Uvod u Teoriju Knjizevnosti I - Stampa

©by Владимир Вучковић ;)

- 1 -

УВОД У ТЕОРИЈУ КЊИЖЕВНОСТИ I

Појам књижевност, у 19. веку се овај термин сужава.

Литература је настала од речи littera (латински) = слово.

Од 19. века под појмом књижевности се не сматра оно што је написано већ уметничка употреба језика, језичка

уметност .

Литература подразумева групу одређених дела.

Појам који обједињује историју књижевности, теорију књижевности и књижевну критику назива се наука о

књижевности. Термин „наука о књижевности“ је први пут употребљен у Немачкој.

ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

Ово је теоријска научна дисциплина о општим особинама књижевног дела као језичког дела и она се бави

општим законитостима књижевног стваралаштва или по Ворену и Велеку то је научна дисциплина о начелима,

категоријама и мерилима књижевности.

Књижевно-уметничко дело је плеоназам, јер је књижевност уметност. Ова наука настоји да утврди општа

начела књижевног обликовања.

ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

Ова наука се бави књижевним делима у њиховом историјском следу, историјске појаве (писци) и све што

утиче на њих и само дело у историјском настојању и развоју. Тежи давању синтетичких прегледа и разликујемо

неколико видова:

- Библиографије: списак књига из одређене области одређеног писца и одређеног раздобља које су ишле

хронолошким редом. Ово је најстарији вид историје књижевности.

- Биографија писца: кратак опис живота писца, који нам помаже да схватимо под каквим је утицајима био

док је стварао и писао своја дела.

- Књижевно-историјски прегледи: приказују књижевна дела одређене епохе или средине.

- Историја националне књижевности: даје увид у књижевно стваралаштво једног народа.

Историја светске књижевности има највећи обим.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Књижевна критика се бави појединачним књижевним делима, оцењивањем књижевног дела, оцењивањем

његове књижевне вредности. Настала је од грчких речи κριτικός (оцењивач) и κριτές (судија).

Ова дисциплина науке о књижевности се не може схватити ригидно, јер она посредује између дела и читаоца.

Књижевност је друштвена појава и феномен. Књижевност има три основна елемента:

1. Аутор или писац

2. Дело

3. Читалац

Критичар мора да познаје теорију и историју књижевности да би уопште могао да буде критичар. Ове горње

три дисциплине су уско повезане. Критика упућује на вредности неке књиге или дела, тумачењем самог дела.

Тако критика повезује дело и читаоца.

Долази до изражаја у књижевним рецензијама (краћи књижевни приказ који препоручује неко дело и пружа

основне информације о том делу) и у антологијама (представљају избор најбољих остварења у некој области).

Антологичар износи критеријуме којима се води при састављању антологије.


- 2 -

КОМПАРАТИВНА ИЛИ УПОРЕДНА КЊИЖЕВНОСТ

Утицаји разних националних књижевности се преплићу и тако утичу једна на другу. Компаративна или

упоредна књижевност се бави односима између појединих националних књижевности и посебно обраћа пажњу на

оквире који утичу на књижевност другог народа. Нпр. Гетеов „Фауст“ је утицао на Булгакова док је писао

„Мајсора и Маргариту“.

Такође изучава и преводе неких писаца јер преводилац тако утиче на писце друге националности. Како ти

преводи инспиришу друге писце. Проучава и односе између писаца, утицаје, и различите односе који постоје

међу самим делима.

ОПШТА ИЛИ СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ

Дела која спадају у општу и културну светску баштину, превазилазе националне и политичке границе. Овде се

налази ризница класика, који имају велику уметничку вредност, такође превазилазе и временске границе.

ПОЕТИКА

Синоним за теорију књижевности је поетика.

ПОЕТИКА = песништво

РЕТОРИКА = беседништво, стилско средство прозног израза

Касније термин почиње да се проширује и почиње да обухвата и поетику и реторику.

Поетика има и друга значења: поетика једне књижевне епохе, мислимо на одлике тог књижевног правца, а

самим тим и на дела која су настала у том временском периоду. Чак може бити и поетика једног аутора, а и дела.

Неки аутори сматрају да ипак треба раздвојити теорију књижевности и поетику као два различита појма.

НОРМАТИВНА поетика – подразумева нека књижевна правила која су потребна за добро књижевно дело.

Везала се за периоде када су била потребна правила и закони. Циљ је да подучи како се пишу књижевна дела.

Књижевни кодекси. Ова поетика прописује. Нормативне поетике нису опстале због смењивања других

књижевних праваца.

ДЕСКРИПТИВНА поетика – описује и разврстава опште принципе. Све савремене поетике су десктиптивне.

ИМПЛИЦИТНА или ИМАНЕНТНА поетика – испитивање поступка које песник остварује и примењује.

Да ли можемо да раздвојимо поетику од естетике и лингвистике?

ЕСТЕТИКА – се бави оним што је заједничко свим уметностима, философски разматра уметност, природу

уметности. Њу занима књижевност као уметност.

ЛИНГВИСТИКА – се бави пре свега језиком као средством споразумевања.

ПЛАТОНОВА КРИТИКА ПОЕТИКЕ

Прво разматрање песништва је урадио Платон у свом делу „Држава“.

Идеализам је за њега учење о идејама. Свет идеја постоји независно од чулног света, односно од света који ми

примећујемо. Свет форми и суштина који је хијерархијски уређен.

Идеја лепоте

Идеја доброг

Идеја истине

у антици

најважније идеје у Платоновој

теорији Идеја


- 3 -

Наш свет је другачији. Причао је о пећини у седмој књизи „Државе“. Сократ је најважнији Платонов лик у

свим његовим дијалозима, јер је имао високо мишљење о Сократу, који му је био учитељ.

ТЕОРИЈА ПЕЋИНЕ – Људи су у пећини, оковани и не могу да се помере, чак ни главу, могу само да примете

одраз своје сенке на зиду који долази из света идеја (вечите ватре) и виде само предмете који пролазе испред

ватре. У „Држави“ Платон прави паралелу између људског организма и Државе, идеалне заједнице где можемо да

разликујемо три сталежа:

- Философи (владари)

- Чувари (војници)

- Радници (сељаци и занатлије)

Правичност би требало да буде основна врлина свих људи.

ПЕСНИШТВО У „ДРЖАВИ“ – у другој књизи Платон критикује (преко Сократа) делатност песника и читача

који понекад показују богове као што не би требало. Сматрао је васпитање деце веома важним. Треба увек давати

најсветлије, високо моралне примере на које деца морају да се угледају. Ово је по Платону врло важно. Песници

не би смели тако да причају о боговима. Приказују богове како се боре. Бог је добар и једино тако их могу

приказивати. Не би требало да су слични људима. Песници због овога нису пожељни као васпитачи. Спомиње чак

и Хомера, јер и он приказује богове како не треба, али га такође и хвали на неким местима. Највише даје значаја

васпитању деце и чувара, јер чувари морају да поштују богове и да буду храбри. Такође, каже да не треба да се

изазива страх код чувара од подземног света. Слике слабости и страха су супротне врлинама чувара.

„Замолићемо Хомера да се не љути, ако та места буду избрисана.“

Цени разум и све што је разумско. Платон каже да се песништво обраћа оном делу душе које није разумско.

Критикује песништво с педагошког становиштва.

Уводи појам МИМЕЗЕ или мимезиса. Каже да је уметност миметичка делатност. Настало је од грчке речи

µιµέοµαι (новогрчки: µιµούµαι) што значи: имитирам, опонашам, подражавам.

Подражавање, опонашање, није потпуно, већ само као приказивање. Код Платона ова реч значи подражавање.

Платон у трећој књизи издваја три начина приказивања:

- Драмско = представљање

- Просто = приповедање

- Модус простог приповедања са мало мимезиса

ДИЈАЛОГ „ИЈОН“ – Ијон је име рапсода. Рапсоди су људи који су казивали „Илијаду“ и „Одисеју“ путујући.

Ијон је био један од њих у Платоновом дијалогу. Сократ је желео да сазна нешто више од њега, али није успео да

извуче ништа од Ијона. Ијон не познаје знање. Сократ је сматрао да је врлина знање. Знање о предмету који се

казује.

Ијона гони божанска снага, надахнуће. Музи која прво песнике надахне, а тај занос попут магнета прелази и на

друге.

Муза � Песник � Ρапсод � Слушаоци

По Платону, песник је нарочито биће и не може певати или приповедати пре него што буде изван себе, изван

свог разума. Песник је само тумач богова. Песништво има везе са неразумским, песник је надахнут и крилат,

изван свог мирног разума.

У десетој књизи „Државе“ Платон износи закључну критику миметичке уметности. Износи мишљење да је

уметност двоструко удаљена од истине, на примеру кревета. Треба замислити три кревета, први је идеја о кревету

(од бога), други је кревет који је направио столар, а трећи је кревет који је уметник насликао на слици (уметников

кревет). Дакле, уметник не полази од идеје кревета, већ од сенке (столаров кревет), дакле уметников кревет је

нешто треће иза истине, двоструко је удаљено од истине. Уметност је сенка сенке. Виђење уметника је као

подражавалац, сам по себи није идеја кревета.


- 4 -

Аналогија између сликара и песника. Ни песници нису природно склони бољем делу душе, већ шароликој

нарави која се лако узбуђује. Песништво се обраћа ирационалном делу душе. Ово је била највећа оптужба

песништва. Песништво, дакле, по Платону може са малим бројем изузетака, да поквари и најбоље људе. Самим

овим је признао колику моћ имају уметност и песништво.

Чак и одличан човек може да буде под утицајем. Сматра се да песнике не треба примити у идеалну државу, у

ствари са малим бројем изузетака. Треба оставити химне боговима и похвале добрима. Образовање није угрожено

са овим појмовима. Ипак не би сасвим прогнао песника изван своје идеалне државе.

АРИСТОТЕЛ – „ПОЕТИКА“ или „О ПЕСНИЧКОМ УМЕЋУ“

Сматра се да је овај спис својеврстан. Од 15. века утицај овог списа је огроман. Није сачуван у потпуности.

Сачувани су само делови о епу, о комедији и о трагедији.

Уметничко приказивање подразумева уметничка средства. Дефиниција трагедије се налази у 6. одељку

његовог списа.

ТРАГЕДИЈА – се схвата као трагично песништво, настала је од грчке речи τράγος (јарац) и ωδή (песма).

Најпознатији трагичари Старе Грчке су Есхил, Софокле и Еурипид. Трагедија је мимеза озбиљне и целокупне

радње која има одређену величину, украшену говором који је посебан за сваку врсту у појединим деловима.

Лицима који делају, а не приповедају; а изазивањем сажаљења и страха врши се прочишћавање таквих афеката.

Целовита радња: све што има почетак, средину и свршетак. Украшени говор означава говор који има ритам,

мелодију и песму.

Уводи појам КАТАРЗЕ, настала је од грчке речи καθαρίζω што значи очистити, прочистити.

Јунак доживљава пад из среће у несрећу. Због својих погрешака страда, иде у пропаст. Повезан је са

изазивањем страха и сажаљења. Сажаљење изазива онај који незаслужено пати, а страх неко ко је нама сличан.

Наш однос према јунаку.

Аристотел тврди супротно од Платона, да трагично песништво помаже, прочишћава афекте и ми доживљавамо

катарзу. Сматра да свака трагедија има 6 делова:

1) Фабула, најважнији део трагедије

2) Карактери, лица

3) Говор, дикција

4) Мисли

5) Сценски апарат

6) Музичка композиција

Душа трагедије, то је фабула, на друго место долазе карактери, ликови са јасно дефинисаним моралним

избором. Захтева јединство радње. Фабула треба да представља једнину, радњу и то целовиту, и поједини делови

треба да буду целина, да било који део ако се ремети, може да уништи цело дело.

По Аристотелу најлепша је она фабула која најдиректније изазива сажаљење и страх. Катарза је позитивна,

супротставља се Платону и није разјашњена до данас јер Аристотел није дао јасно објашњење, недовољно је

прецизан.

Гледалац је свестан уметничког приказивања, чињенице да је трагедија склопљена.

Прво схватање = о моралном прочишћењу, елеминише се страх и сажаљење, лече се патолошка стања.

Друго схватање = развој радње прочишћава трагични јунак.

Треће схватање = интелектуално разјашњење, појмови се разјашњавају кроз уметничко дело.

Песников задатак није да излаже оно што се истински догодило него оно што се могло догодити и што је

могуће по законима вероватноће и нужности предвидети. Зато је песништво више философија, а мање

историографија. Историографија приказује оно што је појединачно и оно што се већ десило, док песништво

приказује више оно што је опште и што се може десити.

Опште је када кажемо да лице мора да дела овако или онако по неким карактеристикама које се ослањају на

законе вероватности и нужности.


- 5 -

Појединачно је када кажемо шта је Алкибијад урадио, сам и нико више сем њега. Историограф бележи оно

што се заиста десило. Бележи чињенице.

ТРАГЕДИЈА И ЕП – Еп се слаже са трагедијом. Све што садржи еп, садржи и трагедија, а шта ова има, то се не

налази у епу. Трагедија је по Аристотелу боља!

Приказивање трагедије је преко сценографије. Трагичко приказивање постиже свој циљ за краће време од епа,

из сваког епа је могуће извући градиво за више трагедија. Еп је пре свега опширнији.

Трагедија свој циљ (катарзу) постиже потпуније од епа. Трагедији Аристотел даје првенство.

ХОРАЦИЈЕ

Хорације је био сатиричар, био је Августов савременик, дакле римски песник. Његово најпознатије дело је

„Писмо Пизонима“. Пизон је био угледна римска личност, а Хорације је ово дело наводно писао њему и његовим

синовима. Ово дело је оставило дубок траг у књижевности. Живописно дело, сликовито, даје упутства песницима

и износи неке принципе. Дели се на 3 дела:

1) Проблеми

2) Разматрање о делу

3) Посвећено песнику

Склад је битна особина уметничког дела у фабули, језику и приказивању ликова. Јединственост и целовитост

такође. Још једна битна врлина је да епски песник уведе у средиште радње веома брзо (in medias res). Хвали

Хомера!

Песник треба да буде кратак, да изабере тему, да се не преоптерети темом. Дозвољава да песник створи

сопствени речник чак и да користи и кованице. Увек треба да има на уму начело прикладности и умерености.

Инсистира на грчким узорима: „Ви узоре грчке не испуштајте из руку, и читајте и ноћу и дању,“ не треба бити

прави познавалац, не треба копирати. Важност разума у уметности је веома битна.

Разум је основни услов, услов доброг писања. Једна добра емоција треба да „понесе“ срца. Треба имати разум

и идеје и речи се саме нуде. Песма је као слика (ut pictura poesis).

Поента дела је да људи извуку поуку или да се забаве. Хорације сматра да треба да учини и једно и друго,

треба спојити корисно са пријатним. То је сврха књижевног дела - dulce cum utile, треба да добијемо савет уз

радост. За то нам је потребан теленат и вештина (prodesse et delectare).

Песник треба да поседује критичку свест. Да усавршава и глача своју вештину и стихове, такође тражи

истинитост и веродостојност.

Римски говорници: Квинтилијан („Образовање говорника“) и Цицерон. Цицерон говори о три категорије у

самој беседничкој уметности:

1) Проналажење аргумента – инвенција (invencia)

2) Распоређивање аргумената

3) Сам начин излагања

Дело треба да има 5 чинова. Треба да се служимо законима нужности и вероватности, не треба тражити

божанску интервенцију. Из фабуле догађаји треба да буду повезани.

ТЕОРЕТИЧАРИ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ

У ренесанси уметност почиње да буде и наука. Аристотелова поетика је без премца у овом периоду имала

највећи утицај. Сви су полазили од Аристотеловог учења. Еп добија велики значај. У трагедији могу бити

узвишене и славне личности, краљеви и кнежеви.

Писац који приповеда о јединственој, целовитој радњи епа и служи да забавља и подучава.

Превод Аристотеловог дела 1498. године на латински. Превео га је на италијански Бернардо Сениј, у Венецији,

1549. године.


- 6 -

ФРАКАСТОРО – образован, ерудиције (образован, учен). Био је лекар, написао је књигу „Сифилис –

француска болест“

У дијалогу „О поетици“ или „Навађеро“ износи тумачење мимезе. Спаја Платоново и Аристотелово учење.

Песник тежи ономе што је опште. Опште није апстракција већ идеја која је схваћена на платонистички начин.

Песник може да измишља али не да претерује. За правог песника свака материја је добра, ако је на прави начин

приказана и уздигнута.

СКАЛИЂЕРО – износи своје схватање Аристотела. Поезија се не односи на ствари које јесу, заснована је на

мимези. Песник је попут другог Бога, ствара другу природу и слику онога што постоји и слику онога што не

постоји. Песник не имитира, већ ствара. Апсолутни узор му је Вергилије, песник над песницима, он је друга

природа. Песнички и уметничко дело је „Енеида.“

Фабула је најважнија и сматра да песник и подучава, а не само забавља. Подучава о осећањима. Ово износи у

седмој књизи поетике.

Скалиђеро није схватио појам катарзе онако како га је схватао Аристотел и зато га није ни узимао у обзир.

КАСТЕЛВЕТРО – дело му се зове „Аристотелова поетика – преведена и објашњена.“

Имала је за циљ не само превод већ и објашњење. Историја је ствар која се представља, а поезија је ствар која

представља. Мимезу схвата другачије од Платона. По Кастелветру нагон за мимезом је урођен у човеку. Песник

треба да ствара и тако постави нови пример, мимеза није за њега подражавање. Он подражавање схвата као

копирање.

Основно својство је у измишљању. Треба да се усавршава. Забава и уживање су једини циљеви поезије. Прости

народ не може да размишља „танано“ тј. дубокоумно.

Уводи појам неправог задовољства и тако покушава да објасни Аристотелову катарзу. По њему, неправо

задовољство се дешава када се добро осећамо када неко пати. Није схватио Аристотелову поетику.

Треба да схватимо да смо изложени недаћама. Драма примером то показује. Песник треба да зна зашто ради то

што ради, треба да зна разлог.

По Кастелветру постоје три драмска јединства:

1) Јединство времена

2) Јединство места

3) Јединство радње (фабуле)

КЛАСИЦИЗАМ И КЛАСИЦИСТИЧКА ПОЕТИКА

Најпознатије дело о класицистичкој поетици је дело Француза по имену Никола Боало. Дело се зове „Песничка

уметност“ – 1674. године.

Овај период је познат по доктрини, генерацији доктринара, поштовању правила, о три драмска јединства.

Велика француска експанзија, Луј XIV, Ришеље, дворске личности су у првом плану.

Три драмска јединства, прикладност, хијерархијски уређен систем уређености књижевних врста где се увек

поштује склад између тематике и стила.

Писци трагедија: Пјер Корнеј „Сид“, Жан Расин „Британик“

Писац комедија: Жан Батист Молијер „Тврдица“ и „Тартиф“

Звучна имена овог периода су и Декарт, Паскал (мислиоци, философи), Ла Бријер, писац „Карактера“

Јављају се проблеми трагедије, епа, катарзе и стила, надахнућа.

БОАЛО – „Песничка уметност“

Боало говори о неопходној равнотежи између разума и надахнућа („уплив неба“). Потпуно препуштање заносу

може бити погубно. Треба да поседујемо критичку свест – знање (као и Хорације). Прича о важности разума,

песник мора да поседује и знање, мора да улаже труд и напор. Боало каже песницима да прво науче да мисле.

„Заволите разум, нек списковима вашим стално вредност даје.“


- 7 -

Боало каже да „мимеза“ или суштина уметности почива на моћи преображавања. Уметник и у природи оно

што је ружно и огавно, може да преобрази у лепо и допадљиво, да буде уметнички лепо. Он сматра да је уметност

стварање.

Уметника треба највише да занима човек и његова судбина. Човек је по њему идеал људскости, и оличење

људскости. Инсистира на угледању на античке узоре. Даје најбоље античке узоре: Хомера, Софоклеа, Плаута, али

ово угледање треба да буде подстицај, а не да негира оригиналност и реалност тј. не да се копирају грчки писци.

Класицизам исто инсистира и на споју појединачног и универзалног. Француски класисти теже да прокламују

све оно што је лепо и добро. Инсистирају на јединству наде, доброте, лепоте и разума. Често се поистовећују за

ригидна поштовања правила. Правило прикладности и пристојности се наравно подразумевају. Страшне и сурове

сцене се не приказују, него се само саопштавају.

Врхунски циљ уметности јесте спој доброте и морала и откривање општег и појединачног. Боало захтева

моралну доброту и узвишени карактер. Уметност нема искључиво циљ да поучи, више има етички циљ да казује

узвишене моралне вредности.

Класичарско схватање стила. По њима постоји високи, средњи и ниски стил. Нема мешања стилова, као што

нема ни мешања родова и врста.

- Високи стил – трагедија и еп

- Средњи стил – елегија, сатира (дидактички стил)

- Ниски стил – комедија

ПАСТИРСКА ПЕСМА. Треба да буде једноставна, елегија, ода итд. од сонета захтева правилност. Ако је

потпуно сажен и правилан сонет вреди као један спев. Осуђује вулгарне досетке.

ТРАГЕДИЈА. Треба да приказује болне догађаје и болна душевна стања, треба да изазива одушевљење и

лепоту. Страдање славних људи. Треба да има 5 чинова и тачно 4 најважнија дела:

1) Експозицију

2) Развој

3) Заплет

4) Расплет

Сажетост, једноставност и јасност. Циљ је да изазове сажаљење и страх, а не ужас. Трагични јунак је исто

легендарна личност и мора у трагедији сачувати своју личност.

Што се тиче „катарзе“ он није експлицитан, али треба да има и естетичку и етичку димензију. Треба да

оплемени човека, да уздиже највише моралне и етичке вредности.

ЕП. Опева велика дела славних људи, радња је знатно дужа него у трагедији. Чудесност је централни део епа.

Епски јунак не изазива страх и сажаљење, већ дивљење. Узвишени стил, отмен, свечан и херојски.

КОМЕДИЈА. Предност треба да буде људска природа. Мора бити верно приказана. Јунак не треба да буде

племић, него човек из народа. Комедија приказује типове. Циљ јесте да допадањем изазива смех. Стил је низак, не

узвишен а ни превише низак, вулгаран. Сцене морају бити повезане, мора имати заплет и радњу. Инсистира се на

правилима али не треба да буду ригидно поштована. Мимезис код њега је креативно стварање, а не пуно

подражавање.

ШАРЛ ПЕРО - „Паралела између Старих и Модерних“

XVIII век у разним европским књижевностима доноси промене. Сукоб који почиње једну деценију од

објављивања Боалоове књиге, траје све до 1848. године. Сукоб се зове сукоб Старих и Модерних. Старе је

представљао Боало, док је Модерне представљао Шарл Перо. Главна идеја Модерних је да у ствари савремени

писци могу да се упоређују са античким узорима док је Боало доказивао преимућства Старих и сматрао да се ни

најбоља дела савременог песништва не могу мерити са савршенством наслеђеним од античких мајстора. Перо је

сматрао да угледање на антику треба да буде пут јер су антички узори успели да достигну идеал истине и лепоте.


- 8 -

Утицај Пероа траје све до 1848. године. Модерни такође сматрају да треба да се унесу врлине, које ће

одговарати савременом добу, али никада нису негирали антику. Перо сматра да се у уметности напредује и

развија, да све што долази касније треба да буде боље од оног што је претходило. Може се критиковати, сам

појам напретка се не може посматрати праволинијски.

ПРЕДРОМАНТИЗАМ

Најављује појаву романтизма. У XVIII веку се такође јавља и просветитељство које носи овај печет. Након

класицизма у Европи се јављају нове тендеције. Различити покрети у енглеској и француској књижевности.

У француској Жан Жак Русо, мислилац, философ и писац. Све идеје за које се залаже утицаће и на друге

књижевне правце. Залагао се за салонски (затворени) живот, за природу човека. Критеријуми су били срце и

осећајност. Његове идеје и схватања ће касније постати русоизми. Човек треба да негује унутрашња осећања,

природа је утешитељица, треба да се врати у неискварено стање и рекао је да зло потиче од друштва. Социјална

критика, а све што је добро потиче из природе. Природа из срца ће играти значајну улогу и у Француској

Револуцији (17. јун 1789. године). Жан Жак Русо је написао „Исповести“, „Сањарење успаваног шетача“, „О

васпитању“ итд. Од њега почиње предромантизам. Уноси сентименталности у књижевна дела.

У енглеској класисти су се такође залагали за јасност, истинитост, узвишеност, склад, јединство морала,

разума и лепоте. Два најзначајнија представника су Драјден и Поуп. Предромантизам се јавља после класицизма.

За време предромантизма у Енглеској се обнавља интересовање за средњи век, интересовање за Шекспира,

Милтона („Изгубљени рај“). Шекспир је сматран за стваралачког генија, модел.

Дела из овог периода су:

МекФерсон - „Осијан“, старошкотска поезија.

Вико - „Нова наука“ ово је била идеја водиља енглеског предромантизма.

У енглеском предромантизму је значајна појава готског романа: страва, ужас, црнило, хорор. Значајан

феномен. Волпол – „Отрански замак“, нешто из мрачне прошлости. Ово је роман у коме се спајају абнормално и

страшно. Извршиће утицај на ток европске књижевности. У критици се ови романи описују као живописна дела,

слике природе са играма светлости и сенке.

Готски � замкови и катедрале постају омиљени појмови, мистичност.

Појам романтизма означава осврт на средњовековне романе, необично, тајанствено и чудесно. Ове идеје нису

имале великог одјека, али Русо утиче на тадашњу европску књижевност.

STURM UND DRANG

Немачки термин = бујност, плаховитост, олуја и нагон. Овај период траје од 1770-1785. године. Касније у

Клингеровој драми добија ово име, где се велика важност придаје генију, који не поштује никакве законе (помиње

законе јер су се у класицизму стриктно поштовали закони).

Страст је основни покретач, а драма је најважнији књижевни обрт. Машта, осећања, тежња ка друштвеној

слободи. Лирика и драма, сукоб изузетног појединца са средином, његова пропаст, борба против неправде,

тиранија, жудња за слободом.

ГЕТЕ „Фауст“, „Јади младог Вертера“ (1774.), „Гец од Берлихингена“ (1773.)

Фридрих ШИЛЕР „Разбојници“ 1782.

Фигура овог периода је Јохан Готфрид ХЕРДЕР, филолог и историчар. По њему је цивилизација колективни

дух. Има велико интересовање за усмену поезију, и 1778. године објављује дело под називом „Гласови народа у

песми“ – ово су немачки преводи народних усмених песама из разних народних књижевности. Међу њима је била

и наша „Хасанагиница.“ Био је од изузетног значаја, стваралачки геније који не поштује правила. Сврставан је у

више праваца.


- 9 -

РОМАНТИЗАМ

Не појављује се истовремено у свим европским књижевностима, нити се свугде исто испољава, али има многе

заједничке особине свих књижевности у овом периоду.

Везујемо га за сам крај 18. века и траје до 30-их година 19. века – ово је најинтезивнији период.

Код југословенских народа јавља се национална свест у ово време. За овај период је битна и Француска

револуција.

Учење познатих философа – Кант на пример утиче на стваралаштво романтизма, а за њега се везује

категорички императив („Поступај тако да начело твога деловања увек може да се стави у форму општег

закона“), даје велику важност субјекту.

ХЕГЕЛ, ФИХТЕШЕЛИХ – идеалистички философи из Немачке, врло су важни за овај период.

Романтизам се врло често дефинише као опозиција класичистичкој поезији.

РОМАНТИЧНО – (супротставља се појму КЛАСИЧНО) – високо се цени индивидуалност (појам стваралачког

генија), оригиналност, спонтаност, имагинација и машта. Имагинација је по романтичарима највећа духовна моћ.

Такође се веома цене:

- природа, односно врхунска истина је сједињавање с природом (природа је као организам, а човек је део

ње).

- тежња ка бесконачности, што се може постићи иницијацијом и емотивношћу, а не разумом.

- мешање жанрева

- музика

- песник је преко имагинације као пророк (визионар) који човечношћу саопштава најскривеније истине, а

поезија је стога нешто божанско.

- истиче се повезаност ствари и појава у природи – јединство супротности.

- принцип разума се замењује ирационалним.

Све што класицизам прописује као правила, романтизам не поштује.

- целовитост дела се напушта, јавља се фрагментарност

- слобода у изражавању замењује уздржаност

- противречност

- уздиже се усмено народно песништво – уместо угладања на античке узоре

- национално буђење, писање нове историје

- историјска смена је дошла, по мишљењу романтичара

Романтизам се најпре јавља у Немачкој – представници су браћа Шлегел (Аугуст и Фридрих), Гете и Шилер

(они се простору на више епоха), Новалис, Хелдерлин, Лудвих Тик.

Познати филолози: Шелинг, Фихте (он је увео појмове субјективност и индивидуализам: Оно што нисам ја,

може да се укључи у човека својом свешћу), Хајне, Хофман.

У романтизму се јавља уплив фантастичног, чудесног и мистичног.

Јавља се појам РОМАНТИЧАРСКЕ ИРОНИЈЕ – схвата се као борба између апсолутног и релативног, писац

треба да буде свестан своје моћи и ограничености свог стваралаштва – САМОСВЕСТ и СЛОБОДА. Песник мора

бити свестан да је несавршен, подсмева се сопственој ограничености уметничког дела.

Иронија има слободу да укаже на несавршену страну свих ствари и ограничености. Спаја озбиљно и смешно,

трагично и комично.

Иронија је важна у односу на класицизам, јер се у класицизму тежи савршенству, а песник је у романтизму

несавршен и кроз иронију показује да је тога свестан.


- 10 -

Романтичарска иронија је једна врста слободне игре, у којој се песник подмсева својој и светској

несавршености и ограничености. Али уз помоћ имагинације тај проблем се превазилази. Имагинација му даје за

право да се стваралац тј. песник ставља у позицију играча, да се игра и поиграва.

ШЛЕГЕЛ, ФРИДРИХ један је од првих теоретичара романтизма. Каже да је романтичарска поезија

универзална, прогресивна, бескрајна, једина слободна. За песника једини закон је да нема закона.

У „Разговору о поезији“ каже да поезија зближава људе.

ИРОНИЈА је јасна свест велике прокрепљивости. У својој младости није имао овакве ставове, био је

поштовалац антике. Ставове мења читајући Шилерово дело „О наивном и сентименталном песништву“. Шилер ту

говори како су грчки писци мало наивно умели да приказују свет јер су и они били део неисквареног света, али са

развојом цивилизације та способност се губи. Антички писци спонтано без напора приказују свет јер су део њега,

зато је „наивно“ песништво. Песник више није део овог организма, већ свесно мора да уложи напор да би

приказао свет – то је сентиментални песник. Шекспир је био један од њих.

Песник мора да буде свестан своје одвојености од света.

„Живот је глобална игра, а уметност симболичка делатност“ – Фридрих Шлегел.

ШЛЕГЕЛ, АУГУСТ – каже да је поезија заједничко средиште (медијум) свих уметности. Она је опште,

непрелазна појава.

Васпитаван је у класичном духу.

Велики присталица Шекспира. Сматра да се дело треба гледати као целина. Један је од првих критичара који

су ценили роман.

НОВАЛИС – изједначава песништво са религијом и философијом. Песник је слуга богова и љубави, чаробњак,

мистична личност, а прича и бајка су основа за поезију.

Код њега се јавља и осећање песимизма, туге због свести о несавршености света. Светски бал (патња ради

патње).

РОМАНТИЗАМ У ЕНГЛЕСКОЈ

Манифест је у предговору у збирци песама „Лирске баладе“ који је објавио Вилијам ВОРДСВОРД заједно са

Самјуелом Тејлором КОЛАРИЏОМ 1798. године. У овој књизи Вордсворд и Колариџ износе своје ставове.

1800. године излази проширено издање са предговором.

1802. године излази и додатак где износе теорију о поезији и поетској дикцији. Овај предговор је важан за

романтизам у Европи. Изазвао је критику јер није поштовао класичну извештаченост.

ВОРДСВОРД каже да је добра поезија спонтан излив снажних осећања – први људски говор без

извештачености. Вордсворд не сматра да је метар основно својство поезије. У додатку из 1802. Вордсворд сматра

дела уобразиље и осећања водиљама, а метар је случајност.

КОЛАРИЏ каже „Песник је човек који говори људима и познаје људску природу. Поезија је дух сваког знања –

бесмртна колико и људско срце.“ Поезија је прва и последња од свег сазнања.

Колариџ је упознат са идејама у Немачкој, и упознаје Енглеску са тим идејама. У делу „Biografia litteraria“

износи своје идеје које су врло модерне. Не слаже се са Вордсвордом у неким ставовима, на пример о томе да је

метар случајност. Истиче важност маште. Уметност и поезија спајају човека и природу. Људска свест не имитира

оно што види већ својим обликовањима довршава природу. За њега се везује следеће:

- дела уобразиље

- поезија је дефектна без метра – без ритмике нема правог песника

- сматра да нема песника без философа, истиче битност дубине и снаге мисли

- циљ је задовољство, а не истина


- 11 -

- песник је тај који природу приближава човеку

Други енглески романтичари: Џон Китс, Перси Биш Шели, Лорд Бајрон, Вилијам Блејк. Идеал им је била

Италија.

ЛОРД БАЈРОН је поставио модел првог романтичарског јунака – „бајроновски лик“, човек који је обузет

тугом, другачији од других. Истиче чаму и отуђеност.

ВИЛИЈАМ БЛЕЈК се сматра творцем херметичне песме, мистичне. Написао је дело „Одбрана поезије“ –

теоријски стил Перси Биш Шелија, одговор на спис о томе како је време поезије прошло.

Истиче важност разума и стваралачке маште. Каже да је песништво израз стваралачке маште, и та машта се

родила исто кад и човек. Схватити истину и лепоту значи бити човек. Песници су творци цивилизованог друштва,

а не само језика. Песник је „славуј који пева у тами.“ Песник је визионар, учествује у бескрајном, вечном и

Једном.

„Песници су непризнати законодавци света“ – најпознатији цитат овога дела. Поезија је мимеза важне форме,

идеје, обједињује лепо, добро и истинито, сједињење са природом.

Познато дело овог доба је и „Ајванхо“ – Валтер Скот.

РОМАНТИЗАМ У ФРАНЦУСКОЈ

Утицај књиге ГОСПОЂЕ ДЕ СТИЛ – „О Немачкој“ објављеној 1813. године, која је штампана у Лондону.

Наилазимо на идеје браће Шлегел и идеје немачких романтичара – госпођа де Стил се противи салонској

књижевности, говори о sturm und drang-у, о борби против норми класицизма.

Сматра да књижевност треба да дирне човека, а да песник треба да пева о покретима душе.

Подела на класични север и романтичарски југ.

ШАТОБРИЈАН – „Дух хришћанства“ – 18. век говори о утицају хришћанства на уметност.

ВИКТОР ИГО – „Предговор Кромвелу“ – 1827. године, ово је манифест француског романтизма. Говори о три

добра човечанства и три добре поезије.

Хришћанство је поезији приближило истину од којих свако одговара некој друштвеној епохи.

ода – првобитно (наивност)

еп – старо (једноставност)

драма – ново (истинитост)

Драма је потпуна поезија, обухвата еп и оду. То је модерна поезија. Иго говори о ГРОТЕСКУ – облик комедије

у коме постоји ружно упоредо са лепим, то је за њега истинита уметност. Иго захтева јединство, целину,

обухватање и ружног и лепог. Много се разликује од класичне поезије.

ГРОТЕСКНО – категорија која разликује романтизам од класицизма.

Шекспир је врхунац модерне поезије.

Иго замера што уместо приказивања има приповедања у књижевностима. Од три драмска јединства (јединство

места, времена и радње) он признаје само јединство радње, а не времена и места.

„Разбијмо теорије поетике и системе“ – његов познат цитат. Природа и уметност су две ствари. Уметност

тежи лепом.

„Ернани“ (Hernani) дело из 1830. године. Приказивање ове драме је означило победу романтизма. Каже да

дворска књига треба да успути место књизи народа, тачније залаже се за то да се књиге пишу и за народ, а не

само за дворске личности, елиту.

Залаже се за слободу у уметности и друштву – основни идеали за које се романтизам залаже „новом народу –

нове уметности“ – борба против класицизма. Тежња ка ослобођењу је одлика романтичаркс поетике.


- 12 -

РЕАЛИЗАМ

Романтизам обележава почетак 18. века и 30-те године 19. века. Траје неуједначено у европским

књижевностима.

У 19. веку, тачније у другој половини 19. века на снагу ступа реализам. Правац је настао средином 19. века и

карактеристичан је за другу половину 19. века. Од 1830. године мисао романтичара бледи и полако слаби.

Реализам је настао од латинске речи realis што значи „стваран“, „истинит“.

Сматра се да уметност има за задатак да прикаже стварност онакву каква јесте. Тежи се објективности и

уверљивости приказивања. Ово су значајни елементи овог периода. Реализам је тежио да приближи песништво

науци, пре свега природним наукама.

Човек се схвата као припадник друштва, а не као појединац, посебан човек, изузетан, како се сматрало у

романтизму. Људи представљају друштвене типове. Истиче свакодневне, обичне, баналне догађаје, а не чудесне и

необичне као у романтизму. Романтизам тежи ка субјективности, док реализам тежи објективности.

Описује се уздржано и одмерено, а не патетично и претерано (романтизам).

За романтизам се претежно везује лирика, дакле поезија, док се за реализам везује роман, драма, приповетка,

дакле прозна дела. Чврста фабула и представљање ликова у њиховој друштвено-психолошкој условљености.

Ликови обично нису високог порекла, не припадају елити. Реалистична дескрипција.

Веома важани елементи су портрети ликова, веза која постоји између амбијента и ликова. Дело се ставља у

временске и просторне оквире. Култ стварности, реализам се окреће друштвеним проблемима: глад, новац („Чича

Горио“ – Балзак), проституција, хипокризија, разлика у слојевима друштва, живот на селу.

ОБЈЕКТИВНО, СВАКОДНЕВНО и СТВАРНО

ШАМФЛЕРИ је објавио збирку есеја „Реализам“ 1857. године, ова збирка представља првог теоретичара раног

француског реализма. Истиче искреност, истинско суочавање са животом и нема извештчености у писању, говори

против лажног, и против лагања.

Тежио је демократизацији књижевности од 1848. Не пише се само за елиту, већ и за ширу читалачку публику.

Аутентичност емоција. Каже такође да је Балзак далеко од реализма, да Французи још нису постали прави

реалисту.

СТЕНДАЛ – писац који припада и романтизму и реализму. Његово познато дело је „Црвено и црно“ и такође

„Пармски картузијански манастир“.

Стендал у свом чланку „Валтер Скот и принцеза де Клер“ критикује Валтера Скота како је његово дело

„уметничко дело дивне лажи“. По Стендалу, уметност мора бити истинита, и мора настајати и бити сложена са

лепим средствима. Дело је креација. Уметност је дивна лаж, али Валтер Скот је био велики лажов. Каже да у

уметности треба се служити маштом, али да у томе не треба претеривати. Стендал се залаже за психолошки

реализам. Треба водити рачуна о истинама човека, а не о костиму који он носи.

„Принцеза де Клер“ је дело Лафајета.

БАЛЗАК пише „Предговор људској комедији“, ово је алузија на Дантеа („Божанска комедија“), од свих романа

створио је једно дело.

Цени великог научника по имену Жофроа Сент-Илер. Илер је био биолог који је направио план грађе код

животињских врста. Ово га спаја са Балзаком, јер је Балзак говорио да се промене код животиња које се врше под

утицајем средине дешавају и код човека. Друштво личи на природу. Друштво утиче на човека, док природа утиче

на животиње. Толико има различитих врста људи, колико животињских врста у зоологији. Имао је намеру да

напише „Потпуну историју“, свака роман би био једно доба. Веома амбициозна идеја.

По Балзаку, писац треба да себе сматра васпитачем људи, човек се рађа са нагонима и способностима.

Користољубље ствара рђавог човека.

„Ја нимало не верујем у напредовање друштва, али верујем у човекову победу над самим собом.“

Средина утиче на промену животиња, поставио је паралелу са људима и друштвеном средином.


- 13 -

Људска комедија је тај приказ, слике из сеоског, брачног, војничког живота. Имао је јасан, неостварив план.

Желео је да прикаже све могуће нарави које могу да постоје код човека. Хтео је да обухвати сваки сегмент живота

и да све обједини у једну људску комедију. Жели да пренесе методе природних и филозофских наука. Париски

живот, новац. Ово дело би имало огромне размере, и различите људске врсте.

ПОЗИТИВИЗАМ, јавља се у књижевностима средином 19. века, научни поглед на свет, који је подстакнут

природним наукама утиче и на књижевност.

Позитивизам се у науци базира на уверењу начела каузалности (узрочности), могу се објаснити природне и

друштвене појаве. Заснива се искључиво на чињеницама.

Историја књижевности је непристрасно и објективно изучавање књижевности у историјском следу.

Позитивизам је уверење које каже да се смисао објективно може утврдити на основу познавања чињеница из

ауторовог живота.

Биографизам се бави детаљним и прецизним биографијама писаца.

Историзам – сматра да су књижевна дела споменици тј. да су документи и морају се тумачити у контексту

истраживања и њиховог настанка. Документи свог времена, и могу се тумачити само у контексту тог времена у

коме је то дело настало (прича о условима настанка тог дела). Везује се само за дате услове где је настало то дело.

Психологизам је сматрао да је било потребно познавати психологију неког писца да би се његово дело

схватило у потпуности.

Позитивизам у књижевности се односи на чињенице пишчевог живота које нам помажу да схватимо његово

дело, пишчева биографија, његова уверења, утицаји.

Може се критиковати и постоји антипозитивистичка побуна, када се говори о семантичкој антологији

текстова. Касније тумачење књижевности каже да се не мора знати антологија текстова (имамо фиксирани текст

без спољашњег приступа – ослања се на текст дела), да бисмо схватили одређени текст који тренутно проучавамо.

Врло је важно да чињенице из пишчевог живота раздвојимо од текста, да не утиче на нашу оријентацију према

неком делу – да те чињенице не буду најважније.

Позитивизам везујемо за успон науке а не на саму науку о књижевности.

Стендал, Густаф Флобер су писци, представници француског реализма.

Енглески реалиста: Чарлс Дикенс

ИПОЛИТ ТЕН – његова „Историја енглеске књижевности“ говори о три важна момента (елементи) у

сагледавању дела:

1) раса

2) средина

3) моменат

Ово су делови научна историја књижевности која би изучавала и објашњавала ове елементе за време настанка

неког дела.

Историја књижевности треба да посматра дело као изразе одређених особа – дела представљају резултат

наслеђених расних особина и утицај средине и знак извесног стања духа неког писца у неком тренутку.

Под РАСОМ се подразумевају урођене и наслеђене способности одржане у разликама у темпераменту које су

доносене рођењем. Испољавају се на писцу у зависности у којој раси јер рођен. Особине и дух народа. Писац је

као личност.


- 14 -

СРЕДИНА је пишчево животно окружење. Човек није сам на свету. Друштвена околности су утиснуле свој

жиг на писца. Утицај неке друштвене и животне средине на неког писца.

МОМЕНАТ је тренутак када је настало неко дело, дакле, на пример, француска трагедија није иста у време

Корнеја, и није иста у време Расина.

Каузалност тражи нешто што је проузроковало одређени ефекат. Неке појаве условљавају друге. Објашњава

шта из чега проистиче и проузрукује. Имала је снажан утицај на књижевност овог периода, а и касније.

НАТУРАЛИЗАМ

Последња четвртина 19. века се јако ослања на природне науке и позитивизам.

ЕМИЛ ЗОЛА је оснивач и главни представник натурализма у Француској, наставља Тенову тезу да је човек

производ наслеђа средине и историјске ситуације (раса, средина и моменат).

У натурализму је јако важна хередитарност (наслеђе). Зола пише циклус под називом „Ругон Макарови“, под

овим подразумева природу и друштвену историју једне породице од других царства у Француској.

Његови познати романи су „Тереза Ракен“, „Жерминал“, „Нана“, „Човек звер“.

У предговору роману „Тереза Ракен“ Зола каже: „Ја сам хтео да изучим темпераменте, а не карактере.

Изабрао сам личности којима потпуно владају живци и крв, без слободне воље, који за сваки поступак у животу

наводи зла коб њихове пути.“

Из ових Золиних речи се види да је физиологија врло важна у натурализму. Човек се у натурализму схвата као

нагонско биће. Оно шта натуралисти желе да прикажу јесу темперамент и корени тог темперамента који су

изазвани дејством средином. Ово је у жижи натурализма.

Зола уводи ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ РОМАН, а његова теорија полази од постулата Клода Бернара у његовој

књизи „Увод у експерименталну медицину“ и „Расправа о природном наслеђу“ доктора Линка. Дакле Зола полази

од ових дела.

Дух позитивизма и дух науке има велику утицај на натурализам. Филозофи, научници, књижевници, Огист

Конт и Иполит Тен су му послужили као узор, такође.

У роману писац је експериментатор и посматрач, писац је свог јунака изабрао и сместио га у одређену

средину. Писац се ослања на достигнућа науке, о проблему наслеђа и утицају средине. Тако је пишчев јунак

лишен сопствених осећања, сентименталности и који треба да открије огромне покретаче људске природе. Човек

се схвата као нагонско биће, и често су се у натурализму приказивали прикази болести, разних девијација, тешких

животних услова, беде, порока у верном бележењу свих појединости.

Дакле, у натурализму писац је попут научника, он верно бележи све појединости, труди се да да тачну

репродукцију живота. Дело није производ маште, већ детаљних пишчевих бележака. Уколико писци желе да

сместе свог јунака у неке одређене услове, онда они бележе све што могу о тој средини, обавештавају се о свим

појединостима средине у коју смештају јунака. Писац више не измишља нити се труди да нешто улепша и дода

већ натурализам тежи представљању огољене стварности, репродукцији живота, често се каже да је то

књижевност која „удара у стомак“. Није баш свима омиљена, управо због тога што често тако огољен приказ

може некоме да буде и груб, чак некима и вулгаран. Теме тешког живота, тешког рада. Сви нехумани услови

живота, често су писали о индустријским предграђима, тежак живот радника и представљали ниже друштвене

слојеве.

Натурализам се снажно ослања на достигнућа позитивизама и науке. Писца представља као неко ко верно

треба да учествује и документује податке које жели да прикаже, о средини у коју жели да смести свог јунака.

Експериментални роман – је роман попут експеримента у науци, неке одређене појаве се испитују под одређеним

условима. Јунак је стављан у одређену средину, човек се схвата као нагонско биће, физиолошко је врло важно у

натурализму.

У натурализму роман и драма се појављују као доминантни облици писања. Улога писца јесте важна, управо

због тога зато што је писац експериментатор тј. посматрач и писац је тај који показује односно открива модерне


- 15 -

болести, односно болести модерног доба. Сусрећемо приказе болести, девијантног, патолошког. Књижевност која

није свима увек пријатна, неки чак кажу да је натурализам екстремни вид реализма. Натуралистичка поетика се

ослања на Тенова три момента која су битна за сагледањаве дела (раса, средина и моменат) и дакле и на појам

наслеђа односно хередитарности.

У Норвешкој представник је био и ИПЗЕН, писао је драме.

ГИ ДЕ МОПАСАН – још један Француски писац и представник француског натурализма.

ЕСТЕТИЦИЗАМ

У 19. веку се појављују разни правци: реализам, романтизам, натурализам и естетицизам. Настао је упоредно

са натурализмом, у европским књижевностима, нарочито у Француској књижевности говоримо о естетицизму.

Естетицизам подразумева наглашавање естетске функције књижевности, чисте уметности, дакле, где су

највеће вредности лепо и уметничко. Нешто сасвим супротно од натурализма који се залаже за науку и

позитивизам У естетицизму лепо и уметничко су главне вредности односно категорије на које треба обратити

пажњу.

Начело „уметност ради уметности“ (l'art pour l'art) – или код нас ЛАРПУРЛАРТИЗАМ. Ово начело упућује

нас на култ лепоте. Ова естетичка теорија из друге половине 19. века, јавља се као реакција на теорију о

дидактичкој и утилитарној функцији уметности. То значи да присталице овог начела наглашавају независност

уметности од морала, од политике, од науке и друштвеног живота. Важно је да се постигне формално и естетичко

савршенство у приказивању. Присталице су сматрале да је уметност сама себи довољна. Ово начело се ослања на

Кантово учење да је естетски дух има незаинтересован карактер.

Корени овог начела се могу тражити још у романтизму. Сам термин l'art pour l'art (уметност ради уметности)

помиње прво француски филозоф Виктор Кузен, а затим и Огист Конт.

ТЕОФИЛ ГОТЈЕ (Théophile Gautier) је представник овог правца, излаже своје идеје, начела и уверења у

предговору роману „Госпођица де Мопен“ („Mademoiselle de Maupin“) који је објављен 1835. године. Ово

схватамо као манифест „уметности ради уметности“.

Готје каже да је уметност по својој природи незаинтересована, у смислу да се не односи на неки сврху осим

себе саме. Не сме да служи никаквом корисном циљу, не служи ни друштву ни моралу и сврха уметности у њој

самој.

„Стварно лепо је само ако не може ничему да служи. Све што је корисно ружно је, јер представа потребу, а код

човека је она мутна и одвратна као и његова јадна и одвратна природа.“ – Готје.

Да би била потпуно чиста, уметност се одриче и сентименталности. Да би постигао лепоту уметник мора да се

посвети раду на форми, јер је формално савршенство приоритет.

Песници из песничког круга Теофила Готјеа и Леконт де Лила су такозвани ПАРНАСОВЦИ. Термин је настао

од речи Парнас, брдо које је по грчкој митологији било седиште Аполона и његових муза. Представници овог

песничког кружока су били окупљени око часописа по имену „Савремени Парнас“.

Парнасовски идеал је било уздржаност емоција, имперсоналност, хладноћи. Не треба да се осети

субјективност.

Представници: Теодор Банвил, Леконт де Лил, Сили Придом. Из овог песничког круга су изашли и каснији

СИМБОЛИСТИ: Стефан Маларме и Пол Верлен.

Њихове идеје водиље, оно за шта су се залагали:

- Тежња ка формалном савршенству

- Важност вештине, виртуозности

- Поезија где слика има велику улогу, поезија која слика, поезија уздржаних емоција. Врло често са

егзотичним и ученим темама. Тежило се објективности и префињености израза, дакле рафинираност и у

избору теме и у избору израза карактерише поезију Парнасоваца


- 16 -

- Песник треба да се дистанцира од било какве идеолошке ангажованости. Обраћа се образованој,

култицисаној публици која поседује широку општу културу.

- Естетицизам је такође сматрао да песник треба да се удаљи од света акције, живот добија смисао само као

предмет уметности. Уметник се сасвим дистанција од активног друштвеног живота, треба да се затвори у

своју кулу од слоноваче, да се потпуо удаљи од сваког друштвеног ангажмана. Супротно од ангажоване

књижевности (део егзистенцијализама, књижевност 20. века), која прокламује да писац треба да активно

учествује у јавном животу.

ШАРЛ БОДЛЕР (Charles Baudelaire) – ученик Теофила Готјеа, претеча симболизма, човек који је обележио

читаву модерну поезију. Његова књига „Цвеће зла“ из 1857. године, књига је изведена на суд, неке песме ће бити

осуђене, односно мораће да буду избачене.

Бодлер је најзначајнија фигура француске, а и светске књижевности, претеча модернизма и симболизма,

изузетан песник. Говори о аутономији уметности, такође, и о улози стваралачке маште. Велики поборник лепоте,

истицао је лепоту, необичну и тужну као уметников циљ.

Песме из „Цвећа зла“: „Албатрос“, „Лабуд“, „Везе“ („Сагласја“ или „Correspondances“)

Сматрао је да лепота увек мора да изазива чуђење, јер лепо у себи увек садржи нешто чудно. Био је велики

пободник имагинације, машта и уобразиље, песникова машта изнова ствара свет. Свет за песника представља

грађу тј. материјал из којег песник јединствени и уметнички свет. Уметнички лепо (артифицијално), то је оно што

је врло важно у естетицизму, нарочито у Бодлеровој теорији.

Бодлер је сматрао да се претварање света у свет уметности заснива на уверењу да постоји дубља стварност

која се састоји из односа и сагласја са стварним појавама. Песник је тај који открива аналогије између ова два

света. Каже да постоји дубља стварност, која се састоји из односа и сагласја стварних појава. Стварне појаве нам

говоре да постоји још нека дубља стварност са којом постоје аналогије, сличности. Песник је тај који открива

сличности између појавне (оно што видимо) и чудне односно дубље стварности (која се крије иза тога што

видимо). Слично са романтизмом.

Бодлер се позива на такозвану универзалну аналогију, и на синестезију.

СИНЕСТЕЗИЈА је врста метафоричко замењивање појмова (и повезивање појмова), у којем долази до стапања

двају или више чулних опажаја, тако што се осети једног чула означавају речима односно особинама која се

односе на осете неког другог чула. „Мирис је горак“ (чуло мириса исказујемо чулом укуса). У синестезији је

прихваћено, и у комбинацији са метафориком и песништвом, то је и те како експресивно представљање. Бодлер је

један од главних зачетника и промотера синестезије. Чула се стапају, представљају језичку слику у којима се

мешају чулни опажаји и која изражава спој тона, боје, мириса и смисла.

УНИВЕРЗАЛНА АНАЛОГИЈА каже да између звукова, боја и мириса влада принцип сагласја. „Природа

обавија, одрђава у нашим срцима обликом, покретом, бојом и звуком и хармонијом.“ (Бодлер). Принцип сагласја

природних појава одговара принципу који одређује односе између човекових чула. Тако да звук дочарава боја, а

боја на пример мелодију

Принцип сложености и недељивости на плану божанског стварања одговара принципу сагласја на плану

наших чулних утисака. Појавна и дубља стварност, дакле нешто што ми не видимо , а што можемо ипак да

наслутимо. Овако Болдер решава проблем односа између уметности и стварности.

Уметник је тај који открива аналогије сличности између појавног света и дубље стварности, принцип сагласја

који је врло важан и који Бодлер преноси и на синестезију. „Везе“ („Сагласја“ или „Correspondances“).

Correspondances

La Nature est un temple où de vivants piliers

Laissent parfois sortir de confuses paroles;

L'homme y passe à travers des forêts de symboles

Qui l'observent avec des regards familiers.

Садејства (Сагласја)

Природа је онај храм где из стубова живих

покаткада по нека нејасна реч излеће;

човек се туда по шумама симбола креће,

под погледом њихових очију поверљивих.


- 17 -

Comme de longs échos qui de loin se confondent

Dans une ténébreuse et profonde unité,

Vaste comme la nuit et comme la clarté,

Les parfums, les couleurs et les sons se répondent.

II est des parfums frais comme des chairs d'enfants,

Doux comme les hautbois, verts comme les prairies,

— Et d'autres, corrompus, riches et triomphants,

Ayant l'expansion des choses infinies,

Comme l'ambre, le musc, le benjoin et l'encens,

Qui chantent les transports de l'esprit et des sens.

— Charles Baudelaire

Као дуги одјеци што се далеко споје

у некакву мрачну и дубоку истоветност,

неизмерну као што је ноћ и као светлост,

говоре међу собом звуци, мириси, боје.

Има мириса свежих као детиње пути,

благих као обое, као поља зелених,

— а други су победни, раскошни, извргнути,

што имају моћ ствари у бескрај раширених,

с дахом амбре (ћилибара), мошуса, тамјана и измирне,

који певају занос кад чула дух додирне.

— Превео: Борислав Радовић

СИМБОЛИЗАМ

Деветнаести век је критичко хетероген што се тиче књижевности, јавља се више праваца, а неки чак и

истовремено.

Симболизам стриктно везујемо за 1886. годину када ЖАН МОРЕАС пише манифест симболизма који је

објављен у француском листу „Фигаро“ 18. септембра. Управо ће овај датум и овај конкретан догађај бити повод

да тако „ситуиран“ симболизам. Сматра се да политичке тенденције постоје и раније, и већ у романтизму ми

наилазимо на неке од тих тенденција, који ће се касније развијати у другим облицима.

Симболизам представља негацију реализма и натурализма и деловање декадената.

Декадентна поезија претходи симболизму. Теофил Готје је први употребио термин декадентна поезија када је

говорио о поезији Шарла Бодлера.

Жан Мореас каже да књижевност еволуира, циклична еволуција са строго одређеним променама. По њему

назив „симболизам“ је једини могући назив за актуелне тенденције стваралачког духа у уметности.

Одликује се:

- комплексним стилом

- необичан речник

- специфичан ритам

- да покаже мистериозне елипсе

- све врло смело

- више обично

- Најважнији захтев јесте добар језик, обновљен и осавремњен, добар, бујан, блистав француски језик.

У Паризу су се одржавале чувене сеансе уторком код Стефана Малармеа.

У извесном смислу симболизам је представљао реакцију и на саму трагичарску поезију. Форма је била

императив, а у симболизиму долази до изражаја слободе форме, а не везаност. Симболисти сматрају да се смисао

може исказати само постепеним песничким казивањем.

Оно што је једна од главних, односно најважнија идеја водиља у симболизму јесте ИДЕАЛ ЧИСТЕ

ПОЕЗИЈЕ. У симболизму поезија је нераскидиво везана за музику. Песништво је креација у језику, стварање у

језику. Важност језика у симболизму је огромна. Зато што нам симболистички песник открива нешто што нисмо

знали, што нисмо прочитали.

Природа је само привид иза које се крије суштина ствари.

Понекад поезија представља ужас као парадигму песникове отуђености од света. Неки од песника симболизма

су добили назив УКЛЕТИ ПЕСНИЦИ (Артур Рембо, Пол Верлен).

Симболиста је неко ко је у свом сопственом свету и песник је тај који се повлачи у себе.


- 18 -

Симболизам је настао од саме речи СИМБОЛ, знак у којем долази до метафизичког споја видљивог (појавна

стварност) са невидљивим. Симбол упићује на нешто што је много шире и веће од онога што ми видимо. Мора да

се наслућује, да се успостављају везе.

Важно у симболизму:

- важност језика

- музички елемент

- ирационално, оно што је ирационално (звук, ритам, мелодија, виртуозност). Али не парнасовска

виртуозност, већ права нова виртуозност.

У симболистичкој поезији се постиже мистичност, изненађење, музикалност. У симболизму ништа се не

саопштава, већ се само сугерише. Да се успостави аналогија између саме појаве и Идеје, оним што превазилази

нашу појавну стварност.

Важност музичке компоненте, односно мелодије језика. Чак и када не знамо француски и када нам неко

рецитује неко дело симболиста, наше уши ће констатовати не само сагласја, не само ритам који нас осваја, важно

је да се постигне одређена музикалност да би се нагласиле речи, сагласја, хармонија, рима. То је та музикалност у

самим речима која омогућава да се нешто наслути односно да се сугерише. Доживљај који имамо када чујемо

неку симболистичку песму. Зато је врло битан избор речи, сам однос између речи, звучање речи. Песник овако

преко избора речи покушава да нам каже неизрециво.

Врло често код симболиста се уочава сличност поезије и математике, дакле спој поезије, математике и музике.

ФРАНЦУСКИ СИМБОЛИСТИ

ПОЛ ВЕРЛЕН – у свом делу „Песничка уметност“ износи неке од својих уверења. Пол Верлен је иначе

сматрао да поезија треба да буде близа музици, поезија треба да сугерише и наслућује, а не да описује и слика.

Снага неког дела управо почива у наслућивању. „Музика и реч се спајају у обојени звук“ – Верлен. Такође је

говорио да не треба приказивати боје, већ нијансе.

Песме: „Месечина“, „Песничка уметност“

АРТУР РЕМБО – сам по себи је био једна од најзанимљивијих појава не само у француској него и у светској

књижевности. Био је прави песнички геније, који се исказао врло рано и који је врло рано престао да пише. Био је

немирног духа, неколико пута је бежао од куће.

Веровао је у песничку реч , која ће бити у стању да забележи и оно што се не може изрећи. Веровао је у

алхемију речи (романтизам: песник је једна врста алхемичара), а у симболизму песник говори о растројености

чула, сматрао је да је песник видовит. Песник је алхемичар речи. Реч сама по себи постаје стварност, а речи

добијају тајанствено значење.

Самогласнике је доживљавао као боје, нешто што се осећа чулом звука, за њега се објашњава бојом.

А – црно

Е – бело

И – црвено

У – зелено

О - плаво

Песма: „Боравак у паклу“, „Самогласници“

СТЕФАН МАЛАРМЕ – имао је много предвидивији, досаднији живот, али је био најважнији теоретичар

француског симболизма.

„Постоји само Лепота, а она има само један савршен израз, а то је Поезија“ – Маларме.

Стефан Маларме је хтео да се удаљи реч од свог обичног традиционалног значења својим новим хармонијским

вредностима. Поезија се супроставља дидактичности и објективном обједивању. Поезија је у служби Идеје.

Симболистичка поезија не треба и не сме да приказује ни Идеје ни предмете саме по себи већ треба да служи

аналогијама између стварног и апстрактног света.


- 19 -

Сматрао је да ствари не треба именовати, речи не треба да се изговарају већ да се служе аналогијама између

стварног и апстрактног, треба да наводи на наслућивање. Неће нам рећи како је неки цвет леп, него ће нас

наводити на сугестију описујући свет неким другим речима или неки други начин, неће написати име предмета.

И он је истицао музику језика као врло важну. Стихови делују звучањем, а не значењем.

Симболиста је онај који трага за новим језиком, новим ритмом да би изразио неизрециво. Управо овај постулат

да треба да трага за новим доводи до тога да симболистичка поезија постаје херметична.

ХЕРМЕТИЧНА ПОЕЗИЈА – тешко разумљиво, за шири аудиторијум врло често нејасно, стално присуство

енигме, загонетности у поезији. Поезија је хладна, појављује се имперсоналност, потиче још од парнасоваца и

одржало се и до симболизма, никако субјективност, уздржаност емоција.

Бодлер је био велики инспиратор, човек који је говорио о ужасу и екстази живота.

РУСИЈА – Александар Блок, Валери Брјусов, Андреј Бјелиј

НЕМАЧКА – Рајнер Марија Рилке

ЕНГЛЕСКА – Вилијам Балтер Јејтс

АВАНГАРДА (АВАНГАРДНИ ПРАВЦИ)

Настала је од француске рече avangarde = претходница. Сматрамо као раздобље које наступа након

естетицизма, од почетка 20. века до периода после Другог светског рата. У овом периоду се развија неколико

праваца, а сви правци се могу посматрати као делови авангарде, а заједничка особина им је да се супростављају

естетицизму и омогућавају радикално оспоре традицију.

У овом периоду се развија чувени култ Лепоте и појављује се традиционални појам. Оно што авангарда налаже

је борба против конвенционалности и конформизма. Побуна је једна од главних тенденција авангарде. Побуна у

оквиру неких покрета везује се и за друштвену револуцију. Авангарда тежи експериментисању са самим језиком

и са самим језичким конвенцијама. Често је карактерише противречност и парадокс.

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ

Уметнички и књижевни покрет с почетка 20. века, у Немачкој се јавља пред сам Први светски рат. Различите

су оцене колико тачно у ствари траје експресионизам. По неким проценама експресионизам најјаче страје од

1910-1920. године, а условно се везује за период од 1910. до 1930. године.

Немачки ликовни уметници су били удружени у групу по имену Плави јахач.

После Другог светског рата експресионизам се везује и за књижевност, и он полако постаје и књижевни

покрет, обично се каже да су претходници експресионизма били дански филозоф Серен Кјеркегор, немачки

филозоф Фридрих Ниче, француски филозоф Андреј Берксон, Бернард Хусе, оснивач методологије, и аустријски

психолог, Сигмунд Фројд.

Не само међу филозофима, него и међу писцима наилазимо на претходнике, инспираторе експресионизма као

што су Бол Витман, Бодлер, Маларме, Достојевски, управо због тога што су они инсистирали на изражавању

модерног човека, какав ће бити човек 20. века.

Експресионизам критикује систематичност, методологију натурализма као и прихватање чулних утисака,

односно експресионизам.

Експресионизам у књижевности настаје око неколико авангардних часописа у Берлину и Минхену. Изражавао

је побуну младих уметника против рата, беде и све веће механизације живота. Труди се да негира логику и

Лепоту, култ Лепоте из натурализма. Један од најзначајнијих захтева експресионизма јесте захтев за слободом у

животу и уметности, и изражава усамљеност и страх човека пред савременим животом. Сама реч „expressio“

значи „израз“. Често се налазе теме као што су рат, болест, болница, распадање, смрт.

Експресионизам инсистира на стваралачкој снази, на субјективности.


- 20 -

Чувен је такозвани ЕКСПРЕСИОНИСТИЧКИ КРИК. Треба изразити унутрашње потребе, унутрашња

узбуђења. Не треба се оријентисати ка спољашности већ ка унутра.

Снажна инспирација карактерише експресионизам, снажан израз који преноси логичан ред мисли, такође врло

карактеристична напетост емоција, укидање логичности, систематичности, веома често се наилази на

фрагментарност и важност визије.

Експресионисти нису волели хармоничност већ су волели какофонију у језику и истицали су јаке боје, црвена,

плава. За овај период је карактеристична лирска и драмска форма.

Најпознатији Немачки експесионисти: Хајн, Тракл, Готфрид Бен.

Експресионизам се усредсређује на слободу у уметности и на слободу израза, реалности поетске слике.

ФУТУРИЗАМ

ИТАЛИЈАНСКИ ФУТУРИЗАМ – Футуризам се Прво јавља у Италији, а представник је ФИЛИПО ТОМАСО

МАРИНЕТИ, и он објављује манифест футуризма у париском листу „Фигаро“ 20. фебруара 1909. године.

Футуризам је такође негирао све традиционалне одлике културе и уметности и захтевао коначан раскид са

прошлошћу.

Ритам машинске цивилизације, рат, борба, закон борбе, ритам индустрије су теме које обрађује футуризам.

Основна разлика у односу на експресионизам и надреализам као и на руски футуризам јесте у томе што су сви

ови остали покрети имали изразито антиратни карактер. Овако је ратна и националистичка оријентација

приближила италијански футуризам фашизму.

Све ове тенденције које се јављају на почетку 20. века и које се обједињују под именом авангарда нису

идентичне, а спаја их захтев за новим односоно захтев за оспоравањем култа Лепоте и традиционалног.

РУСКИ ФУТУРИЗАМ – Имао је еволуционални карактер, а најистакнутија фигура је био ВЛАДИМИР

МАЈАКОВСКИ „Облак у панталонама“. Говори дакле, о заводном језику и такав језик карактерише аритмичност,

слободни стих, врло често су и неразумљиви стихови. Инсистира се на потпуно новом изразу.

ДАДАИЗАМ

Настао је од речи „дада“ а то је једна врста дечијег певања. Настао је за време Првог светског рата у Цириху

1916. године међу младима сликарима и књижевницима који су се окупљали у кабареу „Волтер“. Име дадаизам је

потекло од прве речи на коју су наишли насумичним отварањем речника.

Дадаизам се односио на негацију књижевности и културе и естетичких традиција.

Најистакнутији представник је био ТРИСТАН ЦАРА, истиче раскид уметности са логиком, дакле логику

замењује уметничка способност. Пажња се усмерава ка асоцијативном језику, упркос низу речи. Покрет ће се

пренети у Париз где му се придружују каснији истакнути надреалисти, часопис „Литература“ која прихвата

овај покрет. Андре Бретон се није слагао са радикалним дадаизмом, те оснива надреализам.

НАДРЕАЛИЗАМ

Настао од француске речи surrealism што значи „изнад реализма“. Ово је утицајан и значајан покрет.

Најистакнутије фигуре су биле АНДРЕ БРЕТОН, оснивач надреализма који се није слагао са Царом, ЛУЈ

АРАГОН, ФИЛИП СУПО, ПОЛ ЕЛИЈАР.

АНДРЕ БРЕТОН 1924. године објављује надреалистички манифест. Од свих авангардних покрета надреализам

је имао најизразитију друштвену и револуциону оријентацију.

Надреализам мења име касније у „надреализам у служби револуције“ и изразита је приврженост

комунистичкој партији, дакле и овај правац је имао изразит ратни карактер, за разлику од осталих авангардних

праваца.


- 21 -

Бретон и надреализам су имали великог утицаја на модерну лирику, а и развија се АУТОМАТСКО ПИСАЊЕ.

Аутоматско писање је постпуак који Андре Бретон 1924. године формулише: „Чисти, психички аутоматизам

који хоће да се изрази било усмено, било писмено, било на који други начин стварни механизам мисли без икакве

контроле разума изван свих егцентричних и етичких напора.“

Важно је да је тај процес, бележења свега што долази из подсвести. Што мање уплива разумског, без икакве

контроле разума, не треба писати по навици, не онако како смо научили нити по неким конвенцијама. Подсвесно

зато што надреализам фаворизује ирационално, сан постаје један од важних извора из којих надреалистички

песник црпи своју грађу. Подсвест је важна, надреализам коначно треба да помогне, да оно што је подсвесно

треба коначно да исплива на површину.

Бретон говори о вишој реалности, која је занемаривана, коначно добија важност. За надреализам су битне

подсвест, халуцинације, визије, унутрашњи пејзажи духа, сновиђење.

Познати сликар надреализма: Салвадор Дали, шпански сликар.

Бретонова дела: „Нађа“, „Луда љубав“ („L'amour foule“)

Период када су наши писци тадашње књижевне сцене одржавали врло блиске везе са француским парњацима.

Наши надреалисти: Марко Ристић, Оскар Давичо, Душан Матић.

Надреализам прокламује спонтаност духа, стварни механизам мисли, све што долази из подсвести.

РУСКИ ФОРМАЛИЗАМ

После октобарске револуције у Русији књижевност теорија је жива, с једне стране развија приступ заснован на

позитивизму и критике руског реализма, коме је циљ био да књижевност што више повеже са развојом

друштвеног живота. С друге стране, насупрот оваквом позитивистичком приступу развија се учење у којем је

пресудно начело уметничког обликовања, у изучавању књижевности ово начело је од кључне важности. Основна

одлика такозване ФОРМАЛНЕ МЕТОДЕ – а њени оснивачи и представници названи су руски формалисти.

Њихова интересовања нису увек била идентична, наилазимо на неколико изванредних духова. Руски формалисти

су деловали у две одвојене групе:

- ЛЕЊИНГРАДСКА група – данас Петроград (Санкт Петербург) – друштво за изучавање песничког језика

(ОПОЈАЗ, скраћеница). Најпознатији припадници су били: Виктор Шкловски, Борис Ејхенбаум, Јуриј

Тињанов.

- МОСКОВСКА група – у Москви у којој је деловао такозвани лингвистички кружок. Представници: Роман

Јакобсон (битан је и за структурализам, касније се сели у Праг).

Интересовања им нису била индентична, и сви су инсистирали на самосталности науке од књижевности.

Роман Јакобсон ће касније рећи да књижевност треба да се бави само ЛИТЕРАРНОШЋУ књижевности, само

оним што књижевност чини књижевношћу, свим одликама које књижевно дело чине управо књижевним.

Књижевна форма је оно што књижевно дело чини књижевним и начин књижевног обликовања постаје први и

најважнији предмет науке о књижевности. Наука о књижевности усмерена је на поступак, на уметничко

обликовање, на начин на који од језичког материјала настаје неко дело. Књижевни поступак је централна и

најважнија категорија код руских формалиста.

ВИКТОР ШКЛОВСКИ – 1917. године објављује чувени чланак „Уметност као поступак“. У овом чланку,

Шкловски о неколико важних појмова и разлика у односу на критичаре (теоретичаре) којма се супростављао.

Један од ставова које је Шкловски критиковао, припадао је критичару који каже да је „поезија мишљење у

сликама“, а Шкловски сматра да промена слика није то што чини суштину поезије, поетска слика је један од

начина да се изазове максималан утисак.

Појам ОНЕОБИЧАВАЊА (руски термин је одстрањење) – Уметнички поступак је поступак онеобичавања

ствари, поступак опсежне форме који потенцира тешкоће и време. Уметност је начин да се доживи процес


- 22 -

стварања ствари. Да би се вратило осећање живота, да би се осетиле ствари, да би камен постао камен, постоји

оно што се зове уметност. Циљ уметност је осећање ствари да преко виђења а не преко препознавања.

Онеобичавање је књижевни поступак којим писац код читаоца изазива утисак на основу којег читалац

напушта аутоматско, уобичајно схватање речи. Покушава да истргне из аутоматизма парцепције.

Уметнички поступак је такав да речи које схватамо аутоматски, на које смо навикли, почињемо да

доживљавамо другачије. Промењен ред речи, давање необичне перспективе приповедања.

Постоје различити начини да се у уметности ствар истргне из аутоматизма опажања, навикнута перцепција.

Перспектива је необична, изглед детета или младе девојке, преноси се преко неког другог, како тај неки други лик

види то дете или ту девојку, или како види нешто што је нама обично, да бисмо ми то доживели као нешто

необично. Ствари се описују не правим именима, већ као да нам се први пут дешавају.

Пример: „Рат и мир“ и Наташино осећање док први пут гледа оперу, ми видимо њен доживљај и њену

перцепцију, а не конвенцијалну представу. Сам поступак даје сасвим неки други утисак и читалац то може да

примети.

Онеобичавање, поступак отежане форме који потенцира тешкоће јер је тај процес у уметности сам себи циљ.

Важне разлике које праве руски формалисти је разлика између појма фабуле и појма сижеа.

Фабула је узрочно-последични след догађаја приказаних у књижевном делу, а сиже је начин на који су

елементи фабуле распоређени у делу. Фабула представља грађу, а сиже начин на који је та фабула обрађена. Када

кажемо начин, опет видимо важност специфичности књижевног односно уметничког поступка. Руски

формалисти су инсистирали на самом уметничком процесу. Важност сижеа је била истакнута. Овај покрет је

супротан од позитивизма.

СХВАТАЊЕ КЊИЖЕВНЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – I фаза – Шкловски и други формалисти супростављају се схватању

књижевне еволуције Веселовског, он тврди нешто што руски формалисти не прихватају, био је компаратиста,

бавио се компаративном књижевношћу, сматрао је да уметничке структуре можемо објаснити на основу сличних

услова њиховог развоја и постанка, средине, друштвеног уређења и традиције. Подсећа на позитивизам. Дакле,

руски формализам се супроставља позитивистичкој струју.

Шкловски: „Уметност није мимеза живота, она се изражава посебним поступцима.“

Појам књижевне еволуције се схвата као превладавање одређених канона, руски формалисти сматрају да код

публике у одређеном тренутку долази до засићења одређеним књижевним поступцима. Сматрали су да еволуција

у књижевности није социјално-историјски условљена већ се развија смењивањем стилова. Оно што је подстрек,

што гони књижевност да се даље развија јесте потреба да се пронађу нови поступци и то по принципу контраста,

нови облик се супроставља старом, нешто супротно и различито од претходног по принципу контраста. Тако су

руски формалисти схватали књижевну еволуцију.

Руски формализам почиње да се бави самим делом, не занима га пишчева биографија, где је живео, шта је

радио

Прецизније терминолошко одређење, а то је одређење самог књижевног дела, писац (аутор), дело и читалац и

њихова повезаност су три кључна чиниоца чија СПРЕГА чини књижевно дело.

Још Светозар Петровић још 1960. године говори да се аутор, текст и читалац и њихова међусобна повезаност

су три кључна елемента која повезују свако књижевно дело.

Руски формализам црпи своје теорије и самог књижевног доле, док се позитивизам бави и чињеницама из

пишчевог живота.

И англо-амерички критичари инсистирају на самом тексту, такође, и одатле црпе елементе за своја теоријска

начела.

НОВА КРИТИКА

Јавља се у Енглеској и Америци, и термин је new criticism. Нова критика је назив за групу критичара из

углавном Сједињених Америчких Држава који су се супростављали концепцији књижевне критике у којој је

најваћнију улогу играла биографија писца. Настала је у првој половини 20. века.


- 23 -

Најзначајнији представници су: ЏОН КРОУ РЕНСОН, АЛЕН ТЕЈТ и КЛИНТ БРУКС.

У ширем смислу убрајају се: Т.С. ЕЛИОТ, ВИЛИЈАМ ЕМПСОН, АЈ ВОР АРМСТРОНГ РИЧАРДС.

Т.С. ЕЛИОТ – је био теоретичар и песник, „Традиција и индивидуални таленат“ и „Шта је класик?“, есеји Т.С.

Елиота.

Радови ових теоретичара су и те како утицали на касније критичаре и многи представници ове критике су били

универзитетски професори, и били су неповерљиви према теорији, усресређивали су се на саму уметност. Не

говори се о „школи“ када се говори о овој критици, већ је то рад различитих критичара, и оно што је свима

заједничко је пракса или примењивање ПОМНОГ ЧИТАЊА (ПАЖЉИВОГ читања) – енглески термин је close

reading.

Говори о свом појму традиције, песников и уметников значај и значај његовог дела је однос према мртвим

песницима и уметницима. Елиот сматра да је традиција систем вредности у које се песник уклапа.

АЈ ВОР РИЧАРДС издаје књигу „Начела критике“ из 1924. године у којој разликује научну и песничку

употребу језика. Песничка је емотивна или традиционална, а научна је референцијална, дакле једнозначна, док

песничка употреба језика није једнозначна.

Његово дело „Практична критика“ из 1929. године било је врло утицајно, Ричардс је дао својим студентима

непотписане песме и замолио их да анализирају песме. На основу тога је утврдио како је врло тешко и врло ретко

да се утврди само оно што је садржано у тексту, тешко је не уписивати наше субјективне идеје, осећања,

предрасуде и доживљаје. Врло ретко је неко обратио пажњу на то што је дато у тексту, на оно што је садржано у

тексту. Студенти и самим тим и читаоци пројектују идеје, осећања, предрасуде на књижевно дело.

Важност текста књижевног дела подразумева ПОМНО, пажљиво читање јер читалац треба врло

концентрисано да чита текст и да утврди и да обрати пуну пажњу на све појединости у тексту и тако усмери

пажњу на књижевне вредности текста.

Циљ нове критике, праксе, односно важност пажљивог читања јесте у томе да читалац обрати пажњу на све

појединости које су дате у тексту, и да му тако не промакну појединости које стварно указују на књижевне

вредности текста. Сами односи у тексту су врло битни, конкретност целине је такође важна. Разматрање

парадокса, вишезначности, језика, песничког дела, односа који постоје међу речима, симболи, метафоре,

двосмислености су важни феномени на које нова критика указује.

Назив „нова критика“ или „new criticism“ потиче од књиге Џона Кроуа из 1941. године у којој он говори о

тенденцијама у књижевним критикама после Првог светског рата, пре свега о новим тенденцијама у критици.

Попут руских формалиста, овде се пажња усмерава на сам текст, односно на односе који постоје у самом

тексту.

Песници и писци нове критике су се залагали за развијање властитих система и конкурисање језика

терминологије – једна песма се не може прозно исказати, мора остати у свом непромењеном облику.

Клин Брук је говорио да је језик парадок, док је Ричардс правио разлику између поетске и референцијалне

употребе језика.

Поетска употреба језика је вишезначност, док је референцијална употреба научно и говорно (дакле, једно

одређено значење).

ВИЛИЈАМ ЕМСОН – „7 типова о двосмислености“ – Инсистира на органском јединству књижевног дела.

Испитујемо оно што је у самом делу дато.

СТРУКТУРАЛИЗАМ

Структурализам означава примену одређене методе у научним истраживањима, у разним друштвеним наукама

(лингвистика, антропологија). Ослања се на достигнућа структуралне лингвистике (које интересују структуре, не

односе, не садржаје) и теорије информација. Ова метода је најутицајнија у 20. веку.


- 24 -

Велику улогу имао је швајцарски лингвиста, ФЕРДИНАНД ДЕ СОСИР. Термин структурализам је настао од

латинске речи structure, што значи „склоп“, „структура“. Открио у систему однос међу елементима. Однос је

финкција, а не садржај. Ништа по себи није важно, важна је функција.

Врло често се служи шахом као примером, није важно од чега је направљен шах и фигуре, већ је важна

функција фигура.

Одвајање синхроније од дијахроније.

Синхронија – појаве се схватају и разматрају истовремено у поретку неког система, у одређеном тренутку.

Дијахронија – појаве се схватају и разматрају у временском следу, у настајању.

Синхронија и дијахронија је перспектива посматрања појава.

Чувено је Сосирово разматрање језика и говора.

ЈЕЗИК (langue) је комплетан, целовити систем значењских јединица, правила и норми, док је ГОВОР (parole)

реализација језика, појединачна примена, реализација тих правила.

ЈЕЗИК подразумева систем знакова који су конвенционално договорени и који омогућавају комуникацију, док

је ГОВОР порука коју преносе на основу познавања језика.

Појам ЗНАКА (signe), један елемент знака је ОЗНАЧИТЕЉ (signifiant) [креда – скуп гласова к-р-е-д-a], други

елемент је ОЗНАЧЕНО (signifie) [креда – као појам на који акустичка слика упућује]. Знак је веза између

означитеља и означеног.

Достигнућа ове методе: раздвајање синхроније и дијахроније, појам језика и говора, појам знака.

Наука која се бави системима знакова и њиховим значењем назива се СЕМИОТИКА.

Пример са смајлијима:

ОЗНАЧИТЕЉ: „:“ и „)“

ОЗНАЧЕНО: ☺☺☺☺

ТЕОРИЈА О ДВЕ ОСЕ

Бирамо са осе СЕЛЕКЦИЈЕ речи које стављамо на осу КОМБИНАЦИЈЕ. Овако уклапамо речи. Језик упућује

на сопствену структуру. Језик који има поетску финкцију пројектује принцип еквиваленције са осе селекције на

осу комбинације.

ТЕОРИЈА ИНФОРМАЦИЈЕ

6 ДЕЛОВА језика 6 ФУНКЦИЈА језика

СЕЛЕКЦИЈА – ПАРАДИГМАТСКА ОСА

Повезане по принципу сличности (метафоричка оса) - одабир

КОМБИНАЦИЈА – СИНТАГМАТСКА ОСА

Комбинујемо речи

ПОШИЉАЛАЦ

кодира поруку

Контекст

Порука

Контакт

Код

ПРИМАЛАЦ

декодира поруку

ЕМОТИВНА

Референцијална

Поетска

Фатичка

Метајезичка

КОНАТИВНА


- 25 -

Књижевно дело се посматра као комуникација између писца и читаоца. Сваки од ових делова језика има своју

посебну функцију.

Поетска функција подразумева усмереност на форму, односе самих јединица у неком систему.

Циљ ове теорија: откривање закона како су организовани знакови и правила како су уређени.

Најпознатији представници: РОЛАН БАРТ, ЦВЕТАН ТОДОРОВ, А. Ж. ГРЕМАС, КЛОД ЛЕВИ-СТРОС

РОЛАН БАРТ – есеј „Смрт аутора“, „Задовољство у тексту“, „Критика и истина“

La nouvele critique – француска нова критика (која није иста као и New Criticism), супроставља се

структурализму.

ШКОЛА ИЗ ТАРТУА (град у Естонији) – представник је ЈУРИЈ ЛОТМАН: „Предавање из структурне

поетике“, „Структура уметност текста“, „Анализа уметночког текста“.

Представници школе из Тартуа су се бавили семиотиком, по њима књижевно дело упућује на структуру дела.

Књижевно дело је природни језик (првостепени језик) који књижевност користи. Књижевно дело уклапа тај језик

по принципима кода и ствара другостепени језик. Књижевност има велику моделативну способност.

На темељу књижевне структуре стварају се нове структуре. Обраћа пажњу на елементе система, једном речју

он је структуралиста. За њега није битан садржај већ функција, систем знакова.

Књижевно дело је порука која је кодирана по правилима граматике и кода.

Структурализам је узео маха и у другим наукама, важну улогу је имао у друштвеним наукама где се испитује

однос.

КЛОД ЛЕВИ-СТРОС - антрополог, бавио се митовима и тиме шта је најважније у преношењу митова. Рекао да

су то МИТЕМЕ (аналогија са ФОНЕМАМА), дакле селекција и комбинација, оно што се бира да би било пренето,

и постојање бинарних компоненти (живот-смрт, добро-зло).

Развој НАРАТОЛОГИЈЕ, дисциплине која представља теорију приповедања.

1966. године РОЛАН БАРТ пише „Увод у структуралну анализу приповетке“ где говори о нуклеусу приче,

који је катализатор и функција.

Рус ВЛАДИМИР ПРОП у делу „Морфологија бајке“ износи врло важне поставке анализирајући чувене руске

бајке. Каква год да је бајка, он примећује неколико функција, увек постоји добра сила, и неко ко одмаже. Сталне

значењске јединице, које се појављују, низ функција које се слажу у секвенце.

Структура реченица се схвата као комуникација између аутора и читаоца. Стоже сваке бајке је ДОБРО и ЗЛО.

Структуралиста склапа, па расклапа. Руси упућују на важност поступка.

ЖЕРАР ЖЕНЕТ, Француз, занима га сам наративни склоп. Разлика фабиле и сижеа, сиже је начин како се

фабула користи, писац је сам користи.

У наратологији Женет прави разлику између приповедања и оног о чему се приповеда. Говори о пет (5)

категодија у свом делу „Анализа“

1. РЕДОСЛЕД – временски след догађаја

2. ТРАЈАЊЕ – брзина приповедања између догађаја и дужине текста

3. УЧЕСТАЛОСТ – бави се тиме да ли се догађај једном десио или се један догађај спомиње неколико пута.

4. НАЧИН – дистанца и перспектива (тачка гледишта)

5. ГЛАС – лице, онај ко приповеда (3. лице, 1. лице), ко приповеда и коме је упућено, само нарација.

СТРУКТУРАЛИЗАМ је учење које полази од уверења да се многе појаве могу схватити као специфичне

организације више елемената распоређених тако да чине целину. Уношењем елемената не сме се реметити

целина. То се противи старој лингвистици. Структурализам занима техника и начин организације елемената.


- 26 -

ФЕНОМЕНОЛОШКА МЕТОДА

Феноменологија као филозофска научна метода и целокупно филозофско учење. Оснивач савремене

феноменологије је Немац ЕДМУНД ХУСЕРЛ, математичар. Њега занима да се сазна начин на који сазнајемо

материју, а не сама материја. Сазнајемо подсредством свести, а наша свест је увек усмерена нечему,

интенционална.

Феноменологија покушава да опише пут ка сагледавању суштине, настала је од грчких речи φαινόµενoν

(појава) и λόγος (логос). Треба доћи до суштине појава, то је суштина која се не даје, не може се сагледати.

Феноменологију занимају темељи на којима се гради свака врста искуства. Конрад повезује Хусерлове са

уметношћу и искуством.

РОМАН ИНГАРДЕН – Пољак, аутор два списа: „Књижевно уметничко дело“ и „О сазнавању књижевног

уметничког дела“.

Књижевно дело – органско јединство слојева који заједно омогућавају конкретизацију, одликује га

специфичност слојева. Дело се схвата као органска творевина.

Говори о 4 слоја који узајамним деловањем омогућавају конкретизацију

1) СЛОЈ ЗВУЧАЊА – слој који подразумева склоп разних гласова и гласовних творевина

2) СЛОЈ ЗНАЧЕЊА – слој значења речи или смисла виших језичких јединица, свака појединачна реч има

своје значење, али када образује синтагме и реченице онда добијамо значење које превазилази појединачно

значење речи

3) СЛОЈ ПРИКАЗАНИХ ПРЕДМЕТНОСТИ – то је све оно што је опредмећено у једном књижевном делу

(ликови, ствари, ситуације, односи међу ликовима)

4) СЛОЈ СХЕМАТИЗОВАНИХ АСПЕКАТА – како сами предмети нису у потпуности приказани, делује у

ствари само једна схема аспеката, наилазимо на МЕСТА НЕОДРЕЂЕНОСТИ, места која допуштају да их

читалац сам попуни односно испуни сопственом маштом. Ако неки јунак није детаљно описан, већ ми

својом представама доживљавамо јунака, различито га доживљавамо од других људи. Оно што није

конкретно речено, читалац онда сопственом маштом испуњава та места неодређености.

Сви ови слојеви представљају ПОЛИФОНИЈСКУ ХАРМОНИЈУ и органско јединство, омогућавају

конкретизацију, врло је важно да се све ово конкретизује у нашој свести, у процесу читања. Постоји естетски

предмет који се конкретизује тј. конституише у нашој свести и постоји само дело, дакле наша свест о делу, како

ми сазнајемо неко дело, феноменолози то покушавају да нам предоче.

Врло је важан моменат конкретизације, када читамо појмови се конкретизују у нашој свести, читањем се стиже

до КОНКРЕТИЗАЦИЈЕ и тако се конституише естетски предмет.

Дело одликује специфичност слојева који који нису насумично изабрани, постоји нека „хијерархија“, сваки пут

виша структура од ове претходне.

Феноменологија се бави и самим делом, међутим бави се и односом читаоца, нашим знањем, нашим процесом

сазнавања књижевно-уметничког (књижевног) дела.

Полифонија је вишезвучје, звучање више елемената, а у овом случају аспеката.

СВЕТОЗАР ПЕТРОВИЋ дефинише књижевно дело као извесну интеракцију аутора, текста и читаоца.

У књижевним делима 20. века разне акције се усредсређују на један од ова три елемента, стављају акценат на

један од ова три елемента.

Руски формалисти – текст

Нова критика – текст

Позитивизам – аутор (биографије аутора)

Некада је акценат и на читаоцу, питају се неки теоретичари каква је то улога читаоца, када се говори о

правцима истраживања књижевности, ХАНС РОБЕРТ ЈАУС у свом делу „Естетика рецепције“ узимаће у обзир

оно што читалац очекује, његов хоризонт ишчекивања или хоризонт очекивања. У литератури сасвим је природно


- 27 -

да се прихвати шта год је написано, међутим у књижевности читалачка публика, аудиторијум очекује нешто ново

у оквиру одређених граница.

ХЕРМЕНЕУТИКА

Херменеутика је филозофско-филолошка дисциплина која покушава да да одговоре на питање како да

разумемо и како да тумачимо не само једно дело, већ и једну творевину духа. У почетку херменеутика односила

се на тумачење Библије, а тумачење Библије се назива ЕГЗЕГЕЗА. Касније, херменеутика добија и шири значај.

Настала је од грчких речи χερµενευτική τέχνη, што значи „вештина (умеће) тумачења“. Често се каже да сам назив

потиче од самог бога Хермеса, гласник, посредник богова.

У филозофији херменеутика (филозофска херменеутика) се бави основним условима и могућностим

разумевања, те начинима на које је разумевање уопште могуће.

Представници филозофске херменеутике: Дилтај, Шлајермахер, Гадамер, Мартин Хајдегер, Ниче, Пол Рикер.

Врло често филозофске оријентације и те како утичу на науку о књижовности, користи достигнућа филозофије

(у овом случају филозофске херменеутике) и примењује их на тумачење књижевних дела, прецизније текстова.

ХЕРМЕНЕУТИЧКИ КРУГ – је начело које подразумева да се не може разумети део текста без сагледавања

целине, и обрнуто, не можемо сагледати целину без дела текста који је јединствен. У испитивању делова треба

кренути од целине како бисмо поново стигли до целине, али целине која је много боље сагледала. Подразумева

кружно кретање, непрестано кружење између дела и целине.

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

Интерпретација је представљање, тумачење неког дела у науци о књижевности. Интерпретација често користи

искуства и достигнућа херменеутичке филозофије и примењује их на тумачења књижевних текстова.

Представници интерпретације у Немачкој: ВОЛФГАНГ КАЈЗЕР и његова књига по називу „Језичко уметничко

дело“, ЕМИЛ ШТАЈГЕР, њих двојица су представници у иманентној интерпретацији. Важно је да се држимо

текста и да се покуша да се елементи књижевног дела повежу у складну целину.

Интерпретација подразумева да се доживљај једног дела поткрепи аргументима и да се тако тумачи. Не би

требало да се „завирује“ ни лево ни десно од текста. Укључује све расположиве чињенице које ми имамо о једном

књижевном делу, све што знамо и што можемо да знамо не може да шкоди, али најважније је да се држимо текста

и онога што је у тексту дато.

ПСИХОАНАЛИТИЧКА КРИТИКА

Отац психоаналисе је СИГМУНД ФРОЈД, а то је метода која се користи у лечењу одређених поремећаја. Три

сфере људске психе: Ид, Его и Суперего.

Ид, оно, наша подсвест, нагон која тежи задовољењу. Его је стоже између Ида и Суперега. Суперего су

друштвена, родитељска и морална начела, подразумева норме, забране, табуе.

По Фројду, уметност је један вид сублимације, усмеравање жеље на нешто друго, уметник своје жеље и нагоне

сублимира на посебан начин. Образложио је учесталост мотива у књижевности. Фројдова књива „Тумачење

снова“, која даје допринос књижевности.

ПСИХОАНАЛИТИЧКА КРИТИКА је тип књижевне критике који користи достигнућа психоанализе, ослања

се на одређене појмове из психоанализе. Трага за изразима пишћеве подсвести, покушава да предочи, каже да у

тексту постоји нешто што је израз подсвесног. Код писца текст се сматра као нека врста маске, прерушавања

неких елемената пишчеве подсвести.

У књижевном делу треба открити то подсвесно које је прерушено. Ово је задатак представника

психоаналитике. Врло често оваква анализа открива комплексе. Оно што је нагон и што тежи задовољењу, и што


- 28 -

није успело да се испољи, сада се сублимира на потпуно други начин, преко писца, на дело. Поново се ставља

акценат на писца, аутора текста.

Ово је такође била једна јако утицајна струја, Фројдов допринос и очигледан и значајан.

ЖАК ЛА КАН, француски психоаналитичар, који је настављао Фројдове теорије. У постструктурализму је

врло утицајан и важан је и за феминизам.

Једна од његових главних теза био је и СТАВ ОГЛЕДАЛА, тренутак када дете препознаје свој одраз у

огледалу (отприлике око 6-18 месеца), дете своје тело перципира обједињено. Дете у почетку нема свест

једноставности тела.

АРХЕТИПСКА КРИТИКА

Фројдов ученик КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ први употребљава појам архетипа (αρχέτυπος) – праобразац, праслика,

праоблик, који је укорењен у несвесном. Првобитна слика, представа која је укорењена у КОЛЕКТИВНОМ

НЕСВЕСНОМ, појам који представља колективно искуство човечанства. Архетип није исто што и слика, већ је то

праобразац, који преко слика и симбола стиже до појединца. Важно је такође и изучавање начина на који се у

неким књижевним делама и епохама обликује искуство човечанстава.

Овај КОЛЕКТИВНИ ПСИХИЧКИ појам је за Јунга био врло разумљив, он објашњава откуд то да у

различитим културама, и различитим деловима света, ми срећемо релативно слична представљања и представе,

сличне мотиве, теме у митовима, сновима, предањима. Представе које су заједничке свим људима.

НОРТРОП ФРАЈ – критичар који је написао „Анатомија критике“ – 1957. године. Архетип је код Фраја симбол

тј. слика која се у књижевности понавља често да се може разазнати (сматра се) као елемент потпуног књижевног

искуства. Књижевност се ствара преко архетипова.

Проучавање тематике читаве епохе са разумевањем основне књижевне структуре на основу које се могу

проучавати и остали елементи као што су језички израз. Иако не решава многа питања, ова књига, скреће пажњу

на тематику, као и на везу књижевности и психологије, књижевности и етнологије.

ПОСТСТРУКТУРАЛИЗАМ

Правац који долази после структурализма, а као посебна јединица на коју треба обратити пажњу јесте

ДЕКОНСТРУКЦИЈА – представља филозофски поступак у оквиру постструктурализма који сумња у чврсте и

стабилне појмове и појмовне системе.

Ова струја сматра да у језику није ништа коначно утврђено, и истиче непостојаност знакова, означитељ и

означено се стално мењају.

Деконструкција такође истиче немогућност свођења значења на једно решење, говори о апоријама читања,

ништа се не схвата једнозначно. Искуство језика се сматра као стално кретање, односи су променљиви. Говори и

о надређености структуре у односу на елементе.

Једнозначност и систематичност су само привиди.

Разградња или деконструкција, а деконструкција се сматра највишим видом мисаоне интерпретације.

Најважнији представници деконструкције су: ЖАК ДЕ РИДА, ПОЛ ДЕ МАН.

Uvod u Teoriju Knjizevnosti I - Stampa

Documents

Transcript of Uvod u Teoriju Knjizevnosti I - Stampa