ta znam?

Hitler i nacizamK L O D D AV I D Profesor na Univerzitetu Pariz-Sorbona Prevela sa francuskog Suzana Mateji XX VEK Beograd 1999. Naslov originala Claude David, Hitler et le nazisme Presses Universitaires de France, Paris, 1979 14. izdanje, 1996 (Que sais-je? br. 624)

SADRAJPrvi deo OSVAJANJE VLASTI (19191934) I poglavlje ISTORIJA II poglavlje PROGRAM III poglavlje PRETEE I ISTOMILJENICI Drugi deo HITLERIZAM NA VLASTI (19341945) I poglavlje UREENJE HITLEROVSKE DRAVE II poglavlje EKONOMSKA POLITIKA III poglavlje UNUTRANJA POLITIKA Zakljuak Bibliografija

1

OSVAJANJE VLASTI (19191934)I. ISTORIJA19191923.1. Pojavljivanje Hitlera. Nemaka u junu 1919. godine Juna meseca 1919. godine definitivno je uguena revolucija koja je zapoela neto malo pre primirja u novembru 1918. godine. Svi radniki i vojni sovjeti su se rasturili. Odrana je ustavotvorna skuptina, a narodni komesari, koji su do tada imali izvrnu vlast, predali su vlast koalicionoj vladi, u kojoj nije bilo nijednog revolucionarnog socijaliste, a koju su sainjavali pripadnici socijaldemokratije, Katolikog centra i Demokratske stranke. Veliki problem demobilizacije je naizgled bio reen. Rasputene su jedinice koje su se vratile sa fronta. Pre nego to je Versajskim ugovorom odreen konani status vojske, privremeno je organizovan Rajhsver (Reichswehr). Umerena vlada nije elela da naoruava narodne odrede koji su se spontano oformili. Stvorena je dobrovoljaka vojska koju su vodili kolovani oficiri. Rajhsver, ojaan sa dvadeset i osam brigada, u junu 1919. godine brojao je oko trista hiljada ljudi i trebalo je da okupi takozvane dobrovoljake odrede. To su bile grupe dobrovoljaca koje su od decembra 1918. godine, formirane naroito na istonim granicama, radi suprotstavljanja Poljacima i esima, kao i ruskim boljevicima. Zapravo, Rajhsver je obuhvatao samo deo ovih grupacija. Osim njega, postojalo je jo mnogo vojnih organizacija: osim dobrovoljakih odreda, za spoljno dejstvo protiv Slovena, odreda koji su vrlo esto bili neprijateljski raspoloeni prema Rajhsveru, postojala je i civilna odbrana (Einwohnerwehren), za unutranje dejstvo protiv komunizma. Centralna vlast je strogo upravljala formacijama za unutranje dejstvo; mnogo manje je kontrolisala pogranine formacije, gde su bili okupljeni najaktivniji i najreakcionarniji elementi bive vojske. Kao, na primer, Baltiki odred (Baltikum), u kome se posebno istakao kapetan Erhart (Ehrhardt), pod ijim vostvom su potueni ruski boljevici okupljeni oko Rige; za zaustavljanje njihovih akcija bila je potrebna intervencija Meusaveznike misije. Pored ovih vojnih formacija, postoje i razne vrste gimnastikih drutava, patriotske orijentacije, kao i obilje grupa i partija, monarhistikih, rasistikih, nacionalistikih, koje su nerado prihvatale Republiku koja se pripremala u Vajmaru (Weimar). Jun 1919. godine je i mesec kada je nemaka vlada prihvatila rigorozne uslove koje joj je nametnuo Klemanso (Clemenceau) na Mirovnoj konferenciji. Bile su potrebne duge debate: jedan deo vlade i vojske nameravao je da nastavi sa neprijateljstvima; kada su konsultovali marala Hindenburga (Hindenburg), on je izjavio da vie voli astan kraj, nego sraman mir, posle ega je dao ostavku na mesto komandanta armije. Novi kabinet morao je da se formira 20. juna. Dvadeset i prvog juna, mornari flote u Skapa Flou namerno su potopili svoje brodove. Protesti oficira i studenata odrani su u Berlinu. U isto vreme, u Vizbadenu (Wiesbaden) je proglaena Rajnska republika, koju je podravala Francuska. lako je leviarska revolucija savladana, stanje Rajha je i dalje ostalo veoma nestabilno. Nacionalistika i konzervativna opozicija, iako manjinska u zemlji, postala je velika opasnost. To je mnogo vie vailo za Bavarsku, nego za ostatak Rajha. U Minhenu su se revolucionarni socijalisti najdue odrali na vlasti. Iako je njihov voa Kurt Ajzner (Eisner) ubijen u februaru, 6. aprila je proklamovana sovjetska republika. Separatizam su u Bavarskoj izraavale partije i ekstremne desnice i ekstremne levice. Minhen je preuzela jedna vojna ekspedicija, poslata iz Berlina, u kojoj je, pored regularne vojske, uestvovao i bavarski dobrovoljaki odred fon Epa (von Epp). Nakon to je aktivno uestvovala u socijalistikoj revoluciji, Bavarska e postati centar reakcionarne aktivnosti. Nemaka radnika partija. Pred kraj rata, u martu 1918. godine, u Bremenu je osnovan Komitet za pravedni nemaki mir. To je bila grupa nacionalistike inspiracije. Njen ogranak u 2

Minhenu vodio je radnik koji se zvao Dreksler (Drexler). Posle rata, Komitet postaje jedna od mnogih partija koje su se tada pojavile. Uzeo je ime Nemaka radnika partija. Godine 1921, ona prerasta u Nacionalsocijalistiku nemaku radniku partiju. Ni ime ni opredeljenje nisu bili neobini. Drekslerova partija nije bila nikakvo udo u Nemakoj. U Hanoveru je postojala Socijalistika partija Nemake, u kojoj je aktivno uestvovao Julijus trajher (Julius Streicher), drugde, Nemaka socijalna partija. Jo pod Vilhelmom II, jedna od velikih grupa konzervativaca i antisemita, grupa Fridriha Naumana (Friedrich Naumann), uzela je ime socijalnacionalistika, kako bi se razlikovala od grupe socijalnih hriana. Socijalizam ovih partija nije bio ak ni prividan; one nisu elele da ih smatraju leviarskim partijama; naprotiv, vrlo jasno su proklamovale svoje tenje. Nemaka radnika partija je u junu 1919. godine bila mala grupa od svega ezdesetak lanova. U njoj su se istakle tri osobe: novinar Ditrih Ekart (Dietrich Eckart), koji je eleo da osnuje nemaku buroasku alijansu, inenjer Gotfrid Feder (Gottfried Feder), koji e postati prvi teoretiar partije, kapetan Ernst Rem (Ernst Roehm), bivi oficir, pomalo sklon spletkama, koji je doao iz dobrovoljakih odreda fon Epa. U julu 1919. godine, na skupu ove partije, jedan od uesnika je energino istupio protiv bavarskog separatizma. Pozvan je u partiju i ubrzo postao lan Upravnog odbora. Zvao se Adolf Hitler. Hitlerova mladost. Hitlerova mladost nam je poznata samo iz kratkih izlaganja koja je on sam izneo u knjizi Mein Kampf. Otac mu je bio austrijski carinik koji je, u vreme kada se Adolf Hitler rodio, 1889. godine, radio na granici u gradu Braunau na Inu. Deak odbija da postane slubenik, kao to eli njegov otac: eleo je da postane slikar. U to vreme je pohaao srednju kolu u Lincu. Meutim, u trinaestoj godini ostaje bez oca. Dve godine kasnije, dobio je veoma teko oboljenje plua, zbog kog je morao da prekine studije. Neto kasnije, umire mu i majka. Ostavi siroe bez ikakve pomoi, 1905. godine, sa esnaest godina, polazi u Be da se upie na Slikarsku akademiju. Nije primljen. Proiveo je nekoliko tekih godina. Nedostatak novca primorao ga je da se zaposli kao nekvalifikovani radnik. Kasnije, dok je studirao arhitektonsko crtanje, izdravao se sam radei kao akvarelist. Godine 1912. odlazi u Minhen, gde se nalazio i u vreme objave rata. Ve po ovim prvim godinama Hitlerovog ivota, vidi se da je on bio veoma uporan u ostvarivanju cilja koji bi sebi postavio. eleo je, kako kae, da postane neko. Sin skruenog inovnika po svaku cenu eli da se uzdigne. Promaeni umetnik nastoji da u svojoj biografiji istakne da izmeu njega i nekog proletera postoji razlika koja ih razdvaja: Moje odelo je jo uvek bilo prikladno, moje rei birane, moji maniri otmeni. Sam istie da je u mladosti iveo u sredini koju je inila sitna buroazija... drutvena grupa koja se tek od skora izdigla iznad nivoa radnika... i koja je uvala gnusno seanje na kulturnu bedu te nie klase. Kada je video siromane kvartove Bea zabeleio je: ta bi se dogodilo kada bi (jednognog dana), ovo mnotvo rasputenih robova izalo iz svojih jadnih umeza i rairilo se po ostatku oveanstva, preterano bezbrinom? Mrnja prema drutvu, koju e ispoljavati u karijeri, izvire na svakoj stranici njegove knjige Mein Kampf. Godine koje Hitler provodi u Beu su godine obrazovanja. Gladan je itanja. ita politike pisce, ora Sorela, Niea, openhauera, istoriare, dela iz oblasti tehnike. Oni koji su ga poznavali priznaju da je bio pravi strunjak za mehaniku i tematiku naoruanja. to se ostalog tie imao je raznoliko ali povrno znanje koje mu je uz pomo izvanredne memorije omoguavalo da aktivno raspravlja o svim pitanjima. Osim toga, na osnovu njegovog sopstvenog svedoenja, u Beu se poeo uiti politici. Videvi kako se Austrougarska monarhija raspala pod pritiskom njenih nacionalnosti, u njemu se razvila svest o nadmonosti Nemaca. Antisemitska politika gradonaelnika Bea, Karla Lugera (Karl Lueger), okrenula ga je rasistikoj doktrini. Hitler, koga je regrutna komisija oslobodila vojske u Austriji ukljuio se od samog poetka rata u bavarsku vojsku. Biva ranjen, otrovan bojnim otrovom i odlikovan Gvozdenim krstom. U vreme primirja nalazi se na bolnikom leenju. Po povratku u bataljon, ponien zbog poraza, 3

suprotstavlja se savetima vojnika u Minhenu koji su, po njegovim reima, naredili njegovo hapenje 27. aprila 1919. godine. Kraj vladavine revolucionara u Minhenu doneo mu je spas, a neto kasnije, on e se pojaviti kao svedok protiv svojih neprijatelja iz tog grada. Takav stav omoguio mu je da ostane u novoj vojsci. Proao je, kao i ostali vojnici njegovog bataljona, kurs naknadnog obrazovanja. Meu instruktorima na ovom kursu nalazio se i Gotfrid Feder, sa kojim se Hitler tad prvi put sreo. Tako se povezao sa Nemakom radnikom partijom. Jednog dana, na kursu koji je pohaao u vojsci, izneo je antisemitski stav. Rezultat je bio, pie on, da su me nekoliko dana kasnije odredili za 'oficira za propagandu' (Bildungsoffizier) u jednom minhenskom puku... Trebalo je ponovo uspostaviti vojnu disciplinu i ponovo trupama uliti nacionalna i patriotska oseanja. Hitler je na ovoj dunosti ostao u Rajhsveru do 1. aprila 1920. godine. 2. Hitler se namee. U julu 1919. Hitler je bio lan jedne malo poznate bavarske partije. Godine 1923, poto su ga sve organizacije ekstremne desnice prihvatile, on je pokuao da izvri dravni udar kako bi preuzeo vlast. Dogaaji su mu ili naruku, ali on je umeo i da brzo eliminie brojne rivale. Vreme nemira u Nemakoj. Republiku Nemaku pritiskao je strah od paravojnih organizacija, koji se uskoro pokazao opravdanim. Od 1920. do 1925. godine, niz spletki i ubistava kompromitovao je politiki ivot i esto dovodio reim u opasnost: u martu 1920, pu koji su izvrili Kap (Kapp) i Litvic (Lttwitz), koji se oslanjao na brigadu pomorske peadije kapetana Erharta, naterao je vladu da pobegne u provinciju na nekoliko dana. Godine 1921. poinje niz velikih politikih atentata od kojih su najznaajniji oni koji su kotali ivota potpisnika primirja Ercbergera (Ertzberger) i, naredne godine, Valtera Ratenaua (Walter Rathenau), uglednog ekonomistu, ministra inostranih poslova. Primena Versajskog ugovora, koji je Nemakoj ostavio vojsku od samo 100 hiljada ljudi, obavezao je civilnu odbranu i vojne organizacije da promene svoju prirodu. One su do tada tolerisane, podravane, a ponekad ih je i sama vlada koristila. Sada su postale tajne; pretvorile su se u teroristike grupe. Pod pritiskom saveznika, jednim zakonom od 22. marta 1922. godine, razoruane su u principu sve organizacije, a da pritom nisu rasformirane. Taj zakon je vrlo energino primenjivala pruska socijaldemokratska vlada, iako je u Pruskoj terorizam bio mnogo manje izraen nego drugde. Vlada Rajha je ovaj zakon primenjivala znatno slabije. Bavarska, gde je na vlasti, od marta 1920. do septembra 1921. godine, bio fon Kar (von Kahr), odluila je da ga ne potuje. Fon Kar je izjavio da samo te isto civilne organizacije mogu samo da zatite zemlju od ruilakog talasa boljevizma. Od tada je Bavarska postala nemaki arsenal: paravojne formacije brojale su najmanje tri stotine hiljada ljudi. Jedna od glavnih se, po svom osnivau, zvala Eeriova Organizacija (Organisation Escherisch) ili Orge (Orgesch). Brigada Erhart, rasformirana u Pruskoj, reorganizuje se u Bavarskoj, gde postaje slavna OK (Organizacija Konzul). Dobrovoljci koji su se borili u Gornjoj leziji 1921. godine, takoe su nali utoite u Bavarskoj. Takva je sredina u kojoj se razvija Nemaka radnika partija. Hitler e se uzdizati borei se protiv bavarskog separatizma. S druge strane, Hitler je postojao upravo zahvaljujui njemu. Naglo irenje Radnike partije. Radnika partija je 1919. godine imala ezdesetak lanova. Naredne godine, brojala je tri hiljade ljudi. Godine 1922, tira njenih novina raste na dvadeset hiljada primeraka. Partija se u poetku zadovoljavala organizovanjem malih debata i poveavanjem broja propagandnih skupova. Treeg februara 1921. godine, Hitler okuplja vie hiljada slualaca u cirkusu Krone. etvrtog novembra iste godine, u pivnici Hofbroj (Hofbru), dolo je do borbe izmeu nacista i socijaldemokrata. U isto vreme, osnivaju se ogranci Partije u raznim gradovima u unutranjosti, naroito u junoj Nemakoj. Prvi kongres odran je u januaru 1922. godine u Minhenu. Od decembra 1920, Partija ima svoje novine, Vlkischer Beobachter, koje su u poetku izlazile jednom nedeljno, a zatim, od 1923, svakog dana. Meutim, najvaniji dogaaj tokom tog perioda bilo je osnivanje Jurinih odreda. Partija je od 4

samog poetka imala svoju Slubu bezbednosti, Ordnertruppen. Meutim, 3. avgusta 1921. godine, ona osniva gimnastiko i sportsko drutvo, koje treba da podrava vojniki ideal jednog slobodnog naroda. To osnivanje je usledilo etiri meseca posle dekreta kojim su rasputene sve jedinice civilne odbrane. Partija je nasledila lanove svih ovih rasformiranih formacija. Uskoro, skinuvi masku, sportsko drutvo menja nazivu Jurini odred (SA). Tokom tih godina u Partiju se ulanjuje veina njenih buduih voa. Herman Gering (Hermann Goering), jedan od asova avijacije za vreme rata, postaje voa SA. Tada se pojavljuju i Himler, nastojnik poljoprivrednih dobara i Rudolf Hes (Rudolf Hess). Hitler stupa u kontakt sa Otom (Otto) i Gregorom traser (Strasser), koji su takoe bili nacionalisti sa socijalistikim naglaskom. Braa traser su naginjala politici slaganja sa Rusijom. Na suprotnoj strani se nalazio Alfred Rozenberg (Alfred Rosenberg), poreklom sa Baltika, koji e postati jedan od mozgova Partije, a koji je bio izrazito neprijateljski raspoloen prema SSSR-u. Partija je, meutim, nala oslonac van zemlje. Preko Rozenberga se povezuje sa belim Rusima i atamanom Skoropadskim, bivim vladarem Ukrajine. Preko Frika (Frick), visokog slubenika u Minhenu, ona dobija blagonaklonost bavarske policije. Preko Rema (Roehm), ostvaruje tesnu vezu sa fon Epom i konzervativcima Rajhsvera. Gregor traser povezuje Hitlera sa Ludendorfom (Ludendorff). Hitler se povezuje istovremeno i sa velikim antisemitskim organizacijama u severnoj Nemakoj i sa fon Borzigom (von Borsig), predsednikom sindikata vlasnika. U svim sredinama nalazi nove lanove, a posebno zajmodavce. Meutim, ovo irenje Partije nije bilo bezopasno: rizikovala je da je neke druge, vee i uticajnije partije prikljue sebi. Zahvaljujui Hitlerovoj energinosti i vetini, dogodilo se sasvim suprotno. Godine 1921, on postaje predsednik Partije, NSDAP, potiskujui Drekslera; 1923, smenjuje Ekarta na mestu urednika novina. Kada su se, 1923. godine, razne paravojne formacije Rajha ujedinile u Savez borbenih organizacija, Kampfbund, moglo se pretpostaviti da e Hitler biti samo zarobljenik Rajhsvera. Meutim, 24. septembra 1923. godine, uprkos Ludendorfovom neslaganju, Hitler je priznat za komandanta Kampfbunda. 3. Neuspeli dravni udar. Hitler je, dakle, postao voa otpora ekstremne desnice. Meutim, da bi uopte poeo da razmilja o preuzimanju vlasti, bilo je potrebno da se odigra niz dogaaja. Spoljni uzroci prevrata. Najpre, 1923. godine, francuske trupe su okupirale Rur. Ova okupacija, koja je Francuskoj trebalo da poslui kao garancija da e Nemaka platiti ratnu odtetu, to je ova odlagala, imala je brojne posledice. Prvo, naglo je oivela nemaki patriotizam u svim partijama, a posluila je i nacionalistikoj propagandi partija ekstremne desnice. Stanovnitvo Rura se odluilo za pasivni otpor i, budui da je imalo podrku vlade, prestalo je sa radom. Rajhsver je, koristei novonastale prilike, uspostavio tenju vezu sa paravojnim formacijama, obezbeivao im je oruje i novac: zajedno su obrazovali ono to se naziva crnim Rajhsverom. Pobune desnice zabrinjavajue su se uveavale. Jedan nemaki dan odran je 2. septembra u Bajrojtu (Bayreuth), a pobuna u Kistrinu, 1. oktobra, bila je pokuaj da se obori reim. U isto vreme, prekid rada u Ruru i pomo koju je trebalo pruiti nezaposlenima zadali su poslednji udarac ionako poljuljanoj ekonomiji. Inflacija je poela jo mnogo ranije, a 1923. godine rasla je vrtoglavom brzinom. Dovela je do brutalnog obezvreivanja dobara, izazivajui oseaj nesigurnosti i nepoverenja, koji nije nimalo iao u korist unutranjem miru. Drugi kljuni dogaaj bio je mar italijanskih faista na Rim s kraja 1922. godine. Da nije pred sobom imao primer tog neverovatnog uspeha, pitanje je da li bi Hitler uopte pokuao mar na Berlin. Pu 8. novembra 1923. godine. Od septembra 1923, nova vlada Rajha, pod vodstvom trezemana (Stresemann), prekinula je pasivni otpor Rura. Ona je smatrala da se pregovorima moe dobiti vie nego silom. Takav stav izazvao je niz novih pobuna ekstremne desnice. U tom optem nemiru, Bavarska nije mogla da ostane po strani. Meutim, sreom po Nemaku Republiku, opoziciona desnica je po tom pitanju bila podeljena. Jedna partija je bila separatistika: ona je elela da se u Minhen vrati princ, naslednik Vitelsbahovih (Wittelsbach), 5

Rupreht (Rupprecht). Voa ove partije bio je fon Kar, koji je u septembru postavljen za upravnika provincije, u zvanju dravnog komesara. Druga partija, koju je vodio Hitler, bila je neprijateljski raspoloena prema bilo kakvom vidu separatizma: njen cilj je bio da obori vladu u Berlinu. Imala je podrku Ludendorfa, koji je, kako je planirano, trebalo da postane komandant vojske. Hitler je ve bio u sukobu sa bavarskom administracijom. Godine 1922, proveo je mesec dana u zatvoru zbog ograniavanja slobode okupljanja. Posle pokuaja da se orujem suprotstavi socijalistikom skupu, 1. maja 1923. godine, bezmalo su ga prognali iz Bavarske. Odluio je da reaguje 8. novembra. Svojim trupama je opkolio skup koji je drao fon Kar u pivnici Birgerbroj (Brgerbru). Upao je u salu i, pod pretnjom izdejstvovao da fon Kar pristane da se udrui sa njim. U Minhenu je proglaena privremena vlada i organizovan je mar na Berlin. Meutim, sutradan, 9. novembra, Kar se pribrao: naredio je da se otvori vatra na povorku, na ijem elu su bili Ludendorf i Hitler. Partija je imala esnaest ubijenih, koji su postali muenici ovog pokreta. Berlin, upozoren, odluuje da objavi vanredno stanje. Hitler je bio u bekstvu, ali je dva dana kasnije ve bio uhapen, kao i Rem, Gregor traser, Frik, Ditrih Ekart i jo neki. Gering je prebegao u Italiju. Ludendorf je puten na uslovnu slobodu. Hitler je propustio priliku. Bie mu potrebno skoro deset godina da se oporavi od ovog poraza.

19231929.1. Nemaka se umiruje. Ovih est godina predstavljaju u Hitlerovom ivotu jednu veliku zagradu. Godine 1923. mogao je misliti da je nadomak uspeha, ali e dugi niz godina biti samo zanemareni politiar. Na izborima u maju 1924. godine, posle patriotske groznice koju je izazvala okupacija Rura, rasisti su jo uvek imali 32 poslanika mesta (to je 6,6% glasova). Godine 1928. hitlerovci su dobili svega 3,5% glasova. inilo se da je Vajmarska Republika stala na noge i da je opasnost od cezarizma uklonjena. To je trenutak jedini kada je parlamentarni sistem, koji se oslanjao na sigurnu veinu centra, funkcionisao normalno. Marka je stabilizovana krajem 1923. godine. U spoljnoj politici Nemaka postepeno preuzima mesto koje joj pripada u Evropi: 1925. godine potpisuje Lokarnski pakt, 1926. postaje lan Drutva naroda, 1928. prikljuuje se paktu protiv objave rata. Rur je krajem 1925. godine evakuisan; saveznike trupe postepeno naputaju Rajnsku oblast. Najpre Dejvsov plan (Dawes), a zatim i Jangov (Young), predviaju postepenu isplatu ratne odtete. Posle niza godina siromatva, nemaka ekonomija se oporavlja. Istina je da je desnica, posle smrti Eberta, u predsednitvo Rajha izabrala marala fon Hindenburga. Meutim, izuzev poslednjih godina ivota, stari monarhista je iskreno prihvatao ulogu parlamenta. Tano je takoe i to da je zbog pomena crnog Rajhsvera u Parlamentu, 1926. godine, general fon Zekt (Seeckt) morao da napusti mesto komandanta armije. Meutim, neobino je to to je ovaj problem pokrenula jedna od vladajuih veinskih partija: vreme dravnih udara se vratilo. 2. Velika kriza Nacistike partije. Suenje zbog pua u Minhenu odrano je januara 1924. Hitler je osuen na pet godina zatvora, Ludendorf je osloboen. Nacionalsocijalistika partija je rasformirana. Dok je bio u zatvoru, Hitler poinje da diktira Rudolfu Hesu, koji je takoe bio zatvoren, tekst koji e postati knjiga Mein Kampf. Gregor traser, koji je izabran u bavarski Lantag (Landtag), osloboen je. On e sa Ludendorfom, pokuati da regrupie partijske trupe. Najpre nije imao drugog izbora nego da se umea meu tradicionalne rasiste fon Grefea (von Graefe) okupljene u Rasistikoj stranci slobode, dok e Rem pokuati da ponovo osnuje SA, pod novim imenom. Zahvaljujui intervenciji bavarskog ministra pravde, Hitler je osloboen posle manje od godinu dana zatvora. Vanredno stanje je ukinuto 27. februara 1925. godine, to je omoguilo da bude obnovljena Nacionalsocijalistika partija. Meutim, sada e vrlo snano poeti da se ispoljavaju tendencije kojih u periodu uspona 6

nije bilo. Gregor traser je postao vana linost. On je na elu Partije severne Nemake, a sever i jug razdvaja jedva prikriveno neprijateljstvo. Hitlerovom listu Vlkischer Beobachter, koji izlazi u Minhenu, suprotstavlja se berlinski list Arbeiterzeitung brae traser. Tada se pojavljuje i Jozef Gebels (Joseph Goebbels), iz Rajnske oblasti, koji je u poetku bio povezan sa traserom, a zatim je priao Hitleru. Sukob izmeu dve Nemake izbio je 1926. godine na Kongresu u Bambergu i 1927. godine na Kongresu u Nirnbergu. Hitler i traser su se sukobili zbog taktike, a ne zbog doktrine. traser je naginjao savezu sa Rusijom i stavljao akcenat na socijalne probleme, dok je Hitler sve vie naginjao Italiji. Meutim, dok traser predstavlja aktivistiko krilo Partije, Hitler tokom svih godina krize vrlo veto vodi opreznu politiku, koja je imala za cilj da u Nemakoj umiri tradicionalnu desnicu, a van zemlje, anglo-saksonsko mnjenje. Godine 19261927, on obilazi industrijske oblasti Rura, insistirajui na potovanju privatne svojine. On otvoreno osuuje Ludendorfov germanski paganizam i ublauje antiklerikalni stav Partije. Kada je, 1926. godine, jedan pokret ustao protiv nadoknade koja je isplaena nemakim prinevima lienim vlasnitva, Hitler je stao na stranu prineva. U isto vreme on reorganizuje Partiju, dajui joj vie centralistiko ureenje. Odluuje da se provincijski poglavari (Gauleiter) nee vie birati, ve da e ih on postavljati; za gaulajtera najosetljivije oblasti, Berlina, postavlja Gebelsa. Reformie i SA trupe, koje 1927. godine ponovo dostiu broj od dvadeset hiljada ljudi. Pored njih, kako bi se obezbedio od bilo kakvog iznenaenja, osniva SS trupe. On je jo 1923. godine, pod imenom Hitlerov jurini odred, osnovao pretorijansku falangu za linu bezbednost. Od te formacije potiu SS trupe. Ona e 1927. godine prei pod Himlerovu komandu. U tom periodu nastaju mnoge vrste pomonih organizacija, kao to su Hitlerova omladina, savezi pravnika, uitelja, studenata nacionalsocijalista. S druge strane, Gering se vraa iz izgnanstva; u Rajhstag (Reichstag) je izabran 1928. godine; Hitler je iskoristio njegove dobre odnose sa industrijalcima Rajnske oblasti. Oko 1929. godine Hitler jo uvek nije imao velikog znaaja u Nemakoj. Meutim, povratio je vrsto ureenje svoje Partije, a naruku su mu ile i neoekivane okolnosti.

19291933.Prvi znaci opasnosti od hitlerizma pojavili su se istovremeno sa inflacijom. Hitlerovo povlaenje poklopilo se sa godinama prosperiteta. Njegov povratak vremenski se podudarao sa ekonomskom krizom 1929. godine. Ova kriza je bila nagovetavana 1927. godine padom kursa. Od tada su se neuspesi samo umnoavali. Broj nezaposlenih je rastao vrtoglavom brzinom: milion i petsto hiljada 1929, 6 miliona 1932. godine. Dvadeset i etvrtog oktobra 1929. nastao je veliki krah berze u Njujorku. Nemaka industrija, zavisna od amerikog kapitala, odmah je osetila posledice. Zajmodavci moraju da nadoknade potraivanja: nemaka ekonomija se odjednom nala u opasnosti. Proizvodnja opada 1932. godine za 50%, a u nekim oblastima i za 70%, u odnosu na 1929. godinu. Rezerve zlata u kasi Rajhsbanke opadaju izmeu 1930. i 1931. godine sa 2.216 RM na 984 miliona RM. Nemaka demokratija se nije mogla odupreti potresu tako velikog obima. 1. Pod vladama Bruninga (Bruning), 19301932. Promena reima. Iako su izbori 1928. godine uveli u Rajhstag 153 socijaldemokrate, to je vie nego to su oni ikada imali u parlamentu, na glasanjima je zabeleen sve vei uspeh ekstremista. U maju 1929. godine, na izborima za Landtag u Saksoniji, nacisti dobijaju dva puta vie glasova nego prethodne godine. Godine 1929. Partija je brojala 120 hiljada lanova, a 1930. godine 210 hiljada. U januaru 1930. godine Frik postaje ministar u Tiringiji: to je prvi nacionalsocijalista na vlasti. Velika koalicija, koju su na levici inili socijalisti i na desnici populisti, raspada se. Ove partije se oseaju nesposobnim da premoste ekonomsku propast i strahuju da ih komunisti i nacisti ne gurnu na marginu. Tada, to znai od pada kabineta Hermana Milera (Hermann Mller) u martu 1930. godine, zapoinje propast Vajmarske Republike. U Rajhstagu samo manjina podrava vlade: 7

sistem je prestao da bude parlamentaran. Tri vlade: Bruningova, Papenova (von Papen), lajherova (Schleicher), nazivane su predsednikim, jer su poivale jedino na poverenju koje kancelaru ukazuje predsednik Hindenburg. Rajhstag se sve ree okuplja. Takav reim, koji je mogao da se osloni samo na vojsku (koja je i sama bila nagriena hitlerovskom propagandom) oigledno je bio nestabilan. Poto je parlamentarizam postao nemogu, bilo je gotovo neizbeno da najdinaminiji i najradikalniji pokret prevagne nad ostalima. Rajhsver, koji je u tom trenutku bio jedini stabilni element u zemlji, utie direktno na vladu. Jedan visoki funkcioner u ministarstvu za rat, general lajher, iji je uticaj na starog predsednika Rajha bio veliki, izdejstvovao je da se Bruning dovede na vlast. Hitler se pribliava vlasti. Hitler nastavlja opreznu politiku koju vodi od 1925. godine. Tako je 1930. godine, za vreme jednog suenja dvojici oficira optuenih da su u vojsci obrazovali nacionalsocijalistike elije, Hitler, koji je pozvan da svedoi, naglasio da on odbacuje bilo kakvu ilegalnu akciju i jasno je istakao da je revolucija koju on priprema sasvim duhovna. Istu taktiku su unutar Partije iskoristili protiv njega. Oto traser se otcepio i osnovao rivalsko udruenje Crni front, koje treba da bude, kako on kae, kola oficira i podoficira nemake Revolucije. Ovaj pokret se poziva na verske principe, a lanove je regrutovao iz redova bivih boraca elinih lemova. Oto traser je izazivao pobune unutar SA trupa. Prva je bila 1930. godine; kako bi ponovo imao svoje trupe u rukama, Hitler ih je stavio pod zapovednitvo Rema, koji se upravo vratio iz Bolivije, gde je nakratko bio angaovan. Druga pobuna, pod vostvom kapetana Stenesa (Stennes), bila je 1. aprila 1931. godine. Meutim, uprkos ovim unutranjim tekoama, Hitler je zadobio poverenje tradicionalne desnice. Od 1928. godine na njenom elu je bio Hugenberg (Hugenberg), industrijski magnat i jedan od glavnih akcionara filmskog drutva U. F. A. Od 1928. godine izmeu Hitlera, Hugenberga i komandanta elinih lemova, Zeltea (Seldte), rada se neka vrsta trijumvirata. Hitler se povezuje i sa Emilom Kirdorfom (E. Kirdorf), direktorom sindikata (vlasnika) rudnika u Rurskoj oblasti. Izbori 14. septembra 1930. godine pokazuju napredak nacionalsocijalizma, koji je iznenadio i same voe: Partija naglo prelazi sa 12 na 107 predstavnika u Rajhstagu; dobija 18% glasova, to znai 6.500.000 glasaa. Na posledice ovog ogromnog uspeha nije trebalo ekati. Tokom jeseni, Hitler pregovara sa fon lajherom: on se obavezuje da potuje neutralnost Rajhsvera; zauzvrat, dobija da slobodno raspolae borbenim trupama. Desetog oktobra 1931. godine Hindenburg je primio Hitlera i Geringa; predsedavajui Rajha uzaludno trai da nacisti prihvate da uestvuju u Bruningovoj vladi. Sutradan, 11. oktobra, odran je veliki protest uz uee Hitlera i Zelta sa trupama, kao i Hugenberga i Klasa (Class) iz pangermanske lige, finansijera ahta (Schacht), generala fon Zekta (Seeckt), direktora kartela elika, itd. Klasina desnica se jo uvek nadala da e iskoristiti Hitlera, a da e pritom sauvati politiko vostvo. Meutim, sada vie nije pitanje da li e Hitler doi na vlast, ve da li e doi sam. Hitler je skoro pobedio. Meutim, napravie jednu greku. Bruning mu predlae, u januaru 1932. godine, da na dve godine, bez novih izbora, prihvati produetak Hindenburgovog predsednikog mandata. Za uzvrat, Bruning e se povui, a Hitler e biti pozvan na njegovo mesto. Hitler, siguran da e biti izabran za predsednika Rajha, odbija. Predsedniki izbori su odrani 13. marta 1932. godine. Hitler je ve bio okupio svoju miliciju oko Berlina, spreman da zauzme ministarstva. Meutim, izbore je dobio Hindenburg; u drugom krugu su i komunistiki glasovi otili njemu. Ovaj poraz je dao priliku vladi da povue i poslednji potez protiv Hitlera. Uprkos protivljenju Hindenburga, ministar za rat je 13. aprila 1932. godine izdejstvovao zabranu rada organizacijama SA i SS, u cilju ouvanja autoriteta drave. Ova mera doneta je uz saglasnost vojske. U isto vreme, Gregor traser koristi poraz svog rivala. Zbog toga se povezuje sa generalom fon lajherom i pokuava da oslonac za svoju akciju nae meu sindikalistima. Hitler je brzo nadoknadio ovaj gubitak. Izbori za pruski Lantag, 24. aprila 1932. godine, ponovo donose njegovim trupama ogroman uspeh. Najzad, intrige koje su vodili Papen, lajher i 8

Hugenberg navele su Bruninga da 31. maja da ostavku. Ovoga puta epilog nee izostati. 2. Kabineti Papena i lajhera (jun 1932 januar 1933). Oba kabineta, ije kratkotrajno postojanje oznaava kraj Nemake Republike, pokuavala su da protiv Hitlera primene dve jedino mogue politike: Papen je pokuao sa politikom pomirenja, lajher mu je objavio rat. Kabinet fon Papena je brojao sedam aristokrata i est lanova iz buroaske sredine; nije imao oslonca ni u parlamentu, ni u svojoj zemlji (12. septembra 1932, vlada je nadglasana sa 513 glasova naspram 32!). im je formirao kabinet, Hindenburg je primio Hitlera, Rema i Hermana Geringa, koji je tada bio predsednik Rajhstaga. Molio ih je da prestanu sa otporom prema vladi. Hitlerovci su postavili svoje uslove: da se raspusti Rajhstag i da se raspiu novi izbori, da se ponovo organizuju jurini odredi i da Partija dobije emisije na radiju. Fon Papen im je ispunio ova tri zahteva. Osim toga, on je suspendovao prusku socijaldemokratsku vladu. I ve je pripremao osnivanje Slube rada. Jasno je da su ovi ustupci samo pojaali apetit nacista. Izbori od 31. jula 1932. godine doneli su im 37,2% glasova. Sada su bez ustupaka zahtevali vlast samo za sebe. Prema tome, Papenova politika pomirenja nije dala rezultata. Rajhstag je ponovo rasputen. Ovog puta nacisti su zabeleili veliki pad: izgubili su dva miliona glasova i trideset i etiri mandata. Ovaj sticaj okolnosti e lajher, koji je 2. decembra 1932. godine postao kancelar, pokuati da iskoristi protiv Hitlera. Pokuao je najpre da pocepa Partiju, ponudivi Gregoru traseru portfelj. On je bio spreman da ga prihvati, ali su ga Gebelsove pretnje spreile u poslednjem trenutku. lajher se tada uputa u jednu smelu akciju: eleo je da zabrani rad i Hitlerovoj i Komunistikoj partiji, da suspenduje sine die Rajhstag i da, inspirisan italijanskim faizmom, zavede korporativni reim, neku vrstu vojne diktature, koja bi se oslanjala na jedinstveni sindikat. Potez je bio riskantan, naprosto zato to je bio nezakonit: mogao je da dovede do otvorene borbe sa Hitlerovim trupama i rizikovao je da preraste u graanski rat sa neizvesnim krajem. lajher je za sebe pridobio veinu u Rajhsveru, ali su neki oficiri, koji su bili na Hitlerovoj strani, kao general fon Blomberg (Blomberg), spletkarili protiv njega. Osim toga, Hindenburg, kome je bilo iznad svega stalo do zakonitosti, strahovao je od takvog poduhvata u Nemakoj, u kojoj je drutveno ureenje ve bilo narueno. Najzad, Papen vodi tajne pregovore protiv lajhera, koga je mrzeo jer ga je ovaj pomou spletke istisnuo s vlasti; sreo se sa Hitlerom u Kelnu kod bankara redera. Hitler je ocenio da je korisno da privremeno obuzda svoje apetite i neko vreme deli vlast sa nemakim nacionalistima. Hitler 30. januara dobija mandat da oformi vladu. Javno mnjenje, i u Nemakoj i u inostranstvu, nije bilo posebno zainteresovano za taj dogaaj, jer se mislilo da e se hitlerovci brzo istroiti na vlasti. U toj vladi su, osim Hitlera, bila jo samo dvojica nacista: Frik u ministarstvu unutranjih poslova i Gering u ministarstvu vazduhoplovstva. To je bio samo prvi korak. Hitler e ubrzo skloniti s vlasti sve one koji su ga na vlast doveli.

19331934.1. Prvi meseci vladavine. Iako je tek bio postavljen, Hitler je delovao neobino brzo i veto. Svoje podozrive saveznike umirivao je spektakularnim gestovima. Meutim, istovremeno je uvrivao svoju diktaturu: svi dekreti od presudnog znaaja doneti su tokom prvih est meseci njegove vladavine. Nadajui se da e na novim izborima njegova Partija dobiti apsolutnu veinu i da e se tako osloboditi saveznika koji su mu smetali, Hitler najpre uspeva da navede Hindenburga da raspusti Rajhstag, koji je bio izabran manje od tri meseca ranije. Njegova predizborna kampanja je finansirana sa tri miliona maraka, koje je posredstvom ahta dobio od industrijalaca (Krupa, niclera, Feglera). Posle predizborne kampanje koju su preokrenuli u svoju korist terorom, koji su ve zavodile SA trupe, izbori su odrani 5. marta 1933. godine. Hitlerove nade ostale su neostvarene: broj glasova koje su hitlerovci dobili u novembru 1932. godine, skoio je sa 33% na 44%, ali nisu dobili apsolutnu veinu. Ipak, vladina koalicija je u parlamentu dobila tri stotine etrdeset i jedno od est stotina etrdeset i sedam mesta. 9

Hindenburg i Hitler su se 21. marta 1933. godine pojavili zajedno na sveanom skupu u Potsdamu, nad grobom Fridriha II Velikog. Kancelar se zakleo da e braniti mir u svetu i da e nastaviti prusku tradiciju. Meutim, dva dana kasnije uinie da Rajhsver izglasa zakon o neogranienom punomoju kancelara, koji mu omoguava da donosi zakone bez saglasnosti Hindenburga. Prvog maja 1933. godine u Berlinu je organizovana prva proslava Praznika rada. Tom prilikom se Hitler postavio toboe kao branitelj radnika. Ve sutradan, 2. maja, sindikati su rasputeni, a njihova imovina konfiskovana. Dana 20. jula 1933. godine Hitler je potpisao Konkordat sa papom. Meutim, istog trena pokree borbu protiv katolike crkve. Sedamnaestog maja 1933. godine Hitler objavljuje da prihvata Mekdonaldov (Macdonald) plan o razoruanju, po kome Nemaka ostaje u podreenom poloaju. Meutim, 19. oktobra iste godine, on naputa Drutvo Naroda i oslobaa se obaveza koje lanstvo u Drutvu podrazumeva. Poto je, odmah po dolasku na vlast, dekretom propisao ponovno rasputanje Rajhstaga, Hitler je obeao da, bez obzira na rezultate glasanja, nee menjati sastav vlade. Ipak, ve u septembru iste godine, devet od esnaest lanova ministarskog saveta bili su hitlerovci. Od novih lanova vlade, Dare (Darr) je postao ministar za poljoprivredu, Gebels ministar za propagandu, a Rem i Hes ministri bez portfelja. Hugenberg, koji je vie od svih ostalih doprineo da Hitler doe na vlast, napustio je vladu avgusta 1933. godine. Zelte, ministar za rad, pristupa nacionalsocijalistima i sam donosi dekret o rasputanju elinog lema, iji je predsednik do tada bio. Od samog poetka, vlada je radila kao iroko ovlaena policija. Dana 27. februara 1933, neposredno pre izbora, u Rajhstagu je izbio poar. Danas vie nema sumnje da su poar podmetnuli nacisti. On je njima dvostruko bio koristan: izazvali su pometnju u javnom mnjenju i potukli komuniste, koje su optuili za navodnu zaveru. Komunistika partija je rasputena poetkom marta 1933. godine; ali to je bio samo poetak: 14. jula 1933, Nacionalsocijalistika partija je proglaena jedinom partijom. Sva ovlaenja prela su u Hitlerove ruke 23. marta 1933, ustavnom dvotreinskom veinom Rajhstaga; za to je glasao Katoliki centar, jedino su socijaldemokrati bili protiv. Od tog trenutka su i izvrna i zakonodavna vlast bile u Hitlerovim rukama. Rajhstag je sazivan samo s vremena na vreme, kako bi potvrdio ve donete odluke. Predsednik Rajha je to bio samo po imenu. Poto su sva ovlaenja predata Kancelaru lino, ni sam Savet ministara vie nije imao nikakvog smisla, jer je Hitler najee sam odluivao u ime svojih ministara. Nikada nijedan vladar nije posedovao do te mere apsolutnu vlast. U periodu izmeu januara i maja 1933. godine, Hitler je reorganizovao celokupno ureenje zemlje: primorao je razliite drave Nemake da izaberu nacionalne vlade, zatim je na elo svake od njih postavio po jednog guvernera (Statthalter) po sopstvenom nahoenju. Bavarsku, koja je u jednom trenutku izgledala kao da se opire, stavio je pod komandu energinog fon Epa i njegovih odreda. Pod izgovorom arizacije, dravni slubenici su paljivo provereni; poev od septembra 1933. godine visoke funkcionere je odreivao Rudolf Hes, Firerov namesnik. Policija, koja je ranije postojala za svaku zemlju posebno, sada je centralizovana i pretvorena u tajnu dravnu policiju (Geheime Staatspolizei, ili krae Gestapo). SA trupe su, tokom prvih meseci novog reima, takoe dobile ovlaenja koje je imala policija; osnovani su prvi koncentracioni logori. I pravosue je takoe reorganizovano na samom poetku. Slamanje protestantske crkve zapoelo je ve prvih dana. Prvog aprila 1933. godine zapoet je bojkot protiv jevrejskih trgovaca. Drugog maja, Radni front, iji je voa bio Lej (Ley), zamenjuje bive sindikate. Dana 14. jula 1933. donet je zakon o sterilizaciji degenerisanih osoba. Osnovana je dobrovoljna sluba rada, u isto vreme kada i organizacija za korienje slobodnog vremena (KDF) i nacionalsocijalistika sluba za dobro naroda (NSV). Hitlerizam je u Nemakoj uspostavljen za nekoliko nedelja. 2. Kriza 1934. godine istka 30. juna. U poetku, kao to smo prethodno videli, Hitler se 10

otvoreno oslanjao na svoje borbene trupe: SA trupe postale su pomona policija. Pred kraj 1933. godine imale su oko milion ljudi; primale su mesenu pomo od 3.000.000 maraka. To je bila hirovita formacija bez vrste kontrole, iji su ispadi umrljali krvlju prve mesece reima. Hitler je u poetku uzimao u zatitu miliciju, prekidajui istrage koje su pokretane protiv njih. Ali ve u leto 1933. godine Gering, ministar unutranjih poslova Pruske, morao je da SA trupama oduzme policijska ovlaenja u provinciji kojom je upravljao. Povodom nemira u SA trupama, koje su teko podnosile stabilizaciju i prieljkivale, kako su njihovi pripadnici govorili, drugu revoluciju, Hitler je u dva maha, 1. i 6. jula 1933, izjavio da je revolucija zavrena. Ubrzo zatim, on je verovatno poeo da strahuje da bi i sam mogao postati zarobljenik sopstvene pretorijanske garde. Rem i njegove trupe su ak i u Partiji imali dva mona protivnika: Geringa, koji je bio vrsto vezan za konzervativce i koga je Remova milicija zabrinjavala; Himlera, koji je bio komandant SS trupa, te prema tome podreen Remu, iju je vlast teko podnosio. Van Partije, SA trupe su morale strahovati od neprijateljstva konzervativaca, poput fon Papena, i regularne vojske, koja je oigledno zazirala od ovih anarhinih rivala. Kada kaemo da je SA trupama bila potrebna neka vrsta permanentne revolucije, a da je Hitler eleo da uvrsti svoj reim, to ne podrazumeva nikakvo razilaenje u programu i doktrini. SA trupe nisu bile ni naprednije niti vie socijalistiki orijentisane od Hitlera. To je bila samo pobunjenika grupa, koja je ljubomorno uvala svoju nezavisnost, milicija koja je pod svojom kontrolom elela da zadri civilnu vlast. Konflikt, koji je pritajeno postojao od kraja 1933, otvoreno je izbio kada je Rem, tada dravni ministar, u prolee 1934. godine, zatraio da se SA trupe pripoje regularnoj vojsci. Maral fon Blomberg i general fon Rajhenau (Reichenau) su se tome ivo usprotivili pred Firerom, koji je, krajem marta 1934, otro ukorio Rema i njegove pomonike. Meutim, Hitleru to nije bila jedina opozicija u Rajhu. Bilo je opozicije i meu nacistima. Gregor traser, na primer, poto je postao obian vojnik bez funkcije, sanjao je da se osveti Hitleru. Zatim, fon lajher, koji je od 1932. godine bio Firerov ogoreni neprijatelj. Fon Papen, takoe, koji je neto kasnije uvideo da ga je Hitler prevario, te je stoga 17. juna 1934. na Univerzitetu u Marburgu odrao govor pun neprijateljstva protiv SA trupa posebno i protiv reima uopte. Svi ovi protivnici skoro uopte nisu bili mcusobno povezani: lajher je prezirao Rema, a Papena mrzeo. Unutar ove nesaglasne opozicije formirale su se dve grupe, na osnovu taktike koju je svaka od njih primenjivala: s jedne strane Rem i traser, a s druge, Papen i Rajhsver. Hitler se prvi put sree sa Musolinijem 14. juna 1934. godine u mestu Stra, blizu Venecije. Due mu skree panju na ispade njegovih milicionera, koji su postali opasnost za stabilnost njegovog reima i reputaciju u inostranstvu. Po povratku u Nemaku, uo je za optube koje je Papen izrekao 17. juna u Marburgu. Obavetajna sluba Rajhsvera i Himlerova policija su 29. juna obavestile Hitlera, koji je bio na putu, u Rajnskoj oblasti, da je zakazan sastanak voa SA trupa za 30. jun u Bavarskoj i da predstoji pu pod vostvom Rema. Ovaj pu je najverovatnije bio izmiljen. Izgleda da su Gering i Himler tokom nekoliko prethodnih dana raspaljivali netrpeljivost izmeu vojske i SA trupa kako bi naterali Hitlera da se otarasi Rema. Hitler, koji je mesecima oklevao, najzad se odluio da reaguje: odlazi avionom u Bavarsku, gde je izdao nareenje da se Rem i njegovi pomonici smesta ubiju. U isto vreme, Gering je u Berlinu izdao nareenje da se ubiju ostale voe SA trupa, prvenstveno Karl Ernst. U javnost se puta glas o homoseksualnosti ove dvojice voa SA trupa: meutim, Hitler je to oduvek znao; samo je traio izgovor za ubistvo. Istog dana, takoe u Berlinu, nestali su i general fon lajher i njegova ena, general fon Bredov (Bredow), Gregor traser i drugi. Naavi se izmeu dve opozicione grupe, Hitler je odluio da potedi vojne i finansijske krugove. Uprkos svemu, kako bi osigurao svoju nezavisnost, naredio je da se ubiju i dva fon Papenova bliska saradnika, Edgar Jung i fon Boze (Bose). to se samog Papena tie, bilo je dovoljno da mu samo zapreti, drei ga tokom dva dana u kunom pritvoru. Neto kasnije, Papen je napustio svoju funkciju vice-kancelara, i uprkos uvredljivom ponaanju prema njemu, prihvatio je mesto ambasadora u Beu. Hitler je ovu priliku iskoristio da se osveti i nekim starim neprijateljima: 11

30. juna naredio je da se ubiju neki od njegovih protivnika iz 1923. godine, to se posebno odnosilo na fon Kara. Ubistvo fon lajhera izazvalo je u Rajhsveru kratkotrajnu uzbunu. Fon Blomberg je izvojevao pobedu: SA trupe su eliminisane. Meutim, tako je samo odloen problem. Nekoliko godina kasnije, SS trupe, koje su 30. juna definitivno uvrstile svoju mo, pokuae, ovoga puta sa uspehom, da se doepaju vojske. Hitler je priznao sedamdeset rtava. Bilo ih je oko tri stotine. Meutim, Firer je umeo vrlo veto da konsoliduje svoju vlast. Grupa koja je odnela pobedu 30. juna upravljala je reimom do samog kraja. Smrt Hindenburga. Maral Hindenburg je u poetku nerado prihvatao Hitlera. Meutim, Firer je znao kako da brzo zadobije poverenje starog predsednika. Posle krvoprolia 30. juna, Hindenburg je Hitleru uputio telegrafsku estitku. Ovo moe zauditi samo one koji zaboravljaju da je masakr 30. juna znaio pobedu vojske nad SA trupama. Neto kasnije, zdravlje marala se naglo pogoralo. Umro je 2. avgusta 1934. godine. Ostavio je testament, za koji se dugo mislilo da je apokrif, meutim danas se u njegovu autentinost vie ne sumnja. U tom testamentu, izrazio je poverenje i zahvalnost Hitleru. U jednom drugom dokumentu preporuivao je Fireru da obnovi monarhiju im mu okolnosti to dozvole. Hitler je taj drugi dokument unitio, ali je prvi objavio. Odmah posle smrti Hindenburga, vlada je, na osnovu svog punomoja, promenila svoj sastav i u linosti Adolfa Hitlera spojila funkcije i kancelara i predsednika Rajha. Ove odluke su prihvaene velikom veinom glasova na referendumu 19. avgusta. Oficiri i slubenici morali su da poloe zakletvu Fireru. Dakle, hitlerovski reim je uspostavljen. Ali niko nije mogao ni na trenutak pomisliti da e time zapoeti doba mira. Austrijski kancelar Dolfus (Dollfuss), ubijen je 20. jula 1934. godine. Reim u Austriji ipak nije promenjen zahvaljujui unigovoj (Schuschnigg) energinosti i Musolinijevoj vrstini. Suoen sa ovim porazom, Hitler je poricao svoje uee u tom dogaaju. Meutim, samo to su nacionalsocijalisti doli na vlast, zapoela je duga serija atentata.

Kako objasniti Hitlerov uspon?Hitler je bio samo jedan od mnogih protivnika Vajmarskog reima. Sudei po njegovom niskom poreklu i nedostatku politikog obrazovanja, on nikako nije mogao da doe na vlast. Ve smo prikazali splet okolnosti koji je iao naruku njegovoj karijeri. Meutim, takoe smo mogli da vidimo da je on neprestano ispoljavao veliku vetinu. Govoriti o usponu ili o fascinaciji, znailo bi uneti u Hitlerov uspeh iracionalne i udesne elemente. Sam njegov govorniki dar, koji nije za potcenjivanje, takoe ne objanjava jedan tako neverovatan uspeh. Mnogo je verovatnije da su ga upravo politiki kvaliteti doveli na vlast: meavina fanatizma i lukavstva, koja ga je uinila superiornijim od Rema, koji je iznad svega bio nasilan, i Papena, koji je samo bio lukav. Hitler je umeo da strpljivo saeka trenutak u kome bi zavarao panju svojih protivnika. Meutim, kad bi pronaao pogodnu priliku, delovao bi do te mere brzo i snano, da bi svakog iznenadio. Iza mahnitosti i napada besa, kojima se umeo sluiti kao orujem, krilo se realno razmiljanje, koje je odmeravalo mogunosti i iznalazilo sredstva. Njegov politiki instinkt, kojim se hvalisao kao boanskim darom, nije bio izmiljen. Posluio mu je kasnije u ratnim poduhvatima i doneo mu mnogo uspeha. Meutim, postavlja se drugo, vanije pitanje. Jasno nam je zato se Hitler izdigao iznad drugih voa grupe. Meutim, kako je voa jedne grupe mogao da postane kancelar Rajha? Razlozi su brojni. Ima miljenja da su stvaranjem saveza sa najreakcionarnijim elementima u Nemakoj, a protiv levih revolucionara, socijaldemokrati od 1918, to znai od osnivanja Vajmarske Republike, odredili sudbinu reima u budunosti. To je mogue. Ipak, moramo priznati da je njihov zadatak bio teak: morali su da se brane i od desnice i od levice u isto vreme. Moemo li pomisliti da bi 12

saveznici, koji su u to vreme nastojali da na svaki nain suzbiju boljevizam, tolerisali Nemaku blisku komunizmu? Tano je takoe i to da su posle revolucije 1918. godine u administraciji, pravosuu, obrazovanju ostali kadrovi koji su bili neprijateljski raspoloeni prema reimu. Zabeleeno je da je izmeu 1919. i 1922. u Nemakoj izvreno 366 politikih zloina: trista pedeset i etiri izvrila je desnica, od ega je kanjen samo jedan (ubistvo Ratenaua); dvadeset i dva izvrila je levica, od ega je sedamnaest kanjeno. Posle minhenskog pua, Hitler, iako je bio Austrijanac, nije proteran iz Nemake; pomilovan je posle godinu dana zatvora. Njegov uspeh ne bi se mogao objasniti bez tajnog ili javnog, sauesnitva administracije. Tano je da je osvajanje Rura bilo greka: nita nije donelo Francuskoj, koja je dobila samo mali deo ratne odtete; nepotrebno je raspalila nemaki nacionalizam; ubrzala je inflaciju, ije su posledice bile katastrofalne. Ipak, nijedan od ovih razloga nije bio odluujui. Hitler je doiveo poraz 1923. godine. Nemaka je tokom est godina funkcionisala kao demokratska drava; ukljuila se u meunarodni ivot. inilo se da su greke nainjene na samom poetku posleratnog perioda ispravljene. Razlozi koje smo prethodno naveli objanjavaju samo zato su se, pred prvim nevoljama, oni koji su bili nezadovoljni okrenuli ka desnici ili ka levici i zato je Nemaka postala hitlerovska, a ne komunistika. Iskuenje koje je dovelo do Hitlerovog uspeha, bila je ekonomska kriza 1929- godine. Naravno, njom nije bila pogoena samo Nemaka, jer je to bila svetska kriza. Nemaka je, meutim, bila pogoena vie nego druge zemlje, zato to njena ekonomija jo uvek nje bila potpuno oporavljena kada je kriza poela. Svuda je bilo nezaposlenih, ali nigde toliko kao u Nemakoj. Sporazumi koje su potpisali Dejvs i Jang, a zatim Huverov (Hoover) moratorijum iz 1931. godine, koji je Nemakoj odloio plaanje dugova za jednu godinu, nisu mogli da spree ekonomski krah. Uostalom, ratne odtete nisu bile najvanije. Najvea opasnost pretila je, nesumnjivo, od nedostatka trita: Nemaka je izvozila manje nego druge zemlje, a unutranje trite je zbog krize bilo svedeno na minimum. Nezadovoljstvo i nespokojstvo okretali su Nemaku ka ekstremnim partijama i oajnikim reenjima. Treba napomenuti da je kretanje udesno, koje se ne moe poricati, bilo daleko manje nego to se ponekad navodi. Ako uporedimo razna glasanja u Vajmarskoj Republici, uvideemo da su se do samog kraja socijaldemokratija i Katoliki centar dobro drali. Socijalisti su na vrhuncu moi, 1928. godine, imali,553 poslanika mesta; dobili su 133 na izborima 1932. godine i 119 na izborima 1933. godine, koje je organizovao Hitler. Osim toga, ovi gubici nadoknaeni su poveanjem broja komunista, sa 55 na 89 poslanikih mesta. Partija centra, sa bavarskim populistima, imala je osamdeset i sedam mandata 1924. godine, osamdeset i est na izborima 1930. godine, devedeset i est 1932. godine, devedeset i dva 1933. godine. ta se, dakle, dogodilo? Nacionalsocijalistika partija apsorbovala je sve desniarske partije; umerena struja se postepeno fanatizovala; populisti i demokrate su nestali. Danas se esto stari nemaki konzervativci stavljaju nasuprot hitlerovcima. Meutim, upravo su ti konzervativci, a to znai finansijeri, industrijalci i vojska, prvi finansijski podrali Hitlera, a zatim i stali u njegove redove. Tano je da su se upravo u ovim sredinama kasnije javili pokreti otpora nacionalsocijalizmu: oni e, znatno kasnije, pokuati da zaustave napredovanje diktature koja upravo njima, i jedino njima, treba da zahvali to je uopte mogla da postoji.

II. PROGRAMZnaaj nacionalsocijalistikog programaNacionalsocijalizam je mogao da okupi tako veliki broj pristalica samo na osnovu nekih obeanja, odnosno, na osnovu nekog programa. Bilo bi, meutim, sasvim pogreno pridavati suvie vanosti tom programu. Hitlerizam nije doktrina: to je pokret. On je od ideologije uzeo samo nekoliko slogana, 13

kako bi mogao da usmeri svoju propagandu. U sutini, delovanje ovog pokreta je u svakom trenutku odreivao sticaj okolnosti. Ta politika, za koju se moglo verovati da je sistematina, bila je, u stvari, neprestano oportunistika. Jedina nedodirljiva taka, jedina dogma, bio je rasizam. Rasizam podrava i opravdava nacionalistiku politiku i imperijalistike planove ovog pokreta. Sasvim je izvesno da je rasizam, za veinu hitlerovskih voa, bio ubeenje, a ne samo obian nain vladanja. Oni su vrsto verovali u ispravnost rasizma, bez obzira na njegovu nerazumnost i nedokazivost. To strasno ubeenje donelo je hitlerizmu posebno mesto meu svim cezarizmima i svim diktaturama u istoriji. Ono smeta Hitlera blie Kromvelu nego Musoliniju. Fanatizam i preterivanja u hitlerizmu kao pokretu, mogu se psiholoki objasniti samo ako se prihvati da je on od poetka nadahnut jednim nepokolebljivim ubeenjem. Jedan ovek kao Hitler, ma koliko bio lukav, nije samo ambiciozni voa: on je opsednut. Njegove obmane mogle su tako dugo da zavaravaju njegove protivnike samo zato to se on, kao neki mimiar, sasvim iskreno uivljavao u uloge koje je birao da igra. Njegovo lukavstvo nije lukavstvo diplomate, ve intuitivna domiljatost fanatika, koji u svakom trenutku nalazi pravo mesto za udarac i koga nita ne moe zadrati u njegovoj akciji. U hitlerizmu ne postoji nita izuzev te nacionalistike vere. Politiki, socijalni i ekonomski principi u njegovom programu samo su sredstva u slubi krajnjeg cilja. Oni su se, prema potrebama, menjali ili poricali. Rasizam podstie politiku moi. Njegov jedini cilj je da oivi vrline germanske rase. Drugih ciljeva on nema; svodi se na pokret radi pokreta. Program je sastavljen tako nejasnim terminima da je bilo nemogue da se on ikada ostvari. Jedna od karakteristika nacionalsocijalizma je da je nezasit: budui da je njegov cilj irenje, mogao je da ivi samo u pokretu te e on sebi neprestano stvarati nove protivnike. Nasilje e na kraju nai opravdanje u samom sebi. To je ono to je Herman Rauning (Hermann Rauschning), najpre nacionalsocijalistiki predsednik Senata u Dancigu (Gdanjsku), a zatim nepomirljivi Hitlerov neprijatelj, nazvao revolucijom nihilizma.

Dvadeset i pet taakaProgram Partije je pivi put predloen 25. februara 1920. godine u Hofbrojhausu (Hofbruhaus) u Minhenu. Imao je dvadeset i pet taaka u ijoj osnovi su bile ideje Godfrida Federa. Hitler je ovaj program prihvatio u knjizi Mein Kampf stavljajui akcenat na probleme taktike. Program je objavljen 1927. godine sa Federovim komentarima i malo pomalo se, tokom sto osamdeset i jednog izdanja, koliko ih je doiveo, poveavao i obogaivao novim takama, koje su se pre svega odnosile na agrarna pitanja. Od 1920. do 1930. godine, neprestanim proirivanjem, program je malo pomalo promenio svrhu. Godine 1920, tek poto se smirila revolucionarna groznica, on je bio naklonjen socijalizmu. Kada je Hitler napisao Mein Kampf posle okupacije Rura, pitanja irenja i imperijalizma nadvladala su nad ostalim pitanjima. Poev od 1927. godine, socijalizam programa je sve vie slabio. Razvojni put ovog programa e nam postati jasniji ako detaljno ispitamo take koje se mogu podeliti u pet grupa: 1. Rasizam. Nemakim graaninom se moe smatrati samo ona osoba koja je nemake krvi. Jevreji e pred zakonom biti tretirani kao stranci. Nee moi da rade ni u jednoj dravnoj slubi; nee moi da poseduju zemlju. U programu se precizira da e ne-Nemci, koji su u Nemaku uli posle 2. avgusta 1914. godine, biti primorani da napuste Rajh. Ostali e moi da ostanu, ukoliko ne budu predstavljali problem za ishranu Rajha. Program izbegava da govori o sistematskom istrebljenju Jevreja. U jednoj naknadnoj beleci, Gotfrid Feder predvia rasnu higijenu, bioloku selekciju, koja bi, po njegovim reima, imala za cilj nordizaciju zemlje. 2. Spoljna politika. Ona je osnovna preokupacija ovog programa. Versajski i Senermenski ugovori moraju da se ponite, a Nemaka mora biti smatrana ravnopravnom sa ostalim nacijama. U skladu sa pravom naroda da sami odluuju o svojoj sudbini, svi Nemci moraju iveti u jednoj Velikoj Nemakoj. Godine 1920, u trenutku kada su ivo pokrenuta pitanja prisajedinjenja 14

(Anschluss) Austrije i Gornje lezije, taj zahtev je jo uvek mogao da se tumai u dosta uskim granicama. Meutim, komentar koji je G. Feder dao 1927. godine bio je eksplicitniji: sve narode germanskog porekla treba smestiti unutar istih granica, odnosno, etnike manjine u Danskoj (lezvig), Poljskoj (Poznanj, Gornja lezija), ehoslovakoj (Sudeti), Italiji (juni Tirol), Francuskoj (Alzas, Lorena). Feder naglaava da se povezivanje ovih naroda mora izvriti bez nasilja (odnosno, putem referenduma); u meuvremenu, Nemaka mora zahtevati da se prestane sa ugnjetavanjem ovih manjina. Osim toga, ona mora u celom svetu da titi interese nemakih emigranata. Ove teorijske pretpostavke su, meutim, od samog poetka ograniavane oportunistikim shvatanjima. Tako da je Hitler jo u knjizi Mein Kampf tirolske Nemce prepustio Italiji: tada je prema Musoliniju izraavao ivo divljenje, a istovremeno mu nije smetalo da napakosti Austrijancima, na koje je bio kivan. Godine 1920, kada je, Versajskim ugovorom, Nemaka bila liena kolonijalnog carstva, program nacionalsocijalista je zahtevao akviziciju kolonija radi eksploatacije i naseljavanja. Meutim, 1925. godine, Hitler, trudei se da ima obzira prema Engleskoj, odustaje od ovih zahteva. Nemaka treba da se iri po samoj Evropi, prema bogatim krajevima Poljske i Ukrajine. Malo pomalo treba stvoriti 'pogranine kolonije' (Randkolonien), iji stanovnici moraju biti iskljuivo pripadnici najistije rase. Stvaranje ivotnog prostora je jedna od kljunih tema knjige Mein Kampf. Spoljna politika mora da osigura postojanje rase, organizovane u dravu, stvarajui zdravu, trajnu i prirodnu ravnoteu izmeu brojne vrednosti stanovnitva, njihove rasprostranjenosti i kvaliteta teritorije na kojoj ive. Osim ovog opteg principa, u knjizi Mein Kampf skicirani su i osnovi taktike. Meutim, napravili bismo veliku greku ako bismo smatrali da je spoljna politika, koju e Hitler voditi kada bude bio na vlasti, ispunjavanje nekakvog prethodno zacrtanog plana. Ta politika se raala iz dana u dan i razvijala se linijama najmanjeg otpora, onako kako su se one pojavljivale u Evropi. Taktika opisana u knjizi Mein Kampf 19251926. godine tek izbliza odgovara toj politici. Ona je bila podstaknuta politikim sticajem okolnosti iz 1925. godine. Faizam se upravo pojavio u Italiji i Hitler nastoji da se osloni na taj reim, koji je tada precenjivao. S druge strane, Hitler nije mogao nai boljeg saveznika protiv Francuske, od njenog tradicionalnog neprijatelja, Engleske. U skladu s tim, razmatrao je mogunost sklapanja novog Trojnog pakta, matao je o sporazumu izmeu Engleske, Italije i Nemake, pri emu bi se Nemaka irila prema istoku, Italija bi vladala Sredozemljem, a Englesko Carstvo bi kontrolisalo ostatak sveta. To je samo mata; Hitler je prekrojio kartu sveta kao neki strateg amater. Poslednje stranice Mein Kampf-a otkrivaju apsurdnost germansko-ruskog saveza protiv Zapada. Hitler u svojim planovima zanemaruje mo Sjedinjenih Drava, koje prezire, zato to su suvie pod uticajem Jevreja. Jedini vaei princip je princip teritorijalne ekspanzije; sve ostalo je samo prolazna zamisao bez veeg znaaja. 3. Ekonomska i socijalna politika. Programom iz 1920. godine rad se definie kao obaveza svakog graanina. Meutim, on jo uvek ne predvia obavezan rad: ta ideja e se pojaviti kasnije i imae cilj da smanji dokonost nezaposlenih i razvije kolektivni duh. Preuzimajui formulu G. Federa, program iz 1920. predvia i oslobaanje Nemake od tiranije profita. Ekonomija mora da napusti princip rentabilnosti; njen jedini cilj treba da bude zadovolji potrebe zemlje. Ova formula bi bila apsurdna da se u njoj ne krije definicija planske i etatistike ekonomije: sve dok je svojina slobodna, do ulaganja dolazi samo ako su rentabilna; jedino drava moe da donese odluku da radi sa gubitkom u nekim sektorima, koji joj se uine vanim. Naime, program iz 1920. godine ima socijalistike tenje i predvia znatna ogranienja privatne svojine: etatizaciju trustova (13), uee radnika u dobiti velikih preduzea (14), agrarnu reformu koja ukljuuje oduzimanje zemljita bez nadoknade (17). Ove take uskoro e izgubiti na jasnoi. I sam G. Feder priznaje da nacionalsocijalizam, prihvata, kao jedan od svojih osnovnih principa, privatnu svojinu koju stavlja pod zatitu drave. Svaki Nemac moe slobodno da raspolae proizvodima svog rada. Borba protiv tiranije profita je izgleda nametnula i korenitu reformu kredita i etatizaciju 15

velikih banaka; 1927. godine Feder predvia jo samo nacionalizaciju emisionih banaka. U poetku su svi trustovi morali da nestanu. Ubrzo zatim, Feder izraava potovanje velikim tvorcima nemake industrije, navodei poimence vlasnike topionica (Krupa, Tisena), Kirdofa (iz sindikata rurskih rudnika), velike proizvoae elektrine opreme (Boa, Simensa), itd. U budue e morati da budu nacionalizovana samo akcionarska drutva ili drutva sa ogranienom odgovornou, odnosno, preduzea koja su ve anonimna i bez linosti. Oigledno je da ovakvo razgraniavanje nema nikakvog smisla: ono samo pokazuje elju da se prvobitni program ublai. Uee u dobiti, objanjava zatim Feder, samo je prevara: pravedno bi bilo da se to protegne i na uee u podeli gubitka, to nijedan radnik nee prihvatiti. Naime, najbolje uee u zaradi jeste smanjenje prodajnih cena, ime e se poveati kupovna mo. Najinteresantnija evolucija odnosi se na agrarnu politiku. Program iz 1920. godine implicitno je ugroavao velike posede u istonoj Nemakoj. U jednoj beleci iz 1928. godine, Hitler suava polje na koje se odnosi taka 17, do te mere da je ona izgubila svaki smisao: Budui da NSDAP poiva na principu privatne svojine, oigledno je da se oduzimanje zemlje bez nadoknade odnosi samo na nepokretnu imovinu steenu nelegalnim putem..., dakle, pre svega na jevrejska drutva za trgovinu nekretninama. Partija i zvanino precizira, 6. marta 1930. godine, da nikakva ematska uredba ne moe da se primeni na velike poljoprivredne posede. Postojanje velikog broja sitnih i srednjih poseda je vano kada je u pitanju politika naseljavanja. Meutim, i veliki posedi takoe imaju svoju ulogu; oni treba da postoje u odgovarajuoj srazmeri, opravdano je pored sitnih i srednjih poseda. G. Feder istie da krupne posede na severu i istoku treba racionalnije eksploatisati, a postojanje sitnih parcela predvia samo u blizini aglomeracija. Dakle, ekonomski planovi nacionalsocijalizma menjali su se brzo i u skladu sa politikim prilikama. Slabljenje socijalistikog karaktera programa odgovara trenutku kada se Hitler, oko 19261927. godine, pribliio industrijskim i finansijskim krugovima. U poetku nacionalsocijalizam je bio pokret sitne buroazije: od esnaest rtava oruanog sukoba u Minhenu, 1923. godine, trojica su bili bankarski slubenici, petorica trgovci, jedan kafedija, jedan posluitelj, jedan bravar, jedan student, jedan oficir; trojica su bili aristokrate. Program iz 1920, istie odbranu srednjeg stalea, a to znai da velike trgovine, koje su najpre bile stavljene na raspolaganje optinama, treba zatim dati na korienje malim zakupcima; drava i optine prilikom licitacije moraju da vode rauna o interesima malih preduzea (16). Gotfrid Feder eli da, nasuprot kapitalizmu i marksizmu, obezbedi to vei broj slobodnih i nezavisnih radnih mesta...; sto hiljada nezavisnih obuara, ekonomski i politiki posmatrano, vredi vie nego pet gigantskih fabrika obue. Meutim, nacionalsocijalizam e tokom svoje neizbene evolucije, doprineti unitenju ugroene srednje klase, iji je bio u poetku izraz i ije je interese najpre hteo da zatiti. Bez industrijalaca i velikih zemljoposednika, Hitler ne bi ni doao na vlast. Njegov program e uskoro prestati da daje prednost srednjim preduzeima nad trustovima i sitnom seljatvu nad krupnim zemljoposednicima. U knjizi Mein Kampf, buroazija se smatra odgovornom za nestajanje nacionalnog duha: Shvatio sam, pie Hiller, da je nemaka buroazija na kraju svog puta i da se od nje ne moe oekivati da ispuni bilo kakav novi zadatak. Socijalni problemi su zauzimali znaajno mesto u programu iz 1920. godine. Ubrzo zalim, Gotfrid Feder e poeti da smatra da svako socijalno pitanje treba reavati po taki 15, koja predvia pomo starim licima. 4. Reforme prava, obrazovanja, itd. Ovaj deo programa (19 do 24) zadrava se na optim pogledima. Otuda je jedina reforma koja se predvia u oblasti tampe zabrana Jevrejima da sarauju u nemakim novinama. Rimsko pravo (odnosno, Napoleonov kodeks), treba da bude zamenjeno nemakim pravom, koje e manje robovati materijalizmu. Drava mora da se brine o zdravlju naroda i da prisili mlade na gimnastiku i druge sportove. Prema programu, kola bi pre svega morala da pripremi mlade za praktian ivot; ona osim toga, treba od samog poetka da sadri lekcije graanskog obrazovanja. Hitler se neto detaljnije bavi 16

problemom obrazovanja u knjizi Mein Kampf. I on stavlja akcenat na fiziki razvoj i izgradnju karaktera. Sa take gledita jedne rase, pie on, kruna obrazovanja je u vojnoj slubi. Obrazovanje treba osloboditi sve te gomile beskorisnih podataka koji se odmah zaborave: Na primer, neshvatljivo je zato milioni ljudi ue po dva i tri strana jezika, koje kasnije u ivotu skoro uopte ne koriste. Rasistika drava e opte poznavanje nauka svesti na najvanije. Vreme koje se tako utedi bie iskorieno za tehniko obrazovanje i razvijanje karaktera. Na sledeoj strani, meutim, Hitler strahuje da jedan program suvie tehnikog obrazovanja ne bude u slubi materijalistikih tenji naeg vremena; otuda je reen da brani optu kulturu i helenski ideal, a ne tehniko usavravanje u slubi Mamona. Dakle, najvei nesklad vlada u planovima za kolstvo. Meutim, videemo da se i na tom polju Hitler malo pomalo vratio tradiciji i napustio materijalistiki smer svog prvog programa. U 24 programa iz 1920. godine proklamuje se sloboda veroispovesti ukoliko veroispovest nije u suprotnosti sa moralnim oseanjem germanske rase. Ipak, Partija brani stanovite pozitivnog hrianstva. U programu se ne kae ta treba podrazumevati pod reju pozitivno, koja se moe razliito tumaiti. 5. Oblik drave. Nemaka mora imati jaku centralnu vlast. U svom komentaru iz 1927, u vreme saveza sa nemakim nacionalistima, G. Feder istie da e se kasnije doneti odluka o tome da li e drava biti monarhija ili republika. Program iz 1920. predvia centralni Parlament. Meutim, bez obzira na to on proklamuje ( 6) da treba odustati od parlamentarnog partijskog reima. Ova protivurenost razreena je u knjizi Mein Kampf. Parlamenti su savetodavni organi, koji nikada ne treba da primenjuju glasanje (sic). To su radna tela, a ne glasake maine. Hitler predvia dva vea: politiko vee i vee korporacija i struka. Saradnju oba vea osigurava Senat, koji pokriva obe Skuptine. Meutim, nosilac odgovornosti na svim nivoima je jedan jedini ovek, a drava je strogo hijerarhijski ureena. To je princip voe (Fhrerprinzip). Program iz 1920. predvia federativnu dravu sa po jednim parlamentom u svakoj od drava Rajha. G. Feder centralnoj vlasti ostavlja samo diplomatiju, carinu, vojsku i mornaricu (ne govori nita o monetama niti o finansijama). Hitler, u knjizi Mein Kampf govori mnogo konfuznije: s jedne strane, nastoji da odbrani autonomiju drava u federaciji; s druge strane, meutim, tvrdi da nezadriva revolucija vodi postepenom ukidanju svih prava na suverenitet drava u federaciji, s ciljem da se u njima ugue arita otpora. U budunosti e ove drave izgubiti znaaj na planu politike, ali e ga dobiti na planu kulture i regionalnih tradicija. Konzervativni regionalizam tei da zauzme mesto federalizma.

III. PRETEE I ISTOMILJENICINacionalsocijalizam i nemaka istorijaOigledno je da nacionalsocijalizam nije samo obian iskorak iz osnovnog toka u razvoju Nemake. Njegova politika osvajanja nastavlja i ostvaruje ideje pangermanizma s kraja 19. veka. Hitler nije tvorac rasizma u Nemakoj. Dakle, dunost istoriara je da istrai intelektualnu tradiciju na koju je hitlerizam mogao da se pozove. Meutim, u tom istraivanju treba biti veoma oprezan. Veliko je iskuenje u svakom misliocu otkriti tajnog saveznika nacizma i skrivene opasnosti u svakoj ideji, koje tok istorije malo pomalo razotkriva i koji najzad sa Hitlerom izlaze na svetlost dana. Takva sistematska sumnja navodi nas da nacizam predstavimo kao neizbeni rezultat celokupnog duhovnog razvoja Nemake. To stanovite je parcijalno i pogreno isto koliko i njemu suprotno, koje hitlerizam posmatra kao iskorak iz nemake istorije. Pre nego to pristupimo tom ispitivanju, potrebno je da preciznije odredimo nau pretpostavku. Da je neka diktatura, analogna nacionalsocijalizmu, kojim sluajem uspostavljena u 17

Francuskoj, mogli bismo, dosta lako, pronai i njeno duhovno poreklo u nacionalizmu Baresa ili Morasa, u rasizmu Gobinoa, antisemitizmu Drimona, pa ak i Prudona, u doktrini nasilja ora Sorela. Uostalom, Gobino i Sorel su teoretiarima nacionalsocijalizma pozajmili ne mali broj ideja, koji su, s druge strane, osnovne teze svog rasizma pozajmili takoe od jednog stranca, Hjustona Stjuarta emberlena (Houston Stewart Chamberlain). I obrnuto, u Nemakoj, osim nacionalistike struje i imena koje emo navesti, postoji i druga tradicija, liberalna i kosmopolitska. S druge strane, meu precima nacizma, naveemo mislioce najrazliitijih shvatanja. Njihova doktrina uopte nije jedinstvena. Unutar onoga to se, dosta nespretno, naziva romantiarskom politikom, meaju se liberali kao Fihte i konzervativni seoski plemii, kao to su Arnim ili Klajst. Hegel uvruje doktrinu drave, dok za Niea ili Vagnera ona predstavlja monstruma koji gui svaku slobodnu misao. Hegel, osim toga, iskazuje iskreno divljenje prema Napoleonu, koga se Fihte ili Klajst uasavaju. Trajke (Treitschke) je portparol bizmarkovske politike, dok je Pol d'Lagard njen ogoreni protivnik. Zbog toga, istoriar koji istrauje intelektualne korene nacizma mora da, prilino nategnuto, povee ideje koje nacizam pozajmljuje od najrazliitijih mislilaca i koje izvodi iz konteksta u kome su one nastale. Na primer, ne moe se zamisliti linost tako udaljena od svake vrste cezarizma kao to je bio Fihte, idealistiki patriota, koji teko podnosi francusku okupaciju i napoleonovsku diktaturu. Meutim, injenica je i to da ideje koje su jednom iznete slede sopstvenu sudbinu i ne pripadaju vie svom tvorcu. Tako Fihteove ideje brzo poslue kao argumenti za najuskogrudiji nacionalizam; a za istoriara koji prati njihov razvojni put, one naknadno dobijaju smisao koji bi im Fihte zasigurno porekao. Uzimajui sve ovo u obzir, ini se da je nacionalizam, koji karakterie itavu Evropu 19. veka, ipak u Nemakoj bio ei i imao ire razmere nego drugde i da je upravo tu dobio sistematiniju formu. Pitamo se zato je to bilo tako? Nema sumnje zato to je Nemaka, budui da se nalazi u srcu Evrope, uvek iroko otvorena za strane uticaje pa ak i invazije, vie nego bilo koja druga zemlja osetila potrebu da se odredi i dokae. I naroito zato to se nacionalizam, po svoj prilici po logici kompenzacije snanije razvijao u zemlji koja je ve dugo bila podeljena i koja je zbog loe organizacije kasnila za svojim susedima. Nacionalistiki mislioci 19. veka, kao to su Fihte ili Vagner, postavljaju sebi pitanje: ta je to Nemac?, to bi bilo apsurdno pitanje u zemljama koje su odavno ujedinjene, kao to su Francuska ili Engleska. Podela Nemake na veliki broj drava omoguila je u 18. veku razvoj slobodne misli, ali je bila kobna za politiku i ekonomsku mo. Liberalne i socijalistike ideje u Nemakoj su se u poetku razvijale sporije nego u drugim zemljama, jer nisu bile u skladu sa njenim ekonomskim i drutvenim ureenjem. Kada je u drugoj polovini 19. veka dolo do ekonomskog razvoja, praenog naglim porastom broja stanovnika, nemaki nacionalizam, koji je do tada vie teio zatvaranju i jedinstvu, nego irenju, dobija imperijalistiki i osvajaki karakter. Nemaka je dugo bila uspavana; to zaostajanje izazvalo je opasan i nagao izliv energije.

Pretee1. Nacionalizam. Pangermanizam. U Nemakoj, kao i drugde, krajem 18. veka poinje da se pridaje vie znaaja individualnosti svake nacije i da se slave nacionalne osobenosti. Meutim, napoleonski ratovi su taj razvoj ubrzali. Govori nemakoj Naciji, koje je Fihte odrao 1807, a koji su zatim objavljeni 1808. godine, predstavljaju prvi manifest nemakog nacionalizma. Van svake sumnje je da je Fihte jednim delom ipak ostao veran kosmopolitskom idealu 18. veka: oekivao je da e revolucionarna Francuska rairiti svoje progresivne ideje na itavu Evropu, a Napoleon ga je razoarao. U budue e Nemaka morati da bude pokreta oveanstva, poto Francuska to nije umela da bude. Francusku je zapravo pokvarila civilizacija, zloupotreba logike i drutveni ugovori; nasuprot tome, Nemaka je primarne osobine sauvala netaknute; to je izvorni narod (Urvolk). Fihte na udan nain potkrepljuje ovo ubeenje dokazima iz oblasti filologije: Francuzi 18

govore jezikom koji je nastao od latinskog, mrtvog i nerazumljivog jezika, stvorenog da bi prikrio istinu; Nemci govore mladim jezikom, koji se nikada nije odvajao od svojih korena. Lingvistiki dokazi, mada manje proizvoljni, navee 1848. godine Jakoba Grima, slavnog gramatiara, na ideju da treba ujediniti sve narode koji govore nemaki, narode Alzasa, vajcarske, Belgije, Holandije, i da utvrene granice ne mogu biti nepromenljive. Fihte je jo ranije francuskoj ideji o prirodnim granicama pretpostavio ideju o lingvistikoj granici, a u jednom spisu iz 1800. godine, preporuuje razmenu stanovnitva. Arnt (Arndt) i Geres (Goerres) za koje su Francuzi njihovi vekovni neprijatelji zastupaju iste ideje. Arnt to ini podbunjujui narod, koji je zavreme oslobodilakih ratova okree protiv Francuza, koji razaraju nau energiju, razdrauju na karakter i mo. U naslovu jednog svog pamfleta, napisao je sledee: Rajna, nemaka reka, a ne granica Nemake. Jedan narod treba da bude zatvoren za sve spoljanje uticaje i da se ukorenjuje u svojoj otadbini. Postoji samo nacionalna istina; zadatak uenog oveka nije da iri objektivno znanje, ve da privue mase: Treba prenositi samo jednu istinu, samo jedno stanje duha, jedan karakter. Osim Fihtea i E. M. Arnta, proslavio se i jedan daleko siroviji duh, vie zbog svojih postupaka nego zbog svoje teorije: to je ovek koga su nazvali otac Jan, organizator gimnastikih drutava i skupova studenata (Burschenschaften). eleo je da bude uitelj ujedinjene Nemake, zatiene od svakog spoljnog kvarenja, u kojoj bi knjievnost, strogo cenzurisana i proiena na plamenu lomaa, obraivala samo nacionalne teme. Ovi mislioci pripadali su liberalnoj struji. Burenaft i Janove pristalice postali su rtve konzervativne Svete-Alijanse. Kada je 1848. godine u Frankfurtu otvoren nemaki Parlament, koji je pokuao da ostvari san o jedinstvu i oslobaanju liberala, prvo to je uradio bilo je upuivanje poruke starom Arntu. Socijalista Lasal (Lassalle) je jo oko 1860. godine izrazio najiskrenije divljenje prema Fihteovim Govorima. Nije udo to su ovi liberali svu svoju nadu polagali u prusku vojsku, jer je reformisana Pruska od 1813. godine branila napredne ideje od katolike i konzervativne Austrije. Meutim, nacionalistika ideologija je vrlo brzo zatim uguila liberalne tenje. Ve na jednom Kongresu 1846. godine Grim predlae da se Nemcima u inostranstvu prui podrka i da se njihova preduzea i ustanove shvate kao zaetak buduih kolonija. Kada se pokazalo da e Bizmarkova Pruska ostvariti nemako jedinstvo. liberali su prestali da se suprotstavljaju autokratiji Berlina. ak je i Lasal odravao najsrdanije odnose sa Bizmarkom. Istaknuti istoriari, a posebno Trajke, postaju posluni propagandisti: Horizont nemake politike, pie on. iz godine u godinu postaje slobodniji i iri; onog dana kada ova zemlja bude shvatila da vitalni interesi nemake drave lee u oblasti slovenskih, skandinavskih i latinskih zemalja, nai emo se u najveoj revoluciji ovoga veka. Imperijalizam je doao na mesto strogog nacionalizma, koji je samo nameravao da okupi Nemce. Umesto visokih duhovnih Fihteovih ciljeva, Trajke sada pie sledee: Jurinik koji kundakom udara po glavi jednog Hrvata ini mnogo vie za Nemaku nego to e ikada moi da uini pero najboljeg politikog pisca. I dodaje: Slabost u politici je greh protiv duha. Posle 1890, za vladavine Vilhelma II, pangermanizam postaje zvanina doktrina. U to vreme osnivaju se Pomorsko drutvo, Kolonijalno drutvo (koje je brojalo 600 hiljada lanova) i posebno Pangermansko drutvo, meu ijim osnivaima se nalazi ime Alfreda Hugenberga. List ovog drutva je 1899. godine objavio kartu Evrope, kakva e biti 1950, a na kojoj Nemaka obuhvata Alzas, Lorenu, Denkerk, Flandriju, Holandiju, junu Dansku, nemaki deo vajcarske, severoistonu Italiju sa Trstom, Maarsku, eku, Slovaku, najvei deo Litvanije i Poljske. Stavovi tadanjih nacionalista mogli bi se beskonano navoditi. Sve je to daleko od romantiarskog idealizma, ali, u tom trenutku ve sasvim blizu Hitlera. Germansko pravo i germanska vera. Ideologija nacionalnog zatvaranja manifestuje se skoro od samog nastanka nemakog nacionalizma i u domenu prava i vere. Zakonici doneti iz Rima, a zatim iz Francuske, moraju biti zamenjeni pravom koje autentinije odgovara nemakim obiajima i 19

nemakom duhu. Ova ideja, samo u nagovetaju kod Arnta i Jana, jasno je formulisana kod pravnika romantiarske epohe. Ona e se pola veka kasnije ponovo pojaviti kod H. S. emberlena. Meutim, najvei strani uticaj odigrao se, po miljenju nacionalista, u domenu religije. Nemaka je i suvie dugo bila podvrgnula uticaju rimskog katolicizma, koji joj nije odgovarao. Luterova reformacija predstavlja prvi akt oslobaanja. Dok su konzervativci katolici, najvei deo liberala nacionalista je protestantske veroispovesti. Meutim, i samo luteranstvo je ubrzo dovedeno u pitanje. Ve Fihte zamera Luteru to je suvie vanosti dao sv. Pavlu koji je judaizovao hrianstvo. Od njega smeliji Arnt optuuje samo hrianstvo da je odvratilo Zapad od pravog puta. Ta dva toka odrala su se tokom itavog 19. veka. S jedne strane, sledbenici Fihtea, koji su eleli da obnove nemako hrianstvo; najistaknutiji branitelj ove struje bio je orijentalista Pol de Lagard (18271891), koji je nastojao da hrianstvo oisti od svih hebrejskih elemenata. Po njemu, Isus prestaje da bude Boji sin, kao to se tvrdi u biblijskoj legendi iz Novog Zaveta, pretvoren u rabina iz Nazareta. S druge strane, od objavljivanja Germanske mitologije brae Grim, 1835. godine, javlja se neopaganska struja: jedan od organa Pangermanskog drutva uzeo je 1899. godine naziv Odin, itava jedna vetaka knjievnost oivljava seanje na kultove Vodana (Wotan) i Tuiskoa (Tuisco). Antisemitizam, rasizam. Nije tano da je antisemitizam oduvek bio obeleje nemake misli. Odbrana Jevreja je esta tema u knjievnosti 18. veka. Mnoge romantiarske salone drali su Jevreji. Meutim, neki romantiari, aristokratskog porekla, poeli su da izraavaju antisemitizam: Ahim fon Arnim i fon der Marvic (Manvitz) osnivaju Germansko hriansko drutvo, iz kog su iskljueni Jevreji, Francuzi i Filistejci. S druge strane, i Arnt dri govore protiv Jevreja. Na poetku taj antisemitizam nema rasistiku podlogu: Jevrejima se samo zamera da stvaraju dravu u dravi, da su strani duhovni inioci unutar granica Nemake. Sredinom 19. veka nacija prestaje da se definie duhovnim karakteristikama: nacionalizam crpe dokaze iz biologije. Delimino, to je posledica darvinizma (Poreklo vrsta, pojavilo se 1859. godine). Ali, nemaki nacizam je mnogo vie nastao pod uticajem Gobinoa. Ovaj paradoksalni mislilac, koji je u Francuskoj bio samo knjievna atrakcija, u Nemakoj je, posredstvom Vagnera i emberlena, stekao neoekivan uspeh. U svom Eseju o nejednakosti ljudskih rasa (1853), pravi hijerarhijski poredak rasa i osuuje njihovo meanje: svako ukrtanje, smatra on, ide u korist niih rasa; otuda, po njemu, dekadencija savremenog oveanstva. Osim toga, na vrh te rasne hijerarhije on stavlja arijevsku rasu, a njeni najistiji predstavnici su, po njemu, Germani. Gobinoove ideje je sa oduevljenjem prihvatio Rihard Vagner. On je bio jedan od onih duhova kod kojih su se protivrenosti i nejasnoe nemake misli 19. veka ispoljili na najudniji nain. Njegovo nadahnue je liberalno (uestvovao je u pucnjavi u Drezdenu za vreme Revolucije 1848. godine), protivnik kapitalizma (Prsten Nibelunga sadri zbrkanu mitologiju o prokletoj vladavini Zlata). Uz to, on je istovremeno i antisemit, nacionalista po Fihteovoj meri, pacifista i pokreta jedne religije odricanja, gde se katolicizam preplie sa budizmom, naenim kod openhauera. Opsednut, kao i Gobino, idejom dekadencije, trai razliite puteve za regeneraciju oveanstva: to je najpre bilo vegetarijanstvo, a zatim, poto je itao Gobinoa, istota rase. Meulim, glavni branilac rasizma za vreme drugog Rajha bio je H. S. emberlen. Sin engleskog admirala, emberlen se nastanio u Nemakoj, postao Vagnerov zet, a zatim, pouzdani i uvaeni savetnik Vilhelma II, pre nego to je, 1923. godine, doao u kontakt sa Hitlerom i podrao poetak njegove akcije. Knjiga Osnovi 19. veka, koju objavljuje 1899. godine, je preopirna metafizika istorije, koja slavi arijevsku rasu i Germane. Uz pomo sumnjivih argumenata, emberlen dokazuje da Isus nije bio Jevrejin, ve da je, kao i David, arijevskog porekla. Poto je, kao i Gobino, oboavao epohu Renesanse, svu zaslugu za njeno raanje pripisuje Germanima: u zadriglom Luterovom licu kao i u ispijenom Danteovom licu, on prepoznaje crte iste rase. Kao neprijatelj katolicizma i rimskog prava, dokazivao je kako je Evropa zahvaljujui germanskoj invaziji izvuena iz haosa rimske dekadencije; priziva vlast Teutonaca. Od tada, antisemitizam e postati sutinska osobina konzervativne misli u Nemakoj. Za 20

Adolfa tekera (Adolf Stcker), osnivaa Hriansko-socijalne partije, antisemitizam je bio kljuni deo propagande. Na univerzitetu u Berlinu antisemitizam je bio glavna tema predavanja Eugena Diringa (Dhring). U svom delu Pitanje Jevreja, pitanje rase, morala i civilizacije, on predstavlja Jevreje kao zaetnike svih oblika kvarenja; tvrdi da su jevrejski mislioci krivotvorili Jevanelja i predlae program akcija: Jevreji e biti iskljueni iz obrazovanja i tampe, bie im nametnut numerus clausus u advokaturi i sudstvu; meani brakovi e biti zabranjeni; imovina vodeih jevrejskih finansija bie osloboena. Autarhija. U Nemakoj su sc nacionalistike ideje veoma rano ispoljile i u ekonomiji, poev od 19. veka, predloeno je vie sistema nacionalnog i autarhijskog socijalizma. Od 1800. godine, Fihte smatra da se nacionalna nezavisnost moe stei samo ako je nacija sama sebi ekonomski dovoljna, kako stoji u delu Zatvorena trgovaka drava. Raskidajui sa idejom Adama Smita o slobodnoj razmeni, on zamilja apsolutni protekcionizam. Ekonomija e biti planska i niko nee moi da se bavi nekim zanimanjem bez dozvole drave. Bie zabranjena svaka privatna trgovina sa inostranstvom. Drava e sama da obavlja sve meunarodne transakcije. Sav novac, zlatan i srebrni koji je u rukama graana, povukao bi se iz opticaja i bio bi zamenjen novom nacionalnom monetom, koja bi vaila samo unutar dravnih granica. Strani novac u rukama drave, omoguio bi joj da uvozi to je neophodno i kupuje strane patenate. Svaki luksuz bi bio zabranjen, ali bi se ivotni standard u zemlji poboljao. Po Fihteovom shvatanju, ovakav sistem bi stavio taku na opasnu konkurenciju meu nacijama, te bi, suzbijajui preteranu proizvodnju, doveo ekonomiju na nivo kojim zadovoljava osnovne potrebe. Kada ostvari tu autarhiju, nacija bi prekinula sve saveze sa inostranstvom i na taj nain izbegla mogunost da ponovo bude uvuena u ratove. Adam Miler, jedan od portparola konzervativizma s poetka 19. veka, krenuo je u istom pravcu. Inspiriui se nekom vrstom feudalne teorije, on dolazi do zakljuka da je sva imovina svojina drave, i da graani mogu da imaju samo pravo uivalaca; jedino drava moe da odri ravnoteu izmeu proizvodnje i potronje. Kao i Fihte, A. Miler predvia dvostruki monetarni sistem, unutranji i spoljanji, pri emu bi interna moneta bila papirna. Adam Miler totalitarnom dravom naziva onu u kojoj bi politika vlast podrazumevala i vlast nad ekonomijom. Carinska unija (Zollverein) je sklopljena 1834. godine izmeu osamnaest drava severne Nemake, ukljuujui i Prusku. Taj sporazum je krunisao napore ekonomiste Fridriha Lista (Friedrich List). On je pripadao Fihteovoj duhovnoj struji: kao i on, List je istovremeno i nacionalista i protekcionista i pacifista. Zollverein je za njega bio samo prvi korak; Nemaka treba da dostigne takav nivo da bude sama sebi dovoljna. Zbog toga e Zollverein jednog dana morati da ukljui Belgiju i Holandiju, a Nemaka e imati dodatne teritorije, koje su joj neophodne koliko i vazduh koji die. Valjano usmerena emigracija u Junu Ameriku i dunavski basen, bie od koristi za pripremanje tog neophodnog irenja. 2. Teorija drave. Zemlja spasilac. Dakle, nacionalistiko zatvaranje je dovelo do porasta nadlenosti i moi drave. ak je i jedan liberal kao Fihte morao da prihvati da je za ostvarenje njegovog cilja nuno da privremeno postoji tiranin (Zwingherr). Nacionalisti romantiarske epohe idealni reim zamiljaju u obliku autoritarnog reima, zasnovanog na linoj odanosti podanika, svemonom gospodaru i na germanskoj vrlini vernosti (Treue), a ne na apstraktnim i bezlinim vezama zakona. Ove ideje rodile su se u drugoj polovini 18. veka, sa Herderom i Justusom Mezerom (Mser), koji kritikuju prosveeni despotizam, gde je vladar samo najvii dravni funkcioner i suprotstavljaju mu stari despotizam, feudalnog oblika. Meutim, individualizam 18. veka, po kome je drava samo nuno zlo, opstae jo dugo. Ipak, nacionalno zatvaranje i planovi za autarhiju suprotstavie, malo pomalo, interes pojedinca dravnom interesu i dovesti do shvatanja da je drava orue spasa. Uskoro se granica izmeu liberala struje Fihte Arnt i konzervativaca kao to su A. Miler i Hegel, nee ni primeivati. Kada nacionalna drava bude ostvarena, smatra Adam Miler, graani e morati da joj se potpuno predaju, naputajui svoj privatni ivot, pa ak i brigu o svojoj veri. Za Hegela, drava je realnost moralne 21

ideje, jedini uslov koji pojedincu doputa da ostvari svoj cilj i dosegne svoje dobro; drava je u pravom smislu boanska volja. Odatle proizlazi, s jedne strane, da vlada, kao emanacija drave, mora da ima apsolutnu vlast, i da, s druge strane, drava kao via instanca, ne priznaje nijedno moralno naelo iznad sebe, da je ona sama jedini izvor morala, jedini vaei oslonac. Tako je zasnovana i opravdana realistika politika, voena jedino dravnim interesom. Rat. Poto je mo postala najvea vrednost, nasilje i rat vie nisu mogli da se osude. U 18. veku osuivani su svi oblici ratova. Imajui u vidu Napoleonove pohode, Fihte pravi razliku izmeu dinastikih, sterilnih ratova koji su za osudu i pravednih ratova, odnosno odbrambenih, u kojima jedna nacija potvruje svoje pravo na postojanje. Arnt ide jo dalje. Po njegovom miljenju, rat u sebi nosi moralnu vrednost: Rat je potreban kako bi se razdrmala lenjost; veni mir nad zemljom... bio bi najvee zlo za oveanstvo: takav mir bi doveo do raspadanja koje bi izazvalo tetu, veu od ratnih razaranja. Za Adama Milera i njegovog prijatelja Rilea fon Lilienterna (Rhle von Lilienstern), autora jedne Apologije rata, rat nije, kao to su to mislili racionalisti optimisti u veku Prosveenosti, samo plod mate zlih ministara; rat je odgovor na iskonsku potrebu, unutranji nagon za rast i ivot; rat dravama donosi ureenje, stabilnost, individualnost, osobenost. Hegel opravdava rat drugim argumentima. Najbolji nain da jedna osoba slui dravi je da se rtvuje: rat je sam in kojim se pojedinac a sa njim i drava potvruje i spasava. Rat je moralni in bez premca. Prema starom shvatanju istorije, ratovi su bili pauza u svetskoj evoluciji. Po Hegelu, godine mira i sree su prazne stranice istorije. Politiki realizam, doktrina nasilja, opravdavanje rata, postaju ideje zajednike pangermanskim misliocima. Trajke slavi nepopustljive prirode koje dobrovoljno rtvuju irinu civilizacije da bi se dobilo na snazi i dubini. Ovi ljudi nas naprosto nagone da ih ili volimo ili mrzimo. Za vreme vladavine Vilhelma II, glavno delo u slavu rata je delo F. fon Bernardija. On slavi rat kao nuan uslov civilizacije, najvii izraz energije i ivota naroda. Odbacuje ideju Meunarodnog arbitranog suda, jer svaki narod u samom sebi crpe pravila za svoje postupke. 3. Nie. Ovaj pregled duhovnih izvora hitlerizma ne bi bio potpun bez Nieovog imena. Nieov sluaj je sloen. Bio je otvoreni protivnik svih mislilaca koje smo prethodno pomenuli. Niko se nije vie od njega podsmevao Nemcima i njihovom ovinizmu. Meutim, on je istovremeno polagao nadu u prusku vojsku. Dugo mu je svaka rasistika misao bila strana. U njegovim poslednjim delima, meutim, on misli da se nadovek mora dobiti prirodnom selekcijom. Iznad svega, preokret vrednosti, iji je on zagovornik, daje prednost instinktu i nasilju. Predvia podmlaivanje istroenog sveta trijumfom novih Varvara, germanskih plavokosih zveri. Nejasni lik njegovog nadoveka predstavlja jedinstvo fizike snage i suptilne inteligencije bez iluzija, koju on koristi samo za unitenje iskvarene civilizacije. Zamiljen je kao bezobzirni kondotijer, koji je voden samo voljom za mo. Rat je dobar, ne zato to je odbramben, ve zato to je sam po sebi opasan i najzad, beskoristan. Nie sjedinjuje religiozni pesimizam, koji tei da uniti svet i poniti oveka, sa estetizmom, koji voli prizore moi i velikih kataklizmi. Malo je verovatno da bi ovom strasnom negatoru Hitlerova Nemaka godila vie od Bizmarkove, koju je prezirao. Osim toga, hitlerovci su se retko pozivali na njega. Ipak, kada se zanemari ironija, u njegovom delu se lako mogla nai dvosmislenost, paradoks i opravdavanje svake vrste cinizma i nasilja. Bez ovog uvoda u nihilizam nije mogue shvatiti Hitlera.

IstomiljeniciPre 1933, nacionalsocijalistika literatura u uem smislu bila je veoma malobrojna; osim knjige Mein Kampf koja je vie istorijska i vie politiki pamflet nego teorijsko delo, moemo navesti samo jo Mit 20. veka Alfreda Rozenberga (1931), gde je dat rezime ideologija Partije. Ova knjiga, koja je tampana u vie od milion primeraka, nastavak je istorijskih, filozofskih, mitolokih zastranjivanja, koja otvoreno nastavljaju misao H. S. emberlena, mada 22

sa vie diletantizma. itava istorija zapadnog sveta je sukob arijevske i semitske rase. Grka, u svoje zlatno doba, otelotvoruje nordijski duh; meutim, sa Sokratom je unesen strani element, i to je trenutak kada je sirski kult Dionisa sruio plemeniti Panteon Arijevaca. itava istorija Rima je takoe borba protiv Semita: Etruraca i Kartaginjana. Hrianstvo, koje su sv. Pavle i sv. Matej pojevrejili, izobliuje isto Hristovo uenje: Jehovina materijalislika vera prodire na Zapad sa brojnim promenama koje se nazivaju: humanitarizmom, liberalizmom, klasnom sveu. Najvii moralni princip Arijevaca su gordost i istota krvi: hrianstvo pokuava da ga zameni principom ljubavi prema blinjem, koje samo raa poniznost. Meutim, germanski narodi se opiru tom uticaju stranog duha. U velikim nemakim istorijskim linostima oivljava Odin: u biskupu Ulfilasu, u Johanu Sebastijanu Bahu, Geteu i najzad, u Vagneru, koji izraava sutinu nordijsko-zapadne civilizacije. Luterova reformacija izraava otpor Germana protiv judeo-rimske tiranije. Francuska je, proterujui Hugenote, propustila poslednju ansu za spasenje: danas je to narod neiste krvi, iji je ak