uzeto univerzalno ili partikularno, — pošto su kon-vertibilne premise koje se odnose na kontingentno, i pošto Β može da pripada većem broju stvari nego A. I ovo po-staje očevidno pomoću termina. Pošto se premise tako odnose, isto je tako i nemoguće da gornji [termin] pripada, i nužno je da on pripada donjem [terminu], koji je uzet u univerzalnom smislu. Zajednički termini za sve slučajeve [neka budu]: za nužno pripadanje — životinja, beo, čovek, a za nemoguće pripadanje — životinja, beo, odeća.

Jasno je, dakle, da ne postaje nikakav silogizam, kad se termini ovako odnose. Jer u svakom silogizmu pripadanje je ili prosto, ili nužno, ili moguće [kontingentno]. Ali oče-vidno je da ovde nema ni prostog, ni nužnog pripadanja,

112 8 Organon 113

pošto je afirmativna propozicija poništena od negativne, a negativna od afirmativne. Ostalo bi da je to zaključivanje koje se odnosi na moguće pripadanje. Ali ovo je nemoguće. Naime, mi smo dokazali66 da je — ako se termini tako od-nose — istovremeno i nužno i nemoguće da gornji [termin] pripada donjem, koji je univerzalno uzet. Prema tome, ne može se dobiti kontingentan [mogući] silogizam. Jer mi nužno nismo smatrali za kontingentno.67

Jasno je, dakle, da — ako su u kontingentnim pre-misama termini univerzalni — uvek postaje silogizam u prvoj figuri — bilo da su termini afirmativni ili negativni. Samo, kad su termini afirmativni dobij a se savršeni silo-gizam, a kad su termini negativni dobija se nesavršeni silo-gizam. A kontingentnost ne treba razumeti kao onu u nuž-nim propozicijama; nju, naime, valja shvatiti prema defi-niciji koju smo utvrdili.68 A to se ponekad ne zna.

Glava p e t n a e s t a [MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI PRVE FIGURE: JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA ILI MOGUĆA, A DRUGA ASERTORIČNA ILI PROSTA, STVARNA]

Uzmimo da je jedna premisa asertorična [prosta, stvarna], a druga kontingentna [moguća]. Kad označava kontingentnost premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin, — svi će silogizmi biti savršeni i kontingentni, u smislu definicije koju smo dali. Ali, kad označava kontin-gentnost premisa koja se odnosi na donji krajnji termin, — svi će silogizmi biti nesavršeni, a negativni od njih neće biti kontingentni u smislu naše definicije, nego će njihov zaključak ukazivati na ne-nužnost pripadanja ćelom do-njem terminu ili samo jednom njegovom delu. Jer, kad jedan termin nužnim načinom ne pripada celom drugom terminu ili jednom delu ovoga, — kažemo da je kontin-gentno [moguće] da on ne pripada celom drugom terminu ili jednom delu ovoga.

Uzmimo da A može da pripada svakom B, i pretpo-stavimo da Β pripada svakom Γ. Pošto Γ potpada pod

B, i pošto A može da pripada svakom B, jasno je da A može da pripada svakom Γ. Tako postaje jedan savršeni silogizam. Isto je tako kad je premisa AB negativna, a pre-misa ΒΓ afirmativna. U slučaju kad je prva kontingentna, a kad druga iskazuje prosto pripadanje, dobija se savršeni silo-gizam čiji je zaključak da A može da ne pripada nijednom Γ.

Očevidno je da savršeni silogizmi postaju kad se prosto pripadanje odnosi na donji krajnji termin. Međutim, treba dokazati pomoću logički nemogućeg [apsurda] da se u suprotnom slučaju69 mogu dobiti silogizmi. Time će u isto vreme biti jasno da su to nesavršeni silogizmi, pošto dokaz ne sleduje iz stavljenih premisa.

Ali, prvo treba da utvrdimo sledeće: ako, u slučaju da A postoji, Β nužnim načinom postoji, — tada, isto tako, u slučaju da je A moguće, nužnim načinom je i Β moguće. Jer pretpostavimo da je, pri takvom odnosu termina, A moguće, a Β nemoguće. Kad bi moguće, onda kad je moguće, moglo da postane, a nemoguće, onda kad je nemoguće, ne bi moglo da postane, — i kad bi u isto vreme A bilo moguće, a Β nemoguće, tada bi A moglo da postane bez B, a, ako postane, i da postoji, jer ono što je postalo, kad je već postalo, postoji.

Ali treba primeniti nemoguće i moguće ne samo na postajanje, nego i na istinito iskazivanje i na pripadanje, i na sve druge načine na koje se govori ο mogućem. Jer, moguće će se svuda [u svim slučajevima] odnositi na isti način.

Dalje, kad se kaže da kad A postoji — postoji B, pod tim se ne sme podrazumevati da će, ako postoji jedna po-jedinačna stvar A — postojati B. Jer, iz postojanja samo jedne stvari ništa ne proizlazi nužnim načinom. Da bi to bilo, potrebne su najmanje dve stvari, — kao što je slučaj sa premisama koje se odnose u silogizmu na način koji smo utvrdili.70 Naime, ako je Γ afirmirano ο ∆, a ∆ ο Ζ, i Γ je isto tako, nužnim načinom, afirmirano ο Ζ. Ako je svaka od ovih premisa moguća, zaključak je isto tako moguć. Uzmimo da su A premise, a Β zaključak. Iz toga bi moglo

114 8· 115

proizaći ne samo da ako je A nužno, da je i Β nužno, nego i to da, ako je A moguće, moguće je i B.

Iz ovog dokaza jasno je da će, kad se pretpostavi nešto lažno, ali ne nemoguće — i posledica ove pretpo-stavke biti isto tako lažna, ali neće biti nemoguća. Uzmimo da je A lažno, ali ne nemoguće, i da, ako A postoji — Β postoji, — tada će Β isto tako biti lažno, ali ne nemoguće. Jer, dokazano je da — ako Β postoji, u slučaju da A po-stoji, tada će Β isto tako biti moguće, u slučaju da je A moguće. A pošto je pretpostavljeno da je A moguće, i Β će biti moguće. Jer kad bi [A] bilo nemoguće, jedno isto bilo bi istovremeno moguće i nemoguće.

Pošto je ovo utvrđeno, uzmimo da A pripada svakom B, i da Β može da pripada svakom Γ. Tada, nužnim nači-nom, A može da pripada svakom Γ. Jer, ako pretpostavimo da to ne može biti, ali da Β pripada [asertorično] svakom Γ, — to je lažno, ali nije nemoguće. Ako A ne može pripadati Γ, i ako Β pripada svakom Γ, — tada A ne može pripadati ponekom B. Jer, dobija se silogizam u trećoj figuri. Ali pretpostavljeno je da A može pripadati svakom B. Dakle, nužno je da A može pripadati svakom Γ. Jer, mada smo postavili lažno, a ne nemoguće, posledica je nemoguća.

Može se još doći do nemogućeg i pomoću prve figure ako se pretpostavi da Β pripada Γ. Jer, ako Β pripada sva-kom Γ, i ako A može pripadati svakom B, tada i A može pripadati svakom Γ. Ali pretpostavljeno je da A ne može pripadati svakom Γ.

„Pripadati jednom univerzalnom terminu" znači nešto što nije ograničeno u vremenu — u sadašnjosti ili u jednom određenom vremenu — nego što treba tako shvatiti na apsolutni način.71 Samo pomoću takvih premisa možemo da obrazujemo silogizme, — jer ako se uzme premisa u sadašnjem trenutku, neće se dobiti zaključak. Jer, ništa ne sprečava da pojam „čovek" jednom pripadne i svemu što se kreće, — naime onda kad se ništa drugo ne bi kretalo. Pojam „pokrenut" može da pripada svakom konju; među-tim „čovek" ne može pripadati nijednom konju. Uzmimo, dalje, da je gornji termin „životinja", da je srednji termin

pokrenut", i donji „čovek". Premise su iste kao ranije, ali će zaključak biti nužan, a ne kontingentan [moguć]. Jer, čovek je nužnim načinom životinja. Jasno je, dakle, da univerzalno treba razumeti u apsolutnom smislu, a ne sa organičenjem na jedno određeno vreme.

Uzmimo sad, opet, da je premisa AB univerzalno--negativna, i pretpostavimo da A ne pripada nijednom B, ali da Β može da pripada svakom Γ. Kad se takve pretpo-stavke načine, izlazi nužnim načinom kao moguće da A ne pripada nijednom Γ. Jer, pretpostavimo da to nije mo-guće, i da Β pripada Γ, kao ranije. Tada A nužnim na-činom pripada ponekom B, jer postaje silogizam treće figure. Ali to je nemoguće. I tako će biti moguće da A ne pripada nijednom Γ. Jer, ako se pretpostavilo da je ta pro-pozicija lažna, zaključak je nemoguć.

Ovaj silogizam ne daje kontingentnost u smislu [naše] definicije nego u smislu one kontingentnosti koja nijednom [subjektu] ne pripada nužnim načinom. (Jer, ovo je kontra-diktorna suprotnost načinjene pretpostavke da A nužnim načinom pripada ponekom Γ.) — Ali, silogizam pomoću nemogućeg [apsurda] postavlja kontradiktornu suprotnost ove pretpostavke.

Ali, jasno je i iz termina da zaključak nije kontin-gentan. Neka A bude „gavran", Β „razuman", a Γ „čovek". A ne pripada nijednom B, jer ništa razumno nije gavran. Međutim, Β može pripadati svakom Γ, jer svaki čovek može biti razuman. Ali A nužnim načinom ne pripada nijednom Γ. Prema tome, zaključak nije kontingentan. Ali zaključak, isto tako, nije uvek nužan. Uzmimo da je A „pokretan", Β „nauka", a Γ „čovek". A neće pripadati nijednom B, ali Β može da pripada svakom Γ, a zaključak neće biti nužan. Jer nije nužno da se nijedan čovek ne kreće ili, bolje, nije nužno da se poneki čovek kreće. Jasno je, dakle, da zaključak tvrdi samo da jedan termin ne pri-pada nužnim načinom nijednom terminu. Ali trebalo je bolje izabrati termine.72

Ako se stavi negacija uz donji krajnji termin koji iz-ražava kontingenciju, iz samih uzetih premisa neće se do-

116 117

biti nikakav silogizam, — ali on će se dobiti, kad se kon-tingentna premisa konvertira, kao u ranijim slučajevima.73

Uzmimo da A pripada svakom B, a da Β može da ne pri-pada nijednom Γ. Kad se termini tako odnose, neće pro-izaći ništa nužnim načinom. Ali ako se premisa Β Γ pre-okrene, i ako se uzme da Β pripada svakom Γ, dobij a se silogizam kao ranije. Jer, termini imaju tada isti položaj. Na isti se način postupa, ako su obe premise negativne, i premisa AB znači prosto [asertoricno] ne-pripadanje, dok premisa ΒΓ označava da Β može da ne pripada nijednom Γ. Iz ovih uzetih premisa ne dobij a se nužnim načinom nika-kav zaključak; međutim, kad se konvertira kontingentna premisa, dobija se silogizam. Uzmimo da A ne pripada nijednom B, a da Β može da ne pripada nijednom Γ. Iz toga ne proizlazi ništa nužnim načinom. Ali ako se uzme da Β može da pripada svakom Γ, — što je istinito — i ako pre-misa AB ostaje ista, — opet će se dobiti isti silogizam. Ali ako se pretpostavi da Β ne pripada svakom Γ, a ne da je moguće da Β ne pripada svakom Γ, tada se uopšte neće dobiti nikakav silogizam, — bila premisa AB negativna ili afirmativna. Zajednički termini za nužno pripadanje [neka budu]: „belo", „životinja", „sneg", a za nemogućnost nužnog pripadanja: „belo", „životinja", „smola".

Jasno je, dakle, da kad su termini univerzalni, i kad je jedna premisa prosta [asertorična], a druga moguća, [kontingentna], tada će se dobiti silogizam uvek kad je kontingentna premisa koja se odnosi na donji krajnji ter-min, — samo [će se taj silogizam dobiti] nekad na osnovu samih premisa, a nekad na osnovu konverzije jedne pre-mise. Utvrdili smo kad se javlja jedan, a kad drugi od ovih slučajeva, i iz koga razloga.

Ali ako se pretpostavi da je jedna od premisa univer-zalna, a druga partikulama, — tada će se, uvek kad se premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin stavi kao univerzalna i kontingentna — pa bila ona afirmativna ili negativna — i kad je partikulama premisa afirmativna i

asertorična74 — dobiti savršeni silogizam, kao kad su oba termina univerzalna. Dokaz je isti kao ranije.75

Ali, kad je premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin [gornja premisa] univerzalna, asertorična i nekon-tingentna, a kad je druga [donja] premisa partikulama i kontingentna — bile obe [premise] negativne ili afirma-tivne, ili bila jedna negativna, a druga afirmativna, — uvek će se dobiti nesavršeni silogizam. Međutim, dokaz će se izvoditi čas pomoću nemogućeg [apsurda], a čas konver-zijom kontingentne premise, kao u ranijim slučajevima. Dobiće se, pomoću konverzije, silogizam i tada, kad uni-verzalna premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin [gornja premisa] označava asertoricno pripadanje ili nepri-padanje, a kad je kontingentna druga [donja], partiku-larno-negativna premisa. To je slučaj ako A pripada ili ne pripada svakom B, iako je moguće da Β ne pripada po-nekom Γ. Jer, silogizam se dobija, ako se premisa ΒΓ konvertira s obzirom na kontingentnost.

Kad partikulama premisa označava prosto [aserto-ricno] ne-pripadanje, — ne može se dobiti silogizam. Ter-mini za pripadanje [neka budu]: ,,beo", „životinja", „sneg", — a za ne-pripadanje: „belo", „životinja", „smola". Dokaz za ovo treba izvesti iz neodređenog.

Ako se premisa koja se odnosi na donji termin [donja premisa] uzme univerzalno, a ako se premisa koja se od-nosi na gornji krajnji termin [gornja premisa] uzme parti-kularno, — bilo da je jedna ili druga [od njih] negativna ili afirmativna, kontingentna ili asertorična, — neće se dobiti nikakav silogizam.

Isto tako, i kad su premise partikularne ili neodređene, fr· bile one kontingentne ili asertorične, ili bila jedna kon-tingentna, a druga asertorična, — neće se dobiti nikakav silogizam. Dokaz je isti kao u ranijim slučajevima.76 Za-jednički termini za nužno pripadanje [neka budu]: „živo-tinja", „belo", „odeća".

Jasno je, dakle, da, kad je univerzalna premisa koja se odnosi na gornji termin [gornja premisa], tada postaje

118 119

uvek silogizam; ali kad je univerzalna premisa koja se odnosi na donji krajnji termin [donja premisa], tada ne postaje nikakav silogizam.

Glava š e s n a e s t a

[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI PRVE FIGURE: JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA,

A DRUGA NUŽNA1

Kad jedna premisa iskazuje nužno, a druga moguće [kontingentnol pripadanje, dobiće se silogizam kad se termini na isti način odnose kao ranije.77

Silogizam će biti savršen kad je donji krajnji termin nužan [a gornji kontingentan].

Ako su termini afirmativni, zaključak će biti kontingentan, a ne asertoričan, — bili termini univerzalni ili ne-univerzalni. U slučaju da je jedna premisa afirmativna, a druga negativna, tada će, uvek kad je afirmativna premisa nužna, zaključak biti kontingentan, a ne asertorično--negativan. Međutim, ako je negativna premisa nužna, zaključak će biti i kontingentno-negativan i asertorično-nega-tivan, — bili termini univerzalni ili ne-univerzalni.

Kontingentnost u zaključku treba shvatiti na isti način kao ranije.78 Ali iz nužne negativne premise neće se dobiti nikakav silogizam, jer jedno je kad se kaže: „ne pripadati nužnim načinom", a drugo: „nužnim načinom ne pripadati".

Jasno je da se iz afirmativnih termina ne dobij a nužan zaključak. Uzmimo da A pripada svakom Β nužnim načinom, i da Β može da pripada svakom Γ. Ovde će se dobiti nesavršeni silogizam, čiji je zaključak da A može da pripada svakom Γ. Da je silogizam nesavršen, jasno je iz dokaza. Jer, dokaz mora na isti način da bude izveden kao ranije.79

Uzmimo opet da A može da pripada svakom B, a da Β nužnim načinom pripada svakom Γ. Ovde će se dobiti silogizam sa zaključkom da A može pripadati svakom Γ,

a ne da mu stvarno [asertorično] pripada. I ovaj silogizam je savršen, a nije nesavršen, jer neposredno dobija savršenstvo od premisa koje su u početku pretpostavljene.

Ako premise nisu slične po obliku, uzmimo prvo da je negativna premisa nužna, i da, nužnim načinom, A može ne pripadati nijednom B, dok Β može pripadati svakom Γ. Tada je nužno da A ne pripada asertorično [stvarno] nijednom Γ. Uzmimo da A pripada svakom Γ ili ponekom Γ. Ali, pretpostavljeno je da A ne može da pripada nijednom B. Pošto se negativna premisa daje konvenirati, ni Β ne može da pripada nijednom A. Ali A treba da pripada ili svakom Γ ili ponekom Γ. Prema tome, Β ne može pripadati ponekom Γ ili svakom Γ. Ali u početku je pretpostavljeno da Β može da pripada svakom Γ. Očevidno da dobijeni silogizam zaključuje isto tako na kontingentno [moguće] ne-pripadanje, pošto zaključuje na asertorično [stvarao] ne-pripadanje.

Uzmimo sad da je nužna afirmativna premisa, i da A može ne pripadati nijednom B, a da Β nužnim načinom pripada svakom Γ. Silogizam će biti savršen,80 ali će zaključak biti ne asertorično ne-pripadanje, nego kontingentno ne-pripadanje. Jer, tako je uzeta premisa koja zavisi od gornjeg krajnjeg termina [gornja premisa], a ovde nema svođenja na nemoguće. Jer ako se pretpostavi da A može pripadati ponekom Γ, i ako se isto tako pretpostavi da A može ne pripadati nijednom B, iz tih premisa ne proizlazi ništa nemoguće.

Ali ako se negacija stavi u donji krajnji termin [u donju premisu], tada će se, ako premisa označava kontingentnost, dobiti silogizam konverzijom, kao u ranijim slučajevima.81

Međutim, silogizam se neće dobiti, ako premisa ne označava kontingentnost. A neće se dobiti ni kad su obe premise negativno stavljene, a ona što se odnosi na donji termin [donja premisa] nije kontingentna. Termini su isti kao gore. Za pripadanje termini su: „belo", „životinja", „sneg", a za ne-pripadanje: „belo", „životinja", „smola".

120 121

Isto će se postupati sa partikularnim silogizmima. Kad je negativna premisa nužna, zaključak će biti negativan [odnosiće se na ne-pripadanje]. Naime, ako A ne može pripadati nijednom B, a ako Β može da pripada ponekom Γ, tada nužnim načinom A ne pripada ponekom Γ. Jer, ako A pripada svakom Γ, iako ne može da pripada nijednom B, tada isto tako Β ne može pripadati nijednom A. I tako, ako A pripada svakom Γ, Β ne može pripadati nijednom Γ. Međutim, pretpostavljeno je da Β pripada ponekom Γ.

Kad je nužna partikularno-afirmativna premisa u negativnom silogizmu, — uzmimo, na primer, premisu ΒΓ, — ili kad je u afirmativnom silogizmu nužna uni-verzalna premisa — uzmimo premisu AB — neće se dobiti silogizam koji izražava pripadanje. Dokaz je isti kao ranije.

Međutim, ako se univerzalno nalazi u donjem kraj-njem terminu — bila premisa afirmativna ili negativna, ali kontingentna — a ako je partikularna i nužna premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin [gornja premisa] — neće se dobiti silogizam. Termini za nužno pripadanje [neka budu]: „životinja", „belo", „čovek"; a za nemogućnost pripadanja: „životinja", „belo", „odeća".

Ali kad je univerzalna premisa nužna, a partikularna moguća [kontingentna], tada su — ako je univerzalna premisa negativna — tennim* za pripadanje: „životinja", „belo", „gavran", a termini za ne-pripadanje: „životinja", „belo", „smola". Ako je univerzalna premisa afirmativna, termini za pripadanje [peka budu]: „životinja", „belo", „labud", a termini za nemogućnost pripadanja: „životinja", „belo", „sneg".

Neće se dobiti silogizam ni kad su stavljene premise neodređene, ili kad su obe partikularne. Zajednički termini za pripadanje [neka budu]: „životinja", „belo", „čovek", a za ne-pripadanje: „životinja", „belo", „neoduhovljen". Jer pripadanje životinje nečem belom, i belog nečem neo-duhovljenom, jeste i nužno i nemoguće. Isto je i sa mo-gućim [kontingentnim] pripadanjem, tako da su ovi termini upotrebljivi za sve slučajeve.

Očevidno je iz rečenoga sledeće. Kad se termini slično odnose kako u slučaju prostog ili stvarnog [asertoričnog] pripadanja, tako i u slučaju nužnog pripadanja, — tada postaje i ne postaje silogizam. Samo, ako je negativna premisa asertorična, dobija se silogizam čiji je zaključak moguć [kontingentan], ali ako je negativna premisa nužna, dobija se silogizam čiji zaključak iskazuje kontingentno i asertorično ne-pripadanje. Jasno je da su svi [ovi] silo-gizmi nesavršeni, i da postaju savršeni pomoću ranije navedenih figura.82

Glava s e d a m n a e s t a [MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI DRUGE FIGURE: OBE

PREMISE SU KONTINGENTNE]

Kad su obe premise kontingentne, u drugoj figuri neće se dobiti nikakav silogizam, — bile premise afirma-tivne ili negativne, univerzalne ili partikularne.

Međutim, kad jedna [premisa] iskazuje prosto pri-padanje, a druga kontingentno postojanje, — tada, ako afirmativna [premisa] iskazuje prosto postojanje neće se nikad dobiti silogizam. Ali ako univerzalno-negativna [premisa] iskazuje prosto postojanje, uvek će se dobiti silogizam. Isto je tako i kad je jedna premisa uzeta kao nužna, a druga kao kontingentna. I ovde kontingentno u zaključcima treba uzeti u istom smislu kao u ranijim slučajevima.83

Najpre treba dokazati da se ne može konvertirati negativno-kontingentna propozicija. Tako, na primer, ako je moguće da A ne pripada nijednom B, nije nužno da i Β može ne pripadati nijednom A. Pretpostavimo da Β može da ne pripada nijednom A. Pošto se afirmativno--kontingentne [premise] konvertiraju sa negativnim [pre-misama] — bile one kontrerno ili kontradiktorno su-protne; i pošto Β može da ne pripada nijednom A, — jasno je da Β može pripadati svakom A. Ali to je pogrešno. Jer ako jedno može svakom drugom da pripada, iz toga ne proizlazi da, i obratno, ovo mora onom da pripada. Prema tome, negativna propozicija ne daje se konvertirati.

122 123

Dalje, ništa ne stoji na putu da A može da ne pripada nijednom B, i da ne bude nužno da Β ne pripada ponekom A. Na primer, belo može da ne pripada svakom čoveku (pošto ono isto tako može da pripada svakom čoveku), ali nije istina reći da čovek može da ne pripada nijednom belom. Naime, mnogim belim stvarima čovek nužnim načinom ne pripada. Rekli smo84 da nužno nije kontin-gentno.

Ali, isto tako, nije moguće dokazati konvertibilnost pomoću nemogućeg kad se sudi ovako: „Ako je pogrešno da Β može ne pripadati nijednom A, istina je da Β ne može ne pripadati nijednom A. Jer, u prvoj propoziciji imamo afirmaciju, a u drugoj negaciju. Ako je tako, istina je da Β nužnim načinom pripada ponekom A, a isto tako i A ponekom Β. Α to je nemoguće."

Ali ako Β ne može da pripada nijednom A, iz toga ne izlazi da je nužno da Β pripada ponekom A.

Jer, izraz: ,,B ne može da ne pripada nijednom A" upotrebljen je u dvojakom smislu. U prvom smislu pod tim izrazom se podrazumeva: „nužno je da Β pripada ponekom A", dok se u drugom smislu podrazumeva: „nužno je da Β ne pripada ponekom A". Naime, ο onome što nužnim načinom ne pripada ponekom A, nije istina reći da može ne pripadati svakom A. Isto tako, nije istina reći ni ο onom što nužnim načinom pripada ponekom A da može pripadati svakom A. Ako bi neko smatrao da zato što Γ ne može da pripada svakom ∆, Γ nužnim načinom ne pripada ponekom A, — tvrdio bi nešto pogrešno. Jer, Γ pripada svakom ∆, ali zato što mu u nekim slučajevima pripada nužnim načinom, mi zbog toga kažemo da ne može pripadati svakom ∆. Prema tome, suprotnost od: „svakom moći pripadati" jeste jednom: „ponekom nužnim načinom pripadati", i pored toga; „ponekom nužnim načinom ne pripadati". Isto je tako i sa suprotnošću od: „moći nikome ne pripadati". Očevidno je da kao suprotnost mogućem i nemogućem — u smislu u kome smo ih u početku definisali — treba staviti ne samo „nužno

ponekom pripadati" nego i „nužno ponekom ne pripadati". Ali ako se uzme ovo poslednje [„nužno ponekom ne pripadati"], iz toga ne proizlazi ništa nemoguće, tako da se ne dobij a silogizam. Iz rečenoga je jasno da se negativna premisa ne daje konvertirati.

Pošto je to dokazano, pretpostavimo da A može da ne pripada nijednom Β i da pripada svakom Γ. Neće se dobiti silogizam pomoću konverzije [negativne premise]. Jer, rekli smo da se jedna takva premisa ne daje konvertirati. Ali se ne dobija ni dokaz pomoću nemogućeg. Jer, ako se pretpostavi da Β može da pripada svakom Γ — iz toga ne proizlazi ništa pogrešno. Naime A može da pripada svakom Γ, ι može da ne pripada nijednom Γ.

Uopšte, ako ovde postoji silogizam, jasno je da bi ovaj trebalo da ima kontingentan [moguć] zaključak, pošto nijedna od dve premise nije asertorična, a taj zaključak morao bi da bude afirmativan ili negativan. Ali on [zaključak] ne može biti ni jedno, ni drugo. Jer, u slučaju da se on stavi kao afirmativan, pomoću termina će se dokazati da predikat ne može pripadati subjektu. Međutim, u slučaju da se zaključak stavi kao negativan, dokazaće se isto tako da zaključak nije kontingentan nego nužan. Uzmimo da je A „belo", Β „čovek", a Γ „konj". Tada može A, belo, da pripada svakom Γ, i da ne pripada nijed-nom B. Ali Β ne može ni da pripada ni da ne pripada Γ. Očevidno je da Β ne može pripadati Γ, jer nijedan konj nije čovek. Ali ono [B] isto tako ne može da ne pripada Γ, jer je nužno da nijedan konj ne bude čovek, a nužno nije kontingentno.85 Prema tome, neće se dobiti silogizam.

Dokaz će biti isti ako se negativna premisa preokrene, ili ako su obe premise afirmativne ili negativne. Dokaz će se dobiti pomoću istih termina. I kad je jedna premisa univerzalna, a druga partikularna, ili kad su obe parti-kularne, ili neodređene, ili ma na koji način da se premise menjaju, — dokaz će se uvek izvesti pomoću istih termina.

Jasno je, dakle, da ne postaje silogizam, kad su obe premise stavljene kao kontingentne.

124 125

Glava o s a m n a e s t a [MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI DRUGE FIGURE:

JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA, A DRUGA ASERTORIČNA]

Ako jedna premisa iskazuje asertorično pripadanje, a druga kontingentnost [mogućnost], i ako se afirmativna premisa stavi kao asertorična, a negativna kao kontingent-na, — ne može se dobiti nikakav silogizam, — ni kad su termini univerzalni, ni kad su partikularni.

Dokaz je isti, i izvodi se pomoću istih termina [belo, čovek, konj].

Ali u slučaju da je afirmativna premisa kontingentna, a negativna asertorična, dobiće se silogizam. Uzmimo da A ne pripada nijednom B, ali da može da pripada svakom Γ. Kad se negativna premisa konvertira, Β neće pripadati nijednom A. Ali A može da pripada svakom Γ. Tada postaje silogizam čiji je zaključak, prema prvoj figuri, da Β može da ne pripada nijednom Γ. Isto je i kad se negacija odnosi na Γ.

Ali kad su obe premise negativne, i kad jedna iskazuje asertorično ne-pripadanje, a druga kontingentno ne-pri-padanje, — iz samih tih pretpostavljenih propozicija ne proizlazi ništa nužno. Ali, kad se kontingentna premisa konvertira, dobija se silogizam da Β može da ne pripada nijednom Γ, kao u ranijim slučajevima. Naime, tada ponovo dobij amo prvu figuru.

Međutim, ako su obe premise afirmativne, neće se dobiti nikakav silogizam. Termini za pripadanje [neka budu]: „zdravlje", „životinja", „čovek", — a termini za ne-pripadanje: „zdravlje", „konj", „čovek".

Na isti način će se postupati kad su u pitanju partikularni silogizmi. Jer, kad afirmativna premisa iskazuje asertorično pripadanje, neće se dobiti silogizam, — bila ona [premisa] pretpostavljena kao univerzalna ili kao partikularna. (Ovo se dokazuje na isti način kao gore, i pomoću istih termina.) Ali, kad je negativna premisa asertorična, dobiće se silogizam pomoću konverzije, kao u ranijim slučajevima.

A, opet, ako su obe premise uzete kao negativne, i ako je' asertorično-negativna premisa univerzalna, — iz samih premisa neće proizaći nikakav zaključak; međutim, ako se konvertira kontingentna premisa, može, kao ranije, postati silogizam. Ali ako je negativna premisa asertorična, a pri tome stavljena kao partikularna, neće se dobiti silogizam, — bila druga premisa afirmativna ili negativna. Isto tako, [neće se dobiti silogizam] ni ako se obe premise stave kao neodređene, — bile one afirmativne, negativne ili partikularne. Dokaz je isti, i izvodi se pomoću istih termina.86

Glava d e v e t n a e s t a [MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI DRUGE FIGURE: JEDNA PREMISA JE NUŽNA, A DRUGA KONTINGENTNA]

Kad jedna premisa iskazuje [nešto] nužno, a druga [nešto] kontingentno, — tada u slučaju kad je nužna negativna premisa, dobiće se silogizam sa zaključkom ne samo kontingentno-negativnim, nego isto tako i aserto-rično-negativnim. Međutim, kad je nužna afirmativna premisa, — neće biti silogizma.

Uzmimo za nužno da A ne pripada nijednom B, ali da [A] može pripadati svakom Γ. Ako se negativna premisa konvertira, ni Β neće pripadati nijednom A. Ali [pretpostavljeno je] da A može pripadati svakom Γ. Tako se opet dobija silogizam prve figure, sa zaključkom da Β može da ne pripada nijednom Γ. U isto vreme, jasno je da Β ni asertorično neće pripadati nijednom Γ. Uzmimo slučaj asertoričnog pripadanja. Kad A može da ne pripada nijednom B, a kad Β pripada ponekom Γ, — A ne može pripadati ponekom Γ. Ali, po pretpostavci, A bi moglo pripadati svakom Γ.

Na isti način dokazuje se i kad se negacija odnosi na Γ. Uzmimo sad da je afirmativna premisa nužna, a da je

druga [premisa] kontingentna, — da A može da ne pripada nijednom B, ali da nužnim načinom pripada svakom Γ. Kad se termini tako odnose, neće se dobiti nikakav silogizam, jer se može desiti da Β nužnim načinom ne

126 127

pripada Γ. Neka A bude „belo", Β „čovek", a Γ „labud". „Belo" nužnim načinom pripada „labudu", ali može da ne pripada nijednom čoveku, a „čovek" nužnim načinom ne pripada nijednom „labudu". Očevidno je da se u ovom slučaju ne dobija silogizam sa kontingentnim zaključkom. Jer, ono što je nužno nije kontingentno. Ali neće se dobiti ni silogizam sa nužnim zaključkom. Jer, nužno dobijamo ili kad su obe premise nužne, ili kad je negativna premisa nužna. Sem toga, može se desiti da Β pripada Γ, kad su termini tako stavljeni. Jer, ništa ne stoji na putu da Γ potpada pod Β [tako da Β bude pridato Γ], i da A može da pripada svakom B, a da bude nužno da A pripada Γ. Uzmimo da je Γ „biti budan", Β „životinja", a A „kretanje". Kretanje nužnim načinom pripada onome ko je budan, a ovo [kretanje] može da pripada svakoj životinji: i, najzad, sve što je budno jeste životinja. Jasno je da ovde zaključak nije asertorično-negativan, pošto je kod takvog odnosa termina zaključak nužnim načinom asertorično--afirmativan. Isto tako, ne mogu se postaviti ni suprotna tvrđenja. Prema tome, neće se dobiti nikakav silogizam. Isto se tako izvodi dokaz kad se afirmativna premisa premesti [u gornju premisu].

Međutim, ako su premise slične po formi, tada — u slučaju da su one negativne — uvek postaje silogizam, na taj način što se izvrši konverzija kontingentne premise, kao u ranijim slučajevima.87 Uzmimo da je nužno da A ne pripada B, a da može da ne pripada Γ. Ako se izvrši konverzija premisa, Β ne pripada nijednom A, i A može da pripada svakom Γ. Dakle, dobija se prva figura. Isto je tako kad se negacija odnosi na Γ.

Ali ako su premise afirmativno stavljene, ne dobija se silogizam. Očevidno je da zaključak neće biti ni asertorično-negativan, ni negativan nužnim načinom, pošto nije stavljena negativna premisa ni za prosto pripadanje, ni za nužno pripadanje. Ali zaključak neće biti ni kontin-gentno-negativan. Jer kad se termini tako odnose, Β nužnim načinom neće pripadati Γ. Tako je kad se uzme da je A „belo", Β „labud", a Γ „čovek". U zaključku se ne mogu

dobiti ni suprotna tvrđenja, pošto je dokazano da Β nužnim načinom ne pripada Γ. Tako ne postaje nikakav silogizam.

Isto će biti i za silogizme koji imaju partikularne zaključke. Ako je negativna premisa opšta i nužna, uvek će se dobiti silogizam čiji će zaključak biti kontingentan i asertorično-negativan (dokaz se izvodi konverzijom). Međutim, ako je afirmativna premisa (opšta i nužna), nikad se ne dobija silogizam. Dokaz će se izvoditi na isti način i pomoću istih termina kao kod univerzalnih propozicija.

Zaključka neće biti ni kad su obe premise afirmativ-ne. I za ovo se izvodi isti dokaz kao ranije.

Ali ako su obe premise negativne, i ako je pri tome premisa koja iskazuje [prosto] ne-pripadanje univerzalna i nužna, — tada se neće izvesti nužnim načinom nikakav zaključak iz premisa onakvih kako su one stavljene; ali će se, kao u ranijim slučajevima, dobiti silogizam konverzijom kontingentne premise.

Ali ako su obe premise neodređene ili partikularno uzete, neće se dobiti silogizam. Dokaz je ovde opet isti, i izvodi se pomoću istih termina.

Dakle, iz rečenoga je jasno da — ako se stavi uni-verzalno-negativna premisa kao nužna — uvek proizlazi silo-gizam, koji ima zaključak ne samo kontingentno-negativan nego i asertorično-negativan. Međutim, nikad se neće dobiti silogizam, ako je nužna afirmativna premisa. Isto je tako jasno da — kad se termini odnose na isti način u slučaju nužnog pripadanja i u slučaju asertoričnog pripadanja — postaje i ne postaje silogizam. Očevidno je da su svi silogizmi nesavršeni, i da postaju savršeni pomoću ranije naznačenih figura.

Glava d v a d e s e t a [MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI TREĆE FIGURE

SA DVE KONTINGENTNE PREMISE]

U poslednjoj figuri dobija se silogizam ako su obe premise kontingentne, ili samo jedna.

Kad premise iskazuju kontingentnost, zaključak će takođe biti kontingentan; on će isti takav biti i kad je jedna premisa kontingentna, a druga asertorična.

128 9 Organon 129

U slučaju kad se druga premisa uzme kao nužna, tada, ako je ona afirmativna, zaključak neće biti ni nužan, ni asertoričan. Ali, ako je [druga premisa] negativna, dobice se silogizam čiji će zaključak biti asertorično-negativan, kao u ranijim slučajevima.88 I ovde se kontingentno u zaključcima mora razumeti isto [u istom smislu] kao ranije.

Uzmimo najpre da su premise kontingentne, i da A i Β mogu pripadati svakom Γ. Pošto je afirmativna premisa partikularno konvertibilna, i pošto Β može da pripada svakom Γ, — isto će tako i Γ moći da pripada ponekom B. Ako A može da pripada svakom Γ, a Γ ponekom B, — isto tako i A može pripadati ponekom B. Jer dobij a se prva figura.

Ako A može da ne pripada nijednom Γ, a ako Β može da pripada svakom Γ, — tada nužnim načinom proizlazi da A može da ne pripada ponekom B. Naime, konverzijom ćemo dobiti opet prvu figuru.

Ali, ako se obe premise stave kao negativne, iz samih tih premisa neće proizaći ništa nužno; međutim, kon-verzijom premisa dobice se silogizam kao ranije. Jer, ako A i Β mogu da ne pripadaju Γ, ponovo će se konverzijom dobiti prva figura.

Međutim, ako je jedan termin univerzalan, a drugi partikularan, i ako se termini odnose na isti način kao u asertoričnim propozicijama, dobice se ili neće se dobiti silogizam.

Uzmimo da A može da pripada svakom Γ, a Β pone-kom Γ.89 Konverzijom partikularne premise dobice se prva figura. Jer, ako A može da pripada svakom Γ, a ako Γ može da pripada ponekom Β, Α isto tako može da pri-pada ponekom B.

Isto važi kad je ΒΓ univerzalno.90 Isto će biti i ako je premisa ΑΓ negativna, a premisa

ΒΓ afirmativna.91 Opet će se konverzijom dobiti prva figura.

Ako se obe premise stave kao negativne, i to jedna univerzalno, a druga partikularno, — iz samih takvih

premisa neće proizaći nikakav silogizam. Ali on će se, kao i ranije, dobiti konverzijom [premisa].

Kad su obe premise neodređene ili partikularne, ne postaje silogizam. Jer, A nužnim načinom pripada svakom B, a isto tako nijednom B. Termini za pripadanje neka budu: „životinja", „čovek", „belo", a za ne-pripadanje: „konj", „čovek", „belo". Srednji termin: „belo".

Glava d v a d e s e t prva

[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI TREĆE FIGURE: JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA,

A DRUGA ASERTORIČNA]

Ako jedna premisa označava prosto pripadanje, a druga kontingentno pripadanje, zaključak će biti kontin-gentan, a ne asertoričan, i dobice se silogizam, — kad se termini nalaze u istom odnosu kao ranije.

Uzmimo najpre da su termini afirmativni i da A pri-pada svakom Γ, a da Β može da pripada svakom Γ.92 Ako se premisa ΒΓ konvertira, dobice se prva figura, kao i zaključak da A može pripadati ponekom B. Jer kad jedna premisa u prvoj figuri iskazuje kontingentnost, i zaključak je isto tako bio kontingentan. Isto je [isti je zaključak] i kad je premisa ΒΓ asertorična, a [premisa] ΑΓ kontingentna.93

Kad je [premisa] ΑΓ negativna, a [premisa] ΒΓ afir-mativna, ma koja od njih da je asertorična,94 u oba slučaja zaključak će biti kontingentan. Jer opet se dobija prva figura, a dokazano je da ako jedna premisa u njoj iskazuje kontingentnost, i zaključak će isto tako biti kontingentan.

Ako se negacija stavi uz donji krajnji termin, ili ako su obe premise uzete kao negativne, iz samih takvih pre-niisa ne može se dobiti silogizam. Ali, ako se premise kon-vertiraju, dobice se silogizam, kao u ranijim slučajevima.

Ako je jedna premisa univerzalna, a druga parti-kularna, i ako su obe afirmativne,95 ili ako je negativna [premisa] univerzalna, a afirmativna [premisa] partikular-

130 lj~

131

na,96 — svi će se silogizmi dobiti na isti način, jer svi će postati savršeni pomoću prve figure. Očevidno je da će se dobiti silogizam sa kontingentnim, a ne sa aserto-ričnim zaključkom.

Ali, ako je afirmativna [premisa] univerzalna, a negativna partikularna,97 dokaz će se izvesti pomoću nemogućeg. Uzmimo da Β pripada svakom Γ, i da A može da ne pripada ponekom Γ. Tada, nužnim načinom, A može da ne pripada ponekom B. Jer, ako A nužnim načinom pripada svakom B, i ako se pretpostavi da Β pripada svakom Γ, — A će nužnim načinom pripadati svakom Γ, jer to je ranije bilo dokazano.98 Ali pretpostavka je bila da A može ne pripadati ponekom Γ.

U slučaju da su obe premise neodređene ili parti-kularne, — neće se dobiti silogizam. Dokaz je isti kao za univerzalne premise, i izvodi se pomoću istih termina.99

Glava d v a d e s e t d r u g a [MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI TREĆE FIGURE:

JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA, A DRUGA NUŽNA]

Ako je jedna premisa nužna, a druga kontingentna, tada se, kad su termini afirmativni, uvek dobija silogizam sa kontingentnim zaključkom. Međutim, ako je jedna premisa afirmativna, a druga negativna, tada se, ako je afirmativna [premisa] nužna, dobija kontingentno-nega-tivni zaključak. Ali ako je negativna premisa nužna, zaključak će biti i kontingentno-negativan i asertoriČno--negativan. Međutim, neće se dobiti silogizam sa nužnim negativnim zaključkom, — kao [što se neće dobiti] ni u drugim figurama.

Uzmimo najpre da su termini afirmativni, i da A nužnim načinom pripada svakom Γ, a da Β može da pripada svakom Γ.100 Pošto je nužno da A pripada svakom Γ, a pošto Γ može da pripada ponekom B, — i A će pripadati ponekom Β na kontingentan, a ne na asertoričan način, jer tako je bilo u prvoj figuri. Dokaz će biti isti i

ako se uzme da je premisa Β Γ nužna, a premisa ΑΓ kontingentna.101

Uzmimo, opet, da je jedna premisa afirmativna, a druga negativna, i da je afirmativna nužna, — i da A može da ne pripada nijednom Γ, a da Β nužnim načinom pripada svakom Γ.102 Opet će se dobiti prva figura, a zato što negativna premisa iskazuje kontingentnost, očevidno je da će zaključak biti kontingentan. Naime, kad su se premise tako odnosile u prvoj figuri, i zaključak je bio kontingentan. Ali ako je negativna premisa nužna,103 zaključak će biti i da je kontingentno da A ne pripada ponekom B, i da A asertorično ne pripada ponekom B.

Uzmimo da je nužno da A ne pripada Γ, i da Β može da pripada svakom Γ. Konverzijom afirmativne premise Β Γ dobiće se prva figura, a negativna premisa pri tome je nužna. Kad se premise na taj način odnose, proizlazi da A i može da ne pripada ponekom Γ, i da A asertorično ne pripada ponekom Γ. Zato A nužnim načinom asertorično ne pripada ponekom B. Ali, kad se negacija nalazi u donjem krajnjem terminu [u donjoj premisi], ako je tako postala premisa kontingentna, dobiće se silogizam pro-menom premise, kao ranije. Međutim, ako je premisa nužna, neće se dobiti silogizam, jer će zaključak biti i nužnim načinom univerzalno-afirmativan i nužnim načinom univerzalno-negativan. Termini za opšte pripadanje [neka budu]: „san", „konj koji spava", „čovek", — a za opšte ne-pripadanje: „san", „budan konj", „čovek".

Isto će biti i ako se jedan od termina odnosi prema srednjem [terminu] univerzalno, a drugi partikularno. Jer, ako su obe premise afirmativne,104 dobiće se silogizam sa kontingentnim, a ne sa asertoričnim zaključkom. Isto je tako i kad se stavi jedna negativna, a druga afirmativna [premisa], a pri tome je afirmativna [premisa] nužna.105 Ali kad je negativna [premisa] nužna,106 zaključak će biti asertorično-negativan. Način dokaza biće isti i kad su termini univerzalni, i kad nisu univerzalni. Jer, nužno je da ovi silogizmi budu načinjeni savršenima pomoću prve

132 133

figure, i stoga ono što važi u jednom slučaju [u silogizmima prve figure] važi i u drugom [u silogizmima treće figure]. Ali kad se univerzalna negacija stavi u donji krajnji termin [u donju premisu], — ako je [ta negacija] kontin-gentna, konverzijom će se dobiti silogizam; međutim, ako je ona nužna, neće se dobiti silogizam. Ovo će se dokazati na isti način i pomoću istih termina, kao za univerzalne premise.

Očevidno je, dakle, i u odnosu na ovu figuru, kad i kako će se dobiti silogizam, i kad je zaključak kontin-gentan, a kad je asertoričan. Isto tako, jasno je da su svi ovi silogizmi nesavršeni i da postaju savršeni pomoću prve figure.107

Glava d v a d e s e t t r e ć a

[OPŠTA UPOTREBA TRI SILOGISTIČKE FIGURE. SVOĐENJE NA PRVU FIGURU]

Jasno je iz rečenoga da silogizmi ovih figura postaju savršeni univerzalnim silogizmima prve figure i da se na njih svode.108 Da ovo važi ο svakom silogizmu uopšte,109 biće sad jasno čim pokažemo da svaki silogizam postaje u jednoj od ovih figura.

Svaki dokaz i svaki silogizam dokazuju, nužnim načinom, ili pripadanje ili ne-pripadanje [jednom subjektu], — bilo univerzalno ili partikularno, i bilo da se dokaz izvodi neposredno ili pomoću hipoteze. A svođenje na nemoguće jeste poseban slučaj dokaza pomoću hipoteze.

Najpre ćemo govoriti ο silogizmima koji neposredno dokazuju. Ono što ο njima budemo utvrdili učiniće jasnim silogizme dokazane pomoću nemogućeg, i uopšte silogizme dokazane pomoću hipoteze.

Ako treba zaključiti pomoću silogizma da A pripada ili ne pripada B, — nužno je pretpostaviti nešto ο nečemu.110 Ako se pretpostavilo A ο Β, — pretpostavilo se baš ono što je pitanje od početka.111 Ali, ako je A afirmirano ο Γ, a ako Γ nije afirmirano ni ο kome drugom terminu, niti

ie drugi termin [afirmiran] ο Γ, ni neki drugi termin ο ^ ___ neće se dobiti nikakav silogizam.112 Jer, iz toga što jedna stvar ne pripada jednoj stvari ne proizlazi ništa nužnim načinom. Prema tome, mora se [premisi ΑΓ] dodati druga premisa. Ako je A afirmirano ο nekom drugom terminu, ili neki drugi termin ο A, ili neki drugi termin ο Γ113, _ tada ništa ne stoji na putu da postoji silogizam; međutim, ovaj. na osnovu stavljenih premisa, neće zaključiti nikakav odnos prema B. Isto tako, kad Γ pripada nekom drugom terminu, ovaj opet drugom, i tako dalje, ali nijedan od tih termina nije vezan sa B, opet se neće dobiti silogizam u čijem se zaključku postavlja neki odnos između A i B. Naime, mi smo uopšte utvrdili114 da nikad ne može postojati silogizam koji pridaje jednu stvar drugoj bez srednjeg termina koji je pomoću prediciranja [pripadanja] stavljen u odnos sa svakim krajnjim terminom. Jer, silogizam uopšte postaje iz premisa, a silogizam koji utvrđuje neki odnos prema određenom subjektu polazi od premisa koje postavljaju odnos prema ovom subjektu, a silogizam koji utvrđuje odnos određenoga predikata prema određenom subjektu [proizlazi] iz premisa u kojima je ovaj predikat stavljen u odnos prema ovom subjektu. Ali, nemoguće je uzeti jednu premisu koja postavlja izvestan odnos prema B, a ništa ο njemu niti tvrdi niti odriče. Nemoguće je, isto tako, [uzeti] jednu premisu koja postavlja odnos između A i B, a ne uzima nikakav zajednički atribut, nego nešto tvrdi ili odriče ο svakom terminu onih atributa koji su joj svojstveni. Prema tome, treba pretpostaviti nešto srednje između oba,115 nešto što će biti veza između pripadanja, — ako treba da se dobije silogizam koji postavlja odnos određenog atributa prema određenom subjektu.

Ako116 nužnim načinom treba pretpostaviti nešto što oba krajnja termina imaju zajedničko, i ako je ovo moguće na tri načina (naime time što se A prida Γ i Γ prida B, ili što se Γ prida A i B, ili što se A i Β pridaju Γ), koji odgovaraju figurama ο kojima smo govorili, — očevidno je da svaki silogizam nužnim načinom postaje iz jedne od ovih figura. Odnos je isti i ako je A vezano sa Β pomoću

134 135

više srednjih termina. Jer, čak i u slučaju kad ima vise srednjih termina, figura je ista.

Prema tome, očevidno je da se silogizmi koji neposredno dokazuju ostvaruju pomoću figura ο kojima smo govorili117. A da je to slučaj i kod svođenja na nemoguće, biće jasno iz sledećeg.

Uvek kad se ostvaruje nešto pomoću nemogućeg, silogizmom se zaključuje lažno, — ali propozicija koju je prvobitno trebalo dokazati, dokazana je hipotetički, kad nešto nemoguće proizlazi iz protivrečne [kontradiktorne] propozicije. Tako se nesamerljivost [inkomensura-bilnost] dijagonale dokazuje iz toga što bi pri pretpostavci njene samerljivosti [komensurabilnosti] neparni brojevi postali jednaki parnima. Tada se zaključuje da neparni brojevi postaju jednaki parnim brojevima. Uz to, hipotetično se dokazuje inkomensurabilnost dijagonale time što lažan zaključak proizlazi iz protivrečne propozicije.118 Jer, zaključivanje iz nemogućeg sastoji se u tome da se dokaže nemogućnost jedne stvari pomoću prvobitno postavljene hipoteze. Pošto se lažno, pri svođenju na nemo-guće, dobija pomoću silogizma koji direktno dokazuje, dok prvobitno tvrđenje biva dokazano pomoću pretpostavke; i pošto smo ranije utvrdili da se silogizmi koji direktno dokazuje izvode pomoću [navedenih] figura, — očevidno je da se i silogizmi u kojima se vrsi svođenje na nemoguće izvode pomoću ovih figura.

Isto važi i za sve druge silogizme koji se osnivaju na pretpostavci.119 U svim ovim slučajevima silogizam se upravlja prema propoziciji koja je stavljena na mesto prvobitne propozicije, ali ova poslednja dobijena je saglasnošću ili drugom kakvom pretpostavkom.

Ali, ako je ovo istina, svaki dokaz i svaki silogizam moraju nužnim načinom da proizađu pomoću tri figure ο kojima je ranije govoreno. Kad je to dokazano, jasno je da svaki silogizam postaje savršen pomoću prve figure, kao i da se može svesti na univerzalne silogizme u njoj.

Glava d v a d e s e t č e t v r t a [O

KVALITETU I KVANTITETU PREMISA]

Dalje, u svakom silogizmu jedan od termina treba da bude afirmativan, kao i da postoji jedno univerzalno pripadanje.120

Jer, bez jedne univerzalne premise ili neće biti silogizma, ili se ovaj neće odnositi na postavljeno pitanje, ili će postulirati ono što treba dokazati [dobiće se petitio principii].

Uzmimo da treba dokazati da je etički dobro zadovoljstvo koje pribavlja muzika. Ako se prizna da je zadovoljstvo etički dobro, a ne doda se „svako", — neće se dobiti silogizam. Ako se prizna da je poneko zadovoljstvo dobro, — tada je ili to zadovoljstvo drugo nego muzika, i zaključak nema nikakvog odnosa sa postavljenim pitanjem; ili je to zadovoljstvo muzika, i onda se pretpostavlja ono što treba dokazati [vrši se petitio principii]. Ovo se još bolje može razjasniti na geometrijskim figurama. Uzmimo da treba utvrditi da su jednaki uglovi na osnovici jednog ravnokrakog trougla. Linije A i Β treba tada povući ka centru. Ako se sad uzme da je ugao ΑΓ jednak uglu Β∆, a uopšte se ne pretpostavi da su jednaki uglovi upisani u polukrugovima; i ako se opet pretpostavi da je ugao Γ jednak uglu ∆, a pri tome se ne pretpostavi da su jednaki svi uglovi upisani u istom isečku kruga; ako se, najzad, pretpostavi da su — kad se jednaki uglovi oduzmu od celih uglova koji su sami jednaki, jednaki uglovi koji ostaju, Ε i Z, — tada će se pretpostaviti ono Što treba dokazati, sem u slučaju ako se isto tako pretpostavi da su, kad se jednaki uglovi oduzmu od jednakih uglova, uglovi koji ostaju jednaki.

Očevidno je, dakle, da u svakom silogizmu treba da postoji opšte pripadanje, i da je opšte dokazano kad su svi termini opšti.121 Isto tako, vidi se da je partikularno dokazano kako na ovaj drugi način, tako i na prvi.122 Prema tome, ako je zaključak univerzalan, i termini su

136 137

nužnim načinom univerzalni. Međutim, ako su termini univerzalni, zaključak može da ne bude univerzalan.

Isto tako, jasno je da u svakom silogizmu ili obe premise ili jedna moraju, nužnim načinom, biti jednake zaključku. Ovim mislim ne samo [da premisa mora biti jednaka zaključku] ukoliko je afirmativna ili negativna, nego i ukoliko je nužna, ili asertorična, ili kontingentna. A treba uzeti u obzir i druge načine pripadanja.123

Još je, opšte govoreći, jasno kad će se dobiti silogi-zam, a kad se neće dobiti, i kad je on moguć [kad on važi], a kad je savršen; i, najzad, jasno je da, ako postoji silo-gizam, termini moraju biti raspoređeni na jedan od načina na koje smo ukazali.

Glava d v a d e s e t peta

[ODREĐIVANJE BROJA TERMINA, PREMISA I KONKLUZIJA. — SVAKI SILOGIZAM IMA TRI

TERMINA I DVE PREMISE]

Isto tako, jasno je da se svaki dokaz mora izvesti na osnovu tri termina, a ne više, iako se isti zaključak može izvesti iz raznih premisa. Tako se zaključak Ε može izvesti iz premisa A i Β i iz premisa Γ i ∆, ili iz premisa A i B, ili A i Γ, ili Β i Γ. Jer, ništa ne stoji na putu da za iste zaključke postoji više srednjih termina. Ali, u tom slučaju ne postoji jedan silogizam, nego nekoliko njih. Ili, opet, u slučaju kad je svaka od premisa A i Β za sebe dobijena pomoću silogizma,124 — kao A pomoću ∆ i E, i opet Β pomoću Ζ i Θ. Ili kad se jedna premisa dobije pomoću indukcije, a druga pomoću silogizma. Ali, i tako ima više silogizama, jer ima više zaključaka, kao A i Β i Γ.1251, ako se hoće da u ovim slučajevima nema više silogizama, nego samo jedan,126 može se tako dobiti isti zaključak pomoću više od tri termina, ali to ne može biti na način na koji Γ proizlazi iz A i iz B.

Uzmimo da je Ε zaključeno iz propozicija ΑΒΓ∆. Nužno je da jedna [od ovih propozicija] stoji u takvom odnosu prema drugoj kao celina prema delu.127 Jer, ranije128

je dokazano da se, kad postoji silogizam, neki od termina nužnim načinom moraju tako odnositi. Uzmimo da [pro-pozicija] A stoji u takvom odnosu sa [propozicijom] B. Iz ovoga proizlazi jedan zaključak. Ovaj je [propozicija] E, ili jedna od propozicija Γ i ∆, ili neka druga. Ali ako je zaključak E, tada će se silogizam dobiti samo na osnovu premisa A i B. Ako se [propozicije] Γ i ∆ tako odnose, da je jedna celina, a druga deo, zaključak će isto tako iz njih proizaći, — a ovaj će biti ili [propozicija] E, ili jedna ili druga od propozicija A i B, ili neka druga. Ali, ako je [zaključak] E,129 ili A ih B,130 tada će postojati ili više silogizama, ili će isto biti zaključeno pomoću više termina, na način koji smo naznačili kao moguć. Ali, ako je zaklju-čak drugi nego te propozicije [E, ili A, ili B], naći ćemo više silogizama koji međusobno ne stoje u vezi. Ako se Γ ne odnosi prema ∆ tako da se dobij a silogizam, tada su one [propozicije] uzalud pretpostavljene, — sem ako to nije bilo zbog kakve indukcije, ili radi prikrivanja [nečeg], ili iz nekog sličnog razloga. Ali ako iz propozicija A i Β ne proizlazi E, nego neki drugi zaključak, i ako iz Γ i ∆ sleduje jedna od dve propozicije [A i B], ili neka druga [propozicija], — postaće više silogizama koji nemaju veze sa subjektom. Jer, bilo je pretpostavljeno da silogizam utvrđuje E. Najzad, ako nikakav zaključak ne proizlazi iz Γ i ∆, znači da su te premise uzalud pretpostavljene, a da silogizam ne dokazuje propoziciju koja je u početku stavljena.131

Iz svega ovoga je očevidno da se svaki dokaz i svaki [prost] silogizam dobija samo pomoću tri termina.

Ako je to jasno, očevidno je da jedan zaključak za-visi od dve premise, a ne od većega broja premisa. Jer, tri termina obrazuju dve premise — sem ako im se ne doda jedna nova [premisa],132 kao što smo rekli u početku,133 radi toga da se silogizmi načine savršenima.

Iz ovoga se vidi sledeće: u svakom silogističkom zaključivanju gde nisu parne po broju premise iz kojih proizlazi glavni zaključak (jer izvesni od ranijih zaključaka jesu nužnim načinom premise),134 — takvo zaključivanje

138 139

ili nije bilo silogističko, ili je u njemu bilo postavljeno više pitanja nego što je bilo potrebno radi utvrđivanja teze.

Ako se uzmu u razmatranje silogizmi prema njihovim glavnim [prostim] premisama, — svaki silogizam proizla-ziće iz premisa koje su po broju parne, i iz termina koji su po broju neparni.135 Jer, broj termina za jedinicu veći je od broja premisa. A što se tiče zaključaka, njihov broj biće za polovinu manji od broja premisa.136

Međutim, kad se dođe do zaključka pomoću prosilo-gizama, ili pomoću više kontinuiranih srednjih termina,137 — kao, na primer, propozicija AB pomoću srednjih ter mina Γ i ∆, — broj termina biće za jedinicu veći od broja premisa (jer dodati termin biće stavljen ili spolja [pored] ili iznutra [između drugih termina]138 ali u oba slučaja izlazi da je broj propozicija za jedinicu manji od broja termina). Broj premisa biće jednak broju propozicija. Ali,139 premise neće biti uvek parne, a termini neparni, nego, i obrnuto, kad su premise parne, termini su neparni, a kad su termini parni, premise su neparne. Jer, premisa se dodaje u isto vreme kad se dodaje termin, — bilo s koje se strane termin dodavao. Iz toga izlazi da — ako su pre mise parne po broju, a termini neparni po broju — nužnim načinom moramo da ih, pri svakom dodavanju, činimo naizmenično parnim i neparnim.

Međutim, za zaključke neće važiti isto pravilo, ni u odnosu na termine, ni u odnosu na premise. Naime kad se doda jedan termin, broj dodatih zaključaka biće za jedinicu manji od broja ranijih termina.140 Jer, novi termin ne čini zaključak samo sa poslednjim [terminom]; inače ga čini sa svima [drugima]. Ako se terminima A, Β i Γ doda termin ∆, time su neposredno dodata dva zaključka, — jedan u odnosu na A, a drugi u odnosu na B.141 Isto važi i za sva druga dodavanja.142 Ali i kad se [novi] termin stavi između dva ranija termina,143 biće isto, — jer samo sa jednim terminom [novi] termin neće činiti silogizam. Tako će zaključaka biti mnogo više nego termina i premisa.

Glava d v a d e s e t š e s t a

[KOJI SE ZAKLJUČCI IZVODE TEŠKO A KOJI LAKO]

Pošto znamo na šta se silogizmi odnose, kao i kvalitet zaključka dobijenog u svakoj figuri, i [pošto znamo] na koje se načine oni [zaključci] izvode, — jasno nam je koje je probleme teško, a koje je lako rešavati.

Lakše je dokazati ono što je zaključeno u više figura i pomoću više modusa, a teže je dokazati ono Što je zaključeno u manjem broju figura i pomoću manje modusa, Univerzalno-afirmativan zaključak dokazuje se [izvodi se] samo pomoću prve figure, i pomoću nje samo na jedan način.144 Univerzalno-negativan [zaključak] dokazuje se [izvodi se] pomoću prve i pomoću srednje [druge] figure; pomoću prve samo na jedan način,145 a pomoću srednje [druge] na dva načina.146 Partikularno-afirmativan zaključak dokazuje se [izvodi se] pomoću prve i poslednje [treće] figure; pomoću prve147 samo na jedan način, a pomoću poslednje [treće] na tri načina.148 Partikularno-negativan zaključak dokazuje se [izvodi se] u svim figurama, ali u prvoj samo na jedan način,149 u srednjoj [drugo] na dva načina,150 a u poslednjoj [trećoj] na tri načina.151

Jasno je, dakle, da je univerzalno-afirmativan zaključak najteže utvrditi, a najlakše pobiti.

Ali, uopšte je lakše pobiti univerzalne nego partiku-larne propozicije. Jer, univerzalno-afirmativna propozicija pobijena je kako univerzalno-negativnom, tako i partiku-larno-negativnom. Partikularno-negativni zaključak dokazuje se u svim figurama, a univerzalno-negativan u dve figure. Isto je tako i sa [univerzalno-] negativnim propozicijama. Jer, prvobitna propozicija [univerzalno-negativna] pobijena je i univerzalno-afirmativnom, i partikularno--afirmativnom [premisom]. A univerzalno-negativna [premisa] nalazi se u dve figure. Međutim, partikularne [premise] mogu biti pobijene samo na jedan način, — dokazom univerzalno-afirmativne ili univerzalno-negativne [premise].152 Ali lakše je dokazati partikularne premise [nego

140 141

univerzalne, jer njihov dokaz može se izvesti u više figura i pomoću više modusa.

I, uopšte, ne treba zaboraviti da se propozicije mogu pobijati jedne drugima, — univerzalne partikularnima, a partikularne univerzalnima. Međutim, univerzalne [premise] ne mogu se dokazati pomoću partikularnih, iako se partikularne mogu dokazati pomoću univerzalnih [premisa]. U isto vreme jasno je i to, da je lakše pobijati nego dokazivati.

Kako postaje svaki silogizam, i pomoću koliko termina i premisa, i kako se ove poslednje među sobom odnose, a, zatim, kakva je priroda problema [dokazanog] u svakoj figuri, i koje se propozicije dokazuju u više, a koje u manje figura, — sve to jasno je iz onoga što je rečeno.153

Glava d v a d e s e t s e d m a

[OPŠTA PRAVILA ZA KATEGORIČNE SILOGIZME]

Sad treba da utvrdimo kako možemo uvek da pribavimo obilno silogizama za postavljeno pitanje, i kojim ćemo putem doći do principa za svaki problem.154 Jer, ne treba samo posmatrati postanak silogizama nego, isto tako, treba biti u stanju da se oni postave.

Od svega što postoji, jedne stvari155 su takve da ne mogu istinito biti univerzalno afirmirane ni od kakve- druge stvari, — kao, na primer, Kleon i Kalija, to jest individualno i čulno, — a druge stvari mogu ο njima da budu afirmirane (pošto je svaka od ovih individualnih stvari i čovek i životinja). Međutim, druge stvari156 su same afirmirane ο drugim stvarima, ali ο njima ništa od ranijeg nije afirmirano. Najzad, druge stvari157 su same afirmirane ο drugim stvarima, a druge stvari ο njima samima, — kao ο Kaliji čovek, a ο čoveku životinja.

Jasno je da postoje izvesne stvari koje, prema samoj svojoj prirodi, ne mogu ni ο čemu biti afirmirane. Sve što je čulno jeste takvo da nije afirmirano ni ο kojoj drugoj stvari sem akcidentalno. Jer mi ponekad kažemo da je

ovo belo Sokrat, ili da je ono što dolazi Kalija. Govori-ćemo ponovo158 ο tome da se pri penjanju na više [ka višim terminima] dolazi do granice gde treba stati. Za sada se zadovoljimo time da utvrdimo ono što ćemo odmah izložiti. Ο ovim poslednjim predikatima ne može se dokazati drugi predikat, sem kao mišljenje [sem na dijalektički način],159 ali oni sami mogu biti afirmirani ο drugim stvarima. Pojedinačne [individualne] stvari ne mogu se afirmirati ο drugim stvarima, ali ove [druge stvari] mogu se afirmirati ο pojedinačnima. Što se tiče posrednih termina, očevidno je da oni mogu biti afirmirani na dva načina: i oni sami mogu biti afirmirani ο drugim terminima, i drugi termini mogu biti afirmirani ο njima, — i gotovo svi dokazi i istraživanja odnose se većinom na njih.160

Treba, dakle, skupiti premise koje se odnose na svaki predmet na ovaj način. Treba, najpre, postaviti sam subjekt, definicije i sve što je svojstveno [toj] stvari. Zatim, [valja postaviti] sve atribute koji logički sleduju stvari, i one kojima stvar sleduje, a i one [atribute] koji joj ne mogu pripadati. Ali atributi kojima sama stvar ne može pripadati, ne treba da budu posebno razmatrani, zato što je negativna premisa konvertibilna. Isto tako, među atributima koji sleduju stvari, valja razlikovati one koji pripadaju suštini stvari, i one koji su afirmirani kao [njene] osobine, i one koji su afirmirani kao akcidencije, i još neke [atribute] koji pripadaju stvari na osnovu mišljenja, i neke koji joj pripadaju shodno istini. Jer što se sa više takvih atributa raspolaže, brze će se doći do zaključka; a što su atributi istinitiji, dokaz će biti savršeniji.

Ali, ne smeju se izabrati atributi koji sleduju jednoj pojedinačnoj stvari, nego oni koji zavise od cele te stvari. Tako, na primer, ne [srne se izabrati] atribut koji sleduje individualnom čoveku nego onaj koji sleduje svakom čoveku.

Jer, silogizam postaje iz univerzalnih premisa.161 Ako je propozicija neodređena, nejasno je da li je premisa univerzalna, ali ako je propozicija određena, to je jasno.

142 143

Isto tako, iz razloga koji smo naznačili, moraju se izabrati u njihovoj celini atributi kojima subjekt sleduje.

Što se tiče samoga atributa koji sleduje ne treba pret-postaviti da on ceo zavisi od stvari.162 Ne srne se, na pri-mer, reći da svaka životinja sleduje čoveku, ni svaka nauka [upravo umetnost] muzici183 — nego se oba tvrđenja mogu reći samo prosto, kao što postavljamo propozicije. Druga propozicija bila bi nekorisna i nemoguća, — kao, na pri-mer, da je svaki čovek svaka životinja, ili da je pravda svako dobro. Ali izraz „sve" stavlja se uz ono čemu nešto sleduje.

Ali, kad je subjekt — za koji treba naći atribute što mu sleduju — sam sadržan u nekom drugom pojmu, tada atributi, afirmativni ili negativni, koji sleduju opštem terminu — ne treba da se izberu među atributima koji sleduju subjektu164 (jer ovi atributi već su bili podrazumevani među atributima što prate viši pojam. Naime, sve ono što sleduje životinji sleduje i čoveku, a isto je i sa onim što ne pripada životinji)165, — nego treba uzeti atribute svojstvene svakom subjektu. Naime izvesni atributi svojstveni su rodu van vrste, jer potrebno je, nužnim načinom, da rodovima, koji su različiti od vrste, pripadaju izvesni svojstveni atributi. Ne treba izabrati za subjekte koji prethode opštem pojmu subjekte što prethode pojmu koji ovaj obuhvata.166 Na primer, ne treba uzeti kao subjekt što prethodi životinji ono što prethodi čoveku. Jer, nužnim načinom, ako životinja sleduje čoveku, ona isto tako sleduje svim stvarima kojima sam čovek sleduje. Ali, ove stvari više zavise od izbora onoga što se odnosi na čoveka.

Mora se, isto tako, uzeti u obzir ono što većinom sleduje ili prethodi. Jer, kod problema koji se odnose na ono što većinom važi, i zaključak proizlazi iz premisa koje većinom važe, — bile sve premise ili samo jedan deo takve vrste. Jer, u svakom silogizmu ima sličnosti između zaključka i njegovih principa [premisa].

Najzad, ne treba uzeti atribute koji sleduju svim ter-minima, — jer se ne može dobiti silogizam iz takvih premisa. Razlog toga biće jasan iz sledećega.167

Glava d v a d e s e t osma

[POSEBNA PRAVILA ZA ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA U KATEGORIČNIM SILOGIZMIMA]

Kad valja utvrditi da neki predikat pripada jednom univerzalnom terminu,168 — treba razmotriti subjekte predikata koji valja utvrditi, i ο kojima je sam on afirmiran. Uz to, [treba razmotriti] atribute koji sleduju iz onoga ο čemu treba nešto afirmirati. Jer, kad je jedan od subjekata isti kao jedan od ovih atributa, tada, nužnim načinom, izlazi da jedan od termina pripada drugome.

Ali, ako treba utvrditi da jedan predikat pripada ne jednom univerzalnom, nego jednom partikularnom terminu,169 — tada valja razmotriti ono što prethodi jednom i drugom terminu. Jer, ako je jedan od subjekata koji prethodi identičan drugome, — dobija se nužnim načinom partikularno pripadanje.

Kad jedan termin ne treba da pripada nijednom drugom univerzalnom terminu,170 valja razmotriti atribute koji sleduju onome čemu predikat ne treba da pripada. A zatim, cpet, [valja razmotriti] atribute koji ne mogu biti prisutni [koji se ne mogu nalaziti] u onome što ne treba da pripada subjektu. Ili, obrnuto, [valja razmotriti] atribute koji ne mogu biti prisutni [koji se ne mogu nalaziti] u onome čemu predikat ne treba da pripada; a, sem toga, atribute koji sleduju onome što ne treba da pripada subjektu. U oba slučaja, ako su ovi termini identični, dolazi se do univer-zalno-negativnog pripadanja, jer se dobija čas silogizam prve figure, a Čas silogizam srednje [druge] figure.

Ako treba utvrditi partikularno-negativno pripadanje,171 treba razmotriti ono što prethodi onome čemu predikat ne pripada, kao i atribute koji ne mogu pripadati onome što ne pripada subjektu. Ako je jedan od termina isti kao drugi, dobija se, nužnim načinom, partikularno--negativno pripadanje.

Ovo što smo rekli biće možda jasnije na sledeći način. Uzmimo da su atributi koji sleduju A172 označeni sa B,

ono čemu Β sleduje sa Γ, a atributi koji ne mogu

144 10 Organon 145

da mu pripadaju sa Γ. Uzmimo opet da su atributi Ε označeni sa Z, ono čemu ovo samo sleduje sa H, a atributi koji ne mogu da mu pripadaju sa Θ. Ako je sad poneko Γ identično ponekom Z, nužno je da A pripada svakom E.173 Jer Ζ pripada svakom E, a A svakom Γ, tako da A pripada svakom E.

Ako su Γ i Η identični, A će nužnim načinom pripadati ponekom E,174 jer A sleduje Γ, a Ε sleduje svakom H.

Ako su Ζ i ∆ identični, A neće pripadati nijednom E,175 na osnovu prosilogizma. Naime, pošto je negativna [premisa] konvertibilna, a pošto je Ζ identično sa ∆, Α neće pripadati nijednom Z, ali će Ζ pripadati svakom E.

Ako su opet Β i Θ identični, A neće pripadati nijednom E,176 jer će Β pripadati svakom A, ali neće pripadati nijednom E. Jer Β je bilo identično sa Θ, a Θ nije pripadalo nijednom E.

Ako su ∆ i Η identični, A neće pripadati ponekom E,177 jer ono neće pripadati H, pošto ne pripada ni ∆. Ali Η potpada pod E, tako da A neće pripadati ponekom E.

Ako je Β identično sa H, dobiće se silogizam sa kon-vertiranim zaključkom, jer će Η pripadati svakom A178 (pošto Β pripada A), a Ε [pripada] Β (pošto je Β bilo identično sa H). Ali nije nužno da A pripada svakom E, — nego A nužnim načinom mora pripadati ponekom E, pošto se jedan univerzalni iskaz može preokrenuti u partikularni.

Jasno je, dakle, da u svakom problemu [u svakom zaključku koji treba izvesti] valja razmotriti naznačene odnose svakog termina, jer se svi silogizmi na njima osnivaju.

Ali, i kod onoga što se odnosi na atribute koji sleduju i na subjekte koji prethode svakom terminu, treba obratiti pažnju na one koji su prvi, upravo najopštiji. Na primer, kod Ε treba više razmatrati KZ nego samo Z, a kod A više ΚΓ nego samo Γ. Ako A pripada KZ, ono će isto tako pripadati Ζ i E; ali ako ono ne sleduje KZ, ono može sle-dovati Z. Slično tome, treba razmatrati i ono što prethodi samome A [ono čemu A sleduje]. Jer ako jedan termin

sleduje prvim [najopštijim] subjektima što mu prethode, on će sledovati i onima koji se nalaze pod njima. Ali ako on ne sleduje prvima, on ipak može da sleduje onima koji su im podređeni.

Isto tako, očevidno je da se ovo istraživanje vrši pomoću tri termina i dve premise, i da se svi silogizmi dobi-jaju pomoću figura ο kojima smo govorili. Jer, dokazano je da A pripada svakom E, kad je jedan identičan termin uzet između Γ i Z.179 Taj termin biće srednji termin, a krajnji [spoljni] termini biće A i E. Tako se dobija prva figura. A će pripadati ponekom, E,180 kad su Γ i Η uzeti kao identični. To je poslednja [treća] figura, pošto Η postaje srednji termin. A neće pripadati nijednom E,181 kad su ∆ i Ζ identični. Tako se [u isto vreme] dobijaju prva figura i srednja [druga] figura. Prva figura [dobija se] — zato što A ne pripada nijednom Z, ako je negativna [premisa] konvertibilna, a ako Ζ pripada svakom E. Srednja [druga] figura [dobija se] — zato što ∆ ne pripada nijednom A, a pripada svakom Ε. Α neće pripadati ponekom E,182 kad su ∆ i Η identični. To je poslednja [treća] figura, jer A neće pripadati nijednom H, a Ε će pripadati svakom H.

Jasno je, dakle, da se svi silogizmi dobijaju pomoću figura ο kojima je ranije govoreno, i da ne treba odabirati atribute koji sleduju svim terminima,188 zato što iz toga nikakav silogizam ne može da proizađe. Jer, kao što smo videli,184 nikako se ne može postaviti propozicija iz atributa što sleduju subjektu, i ne može se uništiti [negirati] propozicija pomoću onoga što sleduje svim terminima, — jer srednji termin treba da pripada jednom, a da ne pripada drugom.

Isto tako, jasno je da su drugi načini za biranje srednjih termina nekorisni, kad je reč ο postavljanju silogizma. Takvi su slučajevi ako su identični atributi koji sleduju svakom terminu; ili ako je ono čemu A sleduje [ono što prethodi A] identično sa atributima koji ne mogu da pripadaju E; ili ako su identični atributi koji ne mogu da pripadaju jednom ili drugom terminu. Jer, nijedan silogizam ne postaje na osnovu takvih identičnih termina.

146 10* 147

Ako su identični atributi koji sleduju, kao Β i Z, dobija se srednja [druga] figura sa afirmativnim premisama.185

Ako je ono čemu A sleduje [ono što prethodi A] identično sa atributima koji ne mogu pripadati Ε — na primer, sa Γ i Θ18β — imaćemo prvu figuru, čija će premisa koja se odnosi na donji krajnji termin [donja premisa] biti negativna.

Najzad, ako su identični atributi koji ne mogu pripadati jednom ili drugom terminu — kao, na primer, ∆ i 0i87 — 0De će premise biti negativne, ili u prvoj ili u srednjoj [drugoj] figuri. Ali tako neće postati nikakav silogizam.

Isto tako, očevidno je da treba otkriti koji su u ovom istraživanju identični termini, a ne koji su različiti ili kon-trerno suprotni, — pre svega zato što je ovo ispitivanje vršeno zbog srednjeg termina, a takav srednji termin ne treba da bude različit, nego jedan isti188.

Zatim, u svim slučajevima gde silogizam postaje iz termina koji su uzeti kao kontrerno suprotni, upravo iz termina koji ne mogu pripadati istoj stvari, — može uvek da postoji svođenje na već pomenute moduse, — kao, na primer, kad su Β i Ζ kontrerno suprotni, ili kad ne mogu pripadati istoj stvari. Kad se uzmu ovi termini, dobiće se silogizam čiji će zaključak biti da A ne pripada nijednom E. Ali taj zaključak neće se izvesti iz postavljenih premisa, nego na ranije pokazani način. Jer Β će pripadati svakom A, ali neće pripadati nijednom E, tako da, nužnim načinom, Β mora biti identično ponekom Θ.

Ako se, opet, Β i Η ne mogu nalaziti u istoj stvari, iz toga proizlazi da A neće pripadati ponekom E. Jer i na taj način dobićemo srednju [drugu] figuru, — pošto će Β pripadati svakom A, a neće pripadati ponekom E. Tako je Β nužnim načinom identično ponekom Θ. Jer, nema nikakve razlike reći da Β i Η ne mogu pripadati istoj stvari, i reći da je Β identično ponekom Θ. Naime, u Θ je sadržano sve ono što ne može pripadati E.

Očevidno je da ova istraživanja [koja pretpostavljaju različite ili kontrerno suprotne termine] ne daju sama po sebi nikakav silogizam. Ali, ako su Β i Ζ kontrerno suprotni, — tada, nužnim načinom, postoji identitet između Β i ponekog Θ, i silogizam postaje iz ova dva termina [B i Θ]. Kad se traže termini na ovaj način [kad se uzimaju u obzir različiti i kontrerno suprotni termini], obraća se pažnja na drugi put, a ne na onaj koji je nužan, — i to zato što se gubi iz vida identitet između Β i Θ.

Glava d v a d e s e t d e v e t a

[ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA U SILOGIZMIMA KOJI SE DOKAZUJU POMOĆU LOGIČKI NEMOGUĆEG,

KAO I U HIPOTETIČNIM I U MODALNIM SILOGIZMIMA]

Silogizmi koji vode logički nemogućem [apsurdu] upravljaju se po istim pravilima kao silogizmi koji direktno dokazuju.

Jer, i silogizmi koji vode nemogućem postaju pomoću onoga što sleduje svakom od dva termina189, kao i pomoću onoga čemu oni sleduju [i onoga što njima prethodi]. A istraživanje [srednjeg termina] isto je u oba slučaja. Jer, ono što je dokazano neposredno može isto tako biti predmet silogizma pomoću nemogućeg, na osnovu istih termina. A ono što je dokazano pomoću nemogućeg, može biti [dokazano] i neposredno, — tako, na primer, da A ne pripada nijednom E. Uzmimo da A pripada ponekom E. Pošto Β pripada svakom A, a A ponekom Ε, Β će pripadati ponekom E. Međutim, pretpostavljeno je da Β ne pripada nijednom E. Može se opet dokazati da A pripada ponekom E. Naime, ako A ne pripada nijednom E, i ako Ε pripada svakom Η, Α neće pripadati nijednom H. Ali, po pretpostavci A pripada svakom H. Isto važi i za sve druge probleme [to jest za sve zaključke koje treba dokazati], jer uvek i svuda dokaz pomoću nemogućeg izvodiće se iz onoga što sleduje i iz onoga što prethodi svakom od termina. I za svaki problem istraživanje je isto, — kako za silogizam sa neposrednim dokazom, tako i za svođenje na nemoguće.

148 149

Jer iz istih termina proizlaze oba dokaza.190 Ako je, na primer, dokazano da A ne pripada nijednom E, zato što bi iz toga proizlazilo da Β pripada ponekom Ε — što je nemoguće, — i ako se pretpostavi da Β ne pripada nijednom E, ali da pripada svakom A, — tada je jasno da A ne može pripadati nijednom E. Ako je, opet, dokazano neposrednim dokazom da A ne pripada nijednom E, — tada, ako se pretpostavi da A pripada ponekom E, dokazaće se pomoću logički nemogućeg da ono ne pripada nijednom E. Isto je tako i za druge propozicije. Kod sviju njih mora se uzeti jedan zajednički termin različit od predmeta istraživanja191. Na njega se može odnositi silogizam sa lažnim zaključkom, tako da će — ako je ova premisa konvertirana, a ako druga ostaje onakva kakva je, — silogizam biti demonstrativan na osnovu istih termina. Jer demonstrativan silogizam razlikuje se od svođenja na nemoguće time što je, u prvom, svaka od obe premise stavljena shodno istini, a u drugom je jedna [premisa] stavljena kao lažna192.

Ovo će postati jasnije u sledećem izlaganju (knj. II, gl. 14 ovoga dela] kad budemo raspravljali ο nemogućem. Za sada neka nam bude jasno da treba da razmatramo iste termine, bilo da želimo da zaključujemo pomoću neposrednog dokaza, ili da svodimo na nemoguće.

U drugim hipotetičnim silogizmima193, koji se osnivaju na supstituciji [zamenjivanju] ili na kvalitetu, istraživanje će se vršiti u subjektima. A ti subjekti neće biti oni koji su stavljeni u početku, nego oni koji su bili zamenjeni; međutim, način posmatranja biće isti. Ali mora se razmotriti i odrediti na koliko su načina mogući hipotetički silogizmi.

Svi problemi će biti dokazani na način koji smo naznačili. Ali postoji još jedan način da se silogizmom dokažu neki od njih [od problema]. Na primer, mogu se dokazati univerzalni problemi, kad se istražuje partikularni zaključak, i to na osnovu jedne pretpostavke.194 Ako bi Γ i Η bili identični, i ako bi se pretpostavilo da Ε pripada samo H, — tada bi A pripadalo svakom E. Ako bi opet ∆ i Η bili identični, a Ε bilo afirmirano samo ο Η, iz toga

150

bi proizlazilo da A neće pripadati nijednom E. Jasno je, dakle, da treba posmatrati stvari i ovako.

Isti način [kao kod hipotetičkih propozicija] prime-njuje se i na nužne i kontingentne propozicije. Istraživanje će biti isto; i pomoću istih termina, stavljenih u isti red, postaje silogizam, sa zaključkom bilo kontingentnim ili asertoričnim. Kad su u pitanju kontingentni [zaključci], moraju se uzeti i termini koji ne pripadaju subjektu, ali mu mogu pripadati. Jer, dokazano je da iz tih termina proizlazi kontingentan silogizam. Isto važi i za sve druge moduse pripadanja.195

Iz rečenoga je jasno da se ne samo svi silogizmi dobi-jaju ovim putem [istraživanjem srednjeg termina] nego da je nemoguće dobiti ih nekim drugim putem. Jer, dokazano je da svaki silogizam postaje u jednoj od figura ο kojima je ranije govoreno, a da se ove figure ne mogu obrazovati iz drugih elemenata nego samo iz onih koji sleduju svakom terminu, kao i iz onih koji mu prethode. Naime, iz ovih termina proizlaze premise i srednji termin. Tako silogizam ne može da postane pomoću drugih termina.

Glava t r i d e s e t a

[ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA U FILOZOFIJI I U DRUGIM NAUKAMA ILI UMETNOSTIMA]

Put je svuda isti, — u filozofiji, kao i u ma kojoj umetnosti i disciplini. Treba ispitati atribute i subjekte svakoga od dva termina, snabdeti se njima što je moguće više i razmatrati ih pomoću tri termina, na jedan način pri negiranju, a na drugi pri afirmiranju. Kad se traži istina, treba poći od premisa u kojima su termini tako raspoređeni da daju pripadanje saobrazno istini; međutim, u dijalektičkim silogizmima valja poći od premisa sao-braznih mišljenju [od verovatnih premisa].

Objasnili smo u opštim potezima principe silogizama: na koji se način oni odnose, i kako ih treba naći, da ne

151

bismo obraćali pažnju na sve što je rečeno ο terminima problema196, ili ο istim terminima. Uz to, ne treba praviti razliku između afirmacije i negacije, niti između univerzalne afirmacije i partikularne afirmacije, kao ni između univerzalne negacije i partikularne negacije. Umesto toga, treba obratiti pažnju na malo određenih termina. Još smo utvrdili kako treba učiniti izbor [između onoga što sleduje, onoga što prethodi i kvaliteta nesaglasnih sa terminom] za svaki dati predmet, — na primer za dobro ili za nauku.

U svakoj nauci svojstvenih principa1"7 ima najviše. Otuda je stvar iskustva da pribavlja principe koji pripadaju svakom predmetu. Kažem da astronomsko iskustvo pribavlja principe astronomske nauke. Jer, tek kad su nebeske pojave bile dovoljno utvrđene, otkriveni su na osnovu njih astronomski dokazi.198 Isto važi i za ma koju drugu umetnost ili nauku. Kad se utvrde atributi svake stvari, imamo zadatak da dokaze brzo učinimo jasnim. Jer, ako nijedan od istinitih atributa koji pripadaju stvarima nije bio propušten u našem istraživanju, bićemo u stanju da nađemo dokaz za sve za šta ovaj postoji, i da dokažemo, a da učinimo jasnim sve ono za šta po prirodi ne postoji dokaz.

Mi smo u opštim potezima dovoljno izložili na koji način treba izabrati premise, — ali ο tome smo dali tačnija objašnjenja u našem delu ο dijalektici.199

Glava t r i d e s e t prva

[PODELA200!

Lako je uvideti da je podela na vrste201 samo mali deo naše metode.

Podela je kao slabi silogizam. Jer, što bi trebalo dokazati, ona postulira202, a, uz to, ona zaključuje uvek neki predikat viši od onoga što se očekuje203. Pre svega, tu tačku204 su prevideli svi oni koji su se služili podelom, i tako su pokušali da nas ubede kako je moguće dobiti dokaz ο supstanciji i esenciji. I tako oni, pri njihovim podelama, nisu poznavali ni ono što je moguće zaključiti,

niti su znali da je moguće dokazati pomoću silogizma onako kao što smo objasnili205.

U dokazima, kad pomoću silogizma valja dokazati afirmativno pripadanje, srednji termin — pomoću koga postaje silogizam — treba uvek da bude uži, a ne opštiji od gornjeg krajnjeg termina. Ali podela ima u vidu ono što je suprotno tome. Jer ona stavlja univerzalno kao srednji pojam. Uzmimo da je „životinja" označena sa A, „smrtan" sa B, „besmrtan" sa Γ, a „čovek" ο kome treba dati definiciju206 sa ∆. Sad se stavlja da je svako živo biće ili smrtno ili besmrtno, to jest da sve što je A jeste ili Β ili Γ. Kad se produži deljenje opet, stavlja se da je čovek životinja; upravo na taj način stavlja se da A pripada ∆. Silogizam zaključuje da će svako ∆ biti ili Β ili Γ. Iz toga proizlazi da je čovek nužnim načinom ili smrtan ili besmrtan, — ali da je on smrtna Životinja nije nužno, nego je to postulat, i to je upravo bilo ono što je trebalo dokazati pomoću silogizma. Ako se opet stavi da je A „smrtna životinja", Β „koja ima noge", Γ „bez nogu", a ∆ „čovek", tada se na isti način pretpostavlja da se A nalazi ili u Β ili u Γ (jer svaka smrtna životinja ili ima noge, ili je bez nogu), i afirmira se A ο ∆ (jer smo pretpostavili da je čovek smrtna životinja). I tako je nužno da je čovek ili životinja koja ima noge, ili životinja bez nogu, — ali da on ima noge nije nužno, nego je samo pretpostavka, — a to je baš ono što je trebalo dokazati. I pošto se uvek na ovaj način deli, ovi pisci [platoničari] moraju da uzmu univerzalno kao srednji termin, a kao krajnje termine oni moraju uzeti s jedne strane subjekt dokaza koji treba izvesti, a, s druge strane razlike.207 Na kraju, bilo da valja utvrditi kako je nešto čovek, ili ma koji drugi predmet koji se istražuje, — oni ne kazuju ništa jasno i nužno. Jer oni prelaze ceo ostatak puta i ne sluteći moguće obilje koje im se pruža208.

Ali isto tako je jasno da se ne može pobijati pomoću ove metode209, i da se ne može izvoditi zaključak ο kakvoj akcidenciji, ili osobini, ili ο nekoj vrsti. Ta metoda ne može se primeniti ni na slučajeve kad se ne zna na koji se način nešto odnosi; tako na primer, da li je dijagonala ko-

152 153

mensurabilna [sa stranom kvadrata] ili nije. Ako se pretpostavi da je svaka dužina ili komensurabilna ili inkomensurabilna, i da je dijagonala dužina, — iz toga se izvodi zaključak da je dijagonala ili inkomensurabilna ili komensurabilna. Ali, ako se pretpostavi da je dijagonala inkomensurabilna, pretpostaviće se ono što je trebalo za-ključiti. To se ne može dokazati, jer to je put kojim nije moguće doći do dokaza.

Uzmimo da je „ili inkomensurabilno ili komensura-bilno" označeno sa A, „dužina" sa B, a „dijagonala" sa Γ. — Očevidno je da se ta metoda ne može primeniti na svako istraživanje, i da nije upotrebljiva čak ni u sluča-jevima gde izgleda da je najpogodnija.

Iz rečenoga je jasno iz čega i kako postaju dokazi, i šta treba razmatrati u svakom problemu.

Glava t r i d e s t d r u g a

[PRAVILA ZA BIRANJE PREMISA, TERMINA, SREDNJEG TERMINA I SILOGISTIČKE FIGURE]

Kako treba da svedemo silogizme na figure koje smo ranije označili, — valja posle toga da izložimo. Jer ostao je još taj deo da se ispita.

Naime, ako bismo razmotrili postajanje silogizama210, a ako bismo imali moć da ih otkrivamo211, i ako bismo bili sposobni da ih, kad postanu, svedemo na figure ranije objašnjene, time bismo priveli kraju ono što smo u početku stavili sebi u zadatak. U isto vreme će tačnost ranijeg izlaganja biti potvrđena i učinjena jasnijom onim što ćemo sad reći. Jer sve što je istinito mora biti potpuno u saglasnosti sa samim sobom.

Treba, prvo, nastojati da se dobiju dve premise silo-gizma (jer lakše je deliti na veće delove nego na manje212, a složeno je veće nego njegovi sastavni delovi).

Zatim treba razmotriti koja je premisa univerzalna, a koja partikularna, i, ako nisu date dve premise, valja da sami stavimo drugu [onu koja nedostaje]. A ponekad, postavljajući univerzalnu premisu, ne uzima se u obzir,

pri vezanom izlaganju ili pri raspravljanju, premisa sadr-žana u njoj [partikularna premisa]213; ili se postavljaju ove premise, ali se izostavljaju one [premise] čiji su zaključak prve [premise]214, i traži se da druge budu date bez odre-đene svrhe.

Moramo, dakle, razmotriti da li smo uzeli nešto ne-potrebno ili izostavili nešto nužno, i tada moramo da stavimo jedno, a odbacimo drugo, — dok ne dođemo do dve premise, bez kojih nije moguće svesti na naznačeni način dokaze u pitanju.

Kod izvesnih dokaza lako je videti šta nedostaje; ali neki su skriveni i izgledaju kao da zaključuju u obliku silo-gizma, zato što nešto nužno proističe iz stavljenih propozi-cija. Tako je, na primer, kad se pretpostavi da uništenje nesupstancije ne povlači za sobom razorenje supstancije, i da uništenje elemenata ne povlači za sobom uništenje stvari koja se iz njih sastoji. Na osnovu pretpostavke ovih propozicija nužnim načinom proizlazi da je supstancija i sam deo supstancije. Ali to je zaključak koji ne proizlazi po pravilima silogizma iz stavljenih propozicija, pošto su premise nepotpune.215

Uzmimo, opet, drugi primer. Ako, kad čovek postoji, nužnim načinom postoji životinja, a kad postoji životinja, postoji supstancija, tada je nužno da, kad čovek postoji, supstancija postoji. Ali, ovaj zaključak nije još [pravilan] silogistički zaključak, jer se premise ne odnose kao što smo utvrdili.2,6 U takvim slučajevima mi se varamo zbog toga što nešto nužno proizlazi iz stavljenih premisa, a što je i silogizam nešto nužno. Ali nužno se širi dalje [ima širi obim] nego silogizam. Naime svaki silogizam je nužan; međutim, sve što je nužno nije silogizam. Dakle, i ako nešto proizlazi iz stavljenih propozicija, ne treba nastojati da se one odmah svedu [na figure i na moduse silogizma], nego prvo treba staviti dve premise, a zatim ih valja raš-članiti na termine. Kao srednji treba staviti onaj termin koji je [tako] nazvan u obe premise. Jer, u svim figurama nužno je da se srednji termin nalazi u obe premise.

154 155

Ako je srednji termin217 afirmiran ο jednom subjektu, i ako se ο njemu [srednjem terminu] nešto afirmira, ili ako je on sam afirmiran, i ako je neki drugi termin ο njemu negiran, dobiće se prva figura. Ako je [srednji termin] istovremeno afirmiran i negiran ο nečemu, dobiće se srednja [druga] figura. Najzad, ako su druge stvari ο njemu afirmirane, ili ako je jedna negirana, a druga afirmirana, dobiće se poslednja [treća] figura. Tako se odnosi srednji termin u svakoj figuri. Isto važi i kad premise nisu opšte, jer je srednji pojam tada isto tako određen.

Jasno je, dakle, da — ako u jednom dokazu isti termin nije uzet u obzir vise puta — ne postaje silogizam, pošto srednji termin nije uzet.

Ali, pošto znamo koja se vrsta problema zaključuje [rešava] u svakoj figuri218, kao i u kojoj je figuri zaključeno univerzalno, a u kojoj partikularno, — jasno je da ne treba da razmatramo sve figure, nego valja da se zadržimo samo na onoj koja je svojstvena svakom problemu. Ali ako se zaključak može dobiti u više figura, poznaćemo figuru iz položaja srednjeg termina.

Glava t r i d e s e t t r e ć a

[KVANTITET PREMISA]

Često se događa da se varamo u silogizmima zbog nužnosti [zaključka], kao što smo ranije objasnili, a katkad [se varamo] zbog sličnosti u položaju termina219, — što ne smemo da previdimo.

Na primer, ako je A rečeno ο Β, a Β ο Γ, izgledalo bi da sa terminima koji se tako odnose postaje silogizam.220

Međutim, [u ovom slučaju] nema nikakve nužnosti i nikakvog silogizma.221 Neka A znači „biti uvek", Β — „misleni Aristomen", a Γ — „Aristomen". Ovde je istina da A pripada B, jer misleni Aristomen uvek postoji. Ali Β isto tako pripada Γ, posto je Aristomen — misleni Aristomen. Ali A ne pripada Γ, jer je Aristomen propadljiv

[smrtan]. Nikakav silogizam ne bi se mogao dobiti sa terminima koji se tako odnose;222 [da bi se dobio silogizam] trebalo bi premisu AB univerzalno postaviti. Ali pogrešno je misliti da svaki misleni Aristomen uvek postoji, pošto je Aristomen propadljiv [smrtan].

Uzmimo sad da je Γ — „Mikalos", Β — „muzičar Mikalos", a A — „sutra umreti". Istina je tvrditi Β ο Γ, jer je Mikalos — muzičar Mikalos. Isto tako A može da se tvrdi ο Β, jer muzičar Mikalos može sutra da umre [može sutra prestati da bude muzičar]. Ali pogrešno je tvrditi A ο Γ. Ovaj slučaj je isti kao prethodni, jer nije univerzalno istinito da će muzičar Mikalos sutra umreti. Ali bez te pretpostavke nije bilo silogizma.

Ova zabluda postaje otuda Što ne pravimo jednu malu razliku223. Naime, mi prihvatamo zaključak, kao da nema nikakve razlike između: „ovo pripada onome", i: „ovo pripada onome univerzalno".

Glava t r i d e s e t č e t v r t a

[APSTRAKTNI I KONKRETNI TERMINI]

Često se dešava da se varamo zato što ne izlažemo dobro termine premise. Uzmimo da A označava „zdravlje", Β — „bolest", a da je Γ — „čovek". Istina je reći da A ne može pripadati nijednom Β (jer zdravlje ne pripada nijednoj bolesti) i da opet Β pripada svakom Γ (jer svaki čovek može dobiti bolest). Izgleda da bi se iz toga moglo zaključiti da zdravlje ne može pripadati nijednom čo-veku.224 Razlog te zablude leži u rđavom postavljanju termina u govoru.225 Naime, ako se oni zamene sklonostima koje odgovaraju tim stanjima — neće se dobiti silogizam. Tako biva ako se umesto „zdravlje" stavi „zdrav", a umesto „bolesti" — „bolestan". Nije istina reći da je bolesniku moguće da bude zdrav. Ako se to ne pretpostavi,220

ne dobij a se silogizam, ili se dobija samo silogizam koji se odnosi na moguće [kontingentno].227 Ali taj zaključak nije nemoguć, pošto je moguće da zdravlje ne pripada nijednom čoveku.

156 157

Zabluda će se na isti način pojaviti u srednjoj [dru-goj] figuri. „Zdravlje ne može da pripada nijednoj bolesti, ali može [da pripada] svakom čoveku; dakle, bolest ne može da pripada nijednom čoveku."228

U trećoj figuri zabluda leži u mogućnosti [kontingen-ciji] zaključka.229 Jer, zdravlje i bolest, nauka i neznanje, i, uopšte, kontrerne suprotnosti mogu da pripadaju istom subjektu, ali ti termini ne mogu da pripadaju jedan dru-gom. Ali, to ne odgovara onome što je ranije rečeno. Na-ime, utvrđeno je da, kad više stvari mogu pripadati istom subjektu, one mogu i jedna drugoj da pripadaju.

Jasno je, dakle, da u svim slučajevima zabluda pro-ističe iz postavljanja termina. Jer, ako se stavi nosilac stanja na mesto stanja, — tada ne proizlazi ništa pogrešno. Dakle, očevidno je da u takvim premisama treba uvek uzeti i staviti kao termin subjekt umesto stanja.

Glava t r i d e s e t peta

[SLOŽENI TERMINI]

Ne treba uvek težiti tome da se termini izraze samo jednim imenom, jer to često mogu biti [složeni] pojmovi kojima nije dato ime. Zato je kod takvih silogizama svo-đenje teško. Ponekad će u takvim istraživanjima230 zabluda proizaći zato što se smatra da može postojati silogizam za stvari koje nemaju srednjeg termina.

Neka A označava „dva prava ugla", Β — „trougao", a Γ — „ravnokraki trougao". A pripada Γ pomoću B,231 a, naprotiv, ono ne pripada više Β preko nekog drugog termina. Naime, trougao kao takav ima zbir uglova jednak sa dva prava ugla; tako neće biti srednjeg termina za pro-poziciju AB, iako se ona može dokazati.232 Jer, jasno je da srednji termin ne treba uvek da se uzme kao nešto individualno nego ponekad kao govor [kao složeni izraz], što se baš dešava u pomenutom slučaju.

Glava t r i d e s e t š e s t a [NE SME SE PREVIDETI DA GRAMATIČKA

FORMA TERMINA NIJE UVEK ISTA]

Da gornji termin pripada srednjem, a ovaj donjem krajnjem terminu, ne treba shvatiti tako kao da se oni uvek jedan ο drugom mogu afirmirati, ili da je gornji termin afirmiran od srednjega na isti način233 kao što je srednji od donjega. A isto pravilo važi i za nepripadanje. Ali treba uzeti u obzir da glagolu „pripadati" valja pridati onoliko značenja koliko i glagolu „biti", ili da je istina reći ο jednoj stvari da ona postoji.

Uzećemo za primer da ο kontrerno suprotnom postoji jedna nauka. Uzmimo da A označava „postoji jedna na-uka", a Β — „stvari međusobno kontrerno suprotne". U ovom slučaju A pripada B, ali ne u smislu da su same kontrerne suprotnosti jedna nauka, nego zato što je istina reći da ο kontrernim suprotnostima postoji jedna nauka.

Katkad se dešava da je gornji termin afirmiran ο srednjem terminu, a da srednji termin nije afirmiran ο trećem terminu.234 Tako, na primer, ako je mudrost znanje, i ako postoji mudrost ο dobru, zaključuje se da postoji znanje ο dobru. U ovom slučaju dobro nije znanje, ali je mudrost znanje.

Drugi put srednji termin je afirmiran ο trećem termi-nu, a gornji termin nije afirmiran ο srednjem.235 Ako, na primer, ο svemu što ima kvalitet ili je kontrerno suprotno postoji znanje, iako je dobro kontrerno suprotno [zlu] iako je ono nešto što ima kvalitet, — tada zaključak glasi: postoji znanje ο dobru, ali dobro nije znanje, niti je nešto što ima kvalitet, niti je nešto što je kontrerno suprotno, iako je dobro i kvalitativno i kontrerno suprotno.

Ima slučajeva u kojima ni gornji termin nije afirmiran ο srednjem, niti ovaj ο trećem [terminu], a gornji je termin Čas afirmiran ο trećem, a čas nije afirmiran.236 Na primer, ako ο onome ο čemu postoji znanje postoji vrsta, iako postoji znanje ο dobru, tada zaključak glasi: ο dobru postoji vrsta. Međutim, ništa nije afirmirano ni ο čemu.237

158 159

Ako ono ο čemu postoji znanje jeste vrsta, i ako postoji znanje ο dobru, zaključak glasi: dobro je vrsta. Gornji termin je afirmiran ο poslednjem terminu, ali jedna stvar nije afirmirana ο drugoj.

Na isti način treba razumeti stvar u slučaju ne-pri-padanja.238 Naime: „ovo ne pripada onome" — ne znači uvek: „ovo nije ono", nego ponekad znači: „ovo nije onoga", ili „ovo nije onome". Takav je, na primer, slučaj kad se kaže: „nema kretanja kretanja" ili „postajanja postajanja"; „postoji postajanje zadovoljstva"; „dakle zadovoljstvo nije postajanje".239 Ili, opet [to jest: drugi je primer]: „postoji znak smeha; ne postoji znak znaka; dakle: smeh nije znak".

Isto važi u drugim slučajevima u kojima je problem pobijen [to jest gde je zaključak negativan] time što je vrsta afirmirana na određeni način u odnosu prema terminima toga problema. [Uzmimo], opet, drugi primer:240 „Prilika nije zgodno vreme, jer prilika pripada Bogu, dok mu zgodno vreme ne pripada, pošto ništa nije korisno Bogu." Jer kao termine treba ovde staviti: „prilika", „zgodno vreme" i „Bog", ali premisa treba da bude sa-obrazna padežu imenice. Postavljamo uopšte i zauvek pravilo: termini moraju biti stavljeni u nominativ imenica241 — kao „čovek", ili „dobro", ili „kontrerne suprotnosti", — a ne [u genitiv]: „čoveka", ili „dobra", ili„kontrernih suprotnosti", — dok se premise moraju uzeti prema padežu svake imenice — [bilo u dativu]: „jednakom tome" — [ili u genitivu]: „dvostrukog od toga" — [ili u akuzativu]: „onoga koji tuče" ili „onoga koji vidi" — ili [u nominativu]: „Čovek je životinja", — ili ma na koji drugi način da se imenica pojavljuje u premisi.

Glava t r i d e s e t s e d m a

[RAZNE VRSTE PRIPADANJA]

Iskazi: „ovo pripada onome", i: „istina je reći ovo ο onom" treba da budu shvaćeni na onoliko načina koliko ima raznih kategorija.242 A ove [kategorije] treba shvatiti

160

ili kao relativne, ili kao apsolutne, ili kao proste, ili kao složene. Isto važi i za ne-pripadanje. Ovo treba još bolje razmotriti i definisati.

Glava t r i d e s e t osma

[UDVAJANJE ISTOG TERMINA]

Termin koji je udvojen u premisama treba da bude dodat gornjem krajnjem terminu, a ne srednjem terminu. Hoću da kažem sledeće. Ako je postavljen silogizam čiji je zaključak: postoji znanje ο pravičnosti da je ova dobro, — izraz „da je ova dobro", ili „ukoliko je ova dobro" — treba da bude stavljen uz gornji termin. Uzmimo da je A „znanje da je ova dobro", Β — „dobro", a Γ — „pravičnost". A je istinito afirmirano ο Β. Jer, ο dobru postoji znanje da je ono dobro. Ali isto je tako [istina afirmirati] Β ο Γ. Jer, pravičnost potpada pod dobro. Tako se dobija analiza [dokaza]. Međutim, ako se izraz: „da je [pravičnost] dobro" doda B, neće se dobiti silogizam. Jer A će biti istinito ο Β, ali Β neće biti istinito ο Γ. Naime, afirmirati ο pravičnosti „dobro koje je dobro" — jeste pogrešno i besmisleno. — Isto bi važilo kad bi se dokazalo da je zdravo predmet znanja ukoliko je dobro; ili da je jarac-jelen [predmet znanja] ukoliko je nebiće; ili da je smrtan čovek [predmet znanja] ukoliko ima čula. U svim slučajevima u kojima predikat dobija ovakvo dodavanje, udvajanje treba da bude dodato krajnjem [gornjem] terminu.

Položaj termina nije isti, kad je stvar izvedena pomoću silogizma na jednostavan način, i kad zaključak glasi da je ona izvedena sa izvesnim opredeljenjem, ili bitnim, ili uslovljenim, ili na ma kakav drugi način — kao na primer, kad je dokazano da je dobro prosto predmet znanja, i kad je dokazano da je dobro predmet znanja da je ono dobro. Ako je dokazano da je dobro prosto predmet znanja, treba staviti za srednji termin „biće". Ali ako se doda „da je ono dobro", — srednji termin mora biti „izvesno određeno biće". Neka A bude „znanje da je to jedna odre-

11 Organon \6\

đena stvar", Β „jedna određena stvar", a Γ — „dobro". Istina je afirmirati A ο Β, pošto je pretpostavljeno da ο onome što je izvesna određena stvar postoji znanje da je to određena stvar. Ali, isto tako, istina je afirmirati Β ο Γ, jer je Γ jedna određena stvar. Prema tome, istina je [afir-mirati] A ο Γ. Dakle, ο dobru će postojati znanje da je ono dobro. Jer pretpostavljeno je da „jedna određena stvar" označava supstanciju svojstvenu stvari. Ali ako je „biće" stavljeno kao srednji termin, i ako je „biće" jedno-stavno dodato krajnjem terminu, — a ne „biće kao jedna određena stvar", — mi ne bismo dobili silogizam koji zaključuje da ο dobru postoji znanje da je ono dobro, nego samo [znanje] da ono postoji. Uzmimo da A znači „znanje da stvar postoji", Β — „biće", a Γ — „dobro". Očevidno je da u silogizmima ograničenima udvajanjem treba stavljati termine na izloženi način.

Glava t r i d e s e t d e v e t a [MORA SE, NAROČITO KOD UDVAJANJA,

PAZITI NA JASNOST I KRATKOĆU TERMINA, I ZATO PONEKAD TREBA MANJE JASAN

TERMIN ZAMENITI JASNIJIM] Treba pri tome, isto tako, razmeniti jedne sa drugima

termine koji isto znače: reci sa recima, i govore sa govorima, i reci sa govorima, — i treba uvek umesto govora uzimati reč. Jer, tako izlaganje termina postaje lakše. Ako, na primer, nema nikakve razlike između iskaza: „pretpostav-ljeno nije vrsta predmeta mišljenja", i iskaza: „predmet mišljenja nije pretpostavljeno" (jer ova dva suda imaju isti smisao), — tada je, umesto izrečenoga govora, bolje staviti kao termine „pretpostavljeno" i „predmet mišljenja".

Glava č e t r d e s e t a [UPOTREBA ČLANA]

Pošto nije isto [reći]: „zadovoljstvo je nešto dobro243" i „zadovoljstvo je dobro244", — ne treba stavljati termine na isti način. Ali, ako postoji silogizam koji dokazuje da je zadovoljstvo dobro245, termin treba da bude „dobro240".

Međutim, ako postoji silogizam koji dokazuje da je zado-voljstvo nešto dobro247, termin će biti „nešto dobro248". I tako će biti i za druge slučajeve.

Glava č e t r d e s e t prva

[TUMAČENJE IZVESNIH IZRAZA]

Ne postoji istovetnost, ni u stvari, ni u govoru između: „A pripada svemu čemu Β pripada", i „A pripada svemu onome čijem ćelom obimu Β pripada". Jer, ništa ne stoji na putu Β da pripada Γ, ali ne svakom Γ. Uzmimo da je Β „lepo", a Γ „belo". Ako lepo pripada ponekom belom, istina je reći da lepo pripada belom, ali možda ne pripada svakom belom.

Ako A pripada B, ali ako ne pripada svemu čemu je Β pridato, u tom slučaju — bilo da Β pripada svakom Γ, bilo da, prosto, pripada Γ — nije nužno da A pripada ne samo svakom Γ, nego uopšte Γ.249 Međutim, ako A pripada svemu čemu je Β pridato shodno istini,250 dogodiće se da A može biti rečeno ο svemu onome u čijem je ćelom obimu rečeno da se Β nalazi. Ako je, međutim, A rečeno ο svemu ο čemu Β može biti rečeno — ništa ne stoji na putu da Β pripada Γ, a da, ipak, A ne pripada svakom Γ, ili nijed-nom Γ.251

Jasno je, kad se uzmu tri termina,252 da se iskaz: „A je rečeno ο svemu ο čemu je Β rečeno", — svodi na ovaj: „A je rečeno ο svim stvarima ο kojima je Β rečeno".253 I, ako je Β rečeno ο ćelom obimu trećeg termina, A će isto tako biti afirmirano ο ćelom obimu trećeg termina. Ali ako Β nije rečeno ο ćelom obimu trećeg termina, nije nužno da A bude rečeno ο ćelom obimu ovoga termina.

Ne treba, dakle, misliti da izlaganje termina vodi besmislenosti, jer mi ne činimo upotrebu od individualne stvari, nego postupamo kao geometar koji kazuje da postoji linija duga jednu stopu, ili prava linija, ili linija bez širine, kad, u stvari, ona ne postoji,254 — ali se ne služi tim figu-rama da bi na osnovu njih izvodio zaključak. Jer, ako se uopšte dve stvari ne odnose jedna prema drugoj kao celina

162 u* 163

prema delu i kao deo prema celini, — tada onaj ko dokazuje ne može, u svom dokazu, poći ni od jedne takve stvari. Prema tome, nikakav silogizam ne može postati. Izlaganjem termina služimo se kao čulnim opažanjem. Kad ovo kažemo, imamo u vidu onoga ko uči. To ne znači da se ne može dokazivati bez termina, kao što je nemoguće dokazivati bez premisa.

Glava č e t r d e s e t d r u g a [RASTAVLJANJE SLOŽENIH SILOGIZAMA]

Ne treba zaboraviti da se u istom silogizmu svi zaključci ne izvode pomoću jedne figure, nego čas pomoću jedne, čas pomoću druge.255 Jasno je, dakle, da se i rastavljanja složenih silogizama moraju vršiti prema ovome. A pošto se svaki problem [svaki zaključak] ne nalazi u svakoj figuri, nego svaki problem ima svoje određeno mesto, zaključak očevidno pokazuje u kojoj ga figuri treba tražiti.256

Glava č e t r d e s e t t r e ć a [SVOĐENJE DEFINICIJA]

Što se tiče ovih razmatranja koja se, zbog postavljanja definicije, upotrebljavaju radi toga da se dokaže neki sastavni deo definicije, — valja postaviti kao termin deo definicije koji je predmet raspravljanja, a ne celu definiciju. Naime, tako ćemo se manje izložiti opasnosti da budemo pometeni dužinom termina. Ako, na primer, valja dokazati da je voda tečnost koja se može piti, tada kao termine valja staviti „koja se može piti" i „voda".

Glava č e t r d e s e t č e t v r t a [RASTAVLJANJE DOKAZA POMOĆU LOGIČKI

NEMOGUĆEG I DRUGIH HIPOTETIČKIH SILOGIZAMA]

Što se, dalje, tiče hipotetičkih silogizama, oni se ne mogu svoditi, jer [kod njih] svođenje nije moguće [izvesti] polazeći od datih premisa. Oni nisu dokazani silogizmom,

nego su svi priznati opštom saglasnošću. Kad se, na primer, pretpostavilo da ako jedna [u smislu jednosti] od kont-rernih suprotnosti nema jednu [u smislu jednosti] sposobnost, tada nema ni znanja jedna od tih suprotnosti, — posle toga se dokazuje da nema jednu [u smislu jednosti] sposobnost jedna od kontrernih suprotnosti — na primer, zdrav i bolestan, — jer u tom slučaju ista stvar bila bi u isto vreme zdrava i bolesna. Takvim postupkom pokazano je da ne postoji jedna [u smislu jednosti] sposobnost za sve kontrerne suprotnosti, ali nije dokazano da ne postoji znanje tih suprotnosti. Međutim, ovo se mora priznati. Samo to neće biti zbog silogizma, nego zbog pretpostavke. Dakle, ovaj dokaz ne može biti sveden. Ali dokaz da ne postoji jedna sposobnost može da bude sveden. Jer, poslednji dokaz bio je možda silogizam, dok je prvi bio pretpostavka.

Isto je sa dokazima pomoću nemogućeg, — ni oni ne mogu biti predmet analize. Ali svođenje na nemoguće može biti [predmet analize] (pošto je ono dokazano pomoću silogizma); međutim, drugi deo dokaza to ne može biti, jer zaključak proizlazi iz hipoteze.257 Razlika ovoga od ranijih hipotetičkih silogizama sastoji se u tome što je, kod ranijih, nužno ono što je prethodno primljeno — da bi se prihvatio zaključak. Na primer, treba prihvatiti da, ako je dokazano da postoji jedna [u smislu jednosti] sposobnost za kontrerne suprotnosti, tada je i znanje suprotnosti jedno isto. Međutim, u sledećem primeru, iako nema prethodnog sporazuma, daje se pristanak zato što je zabluda očevidna: naime, ako je dijagonala komensurabilna, neparni brojevi biće jednaki parnim brojevima.258

Mnogi drugi silogizmi zaključuju na osnovu hipoteze, — njih treba jasno ispitati i objasniti. Koje su razlike između njih, i na koliko načina postaju hipotetički silogizmi, -^ protumačićemo docnije.259 Za sada smo učinili očevidnim da je nemoguće te silogizme svesti na figure. A uzrok tome smo naveli.

164 165

Glava č e t r d e s e t peta

[SVOĐENJE SILOGIZAMA JEDNE FIGURE NA NEKU DRUGU FIGURU]

Kod svih problema koji bivaju dokazani u više figura moguće je — ako su oni bili dokazani silogizmom u jednoj figuri — svesti silogizam na drugu neku figuru.260 Tako, na primer, negativan261 silogizam prve figure može se svesti na drugu, a silogizam srednje [druge] figure na prvu, — i to ne važi u svim slučajevima, nego samo za izvesne silogizme. To će biti jasno iz onoga što ćemo dalje reći.

Ako A ne pripada nijednom B, i ako Β pripada sva-kom Γ, Α neće pripadati nijednom Γ.262 Tako se dobija prva figura. Ali, ako se negativna premisa konvertira, do-biće se srednja [druga] figura, pošto Β ne pripada nijednom A, a pripada svakom Γ. Isto je i ako silogizam nije univer zalan, nego partikularan, — na primer, ako A ne pripada nijednom B, i ako Β pripada ponekom Γ. Jer kad se nega tivna premisa konvertira, dobiće se srednja [druga] figura.263

Od silogizama druge figure samo univerzalni mogu biti svedeni na prvu figuru, a od partikularnih [može biti sveden na prvu figuru] samo jedan od dva silogizma.264 Uzmimo da A ne pripada nijednom B, a da pripada svakom Γ.265

Kad se negativna premisa konvertira, dobiće se prva figura. Naime, Β neće pripadati nijednom A, i A će pripadati svakom Γ. Ali, ako se afirmativna premisa odnosi na B, a negativna premisa na Γ, tada se Γ mora staviti kao prvi termin. Jer, on ne pripada nijednom A, a A pripada svakom B, — dakle Γ ne pripada nijednom Β. Β isto tako ne pri pada nijednom Γ, pošto je negativna premisa konvertibilna.

Ali, ako je silogizam partikularan, tada, kad se nega-tivna premisa odnosi na gornji krajnji termin, može da postoji svođenje na prvu figuru, — kao, na primer, kad A ne pripada nijednom B, a pripada ponekom Γ.

Naime, kad se negativna premisa konvertira, dobiće se prva figura, jer tada Β neće pripadati nijednom A, a A će pripadati ponekom Γ. Ali, ako se afirmativna premisa odnosi na gornji krajnji termin, ne može biti svođenja, —

tako, na primer, ako A pripada svakom B, a ne pripada ponekom Γ. Jer, propozicija AB ne pretpostavlja konver-ziju, niti bi se, kad bi bilo konverzije, dobio silogizam.268

Silogizmi treće figure ne bi mogli biti svedeni svi na prvu [figuru],267 — ali svi [partikularni] silogizmi prve fi-gure mogu biti svedeni na treću figuru.268 Uzmimo da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.269 Pošto je partikularno--afirmativna propozicija konvertibilna, Γ će pripadati po-nekom B. Ali A je pripadalo svakom B, i tako postaje treća figura. A isto je i ako je silogizam negativan. Jer, partiku-larno-afirmativna premisa je konvertibilna, i tako A neće pripadati nijednom B, ali će Γ pripadati ponekom B.270

Od silogizama poslednje [treće] figure samo se jedan ne može svesti na prvu figuru.271 To je slučaj kad negativna premisa nije univerzalna. Svi drugi [silogizmi] mogu se svesti [na prvu figuru].

Uzmimo da su A i Β afirmirani ο svakom Γ. Tada Γ može biti delimično konvertirano sa A ili B, i, prema tome, ono pripada ponekom Β. Ι tako će se dobiti prva figura, ako A pripada svakom Γ, a Γ ponekom B.272

I ako A pripada svakom Γ, a Β ponekom Γ, dokaz će biti isti. Naime, Β se konvertira u odnosu na Γ.273

Ali ako Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, prvi termin koji pre svih treba staviti jeste B.274 Jer Β pripada svakom Γ, a Γ ponekom A, prema tome Β [pripada] ponekom A. Međutim, pošto je partikularna premisa kon-vertibilna, i A će isto tako pripadati ponekom B.

Ako je silogizam negativan, tada — kad su termini univerzalni — treba postupati na isti način. Uzmimo da Β pripada svakom Γ, a da A ne pripada nijednom Γ, — tada će Γ pripadati ponekom B, a A neće pripadati nijednom Γ. Znači: Γ će biti srednji termin.275

Slično je i ako je negativna [premisa] univerzalna, a afirmativna partikularna. Jer tada A neće pripadati nijed-nom Γ, i Γ će pripadati ponekom B.276

Ali, ako je negativna premisa partikularna, neće biti rastavljanja,277 — kao, na primer, ako Β pripada svakom Γ.

166 167

a ako A ne pripada ponekom Γ. Jer, kad se [premisa] ΒΓ konvertira, obe će premise biti partikularne.

Očevidno je da — radi toga da se figure svedu jedna na drugu278 — premisa koja se odnosi na donji krajnji termin treba da bude konvertirana u jednu ili drugu od figura. Jer, kad se ta premisa konvertira, omogućuje se prelaz u drugu figuru.

Od silogizama srednje [druge] figure jedan može biti sveden, a drugi ne može biti sveden na treću figuru.279 Kad je univerzalna premisa negativna, svođenje je moguće. Jer, ako A ne pripada nijednom B, a pripada ponekom Γ, tada su Β i Γ isto tako konvertibilni u odnosu na A, tako da Β ne pripada nijednom A, i da Γ pripada ponekom A. Prema tome, A je srednji termin.280 Ali kad A pripada svakom B, a ne pripada ponekom Γ, svođenje nije moguće,281 jer nijedna od dve premise posle konverzije nije više univerzalna.

Silogizmi282 treće figure mogu se svesti na srednju [drugu] figuru, kad je negativna premisa univerzalna; kao, na primer, kad A ne pripada nijednom Γ, i kad Β pripada ponekom Γ ili svakom Γ.283 Naime, Γ neće pripadati nijednom A, i pripadaće ponekom B. Ali ako je negativna premisa partikularaa, nije moguće svođenje. Jer, partiku-larna negativna premisa ne dopušta konverziju.

Očevidno je, dakle, da silogizmi koji ne mogu biti svedeni284 u ovim figurama 285 jesu oni isti koji nisu mogli biti svedeni ni na prvu figuru. [Isto tako očevidno je i to] da mogu biti svedeni na prvu figuru samo oni silogizmi koji su dokazani pomoću svođenja na nemoguće.

Dakle, iz onoga što je rečeno jasno je kako silogizmi treba da budu svođeni, kao [što je jasno] i to da figure bivaju svođene jedne na druge.

Glava č e t r d e s e t š e s t a [ODREĐENI TERMINI I NEODREĐENI TERMINI U

SILOGIZMIMA] Potvrđivanje ili pobijanje jednog zaključka286 razlikuje

se prema tome da li se smatra kao istovetno ili kao različito značenje iskaza: „ne biti ovo" i „biti ne-ovo", — na primer:

„ne biti beo" i „biti ne-beo". Jer, to ne znači isto, a negacija od „biti beo" nije „biti ne-beo", nego „ne biti beo".

Razlog ovome je sledeći. Propozicija: „on može da hoda" odnosi se prema [propoziciji]: „on može da ne hoda" kao [propozicija]: „on je beo" prema: „on je ne-beo", i kao: „on poznaje dobro" prema: „on poznaje ne-dobro". Jer, nema razlike između: „on poznaje dobro" i: „on je onaj koji poznaje dobro", kao [što nema razlike] ni između: „on može da hoda", i: „on je onaj koji može da hoda", i kao između njihovih suprotnosti: „on ne može da hoda", i: „on je onaj koji ne može da hoda".

Ako [propozicija]: „on nije sposoban da hoda" znači isto kao: „on je sposoban da ne hoda", ili kao: „ne ho-dati", — ove odredbe će pripadati u isto vreme istom sub-jektu (jer isti subjekt može istovremeno i da hoda i da ne hoda, i on je onaj koji u isto vreme poznaje dobro i ne--dobro), dok afirmacija i negacija koje su suprotne ne pri-padaju u isto vreme istom subjektu. Kao što, dakle, nije isto: „ne poznavati dobro" i „poznavati ne-dobro", tako nije isto: „biti ne-dobro" i „ne biti dobro". Jer, ako su od stvari koje imaju međusobno isti odnos, jedne različite, isto su tako i druge [različite].

Takođe nije isto: „biti ne-jednako" i „ne biti jed-nako". Jer, pod jednim, pod „onim što je ne-jednako" nalazi se nešto, to jest „nejednako", dok se pod drugim ništa ne nalazi. To je razlog zbog koga sve nije jednako ili nejednako, dok je sve jednako ili ne-jednako.

Dalje, ne važe u isto vreme propozicije: „postoji ne--belo drvo" i „ne postoji belo drvo". Jer ako postoji ne-belo drvo, postojaće drvo, ali ono što nije belo drvo, nije nuž-nim načinom drvo. Tako je očevidno da [propozicija]: „on je ne-dobar" nije negacija [propozicije]: „on je dobar".

Ako je za svaku propoziciju istinito da je ona ili afir-macija ili negacija, tada, ako nije negacija, očevidno je da je na neki način afirmacija. Međutim svaka afirmacija ima negaciju; prema tome ta afirmacija [„on je ne-dobar"] ima za negaciju: „on nije ne-dobar".

168 169

Red ovih pripadanja jednih drugima je sledeći. Neka „biti dobar" bude A, „ne biti dobar" — B, „biti ne-dobar" — Γ, koje stoji pod B, a „ne biti ne-dobar" — ∆, koje stoji pod A.

U ovom slučaju će ili A ili Β pripadati svakom sub-jektu, ali oni nikad neće pripadati istom [subjektu].

Isto tako, ili Γ ili ∆ pripadaće svakom subjektu, ali nikad istom.

I Β nužnim načinom mora pripadati svemu čemu Γ pripada. Jer, ako je istina reći: „ono je ne-belo", isto je tako istina reći: „ono nije belo". Jer, nemoguće je da u isto vreme jedna stvar bude bela i da bude ne-bela, ili da bude od ne-belog drveta i da bude od belog drveta. Prema tome, ako jednoj stvari ne pripada afirmacija, pripadaće joj negacija. Ali Γ neće uvek pripadati B. Jer, ono što uopšte nije drvo, neće biti ni ne-belo drvo.287

I obratno, ∆ mora pripadati svemu onome čemu A pripada. Jer ili Γ ili ∆ [pripada svemu čemu A pripada]. Ali pošto nije moguće da nešto bude u isto vreme ne-belo i belo, ∆ će pripadati [svemu čemu A pripada]. Naime, ο onome što je belo, istina je reći da nije ne-belo.288

Naprotiv, A ne važi uvek ο ∆. Jer ο onome što uopšte nije drvo, nije istina tvrditi A, upravo [tvrditi] da je belo drvo. Iz toga proizlazi da je ∆ istinito, ali da A nije isti-nito, — naime da je ono belo drvo.289

Isto je tako jasno da A i Γ ne mogu nikad pripadati istom subjektu,290 ali da Β i ∆ mogu pripadati istom sub-jektu.291

Isto se odnose i negativni termini prema afirmativnim terminima, koji su stavljeni u isti položaj. Neka A znači „jednak", Β — ,,ne-jednak", Γ — „nejednak", a ∆ — „ne-nejednak".292

U mnogo slučajeva u kojima jedna ista stvar pripada izvesnim stvarima, a ne pripada drugima, negacija može biti istinita na isti način kao ranije.293 Takav je slučaj kad se kaže da sve stvari nisu bele, ili da svaka stvar nije bela. Međutim, pogrešno je tvrđenje da je svaka stvar ne-bela ili

da su sve stvari ne-bele. Isto tako,294 propozicija: „svaka životinja je bela" nema za negaciju: „svaka životinja je ne-bela" (jer su obe ove propozicije lažne) nego [je njena negacija]: „svaka životinja nije bela".

Pošto je očevidno da iskaz: „to je ne-belo" znači drugo nego: „to nije belo", — jer je jedan od ovih iskaza afirmacija, a drugi negacija, — jasno je da svaki od njih ne biva dokazan na isti način.295 Tako, na primer [ne bivaju na isti način dokazane propozicije]: „sve što je životinja nije belo"; ili: „može ne biti belo"; ili: „istina je zvati ga ne-belim", pošto poslednje znači da je ono ne-belo. Međutim, dokazivanje da je istina zvati ga belim, ili da je istina zvati ga ne-belim — vršiće se na isti način,296 jer ove dve propozicije postavljene su afirmativno, pomoću prve figure. Izraz: „istinito" treba staviti u isti red u koji [se stavlja]: „postoji". Jer, negacija od: „istina je zvati ga belo" nije: „istina je zvati ga ne-belo", nego: „nije istina zvati ga belo". Ako, dakle, treba da se dokaže da je istina reći: „sve što je čovek jeste muzičar ili ne-muzičar" tada, isto tako, treba postaviti da je sve što je životinja ili muzičar, ili ne-muzičar, — i dokaz je dobijen. Međutim, da ono što je čovek nije muzičar, dokazuje se pobijanjem, pomoću tri modusa ο kojima smo govorili.297

Uopšte, kad su A i Β takvi da ne mogu u isto vreme pripadati istom subjektu, i da jedno od njih pripada nužnim načinom svakom subjektu; i kad se Γ i ∆ isto tako odnose jedno prema drugom; i, najzad, kad A sleduje Γ, ali ne i obrnuto, — tada, isto tako, ∆ mora sledovati B, ali ne obrnuto; i, sem toga, A i ∆ mogu pripadati istom subjektu, ali Β i Γ to ne mogu.

Pre svega, da ∆ sleduje B, biće jasno iz sledećeg iz-vođenja. Pošto Γ ili ∆ pripadaju nužnim načinom, jedno ili drugo, svakom subjektu, i pošto Γ ne može pripadati onome čemu Β pripada, zbog toga što ono sadrži u sebi A; a pošto A i Β ne mogu pripadati istom subjektu, — jasno je da će ∆ sledovati B.

Pošto Γ nije konvertibilno sa A, a pošto ili Γ ili ∆ pripadaju svakom subjektu, moguće je da A i ∆ pripadaju istom subjektu.

170 171

Naprotiv, B i Γ ne mogu biti konvertibilni, zbog toga što A sleduje Γ; tako se dolazi do nemogućnosti.

Očevidno je da ni Β i ∆ ne mogu biti uzajamno kon-vertibilni, pošto je moguće da ∆ i A pripadaju u isto vreme istom subjektu.

Katkad se isto tako dešava da se pri takvom položaju termina dopadne zablude, zbog toga što nisu pravilno shvaćene suprotnosti, od kojih jedna nužnim načinom pripada svakoj stvari.

Ako se pretpostavi da A i Β ne mogu u isto vreme pripadati istom subjektu, nego da je nužno da jedno od njih pripada onome čemu drugo ne pripada; ako isto važi i za Γ i ∆; i ako, najzad, A sleduje svemu čemu Γ sleduje, — iz toga će proisticati da Β nužnim načinom pripada onome čemu ∆ pripada. Ali to je pogrešno.

[Ako se nastavi ovo pogrešno izvođenje], uzeće se za negaciju A i Β termin Z, a opet za negaciju Γ i ∆ termin Θ. Tada je nužno da ili A ili Ζ pripadaju svakom subjektu, jer ili afirmacija ili negacija [treba da pripadaju ovom subjektu]. A, opet, ili Γ ili Θ [treba da pripadaju svakom subjektu], jer jedno je afirmacija, a drugo negacija. Pret-postavlja se da A pripada svemu čemu Γ pripada; prema tome, β pripada svemu čemu Ζ pripada. Pošto, opet, ili Ζ ili Β pripadaju jedno ili drugo svakom subjektu, a pošto isto važi i za Θ i ∆, i pošto Θ sleduje Z, i Β će sledovati ∆, — što već znamo. Dakle, ako A sleduje Γ, Β mora sledo vati ∆. — Međutim, ovakvo izvođenje je pogrešno. Jer — kao što smo rekli — logičko sledovanje je upravo obrnuto, kad su termini tako postavljeni.

Naime, možda nije nužno da A ili Ζ pripadaju svakom subjektu, kao ni Ζ ili Β, pošto Ζ nije negacija A. Jer, nega-cija od „dobar" jeste ,,ne-dobar". A „ne-dobar" nije iden-tično sa „ni dobar, ni ne-dobar". Isto je i za Γ i ∆, jer su pretpostavljene negacije dve.298

K n j i g a d r u g a

OSOBINE SILOGIZAMA. — LAŽNI ZAKLJUČCI

Glava prva

[O MNOGOSTRUKIM ZAKLJUČCIMA U SILOGIZMIMA]

Dosad smo izložili1 u koliko se figura dobija silogizam, kakve su osobine i koliki je broj premisa, i kad i kako postaje silogizam. Dalje, objasnili smo šta treba uzeti u obzir pri pobijanju i izvođenju [zaključaka]; kako treba da tražimo rešenje jednog problema datog ma po kojoj metodi i, najzad, kojim ćemo putem dobiti principe [pre-mise silogizma] u svakom [pojedinačnom] slučaju.2

Ali od silogizama jedni su univerzalni, a drugi parti-kularni.3 I zato svi univerzalni silogizmi daju uvek više zaključaka, a od partikulamih silogizama afirmativni daju više zaključaka, a negativni daju samo jedan zaključak.

Jer, druge propozicije mogu se konvertirati, ali nega-tivna [partikularno-negativna] propozicija ne daje se kon-vertirati.4 Međutim, zaključak utvrđuje jednu određenu stvar ο drugoj određenoj stvari.5 Iz toga proizlazi da svi drugi silogizmi [sem partikularno-negativnog] daju više zaključaka.

Ako je, na primer, dokazano da A pripada svakom Β ili ponekom B,6 — tada, nužnim načinom, i Β pripada ponekom A. Ali ako je dokazano da A ne pripada nijed-nom B,7 tada ni Β ne pripada nijednom A. Taj zaključak je različit od prethodnog. Međutim, ako A ne pripada ponekom B,8 isto tako nije nužno da Β ne pripada po-nekom A, pošto ono može pripadati svakom A.

172 173

To je, dakle, zajednički razlog za sve silogizme [koji daju više od jednog zaključka], — za univerzalne kao i za partikulame. Ali za univerzalne silogizme stvar se može i drukčije obrazložiti.9

Jer sve stvari koje potpadaju bilo pod srednji termin, bilo pod zaključak [upravo pod donji termin zaključka], mogu biti dokazane pomoću istog silogizma, ako su jedne stavljene u srednji termin, a druge u zaključak.

Ako je, na primer,10 zaključak AB dokazan pomoću Γ, — tada sve što potpada pod Β ili Γ mora, nužnim načinom, u svim slučajevima, dobiti predikat A. Jer, ako je ∆ sadržano u ćelom obimu B, a Β [u celome obimu] A, i ∆ će isto tako biti sadržano u [celome obimu] A. Ako je, opet, Ε sadržano u celome obimu Γ, a Γ u A, i Ε će, isto tako, biti sadržano u A. Isto važi i ako je silogizam negativan.11

U drugoj figuri može se uzeti kao zaključak silogizma samo ono što potpada pod zaključak.12 Ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom Γ, zaključak će biti da Β ne pripada nijednom Γ. Ako ∆ potpada pod Γ, očevidno je da mu Β ne pripada. Da Β ne pripada onome što potpada pod A, — nije jasno iz silogizma. Međutim, Β ne pripada E, ako Ε potpada pod A. Da Β ne pripada nijednom Γ, dokazano je pomoću silogizma. Ali da Β ne pripada A,13

pretpostavljeno je bez dokaza, i tako ne proizlazi iz silo-gizma da Β ne pripada E.

U partikularnim premisama neće biti nužna dedukcija za stvari koje potpadaju pod zaključak (jer kad je ovaj partikularan, nema silogizma).14 Međutim, za sve stvari koje potpadaju pod srednji termin [postojaće nužna de-dukcija], samo, razume se, ne na osnovi silogizma. Uzmimo, na primer, da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.15 Za ono što se nalazi pod Γ neće biti silogizma; naprotiv, za ono što se nalazi pod Β može biti zaključka, ali to neće biti na osnovi prethodnog silogizma.

Isto je i za druge figure. Nije moguć dokaz termina koji potpada pod zaključak. Međutim, može se dobiti dokaz ο drugom terminu [onome koji je subordiniran srednjem terminu], samo ne na osnovi silogizma, nego na isti način

174

kao što se, u univerzalnim silogizmima, polazeći od nedo-kazane [gornje] premise, dokazuju stvari subordinirane srednjem terminu. Dakle neće biti zaključka ili ako su silogizmi univerzalni ili će ga biti ako su silogizmi parti-kularni.18

Glava d r u g a

[LAŽAN ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ ISTINITIH PREMISA, I ISTINIT ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ LAŽNIH PREMISA — U PRVOJ FIGURI!

Premise koje obrazuju silogizam mogu biti istinite, i mogu biti lažne, i može jedna [od njih] biti istinita, a druga lažna. Međutim, zaključak je, nužnim načinom, ili istinit ili lažan.

Iz istinitih premisa ne može se izvesti lažan zaključak, ali iz lažnih premisa17 može se izvesti istiniti zaključak, — ali ne tako da bude pokazano zašto je nešto istinito, nego samo da je nešto istinito. Jer, „zašto" ne može biti predmet silogizma sa lažnim premisama; uzrok toga biće objašnjen u sledećem18.

Pre svega, iz istinitih premisa ne može biti izveden lažni zaključak. Ovo je jasno iz sledećeg. Ako je nužno da, kad A postoji, Β postoji, nužno je da, kad Β ne postoji, A ne postoji. Prema tome, ako je A istinito, Β je nužnim načinom istinito. U protivnom bi se desilo nemoguće: da ista stvar, u isto vreme, postoji i ne postoji.19

Ali, zato što se stavlja A kao jedan termin, ne srne se misliti da, kad samo jedna stvar postoji, nešto nužnim načinom mora sledovati. Jer, to nije moguće. Ono što nužnim načinom sleduje jeste zaključak, a ovaj postaje samo pomoću najmanje tri termina i dve propozicije ili premise. Shodno tome, ako je istina da A pripada svemu čemu Β pripada, i da Β pripada svemu čemu Γ pripada, — tada, nužnim načinom, A pripada [svemu čemu Γ pri-pada]. Ovo poslednje ne može biti lažno, jer bi inače, u isto vreme, jedno isto jednom subjektu pripadalo i ne bi mu pripadalo. A je, dakle, stavljeno kao jedna stvar, kao dve premise zajedno uzete.

175

To je, dakle, zajednički razlog za sve silogizme [koji daju više od jednog zaključka], — za univerzalne kao i za partikularne. Ali za univerzalne silogizme stvar se može i drukčije obrazložiti.9

Jer sve stvari koje potpadaju bilo pod srednji termin, bilo pod zaključak [upravo pod donji termin zaključka], mogu biti dokazane pomoću istog silogizma, ako su jedne stavljene u srednji termin, a druge u zaključak.

Ako je, na primer,10 zaključak AB dokazan pomoću Γ, — tada sve što potpada pod Β ili Γ mora, nužnim načinom, u svim slučajevima, dobiti predikat A. Jer, ako je ∆ sadržano u celom obimu B, a Β [u celome obimu] A, i ∆ će isto tako biti sadržano u [celome obimu] A. Ako je, opet, Ε sadržano u celome obimu Γ, a Γ u A, i Ε će, isto tako, biti sadržano u A. Isto važi i ako je silogizam negativan."

U drugoj figuri može se uzeti kao zaključak silogizma samo ono što potpada pod zaključak.12 Ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom Γ, zaključak će biti da Β ne pripada nijednom Γ. Ako ∆ potpada pod Γ, očevidno je da mu Β ne pripada. Da Β ne pripada onome što potpada pod A, — nije jasno iz silogizma. Međutim, Β ne pripada E, ako Ε potpada pod A. Da Β ne pripada nijednom Γ, dokazano je pomoću silogizma. Ali da Β ne pripada A,13

pretpostavljeno je bez dokaza, i tako ne proizlazi iz silo-gizma da Β ne pripada E.

U partikularnim premisama neće biti nužna dedukcija za stvari koje potpadaju pod zaključak (jer kad je ovaj partikularan, nema silogizma).14 Međutim, za sve stvari koje potpadaju pod srednji termin [postojaće nužna de-dukcija], samo, razume se, ne na osnovi silogizma. Uzmimo, na primer, da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.15 Za ono što se nalazi pod Γ neće biti silogizma; naprotiv, za ono što se nalazi pod Β može biti zaključka, ali to neće biti na osnovi prethodnog silogizma.

Isto je i za druge figure. Nije moguć dokaz termina koji potpada pod zaključak. Međutim, može se dobiti dokaz ο drugom terminu [onome koji je subordiniran srednjem terminu], samo ne na osnovi silogizma, nego na isti način

kao što se, u univerzalnim silogizmima, polazeći od nedo-kazane [gornje] premise, dokazuju stvari subordinirane srednjem terminu. Dakle neće biti zaključka ili ako su silogizmi univerzalni ili će ga biti ako su silogizmi parti-kularni.18

Glava d r u g a

[LAŽAN ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ ISTINITIH PREMISA, I ISTINIT ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ LAŽNIH PREMISA — U PRVOJ FIGURI]

Premise koje obrazuju silogizam mogu biti istinite, i mogu biti lažne, i može jedna [od njih] biti istinita, a druga lažna. Međutim, zaključak je, nužnim načinom, ili istinit ili lažan.

Iz istinitih premisa ne može se izvesti lažan zaključak, ali iz lažnih premisa17 može se izvesti istiniti zaključak, — ali ne tako da bude pokazano zašto je nešto istinito, nego samo da je nešto istinito. Jer, „zašto" ne može biti predmet silogizma sa lažnim premisama; uzrok toga biće objašnjen u sledećem18.

Pre svega, iz istinitih premisa ne može biti izveden lažni zaključak. Ovo je jasno iz sledećeg. Ako je nužno da, kad A postoji, Β postoji, nužno je da, kad Β ne postoji, A ne postoji. Prema tome, ako je A istinito, Β je nužnim načinom istinito. U protivnom bi se desilo nemoguće: da ista stvar, u isto vreme, postoji i ne postoji.19

Ali, zato što se stavlja A kao jedan termin, ne sme se misliti da, kad samo jedna stvar postoji, nešto nužnim načinom mora sledovati. Jer, to nije moguće. Ono što nužnim načinom sleduje jeste zaključak, a ovaj postaje samo pomoću najmanje tri termina i dve propozicije ili premise. Shodno tome, ako je istina da A pripada svemu čemu Β pripada, i da Β pripada svemu čemu Γ pripada, — tada, nužnim načinom, A pripada [svemu čemu Γ pripada]. Ovo poslednje ne može biti lažno, jer bi inače, u isto vreme, jedno isto jednom subjektu pripadalo i ne bi mu pripadalo. A je, dakle, stavljeno kao jedna stvar, kao dve premise zajedno uzete.

174 175

Isto je i za negativne silogizme; jer iz istinitih premisa ne može se izvesti lažan zaključak.

Ali iz lažnih premisa može se izvesti istinit zaključak, i kad su obe premise lažne, i kad je [lažna] samo jedna od njih. Međutim, u ovom poslednjem slučaju nije svejedno koja se od njih uzima kao lažna u celini;20 ako se, naprotiv, premisa ne uzme kao lažna u celini, tada svaka od dve premise može biti lažna.

Uzmimo da A pripada ćelom Γ, ali da ne pripada nijednom B, a da Β ne pripada Γ.21 To može da bude; na primer, „životinja" ne pripada nijednom „kamenu", a „kamen" [ne pripada] nijednom „čoveku". Ako se sad pretpostavi da A pripada svakom B, a Β svakom Γ, — A će pripadati svakom Γ, tako da će se iz dve lažne premise dobiti istinit zaključak, — pošto je svaki čovek životinja.

Isto važi i kad je premisa negativna. Jer može biti da ni A ni Β ne pripadaju nijednom Γ, a da A pripada svakom B,22 kao, na primer, kad se uzmu isti termini, i kad se stavi „čovek" kao srednji termin. Jer, ni „životinja", ni „čovek" ne pripadaju nijednom „kamenu", ali „životinja" pripada svakom „čoveku". Dakle, ako se uzme da jedan termin ne pripada ničem od onoga čemu pripada,23 a da drugi termin pripada celini onoga čemu ne pripada,24 — tada će se iz dve lažne premise dobiti istinit zaključak.

Sličan zaključak će se izvesti ako se uzmu premise koje su obe delimično lažne.25

Ali, kad se samo jedna od premisa stavi kao lažna, tada, ako je prva premisa lažna u celini — na primer AB [gornja premisa] — zaključak neće biti istinit. Međutim, ako je [lažna u celini] premisa ΒΓ [donja premisa], za-ključak će biti istinit. Potpuno lažnom zovem premisu kontrerno suprotnu istinitoj; tako, na primer, ako je ono što ne pripada ničem uzeto kao da pripada svemu, ili ako je ono što pripada svemu uzeto kao da ne pripada ničem.

Uzmimo da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada svakom Γ.2β Ako sad stavim premisu ΒΓ kao istinitu, a premisu AB kao potpuno lažnu — to jest [ako stavim kao

lažnu premisu] da A pripada svakom B, — nemoguće je da zaključak bude istinit. Jer A ne bi pripadalo nijednom Γ, ako je istina da A nije pripadalo ničem čemu je Β pri-padalo, a da je Β pripadalo svakom Γ.

Isto tako nema istinitog zaključka ni ako A pripada svakom B, a Β svakom Γ. Ali dok se premisa ΒΓ stavlja kao istinita, premisa AB stavlja se kao potpuno lažna, — što znači da A ne pripada ničem čemu Β pripada. Dakle, i u ovom slučaju zaključak će biti lažan.27 Jer A će pri-padati svakom Γ ako je istina da A pripada svemu čemu Β pripada, a da Β [pripada] svakom Γ.

Dakle, očevidno je sledeće. Ako je prva premisa pot-puno lažna — bila ona afirmativna ili negativna, — a ako je druga premisa istinita, — neće proizaći istiniti zaključak.

Međutim, ako premisa nije potpuno lažna, dobiće se istiniti zaključak. Ako A pripada svakom Γ i ponekom B, a Β svakom Γ,28 — na primer „životinja" svakom „labudu" i ponekom „belom", a „belo" svakom „labudu", — i ako se pretpostavi da A pripada svakom B, a Β svakom Γ, A će u istini pripadati svakom Γ, zato što je svaki labud životinja. Isto je tako [isti je zaključak] ako je premisa AB negativna.29 Jer, moguće je da A pripada ponekom B, i da ne pripada nijednom Γ, a da Β pripada svakom Γ, — kao na primer da „životinja" pripada ponekom „belom", ali nikakvom „snegu", a da „belo" [pripada] svakom „sne-gu". Ako se sad pretpostavi da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada svakom Γ, — A neće pripadati nijednom Γ.

Međutim, u slučaju da se premisa AB uzme kao potpuno istinita, a premisa ΒΓ kao potpuno lažna, dobiće se istiniti silogizam [to jest silogizam sa istinitim zaključ-kom]. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada svakom Β i svakom Γ, mada Β ne pripada nijednom Γ,30 — kao oni rodovi iste vrste koji ne potpadaju jedan pod drugi. Jer, „životinja" pripada i „konju" i „čoveku", ali „konj" ne pripada nijednom „čoveku". Ako se sad uzme da A pri-pada svakom B, a Β svakom Γ, zaključak će biti istinit, mada je premisa Β Γ potpuno lažna.

176 12 Organon 177

Isto važi i kad je premisa AB negativna.31 Jer A može da ne pripada nijednom Β i nijednom Γ, i Β može da ne pripada nijednom Γ, — kao vrsta rodovima iz druge vrste. Jer, „životinja" ne pripada ni „muzici", ni „lekarskoj ve-štini", a ni „muzika" ne pripada „lekarskoj veštini". Ako se, dakle, uzme kao da A ne pripada nijednom B, a kao da Β pripada svakom Γ, zaključak će biti istinit.

Ako premisa ΒΓ nije potpuno, nego samo delimično lažna, zaključak će biti istinit. Jer ništa ne stoji na putu da A pripada ćelom Β i Γ, a da Β pripada ponekom Γ,32 kao vrsta rodu i razlici [specifičnoj diferenciji]. Jer „životinja" pripada svakom „čoveku" i svakom „biću koje hoda nogama" a „čovek" ponekom „biću koje hoda nogama" ali ne svakom „biću koje hoda nogama". Ako se, dakle, A uzme da pripada svakom B, a Β svakom Γ, Α će pripadati svakom Γ, što je istina. Isto važi i ako je negativna premisa AB. Jer A može da ne pripada nijednom Β i nijednom Γ, mada Β pripada ponekom Γ,33 kao vrsta rodu i razlici iz druge neke vrste. Jer, „životinja" ne pripada nikakvoj „mudrosti" i nikakvoj „teorijskoj sposobnosti", ali „mudrost" pripada ponekoj „teorijskoj sposobnosti". Ako se, dakle, stavi da A ne pripada nijednom B, i da Β pri-pada svakom Γ, A neće pripadati nijednom Γ, — što je u navedenom primeru istina.

U partikularnim silogizmima, kad je prva premisa potpuno lažna a druga istinita, zaključak može biti istinit, a isto je tako kad je prva premisa delimično lažna, a druga istinita, ili kad je prva istinita, a partikularna lažna, ili, najzad, kad su obe [premise] lažne.

Jer, ništa ne stoji na putu da A ne pripada nijednom B, i da pripada ponekom Γ, a Β ponekom Γ,34 kao što „životinja" ne pripada nijednom „snegu", ali pripada ponekom „belom", a kao što „sneg" pripada ponekom „belom". Ako se sad stavi za srednji termin „sneg", a za gornji „životinja", i ako se uzme kao da A prepada svakom B, a kao da Β pripada ponekom Γ, — tada je premisa AB potpuno lažna, premisa ΒΓ je istinita, a zaklju-čak je istinit. Isto važi ako je premisa AB negativna. Jer,

A može da pripada ćelom B, a da ne pripada ponekom Γ; međutim Β može pripadati ponekom Γ.35 Tako, na primer, životinja" pripada svakom „čoveku", ali ne sleduje po-nekom „belom", a „čovek" pripada ponekom „belom". Ako se „čovek" stavi kao srednji termin, i ako se uzme da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ, — zaključak će biti istinit, mada je premisa AB potpuno lažna.

Ako je premisa AB delimično lažna, zaključak će biti istinit. Jer ništa ne stoji na putu da A pripada i Β i ponekom Γ, a da Β pripada ponekom Γ,3β — kao, na primer, da „životinja" pripada ponekom „lepom" i ponekom „ve-likom", a da „lepo" pripada ponekom „velikom". Ako se sad uzme da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, tada će premisa AB biti delimično lažna, premisa Β Γ istinita, a zaključak istinit. Isto važi ako je premisa AB negativna. Jer, za dokaz biće isti termini, raspoređeni na isti način.87

Ako je, opet, premisa AB istinita, a premisa ΒΓ lažna, zaključak će biti istinit. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada ćelom Β i ponekom Γ, a da Β ne pripada nijednom Γ,38 — kao što, na primer. „životinja pripada svakom „labudu" i ponekom „crnom", iako „labud" ne pripada nijednom „crnom". Ako se sad stavi da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, — zaključak će biti istinit, dok je pre-misa ΒΓ lažna. Isti je zaključak ako se uzme da je premisa AB negativna. Jer moguće je da A ne pripada nijednom B, i da ne pripada ponekom Γ, i da Β ne pripada nijednom Γ,39 — kao, na primer, vrsta rodu druge neke vrste i akci-denciji svojih sopstvenih rodova. Jer „životinja" ne pri-pada nijednom „broju" i ne pripada ponekom „belom", a „broj" ne pripada nijednom „belom". Ako se sad kao srednji termin stavi „broj", i ako se uzme da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ; tada A neće pripadati ponekom Γ, što je bilo istinito. I premisa AB je istinita, a premisa ΒΓ lažna.

I, ako je premisa AB delimično lažna, a premisa ΒΓ lažna, — zaključak će biti istinit. Jer, ništa ne stoji na putu da u svakoj premisi A pripada ponekom Β i ponekom

178 12* 179

Γ, a da B ne pripada nijednom Γ,40 — kao kad je Β kon-trerno suprotno Γ, i kad su oba akcidencije iste vrste. Jer, „životinja" pripada ponekom „belom" i ponekom „cr-nom", ali „belo" ne pripada nijednom „crnom". Ako se sad uzme da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, — zaključak će biti istinit. Ali isto je tako kad se premisa AB uzme kao negativna, — jer će isti termini, raspoređeni na isti način, služiti za dokaz.41

I kad su obe premise lažne, zaključak će biti istinit. Jer, moguće je da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ, dok Β ne pripada nijednom Γ,42 — kao, na primer, vrsta rodu druge neke vrste i akcidenciji svojih sopstvenih rodova. Jer, „životinja" ne pripada nijednom „broju", ali pripada ponekom „belom", a „broj" ne pri-pada nijednom „belom". Ako se sad pretpostavi da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, zaključak će biti isti-nit, dok su obe premise lažne. Isto važi kad je premisa AB negativna. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada ćelom B, a da ne pripada ponekom Γ, i da Β ne pripada nijednom Γ,43 — na primer, da „životinja" pripada svakom „labudu", a ne pripada ponekom „crnom", a da „labud" ne pripada nijednom „crnom". Ako se uzme da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ, Α neće pripadati ponekom Γ. Tako je zaključak istinit, ali su premise lažne.

Glava t r e ć a

[ISTINIT ZAKLJUČAK IZVEDEN IZ LAŽNIH PREMISA U DRUGOJ FIGURI]

U srednjoj [drugoj] figuri moguće je u svima formama i slučajevima iz lažnih premisa izvesti istiniti zaključak, — bilo da se obe premise stave kao potpuno lažne, ili svaka od njih samo kao delimično lažna; ili da se jedna od njih uzme kao istinita, a druga kao potpuno lažna — pa ma koja se od njih stavila kao lažna; — ili bilo da su obe pre-mise delimično lažne; ili da je jedna potpuno istinita, a druga delimično lažna; ili da je jedna potpuno lažna, a

druga delimično istinita; i da to važi kako u univerzalnim tako i u partikularim silogizmima.

Jer, ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom Γ,44 — ako „životinja" ne pripada nijednom „kamenu", a pripada svakom „konju", — kad se premise stave na kontrerno suprotni način, i kad se uzme da A pripada svakom B, a da ne pripada nijednom Γ, — tada će se iz potpuno lažnih premisa dobiti istiniti zaključak. Isto je tako ako A pripada svakom B, a ne pripada nijednom Γ, — jer će silogizam biti isti.45

Tako je opet i ako je jedna premisa potpuno lažna, a druga potpuno istinita. Naime ništa ne stoji na putu da A pripada svakom Β i svakom Γ, ali da Β ne pripada nijednom Γ,46 kao vrsta svojim rodovima koji ne potpa-daju jedan pod drugi. Jer, „životinja" pripada svakom „konju" i svakom „čoveku", a nijedan „čovek" nije „konj". Ako se uzme da „životinja" pripada jednome potpuno, a drugome nikako, — tada će jedna premisa biti potpuno lažna, a druga potpuno istinita, a zaključak će biti istinit, ma u koju premisu da se stavi negacija.

Isto će biti i kad je jedna premisa delimično lažna, a druga potpuno istinita. Jer, moguće je da A pripada po-nekom Β i svakom Γ, ali da Β ne pripada nijednom Γ.47

Tako „životinja" pripada ponekom „belom" i svakom „gavranu", a „belo" ne pripada nijednom „gavranu". Ako se sad uzme da A ne pripada nijednom B, ali da pripada svakom Γ, tada je premisa AB delimično lažna, premisa ΑΓ je potpuno istinita, i zaključak je istinit. Isto je i kad se negativna premisa premesti, jer će se dokaz izvesti po-m°ću istih termina.48 Isto je i kad je afirmativna premisa delimično lažna, a negativna potpuno istinita. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada ponekom B, ali da ne pripada ćelom Γ, a da Β ne pripada nijednom Γ,49 kao što, na Primer, „životinja" pripada ponekom „belom", a ne pri-pada nijednoj „smoli", i kao što „belo" ne pripada ni jednoj „smoli". Dakle, ako se uzme da A pripada ćelom ΰ> a da ne pripada nijednom Γ, tada je premisa AB deli-

180 181

mično lažna, premisa ΑΓ potpuno istinita, a zaključak je istinit. I kad su obe premise delimično lažne, zaključak može biti

istinit. Jer, moguće je da A pripada ponekom Β i ponekom Γ, a da Β ne pripada nijednom Γ50; kao, na primer, da „ životinja" pripada ponekom „belom" i ponekom „crnom", a da „belo" ne pripada nijednom „crnom". Ako se uzme da A pripada svakom B, a da ne pripada nijednom Γ, — obe premise biće delimično lažne, a zaključak će biti istinit. Isto će biti i kad se premesti negativna premisa, za šta se dokaz izvodi pomoću istih termina.81

Očevidno je da se ovo [što smo izložili] primenjuje i na partikularne silogizme. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada svakom Β i ponekom Γ, a da Β ne pripada ponekom Γ,52 — kao, na primer, da „životinja" pripada svakom „čoveku" i ponekom „belom", a da „čovek" ne pripada ponekom „belom". Ako se sad stavi da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ, — tada je univerzalna premisa potpuno lažna, partikulama premisa je istinita, a zaključak je istinit.

Isto je tako kad je premisa AB negativna. Naime moguće je da A ne pripada nijednom B, i da ne pripada ponekom Γ, a da Β ne pripada ponekom Γ,53 — kao, na primer, kad „životinja" ne pripada nijednom „neodu-hovljenom" i ne pripada ponekom „belom", tada i ,,neo-duhovljen" neće pripadati ponekom „belom". Ako se sad stavi da A pripada svakom B, a da ne pripada ponekom Γ, tada je univerzalna premisa AB potpuno lažna, premisa ΑΓ je istinita, a zaključak je istinit.

Zaključak je istinit i kad se univerzalna premisa stavi kao istinita, a partikulama kao lažna. Jer, ništa ne stoji na putu da A ne sleduje ni B, ni Γ, a da, međutim, Β ne pripada ponekom Γ,54 — kao, na primer, da „životinja" ne pripada nijednom „broju" i nijednom „neoduhovljenom", a da „broj" ne sleduje ponekom „neoduhovljenom". Ako se sad stavi da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ, zaključak će biti istinit, univerzalna premisa istinita, a partikulama lažna. Isto je i kad je premisa

univerzalno uzeta afirmativna. Jer, moguće je da A pripada [u isto vreme] i svakom Β i Γ, ali da Β ne sleduje ponekom Γ,55 — kao, na primer, vrsta rodu i razlici. Jer, „životinja" sleduje svakom „čoveku" i „koji hoda nogama", u njenom ćelom obimu, — ah" „čovek" ne sleduje svakom „koji hoda nogama". Ako se sad uzme da A pripada svakom B, a da ne pripada ponekom Γ, — tada je univerzalna premisa istinita, partikulama lažna, a zaključak istinit.

Isto tako jasno je da zaključak može biti istinit i kad su obe premise lažne, jer je moguće da A [u isto vreme] pripada svakom Β i Γ, dok Β ne sleduje ponekom Γ.6· Jer, ako se uzme da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ, premise su obe lažne, a zaključak je istinit. Isto je tako kad je univerzalna premisa afirmativna, a partikulama negativna. Jer, moguće je da A ne sleduje nijednom B, a da sleduje svakom Γ, i da Β ne pripada ponekom Γ," — kao, na primer, da „životinja" ne sleduje nikakvoj „nauci", ali da sleduje svakom „čoveku", a da i „nauka" ne sleduje svakom „čoveku". Ako se, sad, uzme da A pripada svakom B, ali da ne sleduje ponekom Γ, premise su lažne, ali je zaključak istinit.

Glava č e t v r t a

[ISTINIT ZAKLJUČAK IZVEDEN IZ LAŽNIH PREMISA U TREĆOJ SILOGISTIČKOJ FIGURI]

I u poslednjoj [trećoj] figuri može se iz lažnih premisa izvesti istiniti zaključak. To biva kad su obe premise potpuno lažne; ili kad je svaka od njih samo delimično lažna; i kad je jedna potpuno istinita, a druga [potpuno] lažna; zatim to biva i kad je jedna samo delimično lažna, a druga potpuno istinita, i obrnuto, — najzad, to biva i u svim drugim slučajevima u kojima je moguće premestiti premise.

Jer, ništa ne stoji na putu da ni A ni Β ne pripadaju nijednom Γ, a da A pripada ponekom B.58 Tako, na pri-mer> ni „čovek", ni „koji hoda nogama" ne sleduje ni-

182 183

jednom „bezduševnom", dok „čovek" pripada ponekom „koji hoda nogama". Ako se uzme da A i Β pripadaju svakom Γ, premise su potpuno lažne, ali je zaključak istinit. Isto je i kad je jedna premisa negativna, a druga afirmativna. Jer, moguće je da Β ne pripada nijednom Γ, da A pripada svakom Γ, i da A ne pripada ponekom B.M

Tako, na primer, [moguće je] da „crno" ne pripada ni-jednom „labudu", da „životinja" pripada svakom „la-budu", a da „životinja" pripada ponekom „crnom". Dakle, ako se uzme da Β pripada svakom Γ, a da A ne pripada nijednom Γ, tada A neće pripadati ponekom Β. Ι tako je zaključak istinit, ali su premise lažne.

I ako je svaka premisa delimično lažna, zaključak će biti istinit. Jer, ništa ne stoji na putu da i A i Β pripadaju ponekom Γ, a da A pripada ponekom B,*° — tako, na primer, da „belo" i „lep" pripadaju ponekoj „životinji", a „belo" ponekom „lepom". Ako se uzme da A i Β pri-padaju svakom Γ, premise su delimično lažne, ali je zaklju-čak istinit. Isto je i kad je premisa ΑΓ stavljena kao nega-tivna. Jer, ništa ne stoji na putu da A ne pripada ponekom Γ, a da Β pripada ponekom Γ, dok A ne pripada svakom Β.β1 Tako, na primer, [ništa ne stoji na putu] da „belo" ne pripada ponekoj „životinji", da „lep" pripada ponekoj „životinji", a da „belo" ne pripada svakom „lepom". Dakle, ako se uzme da A ne pripada nijednom Γ, a da Β pripada svakom Γ, tada su obe premise delimično lažne, ali je zaključak istinit.

Isto je i ako je jedna premisa stavljena kao potpuno lažna, a druga kao potpuno istinita. Moguće je da A i Β sleduju svakom Γ, ali da A ne pripada ponekom B.fi2 Tako, na primer, [moguće je] da „životinja" i „belo" sleduju svakom „labudu", iako životinja" ne pripada svakom „belom". Kad se stave ovi termini, i kad se pretpostavi da Β pripada ćelom Γ, i da A ne pripada ćelom Γ, — pre-misa ΒΓ biće potpuno istinita, premisa ΑΓ potpuno lažna, a zaključak [će biti] istinit. Isto je i ako je premisa ΒΓ lažna, a premisa ΑΓ istinita.63 Za dokaz mogu biti upo-trebljeni isti termini: „crn", „labud", „bezduševan".

Ali isto je tako kad se obe premise stave kao afir-mativne. Jer, ništa ne stoji na putu da Β sleduje svakom Γ a da A ne pripada celom Γ, ali da A pripada ponekom B.64 Tako, na primer, [ništa ne stoji na putu] da „živo-tinja" pripada svakom „labudu", da „crno" ne pripada nijednom „labudu", a da „crno" pripada ponekoj „živo-tinji". Ako se uzme da A i Β pripadaju svakom Γ, premisa ΒΓ je potpuno istinita, premisa ΑΓ je potpuno lažna, a zaključak je istinit. Isto je tako, ako je premisa ΑΓ uzeta kao istinita; dokaz se može izvesti pomoću istih termina.65

Isti je zaključak i ako je jedna od premisa potpuno istinita, a druga delimično lažna. Jer, moguće je da Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, a da A pripada po-nekom B.66 Tako, na primer, [moguće je] da „dvonožni" pripada svakom „čoveku", da „lep" ne pripada svakom „čoveku", a da „lep" pripada ponekom „dvonošcu". Ako se uzme da A i Β pripadaju ćelom Γ, premisa ΒΓ je pot-puno istinita, premisa ΑΓ delimično lažna, a zaključak je istinit. Isto je tako i ako se stavi da je premisa ΑΓ istinita, a premisa ΒΓ delimično lažna.67 Jer, kad se isti termini pre-meste,68 dokaz će biti moguće izvesti. Isto je i ako je jedna premisa negativna, a druga afirmativna.69 Jer moguće je da Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, i — kad su termini tako stavljeni — da A ne pripada svakom Β. Ι pošto je tako, ako se sad uzme da Β pripada svakom Γ, a da A ne pripada nijednom Γ, — negativna premisa je delimično lažna, a druga je potpuno istinita, kao [što je] i zaključak [potpuno istinit]. Sad opet, pošto je dokazano da, kad A ne pripada nijednom Γ, a kad Β pripada po-nekom Γ, moguće je da A ne pripada ponekom B, — jasno je da ako je premisa ΑΓ potpuno istinita, a premisa ΒΓ delimično lažna, zaključak može biti istinit.70 Ako se uzme da A ne pripada nijednom Γ, a da Β pripada sva-kom Γ, — premisa ΑΓ je potpuno istinita, a premisa ΒΓ delimično lažna.

Jasno je da se, i u partikularnim silogizmima, u svim slučajevima, iz lažnih premisa može izvesti istiniti zaklju-čak. Treba uzeti iste termine kao kad su premise univer-

184 185

zalne, — afirmativne termine u afirmativnim silogizmima, a negativne u negativnim silogizmima. Jer pri izboru termina ne čini razliku da li se umesto univerzalno-negativne premise uzima univerzalno-afirmativna, ili se umesto parti-kularne uzima univerzalna.71 Isto je i sa negativnim propozicijama.72

Očevidno je, dakle, da — ako je zaključak lažan — propozicije od kojih polazi zaključivanje treba nužnim načinom da budu lažne, bilo sve, bilo samo neke. Međutim, kad je zaključak istinit, nije nužno da premise budu istinite, — bilo da je u pitanju samo jedna ili sve premise. Ali i kad nijedna od premisa nije istinita, zaključak može biti istinit, samo ne nužnim načinom. Razlog tome [što zaključak nije nužan, kad su premise lažne] jeste taj što kad se dve stvari uzajamno tako odnose, da kad jedna postoji, druga nužnim načinom postoji, tada, kad druga ne postoji, ni prva neće postojati. Međutim ako druga postoji, prva ne postoji nužnim načinom.

Ali je nemoguće da postojanje i nepostojanje iste stvari nužnim načinom povlači za sobom postojanje iste stvari. Mislim, na primer, da je nemoguće da belina A nužnim načinom povlači za sobom veličinu B, i da ne-belina A nužnim načinom povlači za sobom veličinu B. Ako belina ovoga A nužnim načinom povlači za sobom veličinu ovoga B, a ako veličina Β povlači za sobom ne-belinu Γ, tada je nužno da, ako je A belo, Γ ne bude belo. I ako, kad su data dva termina, postojanje jednog povlači za sobom nužnim načinom postojanje drugog, nužno je da ne-postojanje jednog povlači za sobom ne-postojanje drugoga, na primer A. Ako Β nije veliko, A ne može biti belo. Ali ako je, kad A nije belo, nužno da Β bude veliko, — tada sleduje nužnim načinom da, pošto Β nije veliko, samo to Β jeste veliko. Ali to je nemoguće. Jer, ako Β nije veliko, A nužnim načinom neće biti belo. Ako sad, u slu-čaju da ovo poslednje nije belo, Β mora biti veliko, izlazi da, ako Β nije veliko, ono je veliko, — kao da je to dokazano pomoću tri termina.73

186

Glava peta

[KRUŽNI DOKAZ U PRVOJ FIGURI]

Kružan i recipročan dokaz sastoji se u tome da se, iz zaključka i iz jedne od premisa čiji je predikat konver-tiran, izvede druga premisa koju smo postavili u prvom silogizmu.74 Uzmimo, na primer, da treba dokazati da A pripada svakom Γ, i da je to dokazano pomoću B; i da zatim treba dokazati da A pripada B, — kad se uzme da A pripada Γ, a Γ da pripada B, i tako da i A pripada B. Međutim, u prvom silogizmu uzeta je konvertirana propozicija, naime, da Β pripada Γ. Ili uzmimo da treba dokazati da Β pripada Γ, i da se uzme da A pripada Γ — što je bio zaključak [prvog silogizma], a da Β pripada A. Međutim, u prvom silogizmu bila je uzeta konvertirana propozicija, — naime, da A pripada B.

Ali drukčije recipročni dokaz nije moguć. Jer ako se uzme neki drugi srednji termin,75 dokaz nije više kružan, jer nijedna od uzetih propozicija nije ista kao ranije.

Ako je to jedan od termina prvog silogizma [koji je stavljen kao srednji termini, tada, nužnim načinom, samo jedna od premisa prvog silogizma [može biti uzeta u drugom silogizmu]. Naime ako bi se uzele dve [premise], zaključak bi bio isti, — međutim on treba da bude različit.76 Kad termini nisu konvertibilni, jedna od premisa iz kojih proizlazi silogizam jeste nedokazana.77 Naime, ne može se dokazati pomoću ovih termina da treći termin pripada srednjem ili srednji prvom.

Kad su u pitanju konvertibilni termini, recipročni dokaz je moguć za sve, kao, na primer, kad se A i Β i Γ međusobno konvertiraju. Uzmimo da je propozicija ΑΓ dokazana pomoću B, koji je uzet kao srednji termin,78 a opet propozicija AB pomoću zaključka i pomoću kon-vertirane premise ΒΓ,79 i isto tako propozicija ΒΓ pomoću zaključka i pomoću konvertirane premise AB.80 Ali treba dokazati premisu ΓΒ i premisu BA. Jer, samo te premise upotrebili smo bez dokaza. Ako se stavi da Β pripada svakom Γ, a Γ svakom A, dobiće se silogizam od Β na

187

A. Ako se, opet, uzme da Γ pripada svakom A, a da A pripada svakom B, tada nužnim načinom Γ pripada svakom B. U oba ova silogizma, premisa ΓΑ bila je uzeta bez dokaza, jer su druge premise bile dokazane. Tako, ako dokažemo i tu premisu, sve će druge biti recipročno dokazane. Ako se sad uzme da Γ pripada svakom B, a Β svakom A, obe te premise bile su dokazane i, nužnim načinom, Γ pripada A. Jasno je, dakle, da je samo tada kad su termini konvertibilni, moguć kružni i recipročni dokaz, (dok u drugim slučajevima stoji onako kako je ranije rečeno).81 Ali događa se ovde [u ovim poslednjim silogizmima] da mi dokazano upotrebljavamo kao dokaz. Jer, dokazuje se Γ ο Β, i Β ο Α, na osnovu pretpostavke da Γ važi ο A, a Γ je dokazano ο Α pomoću tih istih premisa, tako da zaključak upotrebljavamo kao dokaz.

U negativnim silogizmima82 recipročan dokaz izvodi se na sledeći način. Uzmimo da Β pripada svakom Γ, a da A ne pripada nijednom B; zaključak je da A ne pripada nijednom Γ. Ako treba zaključiti da A ne pripada nijednom B,83 — Što je ranije bilo pretpostavljeno, — A neće pripadati nijednom Γ, a Γ će pripadati svakom B, jer je tako premisa konvertirana. Ali ako iz toga treba izvesti zaključak da Β pripada Γ, tada se propozicija AB ne može više konvertirati na isti način kao ranije, jer su iste premise: „B ne pripada nijednom A" i: „A ne pripada nijednom B". Međutim treba uzeti da Β pripada svemu čemu nijedno A ne pripada.

Uzmimo da A ne pripada nijednom Γ, što je ranije bilo zaključeno, i da Β pripada svemu čemu nijedno A ne pripada. Dakle, nužno je da Β pripada svakom Γ. Prema tome, svaka od tri date premise postala je zaključak, a to je kružni dokaz, koji se sastoji u tome da se uzme zaključak i jedna premisa, da bi se tako izvela druga premisa.

U partikularnim silogizmima univerzalna premisa ne može se dokazati pomoću drugih; međutim, partikularna premisa može [biti dokazana]. Jasno je da se univerzalna premisa ne može dokazati. Jer univerzalno se dokazuje univerzalnim propozicijama. Međutim, zaključak nije opšti,

188

a dokaz mora biti izveden iz zaključka i iz druge premise. Sem toga, konverzijom druge premise ne dobija se uopšte nikakav silogizam, jer na taj način obe premise postaju partikularne.84 A partikularna premisa može biti dokazana. Uzmimo da je A dokazano ο ponekom Γ pomoću B.85 Ako se stavi da Β pripada svakom A, i ako zaključak ostane, Β će pripadati ponekom Γ. Naime, dobija se prva figura, i A kao srednji termin.

Ali ako je silogizam negativan,86 ne može se dokazati univerzalna premisa iz ranije navedenog razloga.87 Međutim, može se dokazati partikularna premisa, ako se kon-vertira premisa AB na isti način kao u univerzalnim silogizmima, — pomoću pretpostavke da Β pripada parti-kularnom terminu, dok mu je A partikularno negirano. Na drugi način ne dobija se nikakav silogizam, zato što je partikularna premisa negativna.

Glava š e s t a [KRUŽNI

DOKAZ U DRUGOJ FIGURI]

U drugoj figuri88 afirmativna propozicija ne može se dokazati na ovaj način, ali negativna može. Afirmativna propozicija se ne dokazuje, jer obe premise nisu afirma-tivne. Jer, zaključak je negativan,89 a afirmativna propozicija je, kao što smo videli, dokazana samo ako su obe premise afirmativne.

Negativna premisa dokazuje se na sledeći način.90

Uzmimo da A pripada svakom B, a da ne pripada nijednom Γ. Zaključak će biti da Β ne pripada nijednom Γ. Ako se uzme da Β pripada svakom A, tada, nužnim načinom, A ne pripada nijednom Γ. Jer, u tom slučaju dobija se druga figura, a srednji termin je B. Ako je premisa AB stavljena kao negativna, a druga [premisa] kao afirmativna, dobija se prva figura.01 Jer, Γ pripada svakom A, i Β ne pripada nijednom Γ, tako da Β ne pripada nijednom A. Dakle, A ne pripada ni B. Pomoću zaključka i samo jedne premise ne dobija se silogizam, — ali ako se doda druga jedna premisa, dobiće se silogizam.

189

Ako silogizam nije univerzalan,02 univerzalna premisa ne može se dokazati, iz istoga razloga koji smo ranije naznačili,93 — međutim, partikularna premisa može se do-kazati, u slučaju kad je univerzalna premisa afirmativna.

Uzmimo da A pripada svakom B, a da ne pripada ponekom Γ; zaključak je ΒΓ.94 Ako se sad uzme da Β pripada svakom A, a da ne pripada ponekom Γ, Α neće pripadati ponekom Γ, pošto je Β srednji termin.

Međutim, ako je univerzalna premisa negativna,95

premisa ΑΓ neće biti dokazana konverzijom AB. Naime, tada će biti negativne ili obe premise, ili jedna od njih,9" a to znači da se neće dobiti silogizam. Ali dokaz će biti isti kao u univerzalnim silogizmima, ako se stavi da A pripada partikularnom terminu kome je Β partikularno negiran.

Glava sedma

[KRUŽNI DOKAZ U TREĆOJ FIGURI]

U trećoj figuri, kad su obe premise univerzalno uzete, one se ne mogu uzajamno dokazati. Jer, univerzalno se dokazuje pomoću univerzalnih premisa, dok je, u ovoj figuri, zaključak uvek partikularan. Jasno je, dakle, da je potpuno nemoguće dokazati pomoću ove figure univer-zalnu premisu.

Ako je jedna premisa univerzalna, a druga parti-kularna, dokaz će biti čas moguć, čas nemoguć. Kad su obe premise afirmativne, i kad se univerzalna premisa odnosi na donji krajnji termin, dokaz će biti moguć.97

Međutim, ako se univerzalna premisa odnosi na drugi [gornji] krajnji termin, dokaz neće biti moguć.98

Uzmimo da A pripada svakom Γ, a Β ponekom Γ, — zaključak je propozicija AB. Ako se pretpostavi da Γ pripada svakom A, dokazano je da Γ pripada ponekom B, ali nije dokazano da Β pripada ponekom Γ. Ako Γ pripada ponekom B, tada treba, nužnim načinom, da i Β pripada ponekom Γ. Ali nije isto reći: „ovo pripada onom",

i: , ono pripada ovom". Treba još dodati da ako „ovo" pripada „onom", partikularno uzetom, — „ono" pripada ovom", partikularno uzetom. Ali ako se to pretpostavi, silogizam više ne proizlazi samo iz zaključka i iz druge premise.

Ali ako Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, može se dokazati propozicija ΑΓ, kad se uzme da Γ pripada svakom B, a A ponekom B.99 Ako Γ pripada svakom B, a A ponekom B, tada, nužnim načinom, A pripada ponekom Γ, a srednji termin je B.

Ali kad je jedna premisa afirmativna, a druga nega-tivna, i kad je afirmativna [premisa] univerzalna, druga premisa može biti dokazana.100 Uzmimo da Β pripada svakom Γ, a da A ne pripada ponekom Γ; zaključak je da A ne pripada ponekom B. Ako se pretpostavi da Γ pripada svakom B, nužno je da A ne pripada ponekom Γ, — a Β je srednji termin.

Međutim, kad je negativna premisa univerzalna,101

druga premisa nije dokazana, sem u slučaju da se postupi kao gore, — naime, ako se uzme da „ono" pripada parti-kularnom terminu kome je „ovo" partikularno negirano. Ako, na primer, A ne pripada nijednom Γ, i ako Β pri-pada ponekom Γ, zaključak je: A ne pripada ponekom B. Ako se uzme da Γ pripada partikularnom terminu kome je A partikularno negirano, — tada je nužno da Γ pripada ponekom B. Drukčije nije moguće, konverzijom univer-zalne premise, dokazati drugu premisu, jer nikako drukčije ne može se dobiti silogizam.102

Jasno je, dakle, da se u prvoj figuri recipročni [uza-jamni] dokaz izvodi pomoću treće i pomoću prve figure, — naime, ako je zaključak afirmativan, pomoću prve figure, a ako je negativan, pomoću poslednje, — pošto se [u tom slučaju] pretpostavilo da „ono" pripada svemu čemu se „ovo" univerzalno odriče.

U srednjoj [drugoj] figuri, kad je silogizam univerza-lan, dokaz se izvodi pomoću same te figure i pomoću prve figure. A ako je silogizam partikularan, tada se [dokaz] iz-

190 191

vodi pomoću same druge figure, i pomoću poslednje [treće]. U trećoj figuri dokaz se uvek izvodi pomoću same te figure. Jasno je da u trećoj i u srednjoj figuri silogizmi koji nisu dobijeni pomoću samih ovih figura — ili nisu sposobni za kružni dokaz, ili su nesavršeni.

Glava osma

[KONVERZIJA SILOGIZAMA PRVE FIGURE]

Konvertirati silogizam znači promeniti zaključak u njegovu suprotnost, i postaviti silogizam, da bi se utvrdilo da gornji krajnji termin neće pripadati srednjem terminu, ili da srednji termin neće pripadati donjem krajnjem ter-minu.103 Jer, kad je zaključak bio konvertiran, i kad jedna premisa ostaje, nužno je da se druga [premisa] pobije, jer ako ona važi, važiće i zaključak.104

Ali postoji razlika u tome, da li se zaključak konver-tira na kontradiktorni ili na kontrerni način. Jer, ne dobija se isti silogizam ako se konverzija izvrši na jedan ili na drugi način, kao što će biti jasno iz sledećeg. Nazivam „kontradiktorno suprotnim": „svakom" i „ne svakom", kao i: „ponekom" i „nijednom" [ne pripadati]; međutim, nazivam „kontrerno suprotnim": „svakom" i „nijednom", kao i „ponekom" i „ponekom... ne" [pripadati].

Pretpostavimo da je dokazano A ο Γ, pomoću srednjeg termina B.105 Ako se uzme da A ne pripada nijednom Γ, ali da pripada svakom B, — tada Β neće pripadati nijed-nom Γ.1061 ako A ne pripada nijednom Γ, i ako Β pripada svakom Γ, zaključak će biti da A ne pripada ponekom B, a nikako da A ne pripada nijednom B,107 — pošto se [kao što smo videli] univerzalno ne dokazuje pomoću poslednje figure. Uopšte, nije moguće pobiti univerzalno pomoću konverzije premisu koja se odnosi na gornji krajnji termin. Jer, ona se uvek pobija pomoću treće figure, pošto obe premise treba nužnim načinom postavljati u odnosu na donji krajnji termin.

Isto važi i ako je silogizam negativan. Pretpostavimo da je pomoću Β dokazano da A ne pripada nijednom

Γ.108 Ako se pretpostavi da A pripada svakom Γ i da ne pripada nijednom B, tada Β neće pripadati nijednom Γ.109

Ako A i Β pripadaju svakom Γ, Α će pripadati ponekom B. Ali [u ranijem silogizmu] ono nije pripadalo nijednom Γ.110

Ako je zaključak kontradiktorno konvertiran, silo-gizmi će biti kontradiktorni, a ne univerzalni. Jer, postaje jedna partikularna premisa, a tako će i zaključak biti partikularan. Uzmimo da je silogizam afirmativan,111 i da je konvertiran kao što smo rekli. Ako A ne pripada pone-kom Γ, ali pripada svakom B, — Β neće pripadati po-nekom Γ.112 Ako A ne pripada ponekom Γ, i ako Β pri-pada Γ, A neće pripadati ponekom Γ.113 Isto je i kad je silogizam negativan.114 Naime, ako A pripada ponekom Γ, a ne pripada nijednom B, zaključak je da Β neće pripadati ponekom Γ, a [nije zaključak] da Β neće pripadati nijed-nom Γ.115 Ako A pripada ponekom Γ, a Β svakom Γ — kao što se postavilo u početku — A će pripadati ponekom B.m

U partikularnim silogizmima, kad je zaključak kontra-diktorno konvertiran, obe premise su pobijene, a kad je kontrerno [konvertiran], nijedna [nije pobijena]. Jer, ovde ne proizlazi više, kao u univerzalnim silogizmima, pobi-janje u kome zaključak, dobijen konverzijom, nije uni-verzalan, nego ovde uopšte nema pobijanja.

Uzmimo da je dokazano da A pripada ponekom Γ.117

Ako se stavi da A ne pripada nijednom Γ, i da Β pripada ponekom Γ, A neće pripadati ponekom B.118 I ako A ne pripada nijednom Γ, a pripada svakom B, — tada Β neće pripadati nijednom Γ.119 Tako bivaju pobijene obe premise. Međutim, ako je zaključak bio kontrerno konvertiran, nijedna premisa neće biti pobijena. Jer, ako A ne pripada ponekom Γ, ali pripada svakom B, — tada Β neće pripa-dati ponekom Γ.120 Ali time još nije pobijena prvobitna premisa. Jer Β može [u isto vreme] da pripada ponekom Γ, i da ne pripada ponekom Γ. Za univerzalnu premisu AB nema uopšte nikakvog silogizma [koji bi je pobio]. Naime, ako A ne pripada ponekom Γ, a ako Β pripada ponekom Γ, nijedna od dve premise nije univerzalna.

192 13 Organon 193

Isto važi i ako je silogizam negativan. Ako se uzme da A pripada svakom Γ, obe premise su pobijene, a ako se uzme da A pripada ponekom Γ, nijedna od njih nije pobijena. Dokaz je isti [kao ranije].

Glava d e v e t a

[KONVERZIJA SILOGIZAMA DRUGE FIGURE]

U drugoj figuri ne može se pobiti njenom kontrernom suprotnošću premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin, — ma kakva se konverzija uzela. Jer, uvek se dobija konkluzija u trećoj figuri, a [kao što smo videli] u toj figuri ne postoji univerzalan silogizam.

Međutim, drugu premisu možemo pobiti na način sličan onome kojim je konverzija učinjena. Kad kažem: sličnim načinom, podrazumevam da, ako se konverzija zaključka vrši kontremo, pobijanje će se vršiti kontrerno, a ako se konverzija vrši kontradiktorno, pobijanje će se vršiti kontradiktorno. Pretpostavimo da A pripada svakom B, i da ne pripada nijednom Γ, — tada se dobija zaključak ΒΓ.121 Ako se sad uzme da Β pripada svakom Γ, i ako [propozicija] AB ostaje, A će pripadati svakom Γ. Jer, dobija se prva figura.122

Ako Β pripada svakom Γ, i ako A ne pripada nijednom Γ, A ne pripada ponekom B, — tako je dobijena poslednja [treća] figura.123 Ali ako je zaključak ΒΓ kontradiktorno konvertiran, premisa AB biće dokazana [upravo: pobijena] na isti način [kao ranije], a premisa ΑΓ biće kontradiktorno dokazana.124 Jer, ako Β pripada ponekom Γ, i ako A ne pripada nijednom Γ, Α neće pripadati ponekom B. Ako Β pripada ponekom Γ, a A svakom Β, Α će pripadati ponekom Γ, tako da će zaključak silogizma biti kontradiktorna suprotnost premise.125 Dokaz će biti isti, i kad se premise premeste.126

Ako je silogizam partikularan, tada — kad je zaključak kontrerao konvertiran — nijedna od obe premise nije pobijena, kao što nije ni u prvoj figuri. Međutim, pri kontradiktornoj konverziji, obe premise bivaju pobijene.

Pretpostavimo da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ. Tada se dobija zaključak ΒΓ.127 Ako se sad stavi da Β pripada ponekom Γ, i ako ostane premisa AB, — zaključak će biti da A ne pripada ponekom Γ. Ali prvobitna propozicija nije bila pobijena, jer, A može [u isto vreme] da pripada ponekom Γ, i da ne pripada ponekom Γ.

Ako sad Β pripada ponekom Γ, i A ponekom Γ, neće se dobiti silogizam, jer nijedna od stavljenih premisa nije univerzalna. Tako AB nije pobijeno. Međutim, pri kontradiktornoj konverziji obe premise bivaju pobijene. Jer, ako Β pripada svakom Γ, a ako A ne pripada nijednom B, A neće pripadati nijednom Γ. Međutim, uzeto je da A pripada ponekom Γ.128 Ali, opet, ako Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, Α će pripadati ponekom B.129 Isti dokaz važi, ako je univerzalna premisa afirmativna.130

Glava d e s e t a

[KONVERZIJA SILOGIZAMA TREĆE FIGURE]

U trećoj figuri, kad je zaključak kontrerno konvertiran, nijedna od obe premise nije pobijena ni u jednom silogizmu. Međutim, pri kontradiktornoj konverziji, obe premise mogu biti pobijene, u svim silogizmima.

Pretpostavimo da je dokazano da A pripada ponekom B, a da je Γ uzeto kao srednji termin, i da su premise univerzalne.131 Ako se sad uzme da A ne pripada ponekom B, i da Β pripada svakom Γ, ne dobija se silogizam koji zaključuje ΑΓ.132 Isto tako, ako A ne pripada ponekom B, ali pripada svakom Γ, neće se dobiti silogizam koji zaključuje ΒΓ.133

Dokaz će biti isti, ako premise nisu univerzalne.134 Jer, ili premise dobijene konverzijom moraju biti obe partikularne,135 ili se univerzalna premisa mora odnositi na donji krajnji termin.13G Ali tako [kao što smo videli] nije dobijen silogizam ni u prvoj, ni u srednjoj [drugoj] figuri.137

194 13* 195

Međutim, kad su zaključci kontradiktorno konverti-rani, obe premise su pobijene.138 Jer, ako A ne pripada nijednom B, a ako Β pripada svakom A, tada A neće pri-padati nijednom Γ. Ali ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom Γ, Β neće pripadati nijednom Γ.

A isto je i kad jedna premisa nije univerzalna.139 Jer, ako A ne pripada nijednom B, a ako Β pripada ponekom Γ, — A neće pripadati ponekom Γ. Ali ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom Γ, — Β neće pripadati nijednom Γ.

Isto važi i kad je silogizam negativan. Uzmimo da je dokazano da A ne pripada ponekom B, pošto je premisa ΒΓ afirmativna, a premisa ΑΓ negativna. Jer, [kao što smo videli] tako je postao ovaj silogizam.140 Kad se uzme kontrerna suprotnost zaključka, neće se dobiti silogizam. Jer, ako A pripada ponekom B, a Β svakom Γ, nije se dobio silogizam koji zaključuje ΑΓ. Isto tako, ako A pri-pada ponekom B, a ne pripada nijednom Γ, nije se dobio silogizam koji zaključuje ΒΓ. Tako premise nisu pobijene.

Međutim, kad se uzme kontradiktorna suprotnost zaključka, premise su pobijene. Jer ako A pripada svakom B, a Β [svakom] Γ, — tada A pripada svakom Γ;141 ali [rečeno je da] A ne pripada nijednom [Γ]. Ali ako sad A pripada svakom B, a ne pripada nijednom Γ, — tada Β ne pripada nijednom Γ.142 Ali [rečeno je] da Β pripada svakom Γ.

Dokaz se izvodi na isti način, ako premise nisu uni-verzalne.143 Premisa ΑΓ je tada univerzalna i negativna, a druga [premisa je] partikularna i afirmativna. Ako A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, iz toga izlazi da A pripada ponekom Γ.144 Ali [pretpostavljeno je da] ono ne pripada nijednom Γ. Ako sad A pripada svakom B, ali ako ne pripada nijednom Γ, tada Β ne pripada nijednom Γ.145 Prema pretpostavci, međutim, Β pripada ponekom Γ. Ali ako A pripada ponekom B, a Β ponekom Γ, — ne dobija se silogizam.146 I ako A pripada ponekom B, a ne pripada nijednom Γ, — ne dobija se silogizam.147 Tako su na prvi način premise pobijene, ali na drugi način nisu.

Jasno je iz onoga Što je rečeno kako konverzijom zaključka postaje silogizam u svakoj figuri, — kao i kad je zaključak kontreran, a kad je kontradiktoran premisi. Isto je tako jasno da u prvoj figuri [upravo u pobijanju premisa silogizma prve figure] silogizmi postaju pomoću srednje [druge] i poslednje [treće] figure, a premisa koja se odnosi na donji krajnji termin uvek je pobijena pomoću srednje [druge] figure, a ona koja se odnosi na gornji krajnji termin, pomoću poslednje [treće] figure.

U drugoj figuri silogizam postaje pomoću prve i poslednje [treće] figure, a premisa koja se odnosi na donji krajnji termin uvek je pobijena pomoću prve figure,148

dok [je] ona koja se odnosi na gornji krajnji termin [uvek pobijena] pomoću poslednje [treće] figure.149

U trećoj figuri, najzad, silogizam postaje pomoću prve i srednje [druge] figure, a premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin uvek je pobijena pomoću prve figure,150

dok [je] ona koja se odnosi na donji krajnji termin [uvek pobijena] pomoću srednje [druge] figure.151

Glava j e d a n a e s t a

[SVOĐENJE NA NEMOGUĆE U PRVOJ FIGURI]

Ovim smo objasnili šta je konverzija i kako se ona vrši u svakoj figuri, kao i silogizam koji iz toga proizlazi.

Što se tiče dokaza silogizma pomoću logički nemo-gućeg,152 on postaje kad se stavi kontradiktorna suprotnost zaključka i kad se još doda druga premisa, — što može da se vrši u svim figurama. Jer, ovaj silogizam sličan je konverziji, a razlika među njima postoji samo ukoliko konverzija pretpostavlja prethodno postavljanje silogizma i prihvatanje dve premise, dok u svođenju na nemoguće istinitost suprotnosti ne zavisi od saglasnosti protivnika, nego od njene očevidnosti.153

Termini su isti u oba slučaja [kako u konvertiranom silogizmu, tako i u svođenju na nemoguće], dok su premise, i u jednom i u drugom slučaju, postavljene na isti način.

196 197

Uzmimo, na primer, da A pripada svakom B, a da je Γ srednji termin. Ako se pretpostavi da A ili ne pripada ponekom B, ili da ne pripada nijednom B, ali da pripada svakom Γ — što je bilo istinito [a ovo je propozicija koja je uzeta kao istinita], — tada Γ mora, nužnim načinom, ili da ne pripada nijednom B, ili da ne pripada ponekom B. Ali to je nemoguće; i, prema tome, pretpostavka je lažna; znači njena suprotnost je istinita. Isto je i u drugim figurama. Jer, gde je moguća konverzija, tu se može vršiti i svođenje na logički nemoguće.

Svi drugi problemi [svi zaključci] dokazivani su po-moću logički nemogućeg u svim figurama, sem univer-zalno-afirmativnog, koji se dokazuje u srednjoj [drugoj] i u trećoj figuri, ali se ne dokazuje u prvoj.154

Pretpostavimo da A ne pripada ponekom B, ili da ne pripada nijednom B, i dodajmo drugu neku premisu sa jedne ili sa druge strane, — bilo da se stavi da Γ pripada svakom A, ili da Β pripada svakom ∆. Tako se dobija prva figura. Ako se pretpostavi da A ne pripada ponekom B, — tada se ne dobija silogizam, ma sa koje se strane uzela premisa. Međutim, ako se pretpostavi da A ne pri-pada nijednom B, i ako se doda premisa BA, — dobiće se silogizam koji dokazuje da je prva propozicija lažna, ali se ne dokazuje ono što je trebalo dokazati. Ako A ne pripada nijednom B, i ako Β pripada svakom ∆, Α ne pripada nijednom ∆. Uzmimo da je to nemoguće. Tada je lažno da A ne pripada nijednom B. Ali ako je lažno da nijednome ne pripada, zbog toga još nije istinito da sva-kome pripada. Ako se sad doda premisa ΓΑ, ne postaje silogizam, a on ne postaje ni u slučaju ako se pretpostavi da A ne pripada ponekom B.

Dakle, jasno je: da nešto svakom pripada, ne doka-zuje se u prvoj figuri pomoću logički nemogućeg.

Ali, u njoj se dokazuje da nešto pripada ponekom, i nijednom, i ne svakom.155 Stavimo da A ne pripada ni-jednom B, i uzmimo da Β pripada svakom rili ponekom Γ. Prema tome A, nužnim načinom, ne pripada nijednom Γ, ili ne pripada ponekom Γ. Ali to je nemoguće. Jer pretpo-

stavimo da je istinito i očevidno da A pripada svakom Γ. Iz toga izlazi — ako je ova propozicija lažna — da A nužno mora pripadati ponekom B. Ali ako se druga pre-misa odnosi na A, ne dobija se silogizam.156 Nema zaključka ni kad se pretpostavi kontrerna suprotnost zaključka, — naime da A ne pripada ponekom B. Jasno je, dakle, da se mora pretpostaviti kontradiktorna suprotnost.

Sad opet stavimo da A pripada ponekom B, i uzmimo da Γ pripada svakom A. Tada je nužno da Γ pripada ponekom B. Ali uzmimo da je to nemoguće; prema tome, pretpostavka je lažna. Ako je tako, — istina je da A ne pripada nijednom B. Isto važi i ako se premisa ΓΑ uzme kao negativna. Ali, ako se uzme premisa koja se odnosi na B, neće postati silogizam.157 Ako se stavi kontrerno suprotna propozicija, dobiće se silogizam, i zaključak će biti nemoguć, ali se neće dokazati ono što se stavilo u zadatak. Pretpostavimo da A pripada svakom B, i uzmimo da Γ pripada svakom A.158 Nužno je, prema tome, da Γ pripada svakom B. Ali pošto je to nemoguće, lažno je da A pripada svakom B. Ali nije nužno da A ne pripada ni-jednom B, ako ne pripada svakom B. Isto je i ako se druga premisa odnosi na B,159 jer će se dobiti silogizam i zaključak koji je nemoguć, ali pretpostavka nije pobijena. Iz toga izlazi da treba pretpostaviti kontradiktornu suprotnost.

Ali da bi se dokazalo da A ne pripada ponekom B,160

treba pretpostaviti da ono pripada svakom B. Jer, ako A pripada svakom B, a Γ svakom A, tada Γ pripada svakom B, — tako da — ako je ovo poslednje nemoguće — pret-postavka je lažna. Isto važi i ako se druga premisa odnosi na B.m I ako je premisa ΓΑ negativna, biće isto. Jer i tako postaje silogizam.162 Ali ako je negativna premisa koja se odnosi na B, ništa nije dokazano.163

Međutim, ako se pretpostavi da A pripada ne svakome B, nego ponekom B,164 time se ne dokazuje da A ne pripada ponekom B, nego da A ne pripada nijednom B. Jer, ako A pripada ponekom B, a Γ svakom A, — Γ će pripadati ponekom B. Ako je to nemoguće, lažno je da A pripada ponekom B, tako da je istinito da A ne pripada ni-

198 199

jednom B. Ali kad se to dokaže, tada je, sem toga, pobijena i istinita premisa, jer je trebalo dokazati da je A pripadalo ponekom B, i da nije pripadalo ponekom B. Sem toga,165

nemoguće ne proizlazi na osnovu pretpostavke. Jer pret-postavka bi bila lažna, pošto se ne može izvesti lažan zaključak iz istinitih premisa. Ali zaključak je istinit, jer A pripada ponekom B. Dakle, ne treba pretpostaviti da A pripada ponekom B, nego da pripada svakom Β.1ββ

Isto valja postupati ako treba da dokažemo da A ne pripada ponekom B. Jer ako je isto: „ne pripadati ponekom terminu" i: „ne pripadati ćelom terminu", — dokaz će biti isti i za jedno i za drugo.

Jasno je, dakle, da treba uzimati kao pretpostavku u svim silogizmima ne kontrernu nego kontradiktornu suprot-nost.167 Jer, tako ćemo dobiti nužni zaključak,169 a pret-postavljena propozicija [prvobitna teza] biće prihvaćena od sviju. Ako postoji afirmacija ili negacija svake stvari, tada — ako je dokazano da negacija nije istinita, — nužno je da afirmacija bude istinita. Ako se, opet, ne pretpostavi istinitost afirmacije, biće primljena od sviju propozicija da je negacija istinita. Međutim, kontrerna suprotnost ne bi mogla, ni na koji od ova dva načina, da bude uzeta u obzir. Jer, ako je univerzalno-negativna propozicija lažna, nije nužno da univerzalno-afirmativna propozicija bude istinita, a isto tako nije ni prihvaćeno od sviju da je, ako je jedna propozicija lažna, druga istinita.

Glava d v a n a e s t a

[SVOĐENJE NA LOGIČKI NEMOGUĆE U DRUGOJ FIGURI]

Jasno je, dakle, da su u prvoj figuri svi zaključci koje treba utvrditi [svi problemi] dokazani pomoću nemogućeg, izuzimajući univerzalno-afirmativan, koji ne može biti do-kazan. Ali, u srednjoj [drugoj] i poslednjoj [trećoj] figuri i ovaj dokaz [univerzalno-afirmativnog zaključka]169 može da se izvede.

Neka se pretpostavi da A ne pripada ponekom B, a da A pripada svakom Γ. Ako A ne pripada ponekom B,

a pripada svakom Γ, tada Γ neće pripadati ponekom B. Ali to je nemoguće, pod pretpostavkom da je očevidno da Γ pripada svakom B. Iz toga izlazi da je pretpostavka lažna. Dakle, istina je da A pripada svakom B. Ali, ako se pretpostavi kontrerna suprotnost,170 dobiće se silogizam i nemoguć zaključak, ali neće biti dokazano ono što je stavljeno u zadatak. Jer, ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom Γ, — tada Γ neće pripadati nijednom B. Međutim, to je nemoguće, tako da je lažno da A ne pri-pada nijednom B. Ali nije istina da zato što je to lažno, A treba da pripada svakom B.

Kad treba dokazati da A pripada ponekom B,171 — stavimo da A ne pripada nijednom B, i uzmimo da A pripada svakom Γ. Tada je nužno da Γ ne pripada nijed-nom B. Prema tome, ako je to nemoguće, A nužnim na-činom treba da pripada ponekom B. Ali ako se pretpostavi da A ne pripada ponekom B,172 isto će biti kao u prvoj figuri.

Sad opet stavimo da A pripada ponekom B,173 a da A ne pripada nijednom Γ. U tom slučaju nužno je da Γ ne pripada ponekom B. Ali Γ je pripadalo svakom B. Dakle, pretpostavka je lažna; prema tome, A neće pripadati nijednom B.

Najzad, kad [treba dokazati da] A ne pripada pone-kom B,174 pretpostavimo da ono pripada svakom B, a da ne pripada nijednom Γ. U tom slučaju nužno je da Γ ne pripada nijednom B. Ali to je nemoguće, i tako je istinito da A ne pripada ponekom B.

Jasno je, dakle, da svi silogizmi mogu biti dokazani pomoću srednje [druge] figure.175

Glava t r i n a e s t a

[SVOĐENJE NA LOGIČKI NEMOGUĆE U TREĆOJ FIGURI]

Isto tako [oni se mogu dokazati] i pomoću poslednje [treće] figure. Pretpostavimo da A ne pripada ponekom B, i da Γ pripada svakom B. Dakle, A neće pripadati ponekom

200 201

Γ.170 Ako je to nemoguće, lažno je da A ne pripada pone-kom B, tako da je istinito da A pripada svakom B. Ali ako se pretpostavi da A ne pripada nijednom B,m dobija se silogizam i nemogući zaključak, ali nije dokazano ono što je postavljeno kao cilj. Jer, ako se pretpostavi kontrerna suprotnost, dobija se isto što i ranije. Međutim, tu pretpo-stavku treba načiniti, da bi se dokazalo da A pripada po-nekom B.178 Jer, ako A ne pripada nijednom B, i ako Γ pripada ponekom B, tada A neće pripadati ponekom Γ. Ako je ovo lažno, tada je istinito da A pripada ponekom B.

U slučaju kad treba dokazati da A ne pripada nijednom B,179 pretpostavimo da A pripada ponekom B, i uzmimo da Γ pripada svakom B. Tada je nužno da A pripada pone-kom Γ. Ali [po pretpostavci] ono nije pripadalo nijednom Γ,180 — i tako je lažno da će A pripadati ponekom B.

Međutim, ako se pretpostavi da A pripada svakom B,m ono što je nameravano nije dokazano, nego se ova pretpostavka mora učiniti, da bi se dokazalo da A ne pripada ponekom B.182 Jer, ako A pripada svakom B, a Γ ponekom B, — tada će A pripadati ponekom Γ. Ali tako nije bilo,183 te je lažno da A pripada svakom B. Ali ako je tako, tada je istina da A ne pripada ponekom B. Međutim, ako se pretpostavi da A pripada ponekom B,184 isto će biti kao u ranije pomenutim slučajevima.

Jasno je, dakle, da u svim silogizmima koji proizlaze pomoću nemogućeg treba pretpostaviti kontradiktornu suprotnost.

Isto tako, očevidno je da se u srednjoj [drugoj] figuri može, na izvestan način, dokazati afirmativan zaključak, a u poslednjoj [trećoj] figuri univerzalan.

Glava č e t r n a e s t a

[POREĐENJE SVOĐENJA NA NEMOGUĆE I NEPOSREDNOG DOKAZA]

Dokaz pomoću logički nemogućeg razlikuje se od ne-posrednog dokaza time što prvi pretpostavlja ono što hoće da pobije185 svođenjem na neku drugu propoziciju koja je

priznata kao lažna, — dok neposredni dokaz polazi od pro-pozicija koje su primljene kao istinite. Obe vrste dokaza uzimaju, dakle, dve primljene premise, — ali neposredni dokaz uzima premise iz kojih postaje [prvobitni] silogizam, dok svođenje na nemoguće uzima samo jednu od premisa, pošto je druga propozicija kontradiktorna suprotnost za-ključka. A tamo [u neposrednom dokazu] nije nužno da zaključak bude poznat, niti da se unapred zna da on važi ili ne važi, dok se ovde [u dokazu pomoću logički nemo-gućeg] mora unapred znati da on ne važi.188 Ali, ne čini nikakvu razliku da li je zaključak afirmativan ili negativan, — naime u oba slučaja stvari se odnose na isti način.

Sve što je zaključeno pomoću neposrednog dokaza može isto tako da bude zaključeno pomoću nemogućeg, a ono Što je dokazano pomoću nemogućeg može biti ne-posredno dokazano pomoću istih termina, ali ne u istim figurama.

Kad je silogizam [svođenje na nemoguće] u prvoj figuri, istinito [neposredni dokaz] biće dobijeno u srednjoj [drugoj] ili u poslednjoj [trećoj] figuri, i ono će biti nega-tivno u drugoj, a afirmativno u poslednjoj [trećoj] figuri. Kad je silogizam [svođenje na nemoguće] u srednjoj [dru-goj] figuri, istinito [neposredni dokaz] je dobijeno u prvoj figuri, za sve zaključke. Naposletku, kad je silogizam u poslednjoj [trećoj] figuri, istinito187 je dobijeno u prvoj i srednjoj [drugoj] figuri: afirmativne propozicije u prvoj, a negativne u srednjoj figuri.

Uzmimo da je pomoću prve figure dokazano da A ne pripada nijednom B, ili da ne pripada ponekom B.188 Tada je pretpostavka bila da A pripada ponekom B, a premise su bile da Γ pripada svakom A i da ne pripada nijednom B. Jer, tako su dobijeni silogizam i nemoguće [nemogući zaključak]. Ali srednja [druga] je figura, ako Γ pripada svakom A i ne pripada nijednom B. Iz tih premisa izlazi jasno da A ne pripada nijednom B.

Isto je i ako je bilo dokazano da A ne pripada po-nekom B.189 Pretpostavka je tada da A pripada svakom Γ, a premise su bile da Γ pripada svakom A, ali da ne pri-

202 203

pada ponekom Β. Isto je tako i kad se premisa ΓΑ stavi kao negativna,190 jer i na taj način dobija se srednja [druga] figura.

Uzmimo sad da je dokazano da A pripada ponekom B.191 Pretpostavka je bila da A ne pripada nijednom B; međutim, premise su bile da Β pripada svakom Γ, a A ili svakom Γ ili ponekom Γ. Jer, na taj način dobiće se nemoguće [nemogući zaključak]. Naime, dobija se po-slednja figura, ako A i Β pripadaju svakom Γ. Ι iz toga [iz tih premisa] izlazi jasno da A nužnim načinom mora pri-padati ponekom B. Isto je i ako se uzme da Β ili A pripa-daju ponekom Γ.

Uzmimo sad da je u srednjoj [drugoj] figuri dokazano da A pripada svakom B.m Dakle pretpostavka je bila da A ne pripada ponekom B, i premise su bile da A pripada svakom Γ, a Γ svakom B. Jer, na taj način dobiće se nemoguće [nemogući zaključak]. Ali dobija se prva figura, ako A pripada svakom Γ, a Γ svakom B.

Isto je i ako je bilo dokazano da A pripada ponekom B.m Jer, pretpostavka je tada bila da A ne pripada ni-jednom B, a premise su bile da A pripada svakom Γ, a Γ ponekom B.

Ali ako je silogizam negativan,194 pretpostavka je da A pripada ponekom B, i pri tome se uzimalo da A ne pripada nijednom Γ, a da Γ pripada svakom B, tako da se dobije prva figura.

A ako silogizam nije univerzalan, nego ako je doka-zano da A ne pripada ponekom B,195 — isto je. Pretpo-stavka je da A pripada svakom B, i pri tome se uzimalo da A ne pripada nijednom Γ, i da Γ pripada ponekom B. Jer tako se dobila prva figura.

A sad uzmimo da je u trećoj figuri dokazano da A pripada svakom B.190 Pretpostavka je, dakle, bila da A ne pripada ponekom B, i uzimalo se da Γ pripada svakom B, a A svakom Γ. Jer, tako će se dobiti nemoguće [nemoguć zaključak]. A to je prva figura.

Isto je tako ako dokaz utvrđuje pripadanje u parti-kularno-afirmativnoj propoziciji.197 Tada je pretpostavka

bila da A ne pripada nijednom B, i uzimalo se da Γ pri-pada ponekom B, a A svakom Γ.

Ako je silogizam negativan,198 — pretpostavka je da A pripada ponekom B, i uzimalo se da Γ ne pripada ni-jednom A, a da pripada svakom Β. Α to je srednja [druga] figura.

Isto je, najzad, ako dokaz nije univerzalan.199 Pret-postavka će biti da A pripada svakom B, i uzima se da Γ ne pripada nijednom A, i da pripada ponekom Β. Α to je srednja [druga] figura.

Očevidno je, dakle, da se pomoću istih termina koji se primenjuju u dokazu pomoću nemogućeg, — svaki pro-blem može i neposredno dokazati. Isto tako, kad su silo-gizmi sa neposrednim dokazom, oni se mogu svesti na nemoguće u datim terminima, ako se uzme kao premisa kontradiktorna suprotnost zaključka. Jer, silogizmi postaju istovetni onima koji se dobijaju konverzijom, — tako da odmah dobijamo i figure pomoću kojih će svaki problem biti rešen.

Jasno je, dakle, da se svaki problem dokazuje na oba načina, — pomoću nemogućeg i neposredno, i da nije moguće odvojiti ih jedan od drugog.

Glava p e t n a e s t a [ZAKLJUČCI IZ SUPROTNIH PREMISA]

U kojoj se figuri može izvesti zaključak iz suprotnih300

premisa, a u kojoj ne može, — postaće očevidno iz sle-dećeg. Kažem da su, prema govornom izrazu, premise su-protne [jedna drugoj] na četiri načina. Naime, postoji suprotnost između univerzalno-afirmativne i univerzalno--negativne premise; i univerzalno-afirmativne i partiku-larno-negativne; i partikularno-afirmativne i univerzalno--negativne; i između partikularno-afirmativne i partiku-larno-negativne. Ali, u istini, postoje samo tri suprotnosti. Jer partikularno-afirmativna premisa suprotna je partiku-lamo-negativnoj samo u recima. Od njih [od propozicija stvarno suprotnih] kontrerno suprotne su univerzalne pro-

204 205

pozicije kao: „svakom pripadati", i: „nijednom ne pripadati". Na primer, propozicija: „svaka nauka je dobra" suprotna je propoziciji: „nijedna nauka nije dobra", — ostale su kontradiktorno suprotne.

U prvoj figuri iz suprotnih premisa ne može se dobiti silogizam, ni afirmativan, ni negativan. Afirmativan se ne može dobili zato što obe premise moraju biti afirmativne, dok su suprotne premise jedna afirmativna, a druga negativna. A negativan [silogizam ne može se dobiti] zato što suprotne propozicije afirmiraju i negiraju isti predikat ο istom subjektu [a i predikat i subjekt su isti u obe propozicije]. U prvoj figuri dva krajnja termina ne afirmiraju srednji termin, nego ovaj negira drugi jedan termin, a i on je afirmiran od drugog termina.201 A takve premise nisu suprotne.

Međutim, u srednjoj [drugoj] figuri može se dobiti silogizam kako iz kontradiktornih tako i iz kontrernih premisa.202

Neka sa A bude označeno „dobar", a sa Β i Γ „nauka". Ako se uzme da je svaka nauka dobra, a, potom, da nijedna nauka nije dobra, — tada A pripada svakom B, i ne pripada nijednom Γ, tako da Β ne pripada nijednom Γ. Dakle izlazi da nijedna nauka nije nauka.203 Isto je tako i ako se stavi da je svaka nauka dobra, ali da medicina nije dobra. Jer, A pripada svakom B, a ne pripada nijednom Γ. Iz toga izlazi da jedna pojedinačna nauka ne bi bila nauka.204 Tako je i ako A pripada svakom Γ, a ne pripada nijednom B, — pri čemu je Β —„nauka", Γ—„medicina", a A—„mišljenje".205 Jer, prvo se uzelo da nijedna nauka nije mišljenje, a zatim se opet stavilo da je poneka nauka mišljenje. Ovaj silogizam razlikuje se od prethodnog time što su termini preokrenuti, — u prethodnom se afirmativna premisa odnosila na B, a sad se odnosi na Γ.20β Isto je tako i ako jedna premisa nije univerzalna. Jer, uvek je srednji termin ono što se negira ο jednom krajnjem terminu, a afirmira ο drugom.207 Tako je moguće da suprotnosti dadu zaključak, ali ne uvek i apsolutno, nego samo ako su termini koji potpadaju pod srednji termin ili identični, ili se

odnose kao celina prema delu. Inače je to nemoguće. Jer, ni na koji drugi način premise ne mogu biti ni kontrerno, ni kontradiktorno suprotne.

U trećoj figuri neće se nikad dobiti afirmativan silogizam iz suprotnih premisa, iz razloga koji smo već dali kad smo govorili ο prvoj figuri,208 — ali se može dobiti negativan silogizam, — bili termini univerzalni ili ne bili univerzalni.209

Uzmimo da Β i Γ znače „nauku", a A „medicinu". Ako se stavilo da je nauka svaka medicina, i da nijedna medicina nije nauka, — uzelo se da Β pripada svakom A, a da Γ ne pripada nijednom A. Iz toga će izaći da poneka nauka nije nauka.210 Isto je i ako se premisa BA ne uzme univerzalno. Jer, ako je nauka jedna medicinska nauka, i ako, opet, nijedna medicinska nauka nije nauka, izlazi da poneka nauka nije nauka.211 Ako su termini univerzalno stavljeni, premise su kontrerno suprotne, — ali ako je jedan partikularan, one su kontradiktorno suprotne.

Treba primetiti da se suprotnosti mogu uzeti kao što smo rekli, — naime, da je svaka nauka dobra, i da, zatim, nijedna nauka nije dobra, ili da poneka nauka nije dobra, — argument čija neispravnost [čiji sofistički karakter] ne ostaje skrivena. Ali može se zaključiti na jedan od članova proti vrečnosti pomoću pitanja, ili se on može uzeti onako kao što smo naznačili u Topiki [VIII, 1].

A pošto afirmacije imaju tri suprotnosti, izlazi da su suprotnosti uzete na Šest načina: da nešto pripada ili svakom i nijednom,212 ili svakom i ne svakom213, ili ponekom i nijednom,214 i da se pri tome termini mogu preokrenuti. Uzmimo da A pripada svakom Β i da ne pripada nijednom Γ; ili da A pripada svakom Γ i da ne pripada nijednom B; ili da A pripada svakom Β i da ne pripada ponekom Γ; i da se pri tome opet termini mogu preokrenuti. Isto važi i za treću figuru.215

Tako je jasno na koliko se načina i u kojim figurama jedan silogizam može dobiti iz suprotnih premisa.

Isto tako, jasno je da se iz lažnih premisa može izvesti istinit zaključak, kao što smo ranije rekli,216 ali da se ne

206 207

može izvesti iz suprotnih premisa. Jer [u tome slučaju] silogizam je uvek kontrerno suprotan stvarnosti. Tako, na primer, ako je nešto dobro, zaključuje se da nije dobro, ili ako je to životinja, da nije životinja, — zato što je silogizam izveden iz kontradiktorne suprotnosti, i što su termini na kojima se on osniva ili identični, ili se odnose kao celina prema delu.

Isto tako jasno je da u paralogizmima217 ništa ne stoji na putu da se dobije zaključak protivrečan pretpostavci, — tako, na primer, ako je jedan broj neparan, zaključuje se da on nije neparan. Jer, iz kontradiktornih premisa proizlazi silogizam kontreran stvarnosti. Ako se uzmu takve premise, zaključak će biti protivrečan pretpostavci.

Ali treba primetiti da se kontrerne suprotnosti ne mogu izvesti iz jednoga silogizma, tako da se dobija sledeći za-ključak: ono što nije dobro je dobro, ili nešto drugo te vrste, — sem ako se odmah ne uzme jedna premisa kao: „svaka životinja je bela i ne-bela"; dakle: „čovek je životinja". Ali, ili treba uzeti u pomoć protivrečnost, — na primer, reći da je svaka nauka mišljenje, a zatim pretpostaviti da je medicina nauka, ali da nijedna medicina nije mišljenje, — prema načinu na koji se vrše pobijanja218, — ili treba zaključivati na osnovu dva silogizma. Ali da bi premise doista bile kontrerno suprotne, one se ne mogu uzeti ni na koji drugi način sem na onaj koji je ranije označen.

Glava š e s n a e s t a [„TRAŽENJE

PRINCIPA" — PETITIO PRINCIPU]

Postuliranje i pretpostavljanje pitanja koje je prvobitno postavljeno, sa gledišta vrste kojoj pripada, sastoji se u nedostatku dokaza iznesenog problema.219 A ovaj [nedostatak dokaza] može da se javi na više načina: ako se uopšte ne zaključuje, ili ako se polazi od nepoznatijeg ili podjednako nepoznatog,220 ili tako da se iz onoga što je docnije zaključuje ono što je ranije.221 Jer dokaz mora da se osniva na onom što je verodostojnije i ranije.

Ali ništa od svega toga nije [ono što se u logici naziva] traženje principa" [ili petitio principii]. Međutim, pošto je priroda izvesnih stvari takva da se one saznaju same sobom, a pošto se druge po prirodi saznaju samo pomoću drugih činjenica (jer principi se saznaju sami sobom, a ono što potpada pod principe222 pomoću drugih činjenica), — tada kad se nastoji da se dokaže sama sobom istina koja se ne može saznati sama sobom — vrši se petitio principii.

Ovo [petitio principii] može da se vrši kad se odmah uzme u obzir stavljeno pitanje; ili se — pomoću drugih stvari koje bi bile, samom svojom prirodom, dokazane pitanjem stavljenim u početku — ovo pitanje može dokazati samim tim stvarima. Ovo se događa ako je A dokazano pomoću B, i Β pomoću Γ, dok u prirodi Γ teži da ono samo bude dokazano pomoću A. Jer oni koji tako zaključuju — dokazuju A pomoću njega samog. To upravo čine oni koji veruju da crtaju [demonstriraju] paralelne linije. Jer, oni ne primećuju da sami stavljaju stvari koje je nemoguće dokazati, ako paralelne linije već ne postoje.223 Tako se dešava da oni koji na ovaj način zaključuju kažu da svaka stvar postoji, ako postoji. Ovako bi sve bilo poznato po sebi, što je nemoguće.

Ako je, dakle, neizvesno da A pripada Γ, a isto tako i da A pripada B, i ako se postulira da A pripada B,224 — još nije jasno da li se postulira ono što je u početku bilo pitanje. Ali jasno je da nema dokaza. Jer princip dokaza ne može biti ono što je isto tako nesigurno [kao samo pitanje koje treba resiti]. Ali ako se Β i Γ među sobom tako odnose da su identični, — bilo da su očevidno konvertibilni, bilo da jedno pripada drugom, — tada se postulira pitanje koje je stavljeno u početku. Moglo bi se dokazati da A pripada Β pomoću tih termina, ako se oni konverti-raju. Ali [ako se oni ne mogu konvertirati] to sprečava takav jedan dokaz, a ne upotrebljeni način. Ako se to učini [ako se oni konvertiraju], tada se čini ono što smo rekli [dokazuje se da A pripada B], i to se čini time što se izvrši konverzija pomoću tri propozicije.

208 14 Organon 209

Isto tako, ako se uzme da Β pripada Γ, — propozicija koja je isto tako nesigurna kao pitanje da li A pripada Γ, — još se ne čini petitio principu, nego se samo ne dokazuje. Ali ako su A i Β identični, bilo zato što su konvertibilni, bilo zato što A [logički] sleduje B, čini se petitio principu iz istog razloga [kao ranije]. Jer, mi smo objasnili šta znači petitio principu. Naime, ovo se sastoji u tome da se samo sobom dokazuje ono što nije očevidno samo sobom.

Ako postulirati pitanje stavljeno u početku znači dokazati samo sobom ono što nije jasno samo sobom;225 to jest, ako to znači ne dokazati, kad su podjednako nesigurni kako propozicija koju treba dokazati tako i ono pomoću čega se ona dokazuje, — bilo zato što predikati koji su identični pripadaju istom subjektu, bilo zato što isti predikat pripada identičnim subjektima, — tada se u srednjoj i u trećoj figuri može načiniti petitio principu na ova dva načina. Međutim, za afirmativni silogizam „traženje prncipa" može da postoji samo u trećoj i u prvoj figuri.226 Ako je silogizam negativan, petitio principu postoji kad se isti predikati negiraju ο istom subjektu, a obe premise ne postuliraju pitanje na isti način — a to treba reći i ο srednjoj figuri, — zato što ne postoji konverzija termina u negativnim silogizmima.227

U demonstrativnim silogizmima petitio principu sastoji se u tome da se postulira ono što se shodno istini, a u dijalektičkim silogizmima ono što se shodno mišljenju [shodno verovatnoći] tako odnosi.228

Glava s e d a m n a e s t a

[O DOKAZU NAZVANOM U LOGICI NON PROPTER HOQ

Prigovor: „ishod nije pogrešan zbog toga" — koji u raspravljanju često imamo običaj da učinimo, nalazi se, najpre, u silogizmima koji vode u logički nemoguće, — kad se osporava ono što je bilo dokazano svođenjem na logički nemoguće. Neće se reći: „ovo nije zbog toga", — sem ako se ne ospori ta propozicija, nego [će se reći] samo da je

nešto pogrešno bilo stavljeno u ranije delove argumenta. Isto tako, to se neće reći ni u neposrednom dokazu, jer se u njemu ne stavlja ono što osporava zaključak. Sem toga, kad se pobija neka propozicija neposrednim dokazom pomoću termina ΑΒΓ, ne može se reći da silogizam ne zavisi od onoga što je bilo pretpostavljeno. Jer, mi kažemo: „to nije zbog onoga" — samo u slučaju kad je pretpostavka pobijena, a silogizam ipak izvodi zaključak, — Što se ne događa u silogizmima sa neposrednim dokazom. Jer ako je jedna teza pobijena, neće više biti silogizma koji se na nju odnosi.

Jasno je, dakle, da se samo u slučajevima svođenja na logički nemoguće može reći: „ovo nije zbog onog", i pri tome je još potrebno da između prvobitne pretpostavke i nemogućeg [zaključka] postoji takav odnos da se — i kad je pretpostavka stavljena, i kad nije stavljena — ipak zaključuje nemogućnost.229

Najočevidniji slučaj u kome pogrešan zaključak ne zavisi od pretpostavke — jeste kad silogizam, sastavljen iz srednjih termina koji zaključuju na nemoguće, nije u vezi sa pretpostavkom, kao što smo objasnili u Topiki.-™ Jer, to znači staviti ono što nije uzrok kao uzrok, — kao kad bi se, na primer, htela dokazati inkomensurabilnost dijagonale, pa se, s tim ciljem, nastojao dokazati Zenonov argument ο nemogućnosti kretanja, pomoću svođenja na nemoguće. Jer, ni na koji način i nikako lažno [lažan zaključak] ne stoji u vezi sa početnim tvrđenjem.

Drugi je slučaj kad nemoguće [nemogući zaključak] stoji u vezi sa pretpostavkom, ali ne proizlazi iz nje. To se može dogoditi, bilo da se pretpostavi veza nagore ili na-dole, — tako ako se, na primer, stavi da A pripada B, da Β pripada Γ, a Γ — ∆, i da je pogrešno da Β pripada A. Jer ako se A ukloni, a ipak se stavi da Β pripada Γ, a da Γ pripada ∆, — lažno [lažni zaključak] neće zavisiti od početne pretpostavke. Ili — ako se stavi veza nagore, — kad se, na primer, pretpostavi da A pripada B, da Ε pripada A, a Ζ — Ε, tada bi bilo pogrešno da Ζ pripada A. Jer i

210 14* 211

na taj način bi ipak proizaslo nemoguće [nemogući zaklju-čak], i kad se ukloni prvobitna pretpostavka.

Ali [da bi doista bilo svođenja na nemoguće], treba da je nemoguće [nemogući zaključak] u vezi sa terminima stavijenim u početku, — jer će na taj način ono [nemo-guće] zavisiti od pretpostavke. Kad se, na primer, pret-postavi veza nadole, nemoguće [nemogući zaključak] mora biti u vezi sa onim terminom koji je predikat. Jer, ako je nemoguće da A pripada ∆, tada, kad se isključi A, neće više biti lažnog [zaključka]. Ako se postavi veza nagore, nemoguće [nemogući zaključak] mora biti u vezi sa subjektom pripadanja. Jer, ako Ζ ne može da pripada B, tada, kad se isključi B, neće više biti nemogućeg [za-ključka]. Isto važi i za negativne silogizme.

Očevidno je, dakle, da — ako nemoguće [nemoguć zaključak] ne stoji u vezi sa terminima stavljenim u po-četku — lažno [lažni zaključak] ne proističe iz pretpostav-ke. Ili zar, čak i u ovom slučaju, lažno [lažni zaključak] ne bi uvek proizlazio iz pretpostavke? Ako se stavi da A ne pripada B, nego da pripada K, da Κ pripada Γ, a ovo ∆, — ipak ostaje nemoguće [nemogući zaključak]. Isto je i kad se uzmu termini nagore. Dakle, pošto se dobij a ne-moguće [nemogući zaključak] — bila pretpostavka data ili ne — taj zaključak može biti nezavisan od pretpostavke. Ili možda izraz prema kome je, u odsustvu pretpostavke, po-grešan zaključak ipak dobijen, — ne treba uzeti u smislu kao da bi, ako je neka druga pretpostavka bila stavljena, iz toga proizašla nemogućnost. Nego treba ovako shvatiti: da, kad se pretpostavka izostavi, ista nemogućnost [nemogući zaključak] proizlazi iz premisa koje ostaju, pošto začelo nije besmisleno da jedan isti lažni zaključak proizlazi iz više pre-misa. Tako, na primer, sleduje da se paralelne linije seku, bilo da se stavi da je unutrašnji ugao veći nego spoljasnji ug?o, ili da se stavi da trougao ima više od dva prava ugla.

Glava o s a m n a e s t a [LAŽNO PROIZLAZI UVEK SAMO IZ LAŽNOG. — LAŽNOST

ZAKLJUČKA PROIZLAZI IZ LAŽNOSTI PREMISA SILOGIZMA ILI PROSILOGIZMA]

Lažan argument proizlazi iz prve lažne postavke.231

Svaki silogizam se sastoji ili iz dve premise ili iz više njih.232

Ako [lažan zaključak] proizlazi iz dve premise, jedna od ovih premisa, ili Čak obe jesu nužnim načinom lažne. Jer, iz istinitih premisa ne može da postane lažan silogizam.233

Ali ako silogizam postaje iz više premisa, na primer, ako je propozicija Γ dobijena iz propozicija A i B, a ove iz ∆, Ε, Ζ i H, — tada će biti lažna jedna od ovih propozicija koje dalje leže, a zbog toga će i argument [biti lažan]. Jer iz ∆, Ε, Ζ i Η zaključuje se A i B. Dakle, iz jedne od njih [od ovih propozicija] proističu zaključak i lažnost [glav-nog silogizma].

Glava d e v e t n a e s t a [KATASILOGIZAM. — PRAKTIČNI SAVETI KAKO SE DIJA-

LEKTIČKI MOŽE PREDUHITRITI PORAZ I SOPSTVENA STVAR DOVESTI DO POBEDE]

Da ne bismo bili pobijeni katasilogizmom,234 treba da obratimo pažnju, — kad nam protivnik traži dokaz, a ne dodaje zaključke,235 — da ne upotrebimo dvaput isti termin u premisama [da ne pretpostavimo dve propozicije koje imaju isti termin], pošto znamo da silogizam ne po-staje bez srednjeg termina, a da je srednji onaj termin koji je upotrebljen više od jedanput. Kako treba gledati na srednji termin u odnosu na svaki zaključak, — jasno je kad se zna koji zaključak u svakoj figuri biva dokazan. To nam ne može ostati skriveno, pošto znamo kako da podržimo naš dokaz.236

Ono što preporučujemo da se izbegava pri odgovo-rima, treba nastojati da sakrijemo kad sami postavljamo pitanja. To će se postići najpre ako se — umesto da se iz-vedu zaključci prosilogizama — uzmu nužne premise,237 a

212 213

zaključci se drže skriveni; zatim, ako se, umesto da se pita za propozicije koje najbolje leže,238 uzmu one koje imaju najmanje zajedničkih termina. Uzmimo da treba zaključiti A ο Ζ, sa ΒΓ∆ i E, kao srednjim terminima.

Tada treba pitati da li A pripada B, a, zatim, ne da li Β pripada Γ, nego da li ∆ pripada E, i tek tada da li Β pripada Γ239 i tako dalje. Ako je silogizam dobijen pomoću samo jednog srednjeg termina, tada treba početi srednjim terminom. Tako će se najsigurnije ostaviti u nejasnosti onaj ko odgovara.

Glava d v a d e s e t a [KAD JE POBIJANJE MOGUĆE240]

Pošto znamo kad jedan silogizam može postati, i kako se pri tome njegovi termini moraju međusobno odnositi, jasno je kad će biti, a kad neće biti pobijanja. Ako su sve propozicije priznate, ili ako su odgovori dati jedan u jed-nome smislu, a drugi u drugom — na primer, ako je jedan negativan, a drugi afirmativan — može biti pobijanja. Jer, silogizam se dobijao sa terminima koji su stajali u odnosi-ma na prvi ili na drugi način.241 Prema tome, ako je ono što je tvrđeno kontrerno suprotno zaključku, pobijanje po-staje nužnim načinom. Jer, pobijanje je silogizam koji postavlja kontradiktornu suprotnost.242 Međutim, ako ništa nije priznato,243 pobijanje ne može proizaci. Naime nema silogizma, kad su svi termini negativni, i u takvom jednom slučaju nema pobijanja. Jer ako ima pobijanja, ima nužnim načinom silogizma, ali ako postoji silogizam, nema nužnim načinom pobijanja. Isto je [pobijanje isto tako nije mo-guće] i ako u odgovoru ništa nije univerzalno tvrđeno. Jer ista je definicija pobijanja i silogizma.

Glava dvadeset prva

[ZABLUDA]

Katkad se dešava da, kao što se varamo u položaju termina, isto smo tako u zabludi u sudu koji ο njima do-nosimo. Moguće je, na primer, — pošto isti predikat ne-

posredno pripada nekolikim subjektima, da se ne poznaje jedan [subjekt], pa se misli da mu predikat ne pripada, dok se poznaje drugi [subjekt].

Uzmimo da A pripada Β po sebi i Γ po sebi, i da na isti način Β i Γ pripadaju ∆. Ako se sad misli da A pri-pada svakom B, a da Β pripada ∆, ali da A ne pripada nijednom Γ, i da Γ pripada svakom ∆, imaće se ο istoj stvari u odnosu na istu stvar znanje i neznanje.

Ako se, opet, zabluda odnosi na termine koji pripa-daju istoj seriji [redu], — ako, na primer, A pripada B, Β — Γ, a Γ — ∆, ali ako se pretpostavi da A pripada svakom B, a da, opet, ne pripada nijednom Γ, — tada će se, u isto vreme kad se zna da A pripada ∆, pretpostavljati da mu ono ne pripada. Zar se posle toga neće verovati da se ne misli ono što se zna? Zna se, u neku ruku, da A pripada Γ pomoću B, kao što se zna partikularno pomoću univerzalnog. I tako se smatra da se ono što se u neku ruku zna nikako ne misli, — što je nemoguće.

U slučaju koji smo najpre naveli, u kome srednji ter-min ne zavisi od istog reda, ne mogu se misliti istovremeno dve premise koje se odnose na svaki od srednjih termina, — tako, na primer, da A pripada svakom B, ali da ne pripada nijednom Γ, i da, u isto vreme, Β i Γ pripadaju svakom ∆. Jer, dešava se da je prva premisa kontrerno suprotna — ili potpuno, ili delimično. Jer, ako se pret-postavi da A pripada svemu čemu Β pripada, i ako se zna da Β pripada ∆, isto se tako zna da A pripada ∆. Međutim, ako se smatra da A ne pripada ničem čemu Γ pripada, smatra se da A ne pripada onome čemu, partikularno uzeto, pripada B. Ali ako se smatra da A pripada svemu čemu Β pripada, i ako se, potom, smatra da A ne pripada onom čemu, partikularno uzeto, pripada B, — tada je to potpuna ili delimična kontrerna suprotnost sudova.

Na takav način, dakle, ne može se pretpostavljati. Međutim, ništa ne stoji na putu da se pretpostavlja jedna premisa svakoga silogizma ili dve premise jednoga od dva silogizma, — tako, na primer, da A pripada svakom B, a da Β pripada ∆, i da, opet, A ne pripada nijednom Γ.

214 215

Takva zabluda slična je zabludi ο pojedinačnim stvarima. Ako, na primer, A pripada svakom B, a Β svakom Γ, A će pripadati svakom Γ. Ako se, dakle, zna da A pripada svemu čemu pripada B, tada se isto tako zna da A pripada Γ. Ali ništa ne stoji na putu da se zna da postoji Γ. Uzmimo da A označava dva prava ugla, Β trougao, a Γ trougao koji se može opaziti čulima. Može se misliti da Γ ne postoji, iako se zna da svaki trougao sadrži dva prava ugla, tako da se jedno isto u isto vreme zna i ne zna. Jer, „znati da svaki trougao ima zbir uglova jednak sa dva prava ugla" — nije nešto prosto; nego to jednom znači da se ima znanje ο opštem, a, zatim, da se ima znanje ο pojedinačnom. Tako se zna opštim znanjem da Γ ima zbir uglova jednak sa dva prava ugla, ali se to ne zna znanjem ο po-jedinačnom. Prema tome, neće se imati znanje i neznanje koji su kontrerno suprotni jedno drugom.

Isto tako, [može se kritikovati] i argumenti iz Me-nona2** da je učenje sećanje. Naime nikad se ne događa da se pojedinačno zna ranije, nego mi sticemo znanje pojedinačnih stvari u isto vreme sa indukcijom, kao da ih samo ponovo upoznajemo. Jer neke stvari odmah saznajemo, — tako, na primer, [saznajemo] da je zbir uglova [izvesnog pojedinačnog trougla] jednak sa dva prava ugla, čim znamo da je to trougao. Isto je i u drugim slučajevima.

Mi, dakle, mislimo pojedinačne stvari pomoću saznanja opšteg, a ne saznajemo ih znanjem koje je njima svojstveno. Tako ο njima možemo biti u zabludi, ali ne na kontrerno suprotni način. U stvari, saznanje se odnosi na opšte, a zabluda na pojedinačno.

Isto je i u slučajevima ο kojima smo ranije govorili,245 — zabluda učinjena u odnosu na srednji termin nije kontrerno suprotna saznanju stečenom pomoću silogizma. Isto tako nije [kontrerno suprotan] sud koji se odnosi na jedan od srednjih termina prema sudu koji se odnosi na drugi [srednji termin].

Međutim, ništa ne stoji na putu da, i ako se zna da A pripada celome B, a da Β pripada Γ, — ipak se misli da A

ne pripada Γ. Tako, na primer, iako se zna da je svaka mazga neplodna, a da je ova životinja mazga, — ipak se sudi da je ona skotna. Jer ne zna se da A pripada Γ, ako se istovremeno ne misli na obe propozicije istovremeno.

Iz ovoga je očevidno da se mora pasti u zabludu ako se zna jedna [propozicija], a ne zna se druga. I to je baš odnos koji postoji između znanja opšteg i znanja pojedinačnog.248 Jer, mi ne upoznajemo nijednu od stvari koje se čulima mogu opaziti, izvan onoga što dolazi od čula, čak i ako smo ih ranije percipirali247 sem u slučaju da ο njima imamo opšte i svojstveno znanje, ali ne aktuelno [stvarno] znanje. Jer, ο znanju se govori u trojakom smislu248: ono znači opšte, pojedinačno [svojstveno stvari] i aktuelno [stvarno] znanje, — a tako i zabluda ima ovaj trojaki smisao249. Tako ništa ne stoji na putu da se jedna ista stvar i zna, i da se ο njoj bude u zabludi, samo ne na kontrerno suprotan način. To se dešava u slučaju kad je znanje ograničeno na svaku od premisa, i kad se prethodno nije razmotrila pojedinačna stvar. Jer, kad se pretpostavlja da je mazga skotna, tada se nema aktuelno znanje, a isto tako ne pada se, zbog te pretpostavke, u zabludu kontrerno suprotnu znanju. Jer, zabluda kontrerno suprotna znanju opšteg jeste silogizam.

Ali, ko pretpostavi da suština dobra jeste suština zla, on mora pretpostaviti da su isto suština dobra i suština zla. Neka suština dobra bude A, suština zla B, i, ponovo, suština dobra Γ. Pošto se misli da su Β i Γ identični, mora se misliti i da je Γ — Β, a, isto tako, da je Β — A, i, prema tome, da je Γ — A. Jer kao što bi — ako bismo rekli da ako je Β bilo istina ο onome ο čemu je Γ istina, a A ο onome ο čemu je Β istina, — A isto tako bilo istina ο Γ, — to važi i za glagol „suditi". Isto je tako i za glagol „biti". Jer, ako bi Γ bilo identično sa B, a opet Β sa A, i Γ bi, isto tako, bilo identično sa A. Isto je tako i za glagol „imati mišljenje".

Zar to [da se može misliti da su isto suština dobra i suština zla] nije tada nužno, ako se dopusti pretpostavka [da suština dobra jeste suština zla]? Ali, možda zabluda leži u tome što se i u drugome smislu može zamisliti da

216 217

suština dobra jeste suština zla, — a ne samo akcidental-no.250 Jer to se može zamisliti na različite načine. Ali ovu tačku treba bolje ispitati.

Glava d v a d e s e t d r u g a

[PRAVILA ZA KONVERZIJU I POREĐENJE STVARI KOJE TREBA ZELETI ILI IZBEGAVATI]

Kad su konvertirani krajnji termini, nužno je da srednji termin isto tako bude konvertiran sa dva krajnja termina.

Ako A pripada Γ pomoću B, tada, ako su A i Γ kon-vertirani, i ako Γ pripada svemu čemu A pripada, — Β se konvertira sa A, i Β pripada svemu čemu A pripada, pomoću srednjeg termina Γ; i Γ se konvertira sa Β pomoću srednjeg termina A.

Isto je tako i za negativne propozicije. Ako Β pripada Γ, a A ne pripada B, ni A neće pripadati Γ. Ako se Β konvertira sa A, tada će se, isto tako, Γ konvertirati sa A. Uzmimo da Β ne pripada A; tada mu ni Γ neće pripadati, jer Β [po pretpostavci] pripada svakom Γ.

Ali ako se Γ konvertira sa Β, Β se isto tako konvertira sa A. Jer, Γ je afirmirano ο svemu ο čemu je Β afirmirano. I ako se Γ konvertira sa A i Β, Β se isto tako konvertira sa A. Jer, Γ pripada onome čemu Β pripada, — ali Γ ne pripada onome čemu A pripada. I samo ovde [u ovom poslednjem slučaju] polazi se od zaključka, — a ne u drugim slučajevima, — kao kod afirmativnog silogizma.

Ako su, opet, A i Β konvertibilni, a, isto tako, Γ i ∆, i ako je ili A ili Γ nužnim načinom pridato svakom biću, — tada će se Β i ∆ tako odnositi, da će ili jedno ili drugo biti pridato svakom biću.

Pošto Β pripada onome čemu A pripada, a ∆ onome čemu Γ pripada, i pošto je ili A ili Γ pridato svakom biću, ali ne oba istovremeno — očevidno je da je ili A ili ∆ isto tako pridato svakom biću, ali ne oba u isto vreme. Ako je, na primer, nestvoreno nepropadljivo, a nepropad-ljivo nestvoreno, nužno je da stvoreno bude propadljivo,

a da propadljivo bude stvoreno. Jer, dva silogizma su ovde povezana.

Ako, opet, ili A ili Β pripada svakom biću, isto kao ili Γ ili ∆, ali ne u isto vreme, tada, ako su A i Β konvertibilni, — Β i ∆ se isto tako konvertiraju. Jer, ako Β ne pripada onome čemu partikularno pripada ∆, jasno je da će mu A pripadati. Ako mu A pripada, pripada mu i Γ, pošto se oni konvertiraju. Dakle, Γ i ∆ biće zajedno pridati, što je nemoguće.

Ali ako A pripada ćelom Β i Γ, i nije afirmirano ni ο čemu drugom; i ako, isto tako, Β pripada svakom Γ, potrebno je, nužnim načinom, da se A i Β konvertiraju. Jer, pošto A važi samo ο Β i Γ, i pošto je Β afirmirano u isto vreme ο samome sebi i ο Γ, — očevidno je da će Β važiti ο svemu ο čemu A važi, sem ο samome A.

Međutim, kad A i Β pripadaju celome Γ, i kad je Γ konvertibilno sa B, nužno je da A pripada ćelom B. Naime pošto A pripada svakom Γ, a pošto Γ pripada Β konverzijom, — i A će pripadati svakom B.

Kad je od dva suprotna termina A i B, A bolje od B, a isto tako ∆ od Γ, — tada, ako su ΑΓ bolji od Β∆, — A je bolje od ∆. Jer, A treba zeleti isto onoliko koliko od Β treba bežati, pošto su to suprotnosti. Isto važi i za Γ i ∆, jer su i oni jedno drugom suprotni. Ako, dakle, A treba isto toliko zeleti koliko ∆, tada Β treba isto toliko izbega-vati koliko Γ. Jer svaku od stvari koju treba izbegavati valja izbegavati isto toliko koliko svaku od stvari koju treba zeleti valja zeleti. Prema tome, isto važi ο obema zajedno, dakle ο ΑΓ u odnosu na Β∆. Ali, pošto ΑΓ treba više zeleti nego Β∆, A se ne može zeleti isto koliko ∆, jer bi inače Β∆ trebalo zeleti isto koliko ΑΓ.

Ali ako ∆ treba više zeleti od A, tada i Β treba manje izbegavati od Γ, — jer manje je suprotno manjem. Ali veće dobro i manje zlo treba vise zeleti nego manje dobro i veće zlo. Dakle, i celinu, Β∆, treba vise zeleti nego ΑΓ.

Međutim, tako nije. Prema tome, A treba više zeleti nego ∆, i, prema tome, Γ treba manje izbegavati nego B.

218 219

Ako, dakle, svaki koji voli, zbog svoje ljubavi, pret-postavlja A — što znači da je voljena osoba raspoložena da mu ukaže svoju blagonaklonost, ali mu je ne ukazuje (što je označeno sa Γ) — ukazivanju blagonaklonosti od strane voljene osobe (što je označeno sa ∆), ali bez raspoloženja da mu [tu blagonaklonost] ukaže, što je označeno sa B; — tada je očevidno da je A takve prirode da ga treba pretpostaviti ukazivanju blagonaklonosti od strane voljene osobe.

U ljubavi, dakle, čovek treba više da želi da bude voljen, nego da se telesno sjedinjuje [sa voljenom osobom]. Tako ljubav zavisi više od naklonosti nego od telesnog sjedinjavanja. A ako je [u ljubavi] najvažnije biti voljen, tada je to cilj ljubavi. Prema tome, telesno sjedinjavanje ili uopšte nije cilj ljubavi, ili je cilj koji je u isti mah sredstvo da se bude voljen. To je isto tako način na koji postaju druge želje i umetnosti.251

Glava d v a d e s e t t r e ć a

[TEORIJA INDUKCIJE]

Ovim smo, dakle, objasnili odnos termina u konverzi-jama, i pokazali smo šta prvenstveno treba izabrati ili iz-begavati.

Ali sad moramo da govorimo ο tome da se pomoću figura ranije proučenih ne dobijaju samo dijalektički i demonstrativni silogizmi, nego [se dobijaju] i retorski silogizmi, i uopšte svaka vrsta ubeđivanja, ma kakva bila njena metoda.252 Jer, sve što verujemo — verujemo ili na osnovu silogizma, ili na osnovu indukcije.

Indukcija ili induktivni silogizam sastoji se u zaklju-čivanju — koje se oslanja na jedan od krajnjih termina — da je drugi [krajnji termin] pridat srednjem [terminu]. Na primer, kad je Β srednji termin između A i Γ, dokazaće se pomoću Γ da A pripada B, — i na taj način izvodimo indukcije. Uzmimo da A znači „koji dugo živi", Β — „koji nema žuči", a Γ — „stvorovi koji dugo žive", — kao „čovek", „konj" i „mazga".

A pripada tada svakom Γ, jer svaki stvor koji nema žuči dugo živi. Ali isto tako Β — „koji nema žuči" — pripada svakom Γ. Ako se Γ konvertira sa B, a ako srednji termin nema veći obim nego Γ, tada A nužnim načinom pripada B. Ranije je dokazano da ako dva atributa pripadaju istom subjektu, i ako se krajnji termin konvertira sa jednim od njih, drugi predikat će pripadati konvertiranom predikatu. Ali pod Γ mora se razumeti ono što je sastavljeno iz svih pojedinačnih bića. Jer, indukcija postaje nabrajanjem sviju njih.

Ova vrsta silogizma služi tome da pribavi prvu i nepo-srednu premisu. Jer, ono za šta postoji srednji termin, silogizam zaključuje pomoću srednjeg termina; međutim, ono za šta nema srednjeg termina silogizam zaključuje indukcijom.

A, na neki način, indukcija je suprotna silogizmu. Naime silogizam dokazuje, pomoću srednjeg termina, da gornji krajnji termin pripada trećem terminu; a indukcija dokazuje, pomoću trećeg termina, da gornji krajnji termin pripada srednjem terminu.

Po prirodnom redu je, dakle, silogizam koji zaključuje pomoću srednjeg termina raniji i poznatiji, ali za nas je induktivni silogizam jasniji.

Glava d v a d e s e t č e t v r t a

[PRIMER KAO SREDSTVO ZA OBRAZOVANJE TEORIJSKOG I PRAKTIČNOG SUDA]

Dobija se primer [παράδειγµα]253, kad se dokaže da gornji krajnji termin pripada srednjem terminu pomoću termina sličnoga trećem. Ali treba znati da srednji termin pripada trećem terminu, a prvi terminu sličnom trećem. Neka A bude „zlo", Β — „objaviti rat susedima", Γ — „Atinjani Tebancima", a ∆ — „Tebanci Fokejcima". Ako hoćemo da dokažemo da je ratovati sa Tebancima zlo, treba staviti da je zlo ratovati sa susedima. Verovanje u ovo proizlazi iz sličnih slučajeva, — tako, na primer, da

220 221

je bilo zlo za Tebance da ratuju sa Fokejcima. Pošto je zlo ratovati sa susedima, a pošto je rat protiv Tebanaca rat protiv suseda, — jasno je da je zlo ratovati sa Teban-cima. Jasno je da Β pripada Γ i ∆ (jer, u oba slučaja, to znači objaviti rat susedima); a, isto tako, očevidno je da A pripada ∆ (jer rat protiv Fokejaca nije bio povoljan za Tebance). Da A pripada B, biće dokazano pomoću ∆. Na isti način izvešće se dokaz, ako je dokaz ο odnosu srednjeg termina prema krajnjem terminu bio dobijen pomoću više sličnih slučajeva.

Očevidno je, dakle, da se primer ne odnosi ni kao deo prema celini ni kao celina prema delu, nego kao deo prema delu, — kad su dva pojedinačna slučaja podređena istom terminu, i kad je poznat jedan od njih. I [primer se] raz-likuje od indukcije time što indukcija, polazeći od svih individua [od sveg pojedinačnog, nedeljivog], dokazuje da gornji krajnji termin pripada srednjem terminu, i ne vezuje silogizam za donji krajnji termin; međutim primer ga vezuje, a ne dokazuje, polazeći od svih individua.254

Glava d v a d e s e t peta

[TEORIJA ABDUKCIJE]

Postoji abdukcija,255 kad je očevidno da prvi termin pripada srednjem, a kad je nesigurno da srednji termin pripada poslednjem, pošto je taj odnos isto toliko vero-vatan, ili čak verovatniji nego zaključak.

Dalje, [postoji abdukcija] kad su malobrojni termini koji se nalaze između poslednjeg i srednjeg termina. Jer u svim ovim slučajevima približujemo se znanju.

Neka A bude — „koji se može naučiti", Β — „zna-nje", a Γ — „pravičnost". Jasno je da se znanje može naučiti, ali je nesigurno da je vrlina znanje. Ako je pro-pozicija ΒΓ isto tako verovatna, ili ako je verovatnija nego ΑΓ, — postoji abdukcija. Jer, mi smo se približili znanju time što smo zaključku ΑΓ dodali propoziciju ΒΓ, — jer ranije nismo imali nikakvo znanje.

Uzmimo, opet, da je mali broj termina koji se nalaze između Β i Γ, — jer i na taj način približavamo se zna-nju.256 Uzmimo, na primer, da je ∆ — „biti kvadratan", Ε — „pravolinijska figura", a Ζ — „krug". Ako bi se između Ε i Ζ nalazio samo jedan termin — na primer ako bi, pomoću polumeseca, krug postao jednak pravolinijskoj figuri — time bi se stvar približila znanju.

Međutim, kad ΒΓ nije verovatnije nego ΑΓ, i kad termini između njih nisu malobrojni, — ja to ne zovem abdukcijom. Isto tako [ne zovem abdukcijom] ni kad je propozicija ΒΓ neposredna, — jer takva propozicija jeste znanje257.

Glava d v a d e s e t š e s t a

[OBJEKCIJA]

Objekcija258 je premisa kontrerno suprotna jednoj premisi. Objekcija se razlikuje od premise [kojoj je su-protna] time Što objekcija može biti partikularna, a premisa ili uopšte ne može biti takva, ili bar nije takva u univerzal-nim silogizmima.

Objekcija se javlja na dva načina i u dve figure. Ona se javlja na dva načina, zato što je svaka objekcija ili uni-verzalna, ili partikularna. A u dve figure objekcije se jav-ljaju zato što su suprotne premisi, a suprotnosti mogu biti dokazane samo u prvoj i u trećoj figuri259. Jer, kad se tvrdi da nešto svakome pripada, mi prigovaramo da ne pripada nijednom ili da ne pripada ponekom, — i od tih propozi-cija ona da nijednom ne pripada zaključena je u prvoj figuri, a ona da ne pripada ponekom zaključena je u po-slednjoj figuri. Uzmimo da je A — „jedna jedina nauka", a Β — „kontrerno suprotno". Ako se tvrdi da je nauka ο kontrerno suprotnom jedna, objekcija može biti ili da nauka ο suprotnostima nije uvek jedna i ista, i da je ono Što je kontrerno — suprotno, — tako da se dobija prva figura; ili da ne postoji jedna nauka ο onome što se može i ο onome što se ne može saznati, — što je treća figura.

222 223

Jer, ο Γ — ο onome što se može i ο onome što se ne može saznati — istina je da je to kontrerno suprotno, a lažno je da je to predmet samo jedne nauke.

Isto je ako je premisa negativna200. Kad se tvrdi da nauka ο kontremo-suprotnom nije jedna, mi kažemo ili da su sve suprotnosti, ili da su izvesne kontrerne suprotnosti — kao zdrav i bolestan — predmet samo jedne iste nauke. U prvom slučaju zaključak se izvodi u prvoj, a u drugom slučaju u trećoj figuri.

Jer, uopšte u svakoj objekciji koja se univerzalno čini, nužno je upraviti protivrečnost protiv univerzalnog termina koji sadrži u sebi od [protivnika] navedene termine. Na-ime, ako protivnik tvrdi da nauka ο kontrernim suprotno-stima nije jedna, valja reći da je jedna nauka ο svim suprot-nostima. Tako moramo dobiti prvu figuru. Naime, univer-zalno [koje sadrži prvobitni subjekt] postaje srednji termin.

Međutim, [u objekciji učinjenoj] partikularno, protiv-rečnost mora biti vezana sa terminom u odnosu na koji je subjekt stavljene premise univerzalan. Tako će se reći da nije ista nauka ο onome što može i ο onome što ne može da se sazna. Jer, „kontrerno suprotno" je univerzalno u odnosu na ove termine. I tako postaje treća figura, jer srednji termin je stavljen partikularno, — kao ono što može i ono što ne može da se sazna.

Premisle, iz kojih se može izvesti kontrerno suprotni zaključak, jesu one od kojih polazimo, kad se trudimo da izrazimo objekcije. Otuda ih dajemo samo u ovim figurama [to jest u prvoj i trećoj]. Naime, samo u njima nalaze se suprotni silogizmi, pošto srednja [druga] figura ne može dati afirmativan zaključak.

Međutim, objekcija pomoću srednje [druge] figure učinila bi nužnim iscrpnije obrazloženje, — tako, na pri-mer, kad se ne bi dopustilo da A pripada B, zato što mu ne sleduje Γ. To postaje jasno samo pomoću drugih pre-misa. Prema tome, objekcija ne treba da pribegne drugim stvarima, nego druga premisa [koju uzima] treba da bude neposredno jasna. Zbog toga, samo ova figura ne daje dokaz pomoću znaka.

Treba razmotriti i druge objekcije, kao one koje su izvedene iz kontrerne suprotnosti, i iz sličnog, i iz onog što je predmet mišljenja. Isto tako, treba još ispitati da li partikularna objekcija može da se obrazuje u prvoj figuri, ili negativna objekcija u srednjoj [drugoj] figuri.

Glava d v a d e s e t s e d m a

[ENTIMEM]

Verovatno i znak261 nisu isto, nego je verovatno pro-pozicija koja je verovatna. Jer verovatno je ono ο čemu se zna da se većinom tako događa ili ne događa, da tako jeste ili da tako nije, — kao, na primer, „mrziti zavid-Ijivce" ili „osećati naklonost prema ljudima koje volimo".

Međutim, znak teži tome da bude demonstrativna propozicija, nužna ili moguća. Jer. stvar čije postojanje ili postajanje povlači za sobom postojanje ili postajanje druge stvari, bilo ranije ili docnije — jeste znak postajanja ili postojanja druge stvari.

Entimem202 je silogizam iz verovatnih premisa ili znakova.

Znak može da se uzme u tri smisla, koji odgovaraju položaju srednjeg termina u figurama. Jer znak može biti uzet ili kao u prvoj figuri, ili kao u srednjoj [drugoj],203 ili kao u trećoj. Na primer, dokaz da je jedna žena trudna zato što ima mleka, proizlazi iz prve figure, — jer „imati mleka" jeste srednji termin. A je — „biti trudna", Β — „imati mleka", a Γ — „žena". Međutim, dokaz da su mu-draci pošteni, zato što je Pitak pošten, proizlazi iz poslednje [treće figure]. A je — „pošten", Β — „mudraci", a Γ — „Pitak". Ovde je istina tvrditi i A i Β ο Γ, — ali se po-slednja propozicija ne iskazuje, zato Što je poznata, i stavlja se samo prva [propozicija]. Najzad, dokaz da je jedna žena trudna zato što je bleda odnosi se na srednju [drugu] fi-guru. Naime, pošto se bledilo vezuje za trudnoću, a pošto se bledilo javlja kod te određene žene, misli se da je do-kazano da je ona trudna. A je — „bledilo", Β — „biti trudna", a Γ — „žena".

224 15 Organon 225

Ako se izrekne samo jedna premisa, dobija se samo znak, ali ako se uzme i druga premisa, postaje silogizam, — tako. na primer, da je Pitak slobodouman, pošto su častoljubivi ljudi slobodoumni, a pošto je Pitak často-ljubiv. Ili da su mudraci dobri, jer Pitak je dobar, ali i mudar.

Tako se dobij aju silogizmi, — samo je onaj koji se dobija pomoću prve figure nepobitan, ako je istinit (jer je univerzalan), a onaj koji se dobija pomoću poslednje [treće] figure može se pobiti, čak i ako je zaključak istinit, zato što silogizam nije ni univerzalan, niti odgovara stvari [koju treba dokazati]. Jer, ako je Pitak pošten, iz toga ne izlazi nužnim načinom da su i drugi mudraci takvi. Silo-gizam koji se dobija u srednjoj [drugoj] figuri može se pobiti uvek i u svim slučajevima. Jer, nikad ne postaje jedan silogizam kad se termini među sobom tako odnose.264 Jer, ako je trudna žena bleda, a ako je ova žena bleda, iz toga ne izlazi nužnim načinom da je ona trudna. Dakle, ono što je istinito može se naći u svim znacima, ali sa naznačenim razlikama.

Treba ili da podelimo znake na ovaj način,265 i među njima da označimo srednji termin kao indiciju [znak koji dokazuje] — (jer kažu da je indicija ono što čini da znamo, a to najviše važi ο srednjem terminu); ili treba nazivati znakom [upravo znacima] dokaze koji proizlaze iz krajnjih termina, a indicijom [upravo indicijama] one koji proizlaze iz srednjeg termina. Jer, najverovatnije i najistinitije je ono što je zaključeno pomoću prve figure.

Moguće je suditi pomoću fizionomije266 [pomoću spoljne, telesne figure], ako se dopusti da sve fizičke afek-cije istovremeno menjaju telo i dušu. Jer, možda se u duši onoga ko uči muziku nešto promenilo, ali to ne spada u naše fizičke afekcije, nego su to pre fizički pokreti strasti i želja.

Ako se ovo dopusti, kao i to da za jednu pojedinačnu afekciju postoji jedan pojedinačan znak, i ako možemo da utvrdimo za svaki rod osobenu afekciju i znak, — tada

226

možemo suditi pomoću fizionomije [pomoću telesnog izgleda].

Jer, ako postoji jedna afekcija koja, kao svojstvena, pripada jednom rodu koji se više ne može deliti, — kao hrabrost lavovima, — nužno je da za to postoji i neki znak. Naime, mi smo pretpostavili da postoji simpatija između tela i duše. Pretpostavimo i da se taj znak sastoji u posedovanju velikih nogu. Ovaj znak može da pripada i drugim rodovima, iako ne svim individuama [tih rodova]. Naime znak je svojstven na taj način, pošto je sama afek-cija svojstvena ćelom rodu, ali nije svojstvena samom tom rodu, kao što obično kažemo. Isto se može naći i u drugom rodu, — naime, čovek može biti isto tako hrabar, kao i neki drugi rod [životinja]. Ta bića imaće znak [hrabrosti — velike noge], pošto jednoj pojedinačnoj afekciji odgovara jedan pojedinačan znak. Ako je tako, i ako možemo da prikupimo takve znake u onim životinjama koje imaju samo jednu svojstvenu afekciju, — a svaka afekcija ima svoj znak, jer ona nužnim načinom mora imati samo jedan znak, — tada ćemo biti u stanju da sudimo po fizionomiji [po telesnom izgledu].

Međutim, ako ceo rod ima dve svojstvene afekcije — kao, na primer, lav, koji je hrabar i plemenit, — kako bismo saznali koji se znak od onih koji, kao svojstveni, prate ove afekcije, odnosi na jednu ili na drugu od ovih afekcija? To bi moglo biti u slučaju kad dve afekcije pri-padaju nekom drugom rodu, ali ne u ćelom njegovom obimu, i kad, u ovim rodovima kojima svaka od ovih afekcija pripada, ne pripadajući svim individuama, izvesna individua ima jednu od afekcija, a nema drugu. Jer, ako je neki čovek hrabar, ali nije plemenit, i ako od dva znaka "us jedan, jasno je da je i u lavu ovaj znak hrabrosti.

Moguće je, dakle, suditi po fizionomiji u prvoj figuri, a*o se srednji termin konvertira sa prvim krajnjim termi- 15*

227

nom, ali ima veći obim nego treći [krajnji termin], i ne konvertira se s njim. Uzmimo da je A — hrabrost, Β — velike noge, a Γ — lav. U tom slučaju Β pripada onome čemu Γ pripada, ali, pored toga, pripada i drugim stva-rima. Međutim, A pripada svemu Čemu Β pripada, i ničem drugom, ali je A konvertibilno sa B. Kad ne bi bilo tako, tada samo jedan znak ne bi odgovarao samo jednoj afekciji.

NAPOMENE

PRVA KNJIGA

1 Reč analitika (αναλυτική) znači metodu raščlanjavanja misli i pojmova u njihove sastavne delove, zatim elementarnu logiku koja se bavi pojmovima, sudovima i zaključcima. Kod Aristotela ana litika, pre svega, znači svođenje konkluzija na njihove premise. Kao takva, analitika je učenje ο izvođenju zaključaka, upravo silogistika.

Aristotelova Prva analitika proučava formu zaključka, a Druga analitika njegovu sadržinu. Prva analitika proučava zaključak uopšte, a Druga analitika isključivo naučni, apodiktični zaključak.

Prva analitika izlaže formalnu teoriju silogizma, i zato se smatra da je ona uvod u Drugu analitiku — delo koje ne proučava silogizam uopšte, nego samo naučni, demonstrativni silogizam. Tri-cot smatra da je Stagiraninova logika metodologija i propedeutika nauke ο prirodi. (Upor. Aristote: Organon, III. Les Premiers Analy-tiques. Nouvelle traduction et notes par J. Tricot. Bibliotheque des textes philosophiques, Pariš 1947, p. 1, note 1.)

2 Ove definicije univerzalnog, partikularnog i neodređenog pripadanja jesu upravo sažeta ponavljanja filozofovih izvođenja u 7. glavi De Interpr.

8 Dijalektička veština, po Aristotelu, sastoji se u tome da se odgovara sa „da" ili „ne" na postavljeno pitanje. Silogizam je instru-ment ne samo dijalektike nego i analitike. Silogizam, naime, čini zaključivanje pravilnim.

4 U prvoj knjizi, u glavama 1. i 10. 5 U Drugoj analitici za demonstrativne, a u Topici za dijalek

tičke premise. 6 Savršeni su samo silogizmi prve figure. 7 Drugim recima: nikakav drugi termin i nikakva druga pro

pozicija. 8 „Jedna ili više stvari" znači upravo jednu novu propoziciju

ih više njih. A te nove propozicije će od nesavršenog silogizma na činiti savršeni silogizam prve figure.

229

9 Konverzija se sastoji u premeštanju termina jedne propozi cije, pri čemu se ne menja njihov kvalitet, — tako da predikat postaje subjekt, a subjekt predikat. (Upor. Tricot, str. 6, nap. 1.)

10 A je atribut, a Β je subjekt. 11 Drugim recima: konverzija je ista ako je premisa parti-

kularna. 12 To jest: kad su u pitanju nužne premise, konverzija će se

vršiti na isti način. 13 Silvester Maurus tumači ovo mesto na sledeći način: nužno

je kontingentno, zato što može da postoji i ako ne može i da ne po stoji, kao, na primer, apsolutno biće, Bog; ne-nužno je kontingentno, jer može da postoji i da ne postoji, — kao stvorovi; moguće je kon tingentno, zato što može da postoji, ne uzimajući u obzir da li je to nužno ili nije, — tako je, na primer, moguće da uopšte nešto postoji. (Upor. Aristoteles Lehre von Schluss oder Erste Analvtik, Neu iiber- setzt und mit erklarenden Anmerkungen versehen von Dr. Eug. Rol- fes, Der philosophischen Bibliothek Band 10. Leipzig 1922, S. 152, Anm. 2.)

14 Vidi ovo delo, gl. 13 i 17. 15 Ovo delo, gl. 46. 16 Čitalac ove glave mora prethodno da dobro upozna opštu

teoriju silogizma, koja je izložena u svakoj formalnoj logici. 17 Kojim terminima i rečenicama, u kojim figurama i kojim

modusom svake figure postaje svaki silogizam. (Upor. Tricot, Nav. delo, str. 12, nap. 4, 5 i 6.)

18 U Drugoj analitici. 19 Aristotel naziva termine: το πρώτον οίκρον, το µείζον —

„gornji termin; το εσχατον άκρον, το ελαττον — „donji termin" i το µέσον, ό µέσος δρος — „srednji termin". Umesto „gornji termin" i „donji termin", kao Što smo mi preveli, neki autori prevode „veliki termin", ili „viši termin" i „mali termin", ili „niži termin".

Slično tome, ή πρώτη πρότασις preveli smo „gornja premisa", a ή δεύτερα πρότασις: „donja premisa". Ima autora koji te izraze prevode „velika premisa" i „mala premisa", i „viša premisa" i „niža premisa".

20 Dva krajnja termina su τα άκρα — termini extremi. Tricot ističe da Aristotel označava srednji termin sa B, gornji sa A, a donji sa Γ. Gornja premisa je AB, donja ΒΓ, a zaključak ΑΓ. — U for malnoj logici A je univerzalno-afirmativna premisa, Ε — univer- zalno-negativna, I — partikularno-afirmativna, a Ο — partikularno- -negativna. (Nav. delo, str. 13, nap. 2.)

21 Ovo je Barbara — prvi modus prve silogističke figure. — Radi boljeg razumevanja sledećih Aristotelovih izlaganja ο silogistič- kim figurama i njihovim modusima, valja uzeti u obzir, pored proučavanja formalne logike, i egzemplifikaciju napomena Tricot-a, u navedenom delu. Ta egzemplifikacija je obimna i iscrpna.

22 Anal. prior., 1, 24 b 28.

23 Drugi modus prve silogističke figure — Celarent. 24 Treći modus — Darii. 25 Četvrti modus — Ferio. 2« Anal. prior., 1, 26 a 2. & Od 16 modusa prve silogističke figure Stagiranin je odbacio 12

modusa. Dakle, kao pravilna ostala su četiri modusa prve figure — koje je prihvatila formalna logika.

ss Neodređene su propozicije koje imaju neodređeni subjekt. U ovim propozicijama nije označeno jesu li one univerzalne ili parti-kularne.

29 Jasnije rečeno, srednji termin je predikat u dve premise. »ο Filozof ovim izražava da su savršeni, to jest da imaju pravu važnost

samo oni silogizmi koji se mogu svesti na silogizme prve figure, — izuzev na Baroco. Ali i ako nisu savršeni silogizmi ο kojima je ovde reč, u njima se zaključak izvodi neposredno iz premisa.

31 U ovoj glavi, Μ je srednji termin, Ν gornji, a Ξ donji; gor nja premisa je MN, donja ΜΞ, a konkluzija ΝΞ.

32 Prvi modus druge silogističke figure, Cesare. 33 To je dokazano za Celarent, u ovom delu, I 4. 25 b 40. 34 Drugi modus druge silogističke figure — Camestres. 35 Treći i četvrti modus druge silogističke figure — Festino i

Baroco. 36 Treći modus druge silogističke figure Festino. 37 Četvrti modus druge silogističke figure — Baroco. 38 Tako su od 16 modusa druge figure 12 isključeni; prema

tome, ostaju samo 4 modusa za pravilno izvođenje zaključaka. 39 To jest: kad se, kao dopuna, dodaju još neke rečenice. 40 U ovoj glavi, srednji termin obeležen je sa Σ, gornji sa Π,

a donji sa P. Gornja premisa obeležena je sa ΠΣ, donja sa ΡΣ, a zaključak sa ΠΡ.

41 Prvi modus treće silogističke figure — Darapti. 42 Modus Darii prve figure. 43 Ekteza (od έκτέσθαι) ovde znači: sve što važi za srednji

termin, važi i za njegov deo. Ako je svako Σ — Π i Ρ, — tada je i poneko Σ (na primer Ν) Π i P; dakle poneko Ρ je Π.

44 Drugi modus treće silogističke figure —· Felapton. 45 Tada se dobija Ferio. 46 Ovo je treći modus treće silogističke figure — Disamis. 47 Ovo je četvrti modus treće silogističke figure — Datisi. 48 Peti modus treće silogističke figure — Bocardo. 49 Dokaz pomoću ekteze, kad se uzme jedan deo srednjeg ter

mina kome gornji termin ne pripada.

230 231

50 Šesti modus treće silogistiČke figure — Ferison. 51 Od 16 modusa koji su mogući u trećoj figuri, Aristotel je

odbacio deset, a zadržao samo 6 modusa, koji su prihvaćeni i do danas važe u formalnoj logici.

Aristotel je u svojoj formalnoj logici utvrdio samo tri silogistiČke figure. V. Kirchmann — u svom prevodu „Prve Analitike", str. VII, kaže da zbog toga Aristotela ne treba kuditi, nego da ga treba hvaliti, jer je od lekara Galena pronađena silogistička figura u stvari samo preokrenuta Aristotelova prva figura. Po Kirchmann-u, Galenova četvrta figura lakše se prilagođava govornoj upotrebi nego prva Aristotelova figura. Međutim Stagiraninova više odgovara logičkom stanju stvari i naučnoj upotrebi. Kirchmann smatra da se Galenova figura može, s pravom, ostaviti po strani.

Galenovu figuru su, počev od XV veka, usvojili logičari. Međutim, većina modernih logičara tu figuru ne prihvata.

52 U ovoj glavi filozof govori ο indirektnim modusima svoje tri silogističke figure.

53 Cesare i Catnestres. 54 Ovde imamo moduse Barbara i Celarent, gde je gornja pre

misa nužna, bila ona afirmativna ili negativna, — donja asertorička, a zaključak nužan. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 46, nap. 1.)

55 Drugim recima: Što ο svemu važi, i ο svemu nužnim nači nom važi, — važi nužnim načinom i ο svemu što se pod njim pod- razumeva.

56 Ovo delo, I, 9, 30 a 23—33. 57 Dokazi da se kontingentno mora razlikovati od nužnog. 58 Ovo delo, I, 3, 25 b 21. 59 Anal. post. (I, 8). 60 Ovo delo, I, 13, 32 b 38—40. 61 Ibid., I, 13, 32 a 34. 62 Modus je Darii. 63 Aristotel misli na definiciju mogućnosti pripadanja jednom

univerzalnom terminu. 64 Modus je Ferio. 65 Dobiće se opet modus Darii. 66 U I, 5 ovoga dela. 67 Ibid-, I, 13, 32 a 29 gde je utvrđeno da je kontingentno

ne-nužno, a da je ne-nužno kontingentno. 68 Ibid., I, 13, 32 a 18. 69 Ovim se misli na kontrerno suprotni raspored premisa, što

znači da je gornja premisa asertoriČna, a donja kontingentna. 79 Ovo delo, I, 23, 40 b 35 i Anal. post., I, 3, 73 a 8. 71 Kontingentan zaključak u silogizmima ο kojima je govoreno može se

dobiti samo ako su premise istinite u apsolutnom, a ne u vremenskome smislu.

72 Neki komentatori ovog dela — na primer Silvester Maurus i Tricot — smatraju da je, umesto termina „nauka" trebalo staviti „učen".

73 Ovo delo, I, 14, 33 a 7. 74 Modusi Darii ili Ferio. 75 Vidi početak ove glave. 7« Upor. ovo delo, I, 14, 33 a-34 b 17. 77 Ibid., I, 15, 35 a, 25 b 8. 78 Ibid., I, 15, 33 b 29, 34 b 27. 79 Ibid., I, 15, 34 a 34 b 6. 80 Ovo će biti savršeni silogizam u modusu Celarent. 81 Upor. ibid., I, 15, 35 b 7 i I, 14, 33 a 7. 82 Stavlja se u sumnju autentičnost ove poslednje rečenice. 83 Upor. ibid., I, 15, 33 b 29, kao i 34 b 27. 84 Upor. ibid., I, 13, 32 a 28. 86 Upor. ibid. 86 Tricot (nav. delo, str. 100, nap. 1) upućuje ovde na Julius

Pacius, Aristotelis Stagirite... Organon, Morgiis, 1584 (I, 207— 208), gde su dati primeri za sve ove slučajeve.

87 Upor. ovo delo, I, 13, 32 a 29. 88 Upor. ibid., I, 19, 38 a 14. 89 Dobiće se silogizam u Datisi. 90 Silogizam je u Disamis. 91 Silogizam je u modusu Ferison. Ο Bocardo filozof uopšte

ne govori. 92 Silogizam je u Darapti. 93 Silogizam je u Darapti. 94 Silogizam je u modusu Felapton. 95 Silogizam je u modusu Disamis. 96 Silogizam je u modusu Ferison. 97 Silogizam je u Bocardo. 98 Upor. ibid., I, 9, 30 a 15—23. 99 Taj dokaz iznet je u 20. glavi ovog dela (39 b 2—6). 100 Silogizam u Darapti. 101 Silogizam u Darapti. 102 Silogizam u modusu Felapton. 103 Silogizam u modusu Felapton. 104 Silogizam u Disamis ili u Datisi. 105 Silogizam u modusu Ferison. 106 Silogizam u modusu Ferison.

232 233

107 Aristotelovo učenje ο silogizmima sa kontingentnim premi sama mnogo je kritikovano, tokom vekova, zbog nepreciznosti, ne- doslednosti i proizvoljnosti koje sadrži — čak i od Teofrastove škole koja je u njega unela neke nebitne ispravke.

108 Preciznije rečeno: silogizmi druge i treće figure svode se na silogizme prve figure. A ovi poslednji — kao što je jasno iz gl. 7 ovog dela — svode se na Barbara i Celarent.

io9 Ovo važi kako za hipotetičan tako i za kategoričan silogi-zam.

110 Filozof svodi na tri figure sve silogizme koji direktno do kazuju. U svakom silogizmu koji ima da zaključi A ο Β, srednji termin treba da bude vezan za svaki od dva krajnja termina. Po Aristotelu, srednji termin ima samo tri moguća položaja koji tačno karakterišu tri figure. Prema tome, svaki silogizam ove vrste spada nužnim načinom u jednu od ovih figura.

Stagiranin je postavio i pravila nužna za postajanje silogizma koji direktno dokazuje.

Prvo pravilo: da bi se dobio silogizam koji zaključuje A ο Β, potrebna je nužnim načinom premisa koja iskazuje jedan predikat ο jednom subjektu. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 118, nap. 1.)

111 Drugo pravilo: premisa koja je nužna za postajanje silo gizma mora biti drukčija nego zaključak; u protivnom slučaju dobija se petitio principu (ibid., str. 118, nap. 2).

112 Treće pravilo: da bi se dobio zaključak potrebne su bar dve propozicije. Ako imamo samo propoziciju ΑΓ, a ako Γ nije afirmi rano ni ο jednom drugom terminu, niti je drugi kakav termin afir miran ο Γ ili ο A, — neće se dobiti silogizam. (Ibid., str. 118, nap. 3.)

113 Četvrto pravilo: dve premise koje su nužne da se dobije silogizam, treba da su raspoređene tako da je srednji termin vezan za dva krajnja termina. (Ibid., str. 118—119, nap. 4.)

114 Anal. prior., I, 425 b 32. 115 Treba pretpostaviti jedan srednji termin koji vezuje gornji

i donji termin. 116 Filozof utvrđuje nužnost srednjeg termina, iz čijeg položaja

proizlaze tri silogističke figure. 117 Mislilac svodi na tri figure silogizme koji se dokazuju

pomoću logički nemogućeg. Iz njegovog izlaganja proizlazi da su ti silogizmi u stvari silogizmi koji direktno dokazuju; prema tome, i za njih važe pravila tri figure.

118 To jest komensurabilnost dijagonale. 1,9 Dokaz pomoću logički nemogućeg samo je pojedinačni slučaj

hipotetičkog dokaza. 120 U ovoj glavi dokazano je da svaki silogizam mora imati

jednu afirmativnu premisu. A ranije Aristotel je već utvrdio da dve negativne ili dve partikularne premise ne daju zaključak.

121 To znači: kad su obe premise univerzalne.

122 Partikularni zaključak može se izvesti ili iz dve univer zalne premise (kao u Darapti), ili iz jedne univerzalne i jedne parti kularne premise (u Darii). (Upor. Tricot, nav. delo, str. 125, nap. 2.)

123 Na primer: moguće i nemoguće. 124 Ovde imamo slučaj kad je svaka premisa glavnog silo

gizma zaključak jednog prosilogizma. 125 A i Β su zaključci prosilogizama, a Γ je zaključak glavnog

silogizma. 126 Ovim se misli na polisilogizam ili sorites, u kome su ostali

nepomenuti srednji zaključci. Ali tada je u pitanju složen, a ne prost silogizam, koji može imati samo tri termina.

127 U ovoj silogistiČkoj figuri gornja univerzalna premisa jeste celina u odnosu na partikularnu donju premisu.

128 Anal. prior., I, 23, 40 b 30. 120 Ako Γ∆ dokazuje E, koje je već dokazano pomoću AB, tada

ili imamo dva silogizma, ili jedan složeni silogizam, sorites, — ali ne prost silogizam, koji na ovom mestu jedini dolazi u obzir.

130 Ako Γ∆ dokazuje premisa A ili premisa B, to je prosilogi- zam, a glavni silogizam ostaje AB čiji je zaključak E.

131 Ta propozicija jeste zaključak koji treba dokazati. 132 Nova premisa dobijena je pomoću konverzije, kad se druga

ili treća figura svedu na prvu. 133 Ibid., I, 1, 24 b 24. 134 Zaključci prosilogizama jesu premise glavnog silogizma. 135 iz dve premise i tri termina, «β Biće jedan zaključak. 137 Ovo je sorites. 138 Termini A, Β i Γ čine dve propozicije: AB i ΒΓ. Kad se

doda ∆, dobijaju se Četiri termina i tri propozicije. Prema tome, pravilo je uvek isto.

139 U složenim silogizmima premise su čas parne, a termini neparni, kao u prostim silogizmima, a čas su premise neparne, a termini parni. Time je istaknuta razlika između složenih i prostih silogizama.

140 Ako postoje tri termina, pa im se doda četvrti, dobijaju se dva nova zaključka. Ako se doda peti termin, dobijaju se tri nova zaključka.

141 Tri termina A, Β i Γ obrazuju dve propozicije: AB i ΒΓ — i jedan zaključak: ΑΓ. Kad se tim terminima doda četvrti ∆, — dobijaju se tri propozicije: AB, ΒΓ i Γ∆ i dva nova zaključka: Β∆ i Α∆.

142 Broj zaključaka se povećava ukoliko pridolaze novi termini. Utvrđena je sledeća formula koja izražava zakon ove progresije:

η {η — 1) 2

U navedenoj formuli η označava broj propozicija.

234 235

«3 Između A i B, ili između Β i Γ. 144 Samo pomoću modusa Barbara. 145 Celarent. 146 Cesare, Camestres. 147 Darii. 148 Darapti, Disamis, Datisi. 149 Ferio. 150 Festino, Baroco. i5i Felapton, Bocardo, Ferison. 152 Partikularno-afirmativna premisa pobijena je od univer-

zalno-negativne (Celarent, Cesare, Camestres), a partikularno-nega- tivna od univerzalno-afirmativne (Barbara).

153 u poslednjoj rečenici ukratko je iznesena sadržina 26 glava ovoga dela, koje raspravljaju ο sastavu silogizma.

154 Drugim recima: do premisa iz kojih će se izvesti svaki zaključak.

155 Individue ili „prve supstancije" mogu biti samo subjekti, a ne atributi, — kao što je utvrđeno u 2. glavi Kategorija.

i5« čisti atributi — kao, na primer, kvantitet i kvalitet i drugo — ne mogu nikad biti subjekti.

157 Te „druge stvari" jesu vrste i rodovi — koji mogu biti subjekti ili atributi.

158 U Anal. post., I, gl. 19—22. Valja imati na umu da, po Aristotelu, postoje najviše vrste, koje su samo atributi, a nisu subjekti.

15» Filozof misli na proste i verovatne silogizme koji se odnose na dijalektiku, κατά δόξαν je sinonim za διαλεκτικώς.

i60 Oni su glavni predmeti silogizama. i«1 Upravo, potrebna je bar jedna univerzalna premisa da bi se dobio

silogizam. i62 Problem kvantifikacije predikata Aristotel rešava pomoću

negativne premise. les Ne može se reci: „čovek je svaka životinja", niti se može reći:

„muzika je svaka nauka". i64 Na ovom mestu tekst je vrlo težak. — Po tumačenju Tri-cot-a

značenje teksta je sledeće. Kad, u silogizmu, sam subjekt jedne premise ulazi u opštiji pojam, kao rod u vrstu, treba proceniti ne udaljene atribute koji pripadaju višem pojmu nego specifične atribute koji neposredno pripadaju subordiniranom pojmu. Na primer, treba uzeti atribute čoveka, a ne životinje, jer su ovi poslednji već poznati, i nekorisno ih je ponavljati: A sve ono što pripada čoveku, pripada životinji. (Upor. nav. delo, str. 139-140, nap. 5.)

236

les ovo tvrđenje ne važi u potpunosti. Tako, na primer, smeh koji ne pripada životinji, pripada čoveku.

168 Pošto je govorio ο atributima koji sleduju, filozof sad prelazi na subjekte koji prethode. U odnosu na to pitanje, postavlja jedno slično pravilo. Kad tražimo subjekt jednog atributa (na primer, subjekt životinje) — ne treba razmatrati subjekte koji prethode rodu, obuhvaćenom u vrsti. (Ibid., str. 140, nap. 2.)

167 Upor. sledeću glavu ovog dela (44 b 20). 168 Kad valja dobiti jedan univerzalno-afirmativan zaključak

u Barbara (subjekt zaključka je univerzalan), treba najpre razmotriti ono što prethodi ili subjekte predikata koji treba utvrditi u za ključku, a zatim ono što sleduje subjektu ovog zaključka. Zajed nički termin koji istovremeno prethodi predikatu i sleduje subjektu, sačinjava srednji termin, koji će dopustiti da se postavi silogizam u Barbara, čiji je zaključak da predikat u pitanju pripada ćelom subjektu ο kome je reč. (Tricot, nav. delo, str. 141, nap. 4.)

169 u ovom slučaju treba dobiti partikularno-afirmativan za ključak u Darapti.

170 Univerzalno-negativan zaključak u Cesare ili Celarent, ili u Camestres.

171 Silogizam u modusu Felapton, koji se može svesti na modus Ferio.

172 A označava predikat zaključka koji treba dokazati, a Ε označava subjekt.

173 Dobija se silogizam u Barbara. 174 Silogizam je u Darapti. 175 Silogizam je u Cesare ili Celarent, i on se dobija konver

zijom negativne premise. Prosilogizam na koji je ovde ukazano može se dobiti i u svim drugim slučajevima.

176 Silogizam je u Camestres. 177 Silogizam je u Felaptonu. 178 Silogizam je u Baraliptonu, indirektnom modusu prve figure. 179 To je zaključak jednog silogizma u Barbara. iso Modus Darapti. 181 Modusi Celarent i Cesare. 182 Modus Felapton. 183 Upravo: gornjem i donjem terminu silogizma. 184 Upor. Anal. prior., I, 5, 27 a 18—20, 27 b 23—28 a 8. 185 xj ovom slučaju dobija se silogizam druge figure sa dve afirmativne

premise, što je nemoguće, — jer druga figura, koja ima negativan zaključak, treba da ima bar jednu negativnu premisu.

186 prva figura ne može imati negativnu donju premisu.

237

187 U ovom slučaju biće dve negativne premise, koje ne mogu dati zaključak.

188 Srednji termin vezuje gornji i donji termin; on može biti samo jedan. Ako su, na primer, Γ i Ζ različiti ili kontrerno su protni, bilo bi četiri termina, — što se ne slaže sa prirodom silogizma.

189 To su gornji i donji termin koji ulaze u zaključak. Ono što sleduje tim terminima, ono čemu oni sleduju, kao i kvaliteti kontrerno suprotni terminima isti su u obe vrste silogizama.

190 p0 Aristotelu, isti zaključak dokazan je kako pomoću apsurda tako i neposredno, pomoću istih termina, — onih koji sle duju i onih koji prethode, — kao i pomoću kontrerno suprotnih kvaliteta. Zbog toga filozof svodi silogizam koji dokazuje pomoću apsurda na silogizam sa neposrednim dokazom čiji su termini isti,— i to u Darii i Camestres. I obrnuto, isti silogizam sa neposrednim dokazom u Camestres svodi se na silogizam sa dokazom pomoću apsurda.

Ovo dvostruko svođenje istih propozicija sa istim terminima pokazuje osnovni identitet dve vrste silogizama. (Tricot, nav. delo, str. 152, nap. 3.)

i9i pocj predmetima istraživanja filozof podrazumeva gornji i donji termin zaključka.

192 Zaključak je pogrešan, kad je jedna od premisa pogrešna. les prelazeći na ispitivanje, mislilac navodi da je jedna vrsta hipotetičkih

silogizama svođenje na logički nemoguće. Kod hipotetičnih silogizama ispitivanje srednjeg termina vrši se kao u kategoričkim silogizmima — samo kod prvih treba razmatrati zame-njene, a ne prvobitne termine.

Aristotel nije dovoljno razvio teoriju ο hipotetičkim silogizmima. Stoičari su prvi dali potpunu teoriju ο njima.

194 To je drugi način da se dobije univerzalni zaključak u trećoj figuri. # i»5 Kao gto je utvrđeno u De interpr. (12, 22 a 12) isto će važiti i za ne-

nužnost, nemogućnost itd. 196 Principi silogizma koji sleduju i koji prethode menjaju se, i te

promene zavise od toga da li je silogizam univerzalno-afirma-tivan, ili univerzalno-negativan, ili partikularno-afirmativan, ili partikularno-negativan.

187 Pod principima Aristotel i ovde misli na principe koji sleduju i na one koji prethode.

198 Aristotelovo gledište jeste da svaka umetnost i svaka nauka imaju empirijsko poreklo.

199 vidi jop> pre svega j 14 _ Tako je fjIozof jasno υ^^ο na to da su dijalektika i analitika tesno povezane.

200 Ćela ova glava (vidi i Anal. post. II, 5, od početka do 91 b 27) jeste kritika platonovske podele — karakterističnog postupka

,dijalektike koja silazi" iz poslednjih Platonovih dijaloga. A ta dijalektika je, po Aristotelovoj Metafizici (A, 6, 987 b 31), osnov teorije ideja. Podela po dihotomiji sastoji se, za Platona, u deljenju vrsta u rodove prema njihovim suprotnim razlikama.

Aristotel zamera ovoj metodi što ona ne postavlja analitičku vezu između pojmova, i što ne otkriva srednji termin, — tako da zaključak nije nužan. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 159, nap. 1.)

201 Dihotomna podela jeste deo opšte metode — izložene u prethodnim glavama — koja se sastoji u tome da se u silogizmu odvoji srednji termin od onoga što mu sleduje i prethodi, kao i od osobina koje se ne slažu sa gornjim i donjim terminom. — Iz daljega izlaganja videće se da podela ne može doći ni do kakvog negativnog zaključka, a da se, isto tako, ne primenjuje ni na sve afirmativne zaključke. (Ibid., str. 159, nap. 2.)

202 Podela je ovde petitio principii. Naime, treba najpre upo znati prirodu stvari koju valja definisati, da bi se mogle izabrati razlike.

203 Upravo: konkluzija ne zaključuje ono što hoće da dokaže, nego neki univerzalan pojam. A u tom pojmu sadržano je ono što treba da bude dokazano.

204 Platoničari nisu bili u stanju da utvrde da se ne može dobiti dokaz definicija i rodova.

2°5 U stvari, filozof upućuje na prethodnih trideset glava ovog dela i na teoriju ο silogizmu.

206 Podela se progresivno kreće; ona ide od vrste rodovima koji su sadržani u vrsti, sve do poslednjih razlika.

207 Dihotomna podela se nastavlja, i najzad se dolazi do poj mova koji se ne mogu dalje svoditi. Aristotel smatra da se u svim ovim podelama za srednji termin mora uzeti ono što je najuniverzalnije.

208 Platoničari — po Tricot-u — idu do kraja ovoga puta, i ne sluteći da bi mogli da upotrebe silogističku metodu. Tako oni dele životinju na razumnu i nerazumnu; razumnu na smrtnu i besmrtnu; smrtnu na onu koja ima noge i na onu koja ih nema; a onu koja ima noge na onu koja ima dve i na onu koja ima mnogo nogu — sve dok ne dođu do onoga što se više ne može deliti. Ali ceo ovaj put uzaludno je prevaljen. (Ibid., str. 162, nap. 1.)

209 £>ve propozicije, stavljene kao premise, moraju biti afirmativne. Prema tome, ne može se dobiti negativan zaključak. 2io Ο postajanju silogizama govoreno je u glavama 1—26. 211 Ο tome je govoreno u glavama 27—31. 2i2 Propozicije su delovi govora čiji su sastojci termini koji, kao takvi, moraju biti manji nego propozicije.

2i3 Ako se ova premisa uzme u obzir, dobija se entimem. 214 To su prosilogizmi. 215 Ovo nije zaključak pravog silogizma; to je potencijalni

silogizam, pošto u njemu nema srednjeg termina.

238 239

216 Hipotetički silogizam, koji će postati kategoričan kad mu se premise transformiraju.

217 Iz onoga što sleduje jasno je da se prema položaju sred njeg termina u premisama određuju figure silogizama.

218 Pri određivanju figure treba da razmotrimo, sem srednjeg termina, još i zaključak. Ako je zaključak univerzalan, silogizam spada u prvu figuru.

219 Znači da ne pravimo razliku između univerzalnih i ne određenih termina.

220 U stvari, nema silogizma. Da bi se dobila prva figura, trebalo bi uzeti Β univerzalno.

221 Drugim recima: ne postoji nikakav silogistički zaključak, kao što ne postoji i nikakva nužna konkluzija.

222 Silogizam nije moguć, jer su termini neodređeni. Uz to, AB ne može se univerzalno uzeti, kao što to mora biti u prvoj figuri, jer je pogrešno reći da svaki Aristomen uvek postoji.

223 Razlika između univerzalnog i neodređenog. 224 Silogizam je u modusu Celarent, koji ima gornju premisu

nužnu, a donju asertoričku. Gornja i donja premisa su istinite, ali je zaključak pogrešan.

225 Zabluda dolazi otuda što su termini apstraktni. 226 Drugim recima: ako se ne pretpostavi da bolestan čovek

može da bude zdrav. 227 Neće se dobiti nužan već samo kontingentan zaključak, po

kome je samo moguće da nijedan čovek ne bude zdrav. 228 Silogizam je u modusu Cesare; njegova gornja premisa je

nužna, a donja kontingentna. Iako su premise istinite, zaključak je pogrešan, jer su uzeti apstraktni, umesto konkretnih termina.

229 Ako se uzme silogizam u Darapti, sa dve kontingentne premise, njegov zaključak je pogrešan. Kad se upotrebe, umesto apstraktnih, odgovarajući konkretni termini, dobija se silogizam u Darapti, sa istinitim zaključkom.

230 Zabluda bi upravo dolazila od nastojanja da se, u svim silogizmima, srednji termin izrazi samo jednom rečju.

231 Silogizam je u Barbara. 232 Upravo, neće biti srednjeg termina koji je izražen samo

jednom rečju. Pri svemu tome, gornja premisa AB, kao svaka definicija, može se dokazati.

233 Upravo u istom padežu. 234 Silogizam je u Barbara. U gornjoj premisi gornji termin je u

nominativu; u donjoj premisi srednji termin je u dativu [u originalu u genitivu], ο čemu Aristotel kaže: „srednji termin nije afirmiran od donjeg termina", misleći na padež. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 173—174, nap. 1.)

235 Silogizam je u Barbara. Gornja premisa i zaključak su afirmativne propozicije, čiji je subjekt u originalu u genitivu; samo donja premisa ima subjekt u nominativu. (Ibid., nap. 2.)

236 Silogizam je u Barbara. Gornja i donja premisa imaju subjekte [u originalu] u genitivu, a zaključak je čas u nominativu, čas u genitivu. (Ibid., nap. 4.)

237 Afirmaciju u pravilnom padežu ne sadrže ni premise ni zaključak, pošto su svi njihovi subjekti u genitivu [u originalu].

238 U slučajevima kad silogizmi imaju negativan zaključak. 239 Aristotelova gledišta ο nemogućnosti kretanja, kretanja i

postajanja, izložena su u Phys. V, 2, 225 b 15. Ο odnosima između zadovoljstva i kretanja valja videti Eth. Nicom., X, 4.

240 Primer u trećoj silogističkoj figuri u kome je [u originalu] upotrebijen dativ umesto genitiva.

241 Kad nisu u premisama, termini valja da se nalaze u nomi nativu. Međutim, kad su u premisama, termini treba uvek da budu u različitim padežima — kako to traže same propozicije.

243 Ο ovome treba videti i Met., ∆, 7, 1017 a 22. 243 Pridev: αγαθόν. 244 Imenica: τό αγαθόν. 245 Imenica 240 Imenica. 247 Pridev: αγαθόν. 248 Pridev. 249 To znači da nema univerzalnog zaključka, i da uopšte

nema zaključka. Naime, gornja premisa AB mora, u prvoj figuri, da bude univerzalna.

250 U ovom slučaju imamo univerzalnu gornju premisu. Za ključak je ili univerzalan u Barbara (ako je donja premisa univer zalna), ili partikularan u Darii (ako je donja premisa par ti kulama).

231 Ni univerzalan, niti ma kakav drugi zaključak ne može se izvesti kad je gornja premisa AB neodređena.

252 Radi toga da se dobije univerzalan zaključak. 253 A je afirmirano ο svemu što se nalazi u Β; Α je, prema

tome, afirmirano ο Γ. 254 Upravo: nacrtane linije nemaju takve osobine. 255 Složeni silogizmi sadrže u sebi više silogizama koji se, sem

soritesa, ne mogu svesti na istu figuru, nego svaki od njih mora da bude sveden na svojstvenu figuru. Tako, u jednom složenom silo gizmu — na primer, koji se sastoji iz glavnog silogizma i iz pro- silogizma, može se desiti da zaključak glavnog silogizma ne može biti dokazan pomoću iste figure kao zaključak prosilogizma.

240 16 Organon 241

256 Univerzalno-afirmativan zaključak dobija se samo u prvoj figuri; u drugoj figuri nema afirmativnog, a u trećoj nema uni verzalnog zaključka.

257 Taj postupak Aristotel je ranije objasnio (Anal. prior., I, 23, 41 a 21, i dalje).

258 Jasno je da je to logički nemoguće. 259 To je Aristotel propustio da protumači. 200 U sledećim svođenjima zaključci treba da budu dokazani u više

figura. 261 Afirmativan silogizam ne može biti uzet u obzir. Naime,

druga figura ima samo negativne zaključke. 262 Celarent je sveden na Cesare, i to prostom konverzijom

gornje i negativne premise. — Ova svođenja navođena su po Tri- cot-u, koji je dao i opširnu egzemplifikaciju.

263 Ferio je sveden na Festino prostom konverzijom gornje negativne premise.

264 Festino, ali ne Baroco. 265 Cesare je sveden na Celarent prostom konverzijom gornje

premise. 2ββ Gornja premisa može da bude samo delimiČno konverti-rana:

„poneko A je B". Ali tada su obe premise partikularne (I O), pa ne može biti silogizma.

287 Na prvu figuru Bocardo ne bi mogao biti sveden. 268 Treća silogistička figura ima samo partikularne silogizme,

pa zato svi partikularni silogizmi prve figure mogu biti svedeni na nju.

269 Konverzijom donje negativne premise ΒΓ, Darii se svodi na Datisi.

270 Ferio se svodi na Ferison, konverzijom donje premise. 271 Bocardo koji ima gornju premisu partikularno-negativnu. 272 Darapti se svodi na Darii, delimičnom konverzijom donje

premise. 273 Datisi se svodi na Darii. 274 Disamis se svodi na Darii, na taj način što se konvertiraju

donja premisa i zaključak, i što se izvrši transpozicija premisa. 275 Felapton se svodi na Ferio, delimičnom konverzijom afir-

mativne donje premise. 27β Ferison se svodi na Ferio, prostom konverzijom donje premise. 277 Za Bocardo nema svođenja. Naime, kad bi donja premisa

bila konvertirana u partikularnu, ona bi dala dve partikularne premise, iz kojih se ne bi mogao izvesti zaključak.

278 Radi toga da se prva figura svede na treću, i treća na prvu. Svođenje se vrši konverzijom donje premise.

242

279 Od partikularnih silogizama druge figure, Festino može da bude sveden na treću figuru, a Bocardo ne može.

280 Festino se svodi na Ferison prostom konverzijom gornje i donje premise.

281 Svođenje nije moguće u Baroco. 282 Pošto u drugoj figuri nema afirmativnog zaključka, to su

negativni silogizmi. 283 Felapton ili Ferison svode se na Festino, prostom konver

zijom gornje premise i delimičnom konverzijom donje premise. 284 U modusima Baroco i Bocardo. 285 Upravo, koji ne mogu biti svedeni iz druge u treću, i iz

treće u drugu figuru. 288 Aristotel je izlagao ο određenim i neodređenim ili neobičnim

terminima u De interp. gl. 3. 287 Ako je Β stavljeno, Γ ne sleduje nužnim načinom. 288 A prethodi ∆, koje mu sleduje. Treba birati između Γ i

∆, ali A i Γ su kontrerne suprotnosti; prema tome, ostaje ∆. 289 ∆ ne prethodi uvek A; ο onome što ne postoji može se

tvrditi ∆, ali ne A. 290 A i Γ su kontrerno suprotni. 291 Β i ∆ su kompatibilni. 292 Odnosi Γ∆ sa AB jesu isti, ako su, umesto neodređenim

terminima, propozicije Γ i ∆ izražene negacijama. Primer za ovo imamo kad se stave „nejednako" ili „rđavo", umesto „ne-jednako" ili „ne-dobro". U svakom slučaju, raspored termina i njihovi od nosi neće se promeniti.

293 Upor. Anal. prior., I, 4—5. Negacija jednog određenog predikata nema isto značenje koje ima afirmacija jednog neodre đenog predikata. Naime, negacija je istinita, a afirmacija je lažna.

294 Još jedan primer za razliku koja postoji između negacije jednog određenog predikata i afirmacije jednog neodređenog predikata.

295 Ima silogizama sa afirmativnim zaključkom koji se pri- menjuju na „biti ne-beo", dok se drugi silogizmi sa negativnim zaključkom primenjuju na „ne biti beo". Te dve vrste silogizama ne mogu se uzeti jedni umesto drugih.

298 Oba ova zaključka su afirmativna. Oni se razlikuju samo po tome što prvi ima određeni predikat, dok drugi ima neodređeni predikat.

297 Ta tri modusa jesu Celarent u prvoj, i Cesare i Camestres u drugoj figuri. Pomoću ova tri modusa dokazuje se negativan zaključak sa određenom gornjom premisom: „nijedan čovek nije muzičar".

298 p0 Aristotelu, nemoguće je da postoje dve negacije samo za jednu afirmaciju.

243 I*·

DRUGA KNJIGA 1 Anal. prior., I, 1—26. 2 Anal. prior., I, 27—31. * Upravo, zaključak jednih je univerzalan, a drugih je parti-kularan. 4 Ako se utvrdi da je svaki čovek životinja, samim tim se

utvrđuje da je poneka životinja čovek. 5 I kad je istinita konverzija zaključaka, ona daje propoziciju

sasvim različitu, zbog transpozicije predikata i subjekta. 6 Konverzija zaključka u Barbara i u Darii daje partikularnu

propoziciju. 7 Konverzija zaključka u Celarent daje univerzalnu pro

poziciju. 8 Kad je zaključak u Ferio, ne može biti konverzije. 9 Pomoću stava po kome je sve Što je istinito za vrstu, istinito

i za rodove vrste; a sve što nije istinito za vrstu, nije istinito ni za rodove vrste.

10 Barbara. 11 Celarent. 12 Upravo ono što potpada pod donji termin. Ovaj primer je

dat u Cesare. 13 Gornja premisa novog silogizma u Celarent nije zaključak

prethodnog silogizma u Cesare, nego je dobijena konverzijom. 14 U prvoj figuri partikularna gornja premisa ne daje za

ključak. 15 Silogizam je u Darii, ali će zaključivanje biti isto i za

Ferio. Može se uzeti i Barbara. 16 A to znači da postoji paralelizam između silogizama sa

univerzalnim zaključkom i silogizama sa partikularnim zaključkom. 17 Bilo da su obe lažne, ili da je lažna samo jedna od njih. 18 Anal. prior., II, 4, 57 a 40-b 17. 19 Filozof označava sa A ono Što prethodi ili premise, a sa

Β ono što sleduje ili zaključak. 20 Malo docnije, u ovoj istoj glavi, 54 a 4, Aristotel objaš

njava šta znači propozicija koja je lažna u celini. 21 Silogizam je u Barbara; dve premise su potpuno lažne, a

zaključak je istinit. 22 Silogizam je u Celarent; dve premise su potpuno lažne, a

zaključak je istinit. 23 Na primer, ako se u lažnoj gornjoj premisi tvrdi da „ži

votinja" ne pripada nijednom „čoveku". 24 Ako se u lažnoj donjoj premisi lažno tvrdi da „čovek"

pripada svakom „kamenu".

25 Silogizam je u Barbara; dve premise su delimično lažne, a zaključak je istinit.

26 Silogizam je u Barbara; gornja premisa je potpuno lažna, donja je istinita, a zaključak je lažan.

27 Silogizam je u Celarent; gornja premisa potpuno je lažna, donja je istinita, a zaključak je lažan.

28 Silogizam je u Barbara; gornja premisa je delimično lažna, donja je istinita, a zaključak je istinit.

29 Silogizam je u Celarent; gornja premisa je delimično lažna, donja je istinita, i zaključak je istinit.

30 Silogizam je u Barbara; gornja premisa je istinita, donja je potpuno lažna, i zaključak je istinit.

31 Silogizam je u Celarent; gornja premisa je istinita, donja je potpuno lažna, a zaključak je istinit.

32 Silogizam je u Barbara; gornja premisa je istinita, donja delimično lažna, a zaključak je istinit.

33 Silogizam je u Celarent; gornja premisa je istinita, donja delimično lažna, a zaključak istinit.

34 Silogizam je u Darii; gornja premisa je potpuno lažna, donja je istinita, a zaključak je istinit.

35 Silogizam je u Darii; gornja premisa je potpuno lažna, donja je istinita, a zaključak je istinit.

36 Silogizam je u Darii; gornja premisa je delimično lažna, donja je istinita, a zaključak je istinit.

37 Silogizam je u Ferio; gornja premisa je delimično lažna, donja je istinita, a zaključak je istinit.

38 Silogizam je u Darii; gornja premisa je istinita, donja je potpuno lažna, a zaključak je istinit.

39 Silogizam je u Ferio; gornja premisa je istinita, donja je potpuno lažna, a zaključak je istinit.

40 Silogizam je u Darii; gornja premisa je delimično lažna, donja je lažna, a zaključak je istinit.

41 Silogizam je u Ferio; gornja premisa je delimično lažna, donja je lažna, a zaključak je istinit.

42 Silogizam je u Darii; gornja premisa je potpuno lažna, donja je lažna, a zaključak je istinit.

43 Silogizam je u Ferio; gornja premisa je potpuno lažna, donja je lažna, a zaključak je istinit.

44 Silogizam je u Camestres; dve premise su potpuno lažne, a zaključak je istinit.

45 Silogizam će biti isti kao u Camestres, ali će postojati pre- meštanje premisa i konverzija zaključka.

46 Silogizam je u Camestres, sa jednom premisom potpuno istinitom, a drugom potpuno lažnom, i sa istinitim zaključkom.

244 245

47 Silogizam je u Cesare, sa negativnom premisom delimično lažnom, afirmativnom premisom potpuno istinitom, i sa istinitim zaključkom.

48 Isti je slučaj i u modusu Camestres. 49 Silogizam je u Camestres; afirmativna premisa je deli

mično lažna, negativna premisa je potpuno istinita, a zaključak je istinit.

50 Silogizam je u Camestres; dve premise su delimično lažne, a zaključak je istinit.

51 Isti je slučaj u Cesare. 52 Silogizam je u Festino; gornja premisa je potpuno lažna,

donja je istinita, a i zaključak je istinit. 53 Isti je slučaj u Baroco. 54 Silogizam je u Festino; gornja premisa je istinita, donja je

lažna a zaključak je istinit. 55 Isti je slučaj u Baroco. 56 Silogizam je u Festino; dve premise su lažne, a zaključak

je istinit. 57 Isti je slučaj u Baroco. 58 Silogizam je u Darapti; dve premise su potpuno lažne, a

zaključak je istinit. 59 Isti je slučaj u modusu Felapton. 60 Silogizam je u Darapti; dve premise su delimično lažne,

a zaključak je istinit. 81 Isti je slučaj u modusu Felapton. 82 Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je pot

puno lažna, donja je istinita, a i zaključak je istinit. 83 Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je isti

nita, donja je potpuno lažna, a zaključak je istinit. 64 Silogizam je u Darapti; gornja premisa je potpuno lažna, donja je

istinita, a zaključak je istinit. 85 Isti je slučaj u Darapti; gornja premisa je istinita, donja je potpuno

lažna, a zaključak je istinit. 88 Silogizam je u Darapti; gornja premisa je delimično lažna,

donja je istinita, a zaključak je istinit. 67 Silogizam je u Darapti; gornja premisa je istinita, donja je

delimično lažna, a zaključak je istinit. 68 To jest kad gornji i donji termin promene mesta. 89 Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je deli

mično lažna, a donja je potpuno istinita. 70 Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je isti

nita, donja je delimično lažna, a zaključak je istinit. 71 Znači da je ishod isti, i kad je univerzalna propozicija

potpuno lažna, i kad je delimično lažna. Ono što važi za Darapti, važiće i za Datisi i Disamis.

72 Što važi za Felapton — važiće i za Bocardo i Ferison. 73 Taj silogizam ima samo dva termina, A i B, ali je rezultat

isti kao da su tri termina. Naime, Β je uzeto dvaput, kao da je upotrebljen hipotetički silogizam ΑΒΓ.

74 „Krug" ili „kružni dokaz" nije logička pogreška, nego je pravilan postupak. Kružni dokaz postaje, kad se iz jednoga silo gizma uzme zaključak i jedna od njegovih konvertiranih premisa, i kad se od njih načine premise drugog silogizma. Zaključak tog drugog silogizma biće druga premisa prvobitnog silogizma. Ako bilo koja od premisa prvog silogizma može postati zaključak dru gog silogizma, — tada je kružni dokaz savršen, jer postaje u mo dusu Barbara. Međutim, ako samo jedna od premisa može na taj način da bude dokazana, kružni dokaz je nesavršen.

75 Ako se, sem ΑΒΓ, uzme neki drugi srednji termin, na pri- mer ∆, ne dobija se više krug, nego novi silogizam.

78 Od premisa prvobitnog silogizma potrebno je uzeti samo jednu. 77 Ta premisa ne može biti dokazana kružnim dokazom. 78 To je prvi silogizam. 79 To je drugi silogizam. On dokazuje gornju premisu prvog

silogizma. 80 To je treći silogizam. On dokazuje donju premisu prvog

silogizma. 81 To jest jedna od propozicija ne može se kružno dokazati. 82 U modusu Celarent. 83 Dokaz gornje premise, pomoću zaključka i konvertirane

donje premise. 84 Zaključak koji je stavljen kao premisa jeste partikularan,

a i druga propozicija je partikularna. A kad su dve premise partikularne — nema zaključka.

85 Silogizam je u modusu Darii. 88 Silogizam je u modusu Ferio. 87 Nemoguće je dokazati univerzalnu gornju premisu pomoću

partikularnog zaključka. 88 U pitanju su univerzalni silogizmi. 89 Afirmativni zaključak ne može se dokazati pomoću nega

tivnog zaključka koji je postavljen kao premisa. 90 Silogizam je u modusu Camestres. 91 Silogizam je u modusu Cesare. 92 U pitanju su partikularni silogizmi. 93 Anal. prior., II, 5, 58 a 38. 94 Silogizam je u modusu Baroco. 95 Silogizam je u modusu Festino.

246 247

96 Ako se uzmu zaključak i gornja premisa, obe premise će biti negativne.

97 U modusu Disamis. 98 U modusu Datisi. 99 Modus je Disamis. 100 Modus je Bocardo. 101 Modus je Ferison. 102 Dobiće se dve negativne premise iz kojih se ne može iz

vesti zaključak. los Navedena definicija primenjuje se, pre svega, na silogizme u modusu

Barbara. Konverzija je osobina silogizma kojom se, kad je dat jedan silogizam, uzima kontradiktorna ili kontrerna suprotnost zaključka i jedna od dve premise. Iz tih elemenata obrazuje se novi silogizam, čiji će zaključak biti kontradiktorna ili kontrerna suprotnost druge premise. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 245—246, nap. 7.)

104 U Anal. prior., I, 46, dokazano je da lažan zaključak ne može biti izveden iz istinitih premisa. Pošto se lažnost zaključka stavlja na taj način što se uzima njegova kontradiktorna ili kon trerna suprotnost, i pošto je jedna premisa istinita, — potrebno je, nužnim načinom, da druga premisa koja ostaje bude lažna. (Ibid., str. 246, nap. 1.)

105 Silogizam je u modusu Barbara. 10e Konverzija pomoću Camestres sastoji se u tome Što se sačuva gornja

premisa, a stavi se kontrerna suprotnost zaključka, radi toga da bi se kontrerno pobila donja premisa u Barbara.

107 Konverzija pomoću modusa Felapton, pri kojoj se uzima gornja premisa, kao i kontrerna suprotnost zaključka, da bi se kontradiktorno pobila gornja premisa u Barbara.

108 Silogizam je u modusu Celarent. 109 Konverzija se vrši pomoću modusa Cesare. 1U> Konverzija se vrši pomoću modusa Darapti. 111 Modus je Barbara. 112 Konverzija pomoću modusa Baroco sastoji se u tome što

se uzme gornja premisa i kontradiktorna suprotnost zaključka, da bi se kontradiktorno pobila donja premisa modusa Barbara.

115 Konverzija pomoću modusa Bocardo sastoji se u tome što se uzme kontradiktorna suprotnost zaključka i donja premisa, da bi se kontradiktorno pobila gornja premisa modusa Barbara.

114 Modus je Celarent. 115 Konverziji pomoću modusa Ferison pribegava se da bi se

kontradiktorno pobila donja premisa u modusu Celarent. 116 Konverzija pomoću modusa Disamis vrši se da bi se po

bila gornja premisa.

117 Modus je Darii. 118 Konverzija pomoću modusa Ferison vrši se na taj način

Što se uzme kontradiktorna suprotnost zaključka i zadrži se donja premisa, da bi se kontradiktorno pobila gornja premisa u Darii.

119 Pobijanje donje premise pomoću Camestres. 120 Konverzija pomoću modusa Baroco. Zadrži se gornja

premisa i uzme se kontrerna suprotnost zaključka, ali se ne pobija donja premisa.

121 Silogizam je u Camestres. 122 Kontrerno pobijanje donje premise modusom Barbara,

kontradiktornim konvertiranjem zaključka. 123 Kontradiktorno pobijanje premise modusom Felapton,

na taj način što se zaključak kontrerno konvertira. 124 Premisa AB biće kontradiktorno pobijena. Dobija se silo

gizam u modusu Ferison. 125 Zaključak u modusu Darii jeste kontradiktorna suprotnost

donje premise u modusu Camestres. 126 Aristotel misli na promenu koja se odnosi na kvalitet

premisa; ove postaju Ε i A u modusu Cesare. 127 Modus Festino. 128 Pobijanje donje premise modusom Celarent. 129 Pobijanje gornje premise modusom Disamis. 130 U tom slučaju modus je Baroco. 181 Modus je Darapti. 132 Gornja premisa ne može se pobiti, ako se uzme kontrerna

suprotnost zaključka. U tom slučaju, naime, dobijaju se premise: „Poneko Β nije A", i: „Svako Γ je B", — iz kojih se ne može izvesti zaključak.

133 Ni donja premisa ne može se pobiti, jer se dobijaju pre mise: „Poneko Β nije A", i: „Svako Γ je A", — iz kojih se ne može izvesti zaključak.

134 Modusi su u Disamis i Datisi. 135 Za pobijanje donje premise u modusu Disamis dobijaju

se, kad se uzme kontrerna suprotnost zaključka, premise: „Poneko Β nije A", i: „Poneko Γ je A" — iz kojih se ne može izvesti zaključak.

136 Za pobijanje gornje premise dobijaju se premise: „Poneko Β nije A", — i: „Svako Γ je B", — iz kojih se ne može izvesti zaključak.

137 To je utvrđeno ranije u ovome delu {Anal. prior., I, 4, 26 a 17—21, kao i u I, 5, 27 a 4—12.)

138 Modus Darapti. — Pobijanje modusom Celarent gornje premise vrši se kad se uzme kontradiktorna suprotnost zaključka.

139 Modusi su Disamis i Datisi. Modusom Ferio pobija se gornja premisa u Datisi. Donja premisa pobija se modusom Cesare.

248 249

»ο Anal. prior., I, 6, 28 b 1—4, 15—29 a 10. — Modus je Felapton. 141 Gornja premisa može se pobiti modusom Barbara. 142 Donja premisa pobija se modusom Camestres. 143 Modus je Ferison. 144 Gornja premisa pobija se modusom Darii. 145 Donja premisa pobija se modusom Camestres. 146 Gornja premisa pobija se kontrernom suprotnošću za

ključka. 147 Donja premisa pobija se kontrernom suprotnošću zaključ

ka, — ali se novi zaključak ne dobija. Ovakva zaključivanja mogla bi se vršiti u modusu Bocardo.

148 Subjekt jedne premise jeste predikat druge premise. 149 Subjekt je isti, a atributi su različiti. 150 Subjekt jedne premise jeste predikat druge premise. 151 Atribut je isti, a subjekti su različiti. 152 U dokazu pomoću logički nemogućeg jedna od premisa

kontradiktorna je zaključku koji treba utvrditi (πρόβληµα), — nju stavlja protivnik. Druga premisa očevidno je istinita; ona je prim ljena od oba sagovornika. Zaključak koji proizlazi iz ovih premisa očevidno je lažan i logički nemoguć. Ali, kako se iz istinitih pre misa ne može izvesti lažan zaključak, iz toga izlazi da je lažna premisa koja protivreči zaključku; prema tome, zaključak je istinit. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 258, nap. 1.)

153 Aristotel se i ovde, kao na mnogim mestima Organona, nejasno izražava. Razlika između konverzije i svođenja na logički nemoguće po njemu je dvostruka. U konverziji ima dva silogizma, i prvobitni silogizam sastoji se iz dve premise koje su primljene zajedničkom saglasnošću dva protivnika; međutim, u svođenju na nemoguće postoji samo jedan silogizam čija je jedna premisa prim ljena od protivnika, a ο drugoj premisi se raspravlja. A u svo đenju na nemoguće ne objašnjava se prvobitna premisa koja je suprotna zaključku novoga silogizma, nego se ona smatra kao oče vidna po sebi. (Ibid., str. 258, nap. 2.)

154 U prvoj figuri univerzalno-afirmativna premisa ne može se dokazati pomoću logički nemogućeg. U prvoj figuri, naime, ne postoji partikularno-negativna premisa koja bi bila kontradiktorna zaključku koji treba izvesti.

155 Znači da se u prvoj figuri može dokazati partikularno- -afirmativna, i univerzalno-negativna, i partikularno-negativna premisa.

156 Aristotel naziva drugom premisom propoziciju koja je stavljena kao istinita i dodata lažnoj propoziciji, kontradiktornoj zaključku koji valja utvrditi.

157 Ako je propozicija stavljena kao istinita — donja premisa, dobijaju se premise iz kojih se može izvesti zaključak.

158 Modus Barbara.

159 Modus Barbara. 160 Dokaz partikularno-negativne premise. Dobija se silogizam

u modusu Barbara. 161 Modus je Barbara. 162 Modus je Celarent. 103 Nema zaključka. 164 Ako se stavi kao hipoteza kontrerna, umesto kontra

diktorna suprotnost, dobija se silogizam u Darii. 165 Daje se drugi razlog zbog koga treba odbaciti kontrernu

suprotnost kao pretpostavku. 166 Treba uzeti kontradiktornu, a ne kontrernu suprotnost. 167 Aristotel upravo misli: u svim silogizmima prve figure koji

vode logički nemogućem. 168 Istinitost zaključka koji treba dokazati, i koji je kontra

diktorna suprotnost, sleđuje nužnim načinom iz lažnosti hipoteze. 169 Dobija se silogizam u modusu Baroco. 170 Silogizam će biti u modusu Camestres. 171 Silogizam će biti u modusu Camestres. 172 Kad se uzme kontrerna suprotnost zaključku, dobija se

silogizam u modusu Baroco. 173 Dokaz univerzalno-negativne premise silogizmom u mo

dusu Festino. 174 Dokaz partikularno-negativne premise silogizmom u mo

dusu Cesare. 175 Ovo znači — prema dosad izloženom — da u drugoj

figuri svi zaključci mogu biti dokazani svođenjem na logički ne moguće, — nezavisno od toga da li su oni univerzalni ili parti- kularni, afirmativni ili negativni.

178 Dokaz univerzalno-afirmativne premise silogizmom u modusu Bocardo.

177 Ako se uzme kontrerna suprotnost zaključku, dobija se neuspeli dokaz u modusu Felapton.

178 Uzima se kontrerna, a ne kontradiktorna suprotnost za dokaz partikularno-afirmativne propozicije u modusu Ferison.

179 Dokaz univerzalno-negativne propozicije u modusu Dis- amis.

180 Prema Anal. prior., II, 12, 62 a 39. 181 Ako se uzme kontrerna suprotnost, dobija se Darapti. Ali

zaključak nije dokazan, jer obe kontrerno suprotne premise mogu biti lažne.

182 Da bi se dobio dokaz partikularno-negativne premise treba uzeti za pretpostavku kontradiktornu suprotnost. U tom slučaju dobija se Datisi.

250 251

183 Anal. prior., II, 12, 62 a 39. 184 Ako se uzme kontrerna suprotnost, dobija se modus Dis~

amis. Upor. Anal. prior., II, 11, 61 b 39—62 a 8. 185 To je, upravo, kontradiktorna suprotnost zaključka koji

treba dokazati. 188 Zna se po tome što se uzima kontradiktorna suprotnost zaključka koji

treba dokazati. 187 U celoj ovoj glavi „silogizam" (συλλογισµός) u stvari

označava svođenje na logički nemoguće, a „istinito" (αληθές) ne posredan dokaz.

188 U prvoj figuri u modusu Darii dokazana je pomoću lo gički nemogućeg univerzalno-negativna premisa. Neposredan dokaz je u Camestres.

189 Dokaz pomoću logički nemogućeg partikularno-negativne premise dobija se u modusu Barbara. A on se dobija u modusu Baroco pomoću neposrednog dokaza.

190 Dokaz univerzalno-negativne premise pomoću logički ne mogućeg dobija se u modusu Ferio. Neposredan dokaz dobija se u Camestres. Za partikularno-negativnu premisu dokaz pomoću ne mogućeg je u Celarent, a neposredan dokaz je u Festino.

191 Dokaz pomoću logički nemogućeg partikularno-afirmativ- ne premise dobija se u Celarent. A neposredan dokaz je u Darapti ili u Disamis.

192 Dokaz pomoću nemogućeg univerzalno-afirmativne pre mise dobija se u Baroco, a neposredan dokaz je u Barbara.

193 Dokaz pomoću nemogućeg partikularno-afirmativne pre mise dobija se u Camestres. A neposredan dokaz dobija se u Darii.

194 Dokaz pomoću nemogućeg univerzalno-negativne premise dobija se u modusu Festino. A neposredan dokaz dobija se u modusu Celarent.

195 Dokaz pomoću nemogućeg partikularno-negativne propo zicije dobija se u modusu Cesare. A neposredan dokaz dobija se u modusu Ferio.

196 Dokaz pomoću logički nemogućeg univerzalno-afirmativne propozicije dobija se u modusu Bocardo. A neposredan dokaz do bija se u modusu Barbara.

197 Dokaz pomoću nemogućeg partikularno-afirmativne pre mise dobija se u modusu Ferison. A neposredan dokaz je u modusu Darii.

198 Dokaz pomoću logički nemogućeg univerzalno-negativne premise dobija se u modusu Disamis. A neposredan dokaz je u modusu Cesare.

199 Upravo, ako on dokazuje partikularno-negativni zaklju čale. Dokaz pomoću logički nemogućeg dobija se u Datisi. A neposredan dokaz dobija se u Festino.

200 Upravo, iz kontradiktorno ili kontrerno suprotnih premisa. a*1 U prvoj figuri srednji termin je subjekt gornje, a predikat

donje premise; dakle, u te dve premise ni subjekt ni atribut nisu isti. 202 Slcdeći primer pokazuje da je silogizam moguć, ali da će

zaključak biti besmislen. 203 Silogizam je u Camestres; on ima kontrerno suprotne

premise, a identične subjekte. 204 Dobija se silogizam u Camestres, u kome su premise kon

trerno suprotne. U tom silogizmu se subjekt donje premise sadrži u subjektu gornje premise kao vrsta u rodu.

205 Dobija se silogizam u Cesare; on ima kontrerno suprotne premise, a subjekt donje premise jeste rod subjekta gornje premise.

206 U prethodnom silogizmu gornja premisa je afirmativna (Camestres), a u ovom (Cesare) donja premisa je afirmativna.

207 Modus je Festino. A isto je i za Baroco. Premise su kon tradiktorno suprotne.

sos rja bi se dobio afirmativni zaključak, obe premise moraju biti afirmativne.

209 ovo znači: bilo da su obe premise univerzalne, ili da je univerzalna samo jedna od njih.

210 Modus je Felapton. 211 Modus je Ferison. 212 Univerzalno-afirmativna i univerzalno-negativna premisa. 213 Univerzalno-afirmativna i partikularno-negativna premisa. 214 Partikularno-afirmativna i univerzalno-negativna premisa. 215 Šest navedenih kombinacija postoje u trećoj figuri, kao i

u drugoj. — Slučajevi koji su slovima navedni kao primeri jesu iz druge figure. U prvoj figuri nisu mogući silogizmi koji se sastoje iz suprotnih premisa.

218 Anal. prior., II, 2, 3 i 4 glava. 217 Kod paralogizama podrazumevaju se pogrešna zaključi

vanja koja polaze od suprotnih premisa. Ta zaključivanja izgledaju prividno istinita, zato što su dvosmislena. Njihov zaključak je pro pozicija kontradiktorna ili kontrerna onome što je postavljeno kao istinito.

218 Upor. Anal. prior., II, 20, kao i De soph. eleneh., 1. 219 το εν αρχή ili εξ άρχήζ αΐτεϊσ&αι (petitio principu) sa

stoji se u tome što se pretpostavlja ono što treba dokazati. 220 Upravo: ako se pođe od premisa manje poznatih ili pod

jednako nepoznatih. — Kad su premise manje jasne, ili isto tako malo jasne kao postavljeni problem, — tada nema dokaza.

221 Naime, ono što sleduje treba da bude objašnjeno onim Što prethodi, a ne ono što prethodi onim što sleduje. Upor. Categ., 12.

222 Filozof ovde misli na zaključke objašnjene premisama.

252 253

223 Oni pretpostavljaju ili da paralelne linije ne konvergiraju, ili da su jednaki naspramni uglovi, koje sa njima čini transverzala, — što je, i jedno i drugo, posledica paralelnosti.

224 Petitio principu u prvoj silogističkoj figuri. 225 Izrazito mutan kraj ove glave govori ο petitio principu u

drugoj i trećoj figuri. 226 Petitio principu u silogizmu sa afirmativnim zaključkom

može biti samo u prvoj i u trećoj figuri. Naime, druga figura ima uvek negativan zaključak.

227 Kad silogizam ima negativan zaključak, petitio principu postoji, ako su isti predikati negirani ο istom subjektu. U negativ nim silogizmima petitio principu mora da bude samo u negativnoj premisi, zbog toga što termini negativne premise nisu konvertibilni.

228 Vidi Top., VIII, 12. 229 U slučaju svođenja na logički nemoguće, zaključak se do-

bija i pomoću pretpostavke, i pomoću negacije. 230 Pod Topikom Aristotel u stvari misli na De soph. eleneh.,

V, 167 b 21—36. Filozof ističe da je ovaj slučaj najlakše razumeti. Naime u njemu logički nemogući zaključak nema nikakve veze s pretpostavkom, nego jedino zavisi od posrednih propozicija koje obrazuju silogizam. Iz toga izlazi da se jednom sofizmom pripisuje logična uzročnost onom što nikako nije uzrok.

Ο Zenonovom dokazu Aristotel govori u Phys., VI, 9, 239 b 10. (Vidi Tricot, nav. delo, str. 200, nap. 2.)

231 Zaključak je lažan, ako je najmanje jedna premisa lažna. 232 Kad su u pitanju prosilogizmi. 233 Anal. prior., II, 2, 53 b 11—25. 234 Katasilogizam je protivan silogizam. Takav silogizam

upravljen je protiv onoga koji dokazuje. 235 Upravo: kad protivnik traži premise jednog ili više pro-

silogizama, a ne ukazuje na zaključke koji će poslužiti kao premise glavnom silogizmu.

236 To jest zaključak glavnog silogizma ne može ostati skri ven, pošto protivnik treba da dokaže protivrečnost teze.

237 To su u stvari premise prosilogizama iz kojih zaključci proizlaze nužnim načinom.

288 Propozicije koje imaju jedan zajednički termin. 239 Da bi se zbunio protivnik, navode se propozicije koje ne

leže jedna pored druge i nemaju zajednički termin. Na taj način remeti se logički red.

240 έλεγχος — pobijanje koje je vrsta silogizma. 241 Aristotel hoće da kaže da u svakom silogizmu zaključak

može biti izveden iz dve afirmativne, ili iz jedne afirmativne, a druge negativne premise.

242 Ο tome vidi De soph. eleneh., I, 1.

243 Ako se odriče sve što protivnik pita. 244 Reč je ο odnosima između opšteg i pojedinačnog. Opšte

se može saznati samo pomoću pojedinačnog. Saznanje opšteg nalazi se potencijalno u znanju do koga se dolazi čulnim opažanjem.

245 Anal. prior., II, 21, 66 b 20—26, 26—30. 248 Aristotelovo shvatanje jeste da kad čovek zna univerzalno, a ne zna

partikularno, — on je u zabludi. 247 Vidi Metaph., Z, 15, 1039 b 20. 248 Upor. De anima., II, 1. 24« Postoje, dakle, opšte, pojedinačno i aktuelno znanje, a ista podela

važi i za zabludu. 250 pD Aristotelu, nemoguće je zamisliti — kao što čini He-

raklit — identitet suprotnosti. Zlo po sebi može biti dobro samo akcidentalno, i obrnuto.

251 Aristotel naglašava da cilj ljubavi nije fizičko sjedinja vanje, nego da je ovo poslednje sredstvo za jedan viši cilj: biti voljen. Isto je lako u željama i umetnostima sve upravljeno cilju koji treba dostići. Upor. i shvatanja koja je filozof izložio u Nikomahovoj etici, 2, 3, 1105 b 9.

252 Za Aristotela silogizam je instrument nauke ili dokaza kad se sastoji iz premisa koje izražavaju nužne odnose. Filozof u silogizmu gleda instrument dijalektike, kad se ovaj odnosi na obična mišljenja. Uz to, smatra silogizam za instrument retorike. A retorika je jedna grana dijalektike i odnosi se na besedničku veštinu. Upor. Rhet., I, 1, 1354 a 1.

253 Ο παράδειγµα govori Aristotel još u Anal. post. (I, 1, 71 a 10) i u Rhet. (I, 2, 1356 b 3). Pod primerom filozof pod- razumeva raznolikost indukcije koja dokazuje da gornji termin pri pada srednjem terminu posredovanjem ne donjeg termina, nego četvrtog termina, sličnog donjem.

254 Primer (παράδειγµα) se razlikuje od običnog silogizma time što ovaj zaključuje od celine na deo, od opšteg na pojedinač no, a onaj jedan sličan slučaj primenjuje na drugi. Od indukcije primer se razlikuje time što prva od delova prelazi na celinu, dok primer od jednog poznatijeg dela dospeva do drugog manje poznatog.

255 Abdukcija ili redukcija (απαγωγή) jeste silogizam koji ne daje istinito, nego približno saznanje.

Abductio u logici znači prelaz od jednog stava drugome — pri zaključivanju.

256 Sledeći primer uzeo je Aristotel od Hipokrata sa Kiosa, koji je pokušao da pomoću polumeseca dokaže kvadraturu kruga.

257 Upravo takva propozicija jeste sam princip dokaza. 258 Objekcija (ενστασις) jeste propozicija koja je kontrerno

ili kontradiktorno suprotna jednoj propoziciji. Aristotel govori ο

254 255

objekciji u Anal. post., I, 12, 77 b 34; u Top., VIII, 2, 157 a 34—b 33, kao i u Rhet., II, 25, 1402 a 30.

258 Objekcija je propozicija suprotna prvobitnoj propoziciji; kao takva, ona se može javiti samo u prvoj i u trećoj figuri, jer se samo u njima mogu dokazati suprotne premise, od kojih je jedna afirmativna, a druga negativna. Međutim, zaključci druge figure samo su negativni.

260 Aristotel, razume se, misli na premisu protiv koje je objekcija upravljena.

261 Filozof uzima „verovatno" i „znak" za sastavne delove entimema. Upor. Rhet., I, 2, 1357 a 32-b 21.

„Verovatno" i „znak" razlikuju se time što je prvo sud, dok „znak" služi kao pretpostavka za druge propozicije.

262 Entimem (£v$v\vc\u.a) je skraćeni zaključak, upravo za ključak u kome se jedna premisa izostavlja i ne iskazuje, ali može da se dopuni u mislima. O entimemu upor. Rhet., I, 1, 1355 a 6; I, 2, 1357 a 32; Problem., XVIII, 3.

263 U prethodnoj glavi mislilac je tvrdio kontrerno suprotno. 264 Upravo kad su dve premise afirmativne. — U drugoj

silogistickoj figuri entimem je naročito nepouzdan. Naime on ne može da dokaže čak ni jedan deo onoga što je trebalo dokazati, kao što to može entimem treće figure.

265 Treba da podelimo znake na nepobitne i na one koji se mogu pobiti, i to prema figurama. — Indicija (TEK^TKHOV) može da se smatra ili kao rod (prva figura) čiji je znak vrsta (u tri silogističke figure); drukčije rečeno, to je srednji termin; ili je indicija suprotna — kao rod prema rodu. Naime, znak se naziva ono što je zaključeno u drugoj i trećoj figuri (čiji se srednji ter mini zovu SXQO, zbog njihovog položaja, kao predikat u drugoj figuri, i kao subjekt u trećoj), a indicija ono što je zaključeno u prvoj figuri. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 325—326, nap. 4.)

266 Aristotel sad proučava prirodne znake i fizionomski silo gizam, koji spada u semiotiku (OE|XEICOTI>:T|). Semiotika je učenje epikurejca Filodema, po kome reci nisu slike, nego su znaci naših predstava. U medicini, semiotika je nauka o znacima ili simpto mima bolesti.

Fizionomski silogizam je poseban rod onoga silogizma koji se osniva na znacima.

Aristotelova fizionomika ima širi obim nego moderna, ukoliko obuhvata i životinje, a uži ukoliko kod ljudi zaključuje samo na one duševne pojave i osobine koje su, po filozofovim recima, zajedničke duši i telu, ukoliko je njihov subjekt ili nosilac oduhovljeno telo (na primer, gnev i požuda). Aristotelova fizionomika smatra da je oduhovljeno telo, zajedno sa svojim organima, nosilac čulnih pojava, dok mišljenje i htenje pripadaju samo duši (De anima, I, 1, 3 i 4). (Upor. Dr Eug. Rolfes, nav. delo, str. 206, nap. 96.)

ČETVRTI DEO

DRUGA ANALITIKA

256 !7 Organon

Knjiga prva

TEORIJA DOKAZA

Glava prva

[NUŽNOST SAZNANJA KOJA SU RANIJE POSTOJALA]

Svaka razumna nastava i svako učenje dolaze od sa-znanja koje je ranije postojalo. To se vidi jasno kad se sve nauke posmatraju; na ovaj način stiču se matematičke nauke, a isto tako i svaka od ostalih disciplina [veština].

Isto je tako i sa dijalektičkim obrazložavanjima [ras-pravljanjima, djsputacijama], pa bilo da se ona vrše po-moću silogizama ili pomoću indukcije.Naime, na oba načina proizvode ona nastavu pomoću već ranije saznatog [pomoću znanja koja već ranije postoje], i to u prvom slučaju uzimaju se premise kao da ih protivnik podrazu-meva, a u drugom slučaju opšte [univerzalno] se potvrđuje iz očevidnosti pojedinačnog [partikularnog]. Na isti način retorski argumenti ubeđuju ili primerima, dakle indukci-jom, ili entimemima,1 što je silogizam [dakle silogističkim putem].

Svako prethodno saznanje mora biti dobijeno na dva načina; na prvi [način] mora se pretpostaviti da stvar postoji, a na drugi se mora razumeti šta je ono što je ime-nom [terminom] označeno. A katkad, opet, moraju se oba načina uzeti u obzir [značenje imena ili termina i posto-janje stvari]. A reći da je za svaku stvar istinito ili potvr-đivanje ili odricanje znači pretpostaviti da stvar postoji. S druge strane, mi za trougao pretpostavljamo da znači

17* 259

izvesnu stvar; a o jedinici pretpostavljamo u isto vreme obe stvari, naime, šta ona znači [njeno ime], kao i da ona postoji. Svaki od ova dva slučaja nije nam podjednako očevidan.

Moguće je da jedno saznanje proizlazi kako iz ranijih saznanja tako i iz saznanja stečenih u isto vreme kad i ono samo. Kao primer za to mogu se navesti pojedinačne stvari koje su obuhvaćene opštim pojmom i o kojima se, samim tim, ima saznanje. Tako se već znalo da je zbir uglova svakog trougla jednak zbiru dvaju pravih uglova; ali da je ova figura upisana u polukrugu trougao — saznaje se istovremeno sa postavljanjem druge premise. Jer, izvesne stvari se uče samo na ovaj način, i mali termin se ne saznaje pomoću srednjeg termina: sve ove stvari su pojedinačne stvari koje nisu potvrđene od nekoga subjekta. Pre indukcije ili pre izvođenja zaključka iz silogizma treba, bez sumnje, reći da se na izvestan način zaključak [konkluzija] već zna, a da se na drugi način on ne zna. Jer, ako se ne zna apsolutno [u apsolutnom smislu] da li nešto [trougao] postoji, kako se o njemu može apsolutno znati da su njegovi uglovi jednaki sa dva prava ugla? U stvari, mora biti jasno da se u izvesnom smislu zna, ukoliko se zna uopšte, ali da se ne zna apsolutno. Kad tako ne bi bilo, dospelo bi se u teškoću izloženu u [Platonovom] Menonu: da se ili ništa ne može učiti, ili [da se može učiti] samo ono što se već zna.

Ali ova teškoća se ne može resiti, kao što su neki pokušavali, postavljajući pitanje: „Znaš li ti da je svaka duada parna, ili ne znaš?" Ako se ovo pitanje potvrdi, oni navedu jednu određenu duadu za koju upitani ne misli da postoji, pa, prema tome, ne misli ni da je parna. I tako oni rešavaju teškoću na taj način što kažu da ne znaju da je svaka duada parna, nego to znaju samo o jednoj takvoj duadi koja im je poznata kao duada.

A ipak oni znaju ono o čemu imaju dokaz, ili su ga jednom ranije dobili; ali oni ga nisu dobili za sve o čemu znaju da je trougao ili broj, nego na apsolutan način, za svaki broj i za svaki trougao. Jer nijedna premisa ne

260

postavlja se tako da bi trebalo da važi samo za broj koji ti kao takav poznaješ, ili za pravolinijsku figuru koju ti kao takvu poznaješ, nego [se postavlja] tako da ona važi za broj i za figuru uopšte. Ali ništa, mislim, ne sprečava da se ono što se uči na neki način [već] zna, a da se na neki drugi način [još] ne zna. Jer, nije besmisleno reći da se ono što se uči na neki način već zna, nego [je besmisleno] reći da se to zna u onoj meri i na onaj način kako se uči.

Glava d r u g a

[NAUKA I DOKAZ]

Mislimo da tada nešto znamo na apsolutan način, a ne na sofistički, akcidentalan [sporedan, slučajan] način kad mislimo da poznajemo uzrok kao takav, kojim stvar [predmet] postoji, i kad znamo da je ovaj uzrok — uzrok stvari i da ne može biti drukčije.

Jasno je da je [naučno] znanje takve vrste. Da je tako pokazuje držanje kako onih koji ne znaju tako i onih koji znaju. Naime, prvi veruju da se ponašaju kao što smo naznačili, a drugi se stvarno tako ponašaju. Iz toga proizlazi da objekt nauke u pravom smislu jeste nešto što ne može biti drukčije nego što jeste.

Da li postoji još drugi takav način znanja — objasni-ćemo docnije. Za sada kažemo da mi pomoću dokaza znamo. Pod dokazom podrazumevam naučni silogizam. A naučnim nazivam silogizam, ako mi pomoću njega — ukoliko ga imamo — znamo.

A ako je [naučno] znanje onakvo kao što sam ovde pretpostavio, tada, nužnim načinom, i apodiktičko [na dokazu osnovano] znanje mora da proizlazi iz premisa koje su istinite, i prve, i neposredne, i poznatije, i ranije nego zaključak, i čiji su one uzrok. Jer, tako će principi onoga što je dokazano biti svojstveni konkluziji. Jedan silogizam može postojati i bez takvih svojstvenih premisa, ali on neće biti dokaz, jer neće proizvoditi nauku.

Premise moraju biti istinite, zato što nije moguće znati ono što ne postoji — na primer, samerljivost [komensura-

261

bilnost] dijagonale. One moraju biti prve, i one se ne mogu dokazati, jer se inače ne bi mogle znati, pošto ne bi bilo za njih dokaza. Naime, znanje stvari koje se mogu dokazati — ako nije reč o akcidentalnoj nauci — nije ništa drugo do imati dokaza o njima. Premise moraju biti uzroci konkluzije, poznatije od nje i ranije od nje. [Premise moraju biti] uzroci — zato što mi tek tada znamo jednu stvar kad poznamo njen uzrok. A [premise] moraju biti ranije — zato što su uzroci, i ranije saznate [ranije i po saznanju]. To ranije saznanje ne sastoji se samo u razumevanju na drugi način na koji smo ukazali nego i u znanju da stvar postoji.

„Ranije" i „poznatije" imaju dvostruko značenje. Jer, ono što je po prirodi ranije nije identično s onim što je ranije za nas, a isto tako i ono što je po prirodi poznatije nije identično s onim što je poznatije za nas. Pod onim što je ranije i poznatije za nas podrazumevam predmete koji leže bliže čulnom opažanju; a pod ranijim i poznatijim na apsolutan način — predmete udaljenije [upravo: najudaljenije] od čulnog opažanja. A najopštiji uzroci su najudaljeniji od čulnog opažanja, dok su mu pojedinačni uzroci najbliži. A ovi pojmovi suprotni su jedan drugome.

Premise moraju biti prve, to jest one moraju biti svoj-stveni principi stvari. Jer, prvu premisu i princip smatram za isto.

Princip dokaza jeste jedna neposredna premisa [stav, propozicija], a neposredna je ona premisa koja nema nikakvu drugu ispred sebe.

Premisa je ili potvrdni ili odrečni deo jednog iskaza, koji nešto o nekom iskazuje [kojim se jedan predikat pridaje ili odriče jednom subjektu]; ona je dijalektička kad na isti način jedan ili drugi deo pretpostavlja, a ona je apodiktička [demonstrativna] kad jedan od njih određeno pretpostavlja kao istinit. Iskaz je jedan ili drugi deo jedne protivrečnosti, a protivrečnost je suprotnost takva dva stava, koji ništa treće između sebe ne dopuštaju. Deo protivrečnosti koji nešto o nečem izražava jeste potvrđivanje

[afirmacija], a deo koji nešto od nečeg isključuje jeste odricanje [negacija].

Od neposrednih principa jednog silogizma nazivam tezama one koji se ne mogu dokazati, ali koji nisu neophodni svakome ko hoće nešto da nauči; međutim, nazivam aksiomama principe koji su neophodni svakome ko hoće nešto da nauči. Jer, postoje neki takvi stavovi, i mi ih obično nazivamo aksiomama.

Od teza su hipoteze one koje uzimaju jedan od dva dela iskaza — mislim, naime, da nešto postoji ili da ne postoji; a one koje ih ne uzimaju jesu definicije.

Jer, definicija je teza, — pošto aritmetičar utvrđuje da je jedinica kvantitativno nedeljiva, — ali definicija nije hipoteza. Jer, nije isto reći šta je jedinica [definisati jedinicu] i tvrditi da jedinica postoji.

Ali, pošto se naše verovanje u jednu stvar i znanje koje o njoj imamo sastoje u tome što imamo jedan silogizam one vrste koju nazivamo dokazom, i pošto je taj silogizam takav samo na osnovu prirode principa na kojima je silogizam izveden, nužno je, prema tome, ne samo da se poznaju pre zaključka prve premise — bilo sve, bilo bar neke od njih — nego i da se one bolje poznaju nego zaključak.

Uzrok zbog koga jedan atribut pripada jednom subjektu, sam pripada subjektu više nego taj atribut; na pri-mer, nama je draže ono zbog čega volimo [jedan predmet] nego voljeni predmet. Dakle, ako naše znanje [konkluzije] i naše verovanje proizlaze iz prvih premisa, — tada mi ove bolje znamo i više u njih verujemo, zato što pomoću njih znamo posledice. Ali nije moguće da se, u višem ste-penu nego u stvari koje se znaju, veruje u stvari koje se niti znaju niti se proziru pomoću znanja višeg nego što je saznanje.2 A to bi se dogodilo ako niko od onih koji su dokazom navedeni na verovanje ne bi ranije i bolje saznao principe. Jer, principima — ili svima ili nekima od njih — mora se više verovati nego zaključku [konkluziji].

262 263

A ko hoće da stekne znanje do koga se dolazi pomoću dokaza, taj ne mora samo da bolje poznaje principe i da im više veruje nego onome što je dokazano; nego njemu, isto tako, ne srne biti ništa izvesnije i poznatije nego suprotnost principa — odakle bi pošao silogizam koji bi zaključio suprotnu zabludu — jer onaj ko ima znanje u apsolutnom smislu mora biti nepokolebljiv [u svom ube-đenju].

Glava t r e ć a

[KRITIKE IZVESNIH ZABLUDA O ZNANJU I DOKAZU]

Neki misle da zato što se moraju znati prve premise ne postoji nauka [naučno saznanje]. Drugi, opet, dopuštaju postojanje nauke, ali misle da za sve postoje dokazi; međutim, ni jedno ni drugo od tih mišljenja nije istinito ili nužno.

Jer, oni, po čijoj pretpostavci nikakvo znanje uopšte nije moguće, tvrde da se bavljenjem kojim od njih dospeva do beskonačnog, pošto se sledeće ne može znati pomoću ranijeg ako ne postoji prvo. I u tome imaju pravo, jer se beskrajno ne može proći do kraja. I ako se stane kod principa, onda, kažu, ovi se ne mogu saznati, jer za njih ne postoje nikakvi dokazi koji jedini sačinjavaju [naučno] znanje. Ako se prve premise ne mogu znati, — tada se ni ono što je iz njih izvedeno [konkluzije] ne može znati u apsolutnom ili u pravom smislu već samo pod pretpostavkom da su premise istinite.

Drugi dopuštaju mogućnost znanja, koje — kažu oni — postaje samo pomoću dokaza. Ali, po njima, ništa ne sprečava da za sve postoji dokaz. Jer, dokaz može da bude vođen u krugu i recipročan [premise mogu jedna iz druge da budu dokazane].

Ali, mi kažemo da svaka nauka nije demonstrativna i da se nauka o neposrednim principima ne može dokazati. A jasno je da tako mora biti nužnim načinom. Jer, ako je nužno poznavati ranije premise, iz kojih dokaz biva iz-

vođen, i ako se jednom stane kod neposrednih istina, ove se, nužnim načinom, ne mogu dokazati.

To je naše gledište, i mi tvrdimo ne samo da postoji nauka [naučno saznanje] nego da postoji i početak [princip] nauke, kojim mi upoznajemo definicije.3

Jasno je da dokaz u krugu u apsolutnom smislu nije moguć ako dokaz treba da pođe od ranijih i poznatijih principa ka zaključku [konkluziji]. Jer, moguće je da iste stvari, u odnosu na iste stvari, u isto vreme budu ranije ili docnije — sem ako se ti izrazi ne uzmu na drugi način i ako se ne kaže da su jedne takve za nas, a druge u apsolutnom smislu, — dakle, na način kojim indukcija vodi saznanju. Ali, u tom slučaju, naša definicija znanja u pravom smislu ne bi bila tačna, nego bi ovo znanje u stvari imalo dvojako značenje. Ili, druga vrsta dokazivanja, koja polazi od onoga što je poznatije za nas, možda i nije dokazivanje u pravom smislu?

Ali oni koji pretpostavljaju dokaz u krugu ne samo da dospevaju u teškoće o kojima smo sad govorili nego oni, isto tako, ne mogu ništa drugo kazati nego da jedna stvar postoji, ako [ona] postoji. A da to proizlazi, jasno je kad se stave tri pojma, — jer nije važno da li se kaže da se dokaz savija u krugu pomoću mnogo ili pomoću malo pojmova, — pomoću malo pojmova ili samo pomoću dva pojma. Ako, naime, postojanje A povlači za sobom, nužnim načinom, postojanje B, a ovo poslednje postojanje, iz toga izlazi da će postojanje A povući za sobom postojanje r. Ako sad postojanje A, nužnim načinom, povlači za sobom postojanje B, a ovo poslednje postojanje A (jer u tome se, po našem objašnjenju, sastoji dokaz u krugu), onda A može biti stavljeno na mesto T. Prema tome, reći da — ako B postoji — A postoji, jeste isto što i reći da — ako B postoji — postoji i V, a iz toga proizlazi zaključak da — ako A postoji, postoji i V. Ali T je identično sa A. Dakle, oni koji pretpostavljaju da je dokaz kružni ne tvrde ništa drugo nego da — ako A postoji — A postoji. I na taj način daje se sve lako dokazati.

264 265

Ali takvo dokazivanje ne bi bilo moguće, sem kod onih pojmova koji jedan drugom logički sleduju kao svojstveni atributi4.

Ali, za slučaj da je stavljena samo jedna stvar, mi smo dokazali da iz nje nikad nužnim načinom ne proističe druga stvar (pod „samo jedna stvar" hoću da kažem da se stavlja samo jedan termin [pojam] ili samo jedna teza [premisa]). Tek na osnovu najmanje dve teze [premise] moguće je izvesti zaključak [konkluziju], a to je uslov za silogizam. Kad, dakle, A sleđuje B i r i kad ova dva po-slednja termina sleduju jedan drugome i A — u tim slučajevima je moguće da se u prvoj figuri dokažu, jedna pomoću druge, sve propozicije koje se traže [konkluzija i premise], kao što je pokazano u [našim] raspravama o silogizmu. Mi smo tamo3 takođe dokazali da se u drugim figurama ili ne može dobiti [izvesti] kružni silogizam, ili se konkluzija silogizma ne odnosi na postavljene premise. A propozicije čiji se termini uzajamno ne potvrđuju nikad ne mogu biti predmet kružnog dokaza. I pošto se malo propozicija ove vrste javljaju u dokazivanjima, jasno je da je uzaludno [prazno] i nemoguće tvrditi da dokazivanje biva izvođeno iz propozicija koje se uzajamno potvrđuju i da, na taj način, sve može biti dokazano.

Glava č e t v r t a

[DEFINICIJE „O SVAKOM", „PO SEBI" I „OPŠTE" („UNIVERZALNO")]

Pošto je nemoguće da se može drukčije odnositi ono što je predmet nauke, uzet u apsolutnom smislu, biće nužno ono što se zna apodiktičkim znanjem. Apodiktičko je znanje onda kad ga imamo time što imamo dokaz. A dokaz je zaključak iz nužnog [dokaz je silogizam izveden iz nužnih premisa]. Moramo, dakle, da ispitamo kakve su osobine i kakva je priroda premisa dokaza. Ali prvo moramo da utvrdimo šta podrazumevamo kad kažemo ,,o svakom" [„pridato svakom subjektu"], i „po sebi", i „opšte" [„univerzalno"].

Pod izrazom ,,o svakom" podrazumevam: u odnosu na ono što se ne nalazi samo kod jednog, a kod drugog ne, ili [u odnosu] na ono što ne postoji samo jednom, a drugi put ne postoji; kao, na primer, ako za svakog čoveka važi predikat životinja [stvorenje obdareno čulima], i ako je istinito reći da je ovo čovek, tada je takođe istinito reći da je to životinja; i ako je prva rečenica sad istinita, i druga je u isto vreme istinita. A isto je tako i ako je svakoj liniji pridata tačka.

A dokaz za to što smo rekli jeste da mi prigovore protiv onoga ,,o svemu" verujemo da smo vratili ako ili pitamo da li nešto kod jednoga ne važi, ili da li jednom ne važi.

„Po sebi" postoje atributi koji pripadaju suštini subjekta; tako, na primer, trouglu pripada linija, a liniji tačka (jer bitnost trougla i linije sastoji se iz ovih elemenata koji su sadržani u definiciji što izražava suštinu stvari).

Drugo, sami atributi [akcidencije] sadržani su u sub-jektima, koji se sami podrazumevaju u definiciji što izražava prirodu ovih atributa. Tako liniji pripadaju pravo i okruglo, a neparno i parno pripadaju broju, — a isto tako prvo [prosto] i složeno, i ravnostrano [kvadratni broj], i raznostrano [pravougaoni broj].6 Za sve te atribute definicija koja označava njihovu prirodu sadrži subjekt, — naime, tamo liniju, a ovde broj. Isto tako, što se tiče svih drugih atributa, nazivam atributima po sebi one koji — kao što sam napomenuo — pripadaju njihovim subjektima; naprotiv, one koji ne pripadaju njihovom subjektu ni na koji od ta dva načina, nazivam akcidencijama [slučajnim, sporednim atributima] — kao, na primer, muzičar [obrazovan] ili beo — za stvorenje obdareno čulima.

Dalje upotrebljavam izraz „po sebi" za ono što nije iskazano o nekom drugom subjektu; na primer, kad se kaže „onaj koji ide", to znači da je neka druga stvar koja ide [to je podrazumevani subjekt, supstancija], ili koja je bela; naprotiv, supstancija, upravo sve ono što označava izvesnu određenu stvar, nije nešto drugo nego ono što ona sama jeste. Prema tome, ja nazivam „atributima po

266 267

sebi" atribute koji nisu iskazani o jednom subjektu, a „akcidencijama" one koji su iskazani o jednom subjektu. Isto tako, još je na drugi način [u drugom smislu] ono što jednoj stvari pripada zbog nje same — „po sebi"; međutim, ono što joj ne pripada zbog nje same jeste „akcidentalno". Ako, na primer, ševa munja dok neko ide, onda je to akcidentalno zato što nije sevala munja zbog idenja, nego se samo, kažemo, tako akcidentalno desilo. Ali, ako jednoj stvari pripada nešto zbog nje same, tada joj to po sebi pripada. Tako, kad ugine neka zaklana životinja, to se događa zbog klanja kao takvog, jer je ona uginula zato što je zaklana, i nije samo akcidentalno da životinja ugine pri klanju.

Tako, dakle, što se tiče objekata nauke u pravom smislu, atributi koji se nazivaju „po sebi", ili u smislu što su njihovi subjekti sadržani u njima, ili u smislu što su oni [atributi] sadržani u njihovim subjektima — ti atributi „po sebi" postoje u isto vreme i kao takvi i nužnim načinom.

Jer, nemoguće je da subjektu ne pripadaju atributi „po sebi" ili u apsolutnom smislu, ili kao jedna od dve suprotnosti, — kao [što, na primer,] liniji [pripada] pravost ili krivost, a broju neparnost ili parnost. Jer kontrerno suprotno je ili lišenost [privacija] ili protivrečnost [kontradikcija] u istoj vrsti. Tako, na primer, kod brojeva parno je ne-parno [ukoliko parno nužnim načinom sleduje iz ne-neparnog]. Dakle, ako je nužno ili potvrđivati ili odricati predikat jednog subjekta, atributi po sebi moraju isto tako nužnim načinom pripadati svojim subjektima.

Na ovaj način, dakle, treba da budu pojamno određeni ,,o svakom" [to jest atribut potvrđen od svakog subjekta]'i „po sebi" [to jest atribut po sebi]. A „opšte" [„univerzalno"] nazivam ono [onaj atribut] što pripada svakom subjektu i po sebi, i ukoliko je ono što jeste.7

Iz ovoga je jasno da sve što je opšte nužnim načinom pripada stvarima.8

„Po sebi" i „kao takvo" jesu jedna i ista stvar. Tako liniji po sebi pripadaju tačka i pravost, jer joj one pripa-

daju ukoliko je ona linija. A trouglu, ukoliko je trougao, pripada zbir uglova jednak sa dva prava ugla — zato što su uglovi trougla po sebi jednaki sa dva prava ugla.

Atribut pripada univerzalno subjektu kad se može pokazati da on pripada ma kome od njih [subjekata], kao i da mu prvobitno pripada.

Tako atribut „sadržavati dva prava ugla" ne pripada figuri univerzalno. Isto tako, može se na jednoj figuri dokazati da sadrži dva prava ugla, ali ne na ma kojoj figuri, — a i onaj ko dokazuje ne upotrebljava ma koju figuru. Jer, četvorougao je figura, ali zbir njegovih uglova nije jednak sa dva prava ugla. Međutim zbir uglova ma koga ravnostranog trougla jednak je sa dva prava ugla, ali ne prvobitno, nego, pre njega, tu osobinu ima trougao [uopšte]. Dakle, jednom slučajno uzetom ili svakom drugom trouglu, na kome je, kao prvome, dokazana osobina da ima zbir uglova jednak sa dva prava ugla — ova [osobina] prva opšte [univerzalno] pripada. A demonstracija u pravom smislu sastoji se u dokazu da ta osobina opšte [univerzalno] pripada takvom jednom trouglu. Međutim, dokazati da taj atribut pripada drugim trouglima jeste demonstracija samo u jednom izvesnom smislu, a ne u pravom smislu. A ni jednakost uglova u trouglu sa dva prava ugla nije opšti atribut ravnostranog trougla, nego se prostire dalje.

Glava peta [O ZABLUDAMA U

OPŠTOSTI DOKAZIVANJA]

Ne treba prevideti da se čovek često vara, i da dokazana konkluzija nije prva ni opšta u smislu u kome mislimo da smo je dokazali kao prvu i opštu.

Ta pogreška se čini, pre svega, kad se ne može naći nijedan pojam viši od jednoga ili mnogih pojedinačnih subjekata. Dalje, ova pogreška se čini kad jedan takav pojam postoji, ali kad on nema imena, u slučaju stvari koje su različite po vrsti. Najzad, ona se čini kad se, u

268 269

dokazivanju, ono što je u stvari deo celine uzme za celinu, jer će se dokazivanje odnositi na pojedinačne slučajeve obuhvaćene u tome delu, i ovo će se primeniti na sve subjekte, ali ipak prvi i opšti [univerzalni] subjekt neće biti dokazan. Ali, ja nazivam nešto dokazom za prvi subjekt kao takav ako on važi za prvi univerzalni subjekt.

Ako bi se, prema tome, dokazalo da se prave linije ne seku, onda, izgleda, da se dokaz odnosi na ono što je prvo opšte, zato što je tako kod svih pravih linija. Ali nije tako ako je istina da paralelizam linija ne zavisi od toga što su uglovi [trougla] jednaki sa dva prava ugla na taj određeni način, nego što su oni uvek jednaki.

I kad bi postojali samo ravnostrani trougli, dokaz da oni sadrže u sebi dva prava ugla, izgledalo bi da važi samo utoliko ukoliko su oni ravnostrani.

Najzad, stav ο konvertibilnosti9 članova jedne proporcije bio je dokazan odvojeno za brojeve, i linije, i tela, i vremena — mada je bilo moguće dokazati ga za sve te pojmove jednim jedinim dokazom. Ali, pošto za sve ovo — naime, za brojeve, dužine, vreme i tela — nema jednog zajedničkog imena i pošto su svi ovi pojmovi međusobno specifično različiti, ta osobina je bila dokazana za svaki od njih odvojeno. Ali, sad je stav univerzalno dokazan, jer onaj atribut se ne nalazi u njima kao u linijama ili brojevima, nego ukoliko su oni ono što se pretpostavlja da je kao opšte u njima sadržano.

Ako bi se zbog toga ο svakom trouglu —■ bilo istom, bilo svaki put drugom demonstracijom — dokazalo da svaki sadrži dva prava ugla, — i to odvojeno za ravno-strane i odvojeno za raznostrane i odvojeno za ravnokrake trouglove, — još se ne bi znalo ο trouglu da su njegovi uglovi jednaki sa dva prava ugla, sem na sofistički način, niti [bi se to znalo] ο trouglu uopšte, čak i ako van tih vrsta ne postoji nikakva druga vrsta trougla. Jer, ne zna se da trougao kao takav ima ovu osobinu niti čak da nju ima svaki trougao, — sem ako se ne izvrši nabrajanje svih trouglova. A dokazati ovu osobinu prema obliku, ne znači

dokazati je ο svim trouglovima, — čak i ako ne bi postojao nijedan koji se ne poznaje.

[Postavlja se pitanje:] kad naše znanje nije opšte [univerzalno], a kad je ono apsolutno? Očevidno bi se to apsolutno znalo kad bi „biti trougao" i „biti ravnostran" bili isto ili za pojedinačni trougao ili za sve [trouglove]. Ali, ako ne postoji identitet nego raznolikost suštine [između trougla kao takvog i ravnostranog trougla] i ako zamišljeni atribut pripada ravnostranom trouglu, ukoliko je ovaj trougao — tada naše znanje nema opštosti.

Ali, da li mu ovaj atribut pripada ukoliko je trougao, ili ukoliko je ravnokrak? I kad mu prvobitno pripada? I za koji se subjekt može dokazati da mu [ovaj] atribut pripada univerzalno? Očevidno, prvom terminu apstraho-vanjem pripada atribut. Tako su uglovi ravnokrakog tucanog trougla jednaki sa dva prava ugla i kad se apstra-huje [činjenica] da je on tucan i ravnokrak. Ali [može se postaviti pitanje] da li se atribut gubi ako se apstrahuju figura i granica? Začelo, ali figura i granica nisu prvi subjekt. Koji je prvi subjekt? — Ako je to trougao, onda samo zbog trougla atribut isto tako pripada drugim subjektima, i trougao je subjekt za koji može biti dokazano da mu atribut univerzalno pripada.

Glava š e s t a

[O NUŽNOM I BITNOM KARAKTERU PREMISA DOKAZIVANJA]

Ako apodiktička [na dokazu osnovana, demonstrativna] nauka proizlazi iz nužnih principa (jer predmet prave nauke ne može biti drukčiji nego što jeste) i ako bitni atributi nužnim načinom pripadaju stvarima (jer jedni pripadaju bitnosti njihovih subjekata, a drugi sadrže njihove subjekte kao elemente u njihovoj sopstvenoj prirodi i, za ove poslednje atribute, jedna ili druga od suprotnosti pripadaju subjektu nužnim načinom) — jasno je da ce, polazeći od izvesnih premisa ove vrste, biti izveden

270 271

demonstrativni silogizam. Naime, svaki atribut ili na taj način pripada svome subjektu ili je akcidentalan. Međutim, akcidencije nisu nužne.

Dakle, mora se ili tako reći, ili se mora postaviti kao princip da je dokaz nešto nužno i da, kad je nešto dokazano, to ne može drukčije biti. Prema tome, silogizam mora biti izveden iz nužnih premisa. Jer, iz istinitih premisa može se, razume se, zaključivati bez dokazivanja, ali iz nužnih premisa ne može se drukčije zaključivati nego time što se dokazuje, pošto ovo već pripada dokazu.

Znak da dokaz treba izvesti iz nužnih premisa jeste taj, što prigovore protiv onih koji veruju da su nešto dokazali činimo na taj način [što ističemo] da stvar ne stoji tako nužnim načinom [to jest: osporavamo nužnost jedne od premisa], pa bilo da pri tome mislimo da ona uopšte drukčije stoji [da ona može biti druga nego što jeste], ili da se tako kaže samo radi diskusije.

Iz ovoga je jasno da su naivni ljudi, koji misle da pravilno shvataju principe, ako su premise samo verovatne ili čak istinite — kao što to čine sofisti kad tvrde da znati znači imati [poznavati] nauku. Jer, nije princip verovatno ili neverovatno, nego princip može biti samo ono što je prvo u vrsti koju dokazivanje ima za predmet, a sve što je istinito nije svojstveno predmetu koji dolazi u pitanje.

Iz sledećega proizlazi da silogizam mora da se osniva na nužnim premisama. Ako se onde gde je moguć dokaz ne poznaje razlog zašto stvar postoji, tada tu nema naučnog znanja. Pretpostavimo, dakle, da A, nužnim načinom, pripada Γ, ali da Β — srednji termin kojim se vrši dokazivanje — nije nužan. U ovom slučaju razlog se ne poznaje. Jer, nužnost da A ο Γ biva iskazano, ne dolazi od srednjeg termina [nužnost zaključka ne zavisi od srednjeg termina]. Jer, srednji termin može i da ne važi, ali zaključak važi, nužnim načinom.

Dalje, ako neko jednu stvar sad ne zna, i ako je zadržao u pameti razmatranje ο njoj i zaključak ο njoj, i ako on dalje živi, a stvar i dalje postoji, a on [ono što je znao]

nije zaboravio — on je sad ne zna zato što on tu stvar ni ranije nije znao. A srednji termin mogao je potom da propadne, — pošto on po pretpostavci nije bio nužan. I tako će taj čovek, ako dalje živi, i ako stvar i dalje postoji, poznavati razmatranje ο stvari i zaključak ο njoj, ali neće imati znanje, a ni ranije ga nije imao. Čak i onda ako srednji termin nije propao, ali može da propadne, ova konsekvencija bi bila moguća i mogla bi biti proizvedena. Ali nemoguće je da se, pri takvome stanju stvari, ima znanje.

Ako je zaključak nužan, ništa ne stoji na putu da srednji termin, koji je razlog dokaza, bude nužan. Jer, moguće je zaključiti ono što je nužno i iz stavova koji nisu nužni, kao što i istinito može da bude zaključeno iz onoga što nije istinito. A ako je srednji termin nužan, i zaključak je nužan — kao što istinite premise daju uvek istinitu kon-kluziju.

Jer, ako A nužno važi ο Β, a Β ο Γ, tada je nužno da A pripada Γ. Ali ako zaključak nije nužan, nije moguće ni da srednji termin bude nužan. Pretpostavimo da A ne pripada nužnim načinom Γ, a da A pripada nužnim načinom B, a Β nužnim načinom Γ; tada bi A pripadalo nužnim načinom Γ. Ali pretpostavljeno je da mu ono ne pripada nužnim načinom.

Pošto, dakle, apodiktičko [demonstrativno] znanje mora doći do nužnog zaključka, potrebno je, očevidno, da se dokazivanje vrši pomoću srednjeg termina. Inače se neće znati ni zašto je zaključak nužan niti čak da je on nužan. Naime, tada će se ili verovati samo da se ima znanje nužnosti zaključka, i ako se on ne zna, kad se kao nužno pretpostavlja ne-nužno; ili se čak neće ni verovati da se ima to znanje — bilo da se zna prosto da je stvar istinita, pomoću posrednih propozicija, ili čak da se zna zašto [je ona istinita], pomoću neposrednih propozicija.

Ali ne može postojati apodiktičko [demonstrativno] znanje za one akcidencije koje ne postoje po sebi, u smislu u kome smo definisali atribute po sebi. Naime, ovde se

272 18 Organon

273

ne može izvesti nužan zaključak, jer akcidencija, u smislu u kome ovde ο njoj govorim, može i da ne pripada subjektu.

Međutim, možda bi moglo biti sumnje u to zašto se, povodom takvih akcidencija koje nisu nužne, izvesna pitanja moraju postavljati, ako zaključak ne treba nužno da važi. Jer, rezultat ne bi bio različit i kad bi neko iz premisa proizvoljno uzetih izveo zaključak.

U stvari, treba tražiti od protivnika da dopusti postavljanje propozicija, ne zato što je zaključak nužan na osnovu traženih propozicija, nego zato što je nužno da se, kad se dopuste ove propozicije, pretpostavi, isto tako, zaključak, i da se zaključi istina, — ako su propozicije istinite.

Ali pošto su, u svakoj vrsti, nužni atributi koji bitno pripadaju njihovim subjektima kao takvima, jasno je da naučni dokazi imaju za predmet bitne zaključke, i da se ovi izvode iz premisa koje su i same bitne. Jer akcidencije nisu nužne, tako da se ne zna nužnim načinom uzrok zaključka, čak ni onog koji se izvodi iz uvek istinitih propozicija, ali koje nisu nužne. To se dešava u silogizmima koji se izvode iz znakova. Jer, u tom slučaju neće se znati po sebi ono što postoji po sebi niti će se znati zašto ono postoji. A znati „zašto" — znači poznavati uzrok. Treba, dakle, da srednji termin trećem, a prvi srednjem pripadaju po sebi.

Glava s e d m a

[O NEKOMUNIKABILNOSTI TO JEST NESPOJLIIVOSTI VRSTA]

Prema tome, ne može se dokazivati na taj način što se iz jedne vrste prelazi u drugu; tako se ono što spada u geometriju ne može dokazivati aritmetičkim stavovima.

Jer, za dokazivanje se traže tri elementa. Prvi je ono što treba dokazati, zaključak, a to je nešto [izvestan atribut] što po sebi pripada izvesnoj vrsti. Drugi elemenat jesu

aksiome, ono iz čega biva dokazano [upravo: aksiome su principi na osnovu kojih zaključak proizlazi iz premisa]. Treći elemenat jeste vrsta, — subjekt čije osobine i bitne atribute dokazivanje čini očevidnim.

Aksiome, pomoću kojih dokaz biva izvođen, mogu biti iste [za dve ili za više nauka]. Ali kod onoga što je po vrsti različito, kao kod aritmetike i geometrije, aritmetički dokaz nije moguće primeniti na osobine prostornih veličina, ako veličine nisu brojevi. A kako to kod mnogih veličina može biti slučaj, biće docnije objašnjeno. Ali aritmetički dokaz kreće se uvek u okviru vrste na koju se dokaz odnosi, a isti je slučaj i kod drugih nauka. Iz toga izlazi da vrsta mora nužnim načinom biti ista, ili na apsolutni način, ili na jedan izvestan način, — naime, ako dokaz treba da pređe u drugu vrstu [ako dokaz treba da se prenese iz jedne nauke u drugu].

A jasno je da inače nikakav dokaz nije moguć. Jer krajnji i srednji termini moraju, nužnim načinom, pripadati istoj vrsti, zato što predikati, ako ne pripadaju po sebi svojim subjektima, moraju im akcidentalno pripadati.

Zbog toga se ne može pomoću geometrije dokazati da kontrerno suprotno spada u jednu nauku, a isto tako ni da dva kubna broja [kad se pomnože] daju kubni broj10; niti jedna nauka može dokazati stavove druge nauke, sem ako se one jedna prema drugoj tako odnose, da je jedna obuhvaćena drugom, kao što se optika odnosi prema geometriji, a harmonika prema aritmetici.

A isto tako nije moguće dokazati da linijama pripada neka osobina, ali ne ukoliko su one linije, to jest na osnovu njima svojstvenih principa, — tako, na primer, nije moguće dokazati da je prava linija najlepša od linija, ili da je ona kontrerno suprotna kružnoj liniji. Naime lepo i kontrerna suprotnost lepom ne pripadaju linijama na osnovu njihove svojstvene vrste, nego ukoliko pripadaju nečem što ima veći obim [nego lepo i suprotnost lepom jesu osobine zajedničke i drugim vrstama].

274 18* 275

Glava osma [IZ UNIVERZALNIH PREMISA PROIZLAZI VEČAN

ZAKLJUČAK]

Ali isto tako, jasno je da ako su opšte [univerzalne] premise iz kojih je silogizam izveden, nužnim načinom je večan i zaključak takvog jednog dokaza, upravo dokaza u apsolutnom smislu. Naime, ο prolaznim stvarima nema nikakvog dokaza i nikakvog apsolutnog znanja, nego samo akcidentalnog, — zato što u području prolaznih stvari ništa ne važi ο nečemu univerzalno, nego samo u određeno vreme i na određeni način.

Ali, ako [za prolazne stvari] važi onako kako je za-ključeno, tada je jedna premisa nužnim načinom ne-opšta i prolazna; prolazna je zato što samo ako je premisa prolazna, i zaključak će biti takav; a nije opšta, zato što će predikat ο subjektu čas važiti, a čas neće važiti, tako da se ne može dobiti zaključak koji važi opšte, nego samo za sadašnjost.

Isto tako je i sa definicijama, jer je definicija ili princip dokaza, ili je dokaz koji se razlikuje samo položajem svojih termina, ili je zaključak stav [konkluzija] jednog dokaza.

Dokazi i nauke ο onome što se često događa, kao ο pomračenjima meseca, očevidno, uvek važe ukoliko su pravi dokazi i nauke; a ukoliko ti dokazi i nauke ne važe uvek, oni su partikularni. A što važi za pomračenja meseca, važi i za druge pojave ove vrste.

Glava d e v e t a [SVOJSTVENI PRINCIPI DOKAZIVANJA KOJI SE NE MOGU

DOKAZATI]

Pošto je, prema tome, jasno da se svaka stvar može dokazati samo iz njenih svojstvenih principa, dakle, samo tada kad ono što se dokazalo kao takvo pripada jednom subjektu, — očevidno nije nikakvo znanje kad se nešto dokazuje samo iz istinitih i neposrednih premisa koje se ne mogu dokazati.

Jer, tada bi se moglo nešto tako dokazati, kao što je Brizon11 učinio sa kvadraturom kruga. Jer, takvi stavovi dokazuju pomoću nečeg opšteg, što i drugom subjektu može da pripada. Zato se ti stavovi isto tako primenjuju na druge subjekte, koji ne pripadaju istoj vrsti. Zbog toga se ne zna stvar kao takva, nego se zna samo akcidentalno. Jer inače se dokaz ne bi primenjivao i na drugu vrstu stvari.

Ali mi ne znamo jedan predmet na akcidentalan način ako ga saznamo pomoću onoga pomoću čega on važi, to jest iz njegovih svojstvenih principa, koji mu kao takvom pripadaju, — tako ako mi, na primer, saznamo da osobina imati zbir uglova jednak sa dva prava ugla pripada predmetu [trouglu] kome se pridaje po sebi, na osnovu njegovih svojstvenih principa [kao da proističe iz njegovih svojstvenih principa]. Ali, ako ta osobina onome čemu pripada po sebi pripada, onda srednji termin, nužnim načinom, mora pripadati istoj vrsti kao gornji i donji termin. A ako to nije slučaj, imamo odnos koji, na primer, nalazimo u harmonici, ukoliko se njeni zakoni [njene teoreme] izvode iz aritmetike. Takve teoreme dokazuju se na isti način, ali samo sa jednom razlikom: [čista] činjenica potpada pod drugu [nižu] nauku [pod harmoniku], — (jer je druga vrsta koja ovim teoremama služi kao osnov), — dok „zašto" [uzrok] potpada pod višu nauku [aritmetiku] kojoj atributi bitno pripadaju.12

Iz ovoga je jasno da se nešto može potpuno dokazati samo iz svojstvenih principa. Ali principi svojstvenih principa [metafizički principi] obuhvataju oblast zajedničku obema vrstama nauka — višoj i nižoj.

Ako je ovo sad jasno, jasno je i to da nije stvar svake [pojedinačne] nauke da dokazuje svojstvene principe. Jer, za to su potrebni principi koji za sve važe [principi svih stvari], a nauka koja takve principe postavlja mora biti najviša od svih nauka [metafizika]. Naime onaj ko zna nešto iz viših uzroka, zna to u višem stepenu. Jer, saznaje polazeći od prvih premisa, onaj ko saznaje polazeći iz neprouzrokovanih uzroka. Prema tome, ako neko saznaje

276 277

u višem i u najvišem stepenu, to saznanje će biti i nauka u višem i u najvišem stepenu.

Dakle, dokaz se ne primenjuje na drugu vrstu, sem što se, kao što smo rekli, geometrijski dokazi daju prime-niti na mehaniku ili na optiku, a aritmetički dokazi na harmoniku.

Međutim teško je saznati da li se nešto zna ili ne, pošto je teško saznati da li mi svaku stvar znamo iz njenih svojstvenih principa ili je ne znamo. A u ovom poslednjem se upravo sastoji znanje. Ali mi verujemo da znamo, kad imamo silogizam iz istinitih i prvih premisa. Ali to nije dovoljno, — nego zaključak mora da pripada istoj vrsti kao i premise.

Glava d e s e t a

[RAZLIČITI PRINCIPI]

Ali, ja nazivam principima u svakoj vrsti one istine za koje se [sredstvima odgovarajuće nauke] ne može dokazati da postoje.

Pretpostavlja se šta znače kako prve istine tako i atributi koji su iz njih izvedeni.13 Ali mora se pretpostaviti da principi postoje, a postojanje ostalog [atributa, osobina] treba dokazati. Tako se pretpostavlja šta znače jedinica, a šta prava i trougao. Ali mora se pretpostaviti da postoje jedinica i [prostorna] veličina, a sve drugo treba dokazati.

Od principa koji se primenjuju u naukama koje dokazuju [u demonstrativnim naukama] jedni su svojstveni svakoj nauci, a drugi su opšti, — ali opšti u smislu analogije ili jednakog odnosa, jer je njihova upotreba ograničena na vrstu koja potpada pod odgovarajuću nauku.

U svojstvene principe spadaju definicije linije i prave, a u opšte principe stav da kad se jednako oduzme od jednakog ostaje jednako. Ali svaki od ovih stavova je dovoljan kad ostaje u okviru vrste s kojom se odgovarajuća nauka bavi. Naime, on će imati istu vrednost čak i kad

nije upotrebljen u svojoj opštosti, nego ako je [na primer, u geometriji] primenjen samo na [prostorne] veličine, ili ako ga aritmetičar primeni samo na brojeve.

Ali principi svojstveni jednoj nauci, čije postojanje biva pretpostavljeno, jesu objekti na kojima nauka posmatra ono što im po sebi pripada [njihove bitne atribute]. Takvi principi su za aritmetiku jedinice, a za geometriju znaci [ili tačke] i linije. Postojanje i značenje [definicija] tih predmeta pretpostavljaju se u isti mah [bez dokaza]. A što se tiče atributa koji tim objektima po sebi pripadaju, pretpostavlja se samo značenje svakoga od njih. Tako aritmetika pretpostavlja šta je neparan ili paran broj, kvadratni ili kubni broj, a geometrija šta je iracionalno [inkomensurabilno, nesamerljivo], ili isprekidana ili kriva linija, Ali, postojanje ovih pojmova dokazano je kako pomoću opštih aksioma tako i iz već dokazanih konklu-zija.14 Isto tako postupa i astronomija. Jer, svaka nauka koja dokazuje ima da radi sa tri elementa: sa onim čije postojanje pretpostavlja (to jest sa vrstom čije bitne osobine razmatra); sa opštim principima, nazvanim aksiomama, iz kojih, kao iz prvih istina, ona izvodi dokaze; i, treće, sa osobinama. A za svaku od tih osobina nauka pretpostavlja značenje [to jest nauka prima bez dokaza šta svaka od tih osobina znači]. Međutim, dešava se da pojedine nauke zanemare neke od tih elemenata. Na primer, neka nauka može da ne pretpostavi postojanje vrste, ako je to postojanje očevidno (jer nije na isti način jasno da broj postoji, kao da hladno i toplo postoje),15 i može da ne pretpostavi značenje osobina, ako su ove jasne. Isto tako, nije potrebno pretpostaviti značenje opštih aksioma, kao, na primer, da kad se jednako oduzme od jednakog ostaje jednako, — jer je to poznato. Ali, po prirodi stvari, postoje tri elementa dokazivanja: predmet dokazivanja, stavovi koji se dokazuju i principi od kojih se polazi.

Ali nije ni hipoteza ni postulat ono što nužnim načinom postoji po sebi i u šta nužnim načinom treba verovati [a to je aksioma]. Naime, dokaz, kao i silogizam, ne od-

278 279

nosi se na spoljašni govor, nego na unutrašnji govor duše.16 Jer, mogu se uvek činiti prigovori na spoljni govor, dok se ne mogu uvek činiti prigovori na unutrašnji govor.

Ono što se — mada može biti dokazano — postavi a ne dokaže [od strane učitelja], jeste hipoteza, ako nju prihvati učenik, ali to nije hipoteza u apsolutnom smislu, nego samo u odnosu na učenika. Ako učenik nema nikakvo mišljenje, ili, ako ima suprotno mišljenje, tada je ta pretpostavka postulat. I u tome je razlika između pretpostavke i postulata. Jer postulat je suprotan učenikovom mišljenju, i mada se može dokazati, on se bez dokaza pretpostavlja i upotrebljava.

Definicije, dakle, nisu pretpostavke (jer one ništa ne kazuju ο postojanju i nepostojanju), nego pretpostavke leže u premisama. Potrebno je samo razumeti definicije, — a razumevanje definicija nije pretpostavka, jer bi se inače moralo reći da je i slušanje17 [sve ono što se čuje] pretpostavka. Nasuprot tome, postoji hipoteza, kad iz same činjenice što su izvesne stvari postavljene, proizlazi zaključak.

Isto tako, nije istina ono što neki ljudi govore, — naime da geometar nešto lažno pretpostavlja. Jer oni navode da se ne srne upotrebiti ništa lažno, a da geometar tvrdi nešto lažno kad kaže da je jedna linija koja nije dugačka jednu stopu — dugačka jednu stopu ili da je prava nacrtana linija, i ako ona nije prava. U stvari, geometar ne izvodi nikakav zaključak iz činjenice pojedinačne linije ο kojoj govori, nego samo iz pojmova koji njegove figure izražavaju. Sem toga, svaki postulat i svaka hipoteza zamišljeni su ili kao celina [univerzalno] ili kao deo [partikularno], dok definicije nisu ni jedno ni drugo.

Glava j e d a n a e s t a

[AKSIOME]

Da bi se omogućilo dokazivanje — nije nužno da postoje ideje ili jedinstvo van množine.18 Međutim, za to je nužno da uistinu postoji jedno u množini [upravo:

da jedan isti atribut može da bude potvrđen od više subjekata]. Jer, kad tako ne bi bilo, ne bi postojalo ništa opšte [univerzalno], a kad ne bi postojalo ništa opšte, ne bi bilo ništa srednje, a, prema tome, ne bi postojalo nikakvo dokazivanje. Prema tome, jedno i identično mora postojati u mnogome [u množini individua], i to ne u smislu same jednakosti imena [na nedvosmisleni način].

Princip prema kome je nemoguće u isto doba potvrđivati i odricati jedan predikat ο jednom subjektu — nijedan dokaz ne uzima za pretpostavku, jer bi inače i zaključak morao biti dokazan u tom istom obliku.19 U ovom slučaju, dokazivanje pretpostavlja kao [gornju] premisu da je istinito potvrđivati gornji termin ο srednjem terminu, a da nije istinito odricati ga. A što se srednjega termina tiče, — nema nikakve razlike ako se u isto vreme pretpostavi da on postoji i da ne postoji, — a isto važi za treći [donji] termin. Jer, ako se pretpostavi jedan [donji] termin ο kome je istinito tvrditi „čovek", — čak i ako je isto tako istinito tvrditi ,,ne-čovek", — ako se samo dopusti da je čovek stvorenje obdareno čulima, a ne stvorenje koje nema čula, — biće uvek istinito reći da je Kalija, čak i ako je istinito reći to i ο ne-Kaliji, ipak zato stvorenje obdareno čulima, a da nije stvorenje koje nema čula. Razlog tome jeste što je gornji termin potvrđen ne samo od srednjeg termina nego i od drugoga, zato što ima veći obim. Iz toga izlazi da bilo da je srednji termin u isto vreme sam on i ono što nije sam on [upravo: da je ono što je, ili da to nije], — ovo nema nikakvu važnost za zaključak.

Princip po kome je za svaki predikat istinito potvrđivanje ili odricanje,20 upotrebljava se u dokazivanju koje postupa svođenjem na logički nemoguće [apsurdum]. Taj princip nije uvek opšte [univerzalno] upotrebljavan, nego samo ukoliko je dovoljan, — što je slučaj kad je dovoljan za vrstu koja je u pitanju. Pod „vrstom koja je u pitanju" podrazumevam vrstu u kojoj se izvodi dokaz, kao što sam gore napomenuo.21

Sve nauke stoje međusobno u zajednici pomoću opštih principa [aksioma]. A zajedničkim nazivam principe ko-

280 281

jima se nauke služe da bi na osnovu njih dokazivale, __ a ne ono ο čemu dokazuju ili ono što biva dokazano. A dijalektika je zajednička svim naukama. I to bi važilo i ο nauci22 koja bi pokušala da na opšti način dokaže zajedničke principe, — na primer, da je za svaku stvar istinito potvrđivanje ili odricanje [da se sve mora potvr-đivati ili odricati], ili da, kad se jednako oduzme od jed-nakog, ostaje jednako, i drage aksiome ove vrste. Ali dijalektika nema za predmet stvari određene [determini-rane] na taj način, niti je ona ograničena samo na jednu vrstu. Jer, inače se dijalektičar ne bi služio pitanjima. Naime, pri dokazivanju nije moguće ispitivati, pošto se ne može dokazati jedna ista konkluzija pomoću suprotnih činjenica [pomoću jedne afirmativne i jedne negativne pre-mise]. Ja sam to dokazao u mojoj raspravi Ο silogizmu [u Prvoj analitici].

Glava d v a n a e s t a

[NAUČNO ISPITIVANJE]

Ako je jedno silogističko ispitivanje isto kao jedna premisa, koja iskazuje jedan ili drugi član protivrečnosti, i ako su svojstvene premise jedne nauke one iz kojih je sa-stavljen njoj svojstveni silogizam, onda će, začelo, postojati jedna vrsta naučnog ispitivanja23, — vrsta [sastavljena] iz premisa iz kojih će svaka nauka izvoditi [njoj] svojstveni zaključak. Prema tome, očevidno nije svako ispitivanje geometrijsko ili medicinsko, a isto važi i za druge nauke, — nego je takvo da iz njega nešto biva dokazano u odnosu na predmet geometrije, ili u odnosu na nešto za šta važe isti principi kao za geometriju, kao što je, na primer, slu-čaj kod optike. Tako je i u drugim naukama. A ο takvim problemima geometar mora dati objašnjenja, na osnovu geometrijskih principa i svojih sopstvenih zaključaka; međutim, ο samim principima, geometar, ukoliko je geo-metar, ne mora dati objašnjenja.24 A isto važi i za druge nauke.

Zato ne treba svakom ko zna stavljati svako pitanje, niti u svakoj nauci treba odgovarati na sve što se pita, — nego ispitivanja treba da se kreću u granicama pojedinih nauka. Ali, ako se sa geometrom kao takvim di-sputuje, tada se, očevidno, dobro disputuje ako se iz takvih pitanja i odgovora nešto dokaže, — inače se ne disputuje dobro. Isto tako, očevidno je da se inače geometar samo akcidentalno pobija. Dakle, u ne-geometrijskim stvarima ne mora se disputovati ο geometrijskim predmetima, jer bi se inače — a da se to i ne primeti — rđavo disputovalo. Isto važi i za drage nauke.

Ali, ako postoje geometrijska pitanja, postoje li tada isto tako i ne-geometrijska pitanja [u geometriji]? I jesu li geometrijska ona pitanja koja, na osnovu nekog neznanja, u svakoj nauci bivaju postavljana? I je li silogizam, osnovan na neznanju, zaključak iz premisa suprotnih [nauci], ili je to paralogizam koji ostaje i u geometriji [izveden iz geometrijskih premisa].

Moraće se reći da postoje takva pitanja, a da su to ona koja pripadaju drugoj disciplini [veštini, umetnosti]; kao, na primer, da je pitanje iz oblasti muzike, kad se postavi u geometriji — ne-geometrijsko. Ali ako se misli da se paralelne linije seku, onda je to mišljenje na jedan način geometrijsko, a na drugi način ne-geometrijsko.

Jer, izraz „ne-geometrijsko" ima dvostruki smisao, kao i izraz ,,ne-ritmično". Naime, u jednom slučaju taj izraz znači ono što je ne-geometrijsko, zato što nema u sebi ničeg geometrijskog, kao što i ne-ritmično nema u sebi ničeg ritmičkog. Međutim, u dragom slučaju taj izraz znači prostu geometrijsku zabludu. A ovo neznanje, to će reći neznanje koje zavisi od ove vrste principa, sup-rotno je nauci [geometriji].

U matematičkim naukama25 paralogizam nije čest, zato što se dvosmislenost uvek nalazi u srednjem terminu. Jer, gornji termin je potvrđen celim srednjim terminom, a srednji termin je potvrđen celim donjim terminom, pri čemu se predikatu ne dodaje reč „svaki". Ovi srednji ter-mini mogu se [u matematičkim naukama] na neki način

282 283

videti duhom, dok nam u dijalektici njihova dvosmislenost ostaje skrivena. „Je li svaki krug figura?" Ako se krug nacrta, to se vidi jasno. Ali ako se doda: „Da li su epovi krug [upravo jedan ciklus pesama]?" — odgovor će biti: „Razume se da nisu."

Ali, ne sme se staviti nikakav prigovor [objekcija] na pitanje, ako je premisa induktivna. Pošto nema premise koja se ne primenjuje na više slučajeva (jer, inače ona ne bi bila istinita za sve slučajeve, a silogizam se izvodi iz opštih premisa), očevidno je da to važi' i za prigovor. Jer, premise i prigovori su isti. Jer, prigovor koji se čini mogao bi da postane premisa, — bilo apodiktička ili dijalektička.

Ali mnogi mogu da se ogreše ο formu silogizma time što stavljaju srednji termin posle oba krajnja termina, — kako, pored ostalih, čini Kainej, kad hoće da dokaže da se vatra obimom širi po geometrijskoj proporciji. Jer, kako on kaže, povećava se brzo kako vatra tako i ova proporcija.26 Ovakvo zaključivanje nije silogizam. Naime silogizam može postojati samo ako proporciji koja najbrže raste sleduje geometrijska proporcija, i ako proporcija koja najbrže raste može da se prida kretanju vatre.27

Katkad nije moguće načiniti silogizam, polazeći od premisa takve prirode, ali nekad je to moguće, mada se ta mogućnost ne vidi. Ako bi bilo nemoguće dokazati istinito polazeći od lažnog, onda bi rastavljanje konkluzije na njene premise bilo lako, jer bi nužnim načinom postojala veza između premisa i zaključaka, koji bi uzajamno bili u jednakom odnosu [i mogli bi da se preokreću]. Pretpostavimo da A postoji, i da postojanje A povlači za sobom stvari za koje znam da postoje, na primer B; polazeći od ovih po-slednjih stvari, ja mogu pokazati da prvo [A] postoji. To stajanje u jednakom uzajamnom odnosu premisa i konkluzije, i obratno [upravo mogućnost njihovog preokretanja], naročito je često u matematičkim naukama, zato što ove ne uzimaju za premise ništa akcidentalno

(i u tome se matematičke nauke razlikuju od dijalektičkih raspravljanja), nego uzimaju za premise samo definicije. Dokazivanja se ne uvećavaju umetanjem novih srednjih termina, nego dodavanjem novih [velikih ili malih] termina. Tako je, na primer, A potvrđeno od Β, Β od Γ, a Γ od ∆, i tako dalje u beskrajnost. A to može i lateralno da se čini, ako je, na primer, A dokazano ο Γ i ο Ε. Uzmimo da A označava broj konačne ili beskonačne veličine, Β neparan broj konačne veličine, a Γ neparan pojedinačan broj; tada je A potvrđeno od Γ. Zatim uzmimo da je jedan paran konačan broj označen sa ∆, a jedan pojedinačan paran broj sa Ε; Α je tada potvrđeno od E.

Glava t r i n a e s t a

[ZNANJE ČINJENICA I UZROKA]

Znanje činjenice [δτι] razlikuje se od znanja uzroka [διότι]. Ova razlika postoji, prvo, u jednoj istoj nauci, i to na dva načina. Prvi [način] je kad se silogizam ne izvodi iz neposrednih premisa (jer tada nije stavljen uzrok koji neposredno prethodi posledici, dok je znanje uzroka ono koje neposredno prethodi posledici); a drugi je [način] kad se silogizam izvodi iz neposrednih premisa, ali umesto da se izvodi iz uzroka, on se izvodi iz onoga od dva recipročna termina koji je poznatiji [umesto da se uzme uzrok kao srednji termin, uzima se posledica, koja stoji u odnosu reciprociteta sa neposrednim uzrokom]. Jer, ništa ne stoji na putu da od dva predikata koji stoje u odnosu reciprociteta, bolje poznati bude katkad onaj koji nije uzrok, — tako da će se pomoću njega vršiti dokazivanje. Ovo je slučaj kad se dokazuje da su planete blizu, zato što one ne svetle. Uzmimo da su Γ planete, da je Β ne svetliti, a da jeA biti blizu. Ovde je Β istinito tvrđeno ο Γ, pošto planete ne svetle. Ali i A može da bude tvrđeno ο Β, jer ono što ne svetli jeste blizu, — kao što se može utvrditi indukcijom ili čulnim opažanjem. Pošto A nužnim načinom pripada Γ, dokazano je da su planete blizu. Takav silo-

284 285

gizam nije izveden iz uzroka, nego iz činjenica. Jer, planete nisu blizu zato što ne svetle, nego one ne svetle, zato što su blizu.

Ali može se, isto tako, posledica dokazati uzrokom i tada se dobija dokazivanje uzroka. Neka Γ budu planete' Β — biti blizu, A — ne svetliti. Β pripada tada Γ, a A — ne svetliti — pripada B. Dakle, A pripada isto tako Γ, a silogizam se odnosi na uzrok, pošto je neposredni uzrok uzet za srednji termin. Drugi je primer kad se dokazuje sferni oblik meseca uvećavanjem njegove svetlosti. Jer ako ono što se tako uvećava ima oblik sfere, a ako se mesec tako uvećava, očevidno je da on ima oblik sfere. Na ovaj način dobija se silogizam koji se odnosi na činjenicu, ali ako se srednji termin preokrene, dobiće se silogizam uzroka. Naime, mesec nema sferni oblik zbog svojih uvećavanja, nego se on tako uvećava zato što ima sferni oblik. Mesec je Γ, sferni — B, uvećavanje — A.

U slučajevima u kojima srednji termini nisu recipročni [konvertibilni], i gde je poznatiji termin onaj koji nije uzrok, — dokazana je činjenica, a ne uzrok.

To se događa u slučaju kad je srednji termin stavljen izvan krajnjih termina, jer i tada se dokazivanje odnosi na činjenicu, a ne na uzrok, pošto neposredni uzrok nije označen. Takav slučaj imamo, na primer, kad se na pitanje zašto zid ne diše, odgovori: „Zato što on nije životinja." Jer, kad bi to bilo uzrok nedisanja, tada bi „biti životinja" moralo biti uzrok disanja, kao što je — ako je odricanje uzrok nepostojanja — potvrđivanje uzrok postojanja. Tako, ako je neravnoteža između toplog i hladnog uzrok rđavog zdravlja, njihova ravnoteža je uzrok dobrog zdravlja. A isto tako, ako je potvrđivanje uzrok postojanja, odricanje mora da bude uzrok nepostojanja. Ali u datom primeru ta posledica se ne proizvodi, jer svaka životinja ne diše28. Silogizam koji upotrebljava ovu vrstu uzroka stvara se u drugoj figuri. Pretpostavimo da A označava životinju, Β disanje, a Γ zid. A pripada tada svakom Β (jer je životinja sve što diše), ali ne pripada nijednom Γ, tako da Β ne pripada nijednom Γ; dakle zid ne diše.

Takvi uzroci liče na hiperbolički govor, koji se sastoji u tome što se srednji termin uzme mnogo dalje, kao što je na primer, slučaj u izreci Anaharsidovoj: ,,U Skitiji nema svirača u flautu, zato što tamo nema vinove loze."20

Takve su, dakle, u oblasti jedne iste nauke, prema položaju srednjih termina, razlike između silogizama činjenica i silogizama uzroka. Ali ima još i drugi način kojim se razlikuju činjenica i uzrok, — naime kad svaki od njih ispituje druga nauka.

U ovu vrstu idu nauke koje međusobno stoje u odnosu podređenosti, — kao što optika stoji prema geometriji, mehanika prema stereometriji, harmonika prema aritmetici, a učenje ο nebeskim pojavama na sublunarnom nebu prema astronomiji. Neke od tih nauka imaju gotovo isto ime kao discipline kojima su podređene. Tako se astronomijom naziva kako matematička tako i nautička astronomija, a harmonikom kako matematička tako i aku-stička harmonika. Ovde je, naime, stvar onoga ko opaža [empirijskoga posmatrača] da zna činjenicu, a matematičara da znaju uzrok. Jer, ovi drugi imaju dokaze iz uzroka, i često ne znaju činjenicu; kao što oni koji posmatraju samo ono što je univerzalno često ne znaju neke od pojedinačnih slučajeva, zato što im nedostaje moć opserviranja. Takve su nauke koje se — mada su po suštini različite od matematike — ipak bave samo formama. Jer, matematičke nauke bave se samo formama, a ne jednim određenim supstratom.30 Naime, iako su geometrijske osobine — osobine jednog izvesnog supstrata, matematičke nauke ih ne dokazuju ukoliko one [te osobine] pripadaju supstratu31. Kao što se optika odnosi prema geometriji, tako se prema optici odnosi i druga jedna nauka — ona ο dugi. Jer, u njoj je znanje činjenice stvar fizičara, a znanje uzroka stvar optičara, na apsolutan način, ili ukoliko je on matematičar.

Uostalom, isto se tako uzajamno odnose mnoge druge nauke koje nisu jedna drugoj podređene; tako se,

286 287

na primer, medicina odnosi prema geometriji. Tako lekar zna da se okrugle rane sporije zaceljuju, ali geometar zna zašto je tako.32

Glava č e t r n a e s t a

[PREIMUĆSTVO PRVE FIGURE]

Od svih [silogističkih] figura prva je najviše naučna. Jer, u toj figuri izvode svoje dokaze matematičke discipline — kao što su aritmetika, i geometrija, i optika, — i, može se reći, gotovo sve nauke koje istražuju uzroke. Jer, silogizam uzroka izvodi se ili isključivo ili obično i u najviše slučajeva u toj figuri. I zbog toga je prva figura najviše naučna, i sama po sebi ima najnaučnije obeležje. Jer, znanju je najviše svojstveno [jer najsvojstvemja osobina znanja jeste] da ispituje uzrok.

Drugo, samo u ovoj figuri moguće je steći znanje ο suštini stvari. Jer, u drugoj figuri ne dobija se nikakav afirmativan zaključak, — a znanje ο suštini stvari jeste nešto pozitivno. A u trećoj figuri dobija se doduše afirmativan, ali nikakav univerzalan zaključak, — a suština je nešto univerzalno. Jer, čovek nije samo u jednom izve-snom smislu dvonožno biće.

Najzad, treće, prvoj figuri nisu potrebne obe druge figure, ali ove poslednje bivaju pojačane i proširene prvom, dok se ne dođe do neposrednih premisa.

Prema tome, jasno je da prva figura ima vodeće mesto u nauci.

Glava p e t n a e s t a

[NEGATIVNE NEPOSREDNE PROPOZICIJE]

Ali, kao što A može da bude neposredno afirmirano od B, isto tako može i da bude neposredno negirano. Pod neposrednim afirmiranjem [pripadanjem] ili negiranjem [ne-pripadanjem] podrazumevam da između ta dva termina nema nikakvog srednjeg termina, jer se samo

u tom slučaju neće pomoću nečeg drugog [nego pomoću samih termina] vršiti afirmiranje [pripadanje] ili negiranje [ne-pripadanje].

Ako su, dakle, ili A ili B, ili čak A i B, uzeti zajedno, sadržani u jednoj celini [u jednom opštijem pojmu], tada nije moguće da negiranje A od Β bude neposredno [prvobitno]. Pretpostavimo da je A sadržano u jednoj celini, u Γ. Ako sad Β nije u celini, u Γ (jer moguće je da je A u jednoj celini, koja ne sadrži u sebi B), — onda će se dobiti silogizam čija je konkluzija da A ne pripada B. Jer, ako Γ pripada svakom A, ali nijednom B, tada A neće pripadati nijednom B33. Isto je tako, ako je Β u jednoj celini, recimo u ∆. Jer tada ∆ pripada svakom B, ali A [ne pripada] nijednom ∆, tako da konkluzijom A neće pripadati nijednom B34. Dokazivanje će se izvesti na isti način, ako su oba termina sadržana u jednoj celini.

Ali da Β možda nije sadržano u celini koja sadrži A, ili da, obrnuto, A nije u celini u kojoj je B, — vidi se iz redova pojmova koji se ne daju zameniti jedan drugim35. Jer, ako nijedan termin reda ΑΓ∆ nije pridan nijednom terminu reda BEZ, a ako se A sadrži u celom Θ, terminu koji pripada istom redu kao on, tada Β očevidno neće biti u Θ, jer bi inače redovi bili razmenjeni jedan sa drugim. Isto je tako i kad je Β u jednoj celini.

Ali ako nijedan od oba termina nije u jednoj celini, i ako A ne pripada B, tada mu ono mora neposredno ne pripadati. Jer, ako bi postojao neki srednji termin, onda bi jedan od oba [termina] morao biti sadržan u jednoj celini. Jer, silogizam bi se obrazovao ili u prvoj ili u drugoj figuri. Ako bi to bilo u prvoj figuri, tada bi Β bilo u jednoj celini (jer premisa koja se odnosi na Β mora biti afirma-tivna)36. Međutim, ako bi to bilo u drugoj figuri, tada bi jedan od dva termina, A ili B, bio u jednoj celini, pošto se dobija silogizam bilo da se negativna premisa odnosi na jedan ili na drugi37. Ali, ako su obe premise afirmativne nema silogizma.

288 Organon 289

Dakle, sad je očevidno da jedan termin može biti neposredno negiran od drugoga, a mi smo objasnili kad i kako je to moguće.

Glava š e s n a e s t a

[ZABLUDA I NEZNANJE KOJI PROIZLAZE IZ NEPOSREDNIH PREMISA]

Što se tiče neznanja, shvaćenog, ne u smislu negacije znanja, nego u smislu stanja duha, — ono je zabluda pro-izvedena silogizmom.

Zabluda se, pre svega, proizvodi u slučajevima nepo-srednih pridavanja ili nepridavanja, i tada se pojavljuje na dva načina: ili se potpuno veruje u jedno pripadanje ili nepripadanje, ili se to verovanje stiče pomoću silogizma.

Zabluda što potiče iz potpunog verovanja jeste prosta, dok zabluda stečena silogizmom uzima razne forme. Pretpostavimo da A ne pripada nijednom Β neposredno. Ako se, pomoću srednjeg termina Γ, zaključi da A pripada B, — to će biti zabluda proizvedena silogizmom.

Dalje, mogu obe premise da budu pogrešne [lažne], a, isto tako, može i samo jedna da bude pogrešna. Ako se A ne pridaje nijednom Γ, a Γ se ne pridaje nijednom B, ali se ipak u svakoj od obe propozicije suprotno pretpostavlja, — onda će obe premise biti pogrešne.

Ali može biti da je odnos Γ prema A i Β takav, da Γ niti potpada pod A, niti je univerzalno pridato B. Jer, s jedne strane, Β ne može biti u jednoj celini, pošto je za A rečeno da ne pripada neposredno B, a, s druge strane, A nije nužnim načinom univerzalni atribut svih stvari. Iz toga izlazi da obe premise mogu biti pogrešne.

Ali može još biti da je jedna od premisa istinita, ali ne ma koja od obe, nego samo premisa ΑΓ. Jer, premisa ΓΒ mora uvek biti pogrešna, zato što Β nije sadržano ni u kakvoj vrsti. Međutim, premisa ΑΓ može biti istinita, kao kad, na primer, A neposredno pripada Γ i B. Jer, kad je isti termin neposredno pridat mnogim terminima,

nijedan od ovih neće pripadati drugome. Ali ne čini nikakvu razliku ni ako pridavanje [prve premise ΑΓ] nije neposredno.

Zabluda u pridavanju postaje samo iz tih razloga i na taj način (jer videli smo da silogizam u kome je pridavanje univerzalno ni u jednoj figuri nije moguć sem u prvoj38); međutim, zabluda u ne-pridavanju javlja se u isto vreme u prvoj i u drugoj figuri. Ali, recimo prvo u koliko se oblika ona javlja u prvoj figuri, i kako se premise odnose u svakom slučaju.

Zabluda nastaje i kad su obe premise lažne; to je slučaj ako se pretpostavi da A neposredno pripada Γ i B. Jer, ako se uzme da A ne pripada nijednom Γ, a da Γ pripada svakom B, — tada su obe premise pogrešne.

Ali zabluda je, isto tako, moguća i kad je jedna od premisa — svejedno koja — pogrešna. Jer, premisa ΑΓ može biti istinita, a premisa ΓΒ pogrešna, — naime ΑΓ istinita, zato što A ne pripada svemu što postoji, a premisa ΓΒ pogrešna, zato što je nemoguće za Γ, kome nikad ne pripada A, da ono [Γ] pripada B. Jer, tada premisa ΑΓ ne bi bila više istinita. Ali, u isto vreme, ako su obe premise istinite, i zaključak bi bio istinit.

Ali, isto tako, može premisa ΓΒ biti istinita, dok je druga premisa lažna. Na primer, kad bi Β istovremeno bilo sadržano u Γ i u A, nužno bi bilo da jedan od ova dva termina potpada pod drugi, — tako da, ako se pretpostavi da A ne pripada nijednom Γ, takva jedna premisa mora biti pogrešna. Tako očevidno, silogizam mora biti pogrešan, — pa bila samo jedna premisa pogrešna, ili obe.

Ali u drugoj figuri obe premise ne mogu biti potpuno pogrešne. Kad A pripada svakom B, tada se ne može uzeti nijedan srednji termin koji je univerzalno afirmiran od jednog krajnjeg termina, a univerzalno negiran od drugoga. Dakle, premise treba tako uzeti, da srednji termin bude afirmiran od jednog krajnjeg termina, a negiran od drugog krajnjeg termina, — ako treba da postane silogizam. Ako su, dakle, tako uzete premise potpuno Pogrešne, očevidno je da će njima kontrerno suprotne

290 19* 291

premise biti potpuno istinite. Ali to je nemoguće. Međutim, ništa ne stoji na putu da obe premise budu delimično pogrešne. Uzmimo da Γ stvarno pripada ponekom A i ponekom B. Jer, ako se pretpostavi da Γ pripada svakom A, a nijednom B, obe premise biće pogrešne, ali ne pot puno, nego samo delimično. A isto je tako i kad se, obrnuto, negiranje stavi u gornju premisu.

Isto se tako može desiti da je jedna od premisa pogrešna, i to svejedno koja. Pretpostavimo da će ono što pripada svakom A, pripadati isto tako i svakom B. Ali ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom A, ali da ne pripada nijednom B, tada bi premisa ΓΑ bila istinita, a premisa ΓΒ lažna. A opet ono što ne pripada nijednom B, neće pripadati ni svakom A. Jer ako bi ono pripadalo svakom A, tada bi pripadalo i svakom B. Ali to je protiv pretpostavke. Ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom A, ali nijednom B, onda je premisa ΓΒ istinita, a druga premisa je lažna.

Isto je tako i kad se negiranje stavi u gornju premisu. Jer, što ne pripada nijednom A, neće, isto tako, pripadati nijednom B. Ako se sad pretpostavi da Γ ne pripada svakom A, ali da pripada svakom B, tada će premisa ΑΓ biti istinita, a druga premisa lažna. I obrnuto, pogrešno je pretpostaviti da ono što pripada svakom B, ne pripada nijednom A. Jer ono što pripada svakom B, nužnim načinom pripada i ponekom A. Jer ako se pretpostavi da Γ pripada svakom B, ili nijednom A, onda će premisa ΓΒ biti istinita, a premisa ΓΑ lažna.

Vidi se, dakle, [sledeće]: bilo da su obe premise pogrešne, ili samo jedna, — uvek je u slučaju neposrednih propozicija moguć jedan lažan silogizam.

Glava s e d a m n a e s t a [NEZNANJE I ZABLUDA KOJI PROIZLAZE IZ

POSREDNIH PREMISA]

U slučajevima u kojima se — ne bez posredovanja — pridaje ili se ne pridaje predikat subjektu, kad pomoću svojstvenog srednjeg termina silogizam daje lažni zaključak,

_ . nije moguće da obe premise budu lažne. Naime, tada može biti lažna samo gornja premisa. A pod svojstvenim srednjim terminom podrazumevam srednji pojam pomoću koga se dobija istiniti silogizam, protivrečan [kontradiktoran] pogrešnom silogizmu. Uzmimo da A treba da pripada Β pomoću srednjeg termina Γ. Ali pošto je [ako se zaključak vrši pomoću prve figure] nužno da premisa ΓΒ bude afirmativna da bi se dobio silogizam, — ona, očevidno, mora uvek biti istinita, pošto nije preokrenuta [konver-tirana]. Međutim, premisa ΑΓ mora biti lažna, jer njenim preokretanjem [konverzijom] silogizam postaje kontrerno suprotan.

Isto je tako kad se srednji termin uzme iz nekog drugog reda. Uzmimo, na primer, da je ∆ ne samo sadržano u A kao u svojoj celini, nego i da je afirmirano od svakoga B. Tada je nužno da [donja] premisa ∆Β ostane [afirmativna], a da druga [gornja] premisa [∆Α] bude preokrenuta [da postane negativna]; prema tome, biće prva premisa uvek istinita, a druga uvek pogrešna. A jedna takva zabluda gotovo je ista kao ona što proizlazi iz svojstvenog srednjeg termina.

Ali ako zaključak nije dobijen svojstvenim srednjim terminom, tada — ako srednji termin potpada pod A, ali ne pripada nijednom Β — obe premise nužnim načinom moraju biti lažne. Jer, premise moraju biti uzete na način kontrerno suprotan onome na koji se one stvarno odnose, ako treba dobiti silogizam. Ali, ako se one uzmu na ovaj način, obe postaju lažne. Uzmimo sad da A pripada svakom ∆, a da ∆ ne pripada nijednom B, — tada kad se te premise preokrenu [konverzijom tih premisa] dobiće se zaključak čije će obe premise biti lažne.

Ali ako srednji termin, dakle ∆ ne potpada pod A, premisa Α∆ biće istinita, a premisa ∆Β lažna. Jer premisa Α∆ je istinita, zato što ∆ nije bilo sadržano u A, a premisa ∆Β je lažna, pošto, kad bi ona bila istinita, i zaključak bi bio istinit [jer dve istinite premise ne mogu dati lažnu konkluziju]; međutim, zaključak je po pretpostavci lažan.

292 293

premise biti potpuno istinite. Ali to je nemoguće. Međutim, ništa ne stoji na putu da obe premise budu delimično pogrešne. Uzmimo da Γ stvarno pripada ponekom A i ponekom B. Jer, ako se pretpostavi da Γ pripada svakom A, a nijednom B, obe premise biće pogrešne, ali ne pot puno, nego samo delimično. A isto je tako i kad se, obrnuto, negiranje stavi u gornju premisu.

Isto se tako može desiti da je jedna od premisa po-grešna, i to svejedno koja. Pretpostavimo da će ono što pripada svakom A, pripadati isto tako i svakom B. Ali ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom A, ali da ne pripada nijednom B, tada bi premisa ΓΑ bila istinita, a premisa ΓΒ lažna. A opet ono što ne pripada nijednom B, neće pripadati ni svakom A. Jer ako bi ono pripadalo svakom A, tada bi pripadalo i svakom B. Ali to je protiv pretpostavke. Ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom A, ali nijednom B, onda je premisa ΓΒ istinita, a druga premisa je lažna.

Isto je tako i kad se negiranje stavi u gornju premisu. Jer, što ne pripada nijednom A, neće, isto tako, pripadati nijednom B. Ako se sad pretpostavi da Γ ne pripada sva-kom A, ali da pripada svakom B, tada će premisa ΑΓ biti istinita, a druga premisa lažna. I obrnuto, pogrešno je pretpostaviti da ono što pripada svakom B, ne pripada nijednom A. Jer ono što pripada svakom B, nužnim na-činom pripada i ponekom A. Jer ako se pretpostavi da Γ pripada svakom B, ili nijednom A, onda će premisa ΓΒ biti istinita, a premisa ΓΑ lažna.

Vidi se, dakle, [sledeće]: bilo da su obe premise po-grešne, ili samo jedna, — uvek je u slučaju neposrednih propozicija moguć jedan lažan silogizam.

Glava s e d a m n a e s t a [NEZNANJE I ZABLUDA KOJI PROIZLAZE IZ

POSREDNIH PREMISA]

U slučajevima u kojima se — ne bez posredovanja — pridaje ili se ne pridaje predikat subjektu, kad pomoću svojstvenog srednjeg termina silogizam daje lažni zaključak,

— nije moguće da obe premise budu lažne. Naime, tada može biti lažna samo gornja premisa. A pod svojstvenim srednjim terminom podrazumevam srednji pojam pomoću koga se dobija istiniti silogizam, protivrečan [kontradik toran] pogrešnom silogizmu. Uzmimo da A treba da pri pada Β pomoću srednjeg termina Γ. Ali pošto je [ako se zaključak vrši pomoću prve figure] nužno da premisa ΓΒ bude afirmativna da bi se dobio silogizam, — ona, očevidno, mora uvek biti istinita, pošto nije preokrenuta [konver- tirana]. Međutim, premisa ΑΓ mora biti lažna, jer njenim preokretanjem [konverzijom] silogizam postaje kontrerno suprotan.

Isto je tako kad se srednji termin uzme iz nekog dru-gog reda. Uzmimo, na primer, da je ∆ ne samo sadržano u A kao u svojoj celini, nego i da je afirmirano od svakoga B. Tada je nužno da [donja] premisa ∆Β ostane [afirma-tivna], a da druga [gornja] premisa [∆Α] bude preokrenuta [da postane negativna]; prema tome, biće prva premisa uvek istinita, a druga uvek pogrešna. A jedna takva za-bluda gotovo je ista kao ona što proizlazi iz svojstvenog srednjeg termina.

Ali ako zaključak nije dobijen svojstvenim srednjim terminom, tada — ako srednji termin potpada pod A, ali ne pripada nijednom Β — obe premise nužnim načinom moraju biti lažne. Jer, premise moraju biti uzete na način kontrerno suprotan onome na koji se one stvarno odnose, ako treba dobiti silogizam. Ali, ako se one uzmu na ovaj način, obe postaju lažne. Uzmimo sad da A pripada svakom ∆, a da ∆ ne pripada nijednom B, — tada kad se te pre-mise preokrenu [konverzijom tih premisa] dobiće se za-ključak čije će obe premise biti lažne.

Ali ako srednji termin, dakle ∆ ne potpada pod A, — premisa Α∆ biće istinita, a premisa ∆Β lažna. Jer premisa Α∆ je istinita, zato što ∆ nije bilo sadržano u A, a premisa ∆Β je lažna, pošto, kad bi ona bila istinita, i zaključak bi bio istinit [jer dve istinite premise ne mogu dati lažnu konkluziju]; međutim, zaključak je po pretpostavci lažan.

292 293

Ali, ako je zabluda zaključena u drugoj figuri, tada ne mogu obe premise biti potpuno lažne (jer kad Β potpada pod A, nijedan termin ne može da bude afirmiran ο celini jednog krajnjeg termina, a da bude negiran ο celini drugog krajnjeg termina, kao što smo već ranije rekli), — ali je moguće da je jedna od dve premise lažna, i to svejedno koja. Jer, ako Γ istovremeno pripada A i B, tada će, ako se pretpostavi da Γ pripada A, a da ne pripada B, — premisa ΑΓ biti istinita, a druga premisa će biti lažna. I obrnuto, ako se pretpostavi da Γ pripada B, ali da ne pripada nijednom A, premisa ΓΒ biće istinita, a druga premisa biće lažna.

Tako smo izložili kad i pomoću kojih vrsta premisa postaje zabluda, kad je negativan silogizam koji daje zabludu. Ali kad je silogizam afirmativan,39 nemoguće je — ako je zaključak dobijen svojstvenim srednjim terminom — da obe premise budu lažne. Jer, premisa ΓΒ mora da ostane [kao afirmativna], ako se hoće da se dobije silogizam [prve figure], — kao što je već ranije rečeno. Otuda će premisa ΓΑ biti uvek lažna, jer je ona preokrenuta [konvertirana].

Isto se događa ako srednji termin biva uzet iz nekog drugog reda, kao što je već bilo rečeno [kad je govoreno] ο slučaju negativne zablude. Jer, premisa ∆Β treba da ostane, nužnim načinom, a premisa Α∆ mora da bude preokrenuta, — i tada je zabluda ista kao u ranijem slučaju.

Ali ako afirmativan silogizam nije dobijen svojstvenim srednjim terminom, onda će ako ∆ potpada pod A, ta premisa [gornja premisa ∆Α] biti istinita, a druga [donja premisa ∆Β] biće lažna, — jer A može biti atribut više termina koji ne potpadaju jedan pod drugi. Ali, ako ∆ ne potpada pod A, tada će, očevidno, ova premisa [gornja premisa ∆Α] uvek biti pogrešna (jer je ona afirmativno uzeta), ali premisa Β∆ može biti kako istinita tako i lažna. Jer, ništa ne stoji na putu da A ne pripada nijednom ∆, i da ∆ pripada svakom B, — kao, na primer, [da] biće obdareno čulima [ne pripada] nijednoj nauci, ali [da] nauka [pripada] muzici. A isto tako ništa ne sprečava da A ne pripada nijednom ∆, kao ni ∆ nijednom B. Dakle, očevidno

je: kad srednji termin ne potpada pod A, tada mogu da budu lažne kako obe premise tako i samo jedna od njih. Tako je, dakle, očevidno na koliko načina i na osnovu kojih premisa mogu da se jave zablude koje proizlaze iz silo°izma, — bilo kod neposrednih propozicija, ili kod onih koje se mogu dokazati.

Glava o s a m n a e s t a [NEZNANJE

POSMATRANO KAO NEGACIJA NAUKE]

Dakle, jasno je, isto tako, da, — ako jedno čulo nedostaje, — tada, nužnim načinom, nedostaje i jedna nauka, koju je nemoguće steći.40 Naime, mi učimo ili pomoću indukcije ili pomoću dokazivanja [demonstracije]. Ali dokazivanje se izvodi iz opšteg [iz univerzalnih principa], a indukcija iz pojedinačnih slučajeva. Ali nemoguće je steći saznanje opšteg drukčije nego putem indukcije, pošto čak i ono što se naziva ishodima apstrakcije može biti pristupačno samo pomoću indukcije, — preciznije rečeno time što svakom rodu, prema prirodi svojstvenoj svakom od njih, pripadaju izvesne osobine koje se mogu proučavati kao odvojene, čak i kad u stvari nisu odvojene. Ali nemoguće je baviti se indukcijom, ako se nema čulo [ako se nema senzacija]. Jer, na pojedinačne slučajeve primenjuje se senzacija. A za pojedinačne slučajeve ne može postojati nauka, jer se ona ne može dobiti ni iz opšteg bez indukcije, niti indukcijom bez senzacije.

Glava d e v e t n a e s t a [DA LI SU PRINCIPI DOKAZIVANJA KONAČNI ILI

BESKONAČNI PO BROJU]

Svaki silogizam sastoji se iz tri termina. Afirmativan silogizam ima snagu da dokaže da A pripada Γ, zato što A pripada B, a Β pripada Γ; međutim, u negativnom silogizmu jedna premisa izražava da jedan termin pripada drugom, dok, naprotiv, druga premisa izražava da jedan termin ne pripada drugom.

294 295

Vidi se, dakle, da su to principi i takozvane pretpostavke silogizma. Jer, kad se oni uzmu na ovaj način,41 tada se, nužnim načinom, može dokazati da A pripada Γ pomoću B, i opet da A pripada Β pomoću drugog jednog srednjeg termina, i da, isto tako, Β pripada Γ.

Za onoga ko se zadovoljava da zaključuje prema mišljenju i na dijalektički način, očevidno je da treba gledati samo na to, da li silogizam proizlazi iz najverovatnijih mogućih premisa. — Ako, dakle, između A i Β ne postoji uistinu srednji termin, nego ako samo izgleda da postoji, — tada će onaj ko na osnovu njega izvodi zaključak dijalektički zaključivati. A da bi se dostigla istina, mora se imati u vidu ono što postoji.

Ali sa tim stvar ovako stoji. Postoje atributi koji su afirmirani ο jednom subjektu drukčije nego akcidentalno. Pod akcidentalnim [pridavanjem] podrazumevam da se, na primer, ο nekom belom predmetu kaže da je čovek, — što nema isti smisao kao reći da je čovek beo. Naime, čovek nije beo budući nešto drugo nego čovek, dok, naprotiv, belo je belo zato što je čovek beo [jer belo mora uvek biti u jednom subjektu]. Dakle, postoje izvesni termini takve vrste [prirode] da mogu biti kao takvi pridavani drugima.

Pretpostavimo sad da je Γ termin koji sam ne pripada nikakvom drugom terminu, a njemu kao prvom pripada B, i da ništa između njih ne postoji. Pretpostavimo da Ε pripada Ζ na isti način, a Ζ — Β. Mora li ovaj red nužnim načinom ovde da se zaustavi, ili može li tako da ide u beskonačnost?

Pretpostavimo opet da ništa nije afirmirano ο Α po sebi, ali da [atribut] A neposredno pripada [subjektu] Θ, a ničem drugom između njih, — a da Θ [kao atribut] pripada [subjektu] H, a da Η pripada B. Da li i ovaj red isto tako nužnim načinom treba da se zaustavi, ili može li on da ide dalje u beskonačnost?

Ovo drugo pitanje razlikuje se od prvog time, što se u prvom pita da li se — polazeći od onoga što samo ne pripada nijednoj drugoj stvari, ali čemu druga stvar pripada — može ići nagore bez kraja; međutim, drugo pitanje

sastoji se u ispitivanju da li se, počinjući onim što je pridano drugom, ali čemu ništa drugo nije pridano — može nadole ići u beskonačnost.

Dalje, mogu li srednji termini da budu beskrajni po broju, dok su krajnji termini čvrsto determinirani? Hoću da kažem: pretpostavimo da A pripada Γ, a da je Β srednji termin među njima, a da između Β i A postoje drugi srednji termini, a između ovih opet drugi, — može li tada red tih srednjih termina da bude beskrajan, ili je to nemoguće?

Na ovo se obazreti, znači pitati da li dokazivanja idu u beskonačnost, i da li postoji dokaz za sve, ili se dokazi uzajamno ograničavaju?42

Ista pitanja stavljam i ο negativnim silogizmima i ο negativnim premisama. Na primer, ako A ne pripada nijednom B, onda će to [ne-pripadanje] biti ili neposredno, ili će između njih postojati neki srednji termin, koji prethodi B, a kome A ne pripada (neka to bude Η koje pripada svakom B), — ali tu može postojati još jedan termin koji prethodi H, na primer Θ, koji pripada svakom H. U ovim slučajevima [kao i u gore navedenim] ili je red ranijih termina kojima A ne pripada beskrajan, ili se on zaustavlja.

Ali ne stoji tako [ili: ova pitanja se ne mogu postaviti] sa pojmovima koji se daju preokrenuti [sa konvertibilnim pojmovima]. Naime, kad se subjekt i predikat daju preokrenuti, tada nema ni prvog ni poslednjeg subjekta. Jer, u ovom pogledu odnosi se sve prema svemu na isti način [svi recipročni termini stoje u istom odnosu], pa bilo da su beskrajni atributi subjekta, ili da su beskrajni i subjekti i atributi. Ovde je izuzet slučaj kad se termini mogu preokrenuti na razne načine, i kad se pridavanje vrši za jedan termin akcidentalno, a za drugi kao kategorija [kao odredba bića].

Glava d v a d e s e t a

[BROJ SREDNJIH TERMINA NIJE BESKRAJAN]

Jasno je da je nemoguće da između dva termina postoji beskrajan broj srednjih termina, ako red atributa

296 297

nadole i red atributa nagore imaju granicu.43 Pod redom nagore podrazumevam pravac ka opštijem, a pod redom nadole pravac ka pojedinačnom.

Ako bi, kad se A prida Z, posrednih termina [između njih], ovde obeleženih sa B, bilo beskrajno mnogo, očevidno je da bi bilo moguće, polazeći od A, dodati beskrajno atributa jednih drugima prema redu naniže (pošto bi, pre nego što se dođe do Z, bilo beskrajno posrednih termina); kao što bi, polazeći od Ζ nagore, trebalo preći beskrajni broj posrednih termina, pre nego što bi se stiglo do A. Ali ako je to nemoguće [to jest: ako je red atributa po broju ograničen], biće isto tako nemoguće da između A i Ζ postoji beskrajni broj srednjih termina. Isto tako ne služi ničem reći da izvesni termini reda AB dolaze neposredno jedan za drugim, na način koji ne dopušta nijedan posredni termin između njih,44 dok se kod drugih ne daju pronaći takvi termini, koji se među sobom neposredno graniče.45 Jer, ma koji od Β termina da uzmem, broj posrednih termina u pravcu A ili Ζ mora biti beskrajan ili konačan. A nema nikakve važnosti [utvrditi] odakle ti redovi termina postaju beskrajni, — da li odmah, ili ne odmah, jer će u svakom slučaju [srednji] termini koji potom dolaze biti beskrajni po broju.

Glava d v a d e s e t prva [U NEGATIVNIM DOKAZIVANIIMA SREDNII TERMINI

NISU BESKRAJNI PO BROJU]

Ali, isto tako, jasno je da će i u negativnom dokazivanju red termina biti po broju ograničen, ako je, u afir-mativnom dokazivanju, on ograničen u dva pravca [to jest ako postoji prvi atribut i poslednji subjekt]. Pretpostavimo da nije moguće [u afirmativnim silogizmima] ići u beskraj-nost, ni idući od poslednjeg termina naviše [od subjekta ka atributu], (a ja nazivam poslednjim terminom onaj koji sam ne pripada nijednom drugom terminu, ali kome pripada neki drugi termin, na primer Z); niti polazeći od prvog termina poslednjem [to-će-reći, silazeći od atributa

subjektu], (a ja nazivam prvim terminom onaj koji se iskazuje ο jednom drugom, ali ο kome nijedan drugi nije iskazan). A ako je tako [to jest, ako postoje prvi i poslednji termin u afirmativnim dokazivanjima], onda će i red srednjih termina, u slučaju negiranja, imati kraja.

Jer, na tri načina se dokazuje da nešto ne pripada nečem drugom. Pre svega, može se reći: Β pripada svemu čemu pripada Γ, i A ne pripada ničem čemu Β pripada. Što se tiče propozicije ΒΓ, — a to je uvek slučaj za jedan od dva intervala [premise, ovde: donje premise], — treba nužnim načinom doći do neposrednih propozicija, pošto je ovaj interval [ova premisa] afirmativan. Što se tiče druge premise, jasno je da ako je gornja premisa negirana od nekog drugog termina, na primer od ∆, koji je raniji od B; — tada će ∆ morati da pripada svakom Β. Α ako je opet gornja premisa negirana od nekog drugog termina, ranijeg nego ∆, taj termin moraće da pripada svakom ∆. Iz toga izlazi da će — pošto je red nagore po broju ogra-ničen — i red nadole biti isto tako ograničen, i da će postojati prvi subjekt kome je A negirano.

Ali ako, opet, Β pripada svakom A, ali nijednom Γ, onda ni A ne pripada nijednom Γ. Ako sada treba dokazati ovu propoziciju [negativnu donju premisu], onda će se to očevidno dokazati ili prvom figurom, kao gore, ili ovom [drugom] figurom, ili trećom. Ο prvoj smo govorili, a drugu ćemo objasniti. Dokaz će se otprilike ovako izvoditi: ∆ pripada svakom B, a ne pripada nijednom Γ, pošto predikat, nužnim načinom, pripada Β. Ι zatim, pošto valja dokazati da ∆ ne pripada Γ, drugi jedan termin, sam negiran od Γ, pripada ∆. Ali pošto je afirmativno pripadanje višem terminu46 uvek ograničeno, negativno pripadanje [višem terminu] biće isto tako ograničeno.

U trećoj figuri postupa se na sledeći način. Ako A pripada svakom B, a ako Γ ne pripada ponekom Β, Γ ne pripada svemu čemu A pripada. I ovde će ta premisa [negativna premisa ΒΓ] biti dokazana ili gornjim [silogi-stičkim] figurama, ili samom ovom figurom. U prve dve figure, red je ograničen. U poslednjoj figuri ponovo će se

298 299

pretpostaviti da Β pripada Ε, terminu kome je — uzetom pojedinačno — Γ negirano. I ova propozicija će biti na isti način dokazana. Ali pošto se pretpostavlja da je red nadole isto tako ograničen, jasno je da će postojati granica i u negativnom pridavanju Γ.

Očevidno je, dakle, da će dokaz biti ograničen i kad se ne izvodi jednim putem, nego svim putevima, — to jest [ne samo u jednoj, nego u tri silogističke figure], čas u prvoj, čas u drugoj, čas u trećoj [silogističkoj] figuri. Jer, putevi su konačni po broju. A ako se konačno pomnoži konačnim brojem, proizvod će, nužnim načinom, biti konačan.

Dakle, jasno je da postoji granica u negiranju, kao što ona postoji i u afirmiranju. Ali da je tako u afirmiranju, može se videti iz sledećih dijalektičkih razmatranja.

Glava d v a d e s e t d r u g a

[U AFIRMATIVNIM DOKAZIVANJIMA BROJ TERMINA JE KONAČAN]

to se tiče bitnih predikata," očevidno je da su ti predikati ograničeni po broju. Jer, ako je definicija moguća, to jest ako se bitnost može saznati, i ako se, s druge strane, jedan beskrajni red ne može preći, tada, nužnim načinom, treba da su bitni predikati konačni.

Ο predikatima uopšte imamo da kažemo sledeće. Može se reći shodno istini: „belo ide" i: „ova velika stvar je od drveta", ili opet: „drvo je veliko" i: „čovek ide". Ali postoji razlika između prvih i drugih [od ovih] iskaza. Kad kažem: „belo je od drveta", ja pod tim podrazumevam da se slučajno događa onome što je belo da bude od drveta, a ne da je belo supstrat drveta. Jer, stvar nije postala od drveta time što je ona suština belog ili jedne vrste belog, — prema tome belo je drvo samo akcidentalno. Naprotiv, kad kažem: „drvo je belo", to ne znači da je belo nešto drugo, čemu se slučajno desilo da bude drvo. Isto tako, kad kažem: „muzičar je beo", hoću da kažem da

je beo čovek kome se slučajno desilo da bude muzičar. [Prema tome, kad kažem: „drvo je belo", to znači] da je drvo supstrat koji je, u svojoj bitnosti, postao beo, pošto nije ništa drugo nego sama bitnost drveta ili jedne vrste drveta.

Ako sad [povodom ovoga] treba da se postavi neko pravilo, onda je ovaj poslednji način govora [„drvo je belo"] jedan iskaz, a drugi iskaz [„belo je drvo"] ili uopšte nije nikakav iskaz, ili nije iskaz apsolutno, nego akciden-talno. Što tada zauzima mesto belog, jeste ono što je iskazano [atribut], a što zauzima mesto drveta, jeste ono ο čemu nešto biva iskazano [subjekt].

Pretpostavimo, dakle, da se predikat pridaje subjektu uvek apsolutno, a ne akcidentalno, jer dokazivanja dokazuju pridavanjem ove vrste [a ne akcidentalnim pridavanjem]. Kad je samo jedan predikat pridan samo jednom subjektu, pridavanje se odnosi ili na bitnost, ili na kvalitet, ili na kvantitet, ili na odnos, ili na akciju, ili na trpljenje, ili na mesto, ili na vreme.48

Dalje supstancijelni predikati označavaju ili biće ili deo bića onoga čemu bivaju pridavani. A akcidencije su atributi koji ne označavaju supstanciju, nego koji su afirmirani ο subjektu različitom od njih samih, koji nije ni sam određeni atribut, ni vrsta toga atributa. Na primer, belo je akcidencija čoveka, jer čovek nije ni bitnost belog, ni bitnost dela belog. Međutim, može se reći da je čovek životinja, jer je čovek po svojoj bitnosti jedna vrsta životinje. Ovi nesupstancijelni predikati moraju da budu pridavani nekom subjektu, i nema nijednog belog koje je belo, a da, isto tako, nije i nešto drugo nego belo. A ideje se moraju odbaciti. Jer, ideje su samo prazne zvučne fraze; kad bi one i postojale stvarno, bile bi za obrazložavanje potpuno beznačajne, pošto se dokazi bave tim obrazloža-vanjima [predikatima kako smo ih mi definisali].49

Ali, dalje, jedna stvar ne može biti kvalitet druge [stvari], a ova [ne može biti] kvalitet prve [stvari]. To jest, jedna stvar ne može biti kvalitet svoga kvaliteta, pošto je nemoguće da one budu uzajamno jedna od druge potvrđene [afirmirane] na jedan od navedenih načina.

300 301

One mogu jedna ο drugoj da budu istinito izrečene, ali ne mogu da budu istinito potvrđene jedna od druge.50

Ali nešto se može pridati u smislu supstancije [u smislu bitnog uzajamnog pridavanja], to jest kao nešto što je ili vrsta ili razlika [subjekta] koju predikat potvrđuje. Međutim, dokazano je [u početku ove glave] da ova pridavanja nisu beskrajna ni u redu naniže, ni u redu naviše. Tako, na primer, nije beskrajan ni red: „Čovek je dvo-nožac", „dvonožac je stvor [životinja]", a stvor opet nešto drugo; niti [je beskrajan] red koji pridaje stvora čoveku, čoveka Kaliji, a Kaliju nekom drugom subjektu, kao jednu odredbu njegove bitnosti. Jer, svaka takva supstancija daje se definisati; ali beskrajno se ne može preći u mišljenju. A iz toga izlazi da nisu beskrajni ni red naviše ni red naniže. Jer, ne daje se definisati jedna supstancija čiji je broj predikata beskrajan.

Kao vrsta, predikati se ne mogu uzajamno afirmirati jedan drugim, jer bi to bilo identifikovati vrstu sa jednim od njenih rodova. Ali ni kvalitet ne može, isto tako, drukčije nego akcidentalno da bude uzajamno potvrđen od jednog kvaliteta. Isto važi i za druge kategorije. Naime, svi ovi predikati [upravo kategorije] su akcidentalne prirode i pridaju se supstancijama.

Ali, isto tako, ni red [predikata] nagore nije beskrajan, jer ono što se tvrdi ο svakoj stvari izražava da je subjekt određenog kvaliteta, ili određenog kvantiteta, ili da spada pod jednu kategoriju te vrste,51 ili da izražava atribute koje supstancija sadrži. Ali ovi atributi su ograničeni po broju, a vrste kategorija postoje isto tako u jednom određenom broju. Jer, kategorije su ili kvalitet, ili kvanti-tet, ili odnos, ili delatnost, ili trpljenje, ili mesto, ili vreme.52

Uzmimo da se jedan predikat afirmira ο jednom subjektu, a, sem toga, da predikati koji ne izražavaju supstanciju ne mogu biti pridavani jedni drugima. Jer, sve su to akcidencije, samo su neke od njih predikati po sebi, a druge su različitoga tipa. Mi ipak kažemo da su svi ti predikati podjednako afirmirani ο nekom supstratu, a da

akcidencija nije nikad supstrat. Zaista, mi nikako ne po-stavljamo među odredbe ove vrste jednu stvar, koja, ne budući nešto drugo nego ona sama, nosi oznaku koju nosj; — nego kažemo da je ona afirmirana od subjekta drugog nego što je ona sama, kao i da ti atributi mogu biti različiti prema različitim subjektima.

Dakle, neće moći bez kraja ni naviše ni naniže jedno [samo jedan predikat] ο drugome [samo jednom subjektu] da bude tvrđeno [afirmirano]. Jer subjekata čije su akcidencije afirmirane, ima onoliko koliko ima sastavnih de-lova svake individualne supstancije, a ti delovi nisu po broju beskrajni.53 A red naviše obuhvata i sastavne delove [svake individualne supstancije] i akcidencije. U stvari, ni jedni ni drugi nisu beskrajni po broju.54 Nužno je, prema tome, da postoji jedan prvi subjekt ο kome nešto prvo biva tvrđeno [kome se pridaje prvi atribut], a ο ovome nešto drugo [i da postoji drugi atribut kome se prvi pridaje], i taj red mora se zaustaviti, i mora postojati nešto što više ne biva tvrđeno ο drugom, kao ο ranijem, i ο čemu nije više tvrđeno drugo, kao ranije [taj red mora se zaustaviti jednim atributom koji nije više pridavan nekom ranijem terminu, i kome nijedan raniji termin nije pri-davan].55

Ovo je jedan način kojim može da se dokaže ono što smo rekli. A postoji i drugi način, pošto se dokazivanje tiče stvari kojima su pridati raniji predikati, i pošto se, prema stavovima koji se daju dokazati, čovek ne može bolje odnositi nego tako da ih zna.56 Ali nemoguće je znati te stavove bez dokazivanja. A pošto je zaključak poznat samo iz premisa, onda, ako ove ne znamo, niti ih možemo poznavati na neki način koji je bolji od znanja na osnovu dokaza, nećemo poznavati ni zaključke što iz njih proizlaze. Ako se pretpostavi da je moguće nešto saznati apsolutno pomoću dokazivanja, a ne na osnovu postulata i pretpostavaka, — nužno je da posredni termini budu ograničeni po broju. Jer, kad oni ne bi bili ograničeni, nego kad bi postojao uvek jedan termin viši od po-slednjeg termina, onda bi za sve postojao dokaz [onda bi se

302 303

svaki stav mogao dokazati]. A iz toga proizlazi da — pošto se ne može preći beskrajnost — [neće biti prvoga principa, i] mi stvari za koje postoji dokaz ne možemo znati na osnovu dokazivanja. Dakle, ako mi nismo prema njima [tim stvarima] u boljem položaju nego kad bismo ih poznavali,57 tada ne bi bilo moguće ma šta znati pomoću dokaza apsolutno, nego samo na osnovu pretpostavaka.

Sa dijalektičke tačke gledišta, dokazi koje smo izneli dovoljni su da se poveruje u ono što smo rekli, — ali analitički dokaz pokazaće još kraće da ni red predikata naviše, ni red predikata naniže ne može biti beskrajan po broju u demonstrativnim naukama, koje su predmet našeg ispitivanja.

Dokaz se odnosi na ono što po sebi pripada stvarima. A atributi po sebi pripadaju stvarima na dva načina: ili zato što su sadržani u suštini njihovih subjekata, ili zato što su njihovi subjekti sadržani u njihovoj svojstvenoj suštini.

Takvo je, na primer, u drugom pomenutom slučaju neparno, koje je atribut broja. Jer, i ako neparno pripada broju, sam broj je sadržan u definiciji neparnog, a opet množina ili deljivost [sadržani su] u definiciji broja.

Ali nemoguće je da jedan ili drugi red predikata po sebi bude beskrajan. To nije moguće u slučaju u kome se neparnost potvrđuje [afirmira] ο broju, jer bi tada u ne-parnosti bio sadržan neki drugi atribut kome bi neparno pripadalo. Ali ako je tako, broj će biti prvi subjekt ovih atributa, i on će pripadati svakom od njih. Pošto nije moguće da se beskrajni atributi ove vrste sadrže u jednoj stvari, ni red nagore neće biti beskrajan.

Jer, nužno je na svaki način da svi ovi atributi pripadaju prvom subjektu, — na primer broju, a broj njima, tako da među njima postoji konvertibilnost, ali da nijedan od njih ne premašuje drugi [nema veći obim nego drugi]· A nisu beskrajni po broju ni atributi koji su sadržani u suštini svojih subjekata, — inače bi definicija bila nemoguća.58

Dakle, ako svi predikati koji su afirmirani postoje po sebi, i ako ti predikati nisu beskrajni, red nagore biće o<>raničen, a, prema tome, [biće ograničen] i red nadole.

Ali, ako je tako, onda su isto tako posredni termini između dva termina uvek ograničeni po broju.59 A tada je očevidno da moraju nužnim načinom postojati principi dokazivanja kao [što je očevidno] i da se sve istine ne mogu dokazati, — kao što misle neki ο kojima smo govorili u početku. Jer, ako postoje principi, onda niti se sve [sve istine] daje dokazati, niti se može ići u beskonačnost. Jer, pretpostaviti jedno ili drugo, značilo bi tvrditi da nijedan interval [propozicija] nije neposredan i nede-ljiv, nego da su svi deljivi, pošto se zaključak dokazuje umetanjem srednjeg termina, a ne dodavanjem spoljnjeg termina. Dakle, ako bi se ovo umetanje moglo produžiti u beskonačnost, onda bi između dva [spoljnja] termina mogao postojati beskrajan broj srednjih termina. Ali to je nemoguće, ako postoji granica u redu termina kako nagore, tako i nadole. Ali mi smo ranije dijalektički dokazali da postoji granica, a sad smo to dokazali na analitički način.60

Glava dvadeset t r e ć a

[KOROLARIJE]

Pošto je to dokazano, jasno je da ako isti predikat, A, pripada dvama terminima, Γ i ∆, a ovi sami nisu pridavani jedan drugom, nikako, ili ne univerzalno, taj im predikat neće uvek pripadati na osnovu jednog zajedničkog srednjeg termina. Uzmimo, na primer, da ravnostrani i raznostrani trougao, na osnovu jednog zajedničkog srednjeg termina, imaju osobine da je zbir njihovih uglova jednak sa dva prava ugla. Ta osobina im pripada ukoliko su i jedan i drugi jedna određena [geometrijska] figura, ali ne ukoliko se razlikuju jedan od drugog. Ali nije uvek tako.

Neka Β bude termin na osnovu koga A pripada Γ ι ∆. Očevidno je da će Β pripadati Γ i ∆ na osnovu drugog zajedničkog termina, a opet ovaj drugi na osnovu trećeg

304 2° Organon

305

termina, tako da bi između dva termina bio umetnut beskrajan broj posrednih termina. Ali to je nemoguće.

Dakle, nije uvek nužno da se pridavanje jednog istog predikata nekolikim subjektima vrši na osnovu jednog zajedničkog termina, jer tu treba da postoje i neposredni intervali [neposredne propozicije]. Ali nužno je da srednji termini pripadaju istoj vrsti, i da su izvedeni iz istih nede-ljivih premisa, — ako zajednički atribut treba da pripada bitnim atributima. Jer, pri dokazivanju ne sme se preći iz jedne vrste u drugu.

Isto je tako jasno da, ako A pripada B, — a između njih postoji jedan srednji termin, — može se dokazati da A pripada B. Elementi toga zaključnog stava jesu premise koje sadrže srednji termin [o kome je reč].61 Tih elemenata ima onoliko koliko ima srednjih termina. Jer elementi su sve neposredne propozicije, ili bar one koje su univerzalne. Međutim, ako nema srednjeg termina, nije moguće nikakvo dokazivanje, — ali na tome putu dolazi se do principa.

Isto važi i kad A ne pripada B; ako postoji jedan srednji termin ili jedan termin raniji nego B, kome A ne pripada, — dokazivanje je moguće. Međutim, u drugom slučaju [ako tih termina nema], dokazivanje nije moguće, nego je premisa princip. Sem toga, ima onoliko elemenata koliko [ima] srednjih termina. Jer, premise sadrže te termine koji su principi dokazivanja. Isto tako postoje mnogi principi koji se ne mogu dokazati, koji tvrde da je ovo — ono, ili da ovo pripada onom, — kao što ima drugih koji negiraju da je ovo — ono, i da ovo pripada onom.62 Tako će jedni principi potvrđivati da jedna stvar postoji, a drugi da ona ne postoji.

Ako treba dokazati jedan zaključni stav [konkluziju], tada treba ο Β uzeti [u pomoć] njegov prvi predikat. Neka to bude Γ, kome je A slično pridano [kao što je pridano i Β], Ι ako se uvek tako dalje ide, nikad se ne uzimaju [u obzir] za dokaz jedna propozicija ili jedan atribut koji leže van A, nego se srednji termin [interval između A i B] neprekidno steže [zgušnjava], sve dok propozicije ne postanu nedeljive i ne svedu se na jedno [na jednu neposrednu

propoziciju koja se ne može dokazati, a koja se može uporediti sa nedeljivom jedinicom]. A postoji jedinstvo, kad premisa postane neposredna, pošto je samo neposredna premisa jedna, u apsolutnom smislu reci.

I kao što je, u drugim oblastima, princip [jedinica mere] nešto prosto, ali ne svuda isto — za težinu je princip mina [mera], za melodiju polovina tona, a za druge stvari je neki drugi princip,63 — tako je za silogizam princip neposredna premisa, a za dokazivanje i nauku to je nus [razum, um, intelektualno gledanje].

Tako u silogizmima koji dokazuju da jedan atribut pripada jednom subjektu, srednji termin ne pada nikad izvan gornjeg termina.

U negativnim silogizmima prve figure koji dokazuju pripadanje [jednog predikata jednom subjektu] — srednji termin ne pada nikad izvan gornjeg termina; tako, na pri-mer, kad se dokazuje da A ne pripada Β pomoću Γ; jer ako Γ pripada svakom Β, Α ne pripada nijednom Γ. Ako treba dokazati da A ne pripada nijednom Γ, tada treba uzeti jedan srednji termin između A i Γ, i tako će se uvek dalje ići. Ali ako treba dokazati da ∆ ne pripada E, ukoliko Γ pripada svakom ∆, ali ne pripada nijednom Ε ili ne pripada ponekom E, — srednji termin neće nikad pasti izvan E, a Ε je subjekt kome ∆ ne treba da pripada.

Najzad, u trećoj figuri, srednji termin neće nikad ležati izvan termina kome drugi neki [termin] treba da se odriče, niti izvan termina koji treba da se odriče.

Glava dvadeset č e t v r t a [PREIMUĆSTVO UNIVERZALNOG DOKAZA]

Ali pošto je dokaz univerzalan ili partikularan, afirma-tivan ili negativan, javlja se pitanje koji je od njih bolji. Isto pitanje javlja se i povodom takozvanog direktnog dokaza i povodom dokaza koji se sastoji u svođenju na nemoguće. Ispitajmo prvo univerzalni i partikularni dokaz. Kad na njih jednom budemo bacili svetlost, govorićemo ο takozvanom direktnom dokazu i ο dokazu koji vodi nemogućem.

306 20* 307

Kad neko ο tome razmišlja, može mu se učiniti da je partikularni dokaz bolji iz sledećih razloga.

Bolji dokaz je onaj koji vodi višem znanju (jer u tome se sastoji vrednost dokaza). A mi jednu stvar bolje znamo, kad je znamo po sebi [o odnosu na nju samu], a ne kad je znamo na osnovu nečeg drugog [u odnosu na neku drugu stvar]. Tako mi bolje poznajemo muzičara Koriska, kad znamo da je Korisk muzičar, nego kad znamo da je čovek muzičar. Isto je i u drugim slučajevima.

A univerzalan dokaz samo dokazuje da stvar druga nego subjekt, a ne sam subjekt ima jedan [određeni] atribut. Tako, na primer, taj dokaz, u odnosu na ravnokraki trougao, samo dokazuje da trougao, a ne ravnokraki trougao, ima takvu osobinu. Međutim, partikularni dokaz dokazuje da sam subjekt ima takav atribut. A ako je bolji dokaz [koji utvrđuje] da jedan subjekt po sebi ima jedan atribut, i ako je priroda partikularnog dokaza takva da to u većem stepenu utvrđuje nego priroda univerzalnog dokaza, — iz toga će proizlaziti da je partikularan dokaz bolji.

Dalje, ako opšte [univerzalno] nije nešto što postoji van pojedinačnih stvari, — ali ako dokaz [o tome] izaziva mišljenje da postoji nešto što je osnova dokaza, i da to sačinjava prirodu koja stvarno postoji; — na primer prirodu trougla van pojedinačnih trouglova, figure van pojedinačnih figura i broja van pojedinačnih brojeva; a ako je, s druge strane, dokaz ο onome što postoji [o partikularnom] bolji od dokaza ο onom što ne postoji [o univerzalnom], i ako je dokaz koji nas ne vara bolji od onoga koji nas vara-, i ako opšti [univerzalni] dokaz spada u tu poslednju vrstu [ako je on dokaz koji nas vara], (jer se, u tome dokazu, postupa kao u jednom sličnom argumentu [u kome se tvrdi] da je ono što je takve prirode, a što nije ni linija, ni broj, ni telo, ni površina, ipak nešto slično pored toga); ako je, dakle, ovaj dokaz opštiji, i ako se on primenjuje manje na ono što je partikularni dokaz, i ako proizvodi pogrešno mišljenje, — iz toga će sledovati da je univerzalni dokaz gori od partikularnog dokaza.

Međutim, pre svega, zar prvi dokaz ne pristoji manje dobro opštem dokazu nego partikularnom? Ako je osobina jednakosti sa dva prava ugla osobina subjekta, ne ukoliko je on ravnostran, nego ukoliko je trougao, — onaj ko zna da ravnostrani trougao ima taj atribut poznaje manje sam subjekt nego onaj ko zna da trougao ima taj atribut. Uopšte, ako subjekt nema u stvari jedan atribut ukoliko je trougao, — a dokaže se da ga ima ukoliko je trougao, — to neće biti dokaz. Međutim, ako subjekt ima taj atribut ukoliko je trougao, — onda više zna onaj ko poznaje subjekt kome pripada taj atribut ukoliko je ovaj ono što je. Prema tome, ako trougao ima širi obim [nego ravno-strani trougao], i ako [za sve vrste trouglova] postoji samo jedan isti pojam trougla, to jest, ako se reč trougao ne kazuje samo homonimno, i ako stav ο jednakosti zbira uglova sa dva prava ugla pripada svakom trouglu, — tada taj stav ο zbiru uglova ne važi za trougao ukoliko je on ravnostran nego važi za ravnostrani trougao ukoliko je on trougao. Prema tome, onaj ko jednu stvar univerzalno zna, — zna bolje zašto joj jedan atribut pripada, nego onaj ko je partikularno poznaje. Dakle, univerzalni dokaz bolji je od partikularnog dokaza.

Dalje, ako postoji samo jedan isti pojam univerzalnog, a ne jedan homoniman pojam, univerzalno neće postojati manje od pojedinačnih stvari, nego više, — ukoliko univerzalno sadrži neprolaznost, a pojedinačno prolaznost.

Sem toga, nije nikako nužno pretpostaviti da je uni-verzalno nešto što postoji odvojeno od pojedinačnih stvari, zato što označava jednu stvar; kao što nije potrebno pret-postaviti to isto za druge stvari, koje ne označavaju sup-stanciju, nego kvalitet, ili odnos, ili delanje. A ako se načini takva pretpostavka, za to nije kriv dokaz, nego slušalac [koji rđavo razume dokaz].

Dalje, ako je dokaz silogizam koji dokazuje uzrok i „zašto", univerzalno je više uzrok, — jer ono čemu po sebi pripada jedan atribut, jeste samo uzrok toga pripadanja, a univerzalno je prvi uzrok; dakle, univerzalno je

308 309

uzrok. Dakle, univerzalan uzrok je bolji, jer on više dokazuje uzrok i „zašto".

Dalje, mi dotle tražimo „zašto", i verujemo da ga tada znamo, kad nije više moguće da je uzrok postajanja ili postojanja jedne stvari postajanje ili postojanje druge stvari. Jer, poslednja tačka [stepen] ovakvog istraživanja jeste kraj i granica [problema]. Tako, ako neko pita: „Zašto je on došao?" — odgovara se: „Da bi dobio novac· a on hoće novac, da bi vratio ono što je dužan, — a ovo [želi] da ne bi učinio nepravdu." I kad idemo tako dalje, sve dok ne dođemo do nečeg što se ne događa više pomoću nečeg drugog niti radi nečeg drugog, — i kad kažemo da je neko došao iz izvesnog razloga koji je njegov cilj, ili da stvar postoji ili postaje, — tek tada [možemo da] kažemo da najviše poznajemo razlog zašto je on došao. Ako su, dakle, svi uzroci i sva „zašto" slični u tom pogledu, i ako, — kad su u pitanju finalni uzroci, kako smo ih mi izložili, — na ovaj način najbolje saznajemo, izlazi da, i kad su drugi uzroci u pitanju, dostižemo veće saznanje kad atribut ne pripada više [svome] subjektu uslovljen nekom drugom stvari. Tako, kad znamo da su spoljnji uglovi jednog trougla jednaki sa četiri prava ugla, zato što je taj trougao ravnokrak, tada još ostaje da se odgovori na pitanje: zašto ravnokraki trougao ima tu osobinu? Odgovor glasi: zato što je on trougao, i zato što je trougao pravolinijska figura. A ako pravolinijska figura nema tu osobinu ni iz kakvog drugog razloga nego zbog svoje sopstvene prirode, — tada najviše znamo. Jer tada je baš naše znanje postalo opšte [univerzalno]. Prema tome, opšti [univerzalni] dokaz je bolji.

Dalje, što je dokaz partikularniji, on sve više dospeva u beskrajnost, dok opšti dokaz vodi prostom i ograničenom. Ali, ukoliko su beskrajne, pojedinačne stvari ne mogu se saznati; samo ukoliko su konačne, one se mogu saznati. Prema tome, mi stvari više saznajemo ukoliko su one opšte, nego ukoliko su pojedinačne.

Dakle, opšte se više daje dokazati. A za ono što se više daje dokazati, i dokaz je jači, pošto se i korelativni

pojmovi istovremeno povećavaju. Prema tome, opšti [uni-verzalni] dokaz je bolji, zato što je on dokaz u višem stepenu [zato što on više dokazuje].

Dokaz kojim upoznajemo jednu stvar, a i druga, treba pretpostaviti onom kojim upoznajemo samo jednu stvar. Dakle, onaj ko ima opšti [univerzalni] dokaz, zna i pojedinačno, dok onaj ko zna pojedinačno, ne zna opšte. Prema tome, i iz ovoga razloga, treba pretpostaviti opšti dokaz.

Poslednji argument sastoji se u sledećem. Opšte se može bolje dokazati, zato što se ono dokazuje pomoću srednjeg termina koji bliže stoji principu. Ali njemu najbliže stoji neposredna premisa koja je [upravo] sam princip. Ako je sad dokaz koji polazi od principa tačniji nego onaj koji ne polazi od principa, tada je i dokaz koji stoji bliže principu tačniji nego dokaz koji od njega dalje stoji. Pošto je opšti dokaz tešnje vezan za svoj princip, opšti dokaz je bolji. Ako, na primer, treba dokazati A ο ∆, pri čemu su Β i Γ srednji termini, — onda, pošto je Β gornji termin, i dokaz koji se na njemu osniva biće opštiji.

Međutim, neki od ovih argumenata samo su dijalektički. Najjasniji dokaz ο višoj vrednosti opšteg [univerzalnog] dokaza sastoji se u sledećem. Ako od dve propozicije imamo raniju, mi, na neki način, znamo i onu koja je docnija, — mi je [upravo] imamo [znamo] potencijalno. Tako, kad se zna da je zbir uglova svakog trougla jednak sa dva prava ugla, onda se zna na neki način da je i u rav-nokrakom trouglu zbir uglova jednak sa dva prava ugla. To se, upravo, zna potencijalno, čak i kad se zna da je ravno-kraka figura trougao. Ali ko ima [zna] donju premisu, taj ne zna opšte ni u kome smislu, ni potencijalno, ni aktuelno.

Najzad, opšti [univerzalni] dokaz je inteligibilan, dok se partikularni dokaz svršava čulnim opažanjem.64

Glava d v a d e s e t peta

[VIŠA VREDNOST AFIRMATIVNOG DOKAZA]

Ovim je, dakle, utvrđeno da je opšti [univerzalan] dokaz bolji od partikularnog dokaza. Ali da je afirmativan dokaz bolji od negativnog dokaza, postaje jasno iz sledećega.

310 311

Pretpostavimo da je — kad sve drugo ostaje isto — bolji dokaz onaj koji je izveden iz manjeg broja postulata ili pretpostavaka, to jest premisa. Jer, kad su propozicije podjednako poznate, steći će se brže znanje iz malobrojni-jih propozicija, i zato njih treba pretpostaviti [mnogobroj-nijim]. A argumenat za naše tvrđenje da je bolji dokaz koji proizlazi iz manjeg broja propozicija — jeste opšti. Ako su, u jednom slučaju kao i u drugom, srednji termini poznati, i ako su oni koji su raniji više poznati, možemo da pretpostavimo dokaz, pomoću srednjih termina ΒΓ∆, da A pripada E, i drugi jedan, pomoću ŽH, da A pripada E. Da A pripada ∆, poznato je u istom stepenu kao i da A pripada E. Međutim, da A pripada ∆, jeste ranije i poznatije nego da A pripada E, pošto je ovo poslednje dokazano ranijim, a pošto je ono čime se dokazuje sigurnije od onoga što je dokazano. Prema tome je, pod inače jednakim uslo-vima, bolji onaj dokaz koji ima manji broj premisa. Oba dokaza, i afirmativni i negativni, izvode se pomoću tri termina i dve premise; ali prvi pretpostavlja samo da nešto postoji, a drugi pretpostavlja u isto vreme da nešto postoji i da nešto ne postoji; drugi se, dakle, izvodi iz većega broja premisa; prema tome, on je gori.

Dalje, bilo je dokazano65 da dve negativne premise ne mogu dati nikakav silogizam; moguće je da postane silogizam samo ako je jedna premisa negativna, a druga afirmativna. Dalje, mora još ovo da se uzme u obzir. Ukoliko se dokaz uvećava [prosilogizmima], afirmativnih propozicija biće više nužnim načinom; a nemoguće je da bude više od jedne negativne premise u svakom silogizmu. Uzmimo da A ne treba da pripada nijednoj stvari kojoj Β pripada, ali da Β pripada svakom Γ. Ako sad, opet, obe premise treba uvećavati, tada treba umetnuti jedan srednji termin. Neka ∆ bude srednji termin za AB, a neka Ε bude srednji termin za ΒΓ. Sad je očevidno da je Ε afirmativno stavljeno [u odnosu na Β i Γ], a ∆ afirma-tivno u odnosu na B, a negativno u odnosu na A. Jer, ∆ pripada svakom B, dok A ne treba da pripada nijednom ∆. Tako se dobija samo jedna negativna premisa — Α∆.

Isto važi i za druge silogizme [za silogizme drugih figura], jer je uvek, u terminima jednog afirmativnog silogizma, srednji termin afirmativan u odnosu na dva krajnja termina. Međutim, u negativnom silogizmu, treba, nužnim načinom, da je srednji termin negativan samo u odnosu na jedan od njih [od dva krajnja termina], tako da je samo ova premisa negativna, a da su druge premise afirma-tivne. Ako je, dakle, ono čime se dokazuje poznatije i verodostojnije nego ono što se dokazuje, i ako je negativna propozicija dokazana afirmativnom, a ne afirmativna negativnom, tada će afirmativan dokaz — kao raniji, bolje poznati i verodostojniji — biti bolji.

Sem toga, ako je princip silogizma univerzalna nepo-sredna premisa, i ako je univerzalna premisa afirmativna u afirmativnom dokazu, a negativna u negativnom dokazu; ako je afirmativna premisa ranija i poznatija od negativne premise — pošto se negacija saznaje afirmacijom, i pošto je afirmacija ranija, upravo kao što je biće ranije od ne-bića, — iz toga izlazi da je i princip afirmativnog dokaza bolji od principa negativnog dokaza. A jedan dokaz koji se osniva na boljim principima jeste i sam bolji.

Na kraju, priroda afirmativnog dokaza više se približuje prirodi principa, jer bez afirmativnog dokaza ne može biti negativnog dokaza.

Glava d v a d e s e t š e s t a

[PREIMUĆSTVO DIREKTNOG DOKAZA NAD SVOĐENJEM NA NEMOGUĆE]

Ali ako je afirmativan dokaz bolji od negativnog dokaza, on je, očevidno, samim tim, bolji od svođenja na nemoguće.

Ali, pre svega, treba dobro znati kakva je razlika između ova dva dokaza [između negativnog dokaza i svođenja na nemoguće]. Uzmimo, na primer, da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada svakom Γ. Iz toga, nužnim načinom,

312 313

izlazi da A ne pripada nijednom Γ. Sa premisama ove prirode, biće direktan negativan dokaz da A ne pripada Γ. A svođenje na nemoguće sastoji se u sledećem. Ako treba dokazati da A ne pripada B, tada treba pretpostaviti da mu ono pripada, a, sem toga, da Β pripada Γ, tako da bi iz toga izlazilo da A pripada Γ. Ali pretpostavimo kao poznato i priznato da je to nemoguće. Prema tome, nije moguće da A pripada B. Ako se, dakle, prizna da Β pripada Γ, nemoguće je da A pripada B.

Red termina je isti u oba dokaza. Razlika između ta dva dokaza leži u njihovoj primeni, koja se svodi na pitanje koja je od te dve negativne propozicije poznatija, da li ona koja odriče da A pripada B, ili ona koja odriče da A pripada Γ. Ako je poznatiji zaključak da A ne pripada Γ, tada se ima dokaz pomoću nemogućeg; međutim ako je poznatija premisa silogizma, — ima se direktan dokaz.

Ali propozicija da A ne pripada Β po prirodi jeste ranija od propozicije da A ne pripada Γ. Jer, premise iz kojih je izvedena konkluzija ranije su od same konkluzije. Propozicija da A ne pripada Γ jeste konkluzija, a ona da A ne pripada Β jeste jedna od premisa iz koje se izvodi konkluzija. Jer, negativan ishod svođenja na nemoguće nije konkluzija, niti su stavovi koji joj prethode premise. Naprotiv, principi silogizma jesu premise koje se između sebe odnose kao celina prema delu, ili kao deo prema celini; međutim premise ΑΓ i AB ne stoje jedna prema drugoj u odnosu te vrste.66

Ako je, dakle, bolji dokaz izveden iz poznatijih i ranijih premisa, i ako oba dokaza [direktan dokaz i svođenje na nemoguće] ubeđuju, polazeći od toga da nešto ne postoji; i ako je polazna tačka jednog [direktnog dokaza] ranija od polazne tačke drugoga [svođenja na nemoguće], — izlazi da [direktan] negativan dokaz mora biti apsolutno bolji od svođenja na nemoguće, a afirmativan dokaz, kao bolji od negativnog dokaza, biće isto tako očevidno bolji od svođenja na nemoguće.

Glava d v a d e s e t sedma [USLOVI PREIMUĆSTVA JEDNE NAUKE]

Jedna nauka je tačnija i ranija [u poređenju sa drugom], ako ona, u isto vreme, poznaje činjenicu i uzrok [„zašto"], a ne samu činjenicu, odvojenu od uzroka. Isto tako, nauka koja se ne bavi [kakvim materijalnim, promenljivim] supstratom tačnija je od one koja se bavi [takvim] supstratom; tako je aritmetika tačnija od harmonike [učenja ο harmoniji]. Isto je tako nauka koja se osniva na manje principa tačnija od one koja se osniva na principima što proizlaze iz dodavanja, — kao aritmetika koja je tačnija od geometrije. Pod „proizlaze iz dodavanja" hoću da kažem da je, na primer, jedinica supstancija bez položaja, a da je tačka supstancija koja ima položaj. A na tako nešto kao „koja ima položaj" mislim, kad govorim ο dodavanju.67

Glava d v a d e s e t osma [JEDINSTVO I RAZNOVRSNOST NAUKA]

Jedna nauka samo je jedna ako ima za predmet samo jednu vrstu, — naime, takvu jednu vrstu koja je sastavljena iz prvih principa i od koje postoje delovi ili afekcije [stanja] po sebi.

Međutim, jedna nauka razlikuje se od druge, kad njihovi principi ili nemaju zajedničko poreklo, ili kad ne vode poreklo jedni od drugih.

Dokaz za tu razliku ima se kad se dospe do premisa jedne nauke koje se ne daju dokazati. Jer ove premise moraju da se nalaze u istoj vrsti u kojoj i konkluzije njima dokazane. A dokaz za to jeste što konkluzije dokazane ovim premisama pripadaju istoj vrsti i što su im srodne.

Glava d v a d e s e t d e v e t a [O

MNOGOSTRUKOSTI DOKAZA]

Ali može biti više dokaza za jednu istu konkluziju ne samo na taj način što se iz istoga reda uzima jedan nekontinuirani srednji termin, na primer Γ i ∆ i Z, odvo-

314 315

jeno, [kao] srednji termini A i B, nego i što se oni uzimaju iz nekog drugog reda.

Uzmimo, na primer, da A znači menjati se, ∆ kretati se [trpeti promenu], Β radovati se [osečati zadovoljstvo] a Η mirovati. ∆ može istinito da se prida B, a A može istinito da se prida ∆, jer onaj ko se raduje trpi promenu a ono što trpi promenu, menja se. S druge strane, A može istinito da se prida H, a Η može istinito da se prida B, jer svaki ko se raduje — miruje, i svaki ko miruje — trpi promenu. Dakle, silogizam može da se postavi pomoću srednjih termina koji su različiti, upravo koji ne pripadaju istome redu, — samo, razume se, ne tako kao da nijedan od ovih srednjih termina ne bi mogao da se prida drugom. Naime, treba, nužnim načinom, da oba srednja termina pripadaju samo jednom i istom subjektu.

Ovde bi se, isto tako, moralo ispitati na koliko se načina u drugim figurama može dobiti ista konkluzija iz silogizma.

Glava t r i d e s e t a [SLUČAJNE

ČINJENICE NISU PREDMET DOKAZA!

Ali ο slučajnom ne može postojati nauka osnovana na dokazu. Jer, slučajno se ne događa ni iz nužnosti, ni većinom, nego se događa izvan ova dva reda činjenica. A dokaz se izvodi samo ο jednom ili drugom od njih. Jer, svaki silogizam osniva se na nužnim ili samo na stalnim premisama, pošto je konkluzija nužna, ako su premise nužne, a pošto je ona samo stalna, ako su premise stalne. Dakle, pošto slučajna činjenica nije ni stalna, ni nužna, na nju se dokaz neće primeniti.

Glava t r i d e s e t prva

[NEMOGUĆNOST DOKAZA OSNOVANOG NA ČULNOM OPAŽANJU]

Ali nije moguće steći znanje ni na osnovu čulnog opažanja. Jer, ako se čulno opažanje odnosi na stvar jednog određenog kvaliteta, a ne samo na jednu pojedinačnu stvar,

316

onda se mora, nužnim načinom, opažati jedna određena stvar na jednom određenom mestu i u jednom određenom trenutku. Ali nemoguće je imati čulno opažanje opšteg [univerzalnog], koje se primenjuje na sve slučajeve, jer opšte nije ni jedna određena stvar, niti je jedan određeni trenutak, — jer inače ono ne bi bilo opšte. Naime mi nazivamo opštim ono što se nalazi uvek i svuda. Ali pošto su dokazi opšti [univerzalni], i pošto opšti pojmovi ne mogu biti čulno opažani, jasno je da nema nauke na osnovu čulnog opažanja.

Međutim, očevidno je da bismo, čak i kad bi bilo moguće utvrditi opažanjem da je zbir uglova u trouglu jednak sa dva prava ugla, mi ο tome tražili drugi dokaz, a ne bismo — kao što neki kažu88 — to znali. Naime, pojedinačne stvari opažaju se čulima, nužnim načinom, a nauka se sastoji u saznanju opšteg. Tako, ako bismo mi bili na mesecu, i ako bismo videli zemlju kako se postavlja na putanju sunčane svetlosti, — mi ne bismo znali uzrok pomračenja. Naime, mi bismo opažali da u tom trenutku postoji pomračenje meseca, ali nikako ne bismo znali za uzrok toga. Jer, kao što smo rekli, naše opažanje ne odnosi se na opšte. Međutim, ako bi se taj događaj često posma-trao, i time se otkrilo opšte, dobio bi se dokaz; jer kad se pojedinačno često ponavlja, opšte postaje očevidno.69

A vrednost opšteg sastoji se u tome što ono otkriva uzrok. I tako je ο činjenicama koje imaju uzrok u nečem drugom [a ne u sebi samima], opšte saznanje od veće vred-nosti nego čulno opažanje ili intuicija.70 Ali sa najvišim principima drukčije stoji.

Jasno je, dakle, da je nemoguće pomoću čulnog opažanja steći znanje ο onome što se može dokazati, — sem ako se opažanjem ne naziva činjenica posedovanja znanja na osnovu dokaza. Međutim izvesni problemi bivaju postavljani samo zbog nesavršenstva čulnog opažanja. Jer, ο mnogome ne bi nam bilo potrebno da pitamo, kad bismo ga videli. A mi to ne bismo saznali gledanjem, nego zato što bismo iz onoga što vidimo utvrdili opšte. Kad

317

bismo, na primer, videli da je staklo porozno i da kroz njega prolazi svetlost, bilo bi isto tako jasno zašto svetlost gori [saznali bismo razlog providnosti], pošto bismo ___________________________________________________ . videći da se ta pojava ponavlja odvojeno za svaku čašu ______ u isto vreme razumeli da je tako u svim slučajevima.

Glava t r i d e s e t d r u g a

[O RAZNOLIKOSTI PRINCIPA]

Nemoguće je da principi budu isti za sve silogizme. Da je tako, pokazuju prvo dijalektička razmatranja. Neki silogizmi su istiniti, a drugi su lažni. Jer, iako se istinito može zaključiti iz lažnih premisa, to se događa samo jednom. Naime, ako je, na primer, A istinito ο Γ, a ako je srednji termin Β lažan — pošto je lažno i da A pripada B, i da Β pripada Γ — tada će ipak, ako su srednji termini uzeti da dokažu ove premise, one biti lažne, zato što svaka lažna konkluzija ima lažne premise. Međutim istinite konkluzije imaju istinite premise, a lažno i istinito u stvari se razlikuju.

Sem toga, lažne konkluzije ne proizlaze uvek iz principa koji su međusobno identični, pošto su lažne i stvari koje su kontrerno suprotne jedne drugima, i one koje ne mogu zajedno da postoje, — što se vidi iz sledećih pri-mera: „Pravičnost je nepravda ili kukavištvo"; „Čovek je konj ili vo"; „Jednako je veće ili manje".

Ali polazeći od principa koje smo utvrdili, može se izvesti sledeći dokaz. Istinite konkluzije nemaju sve iste principe.71 Principi mnogih konkluzija razlikuju se po vrsti i ne mogu se zameniti jedni drugima. Tako jedinice ne mogu zauzeti mesto tačaka, jer prve nemaju položaj, a druge ga imaju. Trebalo bi bar da se termini prilagode bilo kao srednji, ili naviše, ili naniže, ili jedni u unutrašnjosti, a drugi u spoljašnjosti krajnjih termina.

Ali neki od zajedničkih principa ne mogu služiti ni kao premise, da bi se dokazale sve konkluzije. Pod „zajedničkim principima" podrazumevam takve kao što je

na primer, onaj po kome se sve [o jednom predmetu] može ili afirmirati ili negirati. Jer, vrste bića su različite; izvesni atributi pripadaju kvantitetu, a drugi pripadaju samo kvalitetu, — i to su odredbe na osnovu kojih dokaz biva izvođen, pomoću zajedničkih principa.72

Dalje, principa nema mnogo manje nego konkluzija. Naime, principi su premise, a premise postaju na taj način što se doda ili umetne jedan termin. Dalje, konkluzije su beskonačne po broju, dok su termini konačni po broju. Najzad, izvesni principi su nužni, a drugi su mogući.

Pri ovakvim razmatranjima izgledaće nemoguće da su principi identični ili ograničeni po broju, pošto je broj konkluzija beskonačan. Ako se, s druge strane, upotrebljavajući identitet u drugom smislu, kaže da su ovo principi geometrije, ovo principi silogizama73, a ovo medicine, — šta bi to drugo značilo nego da postoje razni principi za razne nauke? Nazivati ih identičnima, zato što su sami sebi identični, bilo bi smešno, — jer se na taj način svaka stvar može identifikovati sa svakom stvari. Isto tako ne može se tvrditi da se sve iz svega daje dokazati, jer bi to bilo tvrditi da sve treba da ima iste principe, što bi bilo vrlo jednostrano. Naime to se ne događa ni kod evidentnih matematičkih stavova, a nije moguće ni u [silogističkoj] analizi, pošto su neposredne premise principi, i pošto se različita konkluzija dobija samo kad se doda jedna nova neposredna premisa. Ali ako se kaže da su ove prve nepo-sredne premise principi, to je zbog toga što postoji jedna takva premisa u svakoj vrsti. Ali ako stvar ne biva shvaćena ni tako, kao da iz svih mogućih premisa ma koja konkluzija može biti dokazana, i ako se ne pretpostavi da su principi toliko različiti da su različiti za svaku [pojedinu] nauku, — ostaje još da se ispita da li — mada su principi svih konkluzija jedne iste vrste — ipak neke posebne konkluzije ne bi bile dokazane nekim posebnim premisama, a neke druge nekim drugim [premisama].74 Ali, očevidno je da ni to nije moguće. Jer, dokazano je da su principi stvari koje su različite po vrsti i sami različiti po vrsti. Jer, principi su dvojaki: oni pomoću kojih se dokazuje, i principi ο

318 319

kojima biva dokazivano [koji su svojstveni svakom predmetu]. Prvi su opšti, a drugi su svojstveni pojedinim na-ukama, kao što su, na primer, broj i [prostorna] veličina.75

Glava t r i d e s e t t r e ć a

[NAUKA I MIŠLJENJE]

Nauka i njen predmet razlikuje se od mišljenja i njegovog predmeta time što je nauka opšta i nužna. A nužno je ono što ne može da bude drukčije nego što jeste.

Ima stvari koje su istinite i koje stvarno postoje, ali koje mogu da budu i drukčije. Jasno je da se nauka ne bavi njima, jer, inače, stvari koje mogu biti drukčije ne bi mogle biti drukčije. Ali isto tako ni nus [intuicija] ne bavi se njima. A pod nusom [intuicijom] podrazumevam princip nauke. Ali te stvari nisu ni predmet nauke koja se ne može dokazati, i koja se sastoji u shvatanju neposredne premise.76

Ali pošto mogu biti istiniti razum, i nauka, i mišljenje, kao i ono što oni izražavaju, izlazi da se mišljenje odnosi na ono što — bilo istinito ili lažno — može biti drukčije nego što je. A to će reći da je mišljenje shvatanje jedne neposredne i ne-nužne premise.

To se slaže i sa onim što posmatramo. Jer, mišljenje je nepostojano, i njegova priroda je takva.

Uostalom, nijedan čovek ne veruje da samo [nešto prolazno] misli, kad veruje da stvar [o kojoj misli] ne može biti drukčija: nego on tada drži da je to [što misli] znanje. Ali ako neko veruje da je stvar takva [kakvom je on sebi predstavlja], ali da ništa ne stoji na putu da bi ona mogla biti i drukčija, — tada on to smatra za [prosto] mišljenje, jer veruje da je takav svojstveni predmet [prostog] mišljenja, dok je ono što je nužno predmet nauke.

Kako je sad moguće da jedna ista stvar može u isto doba da bude predmet [prostog] mišljenja i nauke? I zašto mišljenje nije nauka, ako se pretpostavi da se sve što se zna može isto tako i misliti? U stvari, i onaj ko zna, i onaj ko ima mišljenje produžavaju da idu istim putem pomoću

istih srednjih termina, sve dok ne dođu do neposrednih premisa. Tako, ako je istina da prvi poseduje znanje, njega će imati i drugi koji samo misli. Doista, moguće je imati mišljenje ne samo ο činjenici nego i ο „zašto" [uzroku], — a „zašto" je srednji pojam.

Ali, ako se shvataju istine koje ne mogu biti drukčije, na način na koji se razumeju definicije na osnovu kojih se izvode dokazi, — tada se neće misliti nego će se znati. Međutim, ako se istine shvate kao istinite, ali ne supstanci-jelno i suštinski vezane za subjekt, onda će se imati mišljenje a ne istinita nauka, — ono mišljenje koje se odnosi i na činjenicu i na „zašto" [uzrok], ako je dobijeno na osnovu neposrednih premisa, a ako nije dobijeno na osnovu neposrednih premisa, ono se odnosi samo na činjenicu.

Međutim, predmet mišljenja i predmet nauke nisu potpuno identični, nego kao predmet lažnog mišljenja i predmet istinitog mišljenja mogu biti isti samo u izvesnom smislu; na taj isti način predmet nauke i predmet mišljenja mogu takođe biti isti. Jer, verovanje da istinito mišljenje i lažno mišljenje imaju isti predmet u smislu u kome to neki tvrde, [pre svega, sofist Protagora] — vodi, pored drugih besmislenosti, i pretpostavci da onaj ko ima pogrešno mišljenje nema mišljenja. Jer, izraz „identičan" ima više značenja; u jednom smislu predmet istinitog mišljenja i lažnog mišljenja može biti isti, ali u drugom smislu on ne može biti isti. Tako je besmisleno mišljenje koje pretpostavlja kao istinito da je dijagonala komensurabilna [stranama kvadrata]; ali, pošto je ista dijagonala na koju se odnose dva mišljenja [istinito i lažno], ta dva mišljenja imaju u tom smislu samo jedan i isti predmet. Samo [pojamna] bitnost, izražena u definiciji, nije ista u oba slučaja. U tom smislu znanje i mišljenje odnose se na isto. Nauka, na primer, shvata životinju na taj način da ona ne može da ne bude životinja; za mišljenje, međutim, ova bi mogla i da ne bude životinja. U prvom slučaju, imamo shvatanje da je životinja bitni element čoveka, a u drugom slučaju shvatanje da je životinja atribut čoveka, ali da nije bitni element čoveka. I u jednom i u drugom

320 21 Organon 321

slučaju subjekt je isti, pošto je on čovek, — ali način saznanja nije isti.

Ali, iz toga je, isto tako, jasno da se ne može isto isto-vremeno misliti i znati. Jer, tada bi se istovremeno pret-postavljalo, da ista stvar može biti drukčija, i da ne može biti drukčija nego što jeste, — što nije moguće. Znanje i mišljenje ο jednoj stvari mogu istovremeno postojati u raznim duhovima, u smislu u kome je to naznačeno, ali ne mogu istovremeno postojati u istoj ličnosti. Jer, tada bi se istovremeno pretpostavljalo, s jedne strane, da je čovek u bitnosti životinja (a to se podrazumevalo, kad je rečeno da on ne može biti drugo nego životinja), a, s druge strane, pretpostavljalo bi se da čovek nije u bitnosti životinja, — jer to bi značilo moći biti drugo nego životinja.

A što se ostalog tiče — to jest razlika koje treba utvrditi u mišljenju, i intuiciji [nusu], i nauci, i umetnosti, i razboritosti, i mudrosti, — ta pitanja više spadaju delom u fiziku, a delom u etiku.

Glava t r i d e s e t č e t v r t a

[OŠTROUMNOST]

Oštroumnost je sposobnost da se u trenutku tačno otkrije srednji termin. Primer za oštroumnost je kad neko vidi da mesec svoju svetlu stranu uvek okreće suncu, pa odmah shvati uzrok te pojave, — naime, da to biva zato što mesec svoju svetlost dobija od sunca. Ili kad neko posmatra čoveka koji govori sa nekim bogatašem, pa odmah otkrije da on od njega hoće da pozajmi novac. Ili kad se pronađe razlog prijateljstva između dve ličnosti u njihovoj zajedničkoj mržnji prema trećoj ličnosti. U svim ovim slučajevima bilo je dovoljno videti krajnje termine, pa saznati srednje termine, koji su uzroci.

Označimo sa A — okrenuti svetlu stranu suncu, sa Β — primiti svetlost od sunca, a sa Γ — mesec. Tada mesecu, Γ, pripada Β — primiti svetlost od sunca, dok A — okrenuti svetlu stranu suncu — pripada B. Tako je A preko Β pridano Γ.

D r u g a k n j i g a

[TEORIJA DEFINICIJE I UZROKA]

Glava prva [RAZNE

VRSTE ISTRAŽIVANJA]

Ono o čemu se pita jednako je po broju onome što se zna. A postavljamo četiri vrste pitanja. Ona se odnose na činjenicu, na „zašto" [uzrok], na: da li stvar postoji, i na: šta je ona78.

Tako, kad se, obuhvatajući množinu termina, pitamo je li jedna stvar ovakva ili onakva, — da li se, na primer, sunce pomračuje ili ne, — tada istražujemo činjenicu. Dokaz da je tako jeste što mi prestajemo da pitamo, čim utvrdimo da se sunce pomračuje. A ako od početka znamo da se sunce pomračuje, mi to više ne ispitujemo.

Ali, kad poznajemo činjenicu, mi tražimo uzrok; na primer, ako znamo da se sunce pomračuje i da se zemlja trese, mi pitamo zašto se sunce pomračuje ili zašto se zemlja trese.

Takva su pitanja koja postavljamo sebi kad obuhva-tamo množinu termina. Ali ima slučajeva kad postavljamo sebi pitanje na drugi način. Tako, na primer, „da li ken-taur ili Bog postoji ili ne postoji"? Izraz: „da li postoji ili ne postoji", — uzmimo u apsolutnom smislu, a ne kao kad se kaže: „Da li je subjekt beo ili nije." A kad smo saznali da stvar postoji, mi pitamo šta je ona, na primer: „Šta je Bog", ili „Šta je čovek"?

322 21» 323

Glava druga

[SVAKO ISTRAŽIVANJE SVODI SE NA ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA]

Dakle, takve su vrste pitanja koje postavljamo sebi. U odgovorima na ova pitanja sastoji se naše znanje.

Kad tražimo činjenicu, ili kad tražimo da li jedna stvar postoji u apsolutnom smislu, mi u stvari tražimo da li za to postoji ili ne postoji srednji termin.79

Ali ako smo saznali činjenicu, ili [ako smo saznali] da stvar postoji, ili da ona postoji bilo delimično ili apsolutno, a kad opet istražujemo uzrok ili prirodu stvari, — mi tada istražujemo koji je srednji termin.

Kad se istraživanje odnosi na činjenicu, tada govorim ο delimičnom postojanju stvari, a ako se odnosi na samo postojanje, tada govorim ο apsolutnom postojanju. Ο deli-mičnom postojanju misli se kad se pita: „Da li se mesec pomračuje?" ili: „Da li se mesec uvećava," Jer, mi time pitamo, da li jedna stvar ima ili nema izvestan atribut. A da li jedna stvar apsolutno postoji, misli se kad se postavlja pitanje da li mesec ili noć postoje ili ne. U svim ovim istraživanjima mi se pitamo bilo da li postoji srednji termin [kao uzrok], bilo koji je srednji termin. U stvari, srednji termin je uzrok, a on se traži u svim ovim pitanjima. Na primer pitanje: „Da li se mesec pomračuje?" znači: „Postoji li za to uzrok ili ne postoji?" Posle, kad se sazna da postoji za to uzrok, prelazi se na pitanje: „Koji je taj uzrok?" Jer, uzrok kojim jedna stvar jeste ne ovo ili ono, nego kojim ona jeste [postoji] na apsolutan i bitan način, kao i uzrok kojim jedna stvar jeste [postoji] ne na apsolutan način, nego kojim je ona ovo ili ono, ukoliko ima neki bitan ili akcidentalan atribut, — taj uzrok je, u oba slučaja, srednji termin. Pod izrazom: „stvar koja jeste na apsolutan način", podrazumevam sam subjekt, kao mesec, ili zemlju, ili sunce, ili trougao; a pod „nešto" [pod kvalitetom potvrđenom od subjekta] podrazumevam pomračenje, jednakost, nejednakost, pitanje je li [zemlja] u sredini [sveta] ili nije. U svim ovim slučajevima jasno je da su isti priroda jedne

stvari i njen uzrok. „Šta je pomračenje meseca?" „Nestanak «vetlosti na mesecu interpozicijom zemlje." „Zašto nastaje pomračenje?" Ili: „Zašto mesec biva pomračen?" „Zato fto nestaje svetlosti, pošto zemlja stupa pred mesec." „Šta je muzički akord?" „Odnos brojeva u visini ili dubini tonova." „Zašto stoji u skladu visina [tona] sa [njegovom] dubinom?" „Zato što visina i dubina [tona] stoje međusobno u jednom [određenom] odnosu brojeva." „Može li postojati sklad između visine i dubine?" „Je li njihov odnos numerički?" A ako smo otkrili da je to odnos broja, mi pitamo: „Dakle kakav je taj odnos?"

Da se istraživanje uvek odnosi na srednji termin, to se jasno pokazuje u slučajevima kad se srednji termin može opaziti čulima. Mi srednji termin tražimo samo zato što ga ne opažamo čulima. Mi, na primer, istražujemo postoji li ili ne postoji srednji termin koji prouzrokuje pomračenje meseca. Ali kad bismo bili na mesecu, mi ne bismo istraživali ni da li postoji pomračenje meseca, ni zašto ono postoji, nego bi nam i jedno i drugo [i činjenica i uzrok] bili u isto vreme jasni.

Naime, iz opažanja bismo ovde dobili saznanje opšteg. Jer, opažanjem bismo doznali da je sad nastala interpozi-cija zemlje, pošto je očevidno da mesec sad biva pomračen, — i iz ovoga bi se shvatilo ono što je opšte [univerzalno].

Tako, kao što smo rekli, znati šta je jedna stvar jeste isto što i znati njen uzrok [zašto ona postoji]. Ovo je istinito i za stvari ukoliko one postoje u apsolutnom smislu, a ne samo ukoliko su određene nekim atributom [a isto tako i ukoliko se kaže da one imaju neki atribut], kao, na primer, jednak sa dva prava ugla, ili veći ili manji.

Glava t r e ć a

[RAZLIKA IZMEĐU DEFINICIJE I DOKAZA]

Dakle, jasno je da se sva pitanja svode na istraživanje srednjeg termina.

Izložićemo, dakle, kako se dokazuje šta je jedna stvar, i na koji se način definicija može svesti na dokaz, kao i

324 325

šta je definicija, i za koje stvari postoji definicija. Osvrnimo se, pre svega, na neke teškoće koje se javljaju pri rešava-nju tih pitanja.

Počnimo sa teškoćom koja je najbliža našim dosadašnjim ispitivanjima. Moglo bi se, naime, sumnjati je li moguće isto i u istom odnosu znati pomoću definicije i pomoću dokaza, ili je to nemoguće? Jer, definicija izgleda da se odnosi na ono što stvar jeste, i sve ono što objašnjava šta je jedna stvar jeste univerzalno i afirmativno, dok silogizama ima delom negativnih, a delom ne-univerzalnih.80 Tako su svi silogizmi druge figure negativni, a silogizmi treće figure su ne-univerzalni. Dalje, ne mogu se definisati svi afirmativni zaključci prve figure, tako, na primer, zaključak, da je zbir uglova svakog trougla jednak sa dva prava ugla. Razlog tome [razlog razlike između definicije i dokaza] jeste što znati ono što se može dokazati znači imati dokaz za to. Ako za konkluzije ove vrste može biti dokaza, jasno je da ne može postojati i njihova definicija, jer bi se inače mogla znati takva jedna konkluzija i pomoću njene definicije, i ako se ο njoj nema dokaza. Jer, ništa ne stoji na putu da se ima jedna bez druge.

Dovoljnu potvrdu [za ovo] može nam pružiti indukcija, jer pomoću definicije mi nikad nismo saznali ono što jednom subjektu ili po sebi pripada ili mu je akcidentalno.

Ako je, najzad, definicija saznanje supstancije, tada takve odredbe očevidno nisu supstancije.

Jasno je, dakle, da nema definicije za sve za šta postoji dokaz. Ali da li tada postoji ili ne postoji dokaz za sve za šta postoji definicija? Ima jedan razlog, isti kao malopre navedeni, koji se i ovde daje primeniti. Jedna i ista stvar, ukoliko je jedna, može biti saznata samo na jedan način [pomoću dokaza, ili pomoću definicije]. Ali, ako znati ono što se može dokazati znači isto kao imati dokaza ο tome, — tada će proizaći nemogućnost, — onaj ko ima definiciju znaće bez dokaza [upravo: znaće se stvar koja se može dokazati bez dokaza, — što je nemoguće].

Dalje, definicije su principi dokaza, ο kojima je ranije dokazano da za njih ne može biti nikakvih dokaza, — jer

inače bi se ili principi mogli dokazati, kao i principi principa, i tako bi to dalje išlo u beskrajnost, ili bi prvi principi bile definicije koje se ne mogu dokazati.

Ako, uzeti u celini, predmeti definicije i predmeti dokaza ne mogu biti isti, zar bar neki od njih ne mogu biti isti? Hi je to nemoguće? Jer, dokaz se ne odnosi na ono na šta se odnosi definicija. Jer, definicija se odnosi na suštinu i na supstanciju, dok je očevidno da svi dokazi pretpostavljaju i uzimaju u obzir suštinu. Tako matematički dokazi pretpostavljaju suštinu jedinice i suštinu neparnog, a isto je i u drugim naukama.

Dalje, svaki dokaz dokazuje da jedan predikat pripada ili ne pripada jednom subjektu, — ali u definiciji jedno [predikat] nije pridano drugom [subjektu]. Tako, na primer, mi ne tvrdimo ni da je dvonožac životinja, niti da je životinja dvonožac. Isto tako, mi ne tvrdimo ni da je ravan figura, — pošto ravan nije figura, — niti da je figura ravan.

Dalje, postoji razlika između: pokazati šta je jedna stvar i pokazati da jedan predikat pripada jednom subjektu.81 Definicija čini jasnim šta je jedna stvar [čini jasnom njenu suštinu], a dokaz da izvestan atribut pripada ili ne pripada izvesnom subjektu. Različite stvari traže različite dokaze, —- ukoliko se jedan dokaz ne odnosi prema drugom kao deo prema celini. Hoću da kažem: dokazano je da je i zbir uglova u ravnokrakom trouglu jednak sa dva prava ugla, kad je dokazano da ta osobina pripada svakom trouglu, jer je onaj [ravnokraki trougao] deo, a trougao je celina. Ali u slučaju kojim se bavimo, činjenica da jedan predikat pripada jednom subjektu i suština stvari ne odnose se uzajamno tako, pošto jedno nije deo drugog.

Jasno je, prema tome, da ne postoji dokaz za sve ο čemu postoji definicija, niti da postoji definicija svega za šta postoji dokaz. I tako se nikad ο istoj stvari ne može [u isto vreme] imati definicija i dokaz. I tako je jasno da definicija i dokaz niti mogu biti identični, niti sadržani jedno u drugom, jer da je drukčije, i njihovi subjekti stajali bi u istim odnosima.

326 327

Glava č e t v r t a

[NE POSTOJI DOKAZ SUŠTINE]

Toliko ο teškoćama koje se ovde javljaju. Da li je ο suštini moguć silogizam i dokaz, ili nije —-kao

što je pretpostavljalo sadašnje raspravljanje?82 U stvari, silogizam dokazuje da jedan atribut pripada jednom subjektu pomoću srednjeg termina, a, s druge strane, bitnost je u isto vreme svojstvena subjektu, i pridaje mu se kao da pripada njegovoj suštini. Ali, u tom slučaju, subjekt, njegova definicija i srednji termin jesu, nužnim načinom, konvertibilni. Jer, ako je A svojstveno Γ, jasno je da je A svojstveno B, a da je Β svojstveno Γ, — tako da su svi ovi termini svojstveni jedan drugom. I, dalje, ako je A sadržano u suštini svakog B, i ako je Β afirmirano univerzalno ο svakom Γ, kao da pripada suštini Γ, — A mora, isto tako, nužnim načinom, da bude afirmirano od Γ, kao da pripada njegovoj suštini.

Ali ako nije tako u dve premise, to jest ako se tvrdi da A pripada suštini B, ali da Β ne pripada suštini subjekata ο kojima je afirmirano, A neće biti nužnim načinom afirmirano ο Γ, kao da pripada njegovoj suštini. Tako će obe premise afirmirati suštinu, i, prema tome, i Β će biti afirmirano ο Γ kao njegova suština. Pošto, dakle, obe premise afirmiraju suštinu, to jest bitnost, — bitnost Γ biće srednji termin, pre nego što zaključak bude izveden.

Pretpostavimo da treba dokazati kakva je čovekova suština. Pretpostavimo da je Γ čovek, a A čovekova suština, — bila to dvonožna životinja ili nešto drugo. Ako, dakle, hoćemo da načinimo silogizam, nužno je da A bude pridano svakom B. Ali ta premisa imaće jedan novi srednji termin, koji će isto tako biti suština čoveka. Dakle, pretpostavlja se ono što treba dokazati, pošto je Β isto tako suština čoveka.

Ali treba posmatrati slučaj kad postoje samo dve premise, i kad su premise prve i neposredne,83 pošto tako najpre postaje jasno ono što kažemo.

Dakle, oni koji pomoću konvertibilnih termina dokazuju suštinu duše ili suštinu čoveka ili neku drugu stvarnost, već pretpostavljaju ono što treba dokazati. Takav je slučaj ako se pretpostavlja da je duša ono što je samome sebi uzrok života, a da je to broj koji samoga sebe kreće.84 Jer, tada nužnim načinom treba pretpostaviti da je duša u suštini svojoj broj koji samoga sebe kreće, u tome smislu što postoji potpuni identitet duše i toga broja.

Ako A [logički] sleduje B, a Β [logički] sleduje Γ, A neće biti bitnost Γ, nego će biti samo ono što je bilo istinito reći ο Γ. Isto je tako i ako A — afirmirano ο svakom B, ukoliko je Β — jeste identično jednome rodu A; u tom slučaju suština životinje afirmirana je suštinom čoveka, _ pošto je istina da, u svim slučajevima, suština čoveka jeste suština životinje, isto tako kao što je istina da je svaki čovek životinja, — ali nije afirmirana kao identična suština čoveka.

Zaključujemo da se—ako se ne pretpostave dve premise kao što smo rekli [to jest premise koje izražavaju suštinu] — ne može zaključiti da je A bitnost i supstancija Γ. Samo ako se one uzmu na taj način, kad se pretpostavi Β pretpostaviće se unapred da je Β bitnost Γ. Ι tako se nije izveo nikakav dokaz, nego se odmah u početku pretpostavilo kao istinito ono što je trebalo dokazati.

Glava peta

[SUŠTINA NE MOŽE BITI DOKAZANA PODELOM]

Ali, isto tako, ni put kroz podele [ni metoda podele] ne daje nikakav zaključak, kao što smo to objasnili u analizi koja se odnosi na silogističke figure [u logičkom rastavljanju konkluzije na njihove premise].

Jer, nikad se ne dobija nužnim načinom da jedna izvesna stvar postoji zato što druge izvesne stvari postoje. Naime, deoba ne dokazuje više nego indukcija. Zaključak ne treba da bude ispitivanje, i ne treba da zavisi od odo-

328 329

bravanja [protivnika], ali nužno je da on postoji, kad su premise date, čak i kad ga pobija onaj ko odgovara.

[Uzmimo da se postavlja pitanje:] „Je li čovek živo biće [životinja] ili je on bez života?"85 Zatim se pretpostavlja, ali se ne zaključuje, da je on živo biće. I dodaje se da svako živo biće živi ili na suvu ili u vodi, i pretpostavlja se da čovek živi na suvu. A da je čovek skup ta dva pojma, to jest da je on jedno živo biće koje živi na zemlji, — ne proizlazi nužnim načinom iz onoga što je rečeno, nego je to jedan novi postulat. Ali ne menja stvar da li se deoba vrši sa velikim ili sa malim brojem razlika; u oba slučaja je isto [sve je pretpostavljeno, ali ništa nije dokazano].

Dakle, ovaj postupak [upotreba deobe] ne koristi onima koji ga primenjuju ni kod stvari koje se daju dokazati silogizmom. Jer, šta sprečava da sve to bude istinito ο čoveku, a da ipak ne otkriva ni čovekovu suštinu, ni njegovu bitnost? Šta smeta da se doda nešto suštini, ili da se od nje nešto oduzme, ili da se pređe preko nekog njenog bitnog elementa?

To su zaista nedostaci, ali oni se mogu izbeći ako se uzmu svi elementi koji su sadržani u suštini, i ako se, pošto se pretpostavi prvi element, produži deljenjem neprekidan red termina, i nijedan od njih se ne izostavi. I ti uslovi moraju biti ispunjeni, pošto deoba mora da dospe do onoga što je nedeljivo.

Ali u takvom postupanju nema silogizma, i ako nam deljenje daje znanja ο nečemu, to biva na drugi način. A u tome nema ničeg besmislenog, jer ni indukcija ne dokazuje, ali ipak nešto pokazuje. Ali ne postavlja se silogizam kad se iz deobe izvodi definicija, jer s tim stvar stoji kao sa zaključcima u kojima nedostaju srednji termini. Jer, ako neko u tom slučaju tvrdi da, kad su izvesne premise date, tada, nužnim načinom, treba da postane izvesna stvar, — može se pitati za razlog toga. Tako je i sa definicijama koje se osnivaju na deobi. Na primer: „Šta je čovek? Smrtno biće, koje se koračanjem pokreće, i koje je dvonožno i bez krila." Pri dodavanju svakog novog

atributa može se pitati: »zašto". Reći će se, čak će se i dokazati — kao što se bar veruje — pomoću deobe, da je svako živo biće ili smrtno ili besmrtno. Ali ćelo tako dobijeno obrazloženje nije nikakva definicija. Tako, čak i kad bi se pretpostavilo da se ovo može dokazati pomoću deobe, ipak time definicija nikako ne bi postala zaključak.

Glava š e s t a

[SUŠTINA NE MOŽE BITI DOKAZANA HIPOTETICKIM SILOGIZMOM]

Ali, da li je moguće hipotetičkim silogizmom dokazati definiciju koja izražava suštinu jedne stvari, pretpostavljajući, s jedne strane, da se bitnost stvari [ovde: njena definicija] sastoji iz elemenata svojstvenih njenoj suštini, a, s druge strane, da se samo ti elementi sadrže u suštini, i da je njihov skup svojstven stvari? Jer, u tome se sastoji suština stvari.

Međutim, javlja se pitanje da li i u ovoj [donjoj] premisi nije pretpostavljena bitnost, pošto dokaz nužnim načinom mora da se izvodi pomoću srednjeg termina?86

Dalje, kao što se u silogizmu ne uzima za premisu ono što je sam silogizam, — pošto se uvek jedna od premisa iz kojih se sastoji silogizam odnosi prema drugoj kao celina prema delu, — tako isto ni bitnost87 ne treba da se sadrži u silogizmu, nego treba da bude van pretpostavljenih premisa. Onome ko sumnja da li je konkluzija silogistička ili nije, treba odgovoriti da je ona silogistička, pošto odgovara definiciji koju smo postavili ο silogizmu. A onome ko sumnja da je konkluzija bitnost, treba odgovoriti da je ona to izvesno, jer odgovara definiciji bitnosti koju smo dali. Tako se može zaključivati, čak i bez definicije silogizma ili bitnosti.88

A isto je tako i u dokazu sledeće vrste koji je osnovan na hipotezi. Ako se suština zla sastoji u deljivosti, i ako je suština kontrerno suprotnog jedne stvari — kad su u pitanju stvari koji imaju kontrernu suprotnost — kon-

330 331

tremo suprotno suštini stvari, tada, ako je dobro kon-trerno suprotno zlu, a ako je nedeljivo kontrerno suprotno deljivom, iz toga izlazi da se suština dobra sastoji u nede-ljivosti. Jer, i ovde se dokazuje samo na taj način što se bitnost stavlja kao premisa, i to kao premisa koja se stavlja da bi se dokazala bitnost.89 Ali [može se primetiti] to je druga bitnost. — Ja to dopuštam, jer i u dokazima mi stavljamo kao premisu stav da se izvesna stvar pridaje drugoj stvari, — ali pridani termin nije ni isti kao gornji [termin], niti je identičan sa njim na osnovu definicije, niti je konvertibilan sa njim.

Najzad, povodom obe vrste dokaza — onoga na osnovu deobe i onoga na osnovu silogizma kao što smo ga opisali — javlja se ista teškoća [koja se sastoji u pitanju]: zašto bi čovek bio jedno dvonožno biće koje živi na zemlji, a ne jedno biće i koje živi na zemlji? Jer, iz usvojenih premisa ne proizlazi nikakva nužnost da predikati sačinjavaju jedinstvo, nego je to samo jedna veza, kao u slučaju kad se istom čoveku pripisuje da je muzičar i gramatičar.

Glava sedma [DEFINICIJA NE

MOŽE DA DOKAZE SUŠTINU]

Kako bi onaj ko definiše dokazao supstanciju ili suštinu? Jer, on niti može dokazivanjem iz stavova čije je važenje priznato da učini jasnim da, ako izvesne stvari postoje, tada nužnim načinom postoji neka druga stvar, — jer to bi bio dokaz; niti može da učini jasnim, kao kod indukcije, oslanjajući se na očevidne pojedinačne slučajeve, da je celina takva, zato što nijedan od pojedinačnih slučajeva nije drukčiji. Jer, indukcija ne dokazuje šta je jedna stvar, nego da ova ima ili nema neki atribut. Dakle, koji drugi način [postupanja] preostaje? Jer, zaista, suština se ne može dokazati čulnim opažanjem ili na taj način što će se na nju pokazati prstom.

Dalje, kako bi se definicijom dokazala suština? Jer kad se zna šta je čovek ili neka druga stvar, onda se isto

tako nužnim načinom zna da on postoji. Jer, niko ne zna šta je ono što ne postoji; naime, samo se može znati šta znači govor ili ime, kad kažem „jarac-jelen", — ali nemoguće je znati šta je „jarac-jelen".

Ali ako definicija može da dokaže šta je jedna stvar, da li ona može da dokaže i da stvar postoji? [I kako bi definicija u isto vreme dokazala suštinu i postojanje jednim obrazloženjem, pošto] definicija, kao i dokaz, objašnjava samo jednu stvar? A različiti su suština čoveka i postojanje čoveka.

Zatim kažemo da se, nužnim načinom, pomoću dokaza za sve može dokazati da postoji, sem za supstanciju.90 Ali biće nije nikad supstancija nečega, pošto ono nije vrsta. Dakle, dokaz će se odnositi na postojanje stvari. Tako sad postupaju nauke. Geometar pretpostavlja šta znači trougao, ali on dokazuje da trougao ima izvestan atribut. Šta će se onda dokazati kad se definiše suština? Možda trougao? Dakle, kad se na osnovu definicije zna šta je jedna stvar [trougao], neće se znati da li ona postoji, — što je nemoguće,

Ali isto je tako jasno, ako posmatramo sadašnje načine definicija, da oni koji daju definiciju jedne stvari pri tome ne dokazuju da definisana stvar postoji. Jer, čak i kad bi postojalo nešto što je podjednako udaljeno od središta, — [može se još uvek postaviti pitanje]: zašto bi definisana stvar postojala? I zašto bi to bila definicija kruga? Moglo bi se isto tako reći da je to definicija mesinganog kruga. Jer, definicije ne dokazuju ni da definisana stvar može postojati, ni da je ona ono što se hoće definisati; uvek je moguće pitati: zašto [tako nešto mora postojati]?

Ako, sad, onaj ko definiše dokaže ili šta je stvar ili šta znači njeno ime, mi iz toga možemo zaključiti da će definicija, ako apsolutno ne dokazuje šta je stvar, biti samo govor koji ima isto značenje kao ime. Ali to je besmisleno. Jer tada bi, prvo, postojala definicija i ne-substancija i onoga sto ne postoji, pošto se i stvari koje ne postoje mogu izraziti imenom. — Dalje, svi govori bili bi definicije. Jer svakom govoru može se dati ime, tako da bismo uvek govorili u definicijama i da bi i Ilijada bila definicija. — Najzad,

332 333

nijedna nauka ne dokazuje da izvesno ime znači izvesnu određenu stvar, i zbog toga ni definicije neće to objasniti. Prema svemu ovom, izgleda da definicija i silogizam nisu isto, i da predmet definicije i predmet silogizma nisu identični; a iz toga izlazi da definicija ništa ne dokazuje i ništa ne objašnjava, i da suština ne može biti poznata ni pomoću definicije, ni pomoću dokaza.

Glava ο srna [ODNOS

DEFINICIJE I DOKAZA]

Međutim, moramo još jednom da ispitamo koji su od tih zaključaka tačni [pravilni], a koji nisu, šta je definicija, i da li suština u izvesnom smislu može biti predmet dokaza ili je to potpuno nemoguće.

Tako je, kao što smo rekli, isto znati šta je jedna stvar i znati uzrok njenoga postojanja, a razlog toga jeste što jedna stvar mora imati uzrok. Sem toga, taj uzrok je ili identičan suštini ili različit od nje, i samo u slučaju kad je njen uzrok različit od nje, suština se ili može dokazati, ili se ne može dokazati. Ako je uzrok različit od suštine, i ako je dokaz moguć, uzrok će nužnim načinom biti srednji termin, a dokaz se daje u prvoj figuri, jer je tu ono što se ima dokazati univerzalno i afirmativno. Tako bi jedan način koji smo sad izložili [da dođemo do svoga cilja] bio da dokažemo suštinu pomoću druge suštine [da dokažemo definiciju jedne stvari pomoću druge jedne od njenih definicija]. Jer, zaključci koji sadrže suštine moraju nužnim načinom biti dobijani pomoću jednog srednjeg termina koji je sam suština, kao što su svojstveni atributi dobijeni pomoću svojstvenog srednjeg termina. Tako će se od dve bitnosti jedne [iste] stvari jedna dokazati, a druga se neće dokazati.

Da ovaj način postupanja ne može biti nikakav dokaz, već sam ranije rekao.81 Taj način je samo jedan dijalektički silogizam ο suštini. Počnimo, dakle, ponovno od početka, i objasnimo na koji se način može dokazati suština. Kad saznamo činjenicu, mi tražimo uzrok, i mada su nam

ponekad istovremeno poznati činjenica i uzrok, ipak nije moguće znati uzrok pre nego što se zna činjenica. Tako, očevidno, bitnost jedne stvari ne može da se sazna, ako se ne sazna njeno postojanje. Jer, nemoguće je znati šta je jedna stvar kad se ne zna da li ona postoji.

Ali, da li jedna stvar postoji ili ne, mi znamo katkad samo akcidentalno, a katkad shvatajući i nešto od te stvari. Tako, na primer, zna se da je grom tutnjava oblaka, da je pomračenje meseca lišenost svetlosti, da je čovek jedna vrsta životinje, a da je duša ono što samo sebe pokreće. A uvek kad samo akcidentalno znamo da neka stvar postoji, mi, nužnim načinom, nemamo nikakvo znanje ο njenoj suštini, jer ne znamo pouzdano čak ni da ona postoji. A tražiti šta je jedna stvar, a ne znati da ona postoji, to je tražiti ništa. Ali, kad shvatamo jedan element stvari, lakše je [tražiti njenu suštinu]. Iz toga izlazi da što bolje znamo da jedna stvar postoji, mi smo sve sposobniji da saznamo njenu suštinu.

A ο stvarima ο čijoj suštini nešto znamo, navedimo kao prvi primer sledeće. Neka pomračenje bude A, mesec Γ, a interpozicija zemlje B. Istraživati da li se mesec po-mračuje ili ne, znači istraživati da li Β postoji ili ne postoji. A to nije ništa drugo do tražiti razlog pomračenja meseca. A ako taj razlog [interpozicija zemlje] postoji, mi kažemo da i A takođe postoji. Ili [da navedemo drugi primer]: kome od dva člana jedne kontradiktorne suprotnosti pripada razlog što je [u trouglu] zbir uglova jednak sa dva prava ugla ili što on nije jednak? Ali čim smo našli razlog, mi u isti mah znamo i činjenicu i uzrok, ukoliko su premise neposredne. Ali ako premise nisu neposredne, mi znamo činjenicu, ali ne uzrok. [Uzmimo sledeći primer.] Neka Γ bude mesec, A pomračenje, a Β nesposobnost meseca, kad je pun, da baca senku, i ako se nikakvo telo ne može videti između nas i meseca. Ako, dakle, Β — nesposobnost [meseca kad je pun] da baca senku, i ako se nikakvo telo ne nalazi između nas i meseca — pripada Γ, a ako A — biti pomračen — pripada B, jasno je da je mesec pomra-čen, ali još nije jasno zašto je pomračen, i mi znamo da po-

334 335

stoji pomračenje, ali ne znamo šta je ono. Ali, ako je jasno da A pripada Γ, tada pitati zašto mu ono pripada, znači pitati šta je B, — da li je to interpozicija zemlje, ili okretanje meseca, ili gašenje njegove svetlosti? Ali ovaj novi srednji termin jeste definicija drugoga krajnjega termina dakle, ovde A. Jer, pomračenje je interpozicija koju proizvodi zemlja. — Može se pitati: šta je grom? Odgovor: gašenje vatre u oblaku. — Pitanje: zašto grmi? Odgovor: zato što se vatra gasi u oblaku92 — Neka oblak bude Γ, grom A, a gašenje vatre B. Sad Β pripada oblaku, Γ, zato što se u njemu vatra gasi, — A, tutnjava, pripada B, a Β je izvesno definicija A, velikog [prvog] krajnjeg termina. Ako je potreban još i neki drugi srednji termin [kao uzrok B], to će biti jedna od definicija A.

Tako smo, dakle, utvrdili kako se iznalazi i saznaje suština, kao i to da nema ni silogizma, ni dokaza suštine. Međutim, suština se ipak upoznaje silogizmom i dokazom. Dakle, bez dokaza nije moguće upoznati suštinu jedne stvari koja ima nešto drugo za uzrok. Uz to, ona [ta stvar] ne može biti dokazana, kao što smo naznačili u našim prethodnim raspravljanjima.

Glava d e v e t a

[NE MOGU SE DOKAZATI NI POSTOJANJE NI SUŠTINA PRINCIPA]

Izvesne stvari imaju uzrok drugi nego one same [što su], dok uzrok nekih drugih stvari nije različit od njih samih. Otuda je očevidno da i među suštinama ima onih koje su neposredne i koje su principi; za te suštine treba pretpostavljati ne samo da postoje, nego i ono što su, ili ih treba učiniti jasnim na neki drugi način. To je upravo ono što čini aritmetičar, pošto on, u isto vreme, pretpostavlja i šta je jedinica, i da ona postoji. Međutim, stvari koje imaju srednji termin, upravo uzrok drugi nego što je njihova bitnost, moguće je, kao što smo kazali, učiniti jasnim pomoću dokaza, ali time ne može biti dokazana njihova suština.

Glava d e s e t a

[RAZNE VRSTE DEFINICIJA]

Pošto se definicija smatra kao govor koji objašnjava šta je jedna stvar, jasno je da će jedna od njenih vrsta biti govor koji objašnjava šta znači ime, ili govor potpuno nominalan, različit od onoga koji izražava suštinu. To će biti ono što znači izraz trougao. Kad znamo da trougao postoji, mi pitamo zašto on postoji. Ali teško je tako [kad poznajemo samo nominalnu definiciju] shvatiti definiciju stvari za koje ne znamo da li postoje. Uzrok teškoće jeste — kao što smo ranije rekli93 — što mi samo akcidentalno znamo da li stvar postoji ili ne. Jedinstvo jednog govora je dvostruke vrste: jedna se sastoji u vezi, kao u Ilijadi, a druga u tome što izražava samo jedan predikat samo jednog subjekta drukčije nego akcidentalno.94

Prva definicija definicije jeste ona koju smo dali. Druga vrsta definicije jeste govor koji pokazuje zašto neka stvar postoji [to je definicija pomoću uzroka]. Tako prva [definicija] označava šta je stvar, ali to ne dokazuje; međutim, druga će očevidno biti kao neki dokaz suštine, koji se od dokaza razlikuje samo položajem svojih termina. Jer, postoji razlika između reći: „Zašto grmi?" i: „Šta je grom?" Jer, u prvom slučaju reći će se da grmi zato što se vatra gasi u oblacima. Ali šta je grom? Tutnjava koja postaje kad se vatra gasi u oblacima. Tako isti govor dobija različiti oblik: u jednom obliku on je kontinuirani dokaz, a u drugom je definicija. Još jedna definicija groma jeste: tutnjava u oblacima, — i to je zaključak dokaza ο suštini [groma]. Najzad, definicija neposrednih termina jeste tvrđenje ο suštini koje se ne može dokazati.

I tako, definicija je, u prvom smislu, govor ο suštini koji se ne može dokazati. U drugom smislu, ona je silogizam ο suštini koji se razlikuje od dokaza samo položajem termina [spoljnom formom]. U trećem smislu, ona je konkluzija u dokazu ο suštini.

Prema onome što smo rekli, vidi se,95 dakle, u kom smislu postoji, a u kome smislu ne postoji dokaz ο suštini,

336 22 Organon 337

za koje stvari on postoji, a za koje ne postoji. Zatim se vidi u koliko je smisla uzeta definicija, u kome smislu ona do-kazuje suštinu, a u kome smislu je ne dokazuje. Sem toga, vidi se za koje stvari postoji definicija, a za koje ne postoji.' Naposletku, vidi se kako se definicija odnosi prema do-kazu, i kako jedno i isto [jedan i isti objekt] može imati definiciju i dokaz, a kako ne može.

Glava j e d a n a e s t a [RAZLIČITI

UZROCI UZETI KAO SREDNJI TERMINI]

Mi mislimo da znamo kad poznajemo uzrok. A ima četiri vrste uzroka: prva je bitnost; druga vrsta se sastoji u tome da, kad su izvesne stvari date, druga jedna stvar proizlazi nužnim načinom; treća je princip kretanja stvari; četvrta je cilj zbog koga se nešto dešava.96 Otuda su svi ovi uzroci dokazani jednim srednjim terminom [to jest: mogu se pojaviti u srednjem terminu.]

Kad je jedna stvar data — da onda proizlazi, nužnim načinom, druga stvar — to se ne može dokazati samo pomoću jedne premise, već su za to potrebne najmanje dve premise, a to znači da one moraju imati samo jedan srednji termin. Tako, kad se stavi taj srednji termin, zaključak proizlazi nužnim načinom.

To se još može objasniti i na sledeći način [sledećim primerom]. Zašto je prav ugao upisan u polukrugu? Ili: šta mora biti pa da on bude prav ugao? Neka sad A ozna-čava prav ugao, Β polovinu dva prava ugla, a Γ ugao upi-san u polukrugu. Da A, pravi ugao, pripada Γ, uglu u polukrugu, tome je uzrok B, — jer Β je jednako A, a ugao Γ jednak je B, jer Β je polovina dva prava ugla. Pošto je Β polovina dva prava ugla, zbog toga A pripada Γ, a to znači, kao što smo rekli, da je prav ugao upisan u polu-krugu. Sem toga, Β je identično bitnosti A, pošto je Β ono što označava definicija A. Već je pokazano97 da je srednji termin bitnost kao uzrok.98

Dalje, pitanje: „Zašto je persijski rat vođen protiv Atinjana?" — znači: „koji je uzrok rata koji je vođen pro-

tiv Atinjana?"99 Odgovor glasi: „zato što su oni [Atinjani] sa Eretrejcima upali u Sard". Jer, to je izazvalo rat. Uz-mimo da A označava rat, Β prvi upad, a Γ Atinjane. Tada Β prvi upad, pripada Γ, Atinjanima, a A pripada B, jer se rat vodi protiv onih koji su prvi napali. Tako A, ratovati, pripada B, onima koji su prvi počeli [da napadaju], a Β pripada Γ, Atinjanima, jer su oni prvi počeli [da napa-daju]. Dakle, i ovde uzrok, to jest princip kretanja, jeste srednji termin100.

Isto važi i za slučajeve u kojima se uzrok pojavljuje kao ono zbog čega se nešto dešava101. Uzmimo sledeći primer. Zašto se čovek seta? Da bi bio zdrav. A zašto po-stoji kuća? Da bi se sačuvalo pokućanstvo. U prvom slučaju uzrok [finalni] je zdravlje, a u drugom taj uzrok je očuvanje [pokućanstva]. Ali, nema nikakve razlike između pitanja zašto se treba šetati posle ručka, i pitanja radi čega to treba činiti. Neka Γ znači šetnju posle ručka, Β činjenicu da hrana ne ostaje u stomaku, a A biti zdrav. Pretpostavimo, dakle, da šetnja posle obeda čini da jela ne ostaju na otvoru želuca i da je to dobro za zdravlje, — jer izgleda da Γ, šetanju, pripada Β — činjenica da jela ne ostaju u želucu, da A — biti zdrav — pripada B. Koji je uzrok zbog koga A, finalni uzrok, pripada Γ? Taj uzrok je B, činjenica da jela ne ostaju u želucu. Β je vrsta definicije A, jer se po-moću njega objašnjava A. Ali zašto Β pripada Γ? Zato što biti u takvom stanju kao Β znači biti zdrav. Treba pre-mestiti definicije, pa će tako sve postati jasnije. Samo, red postajanja je ovde obrnut onome kod uzroka kretanja. Naime u redu eficijentnih uzroka srednji termin mora da bude prvi, dok je u redu finalnih uzroka prvi Γ, donji termin, a poslednji je finalni uzrok.

Moguće je da ista stvar u isto vreme postoji zbog nekoga cilja i iz nužnosti, — na primer svetlost koja pro-lazi kroz fenjer. Jer, ono što se sastoji iz manjih delova prolazi nužnim načinom kroz veće pore, ako se pretpostavi da svetlost postaje napolju prodiranjem. U isto vreme to se događa i zbog jednog cilja: da se ne bismo sudarali [u mraku]. Ako jedna stvar može da postoji iz dva uzroka,

338 22» 339

zar ona, isto tako, ne može i da postane iz dva uzroka? Na primer, zar, s jedne strane, grom nije zviždanje i tutnjava koji su, nužnim načinom, proizvedeni gašenjem vatre u oblacima, a, pri tome, s druge strane, kao što kažu pita-gorovci, zar on nema za cilj da preti stanovnicima Tartara da bi im ulio strah?

Uostalom, primeri te vrste veoma su mnogobrojni, a naročito kod bića čiji su postajanje i sastav prirodni' jer priroda proizvodi nekad zbog nekog cilja, a nekad iz nužde. A nužnost je dvojak. Jedna [nužnost] je saobrazna prirodi i nagonu, a druga je nasilna i suprotna nagonu. Tako, na primer, kamen se iz nužnosti kreće kako nagore tako i nadole, ali ne iz iste nužnosti.

Što se tiče stvari koje vode poreklo [koje proizlaze] iz mišljenja, u jednima od njih nikad nijedan deo nije postao sam od sebe. Tako, na primer, kuća ili statua ne postaju same od sebe. One, isto tako, nisu načinjene slučajno ili iz nužnosti, nego uvek radi nekog cilja. Međutim drugi proizvodi mišljenja, kao, na primer, zdravlje i spašavanje iz neke opasnosti, mogu da proizlaze i iz srećnog slučaja. A naročito su stvorena radi nekog cilja one stvari koje mogu biti i drukčije nego što su, ukoliko ih ne stvara srećan slučaj, tako da je taj cilj dobar, — bio on u prirodi ili u umetnosti. S druge strane, ništa od onoga što zavisi od srećnog slučaja ne događa se zbog nekoga cilja.

Glava d v a n a e s t a [O

ISTOVREMENOSTI UZROKA I POSLEDICE]

Jedno i isto može biti uzrok za stvari koje postaju, i za stvari koje su postale, i za stvari koje će postati, kao i za stvari koje postoje. Jer, srednji termin je uzrok; za stvari koje postoje uzrok postoji, za stvari koje postaju uzrok postaje, a za stvari koje su postale uzrok je postao, a za stvari koje će ubuduće postati uzrok će postati.

Na primer: zašto se desilo pomračenje meseca? Zato što je zemlja došla u sredinu [između meseca i sunca].

Pomračenje nastaje zato što zemlja dolazi u sredinu; ono će biti zato što će zemlja doći u sredinu, i pomračenje postoji zato što je zemlja u sredini. — Dalje: šta je led? Pretpostavimo da je led smrznuta voda. Neka voda bude Γ, zaleđena A, a srednji termin, koji je uzrok, naime potpuna oskudica toplote — neka bude B. Dakle, Β pripada Γ, a A zaleđenost, [pripada] B. — Led se stvara kad se stvara B· led se stvorio kad se Β stvorio, i on će se stvoriti kad se' Β bude stvorilo.

Ova vrsta uzroka [formalni uzrok] i njegova posledica postaju istovremeno kad postaju, i postoje istovremeno kad postoje; a isto je tako i sa njihovim postojanjem u prošlosti i u budućnosti. Ali u slučajevima kad ne postoji istovremenost uzroka i posledice,102 da li stvari, kao što nama izgleda, mogu biti uzroci drugih stvari u jednom kontinuiranom vremenu, — pošto prošla posledica proizlazi iz prošlog uzroka, različitog od njega; pošto buduća posledica [proizlazi] iz različitog budućeg uzroka, a pošto posledica koja postaje — [proizlazi] iz različitog i ranijeg uzroka. Silogizam polazi ovde od onoga što je docnije postalo [jer se u silogizmu uzrok dokazuje posledicom]; ali, i u ovakvim slučajevima početak leži u onome što je ranije postalo, i zato tako stoji i sa onim što postaje. Međutim, ako se pođe od onoga što je ranije, nije moguće zaključiti da zato što se nešto dogodilo, drugo nešto docnije mora da se dogodi. A isto je tako i sa budućim događajima. Jer bilo da se međuvreme [između uzroka i posledice] pretpostavi kao neodređeno ili kao određeno, nikad neće biti moguće zaključiti da je — tim samim što je istina reći da se izvestan prošli događaj desio — istina reći da se izve-stan docniji prošli događaj desio. Jer u međuvremenu [između jednog i drugog događaja] biće pogrešno reći ovo drugo [to jest da je istina da se izvestan docniji prošli događaj desio], i ako se prvi događaj već desio. Razmatranje je isto i kad su u pitanju buduće stvari. Naime, ne može se zaključiti ni da će se jedan budući događaj desiti, zato što se izvestan događaj desio. Jer, srednji termin mora pripadati istoj vrsti kao krajnji termin, — on mora biti u prošlosti kad

340 341

su krajnji termini u prošlosti; u budućnosti kad su oni u budućnosti; u postajanju kad su oni u postajanju; a u postojanju kad oni postoje. Ako se krajnji termini odnose na prošlost i budućnost, ne može biti srednjeg termina iste vrste [u odnosu na vreme]. Drugi razlog je taj što među-vreme ne može biti ni neodređeno, ni određeno, pošto će iskaz biti lažan za sve to međuvremeno103.

Mi takođe treba da ispitamo prirodu onog što osigurava kontinuiranost događaja, tako da u samim stvarima prošlom događaju sleduje događaj u postajanju. Može se reći da je očevidno da jedan sadašnji događaj nije kontinuiran jednom prošlom događaju, pošto jedan prošli događaj ne može biti kontinuiran jednom prošlom događaju. Naime, prošli događaji su ograničeni i nedeljivi. Kao što tačke nisu kontinuirane jedne drugima, tako nisu ni prošli događaji, jer su i tačke i događaji nedeljivi. Isto tako, jedan sadašnji događaj ne može biti kontinuiran jednom prošlom događaju, i to iz istog razloga, jer sadašnje postojanje je deljivo, a prošli događaj je nedeljiv. Tako je odnos sadašnjeg postajanja prema prošlom događaju sličan odnosu linije prema tački. Naime, beskonačni broj prošlih činjenica sadrži se u onome što postaje. Ova pitanja treba još jasnije da budu raspravljana u opštem učenju ο kretanju.

Da bismo objasnili kako je — kad se pretpostavi da je postajanje red događaja koji dolaze jedan za drugim — srednji termin identičan sa uzrokom, napomenimo sledeće. U tim silogizmima srednji i gornji termin nužnim načinom treba da obrazuju jednu neposrednu premisu. Na primer: pošto se Γ dogodilo, A se dogodilo. A se ranije dogodilo, a Γ docnije. Ali princip je Γ, jer je Γ bliže onome što se sad događa, a sadašnjost je princip vremena. Γ se dogodilo, ako se ∆ dogodilo. Pošto se ∆ dogodilo, A se nužnim načinom dogodilo. Uzrok [tome] je Γ, jer ako se ∆ dogodilo, Γ se moralo nužnim načinom dogoditi; a ako se Γ dogodilo, A se moralo nužnim načinom ranije dogoditi. Ali ako se na taj način uvek uzima jedan srednji termin, da li će se red zaustaviti na jednoj neposrednoj premisi, ili će se jedan novi srednji termin uvek umetati između dva događaja,

pošto su srednji termini beskrajni po broju. Naime, kao što je rečeno, jedan prošli događaj nije kontinuiran jednom prošlom događaju104. — Ali treba nužnim načinom poći od premise obrazovane od srednjeg termina i od gornjeg sadašnjeg termina.

Isto važi i za buduće događaje. Jer, ako je istina reći da će ∆ postojati, tada pre toga treba, nužnim načinom, da bude istina reći da će A postojati. Uzrok toga zaključka je Γ. Jer, ako ∆ treba da postoji u budućnosti, Γ će postojati pre njega, a ako Γ treba da postoji u budućnosti, A će postojati pre njega. I ovde je ista podela u beskonačnost, pošto budući događaji ne teku kontinuirano jedan za drugim.105 Ali i ovde treba uzeti kao princip jednu neposrednu premisu [gornju premisu ΓΑ].

Isto je tako i u stvarnosti. Ako je jedna kuća sagrađena, kamenje je, nužnim načinom, moralo biti istesano i moralo je postojati. A zašto? Zato što je temelj, nužnim načinom, morao biti udaren, pošto je kuća sagrađena. A ako treba da se udari temelj, kamenje pre toga, nužnim načinom, mora da postoji. A ako jedna kuća treba tek u budućnosti da se sagradi, kamenje će, isto tako, pre toga morati da postoji.

Dokaz se i ovde izvodi pomoću srednjeg termina na isti način, jer će temelj postati pre kuće.

Ali, pošto vidimo kod onoga što postaje jednu vrstu kružnog postajanja, ovo se može isto tako ponoviti u dokazu, ako srednji termin i spoljnji termini idu jedan za drugim, pošto, u ovom slučaju, postoji konverzija.108 A konvertibilnost zaključaka i premisa dokazana je ranije,107 i kružno postajanje je primer za to.

A u stvarnosti to kružno postajanje javlja se na sledeći način. Kad je zemlja mokra, nužnim načinom postaje para; a kad postane para, tada od nje postaje oblak, i kad ovaj postane, tada postaje voda [kiša], a kad pada kiša, zemlja nužnim načinom postaje mokra. A to je bio početak [polazna tačka], tako da je zatvoren krug [postajanja i događanja]. Jer, ako je dat ma koji od ovih termina, onda sleduje drugi, a iz njega opet drugi, a iz ovoga prvi.

342 343

Ima nekih događaja koji se opšte dešavaju (jer uvek i u svim slučajevima oni postoje ili postaju ono što su). A drugi se ne dešavaju uvek, nego samo najčešće, — na primer, kod čoveka muškarac nema uvek bradu, ali najčešće je ima. U slučajevima ove vrste treba, nužnim načinom, da i srednji termin najčešće postoji. Ako je A univerzalno potvrđeno ο Β, a ako je Β univerzalno potvrđeno ο Γ, nužno je, isto tako, da A uvek i u svim slučajevima bude potvrđeno ο Γ, pošto se priroda univerzalnog sastoji u tome da važi za sve i uvek. Međutim, ovde smo pretpostavili, da je reč ο onom što se najčešće dešava; dakle, nužnim načinom, treba da i srednji termin, predstavljen sa B, najčešće važi. Dakle, i za zaključke koji su najčešći posto-jaće neposredni principi, — a to su zaključci koji postoje ili postaju najčešće na ovaj način.

Glava t r i n a e s t a

[DEFINICIJA SUPSTANCIJE METODOM KOMPOZICIJE. — UPOTREBA PODELE]

Ranije je objašnjeno108 na koji se način suština javlja u terminima jednog dokaza, i na koji način postoji ili ne postoji dokaz ili definicija suštine. Sad ćemo reći kako treba tražiti predikate koji su sadržani u suštini.

Među atributima koji uvek pripadaju jednoj stvari neki se šire dalje nego ona, ali se ne šire preko vrste. Pod atributima koji se dalje šire podrazumevam one koji, iako pripadaju univerzalno jednom subjektu, — pripadaju i drugom. Na primer, postoji jedan atribut koji pripada svakoj trijadi [broju tri], a koji pripada i onom što nije trijada, kao što biće pripada trijadi, ali ο onome što nije broj. Međutim, neparno je u isto vreme atribut svake trijade i atribut koji se širi dalje nego ona, pošto neparno pripada i pentadi [broju pet], ali se ne širi dalje od vrste. Naime, pentada je broj, a ništa, izvan broja, nije neparno.

Ove atribute treba dalje tražiti, i zaustaviti se tek na tački u kojoj se svaki od njih širi dalje nego subjekt, ali

344

ne i svi zajedno. Jer, skup tih atributa je nužnim načinom sama supstancija stvari. Na primer, atributi svake trijade jesu da je ona broj, i to neparan, a, isto tako, da je ona prvi broj u dva smisla, — to jest ona nije deljiva ni sa kojim brojem, i ona nije zbir brojeva.109 To je upravo trijada: broj, neparan, i prvi, i to prvi u dva smisla, jer prva dva od ovih atributa, kad se odvojeno uzmu, pripadaju svim neparnim brojevima, a poslednji pripada i duadi i trijadi. Međutim, svi zajedno ne pripadaju nijednom broju.

Ali pošto smo ranije pokazali110 da su nužni oni predikati koji su sadržani u suštini, i da su univerzalni atributi nužni, i pošto su atributi za koje pretpostavljamo da pripadaju trijadi ili svakom drugom subjektu koji je sastavljen na taj način, afirmirani kao da pripadaju njegovoj suštini, — trijada će tako imati nužnim načinom ove atribute.

Ali da ovi atributi sačinjavaju supstanciju trijade, jasno je iz sledećeg. Kad ovi atributi ne bi činili suštinu trijade, trebalo bi, nužnim načinom, da oni budu u odnosu na trijadu kao neka vrsta — koja bi ili imala ime, ili bi bila bez imena, i koja bi, dakle, bila šira nego trijada. Jer, treba pretpostaviti da se vrsta, bar potencijalno, više širi nego njena sadržina. Ako ovaj skup atributa ne pripada nikakvom drugom subjektu, nego samo individualnim trijadama, on će biti suština trijade. Jer, mi još možemo pretpostaviti da je supstancija svakog subjekta ona vrsta poslednjeg pripadanja koje se primenjuje na individue.111 Iz ovoga izlazi da će svaki drugi skup atributa, koji su tako dokazani, biti, na sličan način, identičan samoj suštini subjekta.

Ako je reč ο jednoj celini, treba podeliti vrstu na njene prve, nedeljive rodove, — na primer, treba podeliti broj na trijadu i duadu, a zatim pokušati da se dobije definicija tih rodova, — na primer, definicija prave linije, kruga i pravog ugla. A posle toga, kad se utvrdi šta je njihova vrsta [kojoj kategoriji pripada vrsta], da li pripada kvantitetu ili kvalitetu, treba razmotriti svojstvene osobine vrste, pomoću opštih i prvih osobina rodova.

Pošto su bili definisani svojstveni rodovi od kojih se vrsta sastoji, znaće se iz samih tih definicija koji su bitni

345

atributi vrste. Princip svih ovih pojmova [vrsta i razlika] jeste definicija, to jest ono što je prosto, a atributi pripadaju bitno i jedino ovim prostim rodovima, ali oni pripadaju vrsti samo preko njenog posrednika [to jest preko njenih rodova].

Podele prema specifičnim razlikama jesu korisna pomoć pri takvom postupanju [pri traženju definicije]. A kako one služe za dokazivanje, rečeno je ranije.112 Ovde ćemo pokazati da one mogu samo poslužiti tome da se dođe do zaključka ο suštini. Zacelo bi moglo izgledati da one [podele] ne služe ničem drugom nego da stave svaku stvar na neposredan način [bez dokazivanja], kao što se stavlja početni postulat bez podele113. Ali postoji razlika u redu predikata, prema kojoj je jedan [od njih] prvi ili poslednji. Na primer, nije isto reći: „životinja — pitoma— dvonožna", i reći: „dvonožna—životinja — pitoma".114 Jer, ako se sve što se može definisati sastoji iz dva dela, i ako „životinja—pitoma" čini jedinstvo, i ako taj pojam, kad se prida jednoj [specifičnoj] razlici, sačinjava čoveka, ili neku drugu stvar, koja postaje samo jedan pojam, — tada su stavljeni elementi nužnim načinom bili podeljeni.

Zbog toga se sme postupati samo na ovaj način [pomoću deljenja], da se ne bi ništa izostavilo [previdelo] pri određivanju suštine. Ako se stavi prva vrsta, i ako se uzme jedna od podela koja stoji dublje pod njom [jedna od nižih podela] [umesto da se uzmu bliske razlike], tada stvar koju treba deliti neće cela potpasti pod ovu podelu. Na primer, svaka životinja nema krila koja su samo iz jednog komada [όλόπτερος] ili krila sastavljena od odvojenih pera [σχιζόπτερος] nego [njih ima] samo svaka krilata životinja, — jer diferencijacija pripada ovom poslednjem pojmu. Ali, prva diferencijacija životinje mora biti ona koja obuhvata svaku životinju. Isto važi za sve druge vrste, kako za vrste izvan vrste životinje, tako i za one koje su njoj podređene. Na primer, u poslednjem slučaju, prva diferencijacija ptice je ona koja obuhvata svaku pticu, a [prva diferencijacija] ribe je ona koja obuhvata svaku ribu. Ako se tako postupa, može se znati da ništa nije previđeno

[u definiciji]; međutim, drukčije postupanje vodi nužnim načinom propustima, a da se to i ne primeti.

Međutim, da bi se definisalo i delilo nije potrebno znati sve što postoji [sve pojedinačne stvari]. A ipak se kaže [tvrdi] da je nemoguće poznavati razlike svake [pojedinačne] stvari od svake druge, ako se ne poznaje svaka od drugih stvari. Ne može se poznavati svaka stvar, ako se ne poznaju njene razlike. Jer, ono od čega se jedna stvar ne razlikuje jeste identično toj stvari, a ono od čega se ona razlikuje, jeste od nje različito.

Ali, pre svega, ovo poslednje tvrđenje je lažno. Jer ne čini svaka razlika da nešto postane različito ili [da postane] nešto drugo, jer mnoge razlike pripadaju stvarima koje su po vrsti identične, ali se ne odnose na njihovu suštinu ni na njihove bitne osobine.115

Dalje, kad se uzmu suprotnosti i razlika [po vrsti], i kad se pretpostavi da cela sadržina vrste potpada pod jednu ili pod drugu suprotnost, i da je subjekt koji treba definisati prisutan u jednoj od njih, i da se on potpuno poznaje, — tada je svejedno da li se poznaju ili ne svi drugi subjekti, čije su razlike isto tako afirmirane. Jasno je da ako se — produžujući tako podelu — dođe do onoga [do onih odredaba] što ne sadrži u sebi više nikakvu razliku, — onda će se imati definicija suštine. Sem toga, pretpostaviti da cela sadržina vrste potpada pod podelu, — nije princip koji se stavlja a ne dokazuje [petito principu], ako su u pitanju suprotnosti između kojih nema ničega [posrednog]; jer je, nužnim načinom, potrebno da se sve ono što spada u vrstu nalazi u jednom od dva dela podele, — ako je uzeta u obzir [specifična] razlika ove vrste.

Da bi se postavila [dobila] jedna definicija pomoću podele, treba obratiti pažnju na tri pravila. Naime, treba uzeti predikate sadržane u suštini jedne stvari [njenu vrstu i specifičnu razliku]; zatim ih treba poredati po redu, — to jest reći koji je prvi ili drugi; i, najzad, treba uzeti sve te predikate. Prvo od ovih pravila može se privesti u delo, jer — kao što za akcidenciju možemo zaključiti da pripada [jednoj] stvari —■ na isti način mogu se, pomoću vrste,

346 347

postaviti vrsta i razlika. — S druge strane, atributi će biti stavljeni u ispravni red, ako se kao prvi uzme termin koji treba, a to će biti slučaj ako je stavljeni termin onaj koji [logički] sleduje svima drugima, a ako nijedan od drugih logički ne sleduje njemu, — pošto je, nužnim načinom, potreban jedan termin ove vrste116. Kad se ovaj termin tako stavi, na isti način će se postupati sa nižim terminima, jer će drugi termin biti prvi od ostalih termina, a treći termin biće prvi od sledećih termina. Jer, kad se viši termin ukloni, termin koji ostaje, a koji iza njega dolazi biće prvi. A isto će biti i za ostale [termine].

A što se tiče celokupnog nabrajanja svih atributa, ono jasno proistice iz našeg načina postupanja. Naime mi smo uzeli razliku koja u podeli dolazi na prvo mesto, tako da je — na primer — svaka životinja ovo ili ono, i da joj pripada jedan od ovih atributa [na primer, vrsta je životinja, a razlika u podeli jeste: razumna ili nerazumna]. Zatim, iz ove celine [životinja, razumna) mi smo uzeli razliku i pokazali da u poslednjoj celini nema razlike. To jest, čim smo uzeli poslednju razliku, da bismo načinili nešto složeno [životinja, razuman, čovek — kao definicija čoveka], ovo po-slednje ne pretpostavlja više nikakvu podelu na rodove.

Zaista je očevidno da ništa suvišno nije dodano, pošto svi ovi termini koje smo uzeli čine deo suštine. Ali, isto tako, ništa nije ni izostavljeno, jer bi termin koji nedostaje bio ili jedna vrsta ili jedna razlika. A ono što je stavljeno kao prvo [kao prvi termin], i što je uzeto sa njegovim razlikama, jeste vrsta, a i sve razlike se podrazumevaju, pošto nema više nikakve docnije razlike, — jer bi se inače ono što je poslednje složeno specifično razlikovalo od definicije. A mi smo rekli da se ono od nje ne razlikuje.

Treba uzeti u obzir grupu sličnih i nediferenciranih jedinaka i tražiti prvo šta sve one mogu imati identično. A zatim to treba činiti za drugu grupu jedinaka koje, iako spadaju u istu vrstu kao prve, jesu među sobom specifično različite od jedinaka prve grupe. Kad se jednom za individue druge grupe utvrdi ono što je u svima njima identično, i kad se isto učini i za individue prve grupe, tada

treba razmatrati da li te dve grupe imaju nešto identično, _ dok se ne dospe do jednog izraza, — jer će ovaj biti definicija stvari. Međutim, ako se — umesto da se dođe do samo jednog izraza — dođe do dva ili više njih, jasno je da ono što se nastoji definisati nije jedno, nego da je mnogostruko.

Ako, na primer, tražimo suštinu gordosti, treba da obratimo pažnju na neke gorde ljude koje poznajemo, i da posmatramo šta svi oni kao takvi imaju zajedničko. Na primer, ako je Alkibijad bio gord, kao i Ahil i Ajaks, pitaćemo se šta im je svima zajedničko? Zajedničko im je to što ne mogu da podnesu uvredu. I to je prvoga odvelo ratu, drugoga ljutini, a trećega samoubistvu. A ispitaćemo i druge [gorde ljude] na primer Lizandra ili Sokrata. I tada, ako im je zajednička ravnodušnost u sreći i u nesreći, uzimaju se ove dve zajedničke osobine, i razmatra se čega imaju zajedničkog ravnodušnost prema promenama sreće i nedostatak strpljenja da se podnosi sramota. Ako nemaju ničeg zajedničkog, tada moraju postojati dve vrste gordosti.

Svaka definicija je uvek univerzalna. Naime, lekar ne kaže uvek samo ono što je lekovito za jedno oko, nego što je lekovito ili za sve oči, ili bar za jednu određenu vrstu očiju.

Ali lakše je definisati pojedinačni rod nego univerzalni. Zbog toga treba preći od pojedinačnih rodova univerzalnim vrstama. A homonimije više ostaju neprimetne u univerzalnim vrstama nego u onome što nije odvojeno specifičnim razlikama [nego u rodovima koji više ne dopuštaju razlike].

Kao što u dokazima mora da se nalazi snaga zaključi-vanja, tako u definicijama mora da bude jasnosti. A to će se postići ako se, pomoću pojedinačnih grupa koje smo postavili, može dobiti odvojeno definicija svakoga roda, — na primer definicija sličnog, ne uopšte, nego samo u bojama i figurama; definicija oštrog [ali samo] u glasu, — i ako se tako ide zajedničkom [elementu], pazeći da se ne padne u homonimiju. Ako, u dijalektičkoj] diskusiji, treba izbega-vati metafore [koje vode dvosmislenostima], onda je isto

348 349

tako očevidno da se u definiciji ne treba služiti ni meta-forama, ni metafornim izrazima, — sem ako ne bi trebalo da i dijalektika upotrebljava metafore.

Glava č e t r n a e s t a

[ODREĐIVANJE RODA]

Da bi se resili problemi, treba izabrati odeljke i podele i pri tome tako postupati, da se kao osnov stavi vrsta koja je zajednička svim proučenim subjektima. Ako su, na pri-mer, u pitanju životinje [treba ispitati] kakve osobine pri-padaju svakoj životinji. Ako se ove [osobine] utvrde, mora se ponovo videti koji nužni atributi pripadaju celoj prvoj od ostalih klasa. Ako je to, na primer, klasa ptica, mora se videti koje osobine pripadaju svakoj ptici. I uvek se mora tako dalje pitati [koje osobine pripadaju klasi koja dolazi neposredno za prethodnom]. Jer, jasno je da ćemo tada isto tako znati da kažemo zašto klase koje potpadaju pod zajedničku vrstu imaju svoje atribute; na primer, zašto čo-vek ili konj imaju svoje atribute. Neka A bude životinja, Β atributi svake životinje, a Γ∆Ε izvesni rodovi životinja. Ovde se jasno vidi zašto Β pripada ∆; to je, naime, zbog A, a pomoću A i Β pripada drugim rodovima. Isti razlog važi i za druge klase.

Izabrali smo sad primere među stvarima koje su do-bile zajednička imena, ali ovde ne treba da zaustavimo naše razmatranje117. Ako smo razmatrali još neki drugi zajednički atribut, potrebno nam je, pošto ga uzmemo, da vidimo kojim rodovima on pripada i kakve osobine ima. Kod životinja koje imaju rogove, na primer, otkrivamo kao zajedničke osobine stomak koji preživa [„treći stomak"] i zube samo u jednoj vilici. Zatim treba pitati kojih je vrsta atribut: imati rogove? Jer, tada je jasno zašto ti atributi pripadaju tim životinjama, — naime, to je zato što one imaju rogove.118

Postoji još jedan način [postupanja]; to je izbor po analogiji. Naime, nije moguće naći jedno isto ime da se njime

označi kost sipe, riblja kost i kost. Međutim sve ove stvari imaju atribute koji im pripadaju, kao da su samo od jedne prirode te vrste [od jedne koščane prirode].

Glava p e t n a e s t a [O IDENTITETU

SREDNJEGA TERMINA ZA VIŠE PITANJA]

Neki problemi koje treba resiti jesu identični, zato što imaju samo jedan isti srednji termin, na primer, zato što sve što sačinjava grupu činjenica koje treba dokazati jeste posledica suprotnog dejstva [reakcije]. Među samim ovim problemima neki su identični samo po vrsti [a ne po rodu], i to su oni koji se razlikuju međusobno samo zato što se odnose na različite subjekte, ili koji se razlikuju načinom manifestovanja. Ovo je, na primer, slučaj ako se traži uzrok odjeka, ili odbijanja svetlosti, ili uzrok duge. Jer svi ovi problemi svode se po vrsti na jedno isto pitanje (jer sve ove pojave jesu oblici odbijanja zvuka i svetlosnih zrakova), — ali oni se razlikuju po rodu.

Što se drugih problema tiče, razlika između njih sastoji se samo u tome, što srednji termin jednog problema stoji pod srednjim terminom drugoga. Uzmimo kao primer pitanje: zašto Nil teče obilnije [jače] krajem meseca? Zato što je mesec [dana] vlažniji kad se bliži kraju. Ali zašto je mesec [dana] vlažniji kad se bliži kraju? Zato što mesec [nebesko telo] tada opada. Uzajamni odnos pomenutih činjenica jeste onaj koji naznačujemo.

Glava š e s n a e s t a [ODNOSI

IZMEĐU UZROKA I POSLEDICE]

Povodom uzroka i njegove posledice moglo bi se pitati [sumnjati] da li, kad postoji posledica, postoji i uzrok.118

Na primer, kad opada lišće, ili kad je pomračenje meseca, da li će postojati i uzrok pomračenja meseca ili opadanja lišća. A uzrok opadanja lišća jeste taj što biljka ima široko

350 351

lišće, dok uzrok pomračenja meseca jeste što se zemlja nalazi između meseca i sunca.

Ako ovaj uzrok ne postoji, nešto drugo će biti uzrok ovih pojava. A ako postoji uzrok, posledica će u isto vreme postojati. Na primer, kad zemlja stoji u sredini, postoji pomračenje meseca, a kad je lišće široko, onda ono opada. Ali, ako je tako, uzrok i posledica će biti istovremeni i mogu se jedno drugom dokazati.

Neka opadanje lišća bude A, imati široko lišće B, a vinova loza Γ. Ako A pripada Β (jer svaka biljka koja ima široko lišće gubi lišće), i ako Β pripada Γ (jer svaka loza je biljka sa širokim lišćem), tada A pripada Γ, drugim recima, svaka vinova loza gubi lišće, a srednji termin Β je uzrok. Ali, može se isto tako dokazati da je vinova loza biljka sa širokim lišćem, — zato što ona gubi lišće. Pretpostavimo da ∆ znači biljku sa širokim lišćem, da Ε znači gubiti lišće, a Ζ vinovu lozu. Tada Ε pripada Ζ (jer svaka vinova loza gubi lišče), a ∆ pripada Ε (pošto svaka biljka koja gubi lišće jeste biljka sa širokim lišćem). Dakle, svaka vinova loza jeste biljka sa širokim lišćem. A gubljenje lišća jeste uzrok.

Ali, ako nije moguće da ovi termini budu uzroci jedan drugoga (jer uzrok je raniji od onoga čiji je on uzrok, a interpozicija zemlje je uzrok pomračenja meseca, a pomračenje meseca nije uzrok interpozicije zemlje), i ako je, dakle, dokaz iz uzroka dokaz ο „zašto", a ako je dokaz koji nije izveden iz uzroka dokaz ο činjenici, — tada [kad se zna pomoću pomračenja] zna se samo činjenica interpozicije [zemlje], ali se ne zna [njen] uzrok.

Ali jasno je da pomračenje [meseca] nije uzrok inter-pozicije [zemlje], nego da je interpozicija uzrok pomračenja meseca. Naime, u samoj definiciji pomračenja [meseca] sadržana je interpozicija zemlje. A iz toga očevidno izlazi da je pomračenje meseca poznato pomoću interpozicije zemlje, a da nije interpozicija zemlje poznata pomoću pomračenja meseca.

Ali je li moguće da postoji više uzroka jedne posledi-ce? Ako je isti predikat afirmiran za više stvari koje su

uzete kao prvi subjekti, na primer, ako je Β prvi subjekt atributa A, a ako je Γ jedan drugi prvi subjekt A, a ako su ∆ i Ε drugi prvi subjekt Β i Γ, tada će A pripadati Λ i Ε, Β će biti uzrok što A pripada ∆, a Γ će biti uzrok što A pripada E. Tako, ako postoji uzrok, nužno je da postoji i stvar [posledica], ali, ako postoji stvar [posledica], nije nužno da postoji sve ono što bi joj moglo biti uzrok. Ono što je nužno jeste da jedan uzrok postoji, a ne da svi uzroci postoje.

Ali, pošto je problem uvek univerzalan, a pošto je uzrok celina, i posledica mora isto tako biti univerzalna. Na primer, gubljenje lišča pripadaće isključivo jednom subjektu koji je celina, i čak, ako ova celina ima rodove, pripadaće univerzalno i njegovim rodovima, — bilo svim rodovima biljaka, bilo jednom posebnom rodu biljaka. Tako, u ovim silogizmima, treba da postoji adekvatnost srednjeg termina i njegovih posledica; upravo oni moraju biti konvertibilni [jedan u drugom]. Na primer, zašto drveće gubi lišće? Ako se pretpostavi da to biva zgrušavanjem soka [srednji termin], tada, ako drvo gubi lišće, mora postojati zgrušavanje [soka], a ako postoji zgrušavanje [soka] ne ma u čemu, nego u jednom drvetu, — ovo mora da gubi lišće.120

Glava s e d a m n a e s t a

[DA LI RAZLIČITI UZROCI MOGU DA PROIZVEDU ISTU POSLEDICU]

Ali je li moguće da uzrok iste posledice nije isti u svim subjektima, nego da je različit, — ili je to nemoguće? Možda je to nemoguće, ako je dokazano da posledica suštinski pripada stvari, a da joj ne pripada samo kao znak ili kao akcidencija stvari, — pošto je tada srednji termin definicija gornjeg termina. Međutim, ako se dokaz ne odnosi na suštinu, množina uzroka je moguća.

Zacelo se mogu posmatrati posledica i njen subjekt, ukoliko oni čine akcidentalno jedinstvo. Međutim, izgleda

352 23 Organon 353

da to nisu problemi u pravom smislu [pošto se dokaz odnosi samo na ono što je nužno].

Ako je, međutim, jedna akcidentalna veza primljena kao predmet problema, srednji termin biće sličan krajnjim terminima.121 Ako su ovi homonimni [dvosmisleni], srednji termin će biti homoniman [dvosmislen], a ako su oni p0 rodu jedno, srednji termin će isti takav biti.

Uzmimo kao predmet pitanje: zašto su termini jedne proporcije konvertibilni? Uzrok je različit za linije i za brojeve, ali on je ipak [u osnovi] isti. Ukoliko su linije — linije [a ne brojevi], uzrok je drugi, a ukoliko one sadrže određeno povećavanje, uzrok je isti. Tako je i u svim proporcijama. Međutim, uzrok sličnosti između boje i boje drugi je nego uzrok između figure i figure. Jer, sličnost je ovde [kod figura] jedan homoniman [dvosmislen] termin koji bez sumnje znači proporcionalnost strana i jednakost uglova. A kad je u pitanju boja, sličnost se sastoji u jedinstvu senzacije koja ih opaža, ili u nečem drugom ove vrste. Ali stvari ko je su iste samo po analogiji, imaće srednji termin isto tako po analogiji. U stvari, uzrok, posledica i subjekt [srednji, gornji i donji termin] uzajamno se afirmiraju na sledeći način. Ako se rodovi uzmu odvojeno, tada se posledica širi dalje nego subjekt. Na primer, imati spoljne uglove jednake sa četiri prava ugla — jeste atribut koji se širi van trougla ili kvadrata. Međutim, taj atribut pruža se [širi se] podjednako kod svih pravolinijskih figura. Naime, u ovom primeru atribut se prostire podjednako na sve figure čiji su spoljni uglovi jednaki sa četiri prava ugla. A srednji termin [sa krajnjim terminima] nalazi se uzajamno u jednakom odnosu, jer je srednji termin definicija gornjeg termina. Zbog toga, sve nauke postaju pomoću definicije. Na primer, gubljenje lišća je u isto vreme atribut loze i atribut koji se pruža [širi] dalje nego ona. Ali gubljenje lišća je isto tako atribut smokvinog drveta, kao što je i atribut koji se pruža [širi] dalje nego to drvo. Ali taj

354

atribut ne pruža se dalje nego sve biljke i drveće sa širokim lišćem, već se prostire isto koliko oni. Ako se uzme srednji termin, koji je prvi počev od gornjeg termina, tada je to definicija opadanja lišća. Naime, imaće se, najpre, prvi srednji termin [širina lišća], počev od donjeg termina [vinova loza, smokvino drvo], i jedna premisa koja potvrđuje taj srednji termin ο svim subjektima [koji imaju široko lišće]. A, zatim, imaće se jedan srednji termin, upravo zgrušavanje soka ili nešto drugo ove vrste [i taj srednji termin dokazaće da prethodni srednji termin pripada gornjem terminu]. Sta znači opadanje lišća? To je zgrušavanje soka semena na mestu gde se spaja lišće sa granom. Ako se traži shema veze uzroka i posledice, ona se može dati na sledeći način.122

Neka A pripada svakom B, a Β svakom od rodova ∆, ali tako da se A i Β dalje prostiru [šire] nego njihovi subjekti [ali da su jednaki njihovom skupu]. Tada će Β biti opšti atribut svakog od rodova ∆. Jer nazivam takav jedan atribut opštim, čak i ako nije konvertibilan, a nazivam ga prvim opštim atributom ako je konvertibilan, ne sa svakim od rodova, nego sa njihovim skupom. Dakle, Β se prostire [izvan svakog od rodova, uzetog odvojeno]. Tako je Β uzrok što A pripada rodovima ∆; prema tome, A mora da se prostire dalje nego B. Jer kad tako ne bi bilo, zašto bi Β bilo više uzrok nego A [zašto bi Β bilo uzrok što A pripada ∆, pre nego što bi A bilo uzrok što Β pripada ∆]. Ako sad A pripada svim rodovima E, svi rodovi Ε činiće jedinstvo, zbog toga što imaju zajednički uzrok drugi nego B. Jer, inače, kako bismo mogli tvrditi da se A može pridati svemu čemu se može pridati E, kad se Ε ne može pridati svemu čemu se A može pridati? Zašto, dakle, nema nikakvog uzroka za to [što A pri-pada E], kao što ima uzroka za pripadanje A svim rodovima ∆? Tada će i rodovi Ε činiti jedinstvo, time što imaju jedan uzrok, koji treba isto tako da se razmotri, i koji se može označiti sa Γ.

Dakle, ista posledica može imati više od jednog uzroka, ali to ne važi za subjekte koji su po rodu identični.

355 23·

Na primer, uzrok što četvoronošci dugo žive jeste što oni nemaju žuč, a uzrok dugovečnosti ptica jeste što one imaju suvu prirodu, — ili je uzrok dugovečnosti ptica različit od onoga koji važi za četvoronošce.

Ali ako se ne dođe odmah do neposrednih premisa i ako srednji termin nije jedan, nego ih je više, —. tada ima i više uzroka.

Glava o s a m n a e s t a

[NAJBLIŽI UZROK JE ISTINIT UZROK]

Ako ima više uzroka, da li je, medu srednjim terminima, uzrok pripadanja [jedne] osobine raznim rodovima srednji termin koji se najviše približuje opštom i prvom terminu, ili je to onaj koji se najviše približuje rodovima? Jasno je da su uzroci srednji termini, — koji su najbliži svakom rodu, uzetom odvojeno, čiji su uzroci, — pošto je uzrok ono što čini da se subjekt sadrži u univerzalnom. Pretpostavimo da je Γ uzrok što Β pripada ∆. Iz toga izlazi da je Γ uzrok što A pripada ∆, da je Β uzrok što A pripada Γ; dok je uzrok što A pripada Β samo B.

Glava d e v e t n a e s t a

[SHVATANJE PRINCIPA*23]

A kad je reč ο silogizmu i dokazu, jasno se vidi suština jednog i drugog, kao i način kako se oni obrazuju. To se u isti mah vidi i za demonstrativnu nauku, pošto je ona identična samom dokazu. Međutim, kad je reč ο principima, ono što će nam jasno pokazati kako ih upoznajemo, i koja ih sposobnost upoznaje, — jeste raspravljanje [nekoliko] prethodnih teškoća124.

Ranije smo izložili da nije moguće znati pomoću dokaza a ne poznavati prve neposredne principe. Ali što se tiče saznanja ovih neposrednih principa, mogu se javiti neka pitanja. Mogu se postaviti pitanja: da li to saznanje

ieste ili nije iste vrste kao saznanje demonstrativne nauke Ikoje se osniva na zaključcima]; i da li postoji ili ne postoji nauka u svakom od ovih slučajeva [u slučaju zaključaka i u slučaju principa]. [Sem toga, mogu se postaviti pitanja:] da li nauka postoji samo za konkluzije, dok bi za principe postojala jedna različita vrsta saznanja; i da li sposobnosti kojima saznajemo principe nisu urođene nego stečene, ili su urođene, ali mi prvo ne znamo za njihovo prisustvo u nama.

Ali kad bismo mi sticali principe na poslednji na čin __ to bi bilo besmisleno. Jer, iz toga bi izlazilo da mi imamo znanja, — koja bi bila još tačnija nego ona stečena pomoću dokaza, — ali da ne znamo za njihovo prisustvo u nama. A ako ih stičemo, a nemamo ih ranije, _ kako ih možemo saznati i naučiti, ako ne pođemo od ranijeg znanja. To je nemoguće, kao što smo naznačili i u učenju ο dokazu.

Jasno je, dakle, da mi ne možemo imati urođeno znanje principa, i da se, isto tako, principi ne mogu obrazovati u nama, ako ο njima nemamo nikakvo znanje, niti kakvu sposobnost za njih. Zbog toga mi, nužnim načinom, moramo imati neku moć da ih steknemo, ali ne takvu moć koja bi tačnošću nadmašavala samo znanje principa.

Ta vrsta znanja izgleda da se nalazi kod svih životinja, jer one imaju jednu urođenu moć razlikovanja koja se zove čulno opažanje. Ali iako je čulno opažanje urođeno kod svih životinja, kod izvesnih [viših životinja] traje čulni utisak, a kod drugih [nižih životinja] on ne traje. Tako životinje kod kojih čulni utisak ne traje, ili nemaju nikakvo znanje izvan samoga akta opažanja, ili upoznaju samo pomoću čula predmete od kojih utisak ne traje. Međutim, životinje, kod kojih čulni utisak traje, zadržavaju, posle čulnog opažanja, u duši čulni utisak.

Kad se uvećaju [kad se mnogo puta ponavljaju] ti utisci koji traju [ostaju], pojavljuje se još jedna druga razlika-, naime, kod jednih se iz trajanja ovih utisaka obrazuje pojam, a kod drugih se takav pojam ne obrazuje. Tako Jz čulnog opažanja proizlazi ono što nazivamo sećanjem,

356 357

Na primer, uzrok što četvoronošci dugo žive jeste što oni nemaju žuč, a uzrok dugovecnosti ptica jeste što one imaju suvu prirodu, — ili je uzrok dugovecnosti ptica različit od onoga koji važi za četvoronošce.

Ali ako se ne dođe odmah do neposrednih premisa, i ako srednji termin nije jedan, nego ih je više, — tada ima i više uzroka.

Glava o s a m n a e s t a

[NAJBLIŽI UZROK JE ISTINIT UZROK]

Ako ima više uzroka, da li je, među srednjim terminima, uzrok pripadanja [jedne] osobine raznim rodovima srednji termin koji se najviše približuje opštom i prvom terminu, ili je to onaj koji se najviše približuje rodovima? Jasno je da su uzroci srednji termini, — koji su najbliži svakom rodu, uzetom odvojeno, čiji su uzroci, — pošto je uzrok ono što čini da se subjekt sadrži u univerzalnom. Pretpostavimo da je Γ uzrok što Β pripada ∆. Iz toga izlazi da je Γ uzrok što A pripada ∆, da je Β uzrok što A pripada Γ; dok je uzrok što A pripada Β samo B.

Glava d e v e t n a e s t a

[SHVATANJE PRINCIPA123]

A kad je reč ο silogizmu i dokazu, jasno se vidi suština jednog i drugog, kao i način kako se oni obrazuju. To se u isti mah vidi i za demonstrativnu nauku, pošto je ona identična samom dokazu. Međutim, kad je reč ο principima, ono što će nam jasno pokazati kako ih upoznajemo, i koja ih sposobnost upoznaje, — jeste raspravljanje [nekoliko] prethodnih teškoća124.

Ranije smo izložili da nije moguće znati pomoću dokaza a ne poznavati prve neposredne principe. Ali što se tiče saznanja ovih neposrednih principa, mogu se javiti neka pitanja. Mogu se postaviti pitanja: da li to saznanje

jeste ili nije iste vrste kao saznanje demonstrativne nauke [koje se osniva na zaključcima]; i da li postoji ili ne postoji nauka u svakom od ovih slučajeva [u slučaju zaključaka i u slučaju principa]. [Sem toga, mogu se postaviti pitanja:] da li nauka postoji samo za konkluzije, dok bi za principe postojala jedna različita vrsta saznanja; i da li sposobnosti kojima saznajemo principe nisu urođene nego stečene, ili su urođene, ali mi prvo ne znamo za njihovo prisustvo u nama.

Ali kad bismo mi sticali principe na poslednji način, — to bi bilo besmisleno. Jer, iz toga bi izlazilo da mi imamo znanja, — koja bi bila još tačnija nego ona stečena pomoću dokaza, — ali da ne znamo za njihovo prisustvo u nama. A ako ih stičemo, a nemamo ih ranije, — kako ih možemo saznati i naučiti, ako ne pođemo od ranijeg znanja. To je nemoguće, kao što smo naznačili i u učenju ο dokazu.

Jasno je, dakle, da mi ne možemo imati urođeno znanje principa, i da se, isto tako, principi ne mogu obrazovati u nama, ako ο njima nemamo nikakvo znanje, niti kakvu sposobnost za njih. Zbog toga mi, nužnim načinom, moramo imati neku moć da ih steknemo, ali ne takvu moć koja bi tačnošću nadmašavala samo znanje principa.

Ta vrsta znanja izgleda da se nalazi kod svih životinja, jer one imaju jednu urođenu moć razlikovanja koja se zove čulno opažanje. Ali iako je čulno opažanje urođeno kod svih životinja, kod izvesnih [viših životinja] traje čulni utisak, a kod drugih [nižih životinja] on ne traje. Tako životinje kod kojih čulni utisak ne traje, ili nemaju nikakvo znanje izvan samoga akta opažanja, ili upoznaju samo pomoću čula predmete od kojih utisak ne traje. Međutim, životinje, kod kojih čulni utisak traje, zadržavaju, posle čulnog opažanja, u duši čulni utisak.

Kad se uvećaju [kad se mnogo puta ponavljaju] ti utisci koji traju [ostaju], pojavljuje se još jedna druga razlika; naime, kod jednih se iz trajanja ovih utisaka obrazuje pojam, a kod drugih se takav pojam ne obrazuje. Tako iz čulnog opažanja proizlazi ono što nazivamo sećanjem,

356 357

a iz sećanja na jednu istu svtar koje se nekoliko puta ponavlja — proizlazi iskustvo, jer mnogobrojne uspomene jesu [postaju] jedno iskustvo. A iz iskustva, upravo iz univerzalnog koje potpuno miruje u duši125, kao jedinstvo van množine, i koje se nalazi jedno i identično u svim pojedinačnim subjektima, — proizlazi princip umetnosti i nauke — umetnosti u onome što se odnosi na postajanje, a nauke u onome što se odnosi na biće126.

Dakle, ove sposobnosti nisu u nama urođene u jednom određenom obliku. One, isto tako, ne proizlaze iz drugih, poznatijih sposobnosti, nego [polaze] iz čulnog opažanja. Kad u jednoj bici, usred poraza, svi beže, pa se jedan vojnik zaustavi, — tada se zaustavlja i drugi, a potom i treći, — [i tako se to nastavlja sve] dok se vojska ne vrati u svoj prvobitni red. Slično tome, i duša je sazdana na način da može osećati tako nešto.127

Pošto ono što smo ο ovome ranije rekli128 nije dovoljno jasno, mi se ponovo vraćamo na to. Kad se jedna od po-jedinačnih stvari [čulno opaženih] koje nisu izdiferencirane po rodu zaustavi u duši, tada je to prvi opšti pojam. (Jer, i ako akt opažanja ima za predmet pojedinačno, čulno opažanje se ipak odnosi na opšte [naime, opšte se sadrži u pojedinačnom], — na primer na čoveka, a ne na čoveka Kaliju.) Zatim se u ovim prvim opštim pojmovima dešava [u duši] jedno novo zaustavljanje129, dok se u njoj, najzad, ne zaustave nedeljivi i opšti pojmovi [kategorije, najopstiji pojmovi]. Tako je izvestan rod životinja stepen razvitka ka vrsti životinja, a ovaj je, opet, stepen razvitka ka jednom višem pojmu.

Jasno je da nas indukcija130 nužnim načinom upoznaje sa principima, jer na taj način samo čulno opažanje proizvodi u nama opšte.

Što se tiče sposobnosti razuma, kojima saznajemo istinu, — jedne [od njih] su uvek istinite, a druge su podložne i zabludi, — kao, na primer, mišljenje i zaključivanje. A nauka i intuicija uvek su istinite, — i, sa izuzetkom intuicije, nijedna vrsta saznanja nije tačnija od nauke. Me-

A,tim principi su poznatiji nego dokazi, a svaka nauka cnovana je na rasuđivanju. A iz toga izlazi da nema nauke na principima

I pošto, sa izuzetkom intuicije, nijedna vrsta znanja ne može biti istinitija od nauke, — intuicija će hvatati principe. To izlazi

ne samo iz razmatranja koja orethode nego i iz činjenice što sam princip dokaza nije dokaz kao što i nauka nije princip

nauke. Ako, dakle, nemamo izvan nauke nikakvu drugu vrstu istinitog saznanja, — tada će intuicija biti princip nauke. A intuicija je princip samoga principa, a cela nauka odnosi se

prema celim stvari kao što se intuicija odnosi prema principu.131

358

NAPOMENE

PRVA KNJIGA

1 Entimem (ενθύµηµα) — skraćeni zaključak u kome se jedna premisa izostavlja.

2 To znanje, više nego znanje osnovano na dokazu, jeste za Aristotela intuicija koju υοϋς proizvodi.

3 Filozof iz Stagire uči da je princip nauke definicija njenog objekta koju daje υοΰς.

4 τά ίδια — propria, svojstvene odredbe jedne stvari. 5 Upor. Anal. prior., II, 5—7. 6 Naziv: kvadratni broj (ίσόπλευρον) i pravougaoni broj (έτερό-

µηκες) potiču od pitagorovaca. 7 To jest: jasno je da svi opšti atributi nužnim načinom pripa

daju njihovim subjektima. 8 Pravi smisao ove rečenice jeste da je opšti onaj atribut koji

pripada svakom subjektu po sebi. 9 Konvertibilnost — pretvorljivost, preobratljivost.

10 Ovim Aristotel misli na problem udvajanja kocke, koji je nazvan delski problem.

11 Megaričar Brizon, učenik Pironov, nije uspeo u svom poku šaju da ostvari kvadraturu kruga.

12 Aristotel pravi razliku između nižih nauka, čiji su predmet isključivo činjenice, i viših nauka, koje ispituju uzroke. U niže nauke ubraja harmoniku i optiku, a u više aritmetiku i geometriju.

13 και τά πρώτα και τά εκ τούτων. 14 Tricot smatra da su ove konkluzije uzete kao premise, za

razliku od aksioma, koje imaju samo regulativnu ulogu. (Aristote, Organon IV, Les seconds analytiques, Nouvelle traduction par J. Tricot. Bibliotheque des textes philosophiques, page 56, note 1.)

15 Zbog toga aritmetika izrečno pretpostavlja postojanje broja, dok fizika smatra da je nepotrebno pretpostavljati da hladno i toplo postoje. (Upor. ibid., nap. 5.)

i6 Razliku između spoljnjeg i unutrašnjeg govora duše postavio ie Platon u Teletu (189 e). Spoljašnji govor izražava se recima. Unu-trašnji, iskreni govor duša drži samoj sebi. (Ibid., str. 57, nap. 3.)

17 Na ovom mestu za Aristotela je razumevanje duhovno slu-

šanje. i8 Ovim Aristotel prelazi na kritiku Platonove teorije ideja.

Stagiranin odbacuje postojanje ideja kao večnih realnosti i praslika stvari koje su jedinstvo množine. On, sa svoje strane, uči da postoji vrsta, koja je jedinstvo mnogoga. Prema tome, opšte postoji u poje-dinačnom.

19 Filozof misli ovde na stav protivrečnosti. 20 To je stav isključenja trećeg, koji se upotrebljava u dokazi

vanju pomoću svođenja na apsurdum. Taj stav je za Aristotela, u stvari, drugi oblik stava protivrečnosti.

2i Upor. Anal. post., 7, 75 a 42, i 10, 76 b 13. 22 Ta nauka je metafizika. 23 Naučno ispitivanje razlikuje se od dijalektičkog ispitivanja. 24 Ova objašnjenja spadaju u oblast metafizike. 25 Aristotel smatra da ovo važi za sve nauke koje dokazuju. 26 Silogizam sofista Kaineja. Prva premisa: Ono što raste po geometrijskoj proporciji [progresiji] raste

brzo; Druga premisa: Vatra raste brzo; Zaključak: Dakle, vatra raste po geometrijskoj proporciji [progresiji]. 27 U tom slučaju, kad se gornja premisa konvertira, dobija se

sledeći pravilan silogizam prve figure. Prva premisa: Proporcija koja najbrže raste jeste geometrijska proporcija. Druga premisa: Vatra se najbrže povećava; Zaključak: Dakle, vatra raste po geometrijskoj proporciji.

28 Po Aristotelovom biološkom tumačenju, ne diše svaka živo tinja nego samo životinja koja ima pluća.

29 Pošto u Skitiji nema loze, u njoj nema ni vina koje izaziva dobro raspoloženje i svirku. — Anaharsid je Skit, kraljevskog roda. Boravio je u Grčkoj i tamo se obrazovao i studirao filozofiju. U Grčkoj je stekao veliki ugled. Neki su tvrdili da je Anaharsid bio jedan od sedmorice mudraca. Izgleda da ga je ubio brat zato što je u svojoj domovini hteo da uvede grčki kult bogova.

360 361

30 Matematika se bavi formama, apstrahujući od svih mate rijalnih predmeta koji se mogu čulno opaziti.

31 „Matematika posmatra, doduše, materijalne forme, jer se prostorna veličina nalazi u materiji i na njoj, ali je ne posmatra ukoli ko su one materijalne ..." Aristoteles Lehre von Beweis oder zweite Analytik, ubersetzt von Eug. Rolfes, Leipzig 1922, S. 122, Anm. 77.

32 Lekar zna na osnovu iskustva, a geometar zna apriorno da se okrugla rana teže leci nego rana drugog oblika a istog obima, jer se ivice prve rane teže zatvaraju, zbog većeg rastojanja između njih.

33 To jest, dobiće se silogistička figura Camestres: Svako A je Γ; Nijedno Β nije Γ; Nijedno Β nije A. 34 Dobiće se silogistička figura Celarent (subjekt Β je u ∆, a

atribut A nije u ∆): Nijedno ∆ nije A; Svako Β je ∆; Nijedno Β nije A. 35 Ovde je ukazano na to da krajnji pojmovi mogu pripadati

različitim vrstama. 36 Na taj način dobija se silogizam u Celarent, jer donja pre

misa koja sadrži B, treba da bude afirmativna. 37 Ako je gornja premisa negativna, dobija se silogizam u Cesa-

re, a ako je donja premisa negativna, dobija se silogizam u Camestres. 38 U drugoj figuri nema nikakvog afirmativnog, a u trećoj

nikakvog univerzalnog zaključka. 39 Filozof na ovom mestu uzima u pretres pogrešne zaključke

koji su afirmativni, i to u prvoj silogističkoj figuri Barbara. Pri tome pretpostavlja da su odgovarajuće negativne konkluzije istinite.

40 Aristotel uči da svako saznanje proizlazi iz dokazivanja ili iz indukcije. A indukcija proističe iz opažanja pojedinačnih stvari; ona pribavlja principe dokazivanju. Tako, u krajnjoj liniji, za Ari stotela svako saznanje proizlazi iz čula. Ako jedno čulo nedostaje, odgovarajuća nauka je nemoguća, jer nema senzacija na osnovu kojih bi se došlo do principa. — Time je jasno formulisano da bez čula nema ni zaključivanja ni indukcije. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 95—96, nap. 5.) Naime Aristotel smatra da se samo induk cijom dolazi do opštih pojmova. — Ovako shvatanje suprotno je doktrinama pitagorovaca i Platona, po kojima apstraktni pojmovi postoje nezavisno od čulnih predmeta.

41 Taj način sastoji se u tome da se uzmu dve afirmativne premise za afirmativni silogizam, a jedna afirmativna i jedna ne gativna premisa za negativni silogizam.

42 Da je red srednjih termina beskrajan, bile bi nemoguće naučne i filozofske discipline.

43 U ovoj glavi Aristotel dokazuje da, ako su u silogizmu krajnji termini ograničeni po broju, i srednji termini moraju isto tako biti ograničeni.

44 Te termine Aristotel zamišlja kao diskretne veličine. 45 Ovi termini zamišljeni su kao kontinuirane veličine. 46 „U svakom prosilogizmu srednji termin afirmiran je ο subjektu koj'i

postaje sve univerzalniji, u odnosu na subjekt prvobitnog silogizma." Tricot, nav. delo, str. 106, nap. 1.

4' U ovoj glavi — jednoj od najteže prevodljivih ne samo u Drugoj analitici" nego u Aristotelovim delima uopšte — utvrđuje se da bitni atributi moraju biti ograničeni po broju, zato što su konstitutivni elementi pojma ili definicije stvari.

48 Upor. Categ. 4. 4» I na ovom mestu, gde je reč ο uzajamnom akcidentalnom

pridavanju predikata, Aristotel ne propušta priliku da pokaže svoje neslaganje sa Platonovom teorijom ideja.

50 Ovo pridavanje nije supstancijelno, nego je akcidentalno. 51 Aristotel ovim utvrđuje da je red predikata naviše nužno

brojno ograničen, pošto svaki predikat spada u jednu kategoriju. S druge strane, i broj predikata u svakoj od kategorija mora biti ograničen. Najzad, i broj kategorija je konačan.

52 Celokupno sledeće mutno izlaganje ο supstancijelnim i akcidentalnim predikatima treba da učini reljefnijim Aristotelovo učenje da su konačni i red predikata naviše i red predikata naniže.

53 Pošto su subjekti jednaki po broju sastavnim delovima sva ke supstancije, za koje je već dokazano da ne mogu biti beskrajni po broju, — izlazi da red subjekata naniže mora biti konačan.

54 Pošto ni supstancijelni ni akcidentalni predikati nisu bes krajni po broju, i red atributa koji ide naviše mora biti konačan.

55 Ovom nejasno formulisanom rečenicom Aristotel nastoji da dokaže da su ograničene brojem kako krajnje tako i srednje premise.

56 Za Aristotela saznanje na osnovu intuicije nusa nadmoćno je znanju na osnovu dokazivanja.

57 Drugim recima: pošto mi ο njima nemamo intuiciju. 58 A ako nema definicije, nema ni nauke. 59 Ako su spoljni termini ograničeni po broju, posrednih

termina ne može biti beskrajno mnogo. Uopšte, posredni termini između jednog određenog subjekta i jednog određenog atributa moraju biti ograničeni po broju.

* Dijalektički dokaz primenjuje se na svaki silogizam, a ana-litički dokaz samo na demonstrativan silogizam.

362 363

61 Dokazivanje je moguće samo ako postoji srednji termin. Stavovi u kojima nema srednjeg termina ne mogu se dokazati. Ti stavovi su, po Aristotelu, elementi i principi dokazivanja.

62 Drugim recima: kao što postoje pozitivne neposredne pre mise, tako postoje i negativne.

63 Ovo Aristotel tvrdi shodno svom shvatanju da jedinica mere za razne stvari varira svojom materijom, ali ne svojom formom koja je jedna.

64 Aristotel smatra da intuicija nusa saznaje opšte i svršava se opštim. Međutim, partikularan dokaz svršava se senzacijom. Pošto nus ima veću vrednost nego čula, i univerzalni dokaz mora stajati nad partikularnim dokazom.

65 Upor. drugi argument u Anal. prior. knj. I, gl. 7. 66 Ο svođenju na nemoguće upor. Anal. prior. knj. I, gl. 5

(27 a 15). 67 Aristotel utvrđuje da su prostije, apstraktnije i tačnije nauke

osnovane na manje principa od onih koje su osnovane na principima što „proizlaze iz dodavanja". U prvu grupu ubraja aritmetiku, a u drugu geometriju — koja proučavanju brojeva dodaje proučavanje prostornih veličina.

68 Ovim se verovatno misli na Protagoru. 69 Da bi se upoznao uzrok jedne pojave potrebno je, na osnovu

opštih pojmova, doći do dokaza ο tome uzroku. 70 ή νόησις upotrebljeno je na ovom mestu u smislu intuicije

nusa — koja saznaje opšte u pojedinačnom. 71 Sledeći dokaz je analitički. 72 „Svaka nauka ima za predmet jednu određenu vrstu bića

kojima pripadaju izvesni svojstveni atributi. Dokaz traži premise koje sadrže vrstu i njene osobine, kao i aksiome koje igraju ulogu regulativnih principa." (Tricot. nav. delo, str. 151, nap. 5.) Pošto su vrste bića različite, moraju biti različiti i njihovi principi. I ovim je potvrđeno da se svi istiniti zaključci ne osnivaju na istim principima.

73 ό λογισµός Tricot prevodi račun, a Kirchmann logika. 74 Prema ovom izlaganju izlazilo bi da principi nisu ni potpuno

isti, ni potpuno različiti, nego da su oni isti po vrsti, a različiti po rodu.

75 Po ovom dokazu, principi raznih nauka ne mogu pripadati jednoj vrsti, nego oni pripadaju različitim vrstama.

76 Sem u shvatanju neposrednih premisa, nauka koja se ne može dokazati sastoji se i u saznanju opštih pojmova.

DRUGA KNJIGA 77 Prva knjiga ovog dela raspravlja ο demonstrativnom zaklju

čku; druga knjiga, međutim, ispituje principe na kojima se osniva istina dokazanog. Jedni od tih principa su srednji pojmovi, a drugi su principi pojedinih nauka koji se više ne mogu dokazati. (Upor. Eug. Rolfes, nav. delo, nap. 1, uz Drugu knjigu, str. 139.)

78 po Tricot-u, prvo je pitanje: da li izvestan predikat pripada izvesnom subjektu (da li je čovek beo?); drugo: koji je razlog pripa danja (zašto je čovek beo?); treće: da li subjekt postoji (da li čovek postoji?); a četvrto: kakva je čovekova priroda? (Upor. nav. delo, str. 161, nap. 1.)

79 „Četiri vrste istraživanja svode se na istraživanje srednjeg termina, identifikovana sa uzrokom on — da li pripadanje predikata subjektu ima uzrok? διότι — koji je uzrok pripadanja? — ει εστί — da li subjekt ima uzrok? τί εστί — koji je uzrok subjekta? — Uzrok nikako ne znači µέσον, kad je u pitanju ει εστί (apsolutna egzisten cija). Uzrok jedne supstancije koja poseduje biće u apsolutnom smislu nije ništa drugo nego sama ta supstancija, to je njen λόγος, njena definicija, a ne može biti srednji termin jednog silogizma. (Upor. nav. delo, str. 163, nap. 2.)

80 Dakle, jasno je: sve ono što može biti dokazano, ne može biti definisano. Pošto je predmet definicije suština, ona se uvek izražava afirmativnim i univerzalnim stavom.

81 Zbog te razlike, definicija i dokaz ne mogu biti svedeni jedno na drugo.

82 Pošto je prethodno izneo teškoće koje se odnose na defini ciju, Aristotel u ovoj glavi raspravlja ο teškoćama koje se odnose na suštinu. Ističe da se suština ne može objasniti pomoću konvertibilnih pojmova, kao ni pomoću podele, niti iz hipotetičkih pretpostavljenih delova suštine. Naročito podvlači da ne postoji nikakav dokaz ο suštini, kao i da nije moguć nikakav zaključak ο suštini. (Upor. Eug. Rolfes, nav. delo, str. 141, nap. 13.)

83 To bi bio silogizam bez prosilogizama. Taj silogizam imao bi premise koje se ne mogu dokazati. Njegov zaključak nalazio bi se već u donjoj premisi — što bi činilo „petitio principu". A „petitio principu" jeste pretpostavka jednog nedokazanog stava — koji još treba dokazati — kao razloga koji dokazuje.

84 Ksenokrat iz Halkedona (rođen 396. g. pre n. e., poznati filozof stare Akademije, kojoj je stajao na čelu 25 godina) učio je da je duša broj koji samoga sebe kreće.

85 Pitanje postavlja sagovornik koji se služi podelom. 8e Pošto je u srednjem terminu izražena bitnost stvari, jasno je da

se dobija „petito principu", jer se bitnost i pretpostavlja i dokazuje. 87 Tricot uzima da „bitnost" ovde upravo znači definiciju defi

nicije (nav. delo, str. 181, nap. 4). 88 Upravo: definicije definicije. 89 Ovde imamo, u stvari, „petitio principu". 90 Da supstancija postoji, saznaje se neposredno, bez dokaza. n U četvrtoj glavi druge knjige ovoga dela. 92 Ovo učenje Empedokla i Anaksagore Aristotel pominje u

svojoj Meteorologiji, 2, 9, 369 b 12.

364 365

93 Ovo delo, II, 8. 84 Upor. ovo delo, II, 7. 95 U ovom stavu filozof ukratko navodi sadržinu glava 3—lo

ovoga dela „Druge analitike". 96 Aristotel postavlja četiri vrste uzroka. Prvi je formalni,

drugi je materijalni, treći eficijentni, a četvrti finalni uzrok. U ovoj glavi izložena je na nejasan način teorija ο četiri vrste uzroka koji su posmatrani kao srednji termini. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 197 do 198, nap. 4.)

97 U ovome delu, II, 8, 93 a 3. 98 U srednjem terminu, na osnovu koga se izvodi naučni

zaključak, pojavljuje se materijalni uzrok. 99 Aristotel prelazi na ispitivanje eficijentnog uzroka.

M0 Na ovome mestu srednji termin Β je eficijentni uzrok za-ključka.

101 Sad mislilac uzima u pretres finalne uzroke koji su, po nje mu, u krajnjoj liniji, identični sa eficijentnim i formalnim uzrokom.

102 Prelazi se na materijalne i eficijentne uzroke. 103 Razmatranje koje se vrši u vremenu između uzroka i posle-

dice nema vrednosti, zato što se posledica još nije pojavila. 104 Raspravljanja ο kontinuitetu i diskontinuitetu prostora iz

šeste glave Fizike primenjena su na događaje. Filozof postavlja analogiju između događaja, koji su shvaćeni kao nedeljive celine, i tačaka. Kao što po teoriji ο diskontinuitetu prostora između dve tačke mora postojati prazan prostor, tako i između dva događaja — kao dve celine — treba pretpostaviti prazno.

105 ledan događaj nije kontinuiran sa drugim, kao što su to delovi jedne linije. Ali filozof naglašava kako se iz toga ne može zaključiti da se između dva pojma može uvek umetnuti treći pojam, i tako dalje, do u beskonačnost.

loe TriCot kaže: „Drugim recima, konverzija je uslovljena reci-procitetom termina u dokazu." (Nav. delo, str. 210, nap. 2.)

107 U trećoj glavi prvog dela ovog spisa, i u drugom delu „Prve analitike", u glavama 3, 4, 5, 8, 9 i 10.

1(18 U drugom delu ovog spisa, u glavama 4—10. 109 ledinica nije broj, nego princip broja i mera. 110 U ovom spisu, u četvrtoj glavi prvog dela. 111 Tricot daje sledeće objašnjenje Aristotelovom vrlo mutnom

razmatranju, oslanjajući se na Philop., 400, 15: „Ako skup atributa može pripadati samo individualnim trijadama koje su sadržane u vrsti-trijadi, tada se mi nalazimo pred definicijom trijade: suština i definicija trijade nije ništa drugo nego poslednje pripadanje, a ovo se primenjuje na individue koje se nalaze u vrsti čija je definicija data." (Upor. nav. delo, str. 215, nap. 1.)

us U drugom delu, petoj glavi ovog spisa, kao i u prvom delu, 31. glavi Anal. prior.

i13 Podele pomoću specifičnih razlika služe tome da se utvrde vrsta i rod; međutim one ne mogu zameniti dokaz ο suštini.

u* Podela utvrđuje istiniti red pojmova koji čini definiciju. Po Aristotelu, ako se svaka podela sastoji iz vrste i razlike, i ako vrsta dodana definiciji, obrazuje jedan novi pojam, koji, sa svoje strane obrazuje drugi, kad mu se doda nova razlika, — tada je jasno da su ovi elementi dobijeni i uređeni podelom.

115 Definicija uzima u obzir samo bitne osobine, a nikako akcidentalne.

116 prvi termin za Aristotela jeste vrsta koja je, samom svojom prirodom, ranija od svih termina koji posle nje dolaze.

117 Filozof tvrdi da se ono što je izložio ne odnosi samo na vrste i podvrste koje imaju ime, nego i na one vrste koje nemaju imena, — a koje izražavaju zajedničku prirodu i zajedničke atribute. Upućuje da u poslednjem slučaju treba tražiti rodove i zajedničke atribute te vrste bez imena. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 227, nap. 3.)

118 Upor., povodom ovog primera, Aristotelovu Hist. anim., II, 1, 501 a 12; II, 17, 507 b 7.

119 Na redu je dijalektičko raspravljanje pitanja da li se može zaključiti sa date posledice na uzrok, kao što se može sa datog uzroka zaključiti na posledicu.

120 Ova glava sadrži pozitivno rešenje pitanja da li se od posle dice može zaključiti na jedan određeni uzrok koji čini jedinstvo.

121 U slučaju kad se izvodi akcidentalni zaključak, srednji termin biće iste prirode kao zaključak.

122 Tricot (nav. delo, str. 237, nap. 6) daje sledeću shemu: A Β

Γ ∆ Ε

123 U glavi 19 dat je izvod sadržine obe Analitike. 124 Prva analitika raspravlja ο silogizmu, a Druga analitika ο

dokazu. U Drugoj analitici (I, 2,3) utvrđena je identičnost demon strativne nauke i dokaza. Principi su najviši stavovi, koji se mogu dokazati, pojedinih nauka i umetnosti.

U prvoj knjizi Druge analitike Aristotel je utvrdio koje su vrste premise ili principi iz kojih se, pomoću zaključaka, dobija nauka; druga knjiga istoga dela pokazuje način kako se oni nalaze. — Ali sa principima ne može se ići u beskonačnost, nego mora doći do prvih, neposrednih principa, koji se ne daju dokazati iz principa odgovarajuće nauke. — Ova glava govori ο tome kako se saznaju ti prvi i neposredni principi. (Upor. Eug. Rolfes, nav. delo, str. 157—158, nap. 90.)

366 367

125 Za Stagiranina, pojmovi su nepomični; oni postaju na taj način što se u duši zaustavlja i umiruje ono što je zajedničko u više različitih predstava. A misao je akt koji se nalazi izvan postajanja i kretanja.

126 Tri su stupnja kroz koja čulno opažanje mora da prođe da bi pripremilo saznanje principa. Prvi stupanj je pamćenje, koje filozof svodi na trajanje senzacije. Drugi stupanj je iskustvo, koje priprema polaznu tačku za stvaranje univerzalnog pojma, — dok je treći stupanj pojam, koji sadrži ono što je opšte u množini poje dinačnih stvari. Pojam je princip umetnosti, kad se odnosi na bića koja postaju i nestaju. Međutim, pojam je princip nauke, kad se odnosi na saznanje realnosti.

127 Aristotel pretpostavlja da duša ima prirodu koja saznaje, i koja, snagom što u njoj postoji, materijal čulnog opažanja podiže do univerzalnog. Tako se opšte sadrži u predmetu opažanja.

128 U Drugoj analitici (II, 13, 97 b 7) Aristotel tvrdi da je uni verzalno prerada pojedinačnog.

129 „Prvi opšti pojmovi" su opšti pojmovi rodova, preko kojih i pomoću kojih se dolazi do još opštijih pojmova.

130 Indukcija je metoda zaključivanja koja od posebnog ide opštem.

131 Ovim je utvrđeno da ne postoji nauka ο principima. Isto tako, principi ne mogu potpadati pod mišljenje ili pod zaključivanje, jer su oba podložni zabludi; međutim principi su istinitiji i pouzda niji nego sve drugo. Aristotel stavlja principe pod intuiciju (υοΰς), koja je princip nauke ukoliko saznaje njene principe.

PETI DEO

TOPIKA

24 Organon

K n j i g a prva

[OPŠTI POGLEDI Ο DIJALEKTICI. — PREDMETI DIJALEKTIKE. — DOKAZI]

Glava prva [PLAN

OVE RASPRAVE]

Cilj ove rasprave je da nađe metodu koja nas ospo-sobljava da iz verovatnih premisa izvodimo zaključke ο svakom postavljenom problemu, a — kad sami treba da odgovaramo na dokaz — da izbegavamo da kažemo nešto što mu je suprotno.

Dakle, treba, pre svega, da objasnimo šta je silogizam i koje su njegove razne vrste, da bismo shvatili šta je dijalektički silogizam. Jer dijalektički silogizam biće predmet našeg istraživanja u ovoj raspravi.

Silogizam1 je govor u kome, kad se izvesne stvari pretpostave, druga jedna stvar, različita od njih, proizlazi nužnim načinom, na osnovu pretpostavljenih stvari.

Dokaz2 se dobija kad silogizam postaje iz istinitih i prvih premisa, ili iz premisa koje su takve da samo sa-znanje koje ο njima imamo proističe iz prvih i istinitih premisa. — Dijalektički je onaj silogizam koji zaključuje na osnovu verovatnih premisa.

Istiniti i prvi jesu stavovi koji dobijaju svoju izvesnost, ne od drugih stavova, nego sami od sebe. Jer, ne treba pitati za uzrok principa nauka nego svaki od tih principa treba da bude sam po sebi izvestan. — Verovatna su mišljenja

ona koja su primljena od svih ljudi, ili od većine, ili 0d mudraca, a između ovih ili od svih, ili od većine, ili 0d najpoznatijih i najslavnijih.

Eristički je silogizam koji se osniva na mišljenjima koja izgledaju verovatna, ali nisu takva, kao i silogizam koji samo prividno zaključuje na osnovu verovatnih mišljenja ili onih koja izgledaju verovatna. Jer, nije verovatno sve ono što izgleda verovatno. Jer ništa od onoga što je označeno kao verovatno ne odaje na površini sigurnu osobinu lažnosti, kao što je slučaj za principe erističkih dokaza. Naime, kod ovih se odmah otkriva njihova lažna priroda, i to u većini slučajeva, — i čak i za one koji su obdareni samo sa malo razumevanja.

Tako prvi od erističkih silogizama ο kojima smo govorili nazivamo prvim silogizmom, a drugi nazivamo eristič-kim silogizmom, a ne prosto silogizmom, jer on zaključuje samo prividno, ali u stvari ne zaključuje.

Sem svih sad navedenih silogizama, ima još i para-logizama koji postaju od premisa svojstvenih određenim naukama, koje nalazimo u geometriji i u srodnim disciplinama. Ova vrsta [zaključivanja] izgleda da se razlikuje od već označenih silogizama. Crtač lažnih geometrijskih figura ne zaključuje ni iz istinitih i prvih premisa, ni iz verovatnih premisa. On ne potpada pod [našu] definiciju, pošto ne uzima za propozicije ni one prihvaćene od svih ljudi, ni od većine njih, ni od mudraca, a među mudracima ni od sviju njih, ni od većine, ni od najslavnijih, — nego izvodi svoj silogizam iz propozicija koje su svojstvene odgovarajućoj nauci, ali nisu istinite. Jer on izvodi para-logizam ili opisujući polukrugove drukčije nego što treba, ili povlačeći određene linije onako kako one ne treba da budu povučene.3

Ovo mogu, u opštoj skici uzete, biti različite vrste silo-gizama koje smo označili. Opšte govoreći, ovde bismo mogli da se zaustavimo sa našim razlikovanjima svih silogizama ο kojima smo govorili, kao i onih ο kojima ćemo dalje govoriti. Naša namera nije da damo tačnu definiciju svakoga od njih. Mi ćemo sve [pomenute silogizme] navesti

samo u skici. Smatramo, naime, da će biti sasvim dovoljno, metodu koju smo prihvatili, ako se osposobimo da upoznamo na neki način svaki od tih silogizama.

Glava d r u g a [KORIST

DIJALEKTIKE]

Posle ovoga što je napomenuto treba da kažemo za koliko je stvari i za koje je stvari korisna ova rasprava.

Ona je korisna na tri načina: za vežbanje, za izmenu misli i za filozofske nauke.

Da je korisna za vežbanje, jasno je po sebi. Naime, kad razpolažemo ovom metodom, bićemo sposobniji da lakše dajemo dokaze ο datom predmetu.

Ta razprava korisna je i za izmenu misli, jer kad se upoznamo sa mišljenjima mase, mi možemo sa njome da se nađemo u oblasti njenih sopstvenih mišljenja, a ne mišljenja koja su joj strana, i možemo da pobijemo svaki njen dokaz koji nam ne bi izgledao osnovan.

Najzad, što se tiče proučavanja filozofskih nauka, mogućnost da se problemima dadu dokazi u dva smisla [za i protiv], pomoći će nam da lakše otkrijemo u svakom pojedinačnom slučaju istinu i laž.

Postoji još jedna korist [od ove rasprave] koja se tiče prvih principa svake nauke. Naime nemoguće je zaključivati ο njima na osnovu principa svojstvenih jednoj datoj nauci, pošto su principi prvi elementi svega ostalog. Njih, nužnim načinom, treba objasniti samo pomoću verovatnih mišljenja koja se tiču svakog od njih. To je svojstvena ili najvlastitija dužnost dijalektike. Jer zbog njene istraživačke veštine, ona nam krči put ka principima svih ispitivanja [nauka].

Glava t r e ć a [DIJALEKTIČKA VEŠTINA]

Savršeno ćemo raspolagati ovom metodom, ako se prema njoj budemo odnosili kao što se odnosimo prema retorici, medicini i drugim veštinama ove vrste; drugim

372 373

recima, ako, koliko je to moguće, ispunimo postavljeni cilj. Jer, niti će retor ubeđivati, niti će lekar lečiti na svaki način, — nego ako oni ne izostave ništa od onoga što je moguće, reći ćemo da raspolažu valjanim znanjem.

Glava č e t v r t a

[O ELEMENTIMA DIJALEKTIČKOG DOKAZIVANJA]

Treba prvo da razmotrimo iz koliko se delova naša metoda sastoji. Kad bismo uspeli da dokučimo na kolike se i kakve se stvari [to jest probleme ili zaključke] prime-njuju dijalektička dokazivanja, kao i elementi od kojih ova polaze4, i [kad bismo mogli da dokučimo] način na koji možemo da ih obilno pribavimo, — postigli bismo svoj cilj.

Elementi iz kojih postaju dijalektički dokazi po broju su jednaki i istovetni kao oni koji se uzimaju za predmete dokazivanja. Dijalektički dokazi postaju iz propizicija, dok su predmeti silogizama problemi. Svaka propozicija i svaki problem izražavaju ili vrstu, ili svojstvenost, ili akcidenciju, jer i [specifična] razlika, kao srodna vrsti, mora zajedno sa njom da bude stavljena. Ali, pošto svojstvenost čas znači bitnost stvari, a čas je ne znači, treba podeliti svojstvenost na ona dva sad nazvana dela. Deo koji označava bitnost biće nazvan definicijom, a drugi, prema nazivu koji se obično daje ovim pojmovima, ostaće nazvan svojstvenošću. Tako je iz rečenoga jasno da se, po ovoj sad načinjenoj podeli, dobijaju četiri elementa: svojstvenost, definicija, vrsta i akcidencija.

Ali neka nas niko ne razume kao da smo kazali da svaki od njih [od tih elemenata], uzet za sebe, sačinjava sam jednu propoziciju ili jedan problem. Mi hoćemo samo da kažemo da od tih pojmova proizlaze problemi i propozicije.

Problem i propozicija razlikuju se po formi [po obrtu rečenice]. Ako se kaže: „je li životinja koja hoda i koja ima dve noge definicija čoveka"? i: „je li životinja vrsta co-veka"? — dobija se propozicija. Međutim, ako se kaže:

je li ili nije životinja koja hoda i koja ima dve noge definicija čoveka"? i: „je li ili nije životinja vrsta čoveka"? — to je problem. A isto je i za drugo [za druge pojmove]. Iz ovoga prirodno izlazi da su problemi i propozicije jednaki po broju. Naime, od svake propozicije može se načiniti problem [i obratno] kad se promeni njena forma.

Glava peta

[OBJAŠNJENJE ČETIRI DIJALEKTIČKA ELEMENTA]

Sad treba da kažemo šta je definicija, šta svojstvenost, šta vrsta i šta akcidencija.

Definicija je govor koji označava bitnost stvari. Ona se može izraziti u obliku bilo govora koji dolazi na mesto jedne reci, bilo govora koji dolazi na mesto jednog govora. Jer, izvesne stvari, izražene govorom, mogu da budu i definisane.5

Ali kad se, na koji bilo način, stvar koju treba definisati izrazi samo jednom rečju, očevidno je da to ne znači dati definiciju stvari, pošto je definicija uvek izvestan govor. Osobinu definicije ima na primer rečenica: „Ono što je pristojno jeste etički dobro." Isto važi i za pitanje: „Da li su čulno opažanje i nauka jedno isto ili su različiti?" Jer, u definicijama najveća teškoća postoji oko raspravljanja pitanja ο istovetnosti [identitetu] ili razlici. Zato ćemo pridati osobinu definicije [upravo osobinu onoga što defi-niše ili što služi ili što pripada definiciji] uopšte svemu što spada u isti red istraživanja kao definicije. Da sve što smo sad naveli ima tu osobinu — jasno je po sebi. Ako smo sposobni da u raspravljanju utvrdimo da su dve stvari istovetne [identične] ili različite, na isti način bićemo sposobni da nađemo obilno dokaza u pogledu definicija. Tako, ako smo pokazali da stvari nisu istovetne, uništili smo definiciju. Ono što je sad rečeno ne daje se konvertirati. fer, da bi se postavila definicija, nije dovoljno dokazati istovetnost dve stvari; međutim, da bi se uništila definicija, dovoljno je dokazati da ta istovetnost ne postoji.

374 375

Svojstveno je ono što ne izražava bitnost jedne stvari ali pripada samo toj stvari i može da se u iskazu razmeni sa njome. Tako se, na primer, osobenost čoveka sastoji u tome što je on sposoban da nauči gramatiku. Jer, ako čovek postoji, on je sposoban da nauči gramatiku, a ako je sposoban da nauči gramatiku, on je čovek. Nikad se ne naziva svojstvenim ono što može pripadati nekoj drugoj stvari; na primer san se nikad ne naziva svojstveno-šću čoveka, i kad bi slučajno, za neko vreme, san samo čoveku pripadao. I kad bi se tako nešto nazvalo svojstvenim, ono se ne bi nazvalo svojstvenim u apsolutnom, nego u vremenom ili u relativnom smislu. „Biti desno" jeste [za subjekt] svojstveno u vremenom smislu, a „dvonožni« se naziva svojstvenim u relativnom smislu; poslednji izraz važi, na primer, za čoveka u odnosu na konja i psa. Ali očevidno je da ništa od onoga što može da pripada i nečem drugom [sem subjektu], ne može u iskazu biti raz-menjeno sa subjektom. Jer, ako jedno biće spava, ne sleduje nužnim načinom da je ono čovek.

Vrsta je ono što je kao bitno pridato mnogim stvarima koje se po rodu međusobno razlikuju. Treba smatrati kao bitne predikate sve termine koji su takve prirode da prikladno odgovaraju na pitanje: „Šta je ovaj subjekt pred vama"? Tako, na primer, ako se ο čoveku pita šta je on, prikladan odgovor je da je on životinja. U pitanje ο vrsti spada sledeće: „Da li jedna stvar spada u istu vrstu kao druga stvar, ili u različitu vrstu"? Naime takvo pitanje potpada pod isto naučno istraživanje kao pitanje ο vrsti. Ako smo u raspravljanju utvrdili da je životinja vrsta čoveka, a isto tako i vola, utvrdili smo da oni spadaju u istu vrstu. Međutim, ako smo dokazali da je životinja vrsta jednog, a da nije vrsta drugog, utvrdili smo da oni nisu u istoj vrsti.

Akcidencija je ono što nije ništa od svega toga, — što nije ni definicija, ni svojstvenost [ϊδιον, lat. proprium], ni vrsta, ali što pripada stvari; ili akcidencija je ono što može da pripada ili da ne pripada jednoj i istoj stvari, ma kakva ona bila. Tako, na primer, „sedeti" može pripa-

dati ili ne pripadati jednom istom biću. Isto važi i za „belo". Naime, ništa ne stoji na putu da ista stvar bude čas bela, a čas ne-bela.

Od ove dve definicije akcidencije druga je bolja. Naime ako se prva prihvati, potrebno je nužnim načinom, da bi se ona razumela, da se unapred zna šta je definicija, i vrsta, i svojstvenost; međutim druga [definicija akcidencije] dovoljna je po sebi da nam učini shvatljivim šta je po sebi izraz ο kome je reč [to jest akcidencija].

Za akcidenciju se mogu vezati i sva poređenja među stvarima. Naime ma na koji način da se ta poređenja vrše, kaže se da ona proizlaze od akcidencije. Takav je slučaj, na primer, u sledećim pitanjima: „Da li zaslužuje preimuć-stvo lepo ili korisno?" „Da li je prijatniji život shodan vrlini ili život shodan uživanju?" A takav je slučaj i kad je u pitanju svaki drugi problem koji bi se mogao izraziti na sličan način. Jer, u svim takvim slučajevima ono što se istražuje jeste: „Na koji se od dva termina predikat ο kome je reč više akcidentalno primenjuje?"

Po sebi je očevidno da ništa ne stoji na putu akciden-ciji da postane vremena ili relativna svojstvenost. Tako, na primer, „sedeti" — koje je akcidencija, ako sam čovek sedi — može da bude vremena svojstvenost; međutim, ako sam čovek ne sedi, to će biti i relativna svojstvenost u odnosu na one koji ne sede. Tako ništa ne sprečava da akcidencija postane relativna ili vremena svojstvenost. — Međutim, u apsolutnom smislu uzeto, to neće biti svojstvenost.

Glava š e s t a

[PROUČAVANJE ONOGA ŠTO SE MOŽE PRIDATI]

Ne treba da izgubimo iz vida da sve ono što se odnosi na svojstvenost, na vrstu i na akcidenciju, može da se pri-meni i na definicije. Kad pokažemo da atribut ο kome je rec ne pripada jedinom terminu koji potpada pod definiciju— kao što se čini i u slučaju svojstvenosti jedne stvari, ili da vrsta naznačena u definiciji nije prava vrsta, ili

376 377

da jedan od elemenata pomenutih u definiciji ne pripada definisanom — što važi i za akcidenciju, — mi smo tada uništili i samu definiciju. Tako, prema objašnjenju koje smo ranije dali6, svi pojmovi koje smo nabrojali mogli bi, na izvestan način, imati prirodu definicije.

Ali zato se ne srne tražiti jedna zajednička metoda koja bi se primenjivala na sve te pojmove.

Naime, ta metoda ne bi se lako pronašla, a čak i kad bi bila pronađena, ona bi bila potpuno nesigurna i nepri-menljiva na našu sadašnju raspravu. Međutim, ako se naznači jedna metoda svojstvena svakoj od vrsta koje smo razlikovali7, u tom slučaju, kad se pođe od pravila sao-braženih svakom pojmu, bilo bi možda lakše ispitati naš predmet. Tako, kao što smo ranije8 rekli, treba da razu-memo našu podelu formalno. A od ostalih pitanja — svako treba priključiti onom koje mu je najsrodnije, označavajući ih kao pitanja koja se odnose na definiciju i na vrstu9. Tako smo ono ο čemu govorimo već prilično postavili na pravo mesto.

Glava sedma

[RAZNE VRSTE IDENTITETA]

Pre svega treba da utvrdimo u koliko se značenja govori ο izrazu „identičan"10

Moglo bi se misliti da identično — da bismo ga opisali samo u opštem pregledu — ima tri značenja. Naime mi nazivamo nešto identičnim ili po broju [numeričko], ili po rodu [specifično], ili po vrsti [generičko]. Po broju je identično ono što ima više imena, ali je samo jedna stvar, — na primer, odeća i ogrtač. Po rodu je identično ono što je više [nego jedno], ali ne pokazuje nikakvu razliku u rodu. Tako je, na primer, čovek identičan čoveku, a konj konju, — jer stvari koje spadaju u isti rod nazivaju se identične po rodu. Isto tako su identične po vrsti stvari koje potpadaju pod istu vrstu, kao na primer konj i čovek.

Moglo bi se smatrati da se način na koji se voda iz istog izvora naziva identičnom, razlikuje od sad nazna-

čenih načina. Ali ovakva identičnost treba da bude stavljena u isti red kao s