Platon - Parmenid

of 78 /78
PLATON PARMENID SA STAROGRĆKOG PREVELA Dr KSENIJA ATANASIJEVIĆ PREDGOVOR Dr VELJKO KORAĆ o KULTURA 1959 BEOGRA

Embed Size (px)

Transcript of Platon - Parmenid

  • PLATON

    P A R M E N I D

    SA STAROGRKOG PREVELA

    Dr KSENIJA ATANASIJEVI

    PREDGOVOR

    Dr VELJKO KORA

    o K U L T U R A 1 9 5 9 B E O G R A

  • PLATONOVO IZLAGANJE ANTlCKE DIJALEKTICKE VETINE U DIJALOGU PARMENID

    Parmenid zauzima izuzetno mesto meu Platonovim dijalozima. Koliko je, s jedne strane, znaajan kao autoritativno Platonovo svedoanstvo Parmenidovoj filozofiji, toliko je, s druge strane, dragocen kao delo u kome je Platon najkarakteristinije izloio antiku dijalektiku vetinu. Upravo ovo drugo najvie je i doprinelo da ovaj dijalog postane predmet velikog broja rasprava, poevi od antike epohe, pa do naeg vremena. I bez obzira da li ga neko smatra najslavnijim remek-delom Platonove dijalektike", kao Hegel, naprimer,1 ili pak da neko drugi u njemu vidi samo izraz Platonovog nastojanja da miljenja svojih prethodnika, Parmenida i Zenona, prikae kao sofistiku majstoriju pomou koje se sve moe dokazati i sve osporiti u isti mah,2 ovaj dijalog neprekidno izaziva elje za novim tumaenjem, jer se radi, ne samo pravom smislu Platonovih i Parmenidovih ideja, ve pravoni domaaju antikog naina miljenja uopte. U pohvalama je najdalje otiao Hegel, svakako zbog toga to je u Platonovom delu i u Platonovoj filozofiji uopte naao pravi uzor jedinstva idealizma i diialektike kome je uvek teio. pod znaajnim uticajima Hegelova miljenja napisan je vei broj rasprava Platonu i dijalektici kod Platona.

    Meu tumaima Platonove filozofije dosta se raspravljalo kad je napisan ovaj dijalog. Sam njegov sadraj ukazivao je na zrele godine Platonovog stvaralatva, kad je Platon ve mogao da uporeuje svoje sopstvene filozofske misli sa mislima svojih prethodnika i kad vie nije morao da se uzdrava da iz tih poreenja izvodi i samokritike zakljuke, naroito u pogledu uenja idejama. U Parmenidu su stvarno suoene Platonove misli sa Parmenidovim. Platon je visoko cenio svog prethodnika i jednog od svojih uitelja, pa kad je odluio da svoje ldeje uporeuje sa njegovim,

    Hegel's Werke, XIV, Geschichte der Philosophie, 202, Ber- lin,

    1842. ~ ^Tend'enciie takvog tumaenja javljaju se uglavnom kao reakcija

    na hegelovsko isticanje velikog istoriskog znaaja Plato- novog izlaganja dijalektike vetine. Kao to istie F. M. Kon- tord (Cornfor) svojoj obimnoj i ozbiljnoj studiji Plato and rarmenides (l.onon, 1939), one se zasnivaju na pretpostavci da su giavni argumenti u dijalogu promiljeno lani i da je opravdano sto 3e Vilamovic (Wilamowitz) ceo taj nain dokazivanja nazvao ^chulfuchserei (zanovetanje).

  • svakako je, pre svega, eleo da pokae koliko vrede elementi koje je on iz Parmenidove filozofije uneo u svoju sopstvenu. Posle obimnih uporednih istraivanja preovladalo je najzad uverenje, koje danas uglavnom usvaja veina istoriara filozofije i tumaa Plat'onovog dela, da ovaj dijalog po svom nastanku stoji pored Teeteta, tojest izmeu takozvane srednje grupe Platonovih spisa (Menon, Fedon, Gozba, Drava, Fedar) i kasnijih dijaloga (Sofist, Dravnik, Timej, Fileb, Zakoni). Razlika izmeu ovih kasnijih i ranijih dijaloga naroito se ispoljava u stilu i upravo su istraivanja stila omoguila najverodostojniju klasifikaciju Platonovih dela, kao i utvrivanje vremena postanka Parmenia3. U Parmenidu, dakle, imamo zrelog Platona.

    Ali u Parmenidu imamo i najsloenijeg, najneobinijeg Platona. Ustvari, kao to sadraj ovog dijaloga pokazuje, Platon prethodno izlae svoje uenje idejama kao da bi hteo da pokae na kakve sve tekoe ono nailazi, a u drugom delu podjednako razotkriva celu skalu tekoa koje sobom nosi dijalektiko istraivanje. To je i dalo povoda Gompercu (Gomperz) da ovaj dijalog nazove izrazom ,,parmenidske samokritike" u kojoj je Platonova suptilnost dostigla svoj pravi vrhunac. Idui za Gompercom u ovoj oceni, Bertran Rasl (Bertrand Russel) smatra ak da je Platon napisao Parmenida svestan tekoa s kojima se suoilo celo njegovo filozofsko uenje i da je ovaj njegov dijalog najznaajniji primer samokritike koji je ikad dat u istoriji.4

    Kako Gomperc i Rasl, tako i drugi istoriari filozofije komentatori Platonovih dela ocenjuju znaaj ovoga dela, nre svega, prema onim elementima koji od antikih vremena pa do naeg doba prilino zbunjuju svakoga ko eli da shvati njegov pravi smisao. Jer, Platon ne iznosi prosto svoje filozofsko uenje, ve ini mnogo vie od toga, putajui Sokrata da u raspravi sa Parmenidom i Zenonom razotkrije najvee tekoe s kojima se ono suoava, da bi pokazao kako te tekoe u samoj sutini proizlaze iz samog miljenja, ili bolje reeno iz neiscrpne gipkosti, pokretljivosti pojmova.

    3 Savremeni komentatori Platona najvie se oslanjaju na istra-

    ivanja koja je vrio Lutoslavski (Lutoslawski). F. M. Konford sma- tra da je L. Kembel (Campbell) najubedljiuije pokazao (Plato's Lo- gic) da je Parmenid napisan posle Drave i Fera.

    4 Theodor Gomperz, Griechische Denker, II, 436-437, Leip- zig, 1912. History of Western Philosophy, 149.

  • Tekoe se javljaju im se uini prvi napor da se nae taan odgovor na pitanje da li postoje odgovarajue ideje za svaku pojedinu stvar. upravo to pitanje, kao to se zna jo od Aristotela, ima osobiti znaaj za Platonovo uenje idejama. Najpre Sokrat izlae gledite da postoje apsolutne ideje za pravino, lepo i dobro, kao i ,,za sve to je ove vrste", ali on ne zna da odgovori da li posto.ii takoe jedna ideja oveka izvan nas i izvan svih ljudi koji su ono to i mi", dok mogunost postojanja ideja ,,o predmetima koji mogu izgledati smeni, kao to su dlaka, blato, neistoa ili svakom drugom predmetu bez ikakvog znaaja i bez ikakve vrednosti" odbacuje sasvim odluno, istiui da bi bilo odve udno verovati da postoji neka njihova ideja"5. Sokrat bei ak i od same pomisli takvim. smenim" idejama da ne bi potonuo u bezdano brbljanje" a svoje (tojest Platonovo) gledite objanjava reima da postoje izvesne ideje" i da druge stvari dobijaju imena time to uestvuju u tim idejama, tako da one to uestvuju u slinosti postaju sline, one to uestvuju u veliini postaju velike, a one to uestvuju u dobroti i pravinosti dobre i pravine."6

    Sada Parmenid pokazuje kakve tekoe nastupaju ako bi se usvojilo takvo gledite.

    Pre svega, ako ideje realno postoje, kako u njima uestvuju poiedine stvari u celoj ideji, ili samo u jednom njenom delu? Ako jedna stvar uestvuje u celoj ideji, onda ]e ona istovremeno prisutna na mnogim rnestima, a ne samo nV?dnm mestu> to je nemogue, a ako pak uestvuje u delovima ideje, to bi znailo da je ideja deljiva, te bi tako

    prevoda)ameWi' 10" ~ 'Svi navodi iz Parvienida uzeti su iz ovog 0 ibid. 11

    stvar koja uestvuje u malenom bila manja nego to je apsolutno maleno, a to je takoe nemogue i besmisleno, Ali time se tekoe ne iscrpljuju.

    Ako pojedine stvari uestvuju u jednoj ideji, naprimer u ideji veliine, onda izgleda kao da u svima njima postoji neka specifina forma koja je jedna i identina" i koja je jedinstvo Velikog". Tako se ustvari pored veliine kao takve (to jest ideje veliine) i pored pojedinih predmeta koji u njoj uestvuju, javlja jo jedna ideja veliine, koja obuhvata i pojedine delove i prvobitnu ideju. Zatim dolazi jo jedna ideja koja povezuje delove i dve ideje, pa. jo jedna, i tako

  • bez kraja. Dakle, osnovna ideja, umesto da ostaje jedna, postaje niz ideja. Kad Sokrat zatim sugerie da bi svaka od tih ideja mogla biti samo misao koja ,,ne bi mogla da se stvori ni na kojem drugom mestu riego u duama", pa bi tako sauvala jedinstvo i ne bi bilo pomenutih tekoa, Parmenid se odluno protivi navodei da misao uvek mora biti misao neega5. Gledite da jedan predmet moe biti slian nekoj ideji, ili ideja nekom predmetu, odbacuje se takoe odluno, jer bi se uvek pored ove ideje pojavljivala i druga ideja, ako je ona druga opet slina nekom predmetu, pojavljivala bi se jo jedna i nikad ne bi prestalo to pojavljivanje nove ideje..."6

    Poto su izloene ove tekoe dolazi jo jedna, i to jedna od ponajveih: poto nae saznanje nije apsolutno, njemu ostaju nedostupne ideje ako se zastupa miljenje da one realno postoje; a ako se misli da bog raspolae savrenstvom saznanja javlja se prigovor da nikad gospodstvo onih gore nee vladati nama, niti e njihovom saznanju biti moguno da upozna bilo nas, bilo ta od nas"7.

    Poto je izneo sve ove prigovore Sokratu, sa znaajnom napomenom da mnogi prigovori izgledaju istiniti" i da je neobino teko izmeniti ubeenje onoga koji ih ini. Parmenid je zakljuio da onaj ko nee da postavi za svaku realnost odreenu ideju nee imati kuda da upravi svoju misao", a ,,na taj nain bila bi potpuno unitena dijalektika sposobnost"8.

    je veoma karakteristina misao za Platonovu filozofiju. Dijalektika sposcbnost" je toliko povezana sa platonovim uenjem idejama da se ne moe ni zamisliti kuda bi se uperila misao ako se ne pretpostavi ideja za svaku realnost. Pored uticaja Pitagore i Sokrata, u ovome su najsnanije izraeni uticaji racionalistikog metafizikog elejskog uenja biu, koje je jedan od najbitnijih, ako ne i najbitniji elemenat konstituisanja Platonovog uenja idejama.

    Nema sumnje da je Platona privuklo Parmenidu osobito t'o to je Parmenid prvi u istoriji filozofije nastojao da logiki zasnuje svoje uenje jednom, nepromenljivom i veitom

    ' ...Ali zar ona ne bi bila misao niega? pita Parmenid. To je

    nemogue odgovara Sokrat. Onda misao nekog predmeta? Da. ibid. 13

    6 ibid. 14 ibid. 16 8 loc. cit.

  • biu. Pre Parmenida i Elejaca uopte razum se potpuno oslanjao na ulno svedoanstvo sveoptem kretanju i kretanje se uzimalo kao neto to se samo po sebi razume, a filozofska misao traila je samo izvor i utok svega kretanja. Dok su Jonjani sasvim ostali u granicama iskustva, traei izvor i utok kretanja, bilo u nekom posebnom elementu (voda, vatra, vazduh), ili u nekoj neodreenoj, beskrajnoj supstanciji, za Parmenida je bilo daleko najvanije da se ispitaju i utvrde uslovi i mogunosti samog miljenja stvarnosti i da se u mnotvu protivreenih pojmova svetu otkriju oni koji u sebi nose najvie istinitosti ak i ako nisu sasvim dostupni ulima. U tome je Parmenid video ak i jedini pravi smisao filozofije. Otisnuvi se u podruje apstrakcije, koja tek to se oslobodila neposrednih ulnih saznanja, on je uzeo u razmatranje tri mogue hipoteze stvarnosti, ili bolje reeno, postojanju ili nepostojanju onoga to jest. Te tri hipoteze nisu se nametale samo Parmenidu, ve celoj staroj filozofiji, ukljuujui i indisku filozofiju. Jedna je hipoteza bila da bie postoji, a da nebia nema, i da se njemu nista ne moe znati. Druga je hipoteza bila suprotna ovoj: bia nema, a sve je nebie. Trea je hipoteza bila da i bie i nebie pbstoje i da se meusobno uslovljavaju. Svaka od ovih hipoteza izazvala je odreenu orijentaciju u filozofiji i nala pristalice koji su je branili. Parmenid i Elejci bili su ubeeni da samo prva hipoteza moe imati osnove 1 da je samo ona istinita, a odluno su odbacili svaku zamisao mogunosti postojanja nebia, tvrdei da pojam nebia protivurei osnovnim postulatima istinitog mi-

    Ali, da bi se to dokazalo i da bi se opravdala osnovna ideja Parmenidova, bila je neophodna velika vetina u dokazivanju. Bilo je neophodno nai logiki izraz za gledita koja svako kretanje i menu smatraju obinim prividom i po kojima bie mora da je jedno, veito i nepromenljivo. Tako su Parmenid i Zenon morali da razviju vetinu dokazivanja koja je bila uperena protiv istinitosti kretanja, a ta njihova vetina, dijalektika, zasnivala se na gleditu da je miljenje potpuno suprotno ulima i da se prava istina moe otkriti samo pojmovima, bez oslanjanja na iskustvo.

    Kad je Platon odluio da prikae Parmenidovu filozofiju i iznese najozbiljnije tekoe svog sopstvenog uenja idejama, on je svakako imao na umu, pre svega, sutinu Parmenidovih i Zenonovih dokaza postojanju jednog,

  • veitog i nepromenljivog bia. Poto je ubedljivo upozorio Sokrata da bi negiranjem uenja postojanju ideja za svaku realnost bila potpuno unitena dijalektika sposobnost", on Sokratu postavlja pitanje: ,,A ta e uiniti s filozofijom?" Smatrao je da su sofisti toliko ugrozili filozofiju da pravi filozof mora ustati u njenu odbranu. Ali to je ustvari samo prelaz u dalje i dublje izlaganje. I Platon puta Parmenida da kae misao koja mu najdublje lei na srcu:

    Zacelo je lepa i boanstvena, znaj, revnost koja te potstie na ova ispitivanja. Ali se napregni, i dok si jo mlad, vebaj se u onoj vetini koja se smatra za nekorisnu i koju svetina naziva brbljanjem, jer ako tako ne radi, izmai e ti istina. koji je, Parmenide, ree, taj nain vebanja? Onaj isti, Sokrate, odgovorio je Parmenid, koji si sad uo od Zenona. Meutim, ja sam se radovao t'o si ovome rekao da se s njime ne slae da ispitivanje zaluta samo meu vidljive predmete i oko njih, nego da ono treba da se okrene i predmetima koji se poglavito shvataju razumom i koji se s pravom niogu nazvati idejama."9

    Ceo ostatak dijaloga doista je i posveen vebanju" u dijalektikoj vetini koju Parmenid ovde preporuuje i pokazuje se da je Platon hteo da izloi kako se u neiscrpnoj skali protivrenih pojmova koje ljudsko miljenje neprekidno stvara svemu prava istina moe oikriti samo ako se metodikim, dihotomikim ralanjivanjem i spa-

    . jzvedu svi mogui zakljuci da bi se najzad usvo^najverodostojniji zakljuci, definicije i dokazi. Istina J1 ustvari trai metodikim izvoenjem suprotnih stavova se meusobno iskljuuju, i Platon ak izriito istie Ha l'e ,,nemogue pronai istinu i razumeti je, ako se ne . pjjaju u pojedinostima svi putevi u svakom smislu".'2 Koliko se recimo moe postaviti hipoteza da postoji slin0st moe se isto tako pretpostaviti da slinost ne postoji, Da treba sistematski utvrditi ta sleduje iz svake pretpostavke ,,za same njene predmete i za druge predmete, bilo u odnosu na njih same, bilo u njihovim uzajamnim odnosima"10.

    S isto logikog gledita operacija je jednostavna: poto se postave premise, iz svake od njih izvode se protivreni zakljuci tako da najzad ostaje utisak apsolutne relativnosti

    9 ibid. 17-18 10 ibid. 18

  • svih zakljuaka koja svakoga zbunjuje.11 Platon je smatrao da se tom operacijom veba pravo filozofsko miljenje i sposobnost dokazivanja. U tom smislu postavio je on i plan svojih razmatranja u Parmenidu:

    ,,Isti dokaz vai i za neslino i za kretanje i mirovanje, i za postajanje i nestajanje, ak i za samo bie i nebie. Jednom rei, za svaki predmet koji prema pretpostavci postoji ili ne postoji, ili prima makakvu afekciju, treba ispitati kakve posledice iz te pretpostavke proizlaze i za sam taj predmet i za druge predmete, i to, prvo za jedan koji ti izabere, zatim za vie njih, najzad za sve po istoj metodi. Ti e, ist'o tako, i za druge predmete ispitati ta proizlazi za njih same, kao i za predmet koji e uvek stavljati prema svom izboru, i to kako u hipotezi u kojoj e pretpostaviti da predmet postoji, tako i u onoj u kojoj e pretpostaviti da predmet ne postoji. Tako ce se vebati ako hoe da savreno izveban tano upozna istinu."12

    Poto je ovako postavio program vebanja", Platon odmah postavlja jednu za drugom hipoteze i ostavlja Parmenida da sa najmlaim uesnikom diskusiie, Aristotelom, raspravlja svakoj od hipoteza, izvodei najraznovrsnije zakljuke.13

    Prvi problem razmatranja je jedno, veito i nepromenljivo bie: postoji li ono ili ne postoji. Ve u raspravljanju ovoj hipotezi razotkriva se sva sloena promenljivost pojmova. Jedno postoji, ali ako treba da bude jedno, ne moe ni da bude celo, ni da ima delove; nije ni pravo ni okruglo, ve je bez oblika; nije ni u samom sebi, ni u drugom nije u prostoru uopte; nije ni u miru ni u kretanju; nije ni identino, ni razliito; nije ni slino, ni neslino; nije ni jednako, ni nejednako; nije ni u vremenu; izmie biu i saznanju, ne pripada mu nikakvo ime, ni definicija, nikakvo saznanje, ni opaanje ni miljenje; ukratko, zakljuak je jedne vrste da nerna nijednog bia koje bi ga ulima opaalo". Dakle, bie ne postoji.

    * T. Gomperz, op. cit., 436437

    Parfnenid, 18-19 10 Platon u poetku dijaloga opisuje Parmenida kao oveka od 65

    godina. a Zenonu daje blizu 40. Platona opisuje kao sasvim mlada oveka. Nema nikakvih dokaza da su se Parmenid, Zenon i Sokrat mogli stvarno susresti i raspravljati u Atini.

  • Meutim, zakljuak se ne usvaja kao definitivan i taan. Parmenid, prema utvrenom programu, predlae Aristotelu da se ponovo vrate na istu hipotezu, tojest, na stav da bie postoji da bi videli hoe li izgledati neto drukije" kad se on ponovo ispita i razmotri. kao to je prethodno bilo pretpostavljeno da jedno nije ni celo, ni podeljeno, i tako dalje, sad se uzima sve obratno: i da je jedno celo, i da ima delove, da ima granica, da uestvuje u nekoj figuri, da je u isti mah samo u sebi, i u prostoru, da je i u kretanju i u mirovanju, da je i identino i razlino, da je i slino i neslino, i jednako i nejednako, i starije i mlae, da postoji i da ne postoji, te da se prema tome njemu moe imati ,,i saznanje i miljenje, i opaanje, jer i mi sad sve te aktivnosti uzimamo u obzir u odnosu na njih."14

    Posle ova dva niza zakljuaka iz hipoteze da jedno, veito i nepromenljivo bie postoji, razmatra se hipoteza da jedno i postoji i ne postoji, pa se dihotominim postupkom, kao i ranije, dalje ispituje da li su druge stvari delovi jedne organske celine, ili nisu delovi Jednog, ako Jedno apsolutno postoji. Posle tananih spekulacija koje razotkrrvaju meusobne prelaze suprotnih pojmova, u estoj, sedmoj. osmoj i devetoj hipotezi najzad se postavlja kao problem __ nepostojanje bia, pa se istim metodikim postupkom 1 ie ^va suprotna niza zakljuaka, da bi se ceo dijalog zavrio definitivnim zakljukom iz tih hipoteza:

    Neka to bude reeno, i jo ovo: bilo da Jedno postoji, ili da ne postoji, ono i druge stvari, kako izgleda u niihovom odnosu prema sebi, i u njihovom uzajamnom odnosu, na sve naine jesu sve, i nisu nita, i izgledaju sve. i rie izgledaju nita. To je apsolutna istina".15

    Ve sam ovaj zakljuak morao je izazvati najprotivurenija miljenja pravom smislu pobuda koje su Platona navele da pie ovaj dijalog i pravom smislu Platonovih izlaganja u njemu. Ve je Prokle u svojim Komentarima ukazivao na dve osnovne vrste tumaenja (logiko i metafiziko) koja se i danas javljaju i imaju svoje sledbenike. Sasvim prirodno, drugi i vei deo dijaloga uvek je izazivao najvei broj komentara i sporova pogotovo zbog toga to se u celom Srednjem veku, sve do poetka moderne epohe, ovom delu i Platonovoj filozofiji uopte, vie znalo i raspravljalo ,.iz druge ruke" tojest po raznim komentarima

    14 Parmenid, 45 " ibid., str. 61

  • koji su nastali uglavnom pod neposrednim ili posrednim uticajima Plotinove mistike, nego po izvornom tekstu. Izvorni tekst nije bio poznat, ili nije uziman u obzir. Uglavnom. u Plotinovom tumaenju ideja jednog, veitog i nepromenljivog bia protumaena je mistiki, plotinovski, a metoda s kojom se Platon sluio u Parmenidu prikazivala se uglavnom kao humoristika parodija elejske dijalektike i to kroz usta samog njenog tvorca Parmenida. Nije se uzimala u obzir ak ni injenica da je Platon toliko cenio Parmenida i njegovu filozofiju da se teko moe pretpostaviti da bi on pribegao takvoj kritici svog prethodnika i uitelja. Ali tome se nije mnogo mislilo. Srednjevekovna tumaenja ovog dijaloga odrala su se ak i kasnije, kad je ponovo postao dostupan originalni tekst Platonov. Istiui tu injenicu, F. M. Konford navodi kao primer Marsilia Fiina (Marsilio Ficino) ko.ii je smatrao da je Platon " 0V01^ dijalogu obelodanio najskrivenije misterije itave teologije. S druge strane, Konford ukazuje da je Lajbnic, Koji je bez predrasuda i potpuno slobodno itao i upoznao Cjatona, dao savet itaocima Platonovih dela da najdublje Jatonove filozofske misli trae upravo u Parmenidu kao 1 u Teetetu16.

    Svakako najpozitivniju ocenu ovog dijaloga dao Hegel. On ne samo to ga je nazvao najslavnijim remekdelom Platonove dijalektike, ve je voleo da istie da se u njemu moe nai polovina njegove (Hegelove) logike. Po Hegelovim shvatanjima dijalektika koju je Platon izloio u ovom dijalogu bori se uglavnom protiv dveju stvarir protiv opte dijalektike" u obinom smislu, koja se jo naziva i lanom dijalektikom, i protiv Parmenidovog elejskog uenja biu, tojest, protiv Parmenidovog osnovnog filozofskog stava da bie apsolutno postoji i da nebia nema i da se ne moe zamisliti, iz koga su sofisti esto izvodili zakljuak da onda (ako se nebie uopte ne moe ni zamisliti) nisu uopte mogue ni lane pretstave, tojest da nema uopte neistine.

    Hegel, meutim, nije zaboravio da istakne i slabe strane Platonove koje je video naroito u tome to Platon .,nije dovoljno jasno obradio razliku izmeu lane dijalektike i istog dijalektikog saznanja", iako se Platonova dijalektika sutinski razlikuje od lane dijalektike i suprotstavlja se lanoj dijalektici koju su najvie zastupali sofisti17. Platonu je Hegel naroito prebacivao da nije naglasio razliku izmeu

    Plato and Parmenides. VI, London, 1939 00 Hegel's Werke, XIV, op. cit., 211

  • istinske i lane dijalektike jer je znao i isticao da je Platon veoma odluno optuivao sofiste to su unitili razliku izmedu istinitog i lanog.

    Upravo dijalog Parmenid najvie ilustruje opravdanost ovih Hegelovih zamerki Platonu. Ali, ako se ovaj dijalog ita paljivije i bez predrasua, neizbeno se namee i misao da je on moda i napisan upravo radi toga da upozori, ne samo na neizmerne tekoe na koje je Platon naiao teei da svojom dijalektikom metodom ispita mogunot izvoenja sasvim suprotnih zakljuaka iz istih premisa, ve, kako Vindelband kae, isto tako da pokae dosta podrugljivo na prljavu drubu koju je bilo moguno nai u svijetu istih pojmovnih likova"18. to je ustvari osnovni problem s kojim se Platon suoavao u celoj filozofiji i njegovo pravo mesto u istoriji filozofije moe se odrediti samo ako se njegova filozofija posmatra kao jedan od stupnjeva u razvoju antike misli od Elejaca i Pitagorovaca, od sofista i Sokrata do Aristotela.

    Nesumnjivo je da su sofisti bili u sreditu svih Plavih kritika. To veoma ubedljivo ilustruju svi Platot0"vi dijalozi. Zbog toga se Platonova filozofija i ne moe Mhatiti ne moe se objektivno oceniti ako se ne shvati praS' smisao i znaaj sofista u antikoj filozofiji, kako onih raniiih tako i onih kasnijih, kako onih koji se obino uvek smatraju sofistima, tako i onih koji se ne ubrajaju u sofiste ali koji se esto slue istim metodama dokazivanja kao 'i sofisti. Cela Platonova filozofija nije ustvari nita drugo nego veliki napor da se ree problemi koje su antiekoj filozofiji postavili Pitagorovci, Heraklit, Elejci, sofisti i Sokrat. Ve je Sokrat' postavio oveka i probleme ljuclskog saznanja u teite filozofije, odluno napustivi razmatranje kosmolokih problema. Ve je kod Sokrata problem metode saznanja postao prvi i najvaniji filozofski problem. ukoliko su metode sofista snanije izbijale u prvi plan starohelenskog naina miljenja, utoliko se neodlonije nametala potreba da se suzbije relativizam sofistikog naina miljenja koji ie, kako Hegel kae, dijalektiku pretvorio u majstoriju nekog lanog privida", u vetinu koja izaziva predrasudu da dijalektika ima samo negativan rezultat"19.

    18 Povijest filozofije, I, 64, 1957, Zagreb

    str narito podvlai V. I. Lenjin u Filozofskim sveskama, 196, Beograd, 1955

  • Nasuprot relativizmu i subjektivizmu sofista kod ko~ jih je gipkost pojmova ozbiljno ugrozila svaku odreenost, utvrenost, tanost miljenja, ve je Sokrat pokuao da pokae kako da se ta gipkost', pokretljivost, koja uvek moe da istinito uini lanim, a lano istinitim, podvrgne utvrenim principima istinitog miljenja. Ali Sokratov metodski postupak u osnovi prosta, naivna indukcija bio je jo isuvie jednostavan, pa nije neobino to su se ak i neki od njegovih neposrednih sledbenika, takozvani sokratovci, izgubili u nastojanjima da spoje sokratsku tenju za jasnim pojmovima sa elejskim post'ulatom apsolutne identinosti bia koja ostavlja otvorenu mogunost sofistikog dokazivanja da neistinitost nije moguna, kao to nije moguno postojanje nebia. Platon, meutim, mje ni u jednom trenutku izgubio iz vida opasnosti koje je sofistika donela filozofiji njegovog doba. On je u sofistici video opasnost izroavanja dijalektike koju treba mecoaicki savladati u interesu istine i filozofije.

    Tako i postupa kad u svojim dijalozima izvodi sofiste da budu predmet Sokratove kritike. Sama kritika mu je bila put da izgradi i razvije metodu koja, s jedne strane, ne ignorie pokretljivost, gipkost pojmova, ve naprotiv, ispituie njihove meusobne, uzajamne odnose i veze, ukljuujui i sve suprotnosti, ali, s druge strane, treba da omogui da se u miljenju otkriju pouzdane, tane definicije i zakljuci. To je ustvari Platonova dijalektika i taj smisao je, kako iz svega izlazi, on njoj i dao.

    Meutim, tu treba uvek imati na umu dva bitna obeleja Platonove filozofije, bez kojih se stvarno ne moe shvatiti ta je bila i ta je mogla da bude dijalektika kod Platona.

    Prvo je obeleje u tome to ono to se kao dijalektika moe nai u Platonovim spisima jo uvek nema strogo logiki karakter. Na ovo ukazuje i Vindelband. Uostalom, logika se javlja tek posle Platona, kod Aristotela. Po Hegelu, koji je smatrao da je pojam istinske dijalektike u tome da se iskae nuno kretanje istih poimova, ali ne na taj nain kao da se ono razreava u nita, ve da su jednostavno sami ti pojmovi kretanje i da je opte upravo jedinstvo takvih suprotnih pojmova", ni kod Platona se .io ne moe nai potpuna svest prirodi dijalektike20. Platon je, nesumnjivo,

    20 Hegel's Werke, XIV, op. cit., 195

  • elemente dijaleklike traio i naao kod Elejaca koji su, kako Hegel kae, d.iialektiku primenjivali uglavnom protiv kretanja (da bi pobili istinitost kretanja) dok je on sam usmerio dijalektiku poglavito protiv pretstava i pojmova svoga doba a naroito protiv sofista"21. Da bi fiksirao, utvrdio pojmove i pokazao mogunost tanog definisanja i dokazivanja, mogunost metodikog utvrivanja istire. da bi obuzdao onu pokretljivost pojmova koju su sofisti razvili do krajnosti, razarajui sve norme odreenosti i tanosti miljenia. ukidajui razliku izmeu tanog i lanog. Platon je na sebe uzeo teku ulogu nepomirljivog kritiara sofista, ali sam nije bio kadar da postavi one principe milienja bez koiih ni.ie bilo moguno pristupiti zasnivanju logike kao nauke. Platon je, dakle, samo pripremio ono to e ostvariti njegov uenik Aristotel.

    Drugo je bitno obeleje Platonove filozofije u tome gt0 piaton nije mogao da nae isto logiko reenje problema jasnoe, odreenosti, utvrenosti i tanosti optih poimova, ve je pribegao njihovom ontolokom reenju, ontologizaciji optih pojmova, ideja pripisavi idejama svojstva koja je Parmenid pripisao svom jednom, apsoiutnom, venom i nepromenljivom biu. to je upravo njegovom uenju idejama i celoj njegovoj filozofiji, pa i njegovoj dijalektici, dalo obeleja jednostranosti i ogranienosti to je ve Aristotel u svojoj Metafizici tako principijelno i otroumno razotkrio i kritikovao da njegovoj kritici, u osnovi, ni danas nema ta da se doda jer je to, kao to je Lenjin govorio, kritika idealizma uopte.

    Oba ova bitna obeleja Platonove filozofije naroito se ispoljavaju u ovom dijalogu. Koliko pada u oi da u njemu nema nigde jasno odreenog Platonovog kritikog staVa prema sofistikoj vetini operisanja pojmovima zbog koje se i u antiko doba, i uvek kasnije, dijalektika lako izroavala u sofistiku, isto tako padaju u oi neizleive mane Platonovog uenja idejama, koje ustvari i sam Platon iznosi, a koje su naroito vidne kad se iznosi teza ueu stvari u idejama. Ustvari, ceo njegov sistem proet je jednim osnovnim, dubokim protivurejem, koje je izazvalo uenje idejama. S jedne strane, pokazuje se da je u samoj prirodi ljudskog miljenja da su ideje pokretljive i gipke. da u istinitom uvek ima neistinitog, a u neistinitom istinitog,

    21 Filozofske sveske, 195

  • dakle, da ljudski um ne treba da uzima suprotnosti u pojmovima kao mrtve, ukoene, jednom zauvek date, ve kao ive, uslovljene, te da tako trai istinu, (upravo u Parmenidu se i preporuuje takvo traenje istine), ali s druge strane, ideje su obogotvorene i pripisuju im se svojstva Parmenidovog veitog i nepromenljivog bica. Kako izmiriti objektivni. ontoloki idealizam i di.lalektiku? Iz tog protivureja Platon nije mogao da nae izlaz. Dijalog Parmenid dozvoljava da se zakljui da ie aton morao biti svestan tekoa u kojima se nala cela njegova filozofija. Ali moe se takoe zakljuiti da je on smatrao da filozofija ne moe uopte izbei takvu vrstu teskoca, naroito kad se radi dijalektikoi vetini. I u

    m!TntovatkaSni;,'a istori^a filozofiJe zaista niJe mogla de- od 11 Je Platon strepio od zloupotrebe diialektike, njenog

    pretvaranja u sofistiku najbolje se vidi po tome to je smatrao da bavljenje dijalektikom ne t'reba uopte dozvoliti pre navrene tridesete godine ivota. On je to miljenje izloio u Dravi, u dijalogu izmeu Sokrata i Glaokona, gde se, pored ostalog, moe nai i ovo:

    Nisi li ve prilino oprezan kad ne dozvoljava mladim Ijudima da od toga okuse? Nadam se da nisi zaboravio kako deica, im prvi put okuse dijalektiku, poinju da je zloupotrebljavaju kao igraku; da je uvek primenjuju kako bi njome protivreila, kako bi isto onako, kao to njih pobeuju, i ona pobedila druge, i da se pritom raduju kao tenad t'o svoga blinjega mogu pomou logike da napadaju i rastru.

    Ona zaista to rade, i preteruju u tome, ree on. I kad tako ve mnoge pobede i od mnogih budu sami

    pobeeni, onda brzo dou do toga da vie ne cene ono to su ranije cenili. I zato su ljudi poeli da grde njih same i sve ono to je kod drugih u vezi s filozofijom.

    Suta je istina, odgovori on. Meutim, kad buau stariji rekoh, nee hteti da

    uestvuju u tim ludorijama i vie e se ugledati na onog ko eli da se razgovara ne bi li saznao istinu, nego na onoga ko se radi zabave igra i protivrei, a sam e postati umereniji i taj e ga posao vie uzdii nego to e ga izloiti ruglu.

    Tano je, ree on. Zar onda nije iz opreznosti reeno ono to smo ranije

    kazali da prirode kojima emo dopustiti da uestvuju u

  • dijalektici moraju biti uredne i uravnoteene i da se time ne sme, kao dosad, baviti svako pa i onaj ko za to nije dovoljno zreo?

    Svakako ree on.22 Ovu opreznost svakako bolje razumemo ako imamo na

    umu sutinu Platonova uenja dravi. U duhu svog shvatanja da dravom treba da upravljaju najmuariji (filozofi), on je smatrao da filozofsko obrazovanje ima najvei znaaj za dravu. Kod njega se, ustvari, filozofsko obrazovanje izjednailo s politikim, a filozofska zrelost sa sposobnou upravljanja dravom. I u tom smislu je vebanje u dijalektici" kod njega ne samo vrhunac ve i krajnji cilj obrazovanja. U jednom razgovoru, u Dravi, izraeno je to veoma jasno na ovaj nain:

    u svoju sopstvenu decu koju sada vaspitava samo u mislima, ako ih jednom stvarno bude vaspitavao, sigurno nee pustiti, tako bar ja mislim, da dravom upravljaju bez duha, kao lutke, i da na taj nain reavaju najvanije stvari?

    Razume se da neu. Nego e im dati zakon da naroito tee za onim

    uenjem koje e ih osposobiti da najrazumnije postavljaju pitanja i na njih odgovaraju.

    Dau im takav zakon zajedno s tobom ree on. Zar ti se ne ini, rekoh ja, da je dijalektika kao neka

    vrsta zavrnog kamena nad ostalim naukama, i da se nijedna druga nauka pravilno ne moe staviti iznad nje, nego da ona pretstavlja njihov krajnji cilj?

    Tako je, ree on."23 Razumljivo je, dakle, zat'o se Platon naroito bojao

    zloupotrebe dijalektike i zato je smatrao da filozofija nema preeg i krupnijeg zadatka nego da se uspeno suprotstavi toj zloupotrebi. Po Hegelovoj oceni, koja nije bez osnove, Platon je, samim tim to se prvi suprotstavio praksi pretvaranja dijalektike u sofistiku, ustvari prvi ozbiljno ustao protiv tendencije da se filozofija pretvori u formalno filozofiranje" koje ,,ne moe uopte da posmatra dijalektiku drukije nego kao vetinu koja pretstave ili ak pojmove toliko zapetljava da je njen rezultat samo negativan."24

    2r' Drava, .VII, 538539

    Drava, VII, 534, 535 Hegel's Werke, XIV, op. cit. 197

  • Upravo ovaj dijalog (Parmenid) lepo ilustruje otkuda dolaze i kako se ispoljavaju te tendencije koje su u svoje vreme zabrinjavale Platona, a koje uvek zabrinjavaju svakog ko nastoji da shvati dijalektiku i da se njome slui. Kad se danas ita ovo delo, ne treba, uostalom, smetnuti s uma ni Lenjinove rei da dijalektika nije jednom sluila kao mosti koji vodi sofistici.

    Dr Veljko KORA

  • PREVODU

    U Parmenidu", dijalogu izuzetnog znaaja, Platon je dao vrhunski domet svoje jedinstvene i nedomaive dijalektike vetine, izatkane od krajnje apstraktnih tananosti, koje, mestimino, neosetno zalaze u oblast fikcija. Da bismo, na naem jeziku, to vernije i to jasnije izrazili izvanredno suptilne prelive i, katkad, jedva uhvatljiva gibanja Platonovih dedukcija, dodavali smo kad nam se to inilo korisno za itaoca u etvrtastim zagradama blia tumaenja pri prevoenju.

    . A.

  • PARMENID ILI DIJALOG IDEJAMA

    Lica u dijalogu:

    Kefal, Adeimant, Antifon, Glaukon, Pitidor, Sokrat, Zenon, Parmenid, Aristotel

    Uvodni dijalog I. Kefal. Odmah posle naeg ii kome Kefal pria dolaska u Atinu, a doli svom sastanku smo iz Klazomene,25 mi na sa Antifonom.1 agori sretosmo Adeimanta i

    Glaukona.26 Uzimajui me za ruku, Adeimant uzviknu: Dobrodoao, Kefale, i ako ti je ovde potrebno neto, to stoji u naoj moi, reci." Ali ba zbog toga dolazim, odgovorih, da vas za neto zamolim. Kai samo svoju molbu, ree ori. Na to ja produih: Kako ono bee ime vaeg polubrata po majci? Ne seam ga se. Ovaj je bio jo dete, kad sam prviput doao ovamo iz Klazomene, pre dosta vremena. Ime njegovog oca bee, mislim, Pirilamp.27 Sasvim tano, ree on, a njegovo je ime Antifon.28 Ali ta, uprav0, hoe da zna? Evo, odgovorih ja, ovo su moji zemljaci, pravi ljubitelji mudrosti [filozofi].

    novog teksta. Prim. prev.

    26 Varo u Joniji, rodno mesto grkog presokratovskog filozofa Anaksagore. Prim. prev.

    3 Ova dvojica su Platonova braa. Prim. prev. * Drugi mu i, moda, ujak Platonov po majci koja se zvala

    Periktione. Prim. prev. 28 Antifon je polubrat Platonov. Prim. prev.

  • Oni su uli da je ovaj isti Antifon mnogo optio sa izvesnim Pitodorom, Zenonovim drugom, i da se sea poto je tome esto sluao od Pitodora razgovora koje su nekad vodili Sokrat, Zenon i Parmenid. Istinu govori, ree. Te razgovore, kazah ja, elimo da ujemo. To nee biti nita teko, odgovori Adeimant. Jer on se, jo kao deak, vebao da tekst tih razgovora naui napamet, a sad se, kao njegov istoimeni ded, bavi odgajivanjem konja.29 Dakle, poto treba da ga vidite.. hajdemo kod njega. On je ba sad otiao odavde kui, a stanuje blizu, u Meliti.30 Govorei to, poli smo, Nali smo kod kue Antifona koji je ba davao kovau neke vale na uzdi, da ih ovaj popravi. Kad je svrio posao sa kovaern, braa su mU| kazala zato smo doli. On me je poznao jer me je video za vreme mog prvog boravka ovde i pozdravio me je. Kad smo ga zamolili da nam ispria razgovor, on je prvo pravio tekoe; to je, rekao je, veliki posao; meutim, potom ga je ipak ispriao o kraja.

    Pitodor, Sokrat, Zenon, Parmenid, Aristotel

    Antifon je, dakle,. rekao prema onome to mu je priao Pitodor da su' Zenon i Parmenid doli jednom za velike Panateneje.31 Parrhenid. je bio tada ve u poodmaklim godinama, sav sed, ali' lepog i plemenitog izgleda; moglo mu je biti ezesetpet godina. Zenon je bio

    blizu cetrdesetih godina, vrlo visok i prijatne spoljanosti; za njega se govorilo da je bio Parmenidov ljubimac. Otseli su kod Pitodora, van gradskih zidova, u Kerameiku.32 Tu je doao i

    " Atinjani su imali obiaj da aju unuku deino ime. ^t Prim. prev. 30 Melita je atinski kvart. Prim. prev. 31 Najvei i najstariji praznici, posveeni boginji Atini, praznovani u

    Atini svake etvrte godine, tree godine olim- pijade. Prim. prev. 32 Kvart Ionara u Atini. Ovome kvartu je u unutranjo- sti zidova

    pripaala agora, a van ziova lepo predgrae gde se nalazilo i groblje za one koji su umrli za otadbinu. Prim. prev.

    127

    Antifon pria dijalog izmeu Sokrata, Parmenida i Zenona.

  • Sokrat, i mnogi drugi sa njime, udni da uju Zenonove spise koje su ona dvojica prviput donela ovamo. Sokrat je bio t'ada veoma mlad. Spise je itao sam Zenon. Parmenid se sluajno nalazio napolju. Trebalo je jo malo, pa da itanje ostalih argumenata bude D zavreno, kada je Pitodor kako je sam priao doao spolja, a sa njime Parmenid i Aristotel,33 koji je bio jedan od tridesetorice. Oni su vrlo malo uli od spisa. Uostalom, sam Pitodor ga je ranije uo od Zenona.

    Zenonovi akazi. II. Poto je Sokrat sasluao Sokratove objekcije itanje, zatraio je da se prva rta njih. pretpostavka prvoga dokaza

    jo jednom proita. Kad je to uinjeno, on je zapitao: ,,5ta hoe time da kae, ZeE none? Kad bi postojala mnoina bia, misli li ti da bi ona u isto vreme morala biti slina i neslina? to bi bilo nemogue, jer niti bi neslina mogla da budu slina. niti slina neslina. Zar nee to da kae? Ba to, odgovori Zenon. Ako je, dakle, nemogue da neslino bude slino, a slino neslino, isto je tako nemogue da mnoina postoji. Jer kad bi mnoina postojala, ona bi trpela te nemogunosti. Zar tvoji dokazi ne tee tome da jednostavno potvrde, nasuprot svemu to se govori, da innoina ne postoji? Misli li ti da to dokazuje svaki od tvojih argumenata, i smatra li da, koliko si argumenata napisao, toliko si dokaza dao 128 da mnoina ne postoji? Hoe li-to da kae, ili ja nisam dobro razumeo? Naprotiv, kazao je Zenon, ti si sasvim tano razumeo cilj moga spisa.

    Razumem, rekao je Sokrat. Parmenide, da se ovde prisutni Zenon ne zadovoljava time da bude vezan sa tobom prijateljstvom, on hoe da bude vezan i za tvoje delo. Jer, u izvesnom smislu, u njegovom spisu nalazi se ista teza kao i u tvome; ali time to je on nju preokrenuo, pokuava da nas zavede [da poverujemo]

    33 Imenjak filozofa iz Stagire. Objekcije Aristotela iz ovog

    dijaloga prihvatie i Aristotel uitelj Aleksandra Makedonskog. Prim. prev.

  • kako je to druga teza. Jer ti u svojim poemama" tvrdi da je sve jedno, i za tu tezu daje lepe i doB bre dokaze. on, opet, tvrdi da mnoina ne postoji, i za to [tvrenje] daje veoma mnoge i vrlo teke aokaze. Kad jedan od vas tvrdi da postoji Jedno, a drugi da ne postoji mnoina, i svaki, sa svoje strane, tako govori da izgleda kao da nije kazao nita od onoga to je rekao drugi, iako je kazao skoro istu stvar onda su, oevidno, za nas proste ljude vai govori suvie visoki!

    Ti, Sokrate, rekao je Zenon, nisi potpuno shvatio istinu koju sadri moj spis, mada, kao kuke iz Lakonije, za njegovim sadrajem dobro tri i njui ga. Samo, pre svega, ti nisi zapazio da moj spis napisan u namerama koje pominje nikako ne pretenduje na to da njih sakrije Ijudima, i da se prikae kao neki veliki podvig. Nego ono emu si govorio jeste neto sporedno; u istini, moji spisi su pomoe D Parmenidovoj tezi protiv onih koji su se usudili da je izloe potsmehu, tvrdei da, ako Jedno postoji, iz te teze proizlazi mnogo smenog i njoj samoj protivrenog. Moj spis pobija one koji tvrde da mnoina postoji, vraa im udar za udarom, i jo vie, nastojei da uini jasnim da bi, jo smenija nego pretpostavka da Jedno postoji, izgledala njihova pretpostavka mnoini koja postoji onome ko bi bio sposoban da je pravilno razvije [da joj pravilno sagleda posledice]. Iz takve elje za raspravljanjem, ja sam taj spis napisao kad sam jo bio mlad, i, poto je bio napisan, neko mi ga je ukrao, tako da nisam imao vie da reavam treba li da ga iznesem na javnost ili ne. Ali u zabludi si, Sokrate, kad veruje da on nije napisan iz mladiske elje za raspravljanjem, nego iz slavoIjublja zrelog oveka. Inae, kao to sam ve rekao, nisi ga ravo okarakterisao.

    III. pa dobro, t'o primam, odgovori Sokrat, i 129 mislim da je onako kako ti kae. Ali reci mi ovo:

    smatra li da postoji ideja slinosti, apsolutna i kao takva, i druga, njoj suprotna, sutina neslinog? Poto obe ove ideje postoje, da li i ja, i ti, i drugi predmeti koje nazivamo mnogima uestvujemo u njima? I ima li ega udnog ako oni koji uestvuju u ideji slinosti postaju time slini, i to tano u onoj meri u kojoj u njoj uestvuju; ako oni to uestvuju u ideji

  • neslinosti postaju neslini; a ako oni koji uestvuju u obe ideje postaju u isto vreme i slini i neslini? Ako bi neko dokazao da su slini predmeti kao takvi postali neslini, ili da su neslini postali slini, to bi, mislim, bilo udo. Ali ako bi on dokazao da predmetima koji uestvuju u obe ove ideje i pripadaju oba ta naina, to mi se, Zenone, ne bi inilo nita udno. ne bi ni to ako neko izjavi da su sve stvari Jedno, zato to uestvuju u Jednome, i, u isto vreme, da su mnoge, zato to uestvuju mnoini. Ali ako nam se dokae da je sama sutina Jednog kao takvog Mnogo, a, s druge strane, ako nam C se dokae da je samo Mnogo Jedno, tome bih se ve udio. A, isto tako, i u odnosu na sve druge atribute, bilo bi vredno uenja, kad bi neko dokazao da su sami rodovi i ideje aficirani u sebi samima ovim suprotnim afekcijama. ako neko moe meni da dokae da sam Jedno i Mnogo, ne t'reba se tome uditi. Jer on samo sme da kae, ako najpre hoe da me prikae kao Mnogo, da je neto drugo moja desna, a drugo moja leva strana, da je drugo moja prednja, a drugo moja zadnja strana, a isto vai i za gore i dole, jer ja imam mislim uea u mnoini. Ako, zatim, hoe da me prikae kao Jedno, on e rei d da meu nama sedmoricom ovde, samo sam ja jedan ovek, ukoliko uestvujem i u Jednom, i tako bi on oba tvrenja dokazao kao istinita. Ako sad neko preduzme da za takve stvari kao to su kamenje, komadi drva i slino, u isti mah dokazuje da su Mnogo i Jedno, onda emo rei da nam prikazuje Mnogo i Jedno; ali ne da je Jedno Mnogo, niti da je Mnogo Jedno; dakle ni on ne tvrdi nita udnovato, nego samo ono emu bismo se svi mi sloili. Ali, to se tie bia kojima sam maloas govorio, ako bi neko prvo poeo da izdvaja ideje jedne od drugih u njihovoj apsolutnoj sutini, naprimer slinost i ne-

    slinost, mnoinu i jedinstvo, mirovanje i kretanje, i sva bia ove vrste, i dokazao da ona izmeu sebe mogu da se meaju i da se odvajaju, tada bih, rekao je Sokrat, ja bio zauen i zadivljen, Zenone! Po mome miljenju, tvoja argumentacija sprovedena je vrlo snano. Ali moje divljenje, ponavljam, bilo bi mnogo vee prema onome ko bi mogao pokazati tu istu

  • tekou u samim idejama, gde je ona na mnogo130 struke naine isprepletana, i kad bi, kao to je va govor pokazao za vidljive predmete, ona bila otkrivena i u onome to se shvata razumom.

    Parmenid i Sokrat. IV. Tako je govorio Sokrat, Ideje. Tekoe koje prema onome to je priao uenje idejama Pitodor, koji je, sa svoje povlai za sobom. strane, mislio da e se Par-

    menid i Zenon na svaku od ovih rei skoro naljutiti; meutim. oni su njegov govor vrlo paljivo pratili, i esto su jedan drugoga smeei se pogledali, to je pokazivalo da se dive Sokratu. Sa tim oseanjem Parmenid je rekao, im je Sokrat zavrio govor: Koliko mnogo, ti Sokrate, zasluuje B da bude slavljen zbog tvoje revnosti u dokazivanju! Ali reci mi jo, da li ti sam vri izdvajanje kome govori, pa stavlja odvojeno [ono to naziva] ideje kao takve, a odvojeno opet predmete koji uestvuju u tim idejama? I priznaje li ti jedno odvojeno bie slinosti kao takvoj, odvojeno od slinosti koja je u nama, a isto tako i Jednom i Mnogom, i svemu onome emu si uo sad od Zenona [i svim determinacijama kojima si uo da Zenon sad raspravlja]? Ja? Zacelo! odgovorio je Sokrat. ini li ti to, upitao je Parmenid, i u sledeim sluajevima. Da li pretpostavlja, naprimer. da postoji za pravino ideja apsolutna i kao takva, a, isto tako, i za lepo, dobro i za sve to je ove vrste [i za sve sline determinacije]? Da, odgovorio je on. I, zatim, da li pretpostavlja jednu c ideju oveka van nas i van svih Ijudi koji su ono to i mi, jednu ideju kao takvu oveka, ili vatre, ili vode? To je tekoa, odgovorio je on, u kojoj sam se esto nalazio, Parmenide, povodom ovih predmeta; naime. ja nisam znao da li to pitanje treba ili ne treba reiti u istom smislu kao u prethodnim sluajevima? predmetima, Sokrate, koji mogu izgledati smeni, kao to su dlaka, blato i neistota, ili svakom drugom predmetu bez ikakvog znaaja i bez ikakve vrednosti, jesi li u sumnji da li bi trebalo tvrditi ili ne da i za svakoga od njih postoji jedna odvojena ideja, razliita od predmeta koji dotiu nae ruke?

  • Nisam ni u kakvoj sumnji, odgovorio je Sokrat; predmeti ove vrste postoje, ba onakvi kakve ih mi vidimo, ali bi bilo odve udno verovati da postoji neka njihova ideja. Priznajem da me je katkad uznemiravala misao da li bi, moda, trebalo prihvatiti istu pretpostavku i za sve druge predmete. Zato, im se ovde zaustavim, brzo beiin iz straha da ne propadnem, tonui u bezdano brbljanje. ako opet priem onim predmetima, kojima smo se ba sad sloili da njihove ideje postoje, njih prouavam, i na njima se rado zadravam.

    :E Uestvovanje stvari Ti si jo mlad, Sokrate, u idejama. odgovori Parmenid, i jo te Tekoe toga uenja. filozofija nije tako vrsto

    obuhvatila, kao to mislim da e te jednom obuhvatiti, kad nita vie od ovih stvari nee potcenjivati. zasad ti jo obraa panju na miljenja ljudi; to je posledica tvojih godina.

    V. Dakle, reci mi sledee. Ti si miljenja, kae, da postoje izvesne ideje [ideje jednog izvesnog modaliteta]; druge stvari dobijaju imena time to uestvuju

    131 u tim idejama, tako da one to uestvuju u slinosti, postaju sline; one to uestvuju u veliini, velike, a one to uestvuju u dobroti i pravinosti, pravine i dobre. Svakako, odgovori Sokrat. Dakle svaki uesnik mora uestvovati ili u celoj ideji, ili samo u jednom njenom delu? Ili moe li, sem ova dva, postojati jo kakav drugi nain uestvovanja? kako bi to bilo mogue? upita on. Kakvo je tvoje miljenje: da li cela ideja, kad se nalazi u svakom od mnogih predmeta, ostaje jedna? ili ta biva? Sta je spreava, Parmenide, odgovori Sokrat, da ostane jedna?

    Ostajui. dakle, jedna i identina, ona e se nalaziti prisutna cela. u isto vreme, u mnogim predmetima koji su jedni van drugih; dakle, ona e biti odvojena

    od sebe same.34 Ne, rekao je on, sem ako sa tim nije kao sa danom koji, ostajui jedan i identian, jeste, u isto vreme, prisutan na mnogo mesta, a zbog toga nije sam on izvan samoga sebe [nije odvojen od samoga sebe], Na taj nain bi i svaka ideja bila sveprisutno jedinstvo, a ipak

    34 U Aristotelovoj Metafizici (1039 a 33-v 2) nailazimo na isto

    tvrenje. Prim. prev.

  • identino. Divan nain, ree Parmenid, pronaao si ti, Sokrate, da ono t'o ostaje jedno i identino bude, u isto vreme, prisutno na mnogim mestima. To je kao kad bi, pokrivajui jednim platnom za jedra mnogo ljudi, rekao: ono je jedno na mnogima, i ono je tu celo. Ili zar nisi hteo tako neto otprilike da kae? Moda, odgovorio je on. Da li bi tako platno za jedra bilo celo preko svakog, ili bi, naprotiv, jedan njegov deo bio preko jednog, a jedan preko drugog? Jedan deo. Dakle, Sokrate, rekao je Parmenid, ideje kao takve imaju delove [mogu da se dele], a predmeti koji uestvuju u idejama uestvuju samo u jednom njihovom delu; tako se ideja ne bi vie nalazila cela u svakom predmetu, nego bi samo jedan njen deo bio u svakom predmetu! Tako bar izgleda. Hoe li, dakle, Sokrate, pristati da izjavi da se jedinstvo ideje u nama u istini deli, a da ipak ostaje jedinstvo? Nikako, odgovori on. Gledaj dalje, rekao je Parmenid, ako ti deli veliinu kao takvu, i ako je svaki od mnogih velikih predmeta veliki jednim delom veliine, manjim nego to je veliina kao takva, zar t'o nije oevidno nerazumno? Potpuno, rekao je on. zatim, ako svaki uesnik dobija jedan mali deo Jednakog, treba li on tada, zato to ima neto to je manje od Jednakog kao takvog, ba tim delom da bude neem jednak? To je nemogue. Ali ako neko od nas ima jedan deo malenosti, onda e malenost biti vea nego ono to je njen deo. malenost kao takva bie po t'ome vea. Meutim, ono emu oduzeto biva dodato, bie time manje, a ne vee nego pre toga. To ne moe biti, rekao je Sokrat. Na koji bi nain, dakle, Sokrate, zapitao je Parmenid, ti zamislio to uestvovanje drugih stvari u idejama, ako ono ne moe biti uestvovanje ni u delu ni u celini? Tako mi Zevsa,

  • rekao je Sokrat, ne ini mi se nimalo lako da se po tom pitanju izjasnim ma na koji nain.

    Ideja kao princip sad, ta misli sledejedinstva. Ideja kao em pitanju? kome? sintetino jedinstvo. Mislim da te sledee razma-

    tranje vodi tome da pretpostavlja svaku ideju u njenom jedinstvu. Kad ti, naime, mnogi predmeti izgledaju veliki, onda ti izgleda da u njima svima zajedno otkriva izvesnu specifinu formu, koja je jedna i identina; otuda smatra da je ona jedinstvo Velikog. Istinu govori, rekao je Sokrat. sad, zar se nee pokazati jedno novo jedinstvo Velikog, kad Veliko kao takvo i druge velike predmete tvoj duh na isti nain gleda sve zajedno? I zar to novo jedinstvo nije nuno svima njima zajedno, da bi izgledali veliki? To je verovatno. Jo jedna druga ideja veliine e se pojaviti, pored Veliine kao takve i pored predmeta koji u njoj uestvuju; i opet nad svima ovima zajedno jo jedna druga ideja kojom su svi ovi sastavni delovi veliki; i, prema tome, svaka ideja nee ti vie biti jedinstvo, nego beskrajna mnoina.

    Reprezentativna VI. Ali, Parmenide, rekao ideja. je Sokrat, da moda svaka od

    tih ideja nije samo misao. i da, prema tome, ona ne bi mogla da se stvori ni na kom drugom

    mestu sem u duama. Tako shvaena, svaka ideja bi, zaista, sauvala svoje jedinstvo, i ne bi

    vie imala da trpi tekoe kojima smo maloas govorili. U tom sluaju, rekao je Parmenid, svaka od

    ovih misli bila bi jedinstvo, ali zar ona ne bi bila misao niega? To je nemogue, odgovori Sokrat. Onda misao nekog predmeta? Da. Koji postoji ili koji ne postoji? Koji postoji. Zar taj predmet nije neto to je jedno; njega ova misao zamilja kao prisutnog u itavom jednom nizu stvari; on je jedna i odreena pretstava. Da. Zar ne bi bila ideja taj predmet koji se zamilja kao jedinstvo, kao uvek identian u nizu stvari? To izgleda nuno. Ali kako dalje, rekao je Parmenid? Zar nije nuno, kad tvrdi da druge stvari uestvuju u idejama, da ili smatra da se svaka stvar sastoji iz misli i da sve misli, ili da su stvari misli

    Ideja kao praslika [paradigma] stvari.

    D

    133

  • koje ne misle.

  • Samo ni to, rekao je Sokrat, nema nikakvog smisla. Ali, Parmenide, evo ta bi meni izgledalo najbolje objanjenje: te ideje kojima govorimo jesu praslike [paradigme] u venosti prirode; a druge stvari [predmeti] su im sline i njihove su kopije [reprodukcije], Uestvovanje drugih stvari u idejama sastoji se u tome to su one njihove kopije. Ako onda jedan predmet, produi Parmenid, lii na neku ideju, je li mogue da ta ideja ne bude slina svojoj slici, u onoj meri u kojoj je ova kopija ideje? Ili postoji li kakva vetina pomou koje slino moe ne biti slino slinom? Ne postoji. I zar nije veoma nuno da i slino i njemu slino uestvuju u jedinstvu, i to u istom? Nuno je. Ali zar ideja kao takva ne bi bila ono ime su sline stvari sline time to u njoj uestvuju? Da, potpuno. Nemogue je, dakle, da jedan predmet bude slian nekoj ideji, ili da ideja bude slina nekom predmetu. Inae bi se uvek pored ove ideje pojavljivala druga ideja; a ako je ona druga opet slina nekom predmetu [pojavljivala bi se] jo jedna, i nikad ne bi prestalo t'o pojavljivanje nove ideje, ako ideja treba da bude slina predmetu koji u njoj uestvuje. To to govori potpuno je istinito. Dakle drugi predmeti ne uzimaju uea u idejama slinou, nego treba traiti neki drugi nain uestvovanja. Tako izglea. Vidi li, dakle, sad, Sokrate, rekao je Parmenid, kako nastaje velika tekoa, kad neko pretpostavi kao ideje apsolutne realnosti kao takve. Velika tekoa!

    Tekoe koje sadri u sebi uenje transcendenciji ieja. Ako su transcendentne, ideje bi bile nedostupne ljudskom saznanju. Znaj, dakle, dobro, rekao je on, da

    dosad, moe se rei, ti nisi ni dodirnuo ogromnu tekou to se pojavljuje, im za svaku realnost koju definie hoe da postavi jednu pojedinanu i od nje odvojenu ideju koja joj odgovara. Kako to? odgovori on.

    Izmeu mnogih drugih tekoa, rekao je Parmemd, najvea je sledea. Mogao bi nam, naime, neko rei, da, ako su ideje onalcve kakve smo rekli da moraju biti onda one ak ne mogu biti ni saznate. da uveri u njegovu zabludu tvorca takvoga tvrenja, mogao bi

  • samo ovek vrlo iskusan u pobijanju i obdaren, koji ima volje da ide za onim to hoe da vodi dokazivanje kroz mnoga raspravljanja koja poinju izdaleka. Drukije se ne bi mogao ubediti onaj, ko hoe C da prisili ideje da ostanu nepristupane Ijudskom saznanju. Zato to, Parmenide? upita Sokrat. Zato to, Sokrate. mislim da i ti, a i svaki ko pretpostavlja da od svake realnosti [od svakog preameta mislij postoji jedna bitnost, apsolutna i kao takva, pre svega potvrujete da nijedna od tih bitnosti ne postoji u nama. Kako bi ona to mogla, i bila jo apsolutna i kao takva? odgovori Sokrat. Dobro govori, rekao je ovaj. Dakle sve ideje koje su ono to su samo u uzajamnom odnosu, imaju svoju bitnost samo u tom D odnosu, a ne u odnosu na predmete koji im, meu nama, odgovaraju, bilo kao reprodukcije [kopije], ili za ta se oni ve smatraju. Kad mi u idejama ueestvujemo, bivamo nazivani imenima koja odgovaraju idejama. predmeti koji meu nama imaju isto ime kao ideie, stoje u uzajamnom odnosu sa predmetima koji su kao oni, a ne sa idejama; oni se odreuju s obzirom na predmete kao to su oni, a ne s obzirom na ideje koje imaju isto ime kao predmeti. Sta hoe da kae? upita Sokrat. Evo ovo, odgovori Parmenid. Ako je jedan od nas gospodar ili rob nekog drugog, on zacelo nije rob gospodara kao takvog, bitnosti goE spodara; niti je ako je gospodar gospodar roba kao takvog, bitnosti roba, nego, kao ovek. 011 ima i jedan i drugi odnos sa ovekom. gospodarstvo kao takvo jeste ono to je u odnosu na ropstvo kao takvo; a, isto tako, ropstvo kao takvo jeste ropstvo u odnosu na gospodarstvo kao takvo. Ali realnosti u nama nemaju moi nad ovim realnostima odozgo, kao to ni ove nemaju vie moi nad nama. Izmeu samih sebe, velim, sa bitnostima kao to su one same, imaju odnose ove bitnosti [realnosti] odozgo, a nai predmeti ima134 ju, slino tome, samo izmeu sebe svoje odnose. Razume li ta hou da kaem? Potpuno razumem, odgovori Sokrat.

    VII. Dakle, produi on, i saznanje kao takvo, bitnost saznanje, jeste saznanje bitnosti istine, kao takve i transcendentne. Potpuno. Prema tome. svako saznanje kao takvo bie saznanje svake realnosti kao takve. Zar ne? Da. to se tie saznanja kod nas,13 zar se ono nee odnositi na istinu kod nas, i. prema tome, zar ne bi svako pojedinano saznanje

    B kod nas bilo samo saznanje jednog odreenog predmeta kod nas? Nunim nainom. Ali ideje kao takve,

  • kao to ti priznaje, nisu ni u nama, niti se one mogu nai meu nama. Ne, zacelo. Da li vrste kao takve, kakva je svaka u svojoj sutini, mogu biti saznate od jedne ideje kao takve, ideje saznanja? Da. Ali mi nju nemamo. Zaista ne. Dakle. bar mi ne saznajemo nijednu od ideja, poto ne uestvujemo u saznanju kao takvom. Izgleda da ne. Dakle mi ne moemo saznati lepo kao takvo u njegovoj bitnosti, i dobro, i sve to zamiljamo da su ideje

    C kao takve. Tako izgleda, naalost.

    Bojem saznanju Ali pogledaj sad na ono nije pristupana jo gore. Na ta? Hoe Ijnska realnost li priznati ili ne, da, ako po-

    stoji jedna vrsta kao takva saznanja, ona je, kao i lepota i sve druge vrste, mnogo tanija od saznanja koje je u nama? Da. Dakle ti bi Bogu, pre nego svakom drugom, ako drugi uestvuju u saznanju kao takvom, pridao tu apsolutnu tanost saznanja? Nunim nainom. Hoe li Bog, ako poseduje saznanje kao takvo, moi

    D da sazna ono to je kod nas [predmete iz nae oblasti]? Zato da ne? Zato to smo se, rekao je Parmenid. meu sobom sloili, Sokrate, tome da niti transcendentne ideje imaju onu mo kojom raspolau na predmete to se kod nas nalaze, niti, isto tako, predmeti to se kod nas nalaze na ideje, nego ideje i predmeti to se kod nas nalaze imaju tu mo svako u svome podruju [u svojoj kategoriji]. Sloili

    18 Upravo empiriskog saznanja, ogranienog na ovaj svet pojava, tojest postajanja i nestajanja. Prim. prev.

  • smo se u tome. Ako se, dakle, u Bogu nalaze apsolutno savrenstvo gospodstva kao takvog i apsolutno savrenstvo sazhanja kao takvog, niE kad gospodstvo onih gore nee nama vladati, niti e njihovo saznanje moi da sazna bilo nas, bilo ma ta kod nas. Nego, na slian nain, mi ne vladamo onima gore naom vlau, niti naim saznanjem saznajemo ma ta od boanskog; a oni, iz istog razloga, nisu nai gospodari, niti saznaju ljudske stvari, iako su bogovi. Ali, ree Sokrat, daje odve udan argument onaj ko liava Boga znanja. Evo, Sokrate, nastavi Parmenid, kakve se tekoe, a i mnoge druge 135 jo, sem ovih, nunim nainom, vezuju za ideje, ako postoje ideje bia, i ako se svaka ideja stavlja [definie] kao realnost po sebi. Otuda se u onome kome se izlae ova teorija bude sumnje i prigovori; on e rei da te ideje ne postoje, ili, ako se i pretpostavi da p'ostoje, njih, apsolutno nunim nainom, ne moe saznati ljudska priroda. Takvi prigovori izgledaju istiniti, i kao to sam maloas rekao neobino je teko izmeniti ubeenje onoga ko ih ini. jako darovit morao bi biti ovek kome bi se moglo uiniti pristupanim shvatanje da postoji jedna vrsta svake pojediB nane realnosti, jedna bitnost, apsolutna i kao takva. jo udesnije obdaren bio bi onaj, ko bi iznaao ovu teoriju, i ko bi bio sposoban da u nju uputi druge, poto je prethodno svima njenim pojedinostima valjano prosudio. Slaem se s tobom, Parmenide, ree Sokrat, jer govori sasvim shodno mome miljenju. Ali, s druge strane, produi Parmenid, ako se neko nae, Sokrate, ko nee da dopusti da postoje ideje bia, s obzirom na ranije iznesene prigovore i na druge ovima sline, i ako taj odrekne da postavi za svaku realnost jednu odreenu ideju, on nee imati c kuda da upravi svoju misao, poto nije hteo da pretpostavi jednu ideju za svaku realnost, ideju uvek identinu. A, na taj nain, bila bi potpuno unitena dijalektika sposobnost. Cini mi se da si na ovu posledicu naroito obratio panju. Istinu kae, priznao je Sokrat.

    VIII. ta e uiniti sa filozofijom? Kuda e se okrenuti, ako ne moe da doe ni do kakvog sa-

    2 Platon: Parmenid 17

  • znanja ovim stvarima? , mislim, zasad ne mogu da sagledam.

    Vebanje Suvie rano, rekao je Par- u dijalektici menid, pre nego to si se do-

    bro izvebao, Sokrate, preduzima ti da odredi ta je lepo, i pravino, i dobro, D i svaka ideja pojedinano. To mi je prekjue palo napamet, kad sam te uo da raspravlia ovde sa Aristotelom. Zacelo je lepa i boanstvena, znaj, revnost koja te potstie na ova ispitivanja. Ali se napregni, i, dok si jo mlad, vebaj se vie u onoj vetini koja se smatra za nekorisnu, i koju prosti ljudi nazivaju brbljanjem, jer, ako tako ne radi, izmai e ti istina. koji je, Parmenide, ree, taj nain vebanja? Onaj isti, Sokrate, odgovorio je Parmenid, koji si sad uo od Zenona. Meutim, ja sam se radovao to si ti ovome rekao da se ne slae sa njime da ispitivanje zaluta samo meu vidljive predmete i oko njih, nego da ono treba da se okrene i predmetima koii se poglavito shvataju razumom, i koji se s pravom mogu nazvati idejama. Meni se ini, rekao je Sokrat, da nije teko pokazati da su prvi predmeti slini i neslini, i da su svakom drugom suprotnou bia aficirani [i da njima pripada sve to se hoe], Vrlo dobro, odgovori Parmenid. Ali treba otii i korak dalje od prethodnog. Naime nije dovoljno pretpostaviti, u svakome sluaju, postojanje predmeta i ispitati 136 ta iz te pretpostavke proizlazi. Treba, isto tako, pretpostaviti i da taj isti predmet ne postoji, ako jo bolje hoe da se veba.14 Sta hoe da kae? upita Sokrat. Uzmimo, ako hoe, objasni Parmenid, onu istu pretpostavku koju je postavio Zenon: ako postoji mnoina, traiti ta iz toga treba da proizae i za samu mnoinu u odnosu na nju samu, i u odnosu na Jedno; a, isto tako, za Jedno, i u odnosu na njega samog, i u odnosu na mnoinu. ako ne postoji mno-

    14 Auguste Dies, u svom prevodu na francuski Parmenida, napominje da Aristotel u Topikama preporuuje ovu metodu kao dijalektiku gimnastiku i kao instrument naunog istraivanja (Platon, Oeuvres completes, tome VIII, Ire partie, Collection des Universites de France, Paris 1956, str. 6970, nap. 1). Dies, na istome mestu, ukazuje i na to da izmeu Topika i Parmenida ima tekstuelnih slaganja. ina, treba, s druge strane, ispitati ta iz toga proizlazi i za Jedno i za mnoinu, bilo u odnosu na njih same, bilo u odnosu jednih na druge. ako se opet dalje pretpostavi da slinost postoji ili da ne postoji, [valja ispitati] ta e iz svake od ove dve

  • hipoteze sledovati i za same njene predmete, i za druge predmete, bilo u odnosu na njih same, bilo u njihovim uzajamnim odnosima. Isti dokaz vai i za neslino, i za kretanje i mirovanje, i za postajanje i nestajanje, ak i za samo bie i nebie. Jednom rei, za svaki predmet koji, prema hipotezi, postoji ili ne postoji, ili prima makakvu afekciju [ili se ma ta bilo njemu C pretpostavi], treba ispitati kakve posledice iz te pretpostavke proizlaze i za sam taj predmet, i za druge predmete, i to, prvo, za jedan koji ti izabere, zatim za vie njih, najzad za sve, po istoj metodi. Ti e, isto tako, i za druge predmete ispitati ta proizlazi za njih same, kao i za predmet koji e uvek stavljati prema svom izboru, i to kako u hipotezi u kojoj e pretpostaviti da predmet postoji, tako i u onoj u kojoj e pretpostaviti da predmet ne postoji. Tako e se vebati, ako hoe da, savreno izveban, tano upozna istinu. Ali, Parmenide, primeti Sokrat, nerazumljiva je metoda kojoj govori, i ja je ne shvatam tano. Ali zato mi ti to ne bi razloio na jednoj pretpostavci koju bi ti sam izabrao? Ja bih je bolje shvaE> tio. Veliki napor, Sokrate, rekao je Parmenid, trai ti od oveka mojih godina. Ali zato nam ti, Zenone, rekao je Sokrat, ne bi t'o razloio? Na to je Zenon, izgleda, smejui se, odgovorio: Samoga Parmenida treba moliti, Sokrate, jer ono to on govori nije neznatno. Zar ne vidi kakav ogroman posao trai? Kad bi nas bilo vie, ne bi bilo pristo.ino moliti ga za to; jer je neprilino da takvim predmetima E govori pred mnogima jedan ovek njegovoga doba. Jer prosti Ijudi ne znaju da je nemogue pronai istinu i razumeti je, ako se ne ispitaju u pojedinostima svi putevi u svakom smislu. Ja se, dakle, Parmenide, pridruujem Sokratovoj molbi, da bih i ja mogao, posle dugo vremena, da te ponovo ujem."

    IX. Tako je govorio Zenon, priao je Antifon prema Pitodorovim iskazima. Tada su Pitodor, Aristotel i drugi zamolili Parmenida da prikae svoju

    metodu, i da im to ne odbije. Na td je Parmenid rekao: Moram vas posluati. Ali, ini mi se, meni e se dogoditi ono to se desilo Ibikovom trkakom konju koji je, nekad izvrsan trka, ali ve star, morao jo jednom da uestvuje u trci sa kolima, pa je zadrhtao, jer je iz iskustva znao ta mu pretstoji. njegov gospodar, poredei se sa njime, rekao je: I ja, protiv svoje volje, i ve star, primoran sam da jo jednom poem putem ljubavi."35 Tako i ja, kad se toga setim, osetim veliki strah, mislei da li u, ovako star, moi da

    35 Ovde Parmeni navodi stihove grkog lirskog pesnika Ibika iz Regiona, koji je cvetao" oko 528 g. pre n. e. Prim. prev.

  • isplivam iz tako velikog i tekog mnotva ispitivanja. Meutim, uiniu kako elite, jer se, kao to kae Zenon, nalazimo meu svojima. Odakle emo, dakle, poeti, i ta emo staviti kao prvu pretpostavku? Ili hoete li, poto naporna igra treba da bude odigrana, da ja ponem od sebe samoga i od moje pretpostavke, stavljajui kao osnovu Jedno kao takvo, i ispitujui ta treba da sledilje iz hipoteze da Jedno postoji, a ta iz hipoteze da Jedno ne postoji?" To svakako uini, rekao je Zenon. ko e mi odgovarati? upita Parmenid. Da li najmladi? Jer on e se najmanje u svata plesti, i najiskrenije e odgovarati ono to misli. U isto vreme, njegovi odgovori pribavie mi odmor [pauzul. Ja sam na to spreman, Parmenide rekao je Aristotel. Jer ti mene oznaava, oznaavajui najmlaeg. Pitaj, dakle, a ja u odgovarati. Parmenid i Aristotel. X. Dobro, neka bude, rePrva pretpostavka: kao je Parmenid. Ako Jedno Jedno postoji. postoji, onda,, zar ne, Jedno Jedno je Jedno. ne moe biti mnogo? Kako Ono nije ni celina, bi to moglo? Ono, dakle, ni delovi. ne moe ni imati delove, niti

    moe biti celo. Zato? Deo je deo jedne celine. Da. ta je celo? Zar nije celo 0110 to nije lieno nijednoga dela [to ima sve delove]? Potpuno. U oba sluaja, dakle, Jedno e se sastojati iz delova, i kad je celo, i kad ima delove? Nunim nainom. U oba sluaja, dakle, bilo

    bi Jedno mnogo, a ne jedno. To je istina. Ali ono treba da bude ne mnogo, nego jedno. Treba. Dakle, Jedno ne moe ni da bude celo, ni da ima delove, ako treba da bude Jedno. Ne, zaista!

    Jedno nije ni pravo, Ako nema nikakvoga dela, ni okruglo. onda ono nema ni poetka, Ono je bez oblika. ni kraja, ni sredine, jer bi

    ovi bili njegovi delovi. Tano. Ali kraj i poetak jesu granice svakog predmeta. Kako ne bi bili? Dakle Jedno je bezgranino, ako nema ni poetka ni kraja. Bezgranino. Ono je i bez oblika, jer ne uestvuje ni u okruglom, ni u pravom. Kako to? Okruglo je ono iji su krajevi svuda podjednako udaljeni od sredine. Da. pravo je ono ija je sredina ispred dva kraja. Tako je. Jedno bi, dakle, imalo delove i bilo mnogo, kad bi uestvovalo u nekom obliku, bilo pravom,

    138 bilo okruglom. Svakako. Ono, dakle, nije ni pravo, ni okruglo, poto nema delova. To je tano.

  • Jedno nije Ali ako je Jedno takvo, ono ni u samome sebi, ne bi moglo nigde biti. Jer ono ni u drugom. ne bi moglo biti ni u drugom, Jedno nije u prostoru. ni u samom sebi. Kako to?

    Ako bi bilo u neem drugom, onda bi moralo biti kruno obuhvaeno od onoga u emu je sadrano, i imalo bi sa njime mnogim svojim takama mnogostruke dodire. Jedno, bez delova, koje ni na koji nain nema uea u krugu, ne moe imati tu mnoinu perifernih dodira. Ne moe. Ali, budui samo u sebi, ono e biti B

    obuhvaeno, ali niim drugim nego sobom, poto se jedino u sebi nalazi; jer nemogue je biti u neem, a ne biti njime obuhvaen. Nemogue, zaista. Dakle, drugo bi bilo ono to obuhvata kao takvo, a drugo obuhvaena stvar; jer, u svojoj celini, Jedno ne bi moglo ist'ovremeno biti i aktivno i pasivno. Jer kad bi ono to moglo biti, onda Jedno ne bi bilo vie jedno, nego dya. Ono, zaista, ne bi vie bilo Jedno. Jedno, dakle, nije nigde, ni u sebi, ni u neem drugom. Nije nigde. Jedno nije ni u miru, XI. Vidi, dakle, da li kad ni u kretanju. je tako ono moe; biiti ne-

    pokretno ili pokretano. Zato to ne bi moglo? Zato to, ako se kree, ono se C ili premeta ili se menja. Jer to su jedina kretanja. [Jer nema drugih kretanja sem ovih]. Da. Ali ako se Jedno menja u odnosu na sebe samo, onda je nemogue da ono jo bude jedno. Nemogue je. Dakle, ono se ne kree radi menjanja. [Dakle, njegovo kretanje ne sastoji se u menjanju]. Oevidno ne. Da li [se kree] radi premetanja? Moda. Samo, ako se Jedno premeta, ono bi moralo ili da se na istome mestu okree u krug, ili bi moralo da menja svoja mesta jedno za drugim. Nunim nainom. Ali, ako se Jedno okree u krug, da li ono mora, nunim nainom, da miruje u svom sreditu, i da ima druge delove koji se okreu oko sredita? ono to nema ni sredita, ni delova, na koji nain treba da se okree oko sredita? Ni na koji nain. Ali ako ono menja svoje mesto, da li onda dolazi u svako drugo vreme na drugo mesto i tako se kree? Da, ako se kree. da se nalazi negde u neem pokazalo nam se nemogue. Da. zar nije, dakle. jo nemogunije da ono u neto doe? Ne razumem u ta. Ako neto ulazi u neku stvar, zar ono ne mora, nunim nainom, delimino jo da ne bude u toj stvari, jer u nju tek ulazi, a, isto tako, da jo delimino ne bude sasvim izvan nje, jer ve u nju ulazi?

  • Nunim nainom. Ako to moe da se desi, to se moe desiti samo onome to ima delove. Jer od njih mogu neki biti ve u onoj stvari, a drugi u isto vreme biti izvan nje. Meutim, ono to nema delova nije sposobno, mislim, ni na koji nain, da bude cela u isto vreme, kako u jednom predmetu, tako i izvan njega. To je istina. to nema ni delova niti je eelo, zar nije jo mnogo nemogunije da ono negde ue, poto ne moe ni delimino ni celo da ue? 139 Izgleda da je tako. Dakle, ono ne moe ni negde idui i negde dolazei da promeni svoje mesto, niti se moe okretati na istome mestu, niti se menjati. Ne izgleda. Jedno, dakle, nije pokretano nikakvom vrstom kretanja. Ono je nepokretno. Ali mi isto tako tvrdimo da je nemogue da ono bude u neem.

    Mi to tvrdimo. Ono, dakle, isto tako nije nikad na istome mestu. Zato to? Zato to bi ve moralo biti u onom u emu bi ostalo na istome mestu. To je istina. Ali ono ne moe biti ni u sebi, ni u neem drugom. Ono to zaista ne moe. Dakle, Jedno nije nikad na istome mestu. Nikad, izgleda. Ali ono to ne ostaje nikad na istome mestu, nema ni mira, ni nepominosti. Ne, nije mogue da ima. Dakle Jedno, kako izgleda, nije ni nepomino, ni pokretano. Naravno da nije, kao to bar izgleda.

    Jedno nije Ali ono, dalje, isto tako ni identino, nee biti identino ni neem ni razliito. drugom, ni samom sebi, niti

    razliito od samoga sebe ili od drugog. Kako to? Kad bi bilo razliito od samoga sebe, onda bi bilo razliito od bia, od Jednoga, i ne bi vie bilo jedno. To je istina. Kad bi, dalje, bilo identino neem drugom, onda bi ono bilo to drugo, a ne vie ono samo. Tako, i na taj nain, ne bi vie bilo ono to jeste Jedno nego bi bilo neto drugo nego Jedno. Razume se da ne bi. Dakle, ono nee biti identino neem drugom ili razliito od samoga sebe. Ne. Ono, isto tako, nee biti razliito od neeg drugog, dok je jedno. Jer jednome nikako ne pripada [osobina] da bude razliito od neega, nego [ta osobina pripada] samo razliitom i niem drugom. To je tano. Dakle, ono nee biti razliito time to je jedno. Jesi li drugog miljenja? Ne, svakako. Dakle, ako ono nije time razliito, ono nee biti razliito samo sobom; a ako to nije samo sobom, ono nee ni biti razliito. Ako, dakle, ono samo ni u emu nije razliito, ono nee biti ni od ega razliito. Tano. Ali ono isto tako nee biti identino samom sebi. Zato to? Zato, naime, to Jedno i identino nisu iste prirode. Kako to? Postati identian neemu nije postati

  • jedno. ta upravo? Postati identian mnogom jeste, nunim nainom, postati mnogo, a ne jedno. To je istina. Dakle, ako se jedno i identino ne bi razlikovali ni u emu, postati identian bilo bi uvek postati jedno, a postati jedno bilo bi uvek postati identino. Svakako. Dakle, za Jedno, biti identino sebi nee biti

    initi jedno sa sobom, i tako ono, budui Jedno, nee biti jedno.36 Ali to je nemogua stvar. Dakle, Jednome je nemogue i da bude razliito od drugoga, i da bude identino sebi. Zaista mu je nemogue. Dakle, Jedno nee biti ni razliito, ni identino, ni od sebe, ni od drugog. Izvesno ne.

    Jedno nije ni slino, Ali, s druge strane, Jedno ni neslino. nee biti ni slino, ni nesli-

    no ni samom sebi, ni neem drugom. Zato? Zato to je slino ono to doputa neki identitet. Da. mi smo videli da je priroda 140 identinog razliita od prirode Jednog. Mi smo to videli, zaista. Kad bi Jednome jo neto pripadalo, sem da bude jedno, onda bi njemu pripadalo da bude vie nego jedno, a to je nemogue. Da. Nema, dakle, nikakvog naina da Jedno postane identino ni drugome, ni sebi. Oevidno ne. Ali ono, isto tako, ne moe biti ni slino ni nekom drugom, ni sebi samom. Ne, izgleda. Ali Jednome nije dato ni da bude razliito, jer bi mu time bilo dato da bude vie nego jedno. Ono bi, zaista, bilo vie nego jedno. Ono emu pripada razliitost' od samoga sebe ili od drugoga bilo bi neslino samome sebi ili drugom, ako je slino ono emu pripada [delimina] identinost.37 To je tano. Jedno, dakle, kako izgleda, kome ni na koji nain ne pripada razliitost, nije, isto tako, ni na koji nain neslino ni samome sebi, niti neem drugom. Ne, svakako. Dakle, Jedno ne bi bilo ni drugome, ni sebi ni slino, ni neslino. Oevidno ne.

    prestati biti jedno." Prim. prev.

    37 Ovu reenicu Leon Robin prevodi na sledei. sasvim razgranati nain: Bie neslino samome sebi ili drugom ono to je od razliitog aficirano, u odnosu na samoga sebe ili na drugu stvar, ako je istina da je slino ono to je aficirano od identinog." (Platon, Oeuvres completes, Traduction nou- vele par Leon Robin. Bibliotheque de la Pleiade, II vol., Paris 1950, p. 212213). Prim. prev.

  • bi bilo jednako, ono bi moralo imati identine mere kao ono emu je jednako. Da. Ali, da bi bilo1 vee ili manje, moralo bi, uporeeno sa veliinama kojima je komensurabilno [samerljivo], da ima vie jedinica mere nego

    manje veliine, a manje jedinica mere nego vee veliine. Da. uporeeno sa veliinama kojima nije komensurabilno, ono bi se sastojalo iz jedinica mere ovde manjih, a tamo veih. Kako bi drukije bilo? Zar nije nemogue onome to ne uestvuje u identinosti da bude identino u svojim merama, ili ma u emu drugom [u nekim drugim atributima]? Nemogue je. Dakle, ono nije jednako samome sebi, niti drugom, poto nema identine mere. Ne, kako izgleda. Bilo da ima vei ili manji broj jedinica mere, koliko bude imalo jedinica mere, toliko e imati delova. A, na taj nain, ono nee vie biti jedno, nego e biti umnoeno onoliko puta koliko bi imalo jedinica mere. Tano. ako bi imalo samo jednu jedinicu mere, ono bi tada postalo jednako jedinici mere. Ali pokazalo se kao nemogue da bi ono moglo biti ma emu jednako. Tako se pokazalo. Ali poto ono ne uzima uea ni u jednoj jedinici mere, niti u jednom veem ili manjem broju jedinica mere, ono je, na apsolutan nain, iskljueno iz svakog uestvovanja u identinosti. Ono, dakle, nee nikad biti jednako ni samome sebi, kako izgleda, ni drugom; a, isto tako, nee biti ni vee, ni manje ni od samoga sebe, ni od drugog. Potpuno je tako.

    Jedno se ne nalazi XII. ini li ti se da Jedu vremenu. no moe biti starije, ili mlae

    od neega, ili istoga doba sta- rosti kao ono? zato da ne? Zato to imati isto doba starosti kao ono samo ili kao neto drugo, znai uestvovati u jednakosti i slinosti u odncsu na vreme. Jedno kao to smo kazali iskljueno je iz t'oga uestvovanja bilo u slinosti, bilo u jeclnakosti. To smo rekli. Ali mi smo, isto tako, kazali

    Ali, ako je takvo, Jedno isto tako nee biti ni jednako, ni nejednako, ni sebi, ni drugome. Zato? Da

    Jedno nije ni jednako, ni nejednako.

  • da ono ne uestvuje u neslinosti i u nejednakosti. Svakako. kad je tako, kako bi, dakle, ono moglo biti starije ili mlae od neeg, ili istoga doba starosti sa njim? Ono to ne bi moglo ni na koji nain. Tako, bilo da se ono uporedi sa samim sobom ili sa drugim, Jedno nee biti ni mlae, ni starije, ni istoga doba. To je oevidno. Ali zar ne ako je Jedno takvo, ono uopte ne bi moglo biti ni u vremenu? Jer biti u vremenu, zar to nije, nunim nainom, postajati uvek stariji od samoga sebe? Nunim nainom. Dakle, starije je uvek starije od mlaeg? Kako bi drukije bilo? Postati stariji od samoga sebe, jeste, dakle, u isto vreme, postati mlai od samoga sebe, ako se pretpostavi da je potreban jedan rok, u odnosu na koji ovek postaje stariji. ta hoe da kae? Ovo: nita ne moe postati razliito od onoga to je ve razliito, nego ono se razlikuje od neega to je razliito; od onoga to je bilo razliito, ono je bilo razliito; a od onoga to e biti razliito, ono e se razlikovati. Od neega to postaje razliito, ono nije ni bilo, niti e biti, niti je razliito; ono to postaje, a nikako nije. Nunim nainom. Ali, zar ne, starije je razliitost od mlaeg, i ni od ega drugog? Tako je. Dakle ono to po~ staje starije od samoga sebe, to treba, u isto vreme, i nunim nainom, da postane mlae od samoga sebe. Tako izgleda. Ali ono, isto tako, ne treba da postane suma vremena vea ili manja od samoga sebe; jedino iz sume vremena iste kao to je ono samo, ono moe postati i biti, u sadanjosti, prolosti i budunosti. Svakako, i to nunim nainom. Nuno je takoe kao to izgleda za sve to je u vremenu i to uestvuje u vremenu, da svaki od ovih predmeta irna isto doba starosti koje ima, i da postaje, u isto vreme, i stariji i mlai od samoga sebe. Tako se ini. Dakle, Jedno ne bi nikad uestvovalo u takvim stanjima. Ne bi uestvovalo, doista. Dakle, ono ne uestvuje ni u vremenu, i nije [ne postoji] ni u kakvom trenutku vremena. Zacelo ne, kao to pokazuje argument.

    Jedno izmie biu Hajdemo dalje! Bee", i saznanju. postalo je" i postade",

    zar ovi izrazi ne oznaavaju uestvovanje u vremenu koje je bilo? Svakako.

    zar izrazi: bie", i postae", i bie postalo", ne oznaavaju vreme koje e doi [budunost]? Da. izrazi: postoji", i postaje", zar ne oznaavaju sadanje vreme? Potpuno. Ako, dakle, Jedno ni na koji nain nema nikakvoga uea ni u kome vremenu, onda ono niti je ikad u prolosti bilo, postade ili bee; niti u sadanjosti postoji, postaje ili jeste; niti e u budunosti postati, biti postalo ili biti.

  • To je savreno istinito. Ali moe 11 se na neki drugi nain nego na ove uestvovati u biu? Ni na koji. Dakle, Jedno ni na koji nain ne uestvuje u biu. Ne, kako se ini. Jedno ne postoji, dakle, ni na koji nain. Ne, kako izgleda. Ono, dakle, nema ak dovoljno bia da bi bilo jedno. Jer, da ga ima, ono bi postojalo i uestvovalo u biu. Nego, kako izgleda, Jedno niti je jedno, niti postoji, ako treba ve-

    142 rovati takvom nainu dokazivanja. Tako se ini. Ali ono to ne postoji, moe li imati, onda kad ne postoji, neto to je njegovo ili od njega? Kako bi to moglo? Dakle, njemu ne pripada nikakvo ime, ni definicija, nikakvo saznanje, ni opaanje, ni miljenje. Oevidno ne. Dakle, ono nije ni nazivano, ni izraavano, ni pretpostavljano, ni saznavano; nema nijednoga bia koje bi ga ulima opaalo. Ne, kako izgleda. Je li mogue da sa Jednim stvar tako stoji? Ne, kako mi se ini.

    Bruga hipoteza. XIII. Hoe li, dakle, da se Jedno postoji. ponovo vrat'imo na poetak

    B nae hipoteze, da bismo vi- deli hoe li nam neto izgledati drukije kad je opet ispitamo? Hou, vrlo rado. Dakle, ako Jedno postoji. kao to pretpostavljamo, moramo se sporazumeti ta iz toga za Jedno proizlazi, ma ta to bilo, zar ne? Da. Zato pogledaj jo jednom ispoetka. Ako Jedno postoji, je li tada mogue da ono postoji, ali da ne uestvuje u biu? Nije mogue. Dakle, bie e biti bie Jednog, koje nije identino sa Jednim;

    c jer inae bie ne bi bilo bie Jednog, i Jedno ne bi

  • uestvovalo u biu, nego bi bilo isto rei: Jedno postoji, i Jedno je Jedno. naa pretpostavka nije: ako je Jedno Jedno, ta iz toga treba da sleduje; nego: ako Jedno postoji. Zar nije tako? Potpuno. Da li, dakle, ono postoji" znai neto drugo nego Jedno? Nunim nainom. Da li se misli neto drugo, nego da Jedno uestvuje u biu, kad neko saeto kae da Jedno postoji? To se misli.

    Jo jednom nam kai: ako Jedno postoji, ta e iz toga sledovati? Vidi, dakle, da li ova pretpostavka, nunim nainom, ne pokazuje Jedno kao neto to ima delove? Kako to?

    Ovako. ,,stoji" kae se Jednom koje postoji, a Jedno biu koje je jedno. bie i Jedno nisu identini; oni su samo atributi jednog identinog predmeta, predmeta hipoteze Jednog koje postoji". zar nije nuno da je celina upravo Jedno koje postoji, i da su mu delovi Jedno i bie? To je nuno. Hoemo li sad svaki od ovih delova nazvati samo delom, ili zar ne moramo nazvati deo delom celine? Delom celine. ono to je Jedno koje postoji, jeste, dakle, celina, i ima delove? Svakako. sad, da li koji od ova dva dela Jednoga koje postoji, naime Jedno i bie, ikad nedostaje? Da li Jedno nedostaje delu koji je bie, i da li bie nedostaje delu koji je Jedno? To je nemogue. Dakle, isto tako, opet, svaki od ova dva dela ima Jedno i bie. I tako, opet, svaki se deo obrazuje najmanje iz dva dela. I tako, uvek na isti nain, sve to se obrazuje kao deo, sadri uvek [neodreeno puta] ova dva dela. Jedno uvek sadri bie, a bie Jedno, tako da, nunim nainom, poto uvek [neodreeno puta] postoji dva, Jedno nikad

    nee biti jedno. To je potpuno tano. Dakle, Jedno koje postoji bie beskrajna mnoina. Tako

    izgleda.

    Beskrajni niz brojeva.

    ono postoji. Da.

    Hajde, dakle, vidi jo ovo. ta? Mi kaemo da Jedno

    uestvuje u biu, i da zato I zato nam je Jedno koje postoji

    Jedno je celina; ono se umnogostruava u beskrajni broj delova.

    D

    143

  • izgledalo mnogo? Tako je. sad, ako Jedno kao takvo, za koje kaemo da uestvuje u biu, pretpostavimo da je shvaeno kao takvo samim miljenjem, bez onoga u emu, kako mi kaemo, uestvuje, da li e nam to Jedno kao takvo izgledati samo kao jedno ili kao mnogo? Mislim kao jedno. Da vidimo. Drugo je, nunim nainom, njegovo bie, a drugo je ono samo, potb Jedno nije bie, nego kao Jedno uestvuje u biu. Nunim nainom. Ako je bie neto drugo, a Jedno rfeto drugo, onda nije njegovo jedinstvo ono to ini Jedno razliitim od bia, niti je pomou bia bie razliito od Jednoga, nego su oni razliiti jedno od drugog pomou razliitog i drugog. Svakako. Tako razliito nije identino ni sa Jednim, ni sa biem? Kako bi ono takvo C bilo? Ali ja pretpostavljam da smo mi istakli kao to ti hoe ili bie i razliito, ili bie i Jedno, ili Jedno i razliito. Zar nismo, u svakom sluaju. izabrali ono to s pravom moemo nazvati parom. Sta hoe da kae? Ovo: moe li se rei bie"? Moe. odmah zatim jedno"? I t'o. Zar nije na taj nain izraeno svako od njih? Da. Ali kad kaem bie" i jedno", zar nije tada izraen par? Potpuno. Ali kad kaem bie" i razliito", ili razliito" i jedno", da li ja, isto tako, na sve naine i u svakom sluaju, kaem par? Da. to se s pravom naziva par, moe li to da bude par, ali da ne bude dva? Nikako. Ali tamo gde je dva, ima li naina da svaki od njihovih delova ne bude jedan? Nikakvog. Poto se, dakle, svaki od ovih izraza nalazi u grupi od po dva zajedno, svaki za sebe mora, isto tako, da bude jedan. Oevidno. Ali ako je svaki od njih jedan, i mi tada nekom od ranijih parova dodamo jedan, zar tada sve zajedno postaje tri? Da. I zar nije tri neparno, a dva parno? Kako bi bilo drukije? I im ima dva, zar nije nuno da ima i dvaput', a im ima tri triput, poto je dva dvaput jedan, a tri triput jedan. Nuno je. Ali ako se, u isto vreme, stave dva i dvaput, zar nije tada isto tako, nunim nainom, dvaput dva? tri i triput, zar nee isto tako, nunim nainom, dati triput t'ri? Kako ne bi dali? ako su dati tri i dvaput, i dva i triput, zar nee, nunim nainom, biti dvaput tri i triput dva? Potpuno, Dakle bie isto tako produkt po dva parna broja i produkt po dva neparna broja, i produkt parnog i neparnog, i produkt neparnog i parnog. Tako je. Ako je tako, moe li da zamisli neki broj kome je mogue da ne postoji nunim nainom? Nikakav, zacelo. Dakle, im postoji

  • jedno, postojae i broj, nunim nainom. Nunim nainom. ako postoji broj, onda e postojati i mnogo i beskrajna mnoina bia. rii zar broj ne postaje beskrajan po mnoini, i zar ne uestvuje u biu? Izvesno. Ako, dakle, svaki broj uestvuje u biu, hoe li, isto tako, svaki deo broja uestvovati u njemu? Da.

    Jednaka beskrajnost XIV. Dakle, bie je razdeJednog i bia. ljeno u celoj realnosti koja je

    mnogostruka, i nije otsutno ni iz ega to postoji ni iz najmanjeg, ni iz najveeg? Ili je nerazumno ovo pitati? Jer na koji bi nain bie bilo otsutno iz neeg to postoji? Ni na koji nain. Ono je, dakle, rasuto u najmanjem i najveem, i u svakoj moguoj vrsti onoga to postoji, i njegovo delenje prevazilazi sve. Postoji nebrojeno delova bia. Doista je tako. Dakle, njegovi delovi su ono to je najmnogobrojnije. Razume se, ono to je najmnogobrojnije. ima li meu njima neki koji bi, dodue, bio deo bia, ali ipak ne bi bio nikakav deo? kako bi tako neto bilo mogue? Nego, mislim, otkad postoji, i za sve vreme to postoji, svaki deo je, nunim nainom, uvek jedan; nemcgue mu je da bude nijedan. Tako je. nunim nainom. Dakle, svakom pojedinom delu bia pridolazi Jedno; ono ne naputa ni najmanji, ni najvei, niti makoji drugi deo. Tako je. moe li se, dakle, Ono, koje je jedno, nalaziti celo prisutno na mnogo mesta u isto vreme? Razmisli tome. Razmiljam, i vidim da je to nemogue. Kad se ne nalazi celo, ono se nalazi podeljeno, jer ni na koji drugi nain ne bi moglo da u isto vreme bude u svim delovima bia, sem kao podeljeno. Da. Ali ono to je deljivo umnoava se, nunim nainom, onoliko puta koliko ima delova. Nunim nainom. A]i mi nismo maloas tano govorili, kad smo rekli da su

  • delovi u koje se bie razdeljuje ono to je najmnogobrojnije. Njegovo razdeljivanje ne prevazilazi razdeljivanje Jednog; naprotiv, izgleda da mu je ono jednako. Jer niti bie ostavlja Jedno, niti Jedno ostavlja bie; nego ovo dvoje postaju uvek, i svuda, i u svemu jednaki [oni ine par i uzajamno se izjednauju uvek, i svuda, i u svemu], Tako sasvim izgleda. Dakle i samo Jedno, razdeljeno od bia, jeste mnogo i beskrajna mnoina. Tako izgleda. Ne samo, dakle, da je Jedno koje postoji mnogo, nego, isto tako, Jedno kao takvo, razdeljeno od bia, jeste time, nunim nainom, mnogo. To je potpuno tano.

    Granice i figura. XV. Dalje, poto su delovi delovi celine, i Jedno e, u

    odnosu na celinu [ukoliko je celina], biti ogranieno. 145 ili zar delovi nisu obuhvaeni od celine? Nunim nainom. ono to obuhvata jeste granica? Kako ne bi bilo! Dakle, Jedno koje postoji bie jedno i mnogo, celina i delovi, ogranieno i neograniena mnoina. Izgleda. poto je ogranieno, zar nee imati krajeve? Nunim nainom. Ali, ako je ono celina, zar nee imati poetak, i sredinu, i kraj? Ili zamilja li da celina postoji bez ove tri odredbe? I zar e jo moi da bude jedna celina ono emu jedna od ovih odredaba nedostaje? Nee moi. Dakle, izgleda, Jedno e imati poetak, kraj i sredinu. Imae ih. Ali sredina je podjednako udaljena od krajeva, inae ne bi bila sredina. Doista. Dakle Jedno e, kako izgleda, uzimati, isto tako, uea u nekoj figuri, bila ona prava ili okrugla, ili u kakvoj meovitoj figuri? Uzimae uea.

    Jedno je istovremeno I zar nee, ako je to tako, samo u sebi ono biti u samome sebi i u i u prostoru. neem drugom. Kako?

    Svaki deo je u celini, nijedan nije izvan celine. Nijedan. I ovi delovi su C obuhvaeni od celine? Da. Ali Jedno je celina svojih delova, i nije ni manje ni vie nego oni svi. Zaista. Ali zar, isto tako, celina nije Jedno? Kako ne bi bila? Ako se, dakle, svi delovi sadre u celini, onda su i svi delovi Jedno, a, isto tako, i sama celina

    *

  • je Jedno, i svi su obuhvaeni od celine. Tako, dakle, Jedno biva obuhvaeno od Jednoga, i tako bi Jedno bilo u samome sebi. Tako izgleda. Ali, opet, celina nije u delovima, ni u svima, ni u nekom od i> njih. Jer ako je u svima, onda je, isto tako, nunim nainom u jednom. Jer ako nije u jednome delu, Jedno, isto tako, ne bi moglo biti u svim delovima. ako onaj jedan deo njima svima ne pripada, i ako celo nije u tome delu, kako bi ono jo moglo biti u svim delovima? Ni na koji nain. Dalje, ono, isto tako, nije ni u nekim delovima. Jer kad bi celo bilo u nekim delovima, onda bi se vie nalazilo u manjem, to je nemogue. Nemogue, doista. Ako sad celo nije ni u vie delova, ni u jednom, ni u svim delovima, zar ono, nunim nainom. ne mora biti ili u neem drugom ili nigde? Nunim nainom. E ne budui nigde, ono bi bilo nita; a kako je ono celo, a nije u sebi, ono, nunim nainom, mora biti u neem drugom. Svakako. Ukoliko je, dakle, Jedno celo, ono je u neem drugom; a ukoliko je celina delova, ono je u samome sebi. I, na taj nain, Jedno je, nunim nainom. kako samo u sebi, tako i u neem drugom. Nunim nainom.

    Kretanje i mirovanje Ako je Jedno takve priroJednoga. de, zar ono tada nee, nu-

    nim nainom, da se i kree i da miruje? Kako to? Ono miruje u koliko je samo u sebi; ono je samo na jednome mestu; ono iz njega ne izlazi da bi se menjalo; dakle ono je na istome mestu. u sebi samome. Tako je. ono to je uvek na istome mestu, mora uvek da bude u miru. Svakako. ono to je uvek u drugom, zar nije nuno da ono, naprotiv, nikad ne bude na ist'ome mestu? ako nikad nije na istome mestu, ono nee biti ni u miru, a ako nije u miru, ono e se kretati, zar ne? Izvesno. Otuda e, nunim nainom, Jedno, poto je uvek u isto vreme u seb